Gospodine predsedniče, kolege poslanici, čast mi je da branim zakone koje je predložio gospodin Bojan Dimitrijević, zbog toga što su to zakoni koji nedostaju našim životima jako dugo. Oni će uvesti neke standarde koji su preko potrebni, kako bi, ne samo naši potrošači, naši građani znali kakva prava imaju kada za skupe novce kupuju neko dobro ili uslugu, već kako bi pripremali našu privredu da se uklapa u svetske i evropske tokove.
Svi ovi standardi koji su propisani kroz ova četiri zakonska projekta, u stvari, iskazuju potrebu da se edukuje, ne samo potrošač ili građanin kako bi ostvario sva svoja prava, već i potrebu da se edukuju naši proizvođači, jer je jedina naša šansa da imamo proizvodnju koja će biti kompatibilna sa svetom i Evropom, kako bi bili kurentni.
S druge strane, zakon koji sprečava da monopolisti vršljaju tržištem kako hoće, takođe, omogućava da Srbija bude dobar poligon za buduće investitore, koji neće biti opterećeni prethodno stečenim monopolima nekih koji su to, naravno, sticali u vremenima kada nije bilo ovakvih zakona.
Pošto su govornici pre mene, počev od ministra, potom koleginica Bošnjak, izgovorili mnogo štošta što bih i ja rekao, želim da kažem da svako od nas, svaki građanin se suočava u običnom životu sa onim što regulišu ova četiri zakona. Od samog jutra, kada krenete u kupovinu osnovnih namirnica i novina, već ćete imati usput i pokoji bilbord koji će oglašavati na različite načine različite proizvode, imaćete usput, takođe, i radio-program koji će vas obaveštavati o koječemu, pa i o proizvodima koje valja kupiti, a pipnućete se i za novčanik kada pogledate cene, pa ćete videti čak i deklaracije koje su možda iskazale neke lažne karakteristike artikala koje treba kupiti.
Na kraju, pitaćete trgovca pod kojim uslovima možete pazariti robu, a on može da vas obmane i vrlo često se dešava da je ono što se kupuje na rate opterećeno vrlo visokim kamatnim stopama, a iza toga uslediće pitanje, zašto se sve to dešava, pa ćete najverovatnije zaključiti – zbog toga što u brojnim delatnostima u Srbiji danas imate na delu brojne monopole u oblasti mlekarstva, pekarske industrije, a da ne pričamo o javnim preduzećima koja mogu i te kako da naplaćuju, pa čak i ekstraprofit od građana Srbije.
Dakle, ovi zakoni to regulišu i mislim da su jako pozitivni. Mi smo svakodnevno suočeni, u svom običnom životu, sa potrebom da ovi zakoni te oblasti regulišu.
Pošto nam nedostaje antimonopolski zakon, mislim da je bilo krajnje vreme da dobijemo zakon o zaštiti konkurencije. Poslednji antimonopolski zakon donet je na saveznom nivou daleke 1996. godine.
Svi smo svedoci da se on na pravi način nikada nije ni primenjivao, on je i stvorio uslove za stvaranje određenih monopola. A, evo prilike da preko komisije, preko tela komisije, mislim na savet komisije za zaštitu konkurencije, i preko stručnih organa komisije utvrdimo na koji način, preko zakonskih rešenja, naravno, da sprečimo monopoliste i da zaštitimo konkurenciju koja je garant niskih ili ekonomsko-tržišnih cena.
To je jedini put. Model koji je Ministarstvo predložilo u ovom zakonskom predlogu, na koji način se formira savet komisije za zaštitu konkurencije je dobar. Da tu imamo nepristrasne ljude, eksperte iz različitih oblasti. Ministar to nije pomenuo ali imamo mogućnost da nam članove saveta komisije za zaštitu konkurencije predlažu i Advokatska komora i Privredna komora, Vlada, Savez ekonomista i slično. Dakle, jedan raznorodan, ali svakako ekspertski tim koji ima obavezu da bude iznad dnevne politike i interesa tržišnih takmaca.
O ostalim stvarima već su prethodnici govorili i ne bih to ponavljao.
Kada pričamo o zakonu o zaštiti potrošača, već smo pomenuli potrebu da svaki naš građanin bude na pravi način edukovan, kako bi ostvarivao svoja prava, ali ovaj zakon jasno definiše i poziciju trgovca, prodavca ili proizvođača, na koji način informiše kupca kako bi kupac ostvario sopstvena prava.
Naglasio bih još nešto još jednom, ovaj zakon prinuđuje našeg proizvođača ili našeg trgovca ili izvoznika da se uklapa u svetske standarde. To je jedna od najznačajnijih poruka kada je u pitanju čitav ovaj zakonski predlog.
Osnovna opredeljenja su takva da je zakon regulisao da je najbitnije zaštititi život, zdravlje i sigurnost potrošača i tu imamo već nekoliko članova koji bitno regulišu na koji način se štiti sigurnost i zdravlje, a o tome su pričali prethodnici. Sa druge strane imamo zaštitu ekonomskih interesa potrošača. To su dva najbitnija poglavlja i svako ko se bavi trgovinom, proizvodnjom, mora nužno pročitati na vreme sve ove članove i prikazati ih i kupcu sutradan.
Ono što je bitno za ove zakone, pošto imamo jedino dva nova tela, jedno je telo koje je u funkciji zaštite konkurencije, mislim na komisiju koja će se baviti tom problematikom, a s druge strane imamo savet potrošača koji će biti obrazovan pri Ministarstvu trgovine i turizma, koji će se baviti ovom problematikom o zaštiti potrošača, ovde je najbitniji deo kako kontrolisati sve ove odredbe – kako se primenjuju u samom životu i kako ih poštuju trgovci i proizvođači.
Naše Ministarstvo mora još jednom da sagleda svoje kadrovske resurse u tržišnim inspekcijama. Jako sam zadovoljan zbog toga što je danas ministar došao sa svojim prvim saradnicima i što oni, nadam se, na jasan način čuju poruke narodnih poslanika, ali, evo, čujte jednu poruku – čini mi se da je ostalo dosta starog u tržišnim inspekcijama.
One imaju obavezu da se ponašaju u skladu sa osnovnim opredeljenjima Vlade i nikakvi lokalni čauši ne mogu da budu iznad tržišnih inspektora i, prosto, molim ministre da čujete ove naše poruke i da ih uvažite.
DSS sa zadovoljstvom podržava ova četiri zakonska projekta. Čini nam se da su kvalitetni. Kada je zakon o oglašavanju u pitanju, dodao bih još samo jednu oblast, koja je takođe regulisana u ovom predlogu, a to je, oblast političke propagande. Jako je pozitivno i to pohvaljujem, da u ovom predlogu imamo mogućnost da se malo odmorimo od ove propagandne politike koja nas bombarduje sa svih medija, posebno, sa nekih medija, koja su u rukama nekih moćnika, koji su na nepravedan način stekli ogromnu imovinu, došli do medija, formirali političke stranke i onda, mimo izbornih kampanja, reklamiraju svoju političku poruku.
Mislim konkretno na "Pokret snaga Srbije" Bogoljuba Karića i na ono što radi BK televizija. Nadam se da će zakon o oglašavanju, koji sprečava da se vodi kampanja mimo izbornih kampanja, takav je predlog za one koji nisu čitali ovaj zakon, i za javnost, sprečiti da nam BK televizija čini svaki dan ono što nam čini. Zahvaljujem.

Gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, DSS će glasati za Predlog zakona o rebalansu budžeta za tekuću godinu. Takođe, glasaćemo za izmene i dopune Zakona o budžetskom sistemu.
Smatramo da je potrebno da se izvrše određene promene, posebno one predložene u zakonu o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu zbog toga što je potrebno klasifikovati suficit i deficit onako kako nam traže međunarodne institucije i taj deo Predloga zakona ministar je dobro obrazložio i dao svoje razloge zbog čega parlamentu predlaže upravo ovakav zakon.
Ono što bih takođe naglasio to je da ovaj zakon spaja Trezor i Upravu za javna plaćanja u jedinstvenu službu i to je pokriveno velikim brojem članova ovog zakona. Čini mi se da je mogao u tom delu zakon da bude u manjem obimu. Ukazala se očigledno potreba da se jasno definiše uloga te jedinstvene službe koja objedinjuje Trezor i Upravu za javna plaćanja.
Ono što stvarno nedostaje u Predlogu zakona o budžetskom sistemu to je jasno definisanje položaja budžetske inspekcije. Kada smo pričali o budžetu i funkcionisanju institucija sistema koje se bave finansiranjem i budžetom ukazivali smo u više navrata na potrebu da se prosto ojača služba budžetske inspekcije. Koliko znam, svega 15 budžetskih inspektora zemlja Srbija ima. Mislim da je za ogroman broj budžetskih korisnika to premali broj.
Mislim da u mnogim lokalnim samoupravama i kod budžetskih korisnika u lokalnim samoupravama, na nivou čitave Republike, prosto postoji mogućnost da se različitim mahinacijama dolazi do nezakonite koristi i mislim da jedna ozbiljnija koncepcija budžetske inspekcije mora da postoji. Šteta što se ovim zakonom nije predvidela mogućnost da prosto proširimo budžetsku inspekciju sa jasnim ingerencijama.
Ono što takođe Zakon o budžetskom sistemu donosi to je uvođenje ekonomske i funkcionalne klasifikacije. Ono što nedostaje, i mislim da bi to valjalo učiniti u najskorijem periodu, to je programska kvalifikacija. Naime, mnogi budžetski korisnici izlaze pred budžet, pred Republičku vladu svojim programima. Nažalost, mi nemamo pravu povratnu informaciju kako se stvarno ta sredstva troše.
Ono što je preko potrebno to je doneti i razraditi koncept konsolidovanog bilansa imovine Republike Srbije. Da neko pita republičkog ministra, Republičku vladu, koliko poseduje, šta poseduje Republika Srbija, mislim da ni jedan bilans stanja ne može to da nam odgovori. Naravno da je Srbija opterećena lošim imovinsko-pravnim odnosima, tj. poslovi koji su opterećeni višedecenijskim umiranjem države u tom sektoru.
Mislim da treba zemlja Srbija, posebno Ministarstvo finansija da poradi na jednom ozbiljnom popisu republičke imovine i na jednom bilansu koji će pokazati šta je svojina Republike Srbije. Naravno da nam predstoje ustavne promene koje će jasno definisati vlasništvo Republike i lokalnih samouprava, ali o tom-potom.
Kada pričamo o budžetu moram da kažem da smo slušali jedan motivisan govor ministra i svakako da je suficit u budžetu nakon toliko decenija, kako je sam ministar pomenuo, uspeh ministra Dinkića i Republičke vlade. To valja pohvaliti. Bolje imati suficit nego deficit.
Ali, ovaj rebalans ukazuje da ipak, bez obzira na sve pohvale, nismo imali dobar budžet tj. plan budžeta na početku godine, negde u aprilu, prosto nismo imali šansu niti vremena da o budžetu, počev od budžeta iz 2004. godine, pa potom o budžetu za 2005. godinu, sa pravim parametrima izađemo pred poslanike i da ovde donosimo zakon o budžetu. Zbog toga ova velika razlika u iznosu od gotovo 77 milijardi dinara, naravno, da je u korist rebalansa, u korist suficita, ali u planiranju očigledno da nešto škripi.
Ovu priliku ću iskoristiti da kažem ministru da, čini mi se, neke vrlo važne republičke institucije, kao što su Republički zavod za statistiku, prosto barataju, vrlo često izlaze u javnost i prikazuju katastrofičnu situaciju u zemlji Srbiji. Mislim da nije baš tako teška situacija.
Naravno da smo uvek na ivici i da moramo za svaki dinar da se borimo, da ga štedljivo trošimo, ali u svakom slučaju Republički zavod za statistiku ne može da predviđa katastrofu ukoliko paradajz na zelenoj pijaci skoči sa 50 na 100 dinara i ne može to da doprinosi inflaciji u onoj meri kako prikazuju ekonomisti katastrofičari.
Mislim da tu mora da postoji jasan mehanizam između republičke izvršne vlasti i onih pomagača ili važnih institucija, kakvi su upravo zavodi za statistiku, koji moraju da barataju pravim informacijama i da sa pravim informacijama izlaze u javnost i potkrepljuju ono što radi Republička vlada.
Postoje naravno, sem toga, još neki razlozi koji su nas odredili da radimo rebalans. Prvi je uspešna primena višefaznog PDV-a.
Mislim da porez na dodatu vrednost prikazuje svoje pravo lice i da su se strahovi koje smo čuli od pojedinih poslaničkih grupa u vreme uvođenja PDV-a potpuno prikazali kao neosnovani.
PDV pokazuje pozitivne rezultate, on uvodi jednu ozbiljnost u finansijskom poslovanju i mislim da je jako dobro i prosto šteta je što ranije nismo uveli zakon o porezu na dodatu vrednost, koji bi svakako uneo više reda u javnim finansijama, mnogo pre 1. januara 2005. godine. Mene je takođe, kao i sve ostale poslanike, jako zanimalo kakvi će efekti biti. Mislim da su pozitivni i mislim da taj red mora da se uvede.
On naravno da košta, on košta i živaca, košta možda i u smislu da valja napraviti neke kompromise. Ne možemo oštrim sečivom seći tamo gde je godinama bilo zapušteno. Treba praviti kompromise i očekujem od Ministarstva finansija da će imati kompromisa i smisla za razumevanje muka i problema onih ljudi koji teško preživljavaju tranziciju, ali opet da kažemo da red mora da se poštuje i ne sme da postoji dupli aršin sa jedne strane za one koji legalno posluju i za one koji pokušavaju ilegalno da posluju.
S tim što bih dodao da ta dva aršina, kada je u pitanju obično građanstvo, obično ne postoje u velikoj meri, ali postoje kada su u pitanju tajkuni. Još jedanput javno postavljam pitanje šta je sa BK imperijom, na koji način ona izmiruje svoje obaveze prema ovoj državi, kakve su to sprege između nekih privrednika koji su direktno iz JUL-a prešli u neke druge stranke, pa sada rukovode Privrednom komorom Srbije, kakve mi efekte imamo od te privredne komore, šta oni tamo rade, ko su ti ljudi, na koji način su došli do tih pozicija, ko ih vodi, sa kakvim motivima. To su neka pitanja koja će nam svakako za narednu godinu davati mnogo bolji predlog budžeta.
Pretpostavljam da nećemo imati prilike ili potrebe da naredne godine čujemo od ministra Dinkića predlog novog rebalansa, ali mora se čistiti, kako u zavodima za statistiku, tako jasan odnos napraviti sa privrednim komorama i ispitati te ljude, šta oni rade tamo, kako su direktno iz Miloševićevog tajkunskog lobija prešli u neke druge stranke, mogu da navedem jednu, u DS. Znam privrednike iz Požarevca, gde su pretrčali, šta rade, kakva rukovodeća mesta imaju u DS i šta su sad u Privrednoj komori. Ako ne znaju moje kolege poslanici iz DS, ja znam i mogu o tome da im pričam, mogu da im kažem ko im vodi odbor za privredu u DS.
(Predsednik: Gospodine Matiću, da li koristite i drugih 10 minuta?)
Da. Dakle, to su pitanja na koja možemo da tražimo odgovor, posebno od onih koji neće podržati ovaj rebalans. Oni će pričati o inflaciji koja će biti dvocifrena, i to u iznosu od 16%. Neće biti 16%.
Možda će biti 16% po zavodima za statistiku, koji će procenjivati da paradajz deluje na inflaciju više nego nafta, ali hajde da prihvatimo. Na kraju, imamo obavezu da čujemo i takva razmišljanja.
Oni će pričati o tome da je propala srpska privreda, pričaće da je stala privatizacija, što takođe nije tačno. Mislim da privatizacija mora da bude ispraćena određenim programima: strukturiranje i socijalni programi za one koji se ne snalaze nakon takvih privatizacija. Dobro je što ovaj rebalans unosi i to i dobro je što izdvajamo za socijalne programe milijardu dinara, dobro je što štitimo penzionere sa dodatnih deset i po milijardi. Možda je to nedovoljno, pokazaće se, možda će pred kraj godine biti potrebno nešto više dati penzionerima.
Nije dobro što smo ignorisali u ovom rebalansu, u najvećoj meri, zemljoradničke penzije. Mislim da je sa dve ili tri dopunske penzije, kako bi se ispratio neki tempo za onih nedostajućih 21-22 zemljoradničke penzije, trebalo učiniti jedan dodatni napor. Možda ćemo to učiniti tokom naredne godine. Mislim da je sada ispuštena prilika. No, šta je tu je.
Sve u svemu, imamo jedan pozitivan zakon. On je rezultat ozbiljnog rada Republičke vlade. Poslanici DSS, a pretpostavljam i ostali koji sačinjavaju Republičku vladu i oni koji podržavaju Republičku vladu, daće većinu na glasanju. Mislim da imamo dva zakonska projekta koji imaju potvrdu u životu i valja ih što je moguće pre doneti.

Gospođica Jovanović je pomenula da tek sada predsednik Republike i premijer pokušavaju da ostvare kontakte sa Rusijom, u smislu da je to potrebno zbog toga što je potrebno oživeti privrednu saradnju.
Samo ću podsetiti da je predsednik Koštunica u više navrata, još kao predsednik SRJ, ostvarivao kontakte sa Rusima, čak je imao i nekoliko susreta sa Vladimirom Putinom, predsednikom Ruske Federacije. Želim da ispravim nešto što smo čuli u govoru moje prethodnice.
Inače, prethodnica je pokušala da amandman koji je zapisan u dve reči: "briše se", obrazloži gomilom reči, nažalost, ponekom neistinom.

Čini mi se da niste imali pravo na repliku, pošto sam ja replicirao vama malopre. Javio sam se kao ovlašćeni predstavnik koji je smatrao za shodno da vam odgovori. Zato reklamiram povredu Poslovnika, gospođica Jovanović nije imala pravo na repliku, jer sam ja njoj replicirao.
Pokušao sam biranim rečima i u jednom normalnom tonu da ukažem na nešto što ste vi tvrdili. Ne samo ja, može čitav auditorijum da potvrdi da niste bili u pravu, da ste izneli pogrešne činjenice. Dakle, Vojislav Koštunica je ostvarivao kontakte ne samo sa Ruskom Federacijom, posebno sa predsednikom Putinom, već je tokom 2001. godine vodio jednu veliku privrednu delegaciju čak i na Daleki istok.
Slažem se da sa te pozicije nije bilo moguće organizovati privredni život u Srbiji, u Crnoj Gori, u Saveznoj Republici, ali pretpostavljam da su ti pokušaji nešto značili i da su omogućili prve kontakte naših privrednika sa međunarodnim faktorima, posebno sa faktorima sa istoka. Mislim da to valja činiti i ubuduće.
Dakle, dok smo mi razgovarali sa čelnim ljudima Rusije, sa Putinom, sa čelnim ljudima Kine, vi ste razgovarali sa Žirinovskim, pa bih voleo da nam gospođica Jovanović objasni kakve je rezultate dala ta saradnja sa gospodinom Vladimirom Žirinovskim.

Koliko znam, bio sam izabran za predsednika Skupštine, gospodine Arsiću. Ne znam o čemu vi pričate. Doduše, pojedini odbornici nisu želeli da glasaju za kandidate iz SRS za potpredsedničko mesto i o tome se radi.
Međutim, ne radi se o tome, radi se o tome da ste vi u koaliciji sa Karićevom strankom, vaše sve kritike usmerene su ka radu Republičke vlade i pokušavate ovde da jednom destruktivnom politikom, koja se, kada su u pitanju zakoni, otprilike svodi na to da pišete amandmane na pojedine članove zakona gde se navodi samo - briše se.
Želite da izbrišete sve zakone i konkretno, pokazujete se na delu kada ste u vlasti da delate sa Karićevom strankom. Tako činite u Požarevcu, gospodine Arsiću, i to je čitava vaša priča.
DSS u Požarevcu ne želi da bude u vlasti sa Karićevom strankom, a znate zbog čega? Zbog toga što je Karić zatvorio požarevačku privredu, zatvorio je Požarevačku banku, iznosio je devize tokom 1991. i 1992. godine i ti procesi stoje, jer Karićeva stranka ima podršku još od jedne stranke, od DS-a ima podršku, imala je tokom 2001. i 2002. godine, upravo ta grupacija, kompanija oko Bogoljuba Karića.
Zbog toga taj primer kako se iznosi novac iz banke, kako se potom banka uništava, nije mogao da se nađe na onom mestu gde treba, a to je da se presudom suda donese konačna odluka i mi imamo jedan veliki problem. Vi imate još veći problem, gospodine Arsiću, vi ste mimo čak i politike svoje stranke ušli u koaliciju sa Karićevom strankom i nemojte mene da dovodite u takav kontekst.

Želim da ispred poslaničke grupe DSS kažem javnosti i poslanicima da ćemo glasati za predložene zakone. Smatramo da oni donose određena olakšanja, preko potrebna, kako bi živnula privreda, a takođe pokušavaju da uvedu finansijsku disciplinu u onom sektoru koji razjeda naše društvo, mislim na sektor sive ekonomije. Dakle, ovo jeste još jedan korak ka uvođenju reda u našim životima, posebno u privrednom životu.
Što se tiče Zakona o PDV-u, drago mi je što su efekti PDV-a onakvi kakve smo očekivali kada smo uveli PDV. To jeste bila revolucija u oblasti našeg poslovanja i finansija i svakako da smo sa velikom znatiželjom očekivali da vidimo prve efekte uvođenja PDV-a, prošle godine. Normalno je da su mnogi bili skeptici, mada ću podsetiti i narodne poslanike i javnost da su gotovo sve poslaničke grupe bile za to da se uvede PDV; čak su poštovale i odluku, odnosno predlog ministra da se po dve stope PDV-a uvedu u naš sistem.
Naravno da uvek ima pritisaka da se iz više, iz opšte stope pređe u posebnu, nižu stopu. Normalno je, takođe, da oni koji imaju nižu stopu žele da imaju i nultu stopu, međutim, uvažavajući pravilo paradoksa PDV-a, čini mi se da je ponajbolje imati dve stope, višu i nižu i najbolje je biti jako restriktivan u zahtevima za prelazak iz više u nižu stopu.
Mislim da je ovo što nam predlaže ministar jako korisno i dobro je da neki artikli pređu iz niže u višu stopu. On je već nabrajao o kojima se radi, a ja ću istaći samo stambenu izgradnju, nove stanove, što će svakako doprineti da se podigne standard našeg stanovništva i omogućiti da, po mojoj proceni, stanovi u Srbiji budu jeftiniji.
Još kada bi nam zaživela nacionalna korporacija na onakav način kako smo je zamišljali, nacionalna korporacija za stanovanje, pretpostavljam da bi živnula stambena izgradnja, da bi mnogi mladi ljudi mogli da stignu do krova nad glavom, da čekamo niže kamatne stope. Sve je to u rukama i izvršne vlasti, a posebno parlamenta koji treba da donese takve zakone koji će stabilizovati kamatne stope i oboriti ih.
Što se tiče Carinskog zakona... Sinoć su mnogi od nas bili na koncertu "Bijelog dugmeta" i pretpostavljam da su se mnogi setili sa dozom nostalgije onih prošlih vremena i one Titove Jugoslavije, ali mnogi zaboravljaju da su carinske stope u to doba bile enormno visoke, da se za farmerke plaćalo negde 50-60% carine, ili ne znam koliko u odnosu na nabavne cene.
Hvala bogu da je Srbija zemlja koja ima carinsku stopu ispod 10%, negde oko 8,8%. Dobro je što ovim paketom carinskih zakona pokušavamo da oborimo još carine.
Nadam se da će taj promet roba i dobara biti neograničen u najskorije vreme, i dobro je što se insistira da se ograniči, odnosno da se spreči uvoz bofl robe. Ona uništava domaću proizvodnju i moramo naći prave mehanizme koji neće štetiti našem statusu, neće štetiti da naša zemlja bude u svetskom tržištu inkorporirana na pravi način, ali istovremeno valja štititi domaću proizvodnju.
Što se tiče ovog zakona o poreskoj administraciji, svakako da nam je potrebno uvođenje reda u toj oblasti. Na kraju, imamo iskustva nakon uvođenja PDV-a i fiskalnih kasa i dobro je primeniti iskustvo u preciziranju onoga što valja raditi u poreskoj policiji i ostalim organima poreske uprave.
Želim ovom prilikom da istaknem da se ministar poprilično restriktivno ponaša prema nekim svojim upravama, kao što je poreska uprava, i da mnogi delovi poreske uprave u Srbiji imaju određenih problema sa funkcionisanjem zbog toga što prosto nemaju dovoljno sredstava kako bi obavljali svoju delatnost na pravi način.
Nije, naravno, popularno o ovome da pričam, ali ne mogu da ne kažem da poreska policija u Požarevcu drži lavore i kofe kada pada kiša i da nemaju sredstava da obavljaju svoju delatnost.
Mislim da je to nedopustivo i molio bih ministra da prosto odvoji određena sredstva kako bi jedan važan državni organ imao normalne uslove za funkcionisanje. Pričam bukvalno o nekim stvarima koje tište ljude koji obavljaju važan državni posao.
Za sam kraj želim da kažem – uvek smo spremni da kritikujemo rad policije i mnogih organa, red je neki put da ih pohvalimo. Sinoć ili noćas Beograd je imao jednu od najvećih svetkovina za Vidovdan. Imali smo 200 hiljada ljudi na beogradskom hipodromu, ludo se provodili, ali bez ijednog incidenta, i hvala ministarstvu policije koje je umelo to na dobar način da organizuje.

Gospodine predsedniče, do maločas smo imali Odbor za finansije, pričali smo sa ministrom o ovim zakonima. Ono što mogu da prenesem, bar onim članovima finansijskog odbora, koji nisu bili prisutni, jeste da su sve poslaničke grupe prihvatile ono što su ministar i Republička vlada predložili.
Razlog zbog kojeg i DSS prihvata predložene zakone jeste da još jedanput izmenama i na ovim zakonima pokušamo da u ovu zemlju Srbiju uvedemo red i finansijsku disciplinu, koja će omogućiti da i finansijski kapital, novac kao najtraženija roba na našem tržištu bude makar malo jeftiniji u odnosu na ovaj period koji je opterećen visokim kamatnim stopama, a pre svega iz razloga velike pravne nesigurnosti koja se posebno odražava na finansijskom tržištu, a krajnji rezultat su visoke kamatne stope.
U tom smislu treba posmatrati upravo prvi predloženi zakon. Radi se o Predlogu zakona o osiguranju depozita, gde upravo osiguranjem depozita pokušavamo da uvedemo red na finansijskom tržištu, u bankarskom sistemu i to će, svakako, doprineti celokupnoj stabilnosti države i društva, a pre svega finansijskog sektora.
Ja ću samo podsetiti šta je glavna poruka ovih zakonskih rešenja. Naime, zakonom se predlažu novine vezane za osigurani depozit, koji se povećava sa pet hiljada dinara i utvrđuje u obaveznom iznosu do tri hiljade evra, naravno u dinarskoj protivvrednosti, po deponentu u banci na dan donošenja rešenja nadležnog trgovinskog suda o otvaranju stečajnog postupka nad bankom. Time se postiže odgovarajući stepen zaštite depozita fizičkih lica u uslovima funkcionisanja našeg bankarskog sistema, kao i ekonomskog razvoja zemlje u celini.
Koncepcija novog sistema osiguranja depozita zasniva se na realnim uslovima funkcionisanja bankarskog sistema zemlje i utvrđenim potencijalnim rizicima po osnovu njega. U skladu je sa stepenom i daljim pravcima ekonomskog razvoja zemlje, monetarne i fiskalne politike. To jeste osnovna poruka ovih zakonskih rešenja i upravo iz tog razloga mi iz DSS-a nismo imali niti jedan amandman i u celini podržavamo ovaj zakonski predlog.
Što se tiče drugog zakonskog predloga, koji se odnosi na formiranje agencije za osiguranje depozita, da bi se prvi zakon sproveo potrebno je formirati agenciju. U ovom zakonskom predlogu podržavamo rešenja. Radi se o ovim klasičnim rešenjima, koja smo imali i kada smo formirali neke druge agencije. S obzirom na razuđenost propisa kojima se regulišu delatnosti agencije, bilo bi neophodno doneti nov zakon o agenciji, kojim bi se jasno regulisao njen položaj u odnosu na Vladu Republike Srbije i ministarstvo nadležno za poslove finansija. Upravo u tome je poenta ovog zakonskog predloga kada je u pitanju agencija o osiguranju depozita.
Naime, ovim zakonom mi iz Narodne skupštine ingerencije prenosimo Republičkoj vladi, tj. resornom ministarstvu, koje je u obavezi da formira agenciju, da imenuje upravni odbor po pravilima koja je već ministar objasnio poslanicima i javnosti. Zbog toga mi, takođe, podržavamo ovaj zakon.
Što se tiče trećeg predloga zakona, radi se o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju. Želja zakonopisca je da ovim promenama Zakona o osiguranju omogući da se izvrši privatizacija dve velike osiguravajuće kuće, ili se dobar deo zakona upravo na to odnosi, s tim što ću, poput mojih prethodnika, u ime DSS-a iskazati nekoliko primedaba koje imamo, pretočene u nekoliko amandmana, koje će čuti poslanici kada budemo raspravljali o ovom zakonu u pojedinostima.
Naime, u članu 58. Ustava Republike Srbije, između ostalog, propisano je da su svojina i rad osnove upravljanja i učešća u odlučivanju. Navedenim članom Ustava zaposlenima se jamči pravo da upravljaju u društvenom preduzeću, u upravljanju u drugim vrstama preduzeća, drugim organizacijama u kojima rade.
U predloženom rešenju zakona, naime, stoji da se u postupku privatizacije može prodati imovina ili deo imovine društva za osiguranje na način i pod uslovima propisanim ovim zakonom. Dakle, predloženim rešenjem člana 243. stav 2. povređuje se član 58. Ustava Republike Srbije kojim je definisano da su svojina i rad osnove upravljanja i učešća u odlučivanju.
Država bi, prema ovom rešenju, preuzela prava koja, s jedne strane, imaju društva osiguranja, a s druge strane, prava koja pripadaju akcionarima i dobila bi ovlašćenja koja joj ne pripadaju. Naime, država može da prodaje samo svoje akcije, ali ne može da prodaje tuđu svojinu.
Ovakvo rešenje ne postoji u Zakonu o privatizaciji. Naime, u Zakonu o privatizaciji nije predviđeno da se može prodavati deo kapitala i da sredstva od prodaje budu usmerena u budžet Republike Srbije. Usmeravanjem sredstava od prodaje dela kapitala u društvima osiguranja u budžet Republike Srbije značajno bi se smanjila vrednost preostalog dela kapitala u društvima za osiguranje.
To je jedna naša načelna primedba kada je u pitanju predlog gospodina Dinkića i njegovog ministarstva. Kažem, videćete uostalom u nekoliko amandmana kako razrađujemo ovu temu i nadam se da će za ovo imati sluha i ministar, i Republička vlada i poslanici kada se budemo o ovim rešenjima izjašnjavali.
Takođe, naš je predlog da se i novi, pridodati član 243g briše. On predviđa da zaposleni imaju pravo na naknadu iz kupoprodajne cene ostvarene prodajom kapitala iz prethodnog člana, iz člana 243a stav 1. predloženog zakonskog teksta. Naime, prema članu 42. Zakona o privatizaciji predviđeno je da se u subjektu privatizacije deo kapitala prenosi zaposlenima u akcijama, i to bez naknade, za svaku punu godinu radnog staža u subjektu privatizacije i najviše do 35 godina radnog staža.
U predloženom zakonskom tekstu predviđa se da zaposleni imaju pravo na naknadu koja iznosi oko 200 evra u dinarskoj protivvrednosti za svaku punu godinu radnog staža u subjektu privatizacije. Pojam naknade podrazumeva da radnici ne dobijaju akcije na koje su ovlašćeni radnici u drugim preduzećima. Samim tim oni nemaju akcije koje mogu da prodaju po tržišnim uslovima ili ih mogu zadržati i učestvovati u dividendi preduzeća i time sticati određena upravljačka prava.
Predloženo rešenje je u suprotnosti sa članom 10. Zakona o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata. Akcije su vrsta hartija od vrednosti koje glase na deo osnovnog kapitala akcionarskog društva.
U članu 10. Zakona o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata propisano je da prava iz hartija od vrednosti i pravo na hartije od vrednosti mogu sticati i njima raspolagati domaća i strana fizička i pravna lica, a ukoliko se usvoji rešenje da se zaposlenima u postupku privatizacije društava osiguranja obezbedi naknada, jasno je da neće ostvariti prava koja su obezbeđena za zaposlene u drugim subjektima privatizacije, koji ostaju vlasnici akcija u postupku privatizacije.
O ovome smo već pričali sa ministrom. Uzeo je u obzir neke naše primedbe. Nadam se da ćemo tokom rasprave o amandmanima imati dovoljno razumevanja i od Ministarstva i od Republičke vlade, a posebno od poslanika, kako bi se u ovom delu poboljšao ovaj predlog zakona koji u osnovi ipak unosi red, u osnovi i zadovoljava ono za šta se zalaže i poslanička grupa DSS. Kažem, sa sitnim ispravkama. Nadam se da ćemo poboljšati ovaj deo, a posebno sprečiti jedan vid nezadovoljstva koji se već javlja među zaposlenima u osiguravajućim društvima.
U setu finansijskih zakona imamo još ...
(Predsednik: Oprostite, gospodine Matiću, koristićete i drugih 10 minuta? Izvolite.)
Da, brzo ću završiti. Što se tiče Predloga zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje, a o tome smo već čuli od ministra, opravdanost nove pravne regulative iz oblasti stečaja i likvidacije leži u neophodnosti jačanja stabilnosti bankarskog sistema, ali i sistema osiguranja koji, takođe, dobija sve veći društveni značaj, a time se povećava poverenje građana u institucije sistema, u bankarske institucije. To je u funkciji onoga za šta se svi zalažemo. Veća stabilnost, svakako, značiće i jeftiniji finansijski kapital na tržištu.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama, mislim da smo u dovoljnoj meri čuli i od ministra, a posle njega i od diskutanata.
Ponoviću reči svog prethodnika, disciplina u finansijskom sektoru, bankarskom sektoru svakako je preko potrebna, ali moram i ja da pomenem ono što se početkom tranzicije, sredinom 2001. godine, desilo u požarevačkom kraju, a to je da je jedna velika, ozbiljna razvojna banka nastradala.
Još do dana današnjeg javnosti, a posebno vrlo zainteresovanim građanima Braničevskog okruga, koji su godinama ulagali u Požarevačku banku, nije jasno zbog čega se to učinilo.
Posebno nam nije jasno (i šteta što nije ovde gospodin ministar) kako ne možemo locirati krivce za stečaj i likvidaciju Požarevačke banke, kada čitav Požarevac, kriminalistička policija Požarevca vrlo dobro zna ko je, a ako ne svih 12 ili 13 miliona maraka izneo iz Požarevačke banke, a ono ko je, dokazano u jednom policijskom izveštaju, izneo makar milion i po maraka.
Radi se o grupaciji Bogoljuba Karića, o jednom finansijskom monstrumu koji je potom u izbornoj kampanji dolazio u Požarevac i pokazivao katance na vratima i kapijama i MIP-a i ostalih firmi, a nijednom rečju nije pokazao Požarevljanima da makar oseća stid i sramotu zbog toga što je uništio dobrim delom tu Požarevačku banku. Zbog toga mislim da je jako potrebno da i svi poslanici čuju, i izvršna vlast da čuje, a ovde su saradnici ministra, da postoje određeni dokazi o tome na koji način je BK korporacija isisavala devize iz Požarevačke banke.
Koristim ovu priliku još jedanput da se obratim javnosti i onim novinarima koji na neki način traže afere svakodnevno u svojim štampanim ili elektronskim medijima – mislim da treba se pozabave malo istraživačkim žarom i da pokušaju jednu pravu, a ne lažnu aferu da otvore i da pomognu možda i organima vlasti da je razreše na pravedan način.
O ostalim zakonima neću pričati u načelu. Ponavljam, Demokratska stranka Srbije glasaće za predložene zakonske projekte, a sa nekoliko amandmana mislim da mogu da budu i bolji. Zahvaljujem.

Direktno sam pomenut, molim da mi date mogućnost da repliciram gospodinu Markoviću.
Prvo, jedan od najvećih skandala u ovoj skupštini bilo je ono slavno ili neslavno glasanje iz Bodruma, pre toga iz Soluna. Porediti takav skandal sa jednom pravnom redakcijom teksta Zakona o radu mislim da je prosto još jedan skandal. Doduše, ovo je već pojedinačni skandal, vinovnik je samo jedan poslanik, gospodin Marković, koji priča nešto što blage veze nema sa istinom.
Razlozi donošenja novog poslovnika nalaze se svakako u činjenici da je potrebno da Srbija krene evropskim putem. Nas čeka oko 120.000 stranica tekstova zakona koje valja doneti ovde, baš u ovom parlamentu.
Potrebno je zbog toga što svaka anketa i svako ispitivanje javnog mnjenja kaže da je preko 78% naših građana voljno, tj. žele da uđemo u Evropsku uniju što je moguće pre.
Mnogi kritičari Republičke vlade kažu da je ta vlada dobra, ali osnovnu zamerku nalaze u njenoj sporosti. Da ne bi vlada bila spora, ovaj parlament mora ubrzano da radi i naravno da nijedno rešenje, gospodine Markoviću, ne možemo da proglasimo idealnim, ali moramo da nađemo neka optimalna rešenja.
Da se podsetimo, amandmani DS na Zakon o radu učinili su da taj zakon, još uz glasanje koje je pre ličilo na sprdnju nego na ozbiljno glasanje nekih poslanika, bude obesmišljen i on jeste obesmišljen. Nadam se da ćemo popraviti taj zakon. Molim vas, nemojte da poredimo stanje u parlamentarizmu 2005. godine sa onim što smo imali 2002. ili 2003. godine. Štaviše, u to doba, tek krajem 2003. godine, niti smo imali ozbiljan parlament, niti smo imali vladu, niti bilo koju instituciju. Sve je bilo rezervisano tom vašom pričom o potrebi da se izvrše brze promene u društvu, a naravno da vam je poslednje bilo da poštujete zakon.
Gospodine Markoviću, trudio sam se, verujte mi, da budem blag, zato što ste sami priznali da ste činili velike greške, a kako kaže naš narod – ko priznaje, pola mu se prašta.

Dame i gospodo, poštovani ministre, kao ovlašćenom predstavniku DSS-a obaveza mi je da kažem kako ćemo se mi poslanici DSS-a izjasniti povodom ovog predloga zakona. Odmah na samom početku reći ću da se radi o dobrom predlogu i mi ćemo, naravno, ovo podržati i glasati za.
Za širu javnost, sem ovoga što smo čuli u odgovoru gospodina ministra, kao pokušaj da se odgovori na kritiku koju smo čuli od strane Srpske radikalne stranke, od gospodina Krasića, želim da dodam još nešto, a to je – u jednom delu javnosti digla se velika panika, navodno, da će ovim izmenama i dopunama Zakona o akcizama opteretiti tečni gas. Moram da kažem, još jedanput, da tečni gas neće biti opterećen akciznom taksom. Zamolio bih ministra da Ministarstvo finansija, upravo zbog takvih mogućih reakcija javnosti, izađe sa jednim planom, gde će se pokazati da tečni gas jeste energent koji Vlada Republike Srbije stimuliše.
Mislim da je to jako bitno, zato što je i sam ministar pričao na Odboru za finansije da se potrošnja u Srbiji u poslednjih godinu dana, od kada je skinuta akciza na tečni gas, povećala oko pet puta. Mnoga domaćinstva, mnogi privrednici opredeljuju se za tečni gas kao osnovni energent, ali sa jednim generalnim, dugoročnim stavom Vlade mislim da i ti ljudi koji ulažu u postrojenja ili u instrumente za grejanje u svojim domaćinstvima treba u neku ruku da budu spokojni kako bi znali da su to prave investicije.
Obaveza je Republičke vlade i resornog ministra, ne samo iz oblasti finansija, već i iz resora energetike, da jasno i glasno kažu narodu šta im valja činiti. Zbog toga se desila panika, i dobro je što su amandmani koje je podneo jedan od poslanika, kojima bi se tečni gas opteretio akcizom, na Odboru za finansije povučeni.
Još jedanput ću podsetiti na ono što je bitno za ovaj zakon. Imamo nekoliko bitnih delova u ovim izmenama i dopunama. Prvi deo je harmonizacija akcizne politike, kada su u pitanju duvanski proizvodi. Tu unosimo promene koje će opteretiti najgori duvan, koji treba prosto eliminisati iz potrošnje. Svi znamo kakvo je zlo duvan, ali čini mi se da ovakvom akciznom politikom možemo doprineti makar malo da oni koji već moraju da puše bar puše malo kvalitetniji duvan.
Potom, akciznom politikom sprečavaju se i manipulacije koje su se, pretpostavljam, dešavale tako što su se neki derivati mešali sa benzinom. I, u neku ruku, štite se i korisnici, a svi mi vozimo automobile i dobro je da znamo šta sipamo, a ne da neko takvim manipulacijama ostvaruje ekstraprofit zbog toga što neki naftni derivati nisu bili opterećeni akcizama.
Potom, omogućava se Republičkoj vladi da, saglasno cenama na svetskom tržištu, obara akcizu, koja će omogućiti stabilniju cenu naftnih derivata, tj. benzina i dizela na našim pumpama. To je jako bitno za makroekonomsku stabilnost. Krajnji rezultat ili efekat ovih izmena i dopuna biće i nekoliko fri-šopova na beogradskom aerodromu.
Radi se o dobrom zakonu, koji će DSS podržati. Ne očekujem čak ni od predstavnika opozicionih stranaka da će imati bilo šta, sem puke demagogije, da kažu povodom ovih izmena i dopuna. Zahvaljujem.

Javljam se po članu 100. stav 1. ne samo u nameri da zaštitim dostojanstvo narodnih poslanika i Narodne skupštine, već i da zaštitim dostojanstvo onih ljudi koji gledaju TV prenos. Prvo želim da kažem da svi govornici koji su prozivali, ne samo ovde prisutnog ministra, već i ostale ministre i koji pominju da je Vlada lopovska, istovremeno ili nakon toga, idu po holovima i vuku za rukav narodne poslanike za koje smatraju da su bliski sa ljudima iz Ministarstava i mole da se organizuje nešto korisno za njihove lokalne samouprave.
Tako isto čini gospodin Veroljub Arsić, tako isto čine mnogi poslanici, a ovde izlaze i kažu da su ti isti ljudi organizatori najvećih pljački ovde u Srbiji, pa se onda može isto tako reći, ako želite sa njima da se družite, želite isto takvi da budete.
Gospodo, nemojte biti takvi licemeri, mislim da se ovde radi o korisnim poslovima za čitavu Srbiju i nemojte iz uskostranačkih interesa da obmanjujete narod koji gleda ovaj TV prenos.

Nisam pristalica da se teme sa lokala proširuju na raspravu o pojedinim zakonima, mada treba priznati da je nemoguće, prosto, živi smo ljudi, da nešto što pobudi na takav način pažnju ne izazove takve reakcije, pa čak i kada je u pitanju izglasavanje Saveta Agencije.
Doduše, to ni na koji način ne opravdava SPS i SRS da u Požarevcu formiraju vlast sa Karićevom strankom i da to bude na principima podele plena, a ne na nekim principima koje smo utanačili i gde smo pokušavali da odborničku grupu G17 plus uključimo, ne samo njih nego i sve odborničke grupe koje pripadaju vladajućoj koaliciji na republičkom nivou, kako bi uravnotežili i učinili grad i opštinu Požarevac mestom koje će imati svoju perspektivu. Kažem, nažalost, i stojim i dalje iza toga. Reperkusija može da se desi i u ovom sazivu.
Ono što je bitno za požarevački kraj jeste očuvanje jednog velikog elektrodistributivnog centra, posebno iz razloga što na 11 kilometara od Požarevca imate glavninu EPS-a, nakon ″Kolubare″ najveći energetski kompleks – Kostolac.
Što se tiče restrukturiranja, iskoristiću ovu repliku da još nešto dodam.
Potpuno razumem neizvesnost koja prati svako restrukturir anje u javnom sektoru u Srbiji, ali ne mogu da ne pohvalim hrabrost Vlade da se jedanput u to krene. Potvrda te hrabrosti je jučerašnja pozitivnaocena Studije o izvodljivosti.
Ali takođe treba reći da mnogi to zloupotrebljavaju, posebno neke vanparlamentarne stranke koje huškaju radnike i upravo bude tu neizvesnost, koja ni na koji način ne može da bude konstruktivan činilac kako bismo imali jedan racionalan, efikasan energetski sistem.
Mislim da je to jedini put EPS-a i molim da ministar nastavi u tom pravcu, s tim što bih uzeo u obzir i sve ono što se čuje od poslanika. Ja vas molim, ministre, u ime svih poslanika DSS-a, ukoliko postoji indicija da postoji kriminal ili zloupotreba položaja u EPS-u, u energetici, u NIS-u, da se preduzmu sve mere koje to treba da iskorene iz našeg društva.

Izvinjavam se ako nekome oduzimam vreme, ali znajte da ne spadam u krug poslanika koji često zloupotrebljavaju ovu govornicu, već koristim samo svoje pravo na repliku. Ovu repliku ću iskoristiti da podsetim javnost da ovde sedi gospodin Arsić, poslanik SRS, koji je pogazio sve ono što njegovi čelnici za ovom govornicom pričaju. Naime, on i njegovi odbornici u opštini Požarevac doprineli su konstituisanju skupštinske većine tako što su do skupštinske većine stigli tuđim mandatima, to jest tzv. šprajcovima iz DS i G17 plus. To su istine. Molim vas, ako već iznosite ovde neke svoje istine, hajde da čujete i drugu stranu. Nemojte se ljutiti ako je to izneto potpuno suprotno onim principima koje možemo da čujemo i od gospodina Tomislava Nikolića i od gospodina Vučića.
Dakle, to su neke naše požarevačke istine. Nažalost, ta vlast ne postavlja principe koje smo mi od 2001. godine u Požarevcu i u opštini gradili, već je to samo princip podele vlasti, gde imate jednu vanparlamentarnu stranku, stranku Bogoljuba Karića, koja potpuno mimo svih političkih principa jednim divljim populizmom narušava harmoniju koja može da se stvara u požarevačkoj opštini.

Dame i gospodo, spadam u grupu poslanika čiji je opis posla da se bavi upravo ovim temama, barem kroz članstvo u odborima koji tretiraju ovu temu. Mislim na Odbor za privatizaciju i Odbor za finansije. Moram da kažem da kao član ta dva odbora imam brojne kontakte, zajedno sa svojim kolegama, ne samo sa udruženjima koja se bave zaštitom privatne svojine i ligama koje pokušavaju da izvrše denacionalizaciju ili restituciju našeg društva što je moguće pre, već i sa brojnim građanima koji takođe imaju želju da se ovaj problem reši.
U opisu mog posla svojevremeno je bio razgovor sa brojnim investitorima koji su takođe želeli sređenost u ovoj oblasti kako bi bili istinski investitori u jednoj uređenoj zemlji koja bi završila jedan veliki posao tako što bi brojne nepravde koje su činjene nakon ili tokom Drugog svetskog rata ispravila zakonom o restituciji, denacionalizaciji i pre toga zakonom o rehabilitaciji.
Podsetiću takođe da je DSS krajem 2002. godine, da ispravim jednog od prethodnih govornika, podnela ovoj skupštini zakon o denacionalizaciji, koji je doživeo potvrdu od onih koji su ga čitali. Uz malo izmena i dopuna tog zakona mislim da bismo mogli da krenemo u ozbiljnu priču o denacionalizaciji ili restituciji, kako je kome draže. To bi, naravno, bio dobar uslov da nam se, uz jedan kvalitet više, dese preko potrebne investicije.
Nažalost, mi dobijamo danas Predlog zakona koji je, a ja ću sada kao član Odbora za finansije da kažem, po meni, volšebnom brzinom ušao u skupštinsku proceduru.
Iznenadio je mnoge poslanike, onemogućio ozbiljnu javnu raspravu i onemogućio čak podnošenje nekih mogućih amandmana koji će ispraviti nešto što u ovom zakonu ne valja, a sa druge strane i takvih amandmana koji neće sprečiti sprovođenje privatizacije u našem društvu, s obzirom da postoji jedan amandman koji bi stavio moratorijum na onu imovinu koja bi bila u nekom narednom periodu predmet privatizacije.
Dakle, to su sve hendikepi ovog zakonskog predloga i mnogo više bih voleo, kao narodni poslanik, da ovde pred sobom imam pravog predlagača, mislim na ministra Dinkića, a ne gospodina Parivodića, koji ovde samo vrši dužnost predlagača i ima jednu vrlo neprijatnu dužnost, po meni.
Ono što bi po meni bilo umesno, to je da možda dobar deo ovog zakona bude samo deo jednog ozbiljnog zakona o restituciji. Naravno da sama restitucija ili denacionalizacija obavezuje onoga ko to sprovodi da prvo popiše i vidi šta je potrebno denacionalizovati, kolika su sredstva potrebna.
Čuo sam od ministra Dinkića na Odboru za privatizaciju o kojim se sumama radi. Od prethodne vlade, od pokojnog premijera Đinđića takođe smo mogli čuti o sumama između 16 i 60 milijardi evra. Cifre koje su se čule od ministra Dinkića na Odboru za privatizaciju kretale su se od 6 milijardi do čak, pomenuću ono što je sam ministar Dinkić možda lapsusom izgovorio, 600 milijardi evra.
Znači, potrebno je evidentirati i mislim da je nepotrebno davati rokove, a posebno ako uzmemo u obzir da dobar deo naše dijaspore neće biti u mogućnosti da prijavi oduzetu imovinu do onog roka koji je ovde u zakonu propisan; mislim na rok 30. juni 2006. godine, po članu 6.
Takođe, manjkavost je što se ovim zakonom tretira samo ona imovina koja je oduzeta nakon 9. marta 1945. godine, kada dobro znamo da se NDH prostirala i do Zemuna i da dobar deo imovine može na jedan volšeban način takođe da se izgubi.
Takođe, ponoviću ono što je prethodnik rekao, po članu 3. prijavu oduzete imovine po odredbama ovog zakona podnose fizička lica kojima je imovina oduzeta primenom propisa iz člana 1. ovog zakona ili njihovi naslednici. Dakle, oni imaju prava podneti prijavu.
Pazite sad, u članu 4: "Odredbe ovog zakona ne odnose se na ranije vlasnike ili njihove naslednike, odnosno pravne sledbenike kojima je zakonom ili međunarodnim ugovorom, odnosno sporazumom utvrđeno pravo na naknadu za oduzetu imovinu na teret inostrane države."
Ovde se postavlja pitanje šta je sa folksdojčerima iz Vojvodine, šta je sa najmanje 30% vojvođanske imovine, da li oni imaju prava, da li je pokojni Josip Broz Tito sa Brantom načinio ugovor negde krajem sedamdesetih godina ili nije? Koliko mi znamo, nije.
Naravno, bilo je tu i nevinih, ali može nam se desiti da evidentiraju i oni koji su činili brojna zlodela u ovom narodu.
Dakle, sve su to pitanja koja moraju jednim ozbiljnijim zakonskim projektom da se regulišu. Naravno da smo mi juče načinili prvi korak koji će nas uvrstiti u krug evropskih zemalja i naravno da moramo osnovna načela da poštujemo. Želimo u Evropu, moramo da poštujemo evropska načela.
Šteta je što se o ovome nije razmišljalo s početka devedesetih godina. Da smo tada razmišljali na sličan način, makar i na ovakav, možda i pogrešan način, manje bismo problema imali kada pričamo o Kosovu i Metohiji, kada pričamo o imovini naših ljudi u Hrvatskoj i BiH.
Nažalost, nismo na vreme o tome razmišljali. Nikad nije kasno da o tome razmišljamo. Ono što je potrebno, to je zakon koji će biti primenjiv, koji će biti pravedan i koji će omogućiti da i oni koji dolaze u našu zemlju budu sigurni da ulaze u imovinu koja je apsolutno sređena.
Šta se čuje od kritičara? Čuje se – zašto je potrebno da građani podnose prijavu, zar tu evidenciju ne poseduje država? Nažalost, moram da potvrdim, a mislim da će o tome reći ponešto i ministar, da naša država nema sređenu dokumentaciju o imovini, da je u mnogim opštinama apsolutni haos u imovinsko-pravnom sektoru, da nemate sređen katastar, ni ono što je zapisno u zemljoknjižnim sudovima.
Dakle, nije moguće da sve to država uradi. Možda je u Vojvodini stanje sređenije. Verujte, što južnije, to tužnije. Dakle, potrebno je da građani sarađuju sa svojom državom kako bi znali o kojoj se imovini radi.
Čini mi se da ovde postoje dva pravca: ili da se ovaj zakon povuče ili da od predlagača - Republičke vlade čujemo jedno jasno obećanje da će se, u što je moguće kraćem roku, ovde doneti zakon ili predlog zakona koji će sva ova pitanja regulisati.
Predlažem da Republička vlada ozbiljno razmotri predlog zakona koji je DSS podnela Skupštini krajem 2002. godine. Od tog zakonskog projekta je krenuo i Odbor za privatizaciju. Poslanici iz različitih stranaka su voljni da od tog zakona i još nekih zakonskih projekata pokrenemo na pravi način pitanje restitucije i denacionalizacije, naravno, uz prethodno regulisanje pitanja rehabilitacije.

Dame i gospodo, pred nama se nalaze tri zakona, za koje će DSS glasati, uz neke primedbe koje smo već mogli da čujemo od poslanika koji su u prethodnim diskusijama upravo te primedbe naglasili.
Moja osnovna primedba ovim zakonima je ta, postavljam pitanje – zašto ove izmene i dopune nisu urađene ranije. Mislim da je bilo preko potrebno, da bi se sam proces privatizacije ubrzao, da se jasno definišu pravila koja će obezbediti da se uočene nepravilnosti otklone što je moguće pre. Prava je šteta što ove izmene i dopune nismo uradili ranije.
Mislim da smo mogli pre Nove godine da imamo na dnevnom redu ove zakone i da ih ova skupština usvoji.
Koliko čujemo i od predstavnika vladajućih stranaka i od predstavnika opozicionih stranaka ovi zakoni imaju skoro jednodušnu podršku, uz nekoliko amandmana opozicije, s tim što ću dodati da je već nekoliko amandmana u sva tri zakona prihvaćeno od strane Vlade i ministra Bubala, i tu mislim na amandmane opozicionih stranaka.
Znači, stekli su se gotovo svi uslovi da ova skupština jednoglasno glasa za izmene i dopune ove tri zakona, uz još jednu primedbu koju smo mogli da čujemo od prof. Stamenkovića, a to je – zašto se čeka na zakon o restituciji ili denacionalizaciji i koliko je moguće da privatizacija u Srbiji bude pravedna ukoliko nemamo zakon o denacionalizaciji koji bi rešio pravno-imovinski spor sa ljudima koji su izgubili pravo svojine daleke 1944. ili 1945. godine.
Čini mi se da najavljeni zakon, kojim ćemo popisati imovinu oduzetu nakon Drugog svetskog rata, nije dovoljno dobro rešenje. Čini mi se da nas je zakon koji smo mi obećali, poslanici vladajuće većine, ne samo tokom poslednje izborne kampanje za republičke izbore, već i dalekih 90-tih godina i posebno 2000. godine, u dovoljnoj meri obavezao, kako bi taj zakon što je moguće pre stupio na snagu, bez obzira na sve muke i poteškoće koje će državu Srbiju čekati u primeni zakona o denacionalizaciji. Tvrdim da privatizacija nije moguća bez jednog pravednog zakona o restituciji ili denacionalizaciji.
Ono što je dobro u ovim zakonskim izmenama koje imamo pred sobom, to je da se zadržava koncept privatizacije. Naime, da smo se opredelili za neki novi koncept privatizacije, čini mi se da bismo samo usporili privatizaciju.
U Srbiji od 1990. godine imamo u životu, u primeni četiri modela privatizacije. Prvi je bio model Ante Markovića. On je ukinut sa retroaktivnim dejstvom daleke 1993-1994. godine amandmanom DS-a, i još u toj prvoj polovini 90-tih godina mi smo dobrim delom usporili privatizaciju u Srbiji. Potom smo imali dva zakona o svojinskoj transformaciji, koja su donosile vlade SPS-a, radikala i JUL-a, i ti zakoni nisu u dovoljnoj meri zaživeli, s tim što smo u onom prelaznom dobu nakon 5. oktobra, do konstituisanja novih republičkih vlasti, imali ubrzani proces privatizacije koji je, čini mi se, uneo niz nepravilnosti i nemogućih stanja, čak i nezakonitih radnji koje i dan-danas teško da možemo na pravi način ispraviti.
Imamo prihvaćeni zakon, on je u primeni od juna 2001. godine, zakon koji se opredelio za koncept autsajderske privatizacije. Podsetiću vas da smo u proleće 2001. godine, donoseći Zakon o privatizaciji, pričali o potrebi da srpska privreda dobije svež kapital sa strane, da su srpska privreda i srpski radnici u toj meri osiromašeni da nije moguće primeniti model privatizacije koji bi podelom akcija samim zaposlenima oživeo proizvodnju.
Dakle, u to vreme, podsetiću sve poslanike, velikom većinom, skoro dvotrećinskom, srpski parlament je doneo Zakon o privatizaciji, uvažavajući razloge predlagača da je Srbiji potreban autsajderski zakon, privatizacija koja će obezbediti sa povoljnih strana nove investicije, svež kapital koji će investirati u srpsku privredu.
Nažalost, moram ovom prilikom da podsetim, i zbog toga donosimo ove izmene i dopune Zakona, da smo, kada smo se opredelili za takav zakon, svi imali na umu da će izvršna vlast razmišljati o onim ljudima koji su na bespravan način stigli do kapitala i koji će taj privatizacioni momenat iskoristiti kako bi postali ne samo vlasnici jednog sumnjivog kapitala, već vlasnici ogromnog dela nekretnina, posebno onih nekretnina i objekata koji su bili u vlasništvu društvenih firmi koje su bile predmet privatizacije.
Upravo to se desilo: oni koji su se tokom 90-tih godina, a možda i pre toga, možda i posle toga, na brzinu i nezakonito obogatili, dobrim delom su postali vlasnici kapitala. Desilo se takođe da njihov motiv nije bio pokretanje proizvodnje, već je njihov motiv bio da dođu do centralnih lokacija u gradovima, opštinama širom Srbije, koje će nakon dve godine na volšeban način rasprodati, ljude ostaviti na ulici, a oni postati vlasnici ogromnog kapitala.
Dobro je što izmenama i dopunama ovog zakona pokušavamo upravo takve kupce, nesavesne kupce da sankcionišemo. Naravno, nećemo moći sve da sankcionišemo, ali ćemo ipak moći, primenom ovih izmena i dopuna Zakona, da sankcionišemo jedan deo, s tim što bih ja bio pristalica da se prihvati amandman Srpske radikalne stranke, gde će se sankcionisati i oni kupci koji su kupovali po starom zakonu, onom zakonu koji menjamo ovim izmenama i dopunama, a koji nisu pokazali savesnost u poslovanju firmi, koje su na kraju, moram da kažem i kao član Odbora za privatizaciju, dovedene do prosjačkog štapa upravo zbog toga što su dobile takve vlasnike kakve imaju danas. Ja sam pristalica toga, čini mi se da i ministar odobrava ovaj deo moje diskusije.
Što se tiče ova tri zakona, samo da podsetim, zakon o izmenama i dopunama Zakona o tržištu hartija od vrednosti pokušava na bitan način da ubrza proces privatizacije. Možemo slobodno jednom rečenicom da ga opišemo – on sankcioniše sve oblike prodaje akcija na tržištu hartija od vrednosti.
Zakon o Akcijskom fondu omogućava da država stekne upravljačka prava u onom delu vlasništva u kojem do sada jeste bila vlasnik, ali nije mogla na bilo koji način da utiče, tj. da ima upravljačka prava. Dobro je što nam je ministar obećao, a imamo i takav amandman gde se jasno ograničava stepen učešća u upravljačkom procesu od strane državnih predstavnika u firmama.
Nadamo se da se to neće zloupotrebljavati. Naravno da bi to jako odgovaralo vladajućim strankama u ovom trenutku, ali treba razmišljati za onaj period kada, recimo, DSS ne bude u vlasti. Naravno, to će biti ko zna kad, ali o tome nećemo ovom prilikom.
Dalje, Zakon o privatizaciji – da se podsetimo, ovo je treća faza privatizacije. Moramo da požurimo da nađemo pravi koncept za ona loša preduzeća koja su ostala neprivatizovana i, naravno, da nađemo pravi koncept koji će obezbediti privatizaciju onog javnog sektora koji će nakon restrukturiranja otići u društveni sektor i biti predmet privatizacije u narednom periodu.
Pošto je bilo prigovora i od strane bivšeg ministra Vlahovića na brzinu procesa privatizacije, posebno u prvom delu 2004. godine, moram da kažem da se veliki broj kvalitetnih firmi tokom njegove vlasti privatizovao, ali samo usporenje procesa privatizacije je bilo nametnuto i od ove skupštine, posebno od Odbora za privatizaciju, koji je zahtevao i od Agencije za privatizaciju i od resornog ministarstva da se pojedinačno svaki problematičan slučaj privatizacije ispita. To je dobrim delom usporilo privatizaciju.
Znajte, po meni, ne samo po meni, nego po velikoj većini naših sugrađana, mnogo je bolje imati jednu pravednu privatizaciju, nego brzu privatizaciju koja će načiniti haos u našem društvu. Mislim da je to usporenje privatizacije bila neminovnost. Na kraju, Agencija i Ministarstvo su samo slušali naloge resornog odbora i čitavog parlamenta, ništa drugo. To je jedan od razloga, uz nemogućnost da se loša preduzeća na brzinu prodaju, a da budemo iskreni, dok ne izvršimo restruktuiranje javnog sektora teško da ćemo imati dovoljan broj kurentnih i atraktivnih privatizacionih subjekata.
Takođe, ono osnovno što se ovim izmenama dobija, to je uslovni otpis ili otpust dugova koja preduzeća imaju prema državi. Ovo možda jeste nešto što liči na stečaj, ali moramo da priznamo da je, uz ovakav rad trgovinskih sudova, dobro pronaći pravi model koji će na kraju nešto što liči na stečaj, a to je otpust dugova, ubrzati, kako bismo imali efikasnu i brzu privatizaciju, a ne samo one spore stečajeve koji nas opterećuju, u proseku, do sada je bilo čak i sedam godina. Prosečno vreme trajanja stečajnog postupka u Srbiji, podsetiću vas, čak do 2004. godine je bilo sedam i po godina.
Takođe, sankcionisanje nesavesnog kupca – uz ovaj amandman radikala, mislim da ćemo sankcionisati i one stare i ove nove kupce i da će dobro pripaziti kada budu kupovali od države preduzeća. Preuzimanje ugovora od nesavesnog kupca je takođe ključna novina. Ona izvire iz dosadašnje prakse. Privremeni zastupnik državnog kapitala je jedna od novina koja će takođe ubrzati proces privatizacije i rešavati ona vanredna stanja u firmama koje su privatizovane.
Sve u svemu, da zaključim, DSS glasa za ove zakone sa zadovoljstvom, uz prigovor da je potrebno što je moguće pre doneti zakon o restituciji kako bi ova privatizacija bila i pravedna. Svakako, uz ove amandmane koje je ministar već prihvatio i uz neke koje očekujemo da će prihvatiti, mislim da dobijamo i pravedne zakone i zakone koji omogućavaju brzu i efikasnu privatizaciju.

Pošto je gospodin ministar najavio svoje obraćanje, potrudiću se da budem kratak.
Nije zgoreg pomenuti da ovim zakonom mi rešavamo i sudbinu 18,5 hiljada zaposlenih u poštanskom saobraćaju i da ljudi željno iščekuju rešenja koja se nude ovim zakonom. Nije zgoreg pomenuti, takođe, da ovaj zakon omogućava da nekih 1500 poštanskih jedinica rentabilno posluju, zato što više od polovine poštanskih jedinica u Srbiji ne posluju rentabilno.
Pomenuću ovde jedan deo zakona koji nije pomenut od strane ostalih poslanika, a radi se o onom delu zakona gde se produžuju rokovi dostave pošiljki poštanskih, a to omogućava smanjenje i racionalizaciju poslovanja. Za ovu godinu, od ovih 18,5 hiljada zaposlenih, negde oko 1300 radnika očekuju da budu na onom spisku prekobrojnih, zato što smo svi svesni da nam je javni sektor opterećen viškom radne snage. Toga su svesni i ljudi u pošti.
Moji razgovori sa ljudima iz pošte ukazuju na to da su pripremljeni vrlo dobri socijalni programi koji će pomoći tim ljudima da se u ovom periodu tranzicije snađu. To je jedna neminovnost. Neminovnost je ovaj zakon. Pažljivo sam slušao sve govornike. Moram da kažem da ovde nije bilo ozbiljnijih kritika.
Jedna opoziciona stranka pomenula je, a stalno to pominje, da je ovaj zakon sakat, pa zbog toga najverovatnije što je dobar deo ovog zakona pisan u mandatu prethodne vlade. Osnovno je pitanje da li postoji politička volja da se zakoni donose i da se uvode u život. Nije osnovno pitanje ko ih je pisao. Pišu instituti zakone, pišu stručni ljudi, mogu da pišu za sve stranke predloge zakona, ali treba da postoji politička volja da se jedan zakon uvede u život. U tome je razlika između prethodne i sadašnje vlade. Ovo sam upotrebio da pomenem te naše razloge.
Što se tiče druge kritike od strane SRS, nismo uočili ozbiljnu kritiku i mislim da će ministar prihvatiti one amandmane koji će uvesti red u sam zakon i onda se stiču uslovi da maltene sve poslaničke grupe stanu iza ovog sistemskog zakona koji je jako značajan za 18,5 hiljada zaposlenih, ali i za državu Srbiju, koja mora da čuva vrlo bitnu instituciju države, a to je pošta. Zahvaljujem.