Hvala, gospođo potpredsednice, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, na dnevnom redu je zakon o izmenama i dopunama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji. Pažljivo smo pročitali Predlog i u detaljnom obrazloženju za donošenje ovog zakona vrlo jasno piše koji su to razlozi.
Jedan od ključnih razloga jeste to što zakon treba da zaustavi proces daljeg smanjenja kapaciteta poreske uprave, da izvrši njenu kadrovsku konsolidaciju do nivoa koji obezbeđuje stabilnost javnih finansija u narednom periodu i u samom tekstu zakona to je detaljno razrađeno. U članu 23. se kaže da će zaposleni u poreskoj upravi ubuduće biti poreski službenici. Članom 24, odnosno članom 169. se definiše način na koji će se popunjavati radna mesta. Članom 169đ se kaže kako se definiše rad na određeno vreme. Član 169z definiše radno vreme, pa kaže kako je moguće da se definiše rad u smenama, rad subotom i nedeljom i do detalja obrazlaže sve te elemente koji su važni za funkcionisanje jednog tako važnog državnog organa.
U državnoj upravi Srbije, a to čujemo sada svakoga dana, radi 28 hiljada službenika. Na koji način i kojim zakonom definisati status ostalih službenika koji ne rade u poreskoj upravi? Da li su ti zaposleni manje važni i da li ti organi ne rade tako važne stvari ili će možda u sledećim nedeljama i mesecima pred nama biti gomila nekih drugih zakona – gde će svaki od ministara i starešina državnih organa predlagati zakone i isticati specifičnosti? Koliko smo upoznati, manje-više, svi državni organi imaju sličan problem, a to je, da školovani kadrovi napuštaju, odlaze u privatan sektor i jako je teško obavljati važne i odgovorne stvari.
S druge strane, u ovoj sali smo više puta govorili o potrebi da se utvrdi koliki je optimalan broj zaposlenih, jer kako god se koji zakon pojavi ispostavi se, kao što se i u ovom zakonu kaže – da u poreskoj upravi ima manje zaposlenih nego što je potrebno, odnosno većina zakona koji se pojave tvrde da u tim organima radi manje zaposlenih nego što je potrebno.
Takođe, s druge strane, ovde smo isticali više puta da Državna revizorska institucija ne može da dobije prostor, zato što su sve državne prostorije zauzete zaposlenima i govori se kako treba da se zidaju nove zgrade, da bi ti zaposleni dobili više prostora.
Drugu važnu stvar koju smo primetili u obrazloženju, to je da su razmatrane mogućnosti kako da se ovaj problem reši. Vrlo je jasno istaknuto da ovaj problem može da se reši isključivo zakonom. Pošto je ovo materija zakona, onda mora da se promeni zakon.
Ja moram da pohvalim ministarku finansija koja ovako naglašava, u obrazloženju zakona, potrebu da se bezuslovno poštuju zakoni.
Ono što mene brine jeste – zašto drugi ministri ne poštuju zakone? Ja osećam potrebu da ministarku finansija zaštitimo od drugih ministara, na primer od potpredsednika Vlade Božidara Đelića. Božidar Đelić je nagovestio da će u petak biti održan koordinacioni sastanak na kome će se utvrđivati platforma za pregovore sa MMF.
Ne znam da li gospodin Đelić zna, ali Vlada je usvojila Memorandum o ekonomskoj fiskalnoj politici, a sa druge strane Skupština Srbije je usvojila Budžet za 2009. godinu. Svi elementi ekonomske politike se nalaze u ta dva akta. Prema tome, ne može da se pregovara o tome – da li će zakon da se poštuje. Ako se kaže da će bruto društveni proizvod biti 3,5%, da će deficit biti 1,5%, da će pad izvoza biti oko 5%, da će pad uvoza biti oko 5%, onda je to zvaničan državni akt. Rečeno nam je da je to ekonomska politika koja je utvrđena, da nema potrebe da se u Skupštini otvara nova rasprava o ekonomskoj politici, da je dovoljno da kroz poslanička pitanja, sa predstavnicima Vlade razgovaramo o tome.
Prema tome ne vidim razloga da se prave koordinacioni sastanci, ako nema revizije te politike, a ako ima, onda se to radi na drugi način, upravo ovako kao što ministarka predlaže u ovom zakonu –Vlada koriguje Memorandum, budžet dolazi u Skupštinu, odnosno rebalans, sa nekim novim projekcijama i to onda ima snagu zakona. Sve drugo je direktno kršenje zakona.
(Član 16, tako je, da, u sali kažu da je tako – apsolutno u Narodnoj skupštini ne može da bude neke druge priče.)
Član 16. Zakona o budžetskom sistemu tačno definiše šta stoji u Memorandumu o budžetu – srednjoročne makroekonomske i fiskalne projekcije, pregled ekonomske i fiskalne politike, preporuke u pogledu budžetske strategije, vrlo jasno definisano i ne ostavlja se prostor za bilo kakva proizvoljna tumačenja.
Ono što mi ovde imamo problem kada se donese Poslovnik, pa ne možemo da ga protumačimo, jer postoji milion tumačenja, Zakon o budžetskom sistemu je definisan na vrlo jasan način. Prema tome, ako ima problema, onda se to definiše ili tako što Vlada koriguje Memorandum ili tako što Skupština usvaja nove projekcije kroz rebalans budžeta.
Prema tome, Narodna skupština mora jednoglasno da stane u odbranu ministarke finansija i da je zaštiti od proizvoljnih izjava i proizvoljnog delovanja njenih kolega iz Vlade.
Umesto rasprave u Skupštini, mi smo pre nekoliko dana imali raspravu na Kopaoniku. Umesto da čujemo koje su to projekcije i koje su vizije, pošto nismo mogli da ih čujemo ovde, čuli smo nekoliko novih ideja. Ima ih svega tri ili četiri, koliko sam uspeo iz sredstava informisanja da se informišem:
Jedna ideja su kompenzacije. Ako me sećanje dobro služi, to je već u Srbiji viđeno.
Druga ideja je pretvaranje duga u vlasništvo države. Opet, ako me sećanje dobro služi, i to smo već videli.
Treća i najvažnija ideja je zaduživanje. To smo već i te kako dobro videli u ovoj zemlji, pa nas je bolela glava posle toga 20 godina i boli nas još uvek.
Problem duga, ako pogledate strukturu i razloge za neke od naših problema u 2009. godini, jeste to što su se privatna preduzeća zaduživala u inostranstvu. Državni dug nije veliki, ali je dug privrede veliki. Ta privreda to ne može da servisira. Kada to privreda više ne može da radi, onda svi zajedno imamo problem. Da li će to biti rešenje ako smo sve ove recepte već videli, to je potpuno jasno.
U Skupštini se otvara mogućnost da se raspravlja o efektima krize i o merama, ali će pre ili kasnije o tome morati ovde da se raspravlja. Ako ništa drugo, moraće kroz rebalans budžeta. Sve zajedno će nas mnogo manje boleti glava ako to bude pre. Očigledno da će to biti kasnije, a onda ćemo, u godinama pred nama, svi zajedno kukati. Hvala.

Gospodine predsedniče Vlade, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, pre samo dva meseca gospodin predsednik Vlade Republike Srbije Mirko Cvetković nam je rekao ovde da budžet treba posmatrati kao glavni paket mera koje država preduzima za prolazak kroz finansijsku krizu.
Danas je svima jasno da pretpostavke budžeta nisu realne i da se neće ostvariti. Rast bruto društvenog proizvoda neće biti 3,5 %, pad uvoza i pad izvoza biće veći nego što je planirano. Pregovori sa MMF-om, o kojima čitamo u novinama, dokaz su da postoje ozbiljni problemi sa prihodnom stranom budžeta. Iz izjava guvernera NBS, predsednika Vlade i ministra finansija potpuno je jasno da Vlada Republike Srbije i NBS imaju vrlo različita viđenja izlaska iz ove krize. Dovoljno je otvoriti novine i dokaza za ove tvrdnje ima na pretek.
O svemu tome poslanici DSS govorili su u raspravi o rebalansu budžeta i u raspravi o budžetu. U cilju efikasnog rada parlamenta i u cilju ubrzanja ove rasprave, o tome neću govoriti, o detaljima vezanim za taj segment.
U ime poslaničke grupe DSS, imam jedan mali poklon za predsednika Vlade. Pošto predsednik Vlade sada govori sve ono što smo mi govorili pre dva-tri meseca, pokloniću mu stenografske beleške rasprave o budžetu. To će ubrzati i ovu raspravu i pomoći nam da budemo mnogo efikasniji.
Naš osnovni i jedini problem nije svetska ekonomska kriza. Ono što je izuzetno važno za dalji nastavak razvoja Srbije je, pre svega, reforma javnog sektora. Moje pitanje za predsednika Vlade glasi: gospodine Cvetkoviću, da li planirate početak ozbiljne reforme javnog sektora, kojim zakonima to planirate da uradite i kada će ti zakoni doći u skupštinsku proceduru? Hvala.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. reklamiram povredu članova 146. i 147. ovog poslovnika.
Naime, član 145. daje pravo na podnošenje amandmana, a član 146. kaže da se amandmani upućuju predlagaču, poslanicima, nadležnim odborima i Vladi, ako za to postoji potreba. Član 147. Poslovnika kaže da su predlagač zakona, nadležni odbor i Vlada dužni da pre sednice razmotre amandmane, da se nakon toga izjasne i da obaveste Narodnu skupštinu šta su odlučili.
Kao narodni poslanik, ne znam za ostale kolege, nisam dobio još uvek nikakve amandmane, a vi ste, malopre je jedan od kolega reklamirao povredu Poslovnika, rekli da je podnet veliki broj amandmana i da tu ima čak i amandmana vladajuće koalicije. Pošto se vodi zajednički jedinstveni pretres, vrlo je važno da dobijemo te amandmane i da vidimo na koji način oni menjaju dati predlog. Molim vas da nam te amandmane dostavite.

Zahvaljujem gospođo Čomić. Već danas sam reklamirao i, ponavljam, ukazivali smo na povredu člana 147.
Dakle, 129 narodnih poslanika je predložilo akt u proceduru, i to nije sporno, to je njihovo pravo. Dakle, 129 narodnih poslanika je tražilo vanredno zasedanje i vi ste zakazali sednicu u Poslovnikom predviđenom roku, i tu nije ništa sporno. Pošto je predlog akta po hitnom postupku, rok za podnošenje amandmana je do početka sednice, odnosno do jutros u 10. Tu nije ništa sporno. Predloženi su amandmani.
Što se DSS-a tiče, rekli smo da se ne slažemo s procedurom, da je, dok postoji radna grupa koja radi na sveobuhvatnoj reformi Parlamenta, predlagati izmenu od tri člana Poslovnika kao jedini problem koji u ovom trenutku postoji u Parlamentu i u Srbiji, za nas apsolutno neprihvatljivo i neće rešiti nijedan problem. Vi ste to uradili i to nije sporno.
Ovde se ne radi, gospođo Kolundžija, o dobroj volji. Radi se o poštovanju Poslovnika koji, upravo, menjamo. Član 147. je vrlo jasan i on kaže – pre sednice Skupštine, predstavnik predlagača mora da se izjasni, a to ste vi. Ne vidim da je bilo šta sporno da napravite pauzu i da se u roku od 10 minuta dogovorite, pre svega, o vašim amandmanima. Kao što je gospodin Batić ukazao, najviše amandmana je stiglo baš od potpisnika akta koji je u proceduri. Napravite dogovor. Obavestite nas šta je prihvatljivo. Ti amandmani suštinski menjaju predložene akte.
Nije u redu da, ukazujući na povrede Poslovnika, na zloupotrebu Poslovnika, kršimo Poslovnik, pokušavajući da ga promenimo. Član 147. ne ostavlja nikakav prostor, jer kaže da predlagač zakona i odbor moraju da se izjasne pre sednice Skupštine. Sada vodimo jedinstven pretres za sve one koji ovu skupštinu još uvek gledaju u direktnom prenosu. To znači da u okviru tih pet sati raspravljamo i u načelu i o amandmanima i nema nekog drugog vremena kada ćemo raspravljati.
U suprotnom, ne znamo o čemu ovde govorimo, ako predloženi amandmani, od kojih ćete vi neke, verovatno, prihvatiti, menjaju postojeće odredbe. Ne vidimo da je tu bilo šta sporno da bismo oko toga trošili vreme. Izjasnite se i da nastavimo da radimo.
DSS ovaj akt neće podržati. Mi nismo predložili amandmane, jer ovo nije način da se problem reši. Hajde da otvorimo raspravu i da vidimo šta prihvatate, a šta ne. Uvek smo do sada to radili i ne vidim bilo šta sporno. To nije pitanje dobre volje, nego striktnog poštovanja Poslovnika, na koje se svi pozivamo.

Gospođo predsednice, gospodine Stevanoviću, gospodine predsedniče Saveta Državne revizorske institucije, dame i gospodo narodni poslanici, današnja sednica je izuzetno značajna iz više razloga. Prvo, izglasavanjem ova dva poslovnika, ova dva akta, stvorićemo uslove da dve izuzetno važne nezavisne institucije počnu da rade.
Druga važna stvar je da smo ovu sednicu zakazali, praktično, potpisima svih narodnih poslanika, da je inicijativa potekla od jedne opozicione stranke, da su tu inicijativu podržale sve stranke i vladajuće većine i sve stranke opozicije. Pokazalo se da ovaj parlament može oko važnih stvari da radi drugačije nego što je uobičajena praksa.

Koliko je ova sednica važna, govori podatak da smo čekali osam godina i da je bilo potrebno da se izaberu pet vlada i četiri različita skupštinska saziva da bismo na kraju imali sednicu na osnovu koje se stvaraju uslovi za rad.
Koliko je važan državni revizor govori jedna od posebnih odluka, a vezano je za protokol. Po državnom protokolu, najvažnije funkcije u Republici Srbiji su predsednik Republike, predsednik Narodne skupštine, predsednik Vlade, guverner i predsednik Saveta Državne revizije. Po protokolu, tih pet funkcija su najuvaženije.
U proteklih osam godina mnogo je truda uloženo u podizanje kapaciteta izvršne vlasti, stvaranjem brojnih agencija i drugih tela, kroz brojne procese edukacije i brojne seminare. Najviše truda je uloženo da se podignu kapaciteti i da izvršna vlast počne da funkcioniše na malo drugačiji način.
Narodna skupština, parlament Srbije, praktično je ostao da funkcioniše na identičan način, kao što je funkcionisao i pre 10 ili 15 godina. Bez obzira što je skoro svakim novim zakonom nadležnost parlamenta povećavana, bez obzira što je parlament dobijao nove kontrolne funkcije, sama organizacija i unutrašnje uređenje parlamenta, kao i institucije koje treba parlamentu da pomognu, ostale su na potpuno istom nivou.
DRI je jedna od osnovnih institucija koja treba da nam pomogne da uvedemo red u javne finansije, ali i jedna od najvažnijih institucija koja treba da pomogne parlamentu u vršenju kontrolne funkcije. Tako je svuda u svetu, nema razloga da ne bude i kod nas. Taj proces, nažalost, ide suviše sporo. Osam godina je trebalo da se donese zakon, da se izabere Državna revizorska institucija, da se usvoji poslovnik, a svoje prostorije, nažalost, DRI još uvek nema.
Možda nije previše važno šta je sve bilo u tih osam godina, mada treba sve analizirati da bismo otklonili greške koje nas možda čekaju u budućnosti. Mnogo je važnije na koji način i kojom dinamikom će DRI početi da radi svoj posao. Deo poslova kojima treba da se bavi pomenuo je i gospodin Todorović, ali ono što je naša obaveza i što u Srbiji nije urađeno praktično osam godina jeste završni račun budžeta.
Parlament je imao obavezu da to radi angažujući nezavisne institucije sve dok nije konstituisana DRI, ali od trenutka kada su izabrani članovi Saveta jedna od osnovnih obaveza DRI je završni račun parlamenta i mišljenje o predlogu budžeta. Osnovno pitanje na koje treba da dobijemo odgovor u narednim danima je kada je realno da očekujemo da DRI počne da radi svoj posao, da počne da radi završni račun budžeta.
Ono što je izuzetno važno je da DRI, jer je to jedina institucija, ne može i ne treba da zameni institucije koje već postoje, ni MUP, ni tužilaštvo, nijedan drugi organ koji već radi svoj posao, ali nijedan od tih organa ne može da analizira efikasnost trošenja državnih para. Nijedan organ ne može da kontroliše svrsishodnost trošenja državnih para. To je zadatak državne revizije. Kada će ona na to biti spremna, to u velikoj meri zavisi od nas.
Praksa u svetu je pokazala da nijedna državna revizija bez jake i bezrezervne podrške u parlamentu, i od strane vlasti i od strane opozicionih stranaka, ne može da radi svoj posao. Ono što posebno ohrabruje jeste da je ova sednica zakazana potpisima svih poslanika. To raduje zato što možemo da očekujemo da će DRI u svom radu verovatno imati podršku svih narodnih poslanika. Vlast će te izveštaje koristiti na svoj način, opozicija će ih čitati na svoj način, ali je izuzetno važno da što pre počnemo da dobijamo sva ta važna dokumenta.
Bez obzira koliko je teško bilo doći i do zakona, i do članova Saveta, do poslovnika, koliko je teško doći do prostora, to je mnogo lakši posao od onoga koji nas čeka. Uveren sam da će Državna revizija imati podršku svih nas, a sa druge strane, insistiraćemo da dobijemo kvalitetne dokumente koji će nam mnogo jasnije dati uvid u to kako se državne pare troše.
Što se tiče poslaničke grupe DSS, mi ćemo podržati oba akta. Danas pričamo o Poslovniku DRI. Mi ćemo podržati akte Poverenika za informacije u nadi da ćemo vrlo brzo imati i sva ta druga akta o kojima govorimo i da ćemo mnogo jasnije moći da kontrolišemo rad izvršne vlasti.

Zahvaljujem, gospođo predsednice, javljam se u svojstvu predstavnika poslaničke grupe. Nažalost, ministarka nije tu. Mi ovde već nekoliko meseci pričamo upravo o tome, o olako datim obećanjima i o tome što izmenjene okolnosti ta obećanja promene. Mogli smo da znamo zato što je kriza počela u svetu još prošle godine, uveliko je trajala početkom ove godine i u vreme kada su ta obećanja data znalo se da ta kriza mora da utiče i na Srbiju. Jer, kada ste deo sveta i kada se dobre stvari prenose na vas onda se i sve ono loše što se dešava u svetu dešava i kod nas.
Kako da protumačimo obećanja i izvršenja po pitanju opšteg kolektivnog ugovora? To je bilo pre samo mesec i po dana. Da li smo tada znali da postoji svetska ekonomska kriza ili nas je i to iznenadilo? Šta ćemo da radimo sa "Fijatom", sa jednom dobrom investicijom, sa jednom dobrom firmom koja treba da dođe u Srbiju? Jedan ministar kaže - to sve ide po planu; predsednik Republike sa žaljenjem... kao što i mi sa žaljenjem konstatujemo da se ta investicija do daljnjeg odlaže, ili bar na devet meseci.
Šta ćemo da radimo sa time što smo ovde 1. novembra imali ubeđivanje od strane ministra finansija da će prihodi u budžetu biti 650 milijardi? Dvadeset devetog u noć, kada smo usvajali budžet, ti prihodi su bili 635 milijardi, a 31. 12. ti prihodi su samo 620 milijardi. Da li su i to promenjene okolnosti? Da li se za dva dana promene prihodi budžeta za toliko? Ili je najlakše dati obećanja, a onda reći da su za sve loše što se uradi ili za sve ono što se ne uradi krive objektivne okolnosti i svetska ekonomska kriza? Da li je takav slučaj i sa penzionerima?
Mi smo pohvalili ministra finansija koji je imao odličnu ideju da se penzije ne povećavaju u procentima, nego da najsiromašniji penzioneri imaju veća povećanja, da na taj način teret krize podjednako raspodelimo na sve slojeve penzionera. Ne, ministar finansija kaže da su lideri PUPS-a to odbili, to je rekla ministarka finansija. Zašto nismo prihvatili neki drugačiji model povećanja, nego smo prihvatili da neko ima povećanje od 9.000 dinara, a da neko ima povećanje od 450 dinara?
Da li je to ravnomerno raspoređena kriza? Najlakše je davati obećanja, a onda se izgovarati na opoziciju, na svetsku ekonomsku krizu, na kisele kiše, na ne znam šta sve, zato što to nije realizovano. Neće tako daleko stići.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, raspravljamo o setu zakona  koji su izuzetno važni da bi se time kompletirao, na osnovu Zakona o budžetskom sistemu, budžet Republike Srbije za 2009. godinu. Mi smo imali budžet za 2008. godinu i u oktobru nam je dostavljen rebalans tog budžeta. Tad smo imali ozbiljne primedbe na projekcije koje su napravljene. Pretpostavili smo da dobar deo onoga što je planirano budžetom, odnosno rebalansom budžeta za 2008. neće biti realizovano.
Rebalans je usvojen negde početkom novembra, prvog ili drugom novembra, da bi polovinom decembra, uz obrazloženje da budžet kasni zato što se čekaju projekcije, zato što je potrebno da napravimo što je moguće bolji budžet, zato što se čekao aranžman sa MMF-om, dobili smo u skupštinsku proceduru Predlog budžeta za 2009. godinu.
Za tih mesec i po dana, otkada je usvojen rebalans do kada nam je stigao budžet, Vlada je predložila da će prihodi biti smanjeni za 200 miliona evra. Rebalansom je bilo predviđeno da će oni biti 650 milijardi, a kad je stigao budžet već je korigovano i rečeno je da neće biti toliko, nego će biti 200 miliona evra manje.
Danas su objavljeni zvanični podaci, Ministarstvo finansija je izašlo sa podacima o ukupnim prihodima. Koliko je situacija alarmantna govori podatak da je, u odnosu na nešto što smo raspravljali ovde pre samo desetak dana, novih 200 miliona evra manje.
Kada smo pričali o suštinskim problemima koji nas čekaju u ovoj godini, to su problemi da su predviđana jako loša i da nešto što se predvidi u roku od 15 dana ili mesec dana bude demantovano. Tada smo upozorili da nije realno da Srbija ima rast bruto društvenog proizvoda 3,5%, da nije realno da će pad izvoza biti svega oko 5% i da nije realno da će pad uvoza biti svega oko 5%. Bilo bi dobro da je tako, bilo bi dobro za građane Srbije, međutim nije tako.
Ovi podaci nas sada potpuno uveravaju da je guverner Jelašić u pravu kada kaže da nas vrlo brzo očekuje rebalans, da je većina ministara u pravu kada kaže da nas očekuje rebalans i onda je veliko pitanje zašto, bar da ono što smo pričali pre samo 15 dana nije uvaženo, zašto nismo uključili u predlog budžeta sve te stvari zašto ne bismo pomogli građanima Srbije.
U vreme dok traje ova rasprava u Vašingtonu, u sedištu MMF-a, pred bordom direktora ministar finansija i guverner dogovaraju stend-baj aranžman sa MMF-om. Direktor MMF je juče izašao sa procenama da njihove procene za svetsku ekonomiju nisu realne. Oni su korigovali procene krajem novembra, već sada kažu da će to biti mnogo gore.
Imamo podataka i prema onome što vidimo da je drastično pao izvoz, da se uvoz smanjuje za preko 10%, potpuno je jasno da ništa od makroekonomskih pretpostavki neće biti realizovano. To znači da će prihodi biti značajno manji, to znači da moramo da krešemo izdatke i to znači da moramo mnogo ozbiljnije da pristupimo planiranju i da mnogo ozbiljnije vidimo šta nas čeka sledeće godine.
To da li će se povećati PDV sa 18 na 20% je drastična stvar za građane Srbije, ali sve to zajedno sa ovakvim planiranjem može da dovede do ozbiljnog urušavanja finansijskog sistema.
Mi danas imamo podatke Ministarstva finansija. Pre samo dve nedelje ministarka finansija nas je ubeđivala da će to biti nešto potpuno drugačije, iako je sve te podatke imala pred sobom. Greške za svega dve nedelje je 200 miliona evra.
Prema tome, vrlo brzo ćemo mi ovde raspravljati o efektima krize, o merama koje treba da preduzmemo i vrlo brzo ćemo na dnevnom redu imati rebalans budžeta, a onda će i izgled svih ovih zakona o kojima sada raspravljamo imati potpuno drugačiji smisao.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Vlada nas je obavestila da ima nekoliko ovlašćenih predstavnika Vlade za ovu tačku i molim da nam daju važne informacije koje su nam bitne da bismo mogli da analiziramo ove zakone u načelu.
Zakonom o akcizama, Zakonom o administrativnim taksama se značajno povećavaju i akcize i razni oblici administrativnih taksi iz svih oblasti života, i iz poljoprivrede, i iz ekonomije i regionalnog razvoja, tu je gospodin Dulić, razne takse vezano i za građevinsku dozvolu, i za upotrebnu dozvolu i za sve te elemente.
Ni u jednom od ovih zakona ne postoji nikakva analiza finansijskih efekata ovih zakona. Koliko će to uticati kao prihod budžeta, a koliko će to imati neke druge efekte po građane Srbije i koliko će to uticati i na, ako hoćete, otvaranje novih radnih mesta. Jer ako značajno opteretite raznim taksama i opterećenjima svaku proceduru, onda će to sigurno uticati i na to da broj novootvorenih radnih mesta bude malo manji ili značajno manji nego što je predviđeno.
Molim predstavnika Vlade da nam dostavi tačnu informaciju koliko se očekuje da će biti porast prihoda u budžetu i analiza primene ovih zakona, pošto to ni u jednom od ovih zakona nije dostavljeno.

Zahvaljujem, gospođo potpredsednice. Javljam se kao zamenik predsednika poslaničkog kluba, jer u stvari amandman je bio amandman poslaničkog kluba DSS.
Juče je stigla ispravka tog amandmana, ne znam da li ste imali priliku, gospodine Radovanoviću, da to vidite, jer smo rekli da amandman više ne glasi tako, smisao je sličan, glasi potpuno drugačije: nakon utvrđivanja statuta Vojvodine, nakon donošenja zakona u Skupštini Srbije, zakon o prenosu nadležnosti, kada se tačno utvrdi koliki deo sredstava iz budžeta pripada AP Vojvodini, vodeći računa o svim prenetim nadležnostima, samo ta razlika viška koji definiše Ustav i viška sredstava će biti po posebnom programu Vlade raspoređena svim opštinama u Srbiji, vodeći računa o regionalnom razvoju, o stanju infrastrukture i o svim potrebama koje imaju građani na čitavoj teritoriji Srbije.
Naša namera ni u jednom trenutku nije bila da bilo koji građanin Republike Srbije, na bilo kom mestu u Srbiji da živi, da bude u podređenom ili u drugačijem položaju od drugih građana. Upravo našim amandmanom i prihvatanjem takvog amandmana svi građani Srbije dovode se u potpuno ravnopravan položaj.

Gospođo predsednice, gospođo ministarka, ovo je amandman kojim se predviđa da se promene sredstva Kancelarije za održivi razvoj. Ako ste pažljivo pogledali amandmane, ima još nekoliko amandmana koji se tiču takođe Kancelarije za održivi razvoj nedovoljno razvijenih područja.
Amandman je interesantan, prosto samo postojanje te kancelarije je interesantno i govoriću o njoj sa dva aspekta. Predsednik Vlade, gospodin Cvetković, govoreći o budžetu, rekao je da je budžet pre svega budžet uštede, razvojni i socijalni. Ajmo prvo da analiziramo ovaj budžet uštede. Ako pogledate strukturu Vlade i ako pažljivo pogledamo budžet, u samoj organizaciji Vlade, agencija i organizacija koje su sastavni deo Vlade, imamo Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj, Ministarstvo za prostorno planiranje, Agenciju za prostorno planiranje, Republički zavod za razvoj, Fond za razvoj.
Osnovni zadatak Kancelarije za održivi razvoj je da priprema programska i planska dokumenta. Ako Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj nije u stanju to da radi, onda očigledno treba da se napravi ušteda tako što će se Ministarstvu oduzeti ta funkcija. Ako Agencija za prostorno planiranje to nije u stanju da radi, onda treba da razgovaramo o tome. Kada pogledate, u samoj Vladi postoji bar pet organizacija ili ministarstava koja imaju po nekoliko stotina zaposlenih, koji se pre svega bave aspektom planiranja i problemima održivog razvoja, a onda formiramo posebnu kancelariju koja sa deset ili petnaest-dvadeset zaposlenih treba da radi isto to.
O kakvoj uštedi onda možemo da pričamo ako imamo na pet ili šest različitih mesta potpuno identičnu funkciju? Onda bi verovatno trebalo da napravimo i sedmo telo koje će da koordinira i da uspostavlja koordinaciju između svih ovih tela koja rade potpuno identičnu stvar. A kada imate jednu funkciju na više različitih mesta znate i sami da uvek postoji mogućnost da krajnji rezultat bude nešto što sigurno niko ne želi.
Kada smo raspravljali o rebalansu budžeta govorio sam kako je jako dobra stvar što, za razliku od nekih prethodnih budžeta, ovaj budžet ima svoja dva dela. Svi troškovi su podeljeni u dva člana budžeta, to su član 5. i član 6. Jedno je programski, a drugo je linijski deo budžeta.
U samom budžetu imate da sam programski deo budžeta predstavlja proces šire reforme upravljanja javnim finansijama, sa ciljem da se poveća efikasnost, da se mnogo više računa vodi o trošenju javnih sredstava. Programsko budžetiranje podrazumeva da se na osnovu strateških ciljeva i odgovarajućih politika utvrde ograničenje za pojedine kategorije rashoda. Programski budžet predstavlja transparentniji način za praćenje budžetskih rashoda.
Ključna ocena vezana je za ostvarivanje samog budžeta i sam tekst je apsolutno besprekoran. To je stvar koju potpuno podržavamo. Da li je tu išta sporno? Samo jedna sitnica, programski deo budžeta čine: Ministarstvo vera, Ministarstvo za lokalnu samoupravu i državnu upravu, Ministarstvo prosvete, Ministarstvo zdravstva i Ministarstvo trgovine.
Programske ciljeve ćemo da postavimo Ministarstvu vera i kroz Ministarstvo vera ćemo da kontrolišemo merljive ciljeve, da utvrdimo šta će tu da se radi. Ministarstvo za NIP nije deo programskog budžeta, Ministarstvo za ekonomiju nije deo programskog budžeta, Ministarstvo infrastrukture i Ministarstvo poljoprivrede su deo linijskog budžeta, tamo nema merljivih ciljeva ili je tu problem ko stoji ili ko je na čelu tih ministarstava.
Može da zavara ukupan bruto iznos ili ukupna pozicija po ovim ministarstvima. Tu ne treba da napravimo grešku, i Ministarstvo prosvete, pre svega, ima sredstva za plate svih zaposlenih u prosveti, i kada se to izanalizira onda vidite da je ideja dobra, ali da je realizacija bitno poništila efekte ove pozitivne ideje.
Prema tome, ako analizirate deo koji je vezan za linijski i programski i ako analiziramo samo koliko ima identičnih funkcija u različitim ministarstvima ili u različitim organima, onda je čitav budžet daleko od budžeta koji može da se pohvali uštedama. Hvala.

Gospođo ministarka, ovaj amandman ćemo obrazlagati kolega Lapčević i u prvom delu ću pokušati da dam neka objašnjenja.
Već treći dan raspravljamo o zakonu o budžetu u pojedinostima i kolege pokušavaju da objasne probleme koji postoje sa pojedinim razdelima. Ono što je bila naša suštinska primedba na samom početku, to je da ovako projektovan budžet, sa ovako polaznim pretpostavkama, nažalost po građane Srbije, neće moći da se realizuje.
Još jednom da podsetimo, pretpostavke su da će u toku 2009. godine rast bruto društvenog proizvoda biti 3,5%, da će inflacija biti 8%, pad uvoza 4,8% i pad izvoza za 5,4%. To su pretpostavke iz ovog budžeta.
Poznato je da u prethodna tri meseca imamo pad industrijske proizvodnje od 6%, što nije zabeleženo u poslednjih deset godina. To ukazuje na svu ozbiljnost situacije u kojoj se Srbija nalazi u ovom trenutku. Da smo u pravu, dokazuju dve najpoznatije agencije za procenu kreditnog rejtinga.
Na kraju, u budžetu imate stavku da Srbija finansira ili plaća učešće i procenu tog rejtinga.
I jedna i druga agencija, i Fič i Standard, predviđaju da maksimum rast sledeće godine može da bude 2%. Rast Dži-di-pija od 2% za Srbiju i jedni i drugi predviđaju. Pri tom, stabilnost našeg javnog duga više nije stabilna nego je negativna. Ocena našeg duga je negativna zato što postoji neizvesnost u realizaciji budžeta i postoji ozbiljna sumnja u politiku. To ne kažem ja, to kažu stručnjaci te dve agencije.
Postavili smo jedno poslaničko pitanje pre dvadesetak dana. Zahvaljujem gospođi ministarki što nam je dostavila odgovor. Iz tog odgovora se vidi da potpredsednik Vlade, gospodin Đelić, nije u pravu. Gospodin Đelić je rekao da će deficit budžeta u 2008. godini ili da će prihodi budžeta biti 25 milijardi manji nego što se predviđaju. Gospodin Đelić nije u pravu. Neće biti 25, biće 30 milijardi manji.
Mi smo dobili te podatke i ti podaci se ne slažu sa podacima koji su na zvaničnom sajtu Vlade. Ovi podaci su iz odgovora na naše poslaničko pitanje. Ti podaci su značajno lošiji od onoga što stoji na sajtu. Pokazaću vam. Datum je isti.
Na sajtu Vlade se kaže da su u prvih 11 meseci ukupna primanja budžeta 584 milijarde, a u odgovoru na naše poslaničko pitanje ti prihodi su 566 milijardi, 18 milijardi manje. Greška je samo u neporeskim prihodima, jer su neporeski 11,4, a ovde se kaže da su mnogo veći.
Ako se sve to obračuna i ako se uzme da su prihodi budžeta, kao što ste vi rekli u raspravi, kao što je gospođa ministar rekla u raspravi da će biti oko 54 milijarde, ukupna rupa ove godine će biti 30 milijardi, deset milijardi manje nego što smo projektovali pre samo dva meseca, uz drastičan pad industrijske proizvodnje, uz drastičan pad prihoda od PDV-a.
Postoje svi razlozi da budemo ozbiljno zabrinuti za ono što nas čeka u toku sledeće godine. To je samo još jedan od dokaza da je guverner Jelašić u pravu, da nas čeka rebalans veoma brzo i da moramo ozbiljno da razmislimo kakva će se politika voditi u Srbiji u 2009. godini.

Gospodine potpredsedniče, gospođo ministarka, poštovane kolege narodni poslanici, član 3. zakona o budžetu je vrlo interesantan član koji nam kaže - kakve će država garancije dati i šta je predviđeno i kakvo je stanje kredita. Između ostalog, u ovom članu se nalazi onih 50 milijardi koje je amandmanom Vlade promenjen u 40 milijardi, koje je predviđeno za poboljšanje likvidnosti privrede.
Prvo i osnovno pitanje je, o tome smo već ovde govorili, kada komercijalne banke daju garanciju ili kada preduzeće traži garanciju - to uvek ima određenu cenu, jer podrazumeva određeni rizik. Kada država Srbija daje garancije, to onda ne košta ništa, to je onda besplatno.
Jedan sličan ovakav fond je napravila Vlada Slovenije. Koliko je meni poznato, oni su izvršili garanciju tog fonda kod nekih prvoklasnih banaka u inostranstvu.
Druga važna stvar kada je reč o parama poreskih obveznika, a nama bi primarni zadatak ovde bio da najviše o tome vodimo računa, poslanički klub DSS je postavio poslaničko pitanje pre jedno mesec dana. Tražili smo izveštaj o izvršenju budžeta u prvih 11 meseci ove godine.
Mi smo taj odgovor dobili. Bio je potreban onaj krajnji rok od 30 dana, to je vrlo obiman materijal i mi smo u tom roku materijal dobili i zahvaljujemo ministru za finansije. To je jedan vrlo obiman materijal i iz tog materijala možemo jako dobro da vidimo u kakvom su stanju administracije u Srbiji i na koji način se uopšte ulazi u raspravu o budžetu.
Imali smo priliku da čujemo izjavu ministarke finansija koja je rekla - da su prvobitni planovi bili za 200 milijardi veći od onoga što je na kraju ušlo u budžet. Kada pogledamo izvršenje, onda vidimo u najboljoj meri kako se državna administracija odnosi prema parama poreskih obveznika.
Postoje stavke koje su u prvih 11 meseci realizovane sa nula procenata. Postoje stavke koje su realizovane sa 20%, 12%, 13%, 15%. To je otišlo negde drugde, ali je sigurno trebalo ta sredstva rezervisati. Trebalo je predvideti da će se to uzeti od poreskih obveznika i trebalo je to staviti u plan.
To sve košta, koštaju ti projekti, koštaju tenderi koji se onda poništavaju i sve to ima određenu cenu - jedino kada je reč o parama koje država ubira od poreskih obveznika, to nema nikakvu cenu.
Primer je Ministarstvo kulture, tražili su pare za naknadu za troškove za zaposlene, realizovali su 33%. Tražili su za nekakav materijal, realizovali su sa 72%. Tražili su za tekuće popravke i održavanje, očigledno su planirali da će nešto popravljati u toku godine, realizovali su sa 50%.
Mi naravno nemamo po dubini kako izgledaju ti zahtevi i nemamo tačan uvid kada raspravljamo o budžetu šta pojedina stavka u kom ministarstvu predstavlja. Ali, kada vidite koliko se ili sa kakvom se lakoćom traže sredstva, koja se posle ne realizuju, tek onda shvatate koliko tu postoji slobodnog odnosa prema parama poreskih obveznika i koliki nas posao tek čeka u dovođenju u red javnih finansija.
Kada pogledate razdel infrastrukture, predviđena je ogromna količina projekata, za koju očigledno nema para, jer prihodi u budžetu su mnogo manji nego što je predviđeno i sve su one stavke realizovane sa nulom. Da li su urađeni projekti, da li su pripremani tenderi? Jer verovatno, ako ste tražili sredstva, morali ste da uđete u određeni trošak koji je zahtevao realizaciju i pripremu jednog takvog projekta.
Ako je realizacija nula, pošto ovde imamo stalno potrebu da revidiramo određene planove i revidiramo određene ideje, onda je moguće da neki od tih projekata nikada neće biti realizovani. Ti prateći troškovi potrebni za realizaciju tih projekata očigledno su bačene pare. Šta bi se desilo, to pitanje nije naravno samo za ministarku finansija, nego za sve nas, jer Narodna skupština donosi potrebne zakone, i ono što je ključna manjkavost u našoj administraciji i jedan od razloga zašto Državna revizija mora što pre da počne da radi. Mi nemamo nijednu instituciju koja analizira pozitivne efekte svakog novog zaduživanja.
Postoje stvari koje su nesporne, ali koliko će recimo da poraste bruto društveni proizvod od realizacije nekog od ovih kredita? Koliko će ljudi da se zaposli na realizaciji nekog od ovih kredita? Mi takvu analizu nismo imali ni za Nacionalni investicioni plan. Nijedan projekat iz Nacionalnog investicionog plana nama nema tu vrstu analize. To bi trebalo da bude sektor u Ministarstvu finansija, ali to je jedan od poslova koje mora da radi Državna revizija.
Nažalost, Državna revizija u ovom trenutku nema kapacitet da to uradi, nema kapacitet da uradi ni završni račun, ali je to nešto na čemu svi zajedno moramo da radimo. Ovo što imamo kao odgovor Ministarstva finansija - izveštaj o izvršenju budžeta, završni račun, izveštaj Državne revizije i predlog budžeta za narednu godinu jesu jedinstvena akta. Nažalost, mi u Srbiji još uvek predlog budžeta razmatramo kao samo pojedinačan akt, viši od svih ovih pratećih dokumenata.

Gospođo predsednice, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, kao što ste videli iz ovih prethodnih amandmana, poslanici DSS su hteli da ukažu na jedan od ozbiljnih problema koje Srbija u ovom trenutku ima, na ogromne razlike u nivou razvijenosti, a posledica toga je i ogroman odliv stanovništva, i to sve ka osovini Novi Sad - Beograd - Niš.
Najveće količine investicija su u ta tri grada, a pre svega u Beogradu, najveći broj stanovnika je u tim mestima i svaka ideja da se smanje te razlike u stvari je te razlike povećavala. Svaki novi fond koji je trebalo da otkloni razlike u nivou razvija je u stvari samo privlačio dodatna sredstva, pre svega u Beograd, pa onda u ove druge velike gradove, zato što su i kapaciteti za privlačenje investicija najviše u tim gradovima.
Naša ideja je bila da ukažemo kakvi sve problemi postoje u pojedinim delovima Srbije, a pošto je Vlada dostavila amandman na prvobitno predloženi tekst zakona, kojim predviđa da tek nakon usvajanja statuta Vojvodine i tek nakon usvajanja pratećih zakona kojima će se tačno definisati nadležnosti, kada se onda utvrde tačna sredstva koja treba da se prenesu u Vojvodinu, a na osnovu nadležnosti koje će Vojvodina nakon toga imati, utvrdiće se i koliki deo budžeta ili koliki će budžet Vojvodine biti.
Našim amandmanom sa ispravkom smo predložili da sva razlika u sredstvima od tako definisanih sredstava ide u budžet Srbije, a da se onda po posebnom programu Vlade, pre svega vodeći računa o stanju infrastrukture u gradovima i opštinama Srbije, o nivou socijalne zaštite i o problemima regionalnog razvoja, da se po tom programu onda ta sredstva raspodele po gradovima Srbije. Hvala.

Izvolite, gospodine Đuriću.