Dame i gospodo narodni poslanici, poznato je da volim da uđem u parlament i da raspravljam o stvarima koje život znače. Ovo je jedna važna stvar i važna tema. Žao mi je što se ona raspravlja u okviru velikog broja prihvaćenih amandmana, između ostalog i SRS.
Samo ću vam reći jedan podatak – od ukupno 40 amandmana koji su podneti od strane narodnih poslanika, prihvatili smo 24 amandmana, 16 nismo zbog toga što su ti amandmani obrađeni ovim prihvaćenim amandmanima ili prosto nisu sastavni deo teksta zakona o prostornom planu.
Otvorili ste jednu drugu temu i voleo bih da prodiskutujem s vama, vezano za implementaciju i primenu zakona koji ovde donosimo.
Nije tajna da stalno problematizujemo činjenicu da je u Srbiji veoma teško moguće primeniti i implementirati neke zakone, zbog toga što, pre svega, nedostaju administrativni kapaciteti i zbog toga što jedna sveobuhvatna reforma svih onih segmenata koji su neophodni da bi se zakoni, pre svega Zakon o planiranju i izgradnji, primenjivali, još uvek nije završena.
Hajde da pokušamo da samo struktuiramo gde su najveći problemi i da otprilike vam dam konkretne akcije koje treba da preduzmemo, da radimo.
Što se tiče Rume, molim vas, to predajte tužilaštvu. Možete to da date i meni, ali koliko čujem ovde se mnogo više radi o navodnim problemima koji se dešavaju sa postupcima javnih nabavki, nego što imaju veze sa planiranjem i izgradnjom.
Ukoliko je neko ušao u radove bez izdate adekvatne građevinske dozvole, svakako je prekršio zakon i za to postoji zakonom predviđena kazna, ali mislim da time treba da se bave državni organi koji se bave time, da se ne bi desila situacija kao nekoliko puta unazad da ovde nešto kažem i da se onda ispostavi da ipak nisu sve informacije bile ovde na stolu. Ne bih hteo da se uplićem u to.
Problem građevine i urbanizma u Srbiji, problem prostornog planiranja proizilazi iz višedecenijskog zanemarivanja ove oblasti i odsustva sistemskih i strateških promišljanja na koji način treba reorganizovati institucije koje su važne u ovim postupcima.
Danas, kada pogledamo način na koji se izdaju građevinske dozvole u Srbiji, možemo da kažemo da je u skladu sa postojećim zakonom i hvala vam što ste ga pohvalili, koliko sam razumeo, zadovoljni ste tekstom zakona, ali niste zadovoljni njihovom implementacijom, na tome vam se zahvaljujem i moram da kažem, za mesec dana ćemo ovde sediti sa izmenama i dopunama zakona, u kojima ćemo i one stvari koje možda nisu dovoljno precizne i dovode do zloupotrebe i arbitrarnosti da ispravimo na najbolji mogući način.
Zakon se primenjuje na teritoriji cele zemlje. U nekim opštinama Zakon je dao izuzetno dobre rezultate i značajno uskratio vreme za dobijanje građevinske dozvole. Od 20 najvećih gradova, po broju stanovnika koji u njima žive, Zakon se najbolje primenjuje u Subotici, Novom Sadu i Leskovcu, a najlošije u Beogradu. To je ono što statistika danas nama pokazuje na koji način se implementira Zakon o planiranju i izgradnji.
Imali smo pre nekoliko dana prezentaciju analize Svetske banke koja definiše konkurentnost naše zemlje, vezano za proceduru za izdavanje građevinskih dozvola. Srbija je pala za tri mesta. Međutim, nisu uzeta u obzir nova zakonska rešenja i još uvek je metodologija za ocenjivanje Srbije stara. Ona prepoznaje naknadu za uređenje građevinskog zemljišta, koja pre svega podrazumeva plaćanje komunalne infrastrukture kao trošak za izdavanje građevinske dozvole. Iz tog razloga je Srbija najskuplja zemlja za izdavanje građevinske dozvole, što nije tačno, ali ćemo tu metodološku grešku da ispravimo.
Ono što je suština, jeste da se sada, prema analizi, najveći problemi nalaze u samoj lokalnoj samoupravi, u instituciji koja izdaje građevinsku dozvolu, ali mnogo veći problemi se nalaze u javnim preduzećima, koja treba da daju specifične tehničke saglasnosti i saglasnosti na projekte itd. To je sledeći korak u kome moramo da intervenišemo.
Kada se pojavi neko sa namerom da gradi bilo šta, on prvo odlazi u opštinu da dobije izvod iz plana, da vidi da li postoji planski osnov za građenje onoga što on želi da gradi. To je prvi korak i drugi korak, mora da ode u katastar nepokretnosti ili u zemljišne knjige u sudu, gde još to nije reformisano da dobije dokaz da je on vlasnik tog zemljišta, odnosno da reši svojinske odnose na tom zemljištu.
Tu, manje- više, nastaju problemi koji su možda vezani za reformu katastra koja je ovog trenutka u toku. Ovo je odgovor koleginici Vjerici Radeti, ogromni napori se čine da se katastar reformiše.
Tačno je da je u ovom trenutku učinjeno nešto što nikada do sada u Srbiji nije učinjeno. Pošto ste radili u lokalnoj samoupravi, bili ste sekretar opštine, vrlo dobro znate koliko su nerešeni imovinsko-pravni odnosi kočili procese izgradnje na nivoima lokalnih samouprava.
Srbija je bila zemlja u kojoj više decenija nisu rešavane uknjižbe kako treba, imovinski odnosi kako treba. Mi se sada time bavimo vrlo ozbiljno i tačno je, a kada budem promovisao izmene i dopune Zakona o planiranju i izgradnji pokazaću vam mapu Srbije, ogromna površina Srbije je najzad pokrivena, pre svega, presekom stanja objekata na njoj. U ovom trenutku se radi rešavanje imovinsko-pravnih odnosa. Dakle, to su užasno teške i bolne procedure, koje moraju da se završe da bi se jednog trenutka u Srbiji sve očistilo, bar da znamo šta je čije.
Mislim da ste toga svesni. Možete da kritikujete mene. Unazad dve godine mogu da imam deo odgovornosti što to nije završeno, ali mislim da su to odgovornosti generacija pre nas, koje se tim problemom ozbiljno nisu bavili.
Tog trenutka kada dobijete planski osnov i kada dobijete rešenu imovinu, krećete ka lokacijskoj dozvoli i krećete da radite nešto što bi trebalo da bude projekat tog objekta. Tada ulazite u jednu neizvesnu utakmicu sa onim komunalnim preduzećima koja treba da nam daju posebne uslove, to je struja, voda i kanalizacija, tlekomunikacije, saobraćajni pristupi, grejanje. Dakle, to su institucije u kojima je gotovo nemoguće iscrtati zakonske rokove po kojima mogu da postupaju i tu se izgubi najviše vremena.
Ono što će biti naša ideja u perspektivi, jeste da upravo to vreme imitiramo i da po pravilima ćutanja administracije definišemo trenutak nakon koga, ukoliko se ne izda saglasnost, smatra se da je pozitivno i da otčepimo i da omogućimo da ta procedura ide dalje.
Veliko je zadržavanje i kada se prikupe sva dokumenta, od trenutka kada predate svu dokumentaciju do izdavanja građevinske dozvole. U Beogradu je to čak 90 dana u proseku. Ne postoji nijedan razlog da to tako bude, tako da ćemo gledati da, i kada je ovo u pitanju, intervenišemo i da damo jedan razuman rok do kada lokalna administracija mora da obradi kompletnu dokumentaciju koju je dobila za građevinsku dozvolu i da izda u roku koji je pristojan, jer svako odugovlačenje roka ne samo da smanjuje konukrentnost naše zemlje, nego se troši ogroman novac potencijalnog investitora koji zbog toga što ne može da dobije dozvolu gubi vreme.
Takođe ćemo poraditi na tome da se još više preciziraju norme etapne gradnje, gde faktički sa lokacijskom dozvolom i sa tehnički potvrđenim projektom konstruktivnog sklopa, možete da uđete u gradilište da kopate temeljnu jamu, da je obezbeđujete, da radite konstruktivni sklop, da idete i iznad kvote nula, dok ne završite sve ove neophodne procedure koje u tom trenutku nisu važne za sam temelj, a tiče se grejanja, tiče se vodovoda i kanalizacije.
Sve su to stvari koje mi pokušavamo da uradimo upravo sa dubokom svešću da problemi postoje. Vi sad meni možete da pričate i o opštini Ruma i o bilo kojoj opštini i verovaću vam, jer nama dnevno sa terena stižu informacije oko problema u razumevanju Zakona o planiranju i izgradnji i oko velikih otpora administracije da neke norme zakona, koje su im oduzele mogućnost arbitrarnosti i naterale ih da rade po jasnim definisanim procedurama, oni odbijaju da rade, verujući da će stvoriti klimu u kojoj će neko reći – zakon ništa ne valja, a on valja upravo zato što njima oduzima mogućnost da žive i da zarađuju od korupcije. To je ono što je ključna reforma koju smo sproveli ovim zakonom.
Kroz uporno insistiranje na donošenju planskih urbanističkih akata, na poštovanju svih jasnih procedura i na novom definisanju vremena o izmenama i dopunama, u kome ćemo najzad uvesti normu ćutanja administracije i omogućiti da administracija više ne može da vas maltretira. Ako mi ne izdate potvrdu do 30. dana, shvatiću da je to pozitivno i idem dalje u procedure.
Sa svim tim stvarima siguran sam da možemo da se pomerimo korak napred. Siguran sam da neće biti potrebe za divljom gradnjom i siguran sam da jednog dana, kada Srbija bude pokrivena sto posto sa planskim i urbanističkim dokumentima, neće više biti nijednog razloga da bilo koji građanin kaže – gradim svoju kuću i baš me briga, nemam papire, jer ne mogu inače da dobijem dozvolu, čekam već pet godina.
To su stvari koje ćemo izbeći upornim insistiranjem na tome da se uvede red.
Sve ovo što kažete su pojedinačni slučajevi i apsolutno se slažem da tužilaštvo to ispita. Odmah da dam unapred odgovor uvaženom poslaniku Stevanoviću, dakle, nekoliko puta ste do sada pričali o tome da je ministarstvo legalizovalo objekat u zaštićenom prirodnom dobru. Postupak legalizacije nije završen. Taj objekat neće biti legalizovan, jer postoje zakonski osnovi za to.
Činjenica jeste da je postupak vraćen na prvostepeno odlučivanje, ali sam siguran da će se to završiti isto kao i svi drugi objekti koji se nalaze pod zaštićenim prirodnim dobrom. Biće uklonjeni zbog toga što se nalaze u zoni vodozahvata i nemoguće je da kao takav bude legalizovan u skladu sa Zakonom o planiranju i izgradnji.
Dakle, sada sam obuhvatio sve. Možete da mi govorite o pojedinačnim problemima, možete da mi navodite različite vrste zloupotreba, tipa pored kulturno zaštićenog objekta se gradi zgrada. To je posao lokalnih samouprava. Ministarstvo životne sredine i ja lično ne odgovaramo za spore procedure u izdavanju građevinskih dozvola na teritoriji bilo koje opštine.
Ne osećam odgovornost zbog toga što znam da se u većini gradova dozvole izdaju brzo. U onim gradovima gde se dozvole izdaju sporo to je odgovornost lokalnih samouprava, a ne odgovornost Ministarstva. Da zakon ne valja ni u Subotici, ni u Novom Sadu, ni u Leskovcu, ni u drugim gradovima ne bi se dozvole izdavale mnogo kraće nego što su se izdavale nekad.
Tamo gde zakon ne žele da primene, ima problem u primeni ili ima problem u nerazumevanju, pitajte njih kao lokalne samouprave kakvi su problemi. Nisam u svađi ni s kim, samo pokušavam da fokusiram problematiku izdavanja građevinskih dozvola tamo gde im je mesto, a to su lokalne samouprave. One dozvole koje izdaje Ministarstvo, izdaju se u najkraćem mogućem roku. To je istina i to je nešto što mora da se kaže.

Ne znam kakav biste vi imali odnos prema strukturama vlasti kada biste bili ministar. Ne znam da li biste imali strah da svoje partijske kolege, koji su predsednici opština, kažnjavate ili ih upozoravate, ali ja taj strah nemam. U Srbiji svakodnevno inspekcije Ministarstva za zaštitu životne sredine Srbije i prostornog planiranja rade svoj posao, i među inspektorima ima i dobrih i profesionalnih ljudi, ima i onih koji možda to nisu, ali u svakom slučaju postupaju po nalozima koje im dajemo.
Kada pričamo o svemu ovome uglavnom je nadležnost na lokalnim nivoima, na lokalnim komunalnim inspektorima, odnosno građevinskim inspektorima. Kada pričamo o kontroli primene Zakona, onda pričamo o nadležnosti republičke inspekcije. Svake godine inspekcija podnese nekoliko stotina prijava, što prekršajnih, a bogami i krivičnih, protiv nadležnih u gradskim upravama zbog neprimene zakona. Među njima se nalaze i vanstranačke ličnosti, ali se među njima nađu i stranačke ličnosti, pogotovo kada pričamo o načelnicima opštinskih uprava i predsednicima opština.
Ne postoji nijedan problem da mi čvrsto insistiramo na primeni Zakona, i kada se tiče poštovanja rokova za donošenje određenih akata, i kada se tiče poštovanja rokova za ulazak u procedure, pogotovo procedura koje se tiču donošenja planskih i urbanističkih akata. Mi na tome čvrsto insistiramo.
Upravo je to insistiranje razlog što u ovom trenutku skoro 90% opština radi na donošenju prostornog plana i regulacionog plana. To nikada nije bilo. Na kraju mandata ove vlade Srbija će biti pokrivena prostornim i regulacionim planovima. Kada smo počeli da radimo bilo je samo 20%. To je ogroman uspeh.
Nakon toga pitanje izdavanja građevinskih dozvola će prestati, siguran sam, da postoji kao problem, pogotovo u planskom delu. Nadam se da ćemo tada rešiti ovaj imovinski deo. Imaćemo kompletno uređen sistem. To ne može bez batine, koja je državna i koja mora da dolazi iz Ministarstva, na čijem čelu mora da sedi neko ko se ne plaši da svom partijskom kolegi kaže – šta to radiš, moraš da poštuješ zakon. Budite sigurno da je u ovoj situaciji to slučaj.
Nemojte da mislite da i unutar moje stranke, DS, na nižim nivoima postoji bilo kakva ideološka prepreka da se moderni i normalni zakoni koji dovode do uvođenja reda primenjuju. Ne postoje. Ako ima nekih pojedinaca koji to ne rade, verujte mi, to su pojedinci koji se mere promilima.

Ovo je jedan slučaj kada stanovnici jednog regiona nastupe zajednički i barem na čas sklone sve svoje stranačke i druge probleme, verujući da čine dobru stvar za svoj region. Naravno da u društvima, kakva hoćemo da napravimo, takve inicijative ne smeju da ostanu bez sluha.
Tačno je da je Prostornim planom putnog koridora, a kasnije idejnim i glavnim projektima, razrađena varijanta koja se pokazala da nije povoljna za razvoj jednog regiona i tačno je da ste upravo vašim zajedničkim nastupom, gradonačelnik grada Leskovca, predsednik skupštine, narodni poslanici i javnost, uspeli da privučete našu pažnju i mi smo seli i ozbiljno razgovarali.
Ono što mogu da vam kažem je sledeće. S naše strane, sa strane ministarstva je naručena studija generalnog projekta sa studijom izvodljivosti. Ukoliko se pokaže da je taj projekat zaista jeftiniji i da pomaže razvoju toga regiona, dajem vam obećanje da će on biti prihvaćen. Dakle, na dobrom ste putu da se trasa auto-puta izmeni i da pomognemo tom regionu.
Naravno da ovo mora da ispunjava određene preduslove. Oni se tiču cene koštanja. Ne radi se ovde samo o izgradnji auto-puta, radi se o izmeštanju pruge, radi se o velikim troškovima koje će to da podrazumeva. Ukoliko se pokaže da je za državu to bolje i isplativije, budite sigurni da će ova trasa biti prihvaćena, jer drugačije bi bilo veoma teško opravdati to, pre svega lokalnom stanovništvu.

Zahvaljujem. Ne bih se javio zato što mislim da smo odnos prema poslanicima, pre svega poslanicima opozicije, dokazali na način kako smo do sada radili i sarađivali, vezano i za skupštinske rasprave, i za rad po odborima i za prihvatanje ogromnog broja amandmana, ali me je ipak podstakla ova tvrdnja koja je izuzetno nekorektna i koja je jedna potpuno neargumentovana optužba, a vezano za izgradnju kasarne "4. juli" i pitanje načina na koji se generalno biraju izvođači radova od ponuđača koji su definisani zakonom.
Kao prvo, moram da kažem da je Zakon o podsticanju građevinske industrije u uslovima svetske ekonomske krize dao izvrsne rezultate zbog toga što je omogućio da veliki građevinski projekti budu pokrenuti i da se tenderi urade isključivo i jedino u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama, s tim što se prepoznala neophodnost hitne procedure kao takve.
Kasarna "4. juli" će u budućnosti, a bogami i za istoriju, biti primer kako se jedan projekat vodi sa stanovišta poštenog tenderisanja posla i sa stanovišta informisanja javnosti o svakom koraku na koji način se ugovaraju tako važni poslovi kao što su građevinski poslovi. Kasarna "4. juli" je toliko veliki projekat da mi očekujemo da će kompletno sva građevinska operativa iz Srbije u njemu učestvovati i na njemu raditi.
Kažite mi da li se ikada organizovao jedan građevinski poduhvat koji je podrazumevao da se prvo odlukom Vlade definiše maksimalna, odnosno minimalna cena po kojoj može da se ugovori kvadrat, bruto kvadrat površine u skladu sa glavnim projektom?
Potom da napravite set javnih nabavki u kojima ne dodeljujete jednoj firmi posao, nego organizujete sedam do osam različitih javnih nabavki u kojoj od deset pozvanih firmi date prvoplasirane tri, pa potom ovih ostalih sedam koje nisu uspele, pozovete u sledeći krug, pa pozovete nove tri, i tako organizujete da sve firme koje hoće da učestvuju po cenama koje su unapred definisane mogu da izađu na gradilište i da rade u skladu sa zakonodavnim nabavkama. To je najpošteniji mogući model koji ste vi ikada videli i koji ćete verovatno ikada i videti.
Sada kada vi krenete da pitate zašto je posao dobio ovaj ili onaj, reći ću vam – isključivo i samo zato što su dali najpovoljniju ponudu. Isključivo i samo zato. Ta ponuda je pokazala da može da se gradi u Beogradu po izuzetno povoljnim cenama kada pričamo o državi kao investitoru, s jedne strane, i siguran sam da će upravo ti tenderi postaviti potpuno nove standarde u tenderisanju izgradnje stambenih kvadrata u Beogradu za budućnost.
Dakle, mi smo na kasarni "4. juli" demonstrirali sve ono što je trebalo da bude demonstrirano mnogo ranije, a to je: odlučnost države da bude investitor u trenutku kada treba da se obore cene kvadrata za naše građane; odlučnost države da vrati standarde kvalitetne gradnje koja podrazumeva korišćenje domaćih materijala, upošljavanje domaće operative; odlučnost države da najzad podstakne tržište stanova koji su legalni, koji su građeni u skladu sa najvišim evropskim standardima, koji su prodavani samo jednom kupcu, a ne više kupaca.
Na ovaj način, a kao prvo, država kao investitor rešava problem da na tržištu dovodi do toga da će svi oni investitori koji su do sada brukali investitorski posao, pa prodavali više puta nelegalne stanove i varali ljude, da će polako ali sigurno da nestanu.
S druge strane, doprineli smo da se definiše nešto što će biti od sada srednja cena po kojoj će se stanovi ugovarati, a to je između 350 i 450 evra po neto kvadratu izgrađene površine – ključ u ruke. Kažite mi da li vi znate ili imate bilo kakav podatak da je ikada u Srbiji, ne ikada, u poslednjih 20 godina po toj ceni rađeno? Mi smo uspeli da postignemo tu cenu. Dakle, i ova firma koju ste spomenuli i sve druge firme će raditi u tom okviru.
Mi ovde pričamo o 30 ili 40 najvećih građevinskih firmi koje će u tom projektu učestvovati. Ova firma koju ste spomenuli je samo jedna od njih. Svako ko ima kapacitete, ko ima radnike, ko ima kvalitet, ko ima mogućnost da te radove izvede, sigurno će raditi na kasarni "4. jul".
I nemojte da pokušavate uopšte da skandalizujete projekat koji je toliko jasan, toliko transparentan pred očima javnosti, da se sve zna – projekat, dozvola, cena, rok do kada treba da se završi, kvalitet gradnje, cena po kojoj se prodaje, ko je investitor i ko je preuzeo odgovornost za to.
Možemo mi da se možda sumnjičimo za neke druge stvari, ali za kasarnu "4. juli" ne možete. Mi smo juče završili tender i tri najpovoljnije firme, pošto su po istim cenama kao što su bile ove prethodne tri, dobile su posao.
Idemo dalje. Do marta, aprila sledeće godine mi očekujemo da sve firme budu uvedene na gradilište. Podsetiću vas, nikada u Srbiji nije započet jedan tako veliki projekat odjednom, kao što je izgradnja gotovo 400 hiljada kvadrata stambenog prostora na kasarni "4. juli". To je projekat koji će biti započet sada. Verovatno će se jedan dobar deo tog projekta nastaviti i za vreme mandata nove Vlade.
To je projekat koji je tek prvi od projekata nove stambene politike koju mi hoćemo da uspostavimo i da ponudimo našim građanima, sve sa ciljem da se prosečnoj srpskoj porodici omogući da dođe do kvadrata i do svog krova nad glavom, pod mnogo povoljnijim uslovima nego što su danas na tržištu.
Ono što smo takođe demonstrirali, a što je deo rasprave od jutros, za šest meseci mi smo od inicijalne ideje da se izgradi jedan ovakav kompleks došli do toga da taj kompleks počne da radi sve sa građevinskim dozvolama, u skladu sa Zakonom o planiranju izgradnje. Na taj način smo dokazali da Zakon valja, da je po njemu moguće raditi. Ukoliko nemate nameru da maltretirate investitora, da zadržavate procedure, da usporavate stvari, da pustite da takav projekat ide bez kontrole, dakle, sve je moguće, samo je potrebno hteti.
Sve ostalo što ste govorili ne bih zaista da komentarišem. Naravno, opozicija i služi tome da kritikuje Vladu, ali vas molim jednu stvar, hajde da ja jednom od vas čujem, evo od vas, gospodine Dimitrijeviću - šta biste vi uradili u svakom konkretnom slučaju, kada pričamo o politici zaštite životne sredine?
Slušam vas da po svakom amandmanu vi diskutujete isto – ovo ništa ne valja. Voleo bih da čujem – kako biste vi to organizovali politiku životne sredine, da to valja? Da čujem barem jedan konstruktivan predlog. U raspravi u načelu imali smo priliku da čujemo vaše argumente i tvrdnje da mi ovim izmenama i dopunama zakona snižavamo kriterijume za zaštitu životne sredine i zaštitu prirodnih dobara.
Mi smo prihvatili vaš amandman, dakle, mi smo rekli – dobro, to nama nije bila namera. Ukoliko je možda nejasna namera koju smo hteli da uradimo sada, hajde da napravimo komplikaciju onoga što smo mi predložili kao razjašnjenje amandmana i vašeg amandmana i da dođemo do nečega što je zlatna sredina. Taj amandman je prihvaćen. Dakle, ono što ste vi tražili je prihvaćeno.
Vi sada nastavljate da koristite istu argumentaciju. Dakle, samo ste poneli sa sobom papire od pre dve nedelje i čitate isti papir, kao da se ništa nije desilo. Treba javnosti reći. Dakle, mi smo prihvatili sve ono što je bio vaš amandman, skrojili smo ga tako da bude u skladu sa amandmanom koji smo mi predložili, da bismo došli do rešenja koje će podrazumevati da na terenu, u životu priroda bude zaštićena, a mi da ne dopustimo da dođe do zaustavljanja života.
To je bila glavna namera člana o kojem se sada raspravlja. Vi to ne priznajete. Hajde bar jednom recite – odlična je stvar što smo uspeli da korigujemo Vladu. Prihvatiću čak da kažem – jeste, bili ste u pravu, napravili smo to, a ne da se javljate i da opet diskutujete o stvari koja je već prihvaćena.

Meni je žao, gospodine Dimitrijeviću, što ću morati sada da vam objašnjavam kako funkcioniše Poslovnik, ali mislim da na to imam pravo zbog toga što sam nešto malo vremena proveo i ja u ovom domu.
Dakle, vi kada vam stavimo primedbu da ono što ste vi uradili, pokušavajući da podnesete amandman, nije pravnotehnički moguće, upravo iz razloga što vi pokušavate amandmanima u okviru rasprave o izmenama i dopunama da menjate osnovni tekst zakona koji uopšte nije ni pokrenut kao izmena i dopuna.
Vi ste upravo to uradili. Vi sve vreme dajete amandmane na članove zakona koji nisu ni menjani izmenama i dopunama. Sada vama to neću da kažem, jer se plašim da vas možda ne naljutim što vam saopštavam da to ne može, a sada vam to govorim, zbog toga što to nije pravnotehnički moguće. Nije moguće.
Kada se ide na izmene i dopune moguće je menjati i dopunjavati samo one članove zakona koji su otvoreni izmenama i dopunama, a vi ste sve vreme stavljali članove zakona koji nisu otvoreni u izmenama i dopunama.
Ako treba i Vjerici Radeti to objasniti, onda ulazimo u ogroman problem, pošto je ona to mene učila, dok sam ja bio predsednik parlamenta, a dok je ona bila narodni poslanik opozicije. To je glavni razlog zbog čega to nije.
Dakle, sve beogradske firme, sve srpske firme koje ispunjavaju uslove će posao da dobiju i koje se budu javljale, sve će morati da rade po veoma kvalitetnim standardima koji su postavljeni i po cenama koje su izuzetno korektne i u skladu sa onim što je postavljeno ovim zakonom, pošto ću vas podsetiti da smo mi zakonom rekli da Vlada Republike Srbije određuje minimalnu, odnosno maksimalnu cenu izgradnje, kada je u pitanju stanogradnja. Kakav je kvalitet gradnje nekih firmi kada oni rade kao privatni investitori, mi u to ulaziti nećemo, ovde gde investitor država, moraće da se radi kvalitetno.
Pošto država više nema državnih građevinskih preduzeća, mi u postupku javne nabavke ugovaramo poslove sa privatnim građevinskim preduzećima, ali će, bogami, morati da rade kvalitetno i moraće da rade u skladu sa onim što stoji u glavnom projektu.
Svako pominjanje bilo kojih firmi, vi ste ovde spomenuli jednu, a kažem vamda će ih biti na desetine, najmanje 30-40 firmi će raditi u kasarni ''4. juli''. Ono što je najvažnije budućim kupcima, oni neće moći ni da znaju ko je koju zgradu radio, jer će sve biti izgrađene od istih materijala i po istom kvalitetnom standardu koji smo postavili.

Kome se daje, da li možete da mi kažete, molim vas, gospodine Dimitrijeviću? Onda ću da vam objasnim šta je uopšte ideja zaštite u Srbiji i razlog i zbog čega mi moramo da primenimo ovakvu vrstu zakonskog rešenja koje podrazumeva jasno i precizno definisanje šta se sme, a šta se ne sme graditi u zaštićenim prirodnim dobrima. Posle ću vam reći razlog, ali mi kažite šta vi to znate, jer samo slušam od vas, znamo mi nešto. Šta vi to znate? Da li znate nešto da sam ja kršio zakon? Ako znate, molim vas da kažete.
Dakle, mi smo pošteni ljudi i mi hoćemo da uvedemo red u zemlju. Trudimo se da to radimo na najbolji mogući način, ne dozvoljavajući bilo kome da krši zakon. Sve ono što primećujemo da su problemi u Srbiji, oni proizilaze iz toga što imamo zakone koji nisu dovoljno precizni i jasni. To je naša namera.
Kada kažemo da Vlada ima tu mogućnost da odobri nešto, to podrazumeva nešto što je u nacionalnom interesu. Šta da radimo ako, npr, jednog trenutka mi kao država moramo da gradimo reverzibilnu hidroelektranu na Đerdapu, koji je nacionalni park, zaštita prvog reda?
Dakle, ko je taj koji to može da odobri? Zemlji treba taj elektroenergetski potencijal, jer ćemo jednog trenutka i mi preuzeti kvantifikovane obaveze smanjenja emisije gasova staklene bašte, u skladu sa postojećim Kjoto protokolom, odnosno sa nekim drugim protokolima koji će dolaziti u budućnosti?
Jednog trenutka ćemo morati da menjamo našu energetsku strategiju i da zatvaramo termoelektrane i da investiramo u hidro potencijale. Tog trenutka će Vlada reći – bez obzira što je ovo zaštićeno prirodno dobro, to je vrhunski nacionalni interes koji mora sada da se sprovede.
Do tada, mi smo ovim rešenjima jasno definisali šta sme, šta ne sme da se radi. Reći ću vam zašto. Jedna je stvar, to je ono što vlada kao uverenje, da mi samo prevodimo evropske direktive. Pročitaću vam kako izgleda rečenica koja je prevod evropske direktive: "U II stepenu zaštite mogu se vršiti upravljačke intervencije u cilju restauracije, revitalizacije i ukupnog unapređenja zaštićenog područja, bez posledica po primarne vrednosti njihovih prirodhih staništa, populacija, ekosistema, obeležja predela i objekata geonasleđa, obavljati tradicionalne delatnosti i ograničeno koristiti prirodni resursi na održiv i strogo kontrolisan način".
Tako napišu Evropljani, jer se u njihovim zemljama podrazumeva da ovo nešto znači, a onda mi na srpskom napišemo: "Režim zaštite II stepena: 1) zabranjuje izgradnju industrijskih, metalurških i rudarskih objekata, asfaltnih baza, rafinerija nafte, kao i objekata za skladištenje i prodaju derivata nafte...'', a dozvoljava, pod određenim uslovima koje odobrava struka, odnosno Zavod za zaštitu prirode, da se rade porodični objekti za odmor, preoravanje, dopuštanje da se koristi za naučnoistraživačke radove itd.
Dakle, mi tako moramo da napišemo zakon. Da smo ga ostavili ovako kako gospodin Plužarević kaže, kako se profesori bore, da ostane ova formulacija, onda bi tim istima ostalo na mogućnost da oni procenjuju da li možda u neko zaštićeno prirodno dobro mogu da se daju izvesni uslovi da se ekploatiše neka ruda.
Ovim članom smo to zabranili. Zakonom smo zabranili, izbili smo nekim profesorima mogućnost iz ruku da oni procenjuju i da dopuštaju da daju određene uslove pod kojima može nešto da se koristi u prirodnom dobru. To je po prvi put da ovakvu strogu normu usadimo u zakon.
Nema arbitrarnosti i nema više mogućnosti da se to tumači na ovaj ili onaj način. Upravo prihvatanjem amandmana, odnosno spajanjem dva amandmana, hteli smo da izađemo u susret, da pokažemo, pošto toliko ti profesori hvale rešenje koje je bilo u zakonu, ostavićemo ga, ali ćemo pored toga precizirati zakonsku normu i reći šta može, a šta ne sme da se gradi.
Kada mi čitate nešto, siguran sam da vi ne znate to. Ne znate sve činjenice. Za razliku od vas, gospodine Dimitrijeviću, znam šta stoji iza pisama koja stižu u poslaničke klubove opozicije, u kojima se kritikuju rešenja koje nudimo, a nudimo ih samo zato što znamo šta je situacija na terenu.
Doneli smo odluku da Zakonom zabranimo izgradnju pojedinih objekata, koji su bili pripremljeni da se grade, ukoliko neki u ime zaštite prirode daju uslove za to. To je ono što radimo.
Znam da vi, pošto ne znate, kada čitate mislite – bože, to su neki divni ljudi napisali, jer brinu o prirodi. Ne brinu oni o prirodi. Oni brinu o tome da im na ovaj način oduzmemo privilegije da oni odlučuju da li nešto može da se gradi ili ne, to je prava istina.
Ceo ovaj set izmena i dopuna služi tome da još više zaštitimo prirodu i to je ideja.
Tačno je da treba dati Vladi na mogućnost da odlučuje da se odstupi od ovoga, kada postoje stvari koje su od interesa. Tamo su definisane tačno kada se može odstupiti. Neće se dopustiti da se gradi stambeno poslovni kompleks u zaštićenom prirodnom dobru zato što je Vlada tako odlučila. Naravno da ne. To su stvari koje se dopuštaju samo u slučaju da je potrebno zaštiti nešto što jeste vitalni državni interes.

Gospodine Dimitrijeviću, da li znate da u Srbiji već postoje institucije koje se zovu nuklearni objekti Srbije? Molim vas da pogledate šta su sve nuklearni objekti. Danas imamo nuklearne objekte, ali to nisu nuklearne centrale.
Rekao sam svoj stav, koji je siguran sam stav većine ljudi koji danas sede u ovoj Vladi. Dok ova Vlada vrši svoju funkciju, budite sigurni da niko neće pokrenuti bilo kakvu priču o tome da se na teritoriji Srbije izgradi nuklearna elektrana.
Danas da krenemo da gradimo, danas da donesemo odluku da se gradi, ona bi eventualno počela da radi 2020. i neke godine, jer postoje potrebe da se formiraju specijalni timovi ljudi, koje danas nažalost nemamo, koji su obrazovani za te delatnosti. Potrebno je da se urade vrlo stroge procene uticaja na životnu sredinu, da se odredi lokacija, sve ono što jeste uvoz neophodnih materijala itd.
Nemojte da plašite narod sa lažnom optužbom da ova Vlada hoće da gradi nuklearnu elektranu. Nije nuklearna elektrana sve gde piše – nuklearna. Nemojte da koristite prirodno neinformisanje naših građana u vezi sa bilo kakvom atomskom energijom, da ih plašite stvarima kojih se oni objektivno plaše.
U ovoj zemlji je do 2015. godine zabranjeno i pomišljati da se u takve aktivnosti uđe. Imamo zabranu. Od 2015. godine, ukoliko neka Vlada donese takvu odluku, sumnjam da je to moguće realizovati u narednih 15 godina. Jednom za svagda da stavimo to van snage.
Imamo ogromne potencijale i kapacitete za korišćenje obnovljivih izvora energije koje treba, pre svega, da koriste, za koje sam siguran da mogu da donesu dobro i korist našim građanima.
Za kraj samo, naravno rudarstvo. Šta ako se desi da se pronađu u zaštićenom prirodnom dobru zlato ili dijamanti ili bilo šta drugo što je bogata ruda, koja može da pomogne ovoj zemlji? Šta ćemo da radimo?
Vlada može da odobri da se uđe u eksploataciju tih ruda pod određenim okolnostima i uslovima kao prirodno bogatstvo ove zemlje, jer se dešavalo da se u zaštićenim prirodnim dobrima pronađe nešto što može da služi razvoju ekonomije našeg društva.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred vama je danas set izmena i dopuna ekoloških zakona. Redom bih da predstavljam osnovne ideje o izmenama i dopunama svakog od ovih zakona. Pre godinu i po dana u ovom domu smo pored ostalih usvojili i Zakon o hemikalijama i Zakon o biocidnim proizvodima, i tako stvorili potpuno novi uslov za uređenje ovih oblasti.
Cilj donošenja ovih zakona je uspostavljanje jedinstvenog sistema upravljanja hemikalijama i biocidnim proizvodima na teritoriji RS, osiguranje zaštite zdravlja ljudi i životne sredine, kao i poboljšanje prometa hemikalija i biocidnih proizvoda sa zemljama EU i drugim zemljama radi unapređenja konkurentnosti naše privrede.
Takođe, ovim zakonom dat je osnov za osnivanje Agencije za hemikalije kao samostalne, razvojne, stručne i regulatorne organizacije. Agencija za hemikalije je, od svog osnivanja, donela niz podzakonskih propisa kojima se zaokružuje uređenje ove oblasti. Takođe je stvoren osnov da se po prvi put napravi baza podataka o hemikalijama i biocidnim proizvodima u RS.
Pored toga formiran je i informacioni pult za pomoć privrednim subjektima za sprovođenje ovih zakona. Pored pomoći privrednim subjektima, Agencija pruža stručnu pomoć i jedinicama lokalne samouprave, inspektorima zaduženim za vršenje inspekcijskog nadzora, kao i pravnim i fizičkim licima, koja imaju nameru da na tržište EU ili na druga tržišta stave supstance, smeše ili određene proizvode.
U toku primene zakona i izrade podzakonskih akata uočeno je da pojedini subjekti imaju problema sa primenom određenih odredbi pa su predložene izmene nekih zakonskih rešenja. Tim izmenama su data pojašnjenja određenih odredbi, izvršeno je usklađivanje zakona sa domaćim propisima donetim u međuvremenu i olakšano poslovanje privrednih subjekata. Predložene izmene su u skladu sa relevantnim propisima EU, a suštinski ne menjaju politiku upravljanja hemikalijama i biocidnim proizvodima, koja je ranije definisana.
Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu stupio je na snagu 2004. godine. Prvi razlog za izmene i dopune je proširenje obima primene strateške procene uticaja na životnu sredinu, pored planova, programa i osnova i na više planskih dokumenata kao što su sektorske strategije. Nakon usvajanja Zakona o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, donet je veliki broj sektorskih strategija, odnosno razvojnih dokumenata, koje usvaja Vlada RS, a koje bi po svojoj definiciji trebalo da budu predmet strateške procene.
Drugi razlog, čini potreba za usaglašavanje sa pojedinim odredbama relevantnih direktiva EU. Potreba za bližim propisivanjem planova i programa za koje je obavezna strateška procena uticaja i planova i programa za koje se može zahtevati izrada strateške procene uticaja na životnu sredinu jeste treći razlog za izmenu ovog zakona.
Izmenama i dopunama se predviđa ovlašćenje da ministar nadležan za poslove zaštite životne sredine bliže utvrđuje liste planova i programa za koje je obavezna izrada strateške procene uticaja na životnu sredinu i liste planova i programa za koje se može zahtevati izrada strateške procene uticaja na životnu sredinu. Potreba za usaglašavanjem Zakona o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu sa sektorskim zakonima kod kojih nije propisana procedura učešća javnosti i zainteresovanih organa i organizacija u okviru procesa donošenja planova programa i osnova, jeste naredni razlog za izmene i dopune ovog zakona.
I na kraju, postoji potreba da se preciznije uradi proces izrade strateške procene uticaja na životnu sredinu i jasno definiše uloga različitih aktera u tom procesu. To se posebno odnosi na donošenje odluke o izradi strateške procene, izboru nosioca izrade izveštaja o strateškoj proceni i nadzoru nad sprovođenjem zakona.
S obzirom na ciljeve koje bi trebalo ostvariti zakonom, a pre svega integrisanje osnovnih načela zaštite životne sredine u postupku pripreme usvajanja programa i planova, posebno je važno ostvarivanje uslova za preduzimanje preventivnih mera koje su se, posmatrano na duži vremenski period, uvek pokazale kao višestruko opravdane.
Zakon o zaštiti od buke u životnoj sredini još je jedan od zakona koji je pripremljen u postupku usklađivanja domaćih zakonodavstva sa propisima EU i koji ovu oblast uređuje koherentno i celovito.
Zakon o zaštiti od buke u životnoj sredini ima za cilj uspostavljanje jedinstvenog sistema zaštite od buke na teritoriji Republike Srbije i utvrđivanje i sprovođenje mera kako bi se sprečili ili smanjili štetni efekti buke na zdravlje ljudi i životnu sredinu. Zakonom se utvrđuju granične vrednosti buke u životnoj sredini prema karakteru oblasti, objekata ili osetljivosti populacije, kao i prema karakteru izvora buke. Njima se dalje predviđa izrada strateških karata buke na osnovu indikatora buke i propisanih metoda procene buke u životnoj sredini.
Strateške karte buke čine osnovu za usvajanje akcionih planova u cilju sprečavanja i smanjenja izloženosti buci. Najmanje važno, zakonom se javnosti obezbeđuje pristup informacijama o buci i štetnim efektima buke u životnoj sredini.
U toku primene zakona primećeno je da nadležnosti između subjekata zaštite od buke nisu jasno razgraničene, što je dovodilo do problema u primeni zakona, pa se ovim izmenama postiže jasno razgraničenje nadležnosti, pre svega u delu koji se odnosi na izradu strateških karata buke i izradu akcionih planova.
Tako su definisane nadležnosti AP, odnosno jedinice lokalne samouprave za izradu strateških karata buke i akcionih planova, s obzirom da je za potrebe jedinstvenog integralnog informacionog sistema ovaj posao prvenstveno na Agenciji za životnu sredinu, koja će u saradnji sa prethodno navedenim subjektima izrađivati strateške karte buke i akcione planove.
Izmenama i dopunama zakona je razrešena uloga Agencije za zaštitu životne sredine, kao i uloga drugih subjekata zaštite u izradi strateških karata buke. Pored toga, lista subjekata za koju se izrađuju strateške karte usklađena je sa listom objekata iz pozitivne legislative EU iz ove oblasti.
Izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode, većina procedura u izradi i donošenju dokumenata i akata o zaštiti prirode pojednostavljuje se i skraćuje. Razlozi za slobodnu ocenu tumačenja zakonskih rešenje od strane organa i institucija eliminišu se ili se svode na minimum. Smanjuju se i lakše rešavaju konflikti između zainteresovanih strana, uključujući i efikasnije rešavanje pitanja obeštećenja za ograničenje prava korišćenja i štetu koju pričinjavaju zaštićene vrste životinja.
Izmena i dopunama se bolje uređuju mere tehničko biološke zaštite. Jačaju se ovlašćenja i odgovornost upravljača zaštićenih područja, bliže određuje namena sredstava iz pojedinih izvora finansiranja i učvršćuje se sistem ubiranja naknade za korišćenje zaštićenih područja.
Takođe, izmenama i dopunama Zakona naš sistem zaštite prirode istovremeno se prilagođava i uspešnije priprema za primenu relevantnih propisa EU u oblasti zaštite prirode: Direktiva o staništima i Direktiva o pticama.
Izmenama Zakona ne uvode se promene u sadašnja prava, uslove i način korišćenja prirodnih resursa, osim u oblasti ekološki značajnih područja, koja će se uspostavljati kao preteča evropske ekološke mreže "Natura 2000", koju Republika Srbija mora uspostaviti i organizovati na svojoj teritoriji do pristupanja u EU.
U ekološki značajnim područjima i područjima "Natura 2000", uspostavljaju se zabrane i ograničenja za programe, planove, projekte, radove i aktivnosti sa značajnim nepovoljnim uticajem na određena staništa i populacije divljih vrsta biljaka i životinja. Zbog toga će se koristiti koncept ocene prihvatljivosti, čije sprovođenje počinje za dve godine, nakon utvrđivanja granice ekološki značajnih područja.
S obzirom na to da se ocena prihvatljivosti sprovodi u okviru postupaka strateške procene uticaja na životnu sredinu i procene uticaja na životnu sredinu, koji su propisima u potpunosti uređeni i u praksi uhodani, ocena prihvatljivosti neće značajnije uticati na povećanje troškova i produženje rokova.
Takođe, ne uvode se nove naknade, a maksimalne iznose i druge bitne elemente naknade za korišćenje zaštićenih područja uređuje Vlada, što je sada bilo u nadležnosti upravljača.
Predloženim zakonom o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode uvodi se ocena prihvatljivosti koja je u skladu sa obavezama iz Direktive o staništima i Direktive o pticama EU, za planove, osnove, program, projekte, radove i aktivnosti u prirodi, čije sprovođenje može imati značajan uticaj na ciljeve očuvanja i celovitost ekološke mreže.
Pored toga, preciznije se definiše postupak izdavanja akta o uslovima zaštite prirode u postupku usvajanja planova programa i osnova, kao i u postupku izdavanja odgovarajućih dozvola, tako da se eliminiše pravna nesigurnost, koja je u dosadašnjoj praksi postojala. Ovo se posebno postiže propisivanjem mogućnosti žalbe na akt o uslovima zaštite prirode da bi se omogućila dvostepenost u propisivanju uslova i mera zaštite prirode, čime se unapređuje pravo na pravnu zaštitu u odnosu na postojeće stanje.
Izmenama Zakona se obezbeđuje realizacija projekata i aktivnosti za koje se u postupku ocene prihvatljivosti utvrdi da imaju javni interes koji je pretežniji u odnosu na interes očuvanja konkretnog ekološkog značajnog područja, čime se obezbeđuje održivo korišćenje prirodnih resursa.
Posebno se obezbeđuje, u postupku ocene prihvatljivosti, učešće javnosti, što će biti uređeno uredbom koju donosi Vlada.
Izmenama zakona su i preciznije definisani režimi zaštite u zaštićenim područjima, tako što su taksativno nabrajane aktivnosti i radovi koje nije moguće obavljati u pojedinim zonama, što stvara veću pravnu sigurnost za potencijalne investitore.
Predloženim izmenama se uvodi trostepeni režim zaštite u zaštićenim područjima, sa precizno utvrđenim radovima i aktivnostima koje su zabranjene, odnosno ograničene, i predviđa se odredba kojom se Vladi daje ovlašćenje za bliže propisivanje režima zaštite, postupak i način njihovog određivanja i sprovođenja.
Prilikom donošenja akata o proglašenju zaštićenih područja i usvajanjem njihovih planova upravljanjem zakonom predviđeno je i učešće javnosti. Ovim izmenama se eliminišu dosadašnje nepreciznosti u zakonu kojima su se pružale mogućnosti da pojedine ustanove i organi, u jednom diskrecionom postupku i na raznim nivoima odlučivanja, određuju šta se na kom području može raditi, odnosno šta je zabranjeno.
Pored toga, jasnije se definiše obaveza upravljača i prevazilazi problem neujednačene prakse naplate naknade za korišćenje zaštićenog područja, utvrđivanjem zajedničkih elemenata naknade za korišćenje zaštićenog područja od strane Vlade.
Razlozi za predlaganja izmena i dopuna Zakona o upravljanju otpadom je obezbeđivanje usklađenosti određenih zakonskih rešenja sa propisima EU, koji se odnose na upravljanje otpadom, posebno u proceni uticaja na životnu sredinu i integrisanog sprečavanja i kontrole zagađivanja životne sredine a koje se tiču upravljanja otpadom.
Ciljevi izmene i dopune ovog zakona su: da se popuni praznina u pogledu pokrivenosti postojećih postrojenja, koja podležu integrisanoj dozvoli po Zakonu o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja životne sredine, izdavanjem dozvola za upravljanje otpadom u periodu dobijanja integrisane dozvole, odnosno do 2015. godine, da se povere određene nadležnosti opštinama u pogledu izdavanja dozvola za tretman i odlaganje inertnog i neopasnog otpada, da se obezbedi efikasno upravljanje otpadom na teritoriji dve ili više jedinica lokalne samouprave koje zajednički obezbeđuju i sprovode upravljanje otpadom.
Cilj je i usklađivanje odredaba zakona koje se odnose na dokumentaciju koja se podnosi uz zahtev za izdavanje dozvole za skladištenje, tretman i odlaganje otpada sa Zakonom o proceni uticaja na životnu sredinu, a koje uključuje i akt organa o oslobađanju od obaveze izrade procena uticaja na životnu sredinu.
Jedan od ciljeva je i preciziranje nadležnosti Agencije za zaštitu životne sredine u oblasti uspostavljanja i vođenja baze podataka o otpadu za potrebe izveštavanja Ministarstva o upravljanju otpadom u skladu sa preuzetim međunarodnim obavezama.
Cilj je i preciziranje uslova koje mora da ispunjava kvalifikovano lice odgovorno za stručni rad upravljanja otpadom, te definisanje vrsta mobilnih postrojenja za koje se izdaje dozvola za tretman otpada. Važno je i preciziranje slučajeva u kojima se ne izdaje dozvola u skladu sa zakonom i preciznije definisanje obaveza sakupljača, odnosno prevoznika prilikom podnošenja zahteva za izdavanje dozvola.
Jedan od ciljeva izmena i dopuna je obezbeđivanje efikasnijeg kontrolnog postupka prekograničnog kretanja opasnog otpada, utvrđenog potvrđenim međunarodnim ugovorima i propisima EU, te jačanje i proširenje poverenih poslova u pogledu vršenja inspekcijskog nadzora nad aktivnostima sakupljanja, transporta, skladištenja, tretmana i odlaganja inertnog i neopasnog otpada na teritoriji jedinice lokalne samouprave.
Jedan od poslednjih ciljeva ovog zakona jeste proširivanje ovlašćenja inspektora za zaštitu životne sredine i proširivanje prekršajne odgovornosti odgovornog lica kod imaoca javnog ovlašćenja.
Za kraj, kratko bih vam predstavio i Zakon o meteorološkoj i hidrološkoj delatnosti. Ustavom RS utvrđeno je da RS uređuje i obezbeđuje održivi razvoj i sistem zaštite i unapređenja životne sredine, da prikuplja statističke i druge podatke od opšteg interesa, da prati, analizira i prognozira stanje vremena, klime i voda u cilju preventivne zaštite života ljudi i materijalnih dobara usled stihijskog delovanja atmosferskih i hidroloških nepogoda i katastrofa. U ovom kontekstu su i poslovi meteorološke i hidrološke aktivnosti.
Postojeći poslovi meteorološke i hidrološke delatnosti uređeni su saveznim Zakonom o meteorološkim i hidrometeorološkim poslovima od interesa za celu zemlju iz 1990. godine i on je još uvek na snazi.
Pored ovog zakona neki meteorološki i hidrološki poslovi, nadležnosti i funkcije uređeni su i drugim domaćim zakonima, ali i međunarodnim konvencijama, od kojih je najvažnija Konvencija o Svetskoj meteorološkoj organizaciji, kao i propisi EU, a naročito direktive koje se odnose na monitoring kvaliteta vazduha i voda, procenu upravljanja rizicima od poplava i razmeni informacija granične vrednosti zagađujućih materija u ambijentalnom vazduhu i vodama.
Imajući sve ovo u vidu, postoje razlozi za donošenje novog zakona o meteorološkoj i hidrološkoj delatnosti, a u cilju usklađivanja sa domaćim i međunarodnim propisima i efikasnijeg izvršavanja funkcija i zadataka državne hidrometeorološke službe. Donošenjem zakona o meteorološkoj i hidrološkoj delatnosti stavio bi se van snage sada važeći Zakon donesen 1990. godine.
Ovaj zakon, uvažavajući međunarodne principe na kojima počiva meteorološka i hidrološka delatnost, omogućava da se na celovit način reguliše praćenje i istraživanje vremena, klima i voda. Ovo za cilj ima povećanje bezbednosti ljudskog života i zaštitu materijalnih dobara od stihijskog delovanja meteoroloških i hidroloških elementarnih nepogoda, racionalnije korišćenje povoljnih vremenskih i klimatskih uslova i raspoloživih vodnih resursa, kao i efikasniju zaštitu vazduha i vode od zagađivanja.
Na kraju naglašavamo da je Zakonom o hidrološkoj i meteorološkoj delatnosti predviđen i novi zakon o suzbijanju grada, kako bi se oblast zaštite od grada, kao elementarne nepogode, uredila u skladu sa Ustavom Republike Srbije i kako bi se pitanje finansiranja ovih aktivnosti rešilo na adekvatan način.
Takođe, donošenjem ovog zakona obezbedio bi se pravni osnov da Republički hidrometeorološki zavod, u skladu sa međunarodnim ugovorima, do kraja 2010. godine sprovede neophodne procedure u vezi sa uvođenjem naplate naknade za usluge koje obavlja u oblasti vazduhoplovne meteorologije i meteorološke podrške civilnom vazduhoplovstvu, a koje predstavljaju prihod za budžet Republike Srbije.
Dame i gospodo narodni poslanici, pozivam vas da za ove zakone glasate i omogućite rešenje svakodnevnih otvorenih pitanja koja su se pojavila u sprovođenju zakona koji definišu zaštitu naše životne sredine i da glasanjem za ove zakone, takođe uz implementaciju novih legislativa i direktiva EU, podržite proces evropskih integracija.

Evo odmah da vam kažem, ako vi mislite da je to problem da neko izgovori i, kako tvrdite,  mi imamo strah da to izgovorimo. Danas ću reći sa skupštinske govornice – ja sam apsolutno protiv uvođenja ili izgradnje nuklearke u Srbiji, apsolutno protiv, sve dok za tim ne postoji potreba i sve dok u ovome trenutku ne iskoristimo prirodne resurse koje ova država ima, a tiče se obnovljivih izvora energije. Siguran sam da se to neće dogoditi u budućnosti.
Na taj način hoću da demantujem sve zlonamerne tvrdnje koje ste vi i vaše kolege iznosili, a vezano za to da su izmene i dopune ovog zakona u stvari imale za cilj da omogućimo da Fruška gora bude nuklearna deponija, a vi ste nas sad provalili, pa sada mi ne znamo šta ćemo. Mislim da je to toliko neodgovorno i neozbiljno i predstavlja uznemiravanje javnosti.
Vrlo često, pošto vi poznajete naš narod, zaštita životne sredine se koristi ne za vođenje jedne odgovorne politike u kojoj mi razmenjujemo argumente, nego za zaplašivanje i zastrašivanje javnosti, pa se tu vade neki navodno kredibilni tekstovi od navodno kredibilnih ljudi koji, eto, upozoravaju da je naša namera da otvorimo deponije za nuklearni otpad, ko zna odakle, po našim zaštićenim prirodnim dobrima. To naravno nije tačno. Ali, hajde da idemo redom.
Ove izmene i dopune zakona su predložene zbog toga što život to zahteva. Postoje dva velika razloga za izmene i dopune zakona i oni će postojati uvek u budućnosti. Neću imati problem da, ako je potrebno, svakoga meseca menjam one stvari koje ili treba da pojasne i da pojednostave procedure zarad primene zakona i njegovo zaživljavanje u praksi, jer je implementacija, odnosno primena zakona ogroman problem ne samo ovog parlamenta, Vlade i lokalnih samouprava, nego celokupnog sistema u državi.
Drugi ključni razlog zbog čega danas ovde sedimo jeste što se u međuvremenu, u ovih godinu i po dana, menjalo evropsko zakonodavstvo, što su donošene nove direktive i mi na primer danas vama ovde predstavljamo ocenu prihvatljivosti koja je u potpunosti u skladu sa novom direktivom koja je stupila na snagu pre nekoliko meseci u EU.
Dakle, mi hoćemo da naše zakonodavstvo bude usaglašeno sa zakonodavstvom EU, jer je to proces koji će trajati duže ili kraće. Ono što mi ne želimo jeste da u tom procesu životna sredina kasni ili štuca i mi ćemo uvek izlaziti pred ovaj parlament pokušavajući da to usaglasimo, dakle, našu realnost sa jedne strane i nešto što su evropske legislative sa druge strane.
Šta je tu ključna stvar i ključna promena? Ona se pre svega tiče i govori o svim zakonima koje ste danas čitali, pojašnjavanja onoga što našoj administraciji i birokratiji nije bilo jasno. Pojašnjavanje, znači to je ključna stvar.
Pitali ste me i čitali ste bivši član 38, pa sam danas hteo da vam prezentujem član 35. Kada pogledate član 38, za koji se vi zalažete da se vrati na pravnu snagu, odnosno da ne bude promenjen, čitaćete jednu deskripciju šta sve može ili ne može da se radi u zaštićenim prirodnim dobrima. U njemu imate prepoznavanje prvog A i prvog B, drugog i trećeg stepena zaštite i onda imate jednu deskripciju za koju smo mi kao zakonodavac mislili da je dovoljna onim organima koji treba da sprovedu ovaj zakon da razumeju šta može, a šta ne može.
Dopustite mi da vam pročitam. Dakle: ''U drugom stepenu zaštite moguće su upravljačke intervencije u cilju restauracije, revitalizacije i ukupnog unapređenja prirodnog dobra bez posledica po primarne vrednosti njegovih prirodnih staništa, populacija i ekosistema, kao i kontrolisane tradicionalne delatnosti koje tokom svog odvijanja nisu ugrozile primarne vrednosti prostora''.
To je bila deskripcija u postojećem zakonu, koja nije mogla da bude primenjena iz razloga što to nije bilo jasno onima koji treba da sprovode zakon, pa smo onda mi rekli - dobro, pošto vam nije jasno, evo izmene i dopune zakona, pa ćemo vam pojasniti.
Pošto je bilo jako mnogo, i to nije tajna, pritisaka, ne samo kao što vi kažete mojih prijatelja, tajkuna, ili biznismena i tako dalje, to je naravno, jedna uvreda, jer ste i vi, siguran sam, svesni toga da to nije tačno, ali postoji neprestano pritisak privrede i biznisa, pogotovo lokalne male privrede, koje žive u tim krajevima, jer kada pričamo o našim privrednim dobrima, pričamo o Kučajskim planinama, pričamo o Staroj planini ili pričamo o Kopaoniku.
Pričamo uglavnom o takozvanim pasivnim krajevima u kojima ljudi muku muče da prežive, jer se teško živi, i kada postoji bilo kakva inicijativa za neki mali lokalni biznis, oni ne mogu da dobiju dozvolu, jer zakon nije bio precizan i jasan i oni nemaju izvesnost šta uopšte mogu da grade i kakav posao mogu da započnu.
Iz tog razloga smo želeli da to pojasnimo i ova izmena ide upravo u tom pravcu. Dakle, režim zaštite drugog stepena, pa sad kaže šta zabranjuje, pa tu kaže - izgradnju industrijskih, metalurških objekata, asfaltnih baza, skladišćenja i prodaju derivata itd; znači, zabranjuje, ne može.
Dakle, nije više tumačenje - možda može, možda ne može, hajde da vidimo da li možemo da se upotpunimo u ovu deskriptivnu rečenicu iz važećeg Zakona, a ograničava, i sad, tu kaže – po posebnim uslovima koje po ovoj novoj direktivi treba da da ocena prihvatljivosti, koja se radi uz stroge uslove Zavoda za zaštitu životne sredine, i onda kaže ''ograničava regulaciju i pregrađivanje vodotoka, formiranje vodoakumulacija, melioracione i druge hidrotehničke radove, izgradnju hidroelektrana, solarnih elektrana i elektrana na bio-gas, objekata turističkog smeštaja, ugostiteljstva, nautičkog turizma i turističke infrastrukture i uređenje javnih skijališta, izgradnju objekata saobraćajne, energetske, komunalne i druge infrastrukture, stambenih i ekonomskih objekata, poljoprivrednih gazdinstava, tradicionalno korišćenja kamena, gline i drugog materijala za lokalne potrebe, izgradnju ribnjaka, objekata za konvencionalno gajenje domaćih životinja i divljači, ribolov, lov, sakupljanje gljiva...''
Ovo je život. Ovo je ono što se inače odvija u drugom stepenu zaštite, što ne možemo da zaustavimo, jer će se odvijati ili pod kontrolom države ili bez bilo kakvih dozvola. Ovo je nešto što može da se radi u drugom stepenu zaštite, jer je procena svih koji će, uglavnom pojedinačni slučajevi, da daju Zavodu za zaštitu prirode da li te aktivnosti ugrožavaju prirodu ili ne.
Ukoliko Zavod za zaštitu prirode kaže da ne ugrožava, moguće je izdati dozvolu i moguće je krenuti sa aktivnostima.
U Srbiji je ogroman problem što moramo da povećavamo stepen zaštite, odnosno površinu koja je pod različitim režimima zaštite. U ovom trenutku imamo 6%. Aktivnostima Ministarstva se trudimo da do kraja mandata ove Vlade stignemo do 10%. U ovom trenutku nam se radi preko 40 elaborata koji treba da povećaju površinu.
Kada zaštitite određeni predeo i kada uvedete režim zaštite, to predstavlja ogroman problem za okolno stanovništvo, jer oni ne razumeju šta to znači. Ne razumeju zbog čega više ne mogu da rade ono što su radili dosad, zbog čega ne mogu da grade kuće bez dozvole, zbog čega ne mogu da se bave stvarima kojima su se bavili.
Jako je teško objasniti našem stanovništvu da upravo zaštita znači nova investicija i znači mogućnost da njihova vrednost te imovine koja se nalazi u zaštićenom području, ukoliko svi zajedno budemo radili, može da stvori komparativne prednosti za održivi turizam i za iskorišćavanje tog prirodnog dobra na mnogo bolji način.
U procesu smo - tek treba da stignemo. Prisetite se kako je bilo kada smo zaštitili Mokru Goru i koliki su bili otpori stanovništva, jer je odjednom rečeno – ne možete da radite što ste radili do sad, mora da se pazi, da se čuva priroda, ne može više da se gradi kuća ukoliko nije obezbeđen uslov da se priključite na infrastrukturu u smislu kanalizacije, jer ne možemo više da izdvajamo otpadnu vodu u prirodu bez bilo kakvog prečišćavanja.
Sada vam pričam o onome što je život. Zahvaljujući ovom zakonu ćemo pojasniti šta može da se radi, a šta ne može. Nije tačno da u to neće biti uključen Zavod za zaštitu prirode.
Tačno je da je Vladi ostavljena jedna mogućnost da interveniše u pojedinim situacijama, a te pojedine situacije su izuzetno retke i podrazumevaju isključivo, na primer, radove na hidroelektrani "Đerdap", odnosno izgradnji reverzibilne elektrane, koja će nam biti potrebna pre ili kasnije.
Hidroelektrana "Đerdap" nalazi se u ovom trenutku u zaštićenom prirodnom dobru koje se zove Nacionalni park ''Đerdap''. Jednog trenutka kao Vlada ćemo morati da intervenišemo i dopustimo izgradnju reverzibilne elektrane. To jedino može da se radi ukoliko Vlada kaže – u redu, u ovoj zoni to mora da se radi.
Kada postoji nešto što je vrhunski nacionalni interes, izvinjavam se, ne postoji nijedan stručnjak u Zavodu za zaštitu prirode koji to može da zaustavi, ali to isključivo važi za one projekte koji su od važnosti za državu Srbiju. Sve ostalo smo pokušali da uvedemo u red.
Kažem vam pošteno, možda ovo neće biti dovoljno, možda ćemo vam se za par meseci obratiti i reći – hoćemo još jednu izmenu i dopunu, još da pojasnimo, i pojašnjavaćemo, i ispravljaćemo i dopunjavaćemo dok ovi zakoni ne postanu praksa. To neće ići brzo, toga smo svesni.
Za sve ove ostale primedbe, danas sam slušao o brodu ''Argus''. Brod ''Argus'' je sjajan poklon koji koristimo svake godine za različite vrste delatnosti. U ovoj godini smo uveli da se on koristi za edukaciju. Brod ''Argus'' je brod koji je relativno star, za čije održavanje je potreban ogroman novac. On deli sudbinu svih ostalih institucija, objekata u vlasništvu države.
Ni zgrade svih opština u Srbije nisu baš okrečene i sjajne, iako su možda stare i predstavljaju kulturnu vrednost, tako ni brod Argus ne može da bude u najboljem mogućem stanju u zemlji koja nema para da ga održava perfektno.
Što se tiče laboratorije i što se tiče plašenja javnosti da sada nemamo sa čime da izmerimo ukoliko postoji opasnost po životnu sredinu od crvenog mulja, to nije tačno. Celokupna laboratorija koju brod ''Argus'' ima u sebi, koja je težine možda dve tone, danas prema novim tehnologijama stane u jedan kofer i te kofere imamo zbog toga što je to japanska vlada dala kao donaciju Hidrometeorološkom zavodu.
Svakog trenutka smo mogli da znamo kakve su koncentracije zagađujućih supstanci u Dunavu i nije bilo uopšte opasnosti da monitoring ne bude sproveden i da situacija izmakne kontroli.
Imali smo vrlo jasne i precizne analize događaja i akcije koje treba preduzeti, ukoliko se desi ovo ili ono. Nemojte mi zameriti, ali mislim da je nekorektno da kažete – na odbor sam došao da bih se promovisao. Za mene je nesreća u Mađarskoj i činjenica da postoji objektivna opasnost da se Srbija zatruje hemikalijama ne predstavlja bilo šta promotivno.
To predstavlja demonstraciju svih nas zajedno, i vas, narodnih poslanika, i odbora i svih stručnih službi i svih ministarstava da u javnosti kažemo da šta god da se desi nismo odgovorni, ali hajde da vidimo na koji način možemo da ispravimo posledice toga da se ne desi da bilo ko zbog toga strada. To je bila demonstracija toga i ništa više.
Svaki put ću doći na odbor, kada se dogovorimo i kad bude bilo potrebe za tim.
Otvorili ste i mnoga druga pitanja. Mislim da je nekorektno da mašete sa Izveštajem o stanju životne sredine za 2009. godinu, koji se radi sa ulaznim parametrima na početku 2009. godine i da kažete nešto što je, verujte mi, svima jasno. Svima je jasno da je akcija "Očistimo Srbiju" nešto što je dobro.
Možete da sporite da naši zakoni ne valjaju, možete da sporite da kao ministar ne valjam, možete da kažete ovo ili ono, ali akciju koja je podrazumevala angažovanje stotina hiljada ljudi da očiste svoje dvorište i činjenicu da smo uspeli u Srbiji po prvi put da organizujemo akciju u kojoj su dobrovoljci učestvovali, ne po prvi put, ali po prvi put u zadnjih nekoliko godina, koje su se objedinile oko jedne teme, a to je – hoćemo čistiju životnu sredinu.
Uspeli smo da očistimo hiljade i hiljade divljih deponija i to da nazovete lažju, znate šta, svako može da prođe i prolazi putevima i ulicama i vidi da je tu nekada bila divlja deponija, sada je više nema, to svako može da vidi, u svakoj opštini može da se vidi.
Kroz akciju "Očistimo Srbiju" smo uspeli da očistimo više od 65% divljih deponija. Jednog trenutka njih nije bilo. Nažalost, neke od njih su se ponovo napunile. Nažalost, imamo još jako mnogo problema i potrebe da se investira ogroman novac da bismo uspostavili sistem pokrivenosti naše teritorije komunalnim uslugama, da onaj kamion za odnošenje smeća stigne do svakog domaćinstva u Srbiji ispred kog se nalazi adekvatan kontejner u koji građani mogu da ubace otpad.
Nažalost, Srbija je u ovo trenutku pokrivena sa 40%,50%, u zavisnosti od opštine. Ima opština koje su pokrivene sa 100%. Ima, nažalost, opština koje pokrivaju samo 20%.
To su naši objektivni problemi i kao što smo juče razgovarali o pročišćavanju otpadnih voda i ovo je jedna od stvari koja zahteva ogromne investicije.
Pitali ste me koje su to regionalne deponije otvorene za vreme mandata ove vlade. Kada sam postao ministar mi smo imali dve deponije koje odgovaraju evropskim standardima i koje su bile otvorene i koje su funkcionisale. To su bile deponija u Vranju i deponija u Kikindi. To su bile dve deponije koje su kasnije postale regionalne deponije koje su odgovarale evropskim standardima. U međuvremenu su završene i otvorene deponije u Lapovu, Leskovcu, Jagodini, u Pirotu je završena, ali još uvek nije otvorena, i u Pančevu.
U ovom trenutku se gradi deponija ''Duboko'' kod Užica koja pokriva sedam opština, biće otvorena tokom ove godine, zatim deponija u Novoj Varoši, Sremskoj Mitrovici, Petrovcu, Somboru, Subotici, Inđiji, Zaječaru, Vršcu.
Do kraja mandata ove vlade pokrićemo većinu teritorije Srbije sistemom za odnošenje smeća, koji će podrazumevati da taj otpad završava na deponijama iz kojih odcedne vode neće zagađivati naše vodotokove, deponije iz kojih isparenja neće zagađivati naše stanovništvo. To je ogroman uspeh i to ne može niko da spori.
Pored toga, u 20 najvećih gradova u Srbiji ćemo otvoriti reciklažne centre koji će podrazumevati primarnu odnosno sekundarnu separaciju otpada i odvoženje tog otpada na reciklažu.
U ovom trenutku sto posto guma, automobilskih guma koje se generišu na teritoriji Srbije odlazi na reciklažu. Sto posto akumulatora, koji se generišu na teritoriji Srbije, odlazi na reciklažu. Sve to su rezultati. Toga nije bilo pre nekoliko godina. U ovom trenutku otvara se nekoliko postrojenja koja treba da recikliraju električni i elektronski otpad. Rezultat je bio nula kada smo krenuli. Mi ćemo, siguran sam, pokriti negde oko 70% kompletnog otpada do kraja mandata ove vlade.
Ista se stvar radi sa pet-ambalažom, velike su investicije u toku. Siguran sam da uz investicije u postavljanje kontejnera za primarnu selekciju otpada i za razdvajanje otpada - koji naši građani rade veoma lepo, oni vole kada im date mogućnost da separišu otpad, oni to rade - možemo da pokrijemo jedan ogroman procenat pet-ambalaža da idu u reciklažu. Mi ćemo napraviti vidljive rezultate. Za te vidljive rezultate su nam potrebni dobri zakoni koji su primenljivi u životu i to je ono što radimo i to je razlog zbog čega smo ovde.
Ako je vaša kritika - bili ste ovde pre godinu i po dana, doneli ste zakone, sada idete sa izmenama i dopunama, prihvatam je, ali da vam kažem nešto, ništa od osnovnih postulata politike, koja je bila promovisana pre godinu i po dana u ovoj skupštini, nije promenjeno.
Sve ove izmene i dopune zakona samo služe da se pojasni, pojednostavi, ubrza, da svima bude lakše, da svima bude razumnije i da nam život ne stoji. Život koliko bude tražio toliko će biti izmena i dopuna zakona. To važi i za ove zakone, a uskoro će važiti za izmene i dopune Zakona o planiranju i izgradnji, s kojima ćemo se opet pojaviti ovde bez bilo kakvog stida i bez bilo kakvog kompleksa.
Parlamenti služe za to, da usvajaju izmene i dopune osnovnih zakona. U čemu je problem? Koji su to zakoni nekada donošeni, koji su vladali 20, 30 godina a da nikada nije bilo potrebe za njima, pa sada moramo da radimo različite vrste intervencija, gde po stotine zakona mora da se stavlja van snage, ništa ne valjaju i nikada nisu zaživeli u životu. Dakle, pravimo zakone koji treba da zažive u životu.
Za sve ostale, uz dužno poštovanje vas, mojih prijatelja poslanika, vezano za Ćićevac, za Smederevo, za pitanje Zrenjanina itd, morate da shvatite jednu stvar, kada pričamo o Zrenjaninu, to ću reći poslednji put, ne pričamo o deponiji opasnog otpada, pričamo o skladištu u kome će se otpad koji dolazi iz domaćinstva prikupljati tako što će skoro sve plastične ambalaže u kojoj se sadrže hemikalije prikupljati po depozitnom sistemu.
Dakle, flašica u kojoj vam stoji "domestos", prašak za domaćinstvo, imaće svoju cenu i kao građanin moći ćete da odete da vratite tu flašu. Dobićete za to neki novac. Ta flaša će odlaziti da se prikuplja negde. Nama ti privremeni centri u kojima se to prikuplja samo služe da se to spakuje i da se nosi na konačni tretman.
Opasan otpad u Srbiji u ovom trenutku, verujte mi, nažalost nemamo industriju koja generiše ogromne količine opasnog otpada, velika većina opasnog otpada koji se danas generiše u Srbiji, dolazi od svih nas zajedno. To su lekovi, to su hemikalije koje koristimo u kuhinji, u kupatilima, to su stvari koje se koriste u poljoprivredi za prskanje bubašvaba i mrava.
To mora negde da bude skupljeno i to negde mora da bude transportovano, jer ako se ne organizuje sistem to će da završava na deponijama, pa će na kraju da završi u vodotocima, u vazduhu, u zemljištu. Dakle, završiće u našim organizmima i to ne sme da se dopusti.
Ostajem otvoren za sve intervencije. Morate da priznate da smo prihvatili značajan broj amandmana i da nastavljamo praksu da komuniciramo sa opozicijom i mi ćemo prihvatiti, uz najbolju volju, kada god su amandmani u skladu sa politikom koju promovišemo.
Ova politika je dobra, uvereni smo u to. Ova politika daje rezultate i mogu da se vide. Jako je teško menjati svest građana. Jako je teško pokretati akcije koje daju rezultate. Jako je teško uvesti nove realnosti u život naših građana. Mislim da u tome polako uspevamo.
Sama činjenica da u raspravi o ekologiji mi imamo toliku žižu javnosti da danas ne postoji gotovo nijedan medij, nijedan novinar da svakoga dana nema neku vest o ekologiji. To govori u prilog tome da smo uspeli da probudimo svest i da počnemo da razgovaramo o tom velikom problemu. To je rezultat i mislim da smo neki svoj mali doprinos i mi dali zbog akcije "Očistimo Srbiju" i zbog zakona koje ovde danas predstavljamo.

Samo oko izveštaja za stanje životne sredine još jedanput da se razumemo. On podrazumeva jedan vremenski period koji se zove 2009. godina, koji nije zbir informacija koje se uzimaju na kraju 2009. godine, nego kao zbir informacija koje se uzimaju tokom 2009. godine.
Oko izveštaja za 2010. godinu, sedećemo sledeće godine i ovde u parlamentu. Videćete, kada pričamo o divljim deponijama, da je ta slika značajno bolja, ali vam niko nije obećao niti će ikad obećati da će ta slika biti takva da divljih deponija više neće biti u Srbiji. Ne stvaram ja divlje deponije, siguran sam ni vi.
Kada pričate o konkretnim primerima, mogu vam navesti stotine primera koji meni živce jedu. Kada idem po Srbiji i vidim da ljudi i dalje bacaju svašta, ne kada žive u nekim selima udaljenim, pa ne znaju šta će sa svojim otpadom, pa gurnu u neku jarugu, to postoji decenijama i to nikog ne zabrinjava, nego kada se voze auto-putem, kada se pošiša trava, kada vidite koliko je flašica iz kola izbačeno porede auto-puta, koje stoje i za koje svako zna da neće biti razložene u prirodi i za koje svako zna da će neko morati doći tu da počisti, jer je ružna slika Srbije da kada pređete granicu, iz bilo koje zemlje da krenete, da vidite katastrofalnu sliku naše neuredne kulture koja ovde vlada.
Zbog toga hoćemo kroz akciju da promenimo sliku Srbije i hoćemo da promenimo tu kulturu i da ukažemo svima - nemojte da bacate kroz prozor kola stvari koje ste pojeli, bacite u neko đubre. To je bila ideja akcije i ona će trajati i dalje. Prave rezultate ćemo videti kada generacija koju danas pokušavamo da obrazujemo i edukujemo o većoj svesti za zaštitu životne sredine poraste. Dok god su ovde generacije koje ne misle o tome, neće tu biti većeg efekta, jer je nemoguće naučiti ljude koji pređu određene godine da treba da se ponašaju drugačije.
To je ono što je u stvari naš problem. Ali dobro, idemo korak po korak, ali nemojte da konkretnim primerima dokazujete kako akcija nije uspela. Akcije su generalno uspele i uspevaju.
Siguran sam da ne možemo da očistimo sve divlje deponije u Srbiji. Treba nam 10 godina za to. Trebaće nam još 10 godina da se ozbiljno investira u infrastrukturu, da se divlje deponije nikada više u Srbiji ne jave.
Prosto, živimo u zemlji koja je 20 godina bila zapuštena u investicijama, u komunalnoj infrastrukturi, u postrojenjima za prečišćavanje voda, u fabrikama vode, u regionalnim deponijama, u svemu tome. Sada prosto živimo sa tim problemom i sve ovo što vidite oko nas su posledice tih problema. Ali, dobro je da se krenulo. Moralo je jednom da se krene i krenulo se sad, i to je dobro.

Hvala vam svima na velikom broju pitanja koja ste postavili. Potrudiću se da kroz jedan nešto širi odgovor u suštini dam odgovor i na pojedinačna pitanja koja su bila, opet ponavljam, uz dužno poštovanje insistiranja nekih od poslanika na baš pojedinačnim stvarima, poput Zrenjanina, mislim da smo i juče i danas o tome razgovarali. Mislim da i kroz odgovor koji dajemo kroz tri suštinski otvorene teme, od strane potpredsednice Čomić, možemo da damo odgovor i na ta pojedinačna pitanja.
Idemo redom. Kao prvo, možemo da se složimo da Srbija, kao zemlja koja se nalazi u jednom tranzicionom procesu u dubokim reformama svog društva, ima izuzetan broj problema koji su upravo vezani za inerciju njenog državnog aparata i birokratije, a ponekad i građana da prihvate neke nove okolnosti koje treba da utiču na život, i da su ti modernizacijski procesi vrlo često sklupčani sa elementarnim nerazumevanjem u kom pravcu se ide i zbog čega se neke stvari rade.
Upravo iz tog razloga je potrebno vrlo često menjati zakone koji se tiču životne sredine, iznalazeći ona rešenja koja će još više pojednostaviti ili do potpunog temelja ogoliti i pojasniti svaku od zakonskih normi koje je zakonodavac hteo da propiše.
U Nemačkoj, na primer, svakih šest meseci je rasprava o izmenama i dopunama zakona koji se tiču zaštite životne sredine, gotovo svakih šest meseci. Svakih šest meseci industrija koja radi i koja se modernizuje, privreda koja, naravno, sve to prati, ekonomija, a i celokupno društvo mora da usaglašava nešto što su moderna stremljenja i novine, ne samo koje dolaze iz Brisela, nego koje su i deo nemačke inovativnosti, moraju da postanu sastavni deo zakonodavnosti.
Ne postoji nijedan razlog da i Srbija ne bude izložena tim da jednom godišnje ovde imamo raspravu koja će podrazumevati da nove stvari koje su danas trendovi u Evropi, s jedne strane, i potrebu bližeg definisanja vrlo često zlonamernih tumačenja naših zakona definišemo na bolji način. Upravo ove izmene i dopune zakona služe tome.
Ne mogu da se složim da institut procene uticaja na životnu sredinu ne funkcioniše u Srbiji, on funkcioniše svakodnevno, funkcioniše od 1991. godine. Ne mogu da se složim, takođe, da u Srbiji ne postoje stručnjaci koji znaju da rade procenu uticaja na životnu sredinu.
Ministarstvo je imalo pre određenog vremena konkurs za ljude koji će biti na neki način kvalifikovani, licencirani da rade procenu uticaja na životnu sredinu. Mi imamo stotine stručnjaka koji se nalaze na listi Ministarstva. To je isto uradila i AP Vojvodina, jer deo nadležnosti je sada prenesen na institucije AP Vojvodine. Svako ko radi procenu uticaja na životnu sredinu ima mogućnost da ljude koji su licencirani, odnosno prošli konkurs od strane ministarstva, može da angažuje zarad toga.
Da podelimo, opet zbog pojednostavljenja procene uticaja, s jedne strane, i strateške procene, s druge strane. Procene uticaja se rade za konkretne pogone i objekte. Ono što je veliki problem bio 1991. godine jeste što nikada nije, ili do prošle godine nije bilo precizirano kada obavezno procena uticaja na životnu sredinu mora da se radi, kada ona može da se radi.
S obzirom da je procedura koja je po tim starijim zakonima trajala predugo, to je bio jako dobar argument birokratije da kaže – ako mi ne platiš nešto malo, ja ću te staviti da ti se radi procena uticaja na životnu sredinu i to bi minimalno odložilo proceduru za, na primer, izdavanje neke dozvole za 250 dana, koliko je tada bilo vreme, ako ne i mnogo duže.
Upravo da bi to sprečili, mi smo prošlogodišnjim izmenama definisali liste objekata za koje procena uticaja mora da se radi, za koje može da se radi u skladu sa njihovim rasporedom u prostoru i tada smo skratili proceduru na 105 dana i ta procedura je i danas na snazi.
Dakle, što se tiče procene uticaja na životnu sredinu, postoje ljudi koji mogu da je rade, procedura je skraćena. Što se tiče samih strateških procena i na lokalnom nivou, i na državnom nivou, i lokalne samouprave mogu da krenu istom logikom kao što je krenula i država i da putem javnog poziva ili putem izbora struke izaberu članove komisije koji će to da rade.
Naravno, sve to ide o trošku onih koji su naručioci određenih planova ili strategija, jer strateške procene uticaja na životnu sredinu se ne rade kada su u pitanju objekti ili pogoni, one se rade kada su u pitanju planovi, projekti, odnosno programi.
Ne postoji nijedan razlog da sumnjamo u domaću pamet i struku da taj posao može da se završava. Mi smo do sada radili veliki broj strateških procena uticaja na životnu sredinu i oni žive. Ono što se ovim izmenama i dopunama zakona sprečava jeste da bilo koja od procene uticaja postane mehanizam za ucene, za arbitrarno tumačenje birokratije, za produžavanje određenih procedura ili za različite vrste zloupotreba.
Pričao sam to i pre godinu i po dana. U nekim opštinama se za kiosk tražila procena uticaja na životnu sredinu, a za pumpu nije, mada je bilo jasno da, naravno, pumpa predstavlja mnogo veće opterećenje za životnu sredinu nego kiosk.
Dakle, postojale su zloupotrebe prava ljudi koji žive u okruženju određenog objekta, da znaju da li će na njihov svakodnevni život i rad, na njihovu životnu sredinu, taj objekat doneti određene probleme.
Što se tiče drugog pitanja, moram da kažem da smo mi, prateći celokupnu situaciju oko razvoja koncepta regionalnih deponija, a tu je neko u pravu, regionalna deponija nije izraz koji je danas moderan i koji se koristi, mi ga koristimo zbog toga što je on, da kažem, u svakodnevnoj upotrebi, mi ovde pričamo o regionalnim centrima za upravljanje otpadom, koji u svom sastavu imaju deponiju koja podrazumeva jedno telo sa svojim standardima, koja podrazumeva nemogućnost da vode iz otpada dođu do vodotokova, koja podrazumeva prečišćavanje tih otpadnih voda, koja podrazumeva svaku vrstu zaštite i pored te deponije ili u njenoj neposrednoj blizini da postoji reciklažni centar koji bi podrazumevao sekundarnu separaciju otpada ili korišćenje otpada u neke druge svrhe.
U Srbiji je bilo potrebno uložiti ogroman napor da se iskorači i da se nađu rešenja za sporove koji su višegodišnji, ako ne i višedecenijski, između različitih lokalnih samouprava oko pitanja gde će da bude lokacija te regionalne deponije, koje opštine će biti sastavni deo regiona, koja firma će to da radi, da li će to da bude javno – privatno partnerstvo, da li će te opštine da se zaduže i da uzmu kredit da grade sami deponiju, kolika će biti cena komunalnih usluga, da li će neko da plaća veću cenu. To je dovodilo do velikog broja sukoba i iz tog razloga je pre dve i po godine stanje bilo prilično tužno. Mi smo imali samo dve regionalne deponije, jedna je bila izgrađena u Vranju, a druga u Kikindi.
Malopre sam čitao spisak svega onoga što smo uspeli da pokrenemo sa mrtve tačke. Dakle, da vas podsetim, u periodu od dve i po godine otvorili smo deponiju Lapovo u Leskovcu, završena je deponija u Pirotu i očekujemo da će lokalne samouprave u tom regionu naći najzad dogovor i da se ta deponija otvori. Takođe je završena deponija u Pančevu.
Ono što je ohrabrujuće jeste što se u ovom trenutku radi na deponijama Duboko Užice, koja pokriva jedan ogroman broj opština, Nova Varoš, Sremska Mitrovica, Petrovac, Sombor, Subotica, Inđija, Zaječar i Vršac. Jako smo tužni što još uvek najveći gradovi nisu našli adekvatna rešenja, ali u razgovoru sa gradonačelnicima se trudimo da oni postanu lideri u organizaciji upravljanja otpadom.
Ono što mogu da kažem jeste da je ogromna većina opština ispunila svoj zadatak, u skladu sa zakonom, a to je da urade lokalni plan upravljanja otpadom i da regioni učine svoj plan upravljanja otpadom. To je, da kažem, jedna duža priča.
Međutim, šta je tu glavni problem? Mi i danas imamo probleme koji su se u nekim regionima nagomilali i koji gotovo ne mogu da se rešavaju. Vlada je, u skladu sa prethodnim zakonom, imala pravo da odredi lokaciju regionalne deponije, ali su lokalne samouprave i dalje bukvalno plivale između više regiona, u odnosu na političke simpatije ili antipatije, u odnosu na neke trenutne interese itd. Mi smo ovim izmenama i dopunama zakona Vladi dali u ruke još jedno moćno sredstvo, a to je da definitivno iscrta regione.
Onima koji se nisu dogovorili, Vlada će da kaže koji su to regioni, Vlada će da kaže gde je mesto regionalne deponije i novim zakonom o komunalnim delatnostima koji se priprema i nadam se da će biti usvojen u novembru, mi ćemo tačno da definišemo način na koji se ulazi u javno-privatno partnerstvo sa strateškim partnerom.
Dakle, neće više postojati ni jedan razlog da neko kaže – ne mogu da se organizujem, svađamo se neprestano, npr. imamo jedan region od 12 opština, Kolubarski region, oni ne mogu da se dogovore. Zna se da je to lokacija deponije Kalenić, ona treba da počne da se gradi, nema šanse da se dogovore. Dvanaest opština u kojima postoji toliko različitih stavova o svim pitanjima, moramo da priteknemo u pomoć, u smislu da damo jedan vremenski period i da kažemo – do ovog vremenskog perioda imate pravo da se dogovorite, kada ovo prođe, Vlada će vam reći, nema druge.
Nažalost, veliki sam protivnik svake vrste centralizacije, ali kada su u pitanju ovakve stvari koje podrazumevaju usklađivanje velikog broja različitih interesa, verujem da na ovom stupnju našeg političkog i društvenog razvoja ponekada i centar mora nešto da kaže.
Mi smo ovim zakonom preuzeli tu ulogu. Budite sigurni da ćemo, nakon usvajanja ovog zakona, najzad postaviti regione u Srbiji, definisati lokacije deponija i ohrabriti lokalne samouprave da uđu u procese pregovaranja. Da li će da se zadužuju, da li će da traže strateškog partnera, da li će nekome u koncesiju da daju upravljanje otpadom, to će biti na njima, ali definitivno mora da se preseče. Srbija mora jasno da bude podeljena na ekološke regione kada je u pitanju upravljanje otpadom.
Što se tiče vaše treće teme, danas sam u raspravi nešto pričao o tome, ali ponoviću. Nije namera ovog ministarstva i kroz predlog ovog zakona da se umanje stepeni zaštite. Da bismo to demonstrirali, mi smo spremni da prihvatimo svaku vrstu kompromisa koji će, s jedne strane da očuva postojeću strogoću stepena zaštite i, s druge strane da učini ono što je nama kao ministarstvu važno, a to je da se jasno kaže šta se može, a šta se ne može uraditi u zaštićenim prirodnim dobrima. To je nama izuzetno važno zbog toga što mi imamo ogroman broj primera - kada se zakonom ne definiše jasno šta ne sme da se gradi, to se po običaju gradi.
Mi ne možemo da očekujemo da će na teritoriji svake lokalne samouprave, na mestima gde sede donosioci odluka, sedeti ljudi koji na isti način i sa istim naočarima gledaju zaštitu životne sredine i brane nacionalni i javni interes. To je nemoguće očekivati. Mi smo imali primere da u nekim opštinama vi možete u drugoj zoni da gradite šta god hoćete, jer je neko tako rastumačio zakon, a da u drugim opštinama ne možete da gradite ni ono što treba da se gradi i što je moguće graditi u skladu sa zakonom. Da bismo to sprečili, mi smo, ponavljam, došli do nečega što je bio predlog koji vrlo jasno opisuje šta ne sme da se gradi.
Mislim da postoji i prostor za kompromis. Član zakona koji je bio predložen da se izmeni je u sebi sadržao deskripciju zaštićenog prirodnog dobra. Pročitaću vam, npr, za drugu zonu: "U drugom stepenu zaštite moguće su upravljačke intervencije u cilju restauracije, revitalizacije i ukupnog unapređenja prirodnog dobra bez posledica po primarne vrednosti njegovih prirodnih staništa, populacija i ekosistema, kao i kontrolisane tradicionalne delatnosti koje tokom svog odvijanja nisu ugrozile primarne vrednosti prostora". Ovo je odličan član zakona, ovo je stav koji oni koji hoće da razumeju na pozitivan način, i te kako razumeju.
Međutim, Srbiji je očigledno potrebno da se napiše ovakav član: "Režim zaštite drugog stepena zabranjuje izgradnju industrijskih, metalurških i rudarskih objekata, asfaltnih baza, objekata za skladištenje i prodaju derivata nafte i tečnog naftnog gasa, termoelektrana i vetrogeneratora, luka i robno-trgovinskih centara, aerodroma, uslužnih skladišta, magacina i hladnjača, vikendica", jer je sve to neko dopustio da se gradi.
Dakle, mi sada moramo da napišemo član koji kaže da je zabranjeno ovo graditi, a može se, odnosno ovde stoji ograničava regulaciju i pregrađivanje vodotokova, formiranje vodoakumulacija, izgradnju hidroelektrana, solarnih elektrana, elektrana na biogas itd. Dakle, kažemo šta pod određenim uslovima može da se radi.
Ako postoji strah, mislim da je gospođa Vojić Marković insistirala na tome, kao i mnogi drugi, da mi ukidanjem ovog deskriptivnog pojašnjavanja, koje je mnogo više umetničko, nego što ima neku praktičnu pravnu primenu, ako neko misli da smo mi ovim hteli da snizimo stepen zaštite, moj predlog je da Odbor za zaštitu životne sredine predloži amandman koji će sadržati ovo što su postojeće deskripcije, ali koji će iza toga staviti ono što je vrlo jasno ograničenje šta sme, a šta ne sme da se radi. Za nas je to potpuno prihvatljivo.
Dakle, na taj način izbijamo argument iz ruke onima koji tvrde da mi pišemo zakon da bi tajkuni nešto gradili. Ne pada nam na pamet. Mi pišemo zakon da svako gradi ono što može, tamo gde može, a da tamo gde se priroda čuva ne sme da se gradi ono što ugrožava prirodu. To je cela ideja.
To je predlog i molim predsednika Odbora za zaštitu životne sredine da se dogovorimo i uklopimo taj amandman, neka on bude usvojen tako. Mislim da je to argument protiv kojeg niko ne može nijednu stvar da kaže. Ponavljam opet, nama je cilj da zaštitimo prirodna dobra, ali da u njima omogućimo da ljudi žive i da nešto rade.
Imamo, nažalost, u Srbiji dve škole mišljenja. Jedna su neka vrsta ekoloških fundamentalista koji bi voleli da se ništa u prirodi ne dira i koje suštinski brine ljudska zajednica koja tamo živi, ali ih baš briga da li će ona ekonomski da opstane, njima je samo važno da se čuva ono što u teoriji stoji kao unikat prirode na tom prostoru.
S druge strane, drugi ekstrem su predstavnici grabežljivog kapitala koje baš briga da li je to neki prostor koji je zaštićen, u kome žive neke biljne i životinjske vrste koje su važne, baš ih briga za prirodu, baš ih briga za ljude. Njima je samo važno da iskoriste neki potencijal koji su tamo pronašli da im je lep, da izgrade vikendicu, hidroelektranu ili bilo šta drugo.
Moramo da nađemo srednji put koji će promovisati ono što smo se sporili više puta i juče i danas, da li mi znamo šta je to, koji će promovisati održivi razvoj. Dakle, u prirodnim resursima koje nam je Bog dao i koji su prelepi da omogućimo da ljudi žive upravo koristeći te resurse na način da ne budu ugroženi.
Mislim da ovakvim jednim rešenjem možemo da pomirimo sve ono što jesu naša htenja koja izražena na drugačiji način, a da ne dopustimo da nijedno od ovih škola više ne pobedi.
Evo za sam kraj, ponovo i više o tome neću govoriti. Dakle, Srbija će morati da ima postrojenje za preradu opasnog otpada. Srbija je dužna da jednog dana otvori to pitanje. Gde će biti to postrojenje tretirano? Siguran sam da svako od vas koji dolazi iz bilo koje opštine intimno bi voleo da to bude baš iz susedne opštine, a da samo ne bude kod njega. Mogu da čujem razloge svakog pojedinačnog grada zašto oni misle da baš kod njih ne treba tu da bude, a evo neka bude u komšiluku. To postrojenje mora da bude tamo gde je najpristupačnije svim opštinama, jer će u tom postrojenju da se prerađuje sve ono što su otpadi koji se formiraju na teritoriji cele zemlje.
To je jedini argument koji u ovom trenutku možemo da upotrebimo i to postrojenje mora da bude izgrađeno po najnovijim tehnologijama i da ni na koji način ne ugrožava život, što će potvrditi procena uticaja na život u sredini, čak i strateška, koja se bude radila za celu tu zonu gde će se raditi.
U tom postrojenje će dolaziti otpadi koji će se prikupljati u regionalnim skladištima, koji će se pakovati i potom slati u to postrojenje. Regionalna skladišta će biti tamo gde je potrebno i ne može niko da kaže zašto mi ovde, zašto ne u komšiluku, zašto tamo proizvodimo onoliko otpada.
Opet ponavljam, svi generišemo opasni otpad koji do sada završava na deponijama, koji mora da počne da se prikuplja na uređen, sistematičan, moderan način i koji mora na kraju da završi tamo gde završavaju opasni otpadi u svim uređenim zemljama u Evropi. Ako toga ne bude, i dalje ćemo se trovati, i dalje će naša deca da se rađaju sa deformacijama, i dalje ćemo da imamo povećanje incidence mnogih bolesti, koje su direktno uzrokovane zagađenjem životne sredine, i to je naša realnost, to moramo da sprečimo.
To će da se desi bez obzira na politička protivljenja nekih lokalnih zajednica, tamo gde to mora da se desi i to isto mora da se kaže. Država jednog trenutka mora da kaže – mora da se uradi ovo, završena priča, bez obzira na neke proteste, bez obzira na dezinformaciju javnosti u nekim sredinama, bez obzira na zloupotrebu ljudskog neznanja da bi se zbog nekog kratkog političkog interesa ljudi mobilisali protiv nečega o čemu ne znaju ništa.
Sve to može da se radi, ali na kraju moramo da presečemo jednog trenutka i da to pitanje završimo i to ćemo završiti.
Da vam kažem nešto, nemam problema da za vreme trajanja mandata ove vlade i ovog ministarstva to završimo. Trudimo se da to uradimo. Može neko da se ljuti koliko hoće, ali to radimo duboko uvereni da to treba Srbiji i nemojte da se ljutite što neću da odgovaram na pojedinačna pitanja zbog čega u ovom ili onom gradu to mora da se desi. Mora da se desi negde, a samo gledamo, čisto sa stručne strane, gde je najbolje da se to desi zbog pristupnih puteva, zbog svega ostalog.
Ako u celom Banatu, Srednjobanatski okrug, sa gradom koji je najveći generator opasnog otpada, a ne generiše industrija opasni otpad, nego građani, mora da bude u blizini najvećeg grada, jer se tamo generiše 80% tog otpada, šta da vam radim, to je tako u svakom drugom gradu i svakom drugom regionu.

Da vam kažem, Vlada je tu mogućnost prvi put iskoristila u Subotici, pre nekoliko meseci je Vlada odredila Suboticu kao regionalni centar i tamo će biti smeštena deponija.
Nemojte da mislite da ovde bilo ko ima neke lokal-patriotske stvari kada je u pitanju upravljanje otpadom, kada su u pitanju bilo koje vrste otpada i kada je u pitanju naša životna sredina. Proverite.
Prvo centralističko odlučivanje je bilo upravo u mom gradu, uprkos protivljenju i lokalnoj samoupravi, koja je moj grad i svih drugih lokalnih samouprava.

Dame i gospodo narodni poslanici, zahvaljujem na jednoj opsežnoj raspravi. Mislim da smo otprilike došli do nekih zajedničkih zaključaka. Bez obzira na političke razlike, svima nama jeste isti cilj. Životna sredina i nije mesto gde se prelamaju naše razlike, to je mesto gde uglavnom svi treba da demonstriramo našu spremnost da zajednički radimo na popravljanju loše situacije.
Uvek je dobro čuti gde sve postoje problemi i uvek koristim priliku da svaku od vaših poslaničkih inicijativa sprovedemo tamo gde može da se deluje. Nema potrebe da postoje podsećanja da postoje divlje deponije ovde ili onde, mi smo toga i te kako svesni. Iz tog razloga upravo danas ovde jesmo, da bismo stvorili još preciznije i snažnije zakonske instrumente da u budućnosti divljih deponija bude manje, da oni koji ih stvaraju budu više kažnjavani, a da im se, s druge strane, stvori uslov da divlje deponije više ne nastaju. Tako je i kada je u pitanju upravljanje otpadom, tako je i kada je u pitanju sve drugo, sve druge oblasti koje su definisane pod jednom rečenicom – zaštita životne sredine.
Što se tiče pitanja osiromašenog uranijuma, pre godinu i po dana razgovarali smo o tome, i pre godinu i po dana ste dobili informaciju koja je bila sveobuhvatna i koja je podrazumevala tačnu informaciju kada su sanirana mesta na kojima se dejstvovalo iz vazduha sa osiromašenim uranijumom i šta je bilo sa tom municijom i na koji način se rešavao problem zagađenja životne sredine.
Studije koje su tada rađene, koje su publikovane i koje danas postoje, možemo i da vam distribuiramo. Možda će postojati potreba u budućnosti da se generalno radi jedna studija koja treba da proceni sve ono što jesu spoljni uticaji, a koji ipak utiču na to da u ovoj zemlji postoji povećanje incidencije nekih bolesti. Da li je to posledica osiromašenog uranijuma ili je posledica nečeg drugog?
Mogu da vam kažem da je Ministarstvo naručilo jednu studiju, i to bi trebalo da bude publikovano vrlo brzo. Studija se tiče posledice zagađenja životne sredine izazvane našim aktivnostima, nedovoljno dobrim upravljanjem posebnim tokom otpora, komunalnim otpadom, hemikalijama, biocidima, u proteklom periodu na ljudsko zdravlje.
Publikacija te studije će biti sastavni deo akcije "Očistimo Srbiju". Ne postoji bolji način da se podigne ljudska svest i da se upozori na probleme nego da se pokaže direktna povezanost između zagađenja životne sredine, s jedne strane i ljudskog zdravlja, s druge strane.
Činjenica jeste da mi imamo nešto povećanu incidencu deformiteta koji se javljaju kod novorođenčadi, i pojave određenih malignih bolesti, i pojave određenih metaboličkih bolesti i pojave određenih anomalija. Sve su to stvari koje su uglavnom vezane za zagađenje i to sada treba naučno dokazati, to treba publikovati i to treba da postane sastavni deo ili, da kažem, ulazni parametar u kreiranju svake politike koja nas čeka u budućnosti.
To se dešava i tamo gde je bombardovanje bilo i tamo gde bombardovanje nije bilo. To se dešava i tamo gde je bilo osiromašenog uranijuma. Nažalost, to se dešava i tamo gde ga nije bilo, tako da bih uključio i ovaj faktor kao veoma važan, ali nikada ne bih isključio onaj drugi faktor kome smo sami doprineli.
Kada pričamo o svim tim divljim deponijama kojima ste vi mene danas opisivali, njih nisu bacili Marsovci, niti su ih bacili Nemci, niti su bacili neprijatelji, njih smo bacili mi. Mi smo formirali sve divlje deponije po Srbiji i sav otrov koji ulazi u naše organizme je posledica naših aktivnosti. Toga moramo da budemo svesni.
Svaki put kada neko bude u prilici da otvori prozor i da samo baci đubre u prirodu, mora da shvati da će jednoga dana hemikalije iz tog otpada dospeti i do njega i do nekih ćelija njegove dece. Toga mora da bude svako svestan.
Svi ovi zakoni pokušavaju da poprave ono što su posledice zanemarivanja problematike zaštite životne sredine u prošlosti. Ni jednog jedinog trenutka ne tražimo odgovornost, nijednog trenutka nam nije namera da optužujemo bilo koga za propuste u prošlosti. Imamo situaciju kakvu imamo i biće potrebna ogromna ulaganja u zaštitu životne sredine, ali, kao što sam rekao na početku, biće potreban ogroman napor da se stvore institucionalni preduslovi da dobijemo dobre institucije sa stručnim ljudima kojima je važnije da ispunjavaju sve ono što su zakonske norme nego da misle o sopstvenom interesu, da misle kada će da odu kući i da ih je baš briga za ono što su posledice njihovog posla. Nažalost, toga danas ima mnogo više i u reformama koje sprovodimo moramo i to da uzmemo u obzir.
Dakle, hvala vam na podršci. Koliko sam razumeo, mnogi od vas će podržati ove zakone ili neke od njih, bez obzira na to što pripadamo različitim političkim partijama. Tako treba da bude u budućnosti. Većinu vaših amandmana smo prihvatili, o njima ćemo još razgovarati i imaćemo prilike da razgovaramo u raspravi u pojedinostima. U svakom slučaju, tim ljudi iz Ministarstva i ja smo vam zahvalni na današnjem radu.

Dame i gospodo narodni poslanici, na početku želim da parlamentu i vama kao narodnim poslanicima čestitam na jučerašnjem danu. Naime, juče je Savet ministara EU prosledio kandidaturu Srbije Evropskoj komisiji i mislim da smo svi svesni toga da je to jedan veliki korak na našem putu ka EU.
Pred nama je ogroman posao, ali je i iza nas takođe ogroman posao i jučerašnji dan je potvrda da smo uradili zajedno veliki posao na reformama celokupnog sistema našeg društva. Naravno, Narodna skupština Republike Srbije će u budućnosti da bude jedno od mesta gde će se suštinske i dubinske reforme ovog društva odvijati i unapred vam želim da budete uspešni kao što ste bili, pogotovo u poslednjih godinu dana.
Danas imam čast i zadovoljstvo da predstavim prostorni plan RS kao jedan od važnih strateških dokumenta koji upravo Srbiju vidi u budućnosti, vidi je, siguran sam, u budućnosti u porodici evropskih naroda kao jednu modernu, demokratsku, dobro uređenu državu, u kojoj se stvaraju uslovi da i naši građani žive mnogo bolje i mnogo zadovoljnije.
Po prvi put u svojoj istoriji država Srbija je pristupila izradi prostornog plana kao suverena država i na taj način demonstrirala svoju državotvornost. Državotvornost ne znači samo odrediti i zaštiti granice i doneti Ustav, već znači upravo zagledati se deset godina u budućnost, utvrditi viziju razvoja jedne zajednice i staviti građanima u izgled progres za sve i za svakoga pojedinačno.
Prostorni plan, koji je danas pred vama, jeste krovni dokument svih planskih dokumenata i razvojnih strategija u svim sektorima i na svim nivoima vlasti u Srbiji. Njegova uloga je da bude veza između prethodnih generacija sa budućim generacijama i veza između prošlosti i budućnosti ove generacije.
Infrastrukturni razvoj Srbije je naš ključni prioritet i on prožima kroz celokupan prostorni plan RS. Tu ne mislim samo na fizičku infrastrukturu, nego i na institucionalnu infrastrukturu koja je toliko potrebna da bi Srbija sprovela sve neophodne reforme. Postojanje prostornog plana u svakoj razvijenoj demokratskoj zajednici govori o tome da je dostigla određeni nivo političke zrelosti, zrelosti da planira svoju budućnost, a ne da joj drugi planiraju, i da u prostoru i vremenu određuje pravce razvoja i pravce kojima će da se kreće.
Imali smo jedan težak zadatak pred nama, a to je da izvršimo jednu vrstu kombinovanja i usaglašavanja svih razvojnih strategija i ogromnog broja planskih dokumenata koji su u prošlosti donošeni u Srbiji i da to stavimo u jedan novi vremenski horizont. Suština koja se proteže kroz ceo prostorni plan jeste neophodnost da se mnogi segmenti našeg društva i dalje reformišu da bismo u prostoru RS dobili sve neophodne fizičke, biološke i svake druge faktore za razvoj našeg društva.
Takođe, izradom ovog prostornog plana Republika završava svoj deo obaveza, koji podrazumeva da se donese krovni dokument sa kojim svi niži dokumenti, a to su pre svega lokalni i regionalni prostorni planovi, moraju da budu usaglašeni.
Nažalost, u prošlosti lokalne samouprave i regioni nisu donosili svoje prostorne planove, obrazlažući to činjenicom da ni RS svoj deo obaveza nije ispunila. Na taj način smo ulazili u jednu spiralu nepoštovanja zakona koji se u ovoj skupštini donese i koji danas moraju da se prekinu. Siguran sam da će nakon današnjeg plana mnoge lokalne samouprave razumeti da rokovi koji postoje, pogotovo u Zakonu o planiranju i izgradnji, moraju da budu poštovani i da Srbija najzad mora da postane zemlja koja je na celokupnoj svojoj teritoriji pokrivena adekvatnim prostornim i regulacionim planovima.
Prostorni plan definiše prostorne uslove za usmeravanje privrednog razvoja, odnosno definiše okvir za ravnomerni regionalni razvoj Srbije. Posebna pažnja, kao što ste mogli da vidite u ovom planu, posvećena je ruralnom razvoju i potrebi da se on u potpunosti osveži.
Mi kao društvo imamo puno interesa da nam sela budu poželjna za život, a ne da se prazne i da se stanovništvo seli u gradove, čija je infrastruktura već odavno prenapregnuta da opsluži sve one koji u njima žive.
Insistiranje na boljoj infrastrukturi, i to ponavljamo, pogotovo infrastrukturnom opremanju sela i funkcionalnom povezivanju sela sa urbanim celinama, ovaj prostorni plan ima suštinski snažan demografski, ekonomski, socijalni i kulturološki aspekt.
Sa ovim planom se definišu integralna planska rešenja za ekološki, ekonomski, socijalni, kao i institucionalni razvoj. To podrazumeva da se u svim oblastima i sektorima dugoročno optimalno iskoriste teritorijalni kapital i komparativne prednosti Srbije kojih je izuzetno mnogo i koje su pobrojane u prostornom planu.
Ono što je važno naglasiti je da izrada prostornog plana znači evidentiranje i usaglašavanje mnogih razvojnih strategija. Mnoge od njih, nažalost, u praksi nisu zaživele, upravo iz razloga što nije postojala jasna vizija razvoja regiona, uređenja prostora i korišćenje komparativnih vrednosti tog prostora. Nakon donošenja ovog prostornog plana, sigurni smo da će mnoge od tih strategija postati realnost i predstavljati motor u tim oblastima.
Prostorni plan je definisao tri osnovna zadatka. Kada smo ulazili u izradu prostornog plana, fokusirali smo se na njih. Prvi zadatak je bio da se definišu problemi i planska rešenja za zaštitu onoga što je interes svih građana Srbije, za prirodu, prirodna dobra i resurse, za kulturnu baštinu i vrednosti koje obeležavaju identitet Srbije i njenih sastavnih delova, kao i za zaštitu životne sredine sa svim njenim elementima i preduslovom uspešnog razvoja.
Drugi zadatak prostornog plana je da predloži propozicije, pravila i mere za uređenje teritorije Srbije i njenih sastavnih delova, imajući u vidu sve probleme prostornog uređenja sa kojima je država do sada bila suočena. Treći i najvažniji zadatak prostornog plana je da ponudi planska rešenja koja nude šansu za uspešan i održiv razvoj Srbije u narednih 10 godina, zasnovan na principima racionalnosti, socijalne kohezije i ekološke održivosti.
Zahvaljujući, još jedanput hoćemo da ponovimo to, radu ogromnog broja stručnjaka iz različitih oblasti, uspeli smo, siguran sam u to, i nadam se da će na kraju rasprave o ovom prostornom planu on dobiti i vašu podršku i postati sastavni deo naših prava.
Koncepcija plana i planska rešenja koja su zasnovana na sistemu usaglašenih principa su vam prezentovani u prostornom planu i vrlo kratko ću ih samo napomenuti. Prvi princip je uređena priroda i životna sredina. Priroda predstavlja temelj razvoja svake ljudske zajednice i zahteva pažljiv odnos, naročito kada se radi o prirodi koja nije obnovljiva.
Životna sredina, koja predstavlja kultivisani deo prirode u kome stanovnici Srbije žive i rade, predstavlja preduslov uspešnog razvoja, jer odražava sliku urednosti i racionalnosti.
Drugi princip je revitalizovano stanovništvo i humani kapital. Srbija se suočava sa ogromnim demografskim problemom, sa ozbiljnim pretnjama za budućnost. Ovaj prostorni plan je bio suočen sa tom pretnjom i pokušao je da ponudi rešenje. Stanovništvo se, nažalost, u Srbiji kreće od manjih mesta ka većim, naše stanovništvo stari i ne postoji dovoljan prirodni priraštaj koji podrazumeva obnavljanje našeg naroda.
Iz tog razloga, smisao prostornog plana je da obezbedi dovoljan stepen razvoja svih krajeva Srbije koji će obezbediti da te sredine u kojima danas postoji ogroman demografski problem, budu dovoljno ekonomski i socijalno prihvatljive, da stanovništvo ostane u njima da živi. To će svakako dovesti do toga da se izvrši demografska revitalizacija u velikom delu Srbije, a pogotovo tamo gde je slika najporaznija, a to su istok, jug i zapad zemlje.
Treći princip je održiva ekonomija. Danas se sve više utvrđuje princip održive ekonomije, koja se pažljivo odnosi i prema prirodi, prema prirodnim resursima, životnoj sredini i socijalnim problemima.
Četvrti princip je decentralizacija. Prostorni plan vidi našu zajednicu, odnosno naselje, bez obzira na veličinu i karakter, kao nukleus razvoja. Da bi ona mogla da ostvari svoju ulogu u razvoju, neophodno će biti da se nastavi započeti proces decentralizacije, kako bi svako naselje, opština ili grad ili region u budućnosti imali svoju ulogu, pravo i odgovornost u razvoju.
Peti princip je policentrizam. Poseban značaj u tom smislu prostorni plan Srbije posvećuje gradovima kao motorima razvoja. Istovremeno, grad mora da dobije veće nadležnosti, prava i odgovornosti za seoska naselja u svom okruženju, sa kojima čini funkcionalnu celinu i time istovremeno rešava i veći deo problema u ruralnim područjima.
Šesti princip koji ovaj prostorni plan prepoznaje je princip integracije. Da bi se omogućili veći koraci i razvojni projekti, neophodno će biti usmeravanje ka funkcionalnom podržavanju opština i gradova oko velikih projekata, što je koncept interne integracije.
Graničnim područjima treba omogućiti prekogranično funkcionalno povezivanje sa susedima. Regionima treba olakšati međuregionalnu saradnju, a velike sisteme, odnosno reke kao što su Dunav, Sava i Tisa i karpatski planinski sistem treba koristiti za transdržavno povezivanje na osnovu zajedničkih strategija.
Prostorni plan Srbije jasno definiše pet glavnih ciljeva. Prvi cilj je uravnoteženiji regionalni razvoj i veća socijalna kohezija. Regionalne razlike su danas u Srbiji među najvećima u Evropi.
Prema narodnom dohotku, kao pokazatelju razvijenosti, razlike između pojedinih opština ide u odnosu 1:30, dok su razlike između regiona čak i 1:7. Pristup koji utvrđuje prostorni plan Srbije uključuje i policentričnu mrežu naselja i funkcionalna urbana područja, koju čine urbani centri i naselja u okruženju na 45 minuta distance od urbanog centra.
Danas je Srbija pokrivena sa 60% teritorije pod funkcionalnim urbanim područjima, a plan ovog prostornog plana je da do 2012. godine to bude 80%, ukoliko se naravno poboljšaju pristupačnost gradova lokalnim saobraćajnim vezama i infrastrukturom.
Posebni problem kojim se bavi prostorni plan Srbije je prostorna distribucija stanovništva, budući da je razmeštaj našeg stanovništva krajnje nepogodan – migracije ka centru, starenje stanovništva i nepovoljna demografska struktura su najozbiljniji problemi ove zemlje.
To sam ponovio, jer to jeste u fokusu naše pažnje. Zato projekti u onim delovima zemlje gde postoje najveći problemi, kao što su istok, jug i zapad, treba da omoguće popravljanje demografske situacije.
Drugi cilj prostornog plana je obezbeđivanje regionalne konkurentnosti i pristupačnosti. Regionalne razlike u prirodnim potencijalima Srbije su ogromne. Gledano prema obimu izvoza po glavi stanovnika, centralna, istočna, južna Srbija zaostaju za ostatkom zemlje.
Ključni regioni razvoja su uglavnom vezani za Koridor 10. Nimalo slučajno, nerazvijena područja nemaju adekvatnu saobraćajnu, železničku i drugu infrastrukturu i predstavljaju područja koja zbog toga imaju mnogo manje komparativne prednosti.
Potrebno je jačati razgraničene veze između ovih područja. Takođe, potrebno je ulagati u infrastrukturu, da bi ova područja bila povezana sa razvijenijim centrima i da bi preko njih ostvarivala svoj sopstveni razvoj.
U tom smislu, ovaj prostorni plan je definisao i putne prioritete. Pre svega, završetak izgradnje druge polovine auto-puta u dužini od 107 km Horgoš-Novi Sad, izgradnja auto-puta Niš i granice sa Bugarskom kod Dimitrovgrada, izgradnja i dogradnja auto-puta Leskovac i granice sa Makedonijom kod Preševa.
Kompletiranje dela obilaznice oko Beograda koji je u sastavu Koridora 10 i naknadna izgradnja sektora C Bubanj Potok-Boleč-Starčevo-Pančevo-istok-Pančevo-sever, uz izgradnju punog auto-putskog profila na sektorima A i B, kompletiranjem auto-putske obilaznice oko Subotice, odnosno Ipsilon krak.
Državni put prvog reda granica sa Rumunijom-Vršac-Pančevo-Beograd, državni put prvog reda Beograd-Čačak-Požega-Arilje-Ivanjica-Sjenica i granica sa Crnom Gorom, državni put prvog reda Paraćin-Boljevac-Zaječar i granica sa Bugarskom, državni put prvog reda deonica Niš-Prokuplje, državni put prvog reda Pojate-Kruševac-Kraljevo-Čačak i dalje Požega-Užice i granica sa BiH, kao i završetak izgradnje dela državnog puta prvog reda deonica Batočina-Kragujevac.
Treći cilj predstavlja održivo korišćenje resursa, zaštitu i unapređenje životne sredine. Ovaj cilj se sastoji iz nekoliko segmenata, među kojima je prva – fokusiranje na tačke na kojima je životna sredina naročito ugrožena. Drugi prioritet jeste upravljanje rizicima od prirodnih nepogoda i tehnoloških udesa.
Na trećem mestu, ali ne manje važnom od prethodna dva elementa, javlja se potreba da se generalno unapredi upravljanje otpadom, da se formiraju regionalni sistemi za upravljanje otpadom, da se formiraju sistemi za bavljenjem pitanjima životne sredine i da se Srbija očisti u bukvalnom smislu od ogromnog broja nesanitarnih i divljih deponija koje leže na njenoj teritoriji.
Četvrti cilj prostornog plana je zaštićeno, uređeno i održivo korišćenje prirodnih i kulturnih nasleđa i uređen predeo. U ovom segmentu, prostorni plan ističe vezu između zaštite i unapređenja prirodnog nasleđa sa jedne strane, zaštite kulturnog identiteta kao osnove za identitet regiona i opština na drugoj strani, i njihov uticaj na kvalitet turističke ponude na trećoj strani.
Turizam, kao važna razvojna ruta Srbije, mora se razvijati polazeći od regionalnog ugroženja opština koje samostalno radeći ne mogu dovoljno da postignu u ovoj oblasti.
Peti cilj je da se promoviše prostornim planom prostorno funkcionalno integrisanje u okruženju, koju uključuje transgranično povezivanje na funkcionalnoj osnovi, kao i interregionalno i transdržavno povezivanje.
Dva osnovna pravca i principa prostorno-funkcionalnog integrisanja u okruženju su da se ide u pravcu EU i da se ide u pravcu istoka, odnosno da se učini mnogo bolje ekonomsko povezivanje sa Rusijom. Praćenje izvršenja plana, odnosno unapređenje prostornog razvoja Republike Srbije vršiće se preko sistema indikatora prostornog razvoja Srbije.
Kontrolisanjem ostvarenja poslednjih indikatora pokrenuće se i pitanje eventualne izmene i dopune prostornog plana. Validnost ovoga plana ističe 2020. godine, a prilikom izrade novog plana, preispitaće se sva ona rešenja i projekti koji nisu ostvareni, kao i njihova dalja opravdanost.
Dame i gospodo narodni poslanici, siguran sam da razumete da je prostorni plan jedan od važnih segmenata na putu ostvarenja svega onoga što jeste naša zajednička vizija, bez obzira na političke razlike, bez obzira na razlike u smislu regiona iz kojih dolazimo. Siguran sam da svako od nas deli sve one vrednosti koje su duboko satkane u ovaj prostorni plan. One se suštinski tiču boljeg života naših ljudi.
Boljeg života naših ljudi nema bez poštovanja ciljeva, principa i uloge ovog prostornog plana. Siguran sam da ste svi toga duboko svesni. Iz tog razloga, zahvaljujem se na strpljenju i molim da nakon ove današnje skupštinske rasprave podržite prostorni plan Republike Srbije.

Počeo bih od ovoga čime ste vi završili vaše izlaganje, a to je da je u Srbiji sve doživelo fijasko. Kada to govorite, imam utisak da osećate zadovoljstvo zbog toga i imam utisak da kada pričate o svim ovim problemima, a koje smo mi pošteno i otvoreno naveli u prostornom planu, pričate kao da vam je milo što su to problemi sa kojima se naša zemlja suočava.
Kao da vam je milo što vi sada saopštavate da je 4% otpadnih voda u Srbiji, da se toliko prečišćava, pa kao da vam je milo pošto je Srbija prepuna deponija, pa baš vam je drago što je Srbija prepuna različitih vrsta opasnih voda i to su sve činjenice.
Vi kada to saopštavate, možete da uperite prste u mene, možete da ih uperite u ovu Vladu, u bilo koju drugu vladu, možete da uperite sada prst u činjenicu da smo 20 godina prolazili kroz ratove, sankcije, razaranja, nemaštinu, sa groznim posledicama i po ekonomiju i po društvo, ali smo mi to sve prepoznali i stavili u ovako jedan važan dokument.
Tvrdim vam i garantujem, prostorni plan je politički, apsolutno neutralan dokument, on ne podržava nijednu ideologiju, nijednu politiku, nije pisan od strane ni jedne stranke, on je presek stanja i ponuda seta opcija koju ova država ima u budućnosti.
Mnogi poslanici kažu, dakle, da je ovo jedan ambiciozan dokument koji nikada neće biti ispunjen. Da li će biti ispunjen ili neće, zavisi od nas samih. Prostorni plan ni jednog trenutka nije rekao Srbija će 2020. godine sigurno biti bolja, lepša i uređenija zemlja i srećnija.
Prostorni plan je rekao, ako se uradi ovo, ovo i ovo, ako se za to obezbede sredstva, ako se investira u infrastrukturu, ako se obezbede druga sredstva koja su potrebna za razvoj, ako se u funkciju stavi Dunav, ako bude postojala politička volja da se izborimo sa korupcijom, ako bude postojala politička volja da se izborimo sa nelegalnom gradnjom, ako uvedemo red u urbanizam, građevinu i druge sektore, Srbija može da 2020. godine bude mnogo srećnija i lepša.
To vam danas ovde prezentujem, potpuno svestan činjenice da biste vi mogli kroz ironiju da kažete – ha, ha, priznali ste vaše poraze. To nije priznavanje poraza.
Sve ovo što se dešava, na primer u sektoru zaštite životne sredine u proteklih 20 ili 30 godina, nas je zateklo u poslednje dve godine i krenuću da vam listam šta smo sve uradili u te zadnje dve godine da bi vi danas pričali o problematici životne sredine kao jednom od vrhunskih političkih prioriteta.
Prvi uspeh Ministarstva životne sredine jeste da se danas uopšte raspravlja o tome u ovom parlamentu i o problematici. To je već veliki uspeh. Činjenica je da smo mi prvi otvorili problematiku svega onoga što se zataškavalo poslednjih ne znam koliko godina. Rekli smo, Srbija je jedna velika divlja deponija. To niko nikada nije rekao, jer smo se pod plaštom lažnog patriotizma plašili da o našem narodu i našoj zemlji ne pričamo ružno, jer to znači da mi o našem narodu i našoj zemlji mislimo ružno.
Ne mislim ružno kada kažem da se tek 4% otpadnih voda koje mi kao građani stvaramo prečišćava, a sve ostalo ide u reke koje su nam se pretvorile u otvorene kanalizacije. To nije moj problem, to je vaš i svakoga od ljudi ko je uzeo na sebe odgovornost da učestvuje u kreiranju boljeg društva.
Taj problem mora da se otvori, o njemu mora otvoreno da se priča i tek onda mogu da se ponude rešenja, kao što mora otvoreno da se priča da je ovo društvo propalo, ne za vaše vladavine, ne za to vreme, jer ste vi kratko vladali, ali za vreme one politike koju ste vi kreirali i čiji ste bili sastavni deo i da je u propasti tog društva, ne samo ekonomski i socijalno, nego i kulturološki i vrednosno, došli smo do toga da nikome nije smetalo da je Srbija jedna velika deponija.
Srbija nije bila jedna velika deponija pre 20 godina, a kao posledica, između ostalog, ove politike koja je upropastila ovu zemlju, Srbija je postala jedna velika deponija.
To su sve stvari o kojima možemo da pričamo, a koje su sastavni deo priznanja i podvlačenja crte, dakle, prostorni plan je podvukao crtu.
Mi danas kada pričamo o implementaciji svih zakona koje sam ovde branio pred Narodnom skupštinom, a ona ih usvojila, mi pričamo o protoku vremena koje je neophodno da svaki od njih postane sastavni deo našeg života.
Možda je tačno da izađem ovde i predložim zakon o planiranju i izgradnji, verujući da će mnoge birokratije u administraciji po lokalnim samoupravama ozbiljno shvatiti nameru države da ovog puta krenemo da uvodimo red u tu oblast. Tačno je da ja sada moram da idem i dolazim sledećeg meseca opet pred vas sa izmenama i dopunama zakona, gde ću one stvari za koje smo smatrali da ne moraju da budu uređene, jer se podrazumevaju, normirati i staviti u zakon da bismo ga doveli u red.
Mi nismo odustali od kursa da se uvede red u oblasti koju pokrivamo. Mi smo za dve i po godine normirali u potpunosti celokupnu zaštitu životne sredine. Vi danas imate normirane hemikalije, nejonizujuća zračenja, celokupne reforme koje je potrebno ugraditi u institucijama koje treba da se bave klimatskim promenama.
Vi danas imate 100% reciklažu otpadnih guma, akumulatora, vi danas imate velike investicije u reciklaži pet ambalaža, u samoj reciklaži električnog otpada, vi najzad imate regionalne deponije na velikoj teritoriji Srbije. U Leskovcu je otvorena velika deponija, niko nije verovao u to, gradila se 20 godina, a otvorena je upravo zahvaljujući svemu onome što smo uradili. Takođe postoji u Jagodini, Lapovu, u mnogim drugim gradovima. Uskoro ćemo otvoriti i u Užicu.
Mi ćemo, dakle, pokriti ogromnu teritoriju Republike Srbije uređenim upravljanjem otpadom. Otvorili smo do sada ili planiramo da otvorimo 20 reciklažnih centara, i to su stvari koje su nove. Vi najzad imate separaciju otpada, više ne bacamo sve zajedno u jednu kantu, nego smo krenuli da separišemo otpade. Sve su to posledice ogromnog rada koje ovo ministarstvo i ova Vlada čine da bi se država uredila.
Možda vama to nije dovoljno brzo, ali s obzirom na okolnosti i na inerciju našeg birokratskog aparata, i na činjenicu da smo takvi kakvi jesmo, izuzetno sam zadovoljan što smo i ovoliko učinili, verujte mi.
Radićemo još više. Da bismo uradili još više, moramo da napravimo presek stanja i to je učinjeno ovim prostornim planom i da moramo da kreiramo politiku budućnosti.
Ovaj projekat koji se zove prostorni plan Republike Srbije do 2021. godine nije napravljen da bi se mi time hvalili i da bi ga potom stavili u fioku. Duboko smo svesni činjenice da će biti do 2021. godine još nekoliko izbora i još nekoliko vlada koje će ga sprovoditi.
Duboko smo svesni činjenice da i vi sutra, kojim čudom dođete na vlast, i vi biste isto tako morali da napišete gotovo identične stvari koje su presek situacije koja se danas dešava u Srbiji. Šta biste vi napisali, da nije 4% samo voda koje su zagađene, koje se prečišćavaju; ne, pišemo ono što je realnost.
Pošto ste se suštinski i vrednosno osvrnuli na ono što je bio moj uvod, moram da kažem da sam veoma ponosan što smo nakon niza dobrih koraka koje ova zemlja preduzima kada su u pitanju integracije, najzad došli u situaciju da možemo da kažemo da ćemo uskoro postati zemlja kandidat.
To je veliki napredak i to je uspeh. On nije isključivo priznanje ovoj Vladi za dobre rezultate, već je priznanje svim vladama od 2000. godine. Najzad smo došli do tog nivoa da možemo da kažemo da smo veoma blizu da postanemo zemlja kandidat.
Da vam kažem još jednu stvar i to je moje duboko uverenje, sreća da postoje evropske integracije, sreća da postoji jedan model reforme društva kao što je ovo društvo, jer da toga nema, ko zna u kom pravcu i kojom brzinom bi mi imali snagu da reformišemo naše društvo; srećom, one postoje. Upravo iz tog razloga, možemo da kažemo, uradili smo jedan deo tog ogromnog posla i idemo dalje.
Vi kažete, Vlada je ovim rekla mi više nemamo posla. Tek je ogroman posao pred Vladom, ogroman posao je i pred parlamentom, ali najveći posao je pred celokupnim društvom.
Dakle, najveći posao je pred našim građanima, privredom, institucijama, pogotovu na lokalnom nivou. Nama predstoji ogroman posao da bi ovo društvo upristojili, da bi napravili da bude jedno normalno, prosečno, mirno, bezbedno i kulturno društvo, kao u porodicama evropskih zemalja.
Mi tamo pripadamo i mi tamo idemo. Upravo će nam ta EU pomoći da razrešimo većinu ovih problema koje ste vi ovde naveli sa podsmehom. Nama EU jedino i može da pomogne da rešimo problem otpadnih voda. Jedino oni. Mi sami nećemo to rešiti ni za sto godina.
Tačno je da 700 miliona evra košta samo da se prečišćavaju otpadne vode koje stvaraju višemilionski gradovi. Tačno je da su potrebne milijarde evra da bismo upristojili sve ono što jeste samo zaštita životne sredine u ovoj zemlji. Odakle nama te pare? Mi te pare nemamo. Dakle, upravo zahvaljujući toj EU mi ćemo većinu ovih problema da rešimo.
Hajde da budemo barem radosni zbog toga što će neko svoje budžetske pare svojih poreskih obveznika umesto da troši da asfaltira put u Švedskoj ili da reši neku deponiju u Holandiji, ili da ne znam šta uradi u Britaniji ili Engleskoj, poslati u ovu zemlju da ona reši svoje probleme.
Da li će se rešavati deponije ili otpadne vode samo meni, a neće vama jer ste vi protiv EU? Ne, ovo su investicije za našu decu. Kada pričamo o održivom razvoju, mi pričamo o tome da ćemo, zahvaljujući upravo tim investicijama, sačuvati prirodne resurse i ostaviti bolju prirodu našoj deci nego što su je nama ostavile generacije pre nas. To je velika stvar.
Nemojte bar da se tome podsmevate. Sve ovo može da bude politička kritika, ali neke temelje i osnove onoga što mi danas ovde u prostornom planu predstavljamo, koje su duboko okrenute ka budućnosti i duboko su okrenute ka želji ovoga društva da se menja, to stoji.
Rekao sam da je ovo most između prošlosti i budućnosti. Mi kroz ovaj prostorni plan hoćemo da ostavimo našoj deci bolju zemlju. Nemojte da se tome podsmevate. To je važna stvar.
Sve prihvatam kao kritiku. Napravili smo prostorni plan u kome smo priznali šta je danas realna situacija i hoćemo da se zagledamo u budućnost i da kažemo – ako budemo pametni, ako budemo smeli, mudri, sistematični, odgovorni, ako prestanemo da dnevno političarimo i ako hoćemo da se bavimo strateškim osmišljanjem budućih politika, uspećemo da 2021. godine Srbija bude zemlja kao što smo u ovom prostornom planu opisali.
Verujem da je to moguće i verujem da ova zemlja to može da uradi. Pozivam vas da i vi u to verujete, bez obzira koliko se razlikovali u nekim elementarnim pitanjima, kao što je pitanje da li Srbija treba da bude u EU ili treba da bude ko zna gde, kako vaša politička partija to promoviše.