Moje pitanje će se ticati bezbednosti na prostoru Kosova i Metohije i ukupne bezbednosti Republike Srbije.
Naime, 1. jula ove godine potpisan je tzv. vojni sporazum između Republike Albanije i privremenih institucija na prostoru Kosova i Metohija. Taj sporazum sadrži vrlo opasne odredbe po bezbednost i naših građana na prostoru Kosova i Metohije, ali i cele Republike Srbije. On predlaže i definiše status tzv. oružanih snaga, razmenu i privremeni boravak oružanih snaga strana potpisnica.
Ne bi ovo prošlo tek tako nezapaženo da se u međuvremenu nije desilo još nekoliko vrlo zanimljivih izjava pojedinih predstavnika međunarodne zajednice. Albanija koja je potpisala ovaj sporazum je članica NATO pakta. Upravo u tim danima generalni sekretar NATO pakta izjavio je da vidi budućnost Srbije u NATO paktu. Pre neki dan bili smo svedoci incidenta na administrativnom prelazu kada su Albanci pucali na predstavnike oružanih snaga Republike Srbije.
Ovakav jedan sporazum koji je potpisan jeste direktni napad na teritorijalni integritet i suverenitet Republike Srbije jer Kosovo i Metohija niti je međunarodno priznata država, niti ima svoje oružane snage.
Ono što posebno zabrinjava jeste ponašanje NATO pakta u ovim danima. Albanija je 2009. godine postala članica NATO pakta.
Da li je moguće zamisliti da je ovakav jedan događaj, ovakav jedan sporazum mogao biti potpisan bez saglasnosti ovog vojnog saveza i kakvu to poruku NATO pakt šalje Republici Srbiji?
Kakvu poruku šalje NATO pakt kada ćuti na ove provokacije koje dolaze sa prostora KiM prema centralnoj Srbiji i otvaranje ovakve naše oružane snage?
Kakvu to poruku šalju predstavnici NATO pakta kada pozivaju Republiku Srbiju u članstvo, iako znaju da je Republika Srbija odlukom ove Narodne skupštine vojno neutralna država?
Krajnje je vreme i moje pitanje upućujem Vladi Republike Srbije i Ministarstvu odbrane, da se otvoreno i konkretno postave pitanja NATO paktu, a koja bi bila sledeća.
Da li NATO pakt, čiji je Albanija deo, podržava ovakav sporazum i da li poštuje teritorijalni integritet i suverenitet Republike Srbije? Da li NATO pakt poštuje vojnu neutralnost Republike Srbije, obzirom da je odlukom Narodne skupštine Republike Srbije Republika Srbija vojno neutralna zemlja i opredelila se da ne pristupa ni jednom vojnom savezu?
U krajnjoj liniji, da li će zbog ovakvog ponašanja ovog vojnog saveza prema Republici Srbiji biti preispitan obim učešća Republike Srbije u okviru Partnerstva za mir i kakvu uopšte garanciju za bezbednost na prostoru KiM može da pruži NATO?
Ako je on ćutao dok se otvarala vatra na predstavnike oružanih snaga, konkretno u ovom slučaju žandarmerije Republike Srbije, a u isto vreme navodno je garantovao da tzv. oružane snage Kosova neće moći boraviti na prostoru severnog Kosova, kako možemo, a da ne posumnjamo, da će u slučaju nekog eventualnog napada tih oružanih snaga na prostor severnog dela KiM oni takođe ćutati?
Šta će se desiti ukoliko se primeni ovaj sporazum i ona odredba koja govori da oružane snage Albanije mogu da borave na prostoru KiM i da li će se otvoriti mogućnost da njihove oružane snage borave na prostoru severnog Kosova i završavaju onaj posao koji, navodno, zbog ovog jemstva koje pruža NATO, ne mogu da reše, ili urade tzv. oružane snage KiM? Da li će oni vršiti nasilje nad Srbima.
Ovo je vrlo važno pitanje i molim Vladu Republike Srbije da otvoreno postavi ova pitanja NATO paktu i da jasno shvati u kom pravcu bilo kakvo produbljivanje odnosa sa ovim savezom može da ide.
Ja verujem da će politika vojne neutralnosti, koja se do sada pokazala kao uspešna, biti potvrđena. Hvala.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, moja koleginica Sanda Rašković Ivić je govorila danas o sredstvima koja su potrebna za Narodni muzej. Bilo je vrlo zanimljivo slušati raspravu ili razloge zašto tih sredstava nema. Obrazloženje koje smo čuli jednostavno se ticalo činjenice da neko ne želi, neko nema projekte, neko nema volju da taj posao završi.
Međutim, moram da pročitam obrazloženje zašto se ovaj amandman odbija, koje sam ja dobio. O tome se u ovom odgovoru ne govori. Govori se nešto sasvim drugo, da se ovaj amandman odbija, tj. ne opredeljuju se sredstva, ne usvaja se amandman da bi se opredelila sredstva za Narodni muzej zato što je potrebno da se ta sredstva usmere kako se ne bi ugrozilo izgrađivanje administrativnog prelaza Depce, tj. integrisanog upravljanja granicom sa Kosovom i Metohijom.
Vrlo zanimljivo je kakvo je obrazloženje dato za odbijanje ovog amandmana za jedan projekat koji je odlukom Vlade pre dva–tri meseca, a znamo svi u kakvim okolnostima je doneta odluka da se ta stvar uradi, da se faktički postavi granica sa KiM. Opredeljena su sredstva, a nije bilo volje, nije bilo dovoljno sluha da se reši ovaj jedan važan nacionalni problem.
Mi se zaista suočavamo sa pitanjem šta su zaista naši prioriteti. Da li je prioritet integrisano upravljanje granice sa KiM ili stvari od nacionalnog značaja? Mi ove godine nekako sve ono što je važno prećutkujemo ili ignorišemo. Ovo su važni jubileji, 900 godina od rođenja Stefana Nemanje, od velikih naših pisaca, Petra Petrovića Njegoša, Miloša Crnjanskog, problemi koje imaju ustanove kulture. Mi se na te stvari oglušavamo i usmeravamo sredstva koja razbijaju našu državu.
Molim vas da, ako već pričamo o tako važnoj temi, da dobijamo zaista suvisle odgovore i da jednostavno nešto što su stvarno prioriteti to tako istaknemo, borimo se za našu kulturu, kao poslednju odbranu nacije, a ne da činimo sve kako bismo udovoljili pritiscima i zahtevima drugih zemalja, kao što je ovaj, da hitno uspostavimo, kako se kaže, plato administrativnog prelaza deci. Da li je plato administrativnog prelaza dece važniji od jedne nacionalne institucije, ostavljam građanima da to procene. Hvala.

Reklamiram član 107. Molim vas da kada se iznose neistine ili kada se zloupotrebljava Poslovnik da reagujete. Ovde je kolega izneo stav da smo pričali bajke o Evropi. DSS nikada nije pričala bajke o Evropi, nikada nije hvalila EU. Oni koji sada nas optužuju, ovih dana ih slušamo kako je EU ta koja će doneti blagostanje, uspeh, radost i sreću.
Podsećam kolege da su u vremenu kada je DSS vodila Vladu Republike Srbije oni podržavali Vladu Republike Srbije, sve odluke Vlade Republike Srbije i Narodne skupštine podržali su glasovima SPS u Narodnoj skupštini. To je bilo dobro, jer to je bila najbolja Vlada Republike Srbije posle petooktobarskih promena. Tada su građani najbolje živeli. Tada ste manjinski podržavali Vladu Republike Srbije. Čim ste ušli Vladu Republike Srbije nastala je kriza, nastali su problemi i mi se sada suočavamo sa tim posledicama vaše vladavine. Nikada DSS nije pričala bajke o Evropi. Kada smo sarađivali sa EU, sarađivali smo u interesu Republike Srbije. Kada smo prekinuli i smatrali da treba da prekinemo, to smo učinili. Za vreme Vlade Vojislava Koštunice, koju ste vi podržavali, živelo se najbolje u Srbiji. Hvala.

Gospodine potpredsedniče, gospodine Jankoviću, gospođo Petrušić, kolege narodni poslanici, u svom izlaganju ću se ograničiti na izveštaj gospodina Saše Jankovića. Želim da kažem da je ovo vrlo detaljan i konkretan izveštaj, ali želim da kažem da mislim da su problemi koji postoje u državi potpuno jasno definisani u sledećoj rečenici koju ste naveli u ovom izveštaju. Ona kaže: "Ni u jednom od prioriteta reforme državne uprave koji su ugrađeni odgovarajućom državnom strategijom, ni u 2012. godini nije napravljen ključan pomak, pogotovo ne u depolitizaciji i racionalizaciji. Uprava na svim nivoima, državnom, pokrajinskom i lokalnom, ostala je alat socijalne politike i partijski plen".
Mislim da preciznije nije moglo da se prikaže stanje u onoj oblasti u kojoj očekujete da se da ključan doprinos u zaštiti ljudskih prava i sloboda. Javnost može da vidi rad Narodne skupštine, procese u kojima se donose zakoni. Javnost može, u najvećoj meri, da vidi rad Vlade, ono što Vlada radi. Šta je to državna uprava, na šta se oslanja vaš rad, i Vlada, i Skupština? Možemo povremeno da vidimo, ali nažalost možemo da konstatujemo žalosno stanje koje ste vi konstatovali.
Jedan od problema na koji ste ukazali, a o kojem smo mi više puta ovde govorili, gde je suštinski problem, jeste što je Strategija reforme državne uprave, usvojena 2005. godine, zaustavljena 2007. godine. Kako je zaustavljena? Zaustavljena je u svom suštinskom i ključnom zadatku, a to je depolitizacija. Ona se pokazala, a nastavljena je od strane ove Vlade, u onom segmentu koji se odnosi na primenu Zakona o državnim službenicima. Vi ste ovde sa pravom ukazali na jednu stvar. Da li je primenjen i sproveden konkurs prilikom izbora lica na položaju? U kojoj meri je sproveden? On je faktički zaustavljen posle 2007. godine. U prethodnom mandatu taj zakon je odlagan različitim izmenama i dopunama, samo one završne odredbe koje se odnose na rokove u kojima treba da bude ispunjen.
Za vreme ove Vlade, nemam informaciju, to bi bilo zanimljivo da čujemo od samog predstavnika Poverenika za informacije od značaja, da li je i jedan konkurs bio raspisan? Da li je iko izabran na pomoćničko mesto ili na drugo mesto po položajima na osnovu Zakona o državnim službenicima? Kada dođemo u situaciju da se devalvira ključan segment iz Strategije koje snose depolitizaciju, ne možemo govoriti o efikasnoj, snažnoj i racionalnoj državnoj upravi. Da li vi imate podatak koliko sada Srbija ima državnih službenika? Da li je neko ministarstvo taj podatak objavilo? Da li postoji podatak i da li je neko nadzirao kako su sprovođeni zakoni o maksimalnom broju zaposlenih u republičkoj administraciji i maksimalnom broju zaposlenih u lokalnoj samoupravi? Da li je neko taj podatak izneo?
Sećate se kako je gromoglasno najavljena depolitizacija i racionalizacija državne uprave kada su ti zakoni ovde usvajani. Oni su se pokazali samo kao zgodan povod za političku demagogiju, a ne istinska želja da se izvrši depolitizacija i racionalizacija državne uprave.
Sada se sa pravom pitate zašto se vaše preporuke ne sprovode ili zašto se zakoni ne primenjuju? Ovde ste konstatovali jednu inflaciju propisa i to je tačno. Mi smo pre neki dan usvajali, kako je ovde nazvano, rezoluciju u zakonodavnoj politici. Naša poslanička grupa je glasala protiv, ne zato što smatra da Narodna skupština i Vlada ne treba da imaju jasan i konkretan način i plan kako će da vode zakonodavnu politiku, nego zato što se pokazalo da je to neprimenljivo i da se nije izvršila prethodna analiza na koji način se vodila zakonodavna politika.
Sa pravom ste ukazali na problem inspekcija, ali podsetiću na jedan ključan problem. Mi nemamo zakon o inspekcijskoj službi. O čemu mi pričamo? O najvažnijem instrumentu koji treba da ima jedna vlast da bi sprovela zakone. U krajnjoj liniji sprovođenjem zakona se ostvaruje nečije građansko pravo. Mi nemamo krovni zakon o inspekcijskoj službi. Bili smo svedoci najave u prethodnoj Vladi da će se to činiti parcijalno, pa je donet Zakon o upravnoj inspekciji, pa su najave bile i iz drugih ministarstava, ali nemamo krovni zakon.
Nismo raspravljali u Narodnoj skupštini o tome šta je to inspekcija. Kako onda očekujete, a to ste rekli, da se definišu nadležnosti i ovlašćenja inspekcije koja treba da bude temelj državne uprave i birokratije? Za demokratske procese je važna Narodna skupština i višepartijski sistem, važna je kontrolisana izvršna vlast, važna je civilna kontrola organa bezbednosti, ali ako nemamo državni aparat, birokratiju, mi nemamo državu. To je ključan problem na koji ste vi ovde ukazali. To je nešto na čemu želim ovde da insistiram, zato što je to izuzetno važno.
Gospodine Jankoviću, vi morate da ukažete na problem primene zakona koji se odnosi na državne službenike. Nećete imati uspeha u realizaciji vašeg posla ako ne dobijemo profesionalnu i depolitizovanu državnu upravu, ako svi pomoćnici ministara ne budu izabrani na konkursu i ako ne dobijemo u tom delu profesionalni kadar. Naravno, zamenici su političke ličnosti i oni treba to da ostanu. Važna je odgovornost i onih organa koji su u Vladi zaduženi za to. Imamo utisak da su ti organi faktički prestali da rade.
Osim toga, Visoki službenički savet je zadužen i za unapređenje i razvoj lica koja rade u državnoj upravi. Mi nemamo nikakvu informaciju u kojoj meri je unapređena naša državna uprava i naša birokratija, da li su organizovani kursevi, sa kojom tematikom, da li su korišćene neke uporedne analize ili, u krajnjoj liniji, dobra uporedna praksa u zemljama koje imaju razvijenu državnu upravu, kao što je Francuska. Mi nemamo te podatke. Ima se utisak da se državna uprava pustila jednostavno iznad fokusa interesovanja i zato ste vi verovatno sa pravom došli do ove definicije da je ona postala alat socijalne politike, jer kršeći Zakon o maksimalnom broju zaposlenih u republičkoj administraciji, odnosno upravi, imamo ponovo zapošljavanje i partijski plen, jer se jednostavno ne sprovode zakoni koji se odnose na državne službenike, a nismo još počeli da sprovodimo i zakon koji se odnosi na javna preduzeća, na izbore direktora.
Mislim da morate u narednom periodu, pored svih drugih organa koje kontrolišete, fokus da stavite na ove probleme, jer će Srbija biti u velikom problemu da primeni zakone, da sprovede reforme koje su joj potrebne i, u krajnjoj liniji, zbog toga će trpeti građani. Vi ste ovde lepo rekli – mi smo tu da građani ne budu bili prinuđeni da idu na sud. Nisam se dotakao pravosuđa. Na kraju se sve svodi na sud. Ključno pitanje zaštite ljudskih prava je to kako efikasno radi pravosuđe? O tome ćemo pričati ovih dana, ide Strategija reforme pravosuđa. Tu je katastrofalna situacija. Bez državne uprave, bez jakog pravosuđa, sav vaš posao, uz sve dobre namere, neće biti efikasan. Hvala vam.

Jako je važna ova rasprava koja se sada vodi i u potpunosti podržavam amandman koji su podnele moje koleginice.
Mislim da su, gospodine ministre, ovo opasne odredbe u zakonu koje ste predvideli. Opasne su iz više razloga. Opasne su za pravni sistem Republike Srbije.
Ovde govorimo o tome da nije donet zakon o štrajku. To je tačno, ali Zakon o štrajku postoji. Donet je u jednom prethodnom periodu. Država Srbija ga je na osnovu sukcesije nasledila i on postoji u našem pravnom sistemu. Zakon o štrajku definiše uslove i način pod kojima se ostvaruje pravo na štrajk u onome što se kaže, kako se definiše zakonom u članu 9 – delatnostima od opšteg ili javnog interesa, gde spada, između ostalog, i prosveta, gde spada vojska, gde spada policija, gde spadaju zaposleni u državnoj administraciji.
Sada vi na osnovu priče da nemamo zakon, a zakon imamo, regulišete u jednoj vrlo osetljivoj situaciji prava, ne u ovom slučaju, ovo što je koleginica Kolundžija govorila, prava zaposlenih, nego prava rukovodilaca, kako će da preduprede organizaciju štrajka. Posledice ovoga, ako se usvoji, biće da će i u drugim delatnostima od javnog interesa, policija, vojska, pozivajući se na ovaj presedan, usvajati svoje odredbe kojima će definisati ova pitanja, pa i u domenu državne uprave, gde se najavljuju velika otpuštanja, velika smanjenja plata. Može neko da poželi da organizuje štrajk u državnoj upravi i da obustavi rad svih institucija. Te mogućnosti postoje, mogu da donesu takva rešenja.
Molim vas da, dok je na snazi Zakon o štrajku, da se primenjuju odredbe koje se odnose na prosvetu, a ako bude Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu i pravosuđe donelo novi zakon i ako se ovde bude usvojio, verovatno će regulisati kako će se organizovati štrajk u drugim delatnostima. Znači, nemojte da govorimo da nemamo zakon, zakon imamo, zakon postoji i on reguliše kako se ta prava u domenu prosvete ostvaruju. Hvala.

Gospođo potpredsednice, kolege narodni poslanici, ovlašćeni predstavnik naše poslaničke grupe u prepodnevnoj raspravi, gospodin Miloš Aligrudić, je rekao zašto naša poslanička grupa neće podržati Predlog ove rezolucije i u okviru svoje diskusije osvrnuću se na nekoliko pitanja, koja smatram da je važno pomenuti u ovoj, mogu da kažem, jednoj uniformnoj raspravi, kojom se daje podrška jednom, krajnje deklaratornom tekstu i porukama i rešenjima koja on daje.
Prvo pitanje i najspornije pitanje je – šta je cilj ovog teksta? Koga on treba da obavezuje. Ko treba da primeni ovo što piše u ovom tekstu? Ako bi se slušala prepodnevna rasprava, stekao bi se utisak da smo mi, narodni poslanici, ti koji će u najvećoj meri ova rešenja koja se ovde ističu kao dobra, važna, koja u nizu drugih propisa već postoje, biti ti koji će ovo primenjivati.
Međutim, ako sagledamo stvarnost zakonodavnog života, videćemo da je glavni subjekat onaj koji pokreće ceo zakonodavni proces i na koga bi, kada se čitaju ova rešenja pao glavni teret ovog posla jeste Vlada Republike Srbije. Ne ulazim u to koja vlada i kakva vlada, prethodna, sadašnja, buduća, izvršna vlast, Vlada Republike Srbije je glavni predlagač zakona u našem parlamentarnom sistemu. To možda nije trebalo biti tako, ali praksa o tome govori.
Poslanici, Narodna skupština, hajde da pogledamo koliko se zakona, koji su predložili poslanici našlo na dnevnom redu Narodne skupštine. Naša poslanička grupa ima sigurno 20-ak predloga zakona u proceduri i njih nema, a ne možemo reći da nisu važni i da ne bi rešili važan problem.
Prema tome, Vlada Republike Srbije je ta koja treba da bude obavezana ovom rezolucijom. U stvarnosti to je tako. Sada da vidimo tu izvršnu vlast, tu Vladu Republike Srbije kako se ona odnosila od 2008. godine prema svim rezolucijama koje je podnosila ova Narodna skupština. Najveći broj tih rezolucija ticao se rešavanja problema KiM. Ovde ima poslanika koji su bili u oba saziva, možemo mi ovde da glasamo šta god hoćemo, to je mrtvo slovo na papiru za Vladu Republike Srbije, ona će se ponašati onako kako ona želi jer ona je, bože moj, ta koja utvrđuje politiku prema Ustavu Republike Srbije.
Kada vi ovde pročitate šta mi treba da naložimo Vladi Republike Srbije, jer na nju se to u najvećoj meri odnosi, pitam vas da li smo mi ozbiljni u mišljenju da će Vlada ovo da usvoji i da prihvati?
Pomenuto je pitanje predlaganja i raspravljanje o zakonu po hitnom postupku. Sada vas pitam, posle usvajanja ove rezolucije, na osnovu odredbe ove rezolucije, koja kaže – obezbedite sa usvajanjem predloga zakona po hitnom postupku graniči samo na izuzetno definisane slučajeve da će to Vlada da prihvati. Sada imamo osam zakona koje raspravljamo po hitnom postupku, koji su svi objedinjeni, i šta ćemo sada da kažemo Vladi Republike Srbije kada sada to isto urade na sledećoj sednici, niste pročitali rezoluciju. Hoće li predstavnici koji sada ovo podržavaju ustati i reći – gospodine predsedniče Vlade, ministri, vi kršite rezoluciju Skupštine, hoće li imati hrabrosti to da kažu i da im pročitaju ovo? Naša poslanička grupa misli da neće. Zašto bismo onda ovo podržali?
Suštinsko je pitanje kako ovaj problem, mogu da govorim iz svog ličnog iskustva, dugo sam narodni poslanik, treba rešavati. Treba prvo rešavati poslovnički. Imamo na snazi jako loš Poslovnik o radu Narodne skupštine i naša poslanička grupa je o tome veoma mnogo govorila kada je on usvajan u prethodnom sazivu.
Posledice toga što je to loš Poslovnik, sada u pojedinim stvarima, slušamo od kolege i iz drugih poslaničkih grupa, trpe isti oni koji su ga usvajali i to je jedan nedemokratski Poslovnik koji je imao ideju da suzbije prava opozicije, a u isto vreme da omogući Vladi i ministrima i samoreklamerstvo i guranje zakona po hitnom postupku bez dovoljno vremena i za javnu raspravu i za ozbiljnu kritiku.
Ovo sve drage kolege, vi koji podržavate ovu rezoluciju, mogli ste temeljno da razradite i da usvojite u novom poslovniku. On bi nas obavezivao i obavezivao bi te iste ministre koji dođu ovde na raspravu i te iste ministre koji na Vladi usvajaju zakone i dostavljaju ih u Narodnu skupštinu. Možda je bila logika predlagača da od ponavljanja glava ne boli.
Zaista mislim da, ako poštujemo Ustav Republike Srbije, nema potrebe da se govori o tome kada može da se ostvaruje retroaktivna primena, recimo propisa, što se ovde navodi. To imamo u Ustavu, imamo u svakom propisu koji bi da usvajamo.
Šta znači ovo u rezoluciji koji je ovde usvajan? Šta će ona doprineti o tome da se procenjuje da li ćemo mi kada u danu za glasanje odlučujemo o tome da li ćemo pre nego što se izjasnimo u konačnom tekstu, usvojiti da se on primenjuje retroaktivno? Da li će ova rezolucija da reši taj problem? Naravno da neće.
Druga stvar je, ovde govorimo, kako se ovde često upotrebljava, o kapacitetima za sprovođenje zakona. Opet da podsetim javnost i sve nas, kapaciteti koji treba da sprovedu zakon su izvan ove sale. Oni su u izvršnoj vlasti, u Vladi, u organima uprave.
Šta smo mi kao narodni poslanici učinili u prethodnom periodu da se ti kapaciteti ojačaju ili, u krajnjoj liniji, šta smo učinili da stvorimo zakonodavni okvir kako bismo to omogućili? Hoćemo da pričamo o zakonu kojim se ograničava broj zaposlenih u republičkoj administraciji, koji je hvaljen na sva usta od strane prethodne vlade? Govorilo se da će dovesti do reforme državne uprave, da će se bolje raditi. Šta je od tog zakona bilo? Da li je promenjena državna uprava? Da li se bolje radi? Da li su administrativne manje? Da li se rešenja donose brže? Da li se investitori? Da li se građani manje žale?
Nismo doneli sistemske zakone u oblasti državne uprave, nemamo Zakon o upravnom postupku. Doneli smo Zakon o upravnim sporima koji se menjao nekoliko puta, jer je bio toliko loš. Sada mi govorimo o kapacitetima i o kapacitetima nas da mi kontrolišemo tu državnu upravu.
Mislim da je ovo jedno zavaravanje i da raspravljajući danas o ovome smo verovatno mogli imati bolje iskorišćen dan, usvajajući važnije zakone i važnije propise.
Način na koji se primenjivalo sve ovo što već postoji u Poslovniku i drugim zakonima, to može da kaže najbolje kako je izvršena, kako se pristupilo Zakonu o procesu u okviru reforme pravosuđa. Navešću samo osnovna neka načela koja su ovde navedena. Da li su zakoni u okviru reforme pravosuđa urađeni kao rezultat sveobuhvatne analize svih regulatornih instrumenata?
Da li one sadrže nepotrebne procedure i administrativne troškove? Znamo kakve su probleme napravili, izmeštanjem i ukidanjem sudova, seljenjem i vođenjem svedoka iz jednog u drugi grad, putovanjima itd. Da li su se tim zakonima koji su doneti rešili problemi u pravosuđu? Ne, nego su se dodatno nagomilali. Da li su ti propisi primenjivi? Videli smo da nisu. Ko nama garantuje da se tako nešto slično neće desiti kada se ovo usvoji? Ovo je sve postojalo već kada su ti zakoni usvajani.
Drugi problem, a to je suština ove rezolucije, jeste stvarni cilj i možemo mi sada da stavljamo ovo kao jednu oblandu ova sva načela, stavove, sve ovo. Glavni cilj je da ova Narodna skupština pošalje političku poruku da će se zakonodavni proces odvijati u pravcu usvajanja evropskih standarda, evropskih akija kako hod hoćemo da ga nazovemo, i da je to glavni zadatak u narednom periodu.
Naravno, o tome je moj kolega govorio, naša poslanička grupa izražava vrlo jasno protivljenje daljem nastavku evropskih integracija iz razloga što imamo ozbiljan politički spor sa EU oko teritorijalnog integriteta Republike Srbije, u vezi njene politike prema Kosovu i Metohiji, u vezi njene politike prema drugim pitanjima koje se tiču naše države. Smatramo da u takvoj jednoj situaciji treba preispitati ovde u Narodnoj skupštini dalji proces evropskih integracija.
S druge strane, da li se uvek dobro pokazalo i od strane prethodne vlade i od strane ove vladajuće većine, koja je usvajala veliki broj zakona, da su baš svi zakoni koji su usvojeni u okviru pravnih tekovina EU, bili dobri i primenjivi. Nemojte se zavaravati da ćete moći birati koje ćete zakone usvajati iz pravnih tekovina EU, moraćete sve usvojiti, ako dobijete datum, mi bismo voleli da ga ne dobijete, ali ako ga dobijete, kada prođe skrining svih poglavlja, sve što vam nalože, moraćete usvojiti. To sve u jednoj ovakvoj realnosti društvenoj, političkoj, ekonomskoj, u kojoj se nalazi Srbija, može u velikoj meri da se pretvori u grdne probleme za pojedine delove našeg društva, za pojedine segmente privrede i da se, u krajnjoj liniji, pretvori u negativne posledice ili u karikaturu.
Ovim što danas usvajate, obavezujete se usvojiti sve što stigne iz Evropske komisije. Srbija treba da vodi računa o svojim interesima kada gradi svoj pravni poredak – prvo, da poštuje svoj Ustav, kada donosi odluke ili kada zaključuje međunarodne sporazume. Videli smo da u nizu odluka i prethodne i ove Vlade, koji se tiču našeg teritorijalnog integriteta, Ustav nije poštovan. Nije poštovan ni u nizu drugih zakona ili odluka – Zakon o utvrđivanju nadležnosti Vojvodine, Statuta Vojvodine itd, o najvažnijim političkim pitanjima u ovoj zemlji i na osnovu svojih interesa, sagledavajući društvene probleme i procese koji se odvijaju u našoj državi, da usvajamo zakone i zakonodavna rešenja.
Ako su takvi zakoni, ako su modeli za rešavanje tih problema u zakonima koji postoje u zemljama EU – da, treba da ih usvojimo, ali ne sve i ne ono što nam je nametnuto da bismo bili deo takve jedne međunarodne organizacije. U krajnjoj liniji, da je sve to tako u okviru evropskih tekovina dobro i kvalitetno, oni danas ne bi imali tu krizu koju imaju - EU koja ima grdnu, veliku i ne samo ekonomsku nego i političku, socijalnu i moralnu krizu. Valjda bi oni svim zakonima koje su doneli uspeli da reše te probleme.
Postoje dobra rešenja, postoje dobri zakoni kojima možemo rešiti naša društvena pitanja ili situacije koje nam se javljaju i u krajnjoj liniji, kojima možemo uspostaviti određenu harmonizaciju u segmentima s kojima želimo da sarađujemo sa EU. Ali da se u drugoj rečenici obrazloženja donošenja ove rezolucije stavi da je potvrda toga da je Srbija dostigla demokratske, pravne i tržišne standarde je pitanje - sada da se pogledamo međusobno i da kažemo da li je to tačno. Jer, to što smo dobili kandidaturu za članstvo u EU.
Pitajte građane da li oni misle da je Srbija izgradila dovoljno demokratske, pravne i tržišno orijentisane standarde i postala takva država, i da je kandidatura to verifikovala.
Nemojte da se opet zavaravamo. Nije ta kandidatura došla zato što je Srbija to uspela, inače ne bismo bili u ovako dubokoj ekonomskoj, socijalnoj, političkoj krizi, nego zato što je to bila politička odluka EU, na osnovu političkih odluka i saglasnosti na odustajanju od teritorijalnog integriteta Republike Srbije i prethodne vlade.
Zato su dali kandidaturu. Možda će dati i datum, ako se ova vladajuća većina bude na isti način ponašala. Ali da smo mi uspeli da izgradimo onakvu državu kakvu smo želeli, nismo je uspeli izgraditi, inače bismo bili zadovoljno i srećno društvo.
Baš zato, da ne bismo bili u situaciji da nam EU nameće sve i da zato što moramo da budemo deo tog procesa prema jednoj međunarodnoj organizaciji, koja je u dubokoj krizi, moramo da definišemo sopstvene prioritete izgradnje pravnog poretka.
To ovde ne mora da piše u ovakvom jednom tekstu. To piše u Ustavu. To može da piše u zakonima koje donosimo i, nadasve, kolege, to mora da piše u Poslovniku Narodne skupštine. Nadasve, kolege, ako hoćemo da ostvarimo ovo što ste ovde zapisali, a koje će, ukoliko se Narodna skupština promeni i mi svi u njoj i naš odnos prema izvršnoj vlasti ostati mrtvo slovo na papiru da smo mi kao narodni poslanici za dosledno poštovanje principa podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku.
Gospodo, pitam sve vas u kojoj meri smo mi kao narodni poslanici uspeli da izvršimo kontrolu rada Vlade i da imamo ozbiljnu raspravu u Narodnoj skupštini, bili vlast ili opozicija, o tome što Vlada radi?
Naši dani kada dovodimo Vladu u Narodnu skupštinu pretvaraju se u pohvale od strane vladajuće većine ministrima i u kritiku od strane opozicije, ne vezano kakvo je stanje u društvu. Mi moramo da menjamo svest kao narodni poslanici i da zaista postanemo oni koji kontrolišu izvršnu vlast. To je težak proces. Ne moramo o tome da se varamo. Vrlo težak, vrlo komplikovan, jer prethodne decenije obeležavaju period nadmoći izvršne vlasti nad parlamentarnom vlašću. Ali, ako svi zajedno poželimo da izgradimo Narodnu skupštinu kao takvu instituciju koja će uspeti da kontroliše izvršnu vlast, onda ćemo morati da se menjamo prvo mi unutar Narodne skupštine i da menjamo akte po kojima postupamo.
Mi možemo da propišemo Vladi kako će se ponašati kada dođe ovde u Narodnu skupštinu. Ne ovakvim aktom, nego Poslovnikom. Hajde odmah da krenemo u izradu novog Poslovnika. Hajde odmah da nateramo Vladu da imamo projekciju kakva treba da bude zakonodavna politika i koje zakone treba da predlaže na osnovu onoga što mi mislimo da je važno za društvo. Mi dolazimo iz različitih sredina i znamo koji su problemi u društvu. Hajde da mi kažemo Vladi, da joj nametnemo zakonodavni plan za jednu godinu. Koje zakone Vlada treba da donosi i koje probleme da rešava? Mi, narodni poslanici najbolje znamo koji su to problemi koji postoje u društvu. Možda bolje nego sama Vlada. To je jedna vrsta pritiska na izvršnu vlast i možda bismo uspostavili onda ovu ravnopravnost o kojoj govorimo i možda bismo uspostavili ono što zaista želimo, a to je da zakonodavna vlast kontroliše izvršnu.
I nadasve, ako hoćemo rezoluciju, obavežimo sebe, a ne organ koji u ovom trenutku, zbog naših slabosti, naših kapaciteta, ne umemo da kontrolišemo, zato što je ova rezolucija tekst koji ima prvenstveni cilj da usmeri zakonodavni proces u pravcu evropske integracije bez jasnost plana gde on treba da dovede Srbiju i zato što je ovo spisak nabrajanja načela koja već postoje u nizu drugih zakona i zato što znamo unapred da je ni vladajuća većina, ni oni koji podržavaju, ni Vlada Republike Srbije neće podržati DSS ne želi da glasa za ovakav tekst.

Razumeo sam šta je kolega Veselinović rekao. No, ne slažemo se u tome da li su to efekti ove rezolucije. Apsolutno je i u prethodnom sazivu naša poslanička grupa želela i isticala kada je usvajan Poslovnik da mora da se uspostavi novi odnos između Vlade i parlamenta. Tada smo kritikovali donošenje Poslovnika zato što je on nažalost odlukom Narodne skupštine stavio u povoljniji položaj Vladu u odnosu na parlament koji je taj Poslovnik doneo.
Nabrajanjem svega toga šta bi Vlada trebalo da učini, a izostavljanjem bilo kakvih konkretnih mehanizama koji ne mogu doći ovom rezolucijom nego Poslovnikom da se ovo kontroliše, nećemo ništa uraditi. Donosimo jedan papir koji će biti zabeležen. Poslaće ga verovatno u Brisel u Evropsku komisiju da smo ga usvojili i ništa više. Mi nećemo naterati Vladu da to radi, o čemu ste vi govorili, ako ne promenimo Poslovnik i ako svi međusobno ne počnemo da se ponašamo drugačije u odnosu na ono što nama Vlada ovde predlaže i svi kritikovati ili hvaliti ono što nam dolazi od strane Vlade. Ali, put za to nažalost nije ova rezolucija jer ni jednu rezoluciju u prethodnom periodu ni jedna Vlada nije poštovala. Hvala.

Gospodine predsedniče, član 27. Ne znam da li su kolege zaboravile šta je tema ove rasprave.
Prvo je vladajuća većina usvojila zajednički pretres osam tačaka, ne dobivši nikakvo obrazloženje o tome šta ih sve povezuje. Nakon toga dobili smo predlog da se udvostruči rasprava za ovako vrlo čudno utvrđen dnevni red i nakon toga se otvorila diskusija koja nema veze sa ovim predlogom.
Danas smo čuli značaj i važnost zakona o kojima treba da pričamo, o kojima veliki broj, milion ljudi verovatno prati raspravu, očekujući da čuje šta čeka njihovu decu i sada ovde gledamo raspravu između dve političke stranke. Imaćete priliku o tome da govorite.
Molim vas, gospodine predsedniče, da primenite Poslovnik i da se o ovome izjasnimo. Verujem da postoji apsolutna volja da se podrži ovaj predlog, ali nemojte da se ova dalja rasprava pretvori u potpuno omalovažavanje značaja koji ima ova rasprava. Ovde je faktički celo ministarstvo i svi mi očekujemo da se ova rasprava sada otvori. Ali, voleli bismo da čujemo racionalan predlog, racionalno obrazloženje - zašto se spojilo osam tačaka koje nemaju sve veze jedan sa drugom i nakon toga se traži udvostručavanje vremena? Teško da to možemo da shvatimo. Ipak ćemo taj predlog prihvatiti, ali apsolutno i racionalno. Hvala.

Član 27.
Molim vas, gospođo predsedavajuća, da vratite ovu sednicu u normalan tok. Znate šta, ovde satima slušamo rasprave ko je više upropastio građane. Možemo o tome da raspravljamo koja vlada je svojim merama dovela građane u ovu situaciju da ovako teško žive. Trpimo satima ovde međusobna prepucavanja, čekajući da počne rasprava o amandmanima.
Ima li to smisla? Vi to trpite i gledate i puštate takvu raspravu. Znači, puštate kršenje Poslovnika. Izgleda da se ne isplati biti pristojan ovde i poštovati Poslovnik i raspravljati o amandmanima.
Molim vas da ovu raspravu prekinete i da vratite diskusiju po amandmanima. Ima još mnogo amandmana o kojima želimo da raspravljamo i da se bavimo ovim problemima koji će se stvoriti građanima i ovim nametima koji ih očekuju usvajanjem ovih zakona.

Hvala gospodine predsedavajući.
Gospodine ministre, kada posmatramo advokaturu, nju ne možemo posmatrati odvojeno od države. Sve što država čini direktno se tiče rada advokature. Moram da kažem u prethodnom periodu upravo delovanjem države advokatura je došla u vrlo tešku situaciju, a pogotovo advokatura u malim mestima. To je jako važno reći jer se ovo tiče tih advokata.
Država je reformom pravosuđa ukinula osnovne sudove u velikom broju opština. Država je reformom pravosuđa u tim malim mestima veliki broj nadležnih tih sudova prenela na više ili apelacione sudove. Država je reforma pravosuđa, sada se uvode notari koji će uzeti veliki deo poslova advokatima kada se tiče zaključivanja ugovora i svega drugog. Država duguje velika sredstva advokatima za službene odbrane, da ne govorim koliko privreda duguje.
Sada kada pričamo o pravdi moramo govoriti u kojoj meri ponašanjem države je advokatura dovedena u ovu situaciju. S druge strane ako hoćemo potpunu pravdu onda ukinimo paušal za sve. To je poštena pravda. To je onda apsolutno pošteno. Ovaj kriterijum da li neko zna ili da li neko ne zna da vodi knjige je toliko rastegljiv da ne rešava ništa. Nije ovde stvar da neko želi ili ne želi da utaji porez nego da li on može ili ne može da radi i koliko se u prethodnom periodu upravo u tim malim mestima ostvarivao prihod i promet od strane advokata i koliko su oni plaćeni.
Znači, država mora kada se odlučuje na ovakav poduhvat da potpuno sagleda stvar i da onda pristupi ovakvim odlukama.

Gospodine ministre, opet se ne razumemo, znači ovde se uopšte ne radi o lobiranju. Prvo, želim da vas podsetim da je Vlada Republike Srbije donela odluku da advokate izuzme od paušala. Da li mi ovde pričamo istim jezikom? Vlada Republike Srbije je prihvatila amandman gospodina Zorana Babića zamenika predsednika poslaničke grupe SNS.
Znači, vladajuća većina je stala iza ovoga o čemu mi danas ovde govorimo. Mi samo pokušavamo da u realnosti raspravimo u čemu je problem. Vladajuća većina očigledno misli da nema problema i očigledno vi kao ministar ne slažete se sa stavom vladajuće većine. Naravno, to je vaše pravo.
Prosto želim da ukažem na još jednu stvar. Znači, treba govoriti o pravdi. Mi smo ovih dana mnogo diskutovali o ovom setu zakona. Želim da postavim još jedno pitanje – da li je pravedno da se ovim rešenjem zakona ako govorimo o pravdi sada oporezuju izbeglice? To nije pravedno. Da se oporezuju socijalni slučajevi. Nije ni to pravilno. Moramo jednostavno sagledati situaciju u kojoj se društvo nalazi. Razumem da država ima problem sa budžetom ali ne možemo sa jedne strane oporezivati izbeglice, oporezivati socijalne slučajeve, a sa druge strane rešavati ovaj problem koji se tiče advokata.
Još jednom podsećam ovo je amandman koji je podneo i predsednik Narodne skupštine gospodin Nebojša Stefanović, ovo je i njegov amandman i gospodin Zoran Babić i Vlada je to prihvatila. O čemu se sada ovde vodi spor? Neki aplaudiraju neki ne aplaudiraju. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u toku načelne rasprave o ovom predlogu zakona smo ukazali na sve probleme koje će ovaj zakon proizvesti i kada je u pitanju lokalna samouprava i kada su u pitanju građani. Istakli smo našu kritiku i naše protivljenje da u ovako teškoj situaciji, u kojoj je Vlada dovela državu kada je u pitanju stanje budžeta, da se problem rešava tako što će se mogućnosti ubiranja poreza ili punjenje budžeta prevaliti na građane, tj. na lokalnu samoupravu, a potom i na građane.
Želim da podsetim na početku kako je išao u prethodnih nekoliko godina čitav proces oduzimanja sredstava lokalnim samoupravama. U isto vreme, kako je proces oduzimanja sredstava išao, tako je tekao proces dodavanja novih nadležnosti.
Godine 2009. umanjena su transferna sredstva. Gospodine ministre, bili ste u toj vladi kada smo mi iz DSS vrlo oštro kritikovali tu odluku i rekli kakve će ona posledice imati na lokalne samouprave. Potom je 2011. godine donet zakon koji je navodno trebao da popravi stanje u finansijama lokalnih samouprava, ali nažalost bez nekog većeg efekta, pogotovo što je situacija oko transfernih sredstava ostala ista.
Sada se donosi nov zakon u kojem će lokalne samouprave takođe biti uskraćene za određena sredstva. U isto vreme, lokalne samouprave su dobijale nadležnosti kada su u pitanju putevi, kada je u pitanju zdravstvena zaštita i niz drugih sa tim umanjenim sredstvima. Jednostavno, ne može se govoriti ni o kakvoj decentralizaciji, ni o kakvom jačanju lokalnih samouprava u prethodne četiri godine i u periodu koji obuhvata obe ove vlade.
Jednostavno ne vidimo kakva je politika. O prethodnoj Vladi smo sve rekli šta smo imali da kažemo, sve najgore sa svim kritikama kada je u pitanju njen odnos prema lokalnoj samoupravi. Ne vidimo nikakvu promenu kada je u pitanju ova vlada u odnosu na lokalnu samoupravu.
Sa druge strane, zaista je pitanje da li treba ovako širiti opseg koji se tiče svih onih koji će ući u obavezu plaćanja poreza koji se odnosi na imovinu? Da li je bilo potrebno, gospodine ministre, da se izbeglice obuhvataju ovim porezima? Da li je bilo potrebno da oni koji su dobijali nekretnine da koriste u zakup jer su pobegli sa svojih ognjišta sada moraju da plaćaju porez? Da li je bilo potrebno da socijalni slučajevi moraju da plaćaju porez za smeštaj koji su dobili u zakup od lokalnih samouprava koje su imale mogućnosti da im daju? Ne vidimo nikakvo opravdanje za ovakvu odluku.
Moj kolega Dejan Mihajlov je u načelnoj raspravi ukazao na jedan problem koji se ticao toga ko će sve biti u obavezi da plaća porez na, hajde da kažemo, pomoćne objekte u okviru jednog domaćinstva. Rekli ste da se to neće odnositi na one koji se primarno bave poljoprivredom, ali jako dobro znate, dolazim iz Vojvodine, da pogotovo u Vojvodini veliki broj domaćinstava u okviru svog dvorišta ima obore gde drže svinje, ambare, da bi se prehranila, baveći se nekom drugom delatnošću, a ne poljoprivredom, pa vas pitam da li će ti ljudi kojih je neuporedivo veći broj nego onih koji su registrovani da se bave poljoprivrednom delatnošću plaćati poreze i na te objekte? Oni su sada sa pravom zabrinuti. Postavljam pitanje – čemu sve to? Šta je smisao toga?
To su pitanja zbog kojih smo smatrali da je apsolutno neprihvatljivo da ovakva odredba stoji u zakonu i zato su moje kolege uložile amandman da se ona briše. Hvala.

Gospodine ministre, mi smo i u toku načelne rasprave ukazali na problem koji se tiče ove odredbe zakona. Sam zakon, vi ste istakli nekoliko stvari koje su popravljene, ostaje u mnogim drugim stvarima nedorečen i stvaraće probleme. Jedna od njih je upravo ova koja se tiče utvrđivanja prosečne cene i lokacije na kojima se nalazi nekretnina.
Prosto, da ukažem građanima da znaju o čemu se radi. Radi se o problemu koji se tiče utvrđivanja prosečne cene u onoj sredini gde nije bio ostvaren promet nekretnina.
Sada kako kaže ovde zakon, primenjivaće se prosečna cena u onoj drugoj, kako se ovde kaže, graničnoj zoni, u kojoj je bilo najmanje tri prometa odgovarajuće nepokretnosti. To može stvoriti velike nepravde u praksi, znajući situaciju koliko se malo promeću nekretnine u ovom trenutku, koliko se malo promeću u sredinama gde je vrednost nekretnina takva kakva jeste i može se desiti da takva sredina gde je mala vrednost nekretnina, da se graniči sa zonama gde je vrednost nekretnine neuporedivo veća, pogotovu odredbe koje se tiču nezavisno od toga kojim jedinicama lokalne samouprave pripadaju. Tek tu može biti razlika u vrednosti nekretnina.
Zašto bi građani zbog toga bili pogođeni? Samo zato što se u njihovoj sredini ne promeću nekretnine, da plaćaju neuporedivo veći porez, nego što bi to pravedno zahtevali.
Prosto vas molim da obratite pažnju i da malo pogledate izvan Beograda.
Znate šta, postoji Srbija i izvan Beograda, a čitavo jutro slušamo samo o Beogradu, kako ste vi svi za beogradizaciju, stranke, da svi građani dođu u Beogradu da žive i da ovde budu. Pa hajde svi mi koji nismo iz Beograda, da izađemo iz ove sale, obratite pažnju za male, siromašne sredine koje će se sa ovim suočiti i građani neće moći da plaćaju i biće zaprepašćeni kada vide kako im se utvrđuje osnovica za plaćanje. Ovo do sada nije bilo i ovo što sada uvodite ministre, uvodite zapravo jednu nepravdu.

Poštovana predsedavajuća, kolege narodni poslanici, juče je zakazana današnja sednica i juče ujutru su narodni poslanici u Skupštini Srbije dobili materijal za ovu sednicu.
Gospođo predsedavajuća, prekršen je član 27, član 86. stav 2. i član 167. Član 86. stav 2. kaže da se sednica može sazvati i u kraćem roku od roka iz stava 1, pri čemu je predsednik Narodne skupštine dužan da na početku sednice obrazloži takav postupak.
Zaista je neprimereno da 24 sata pre početka sednice dobijemo materijal, sednica se zakaže, narodni poslanici budu prinuđeni da o ovako važnim i ozbiljnim
zakonima koji se tiču građana Republike Srbije na brzinu spremaju svoje diskusije i amandmane. Bili ste dužni da objasnite narodnim poslanicima, a i javnosti koja sada gleda, koji su razlozi zašto je sednica zakazana u ovako kratkom roku. Dugo sam narodni poslanik i ne pamtim da je na ovaj način ikada sazvana jedna sednica.
Osim toga, član 167. govori o hitnosti postupka. Možda je već vreme da pročitamo ovu odredbu Poslovnika i da čujemo obrazloženje zašto se donose zakoni po hitnom postupku: "Po hitnom postupku može se doneti zakon kojim se uređuju pitanja i odnosi nastali usled okolnosti koje se nisu mogle predvideti. Nedonošenje zakona po hitnom postupku moglo bi da prouzrokuje štetne posledice po život i zdravlje ljudi, bezbednost zemlje i rad organa i organizacija, kao i radi usklađivanja i ispunjenja međunarodnih obaveza i usklađivanja propisa sa propisima EU.".
Molim vas da objasnite koji su to zakoni koji su sada na dnevnom redu, iz oblasti finansija, prouzrokovali štetne posledice po bezbednost građana…
(Predsedavajuća: Vreme.)
… štetne posledice po građane.
Molim vas da date obrazloženje. Ovakav jedan čin zakazivanja ovakve jedne sednice u ovako kratkom roku, do sada u Narodnoj skupštini nije bio učinjen. Hvala.

Evo, mogu da kažem da sam pažljivo pratio ovu diskusiju oko mogućnosti preuzimanja nadležnosti od strane AP Vojvodine ili lokalnih samouprava i generalno je pitanje kapaciteta naših lokalnih samouprava da preuzimaju određene nadležnosti.
Želim da podsetim stvarnost u kojoj se nalaze naše lokalne samouprave, stvarnost u kojoj su one dovedene odlukama i Vlade Republike Srbije i Skupštine, da podsetim da su lokalne samouprave uskraćene za značajna sredstva koja su im bila predviđena zakonom, govorim o transfernim sredstvima, a da su, kako su im uskraćena sredstva, preneta i niz nadležnosti, od održavanja puta, o čemu ste vi govorili, ministre, od domova zdravlja, hitne pomoći, evo sada za naše lokalne samouprave zbog tih novih obaveza, a neispunjavanja obaveza od strane države da im zakonita sredstva prenesu, grcaju u problemima. Ne mogu da naprave ni jednu ozbiljnu investiciju, investicioni plan, dugoročno planiranje.
I sada mi ovde raspravljamo o tome, da li one treba da preuzimaju nadležnosti? Znači, lokalne samouprave u Srbiji, u stanju u kome se danas nalaze, to nisu jednostavno u mogućnosti.
Sada o autonomnoj pokrajini. Mi smo ovde u ovoj Narodnoj skupštini 2009. godine raspravljali o Zakonu o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine, gde je rečeno - kada se taj zakon usvoji, kada se Vojvodini prenesu nadležnosti, u Vojvodini će krenuti neverovatan razvoj, neverovatan boljitak, nova zapošljavanja. Vojvodina ima kapacitete, sposobnosti, sve što treba, kada preuzme te nadležnosti, da se u Vojvodini bolje živi.
Od tog neustavnog zakona do danas u Vojvodini smo došli u situaciju, po statistici ove države, da se živi najgore.
I sada vas pitam kakvo je to pravo da se u situaciji u kojoj se nalazi AP zbog neodgovorne, loše politike vlasti u Vojvodini, traži nova nadležnost, kada nisu bili u stanju da nadležnosti koje su preuzeli, realizuju, čak šta više, doveli su u mnogo gori položaj građane u AP Vojvodini.
Dosta više priče o vrednosti, o AP Vojvodini, o vrednostima autonomije. O kojim mi vrednostima pričamo? Pre neki dan smo videli velike demokratske i evropske vrednosti, da se autonomija poziva na 1945. godinu, na komunističku diktaturu. Odatle izviru te vrednosti sada u Vojvodini, kada se odluka donosila s pištoljem na čelu. Dosta više te priče.
Vojvodina nije u mogućnosti, ni stanjem u kome se nalazi njena vlast, ni kapacitetima da preuzme ove nadležnosti.
Ne možemo više svaki put kada je diskusija o važnim zakonima države da pričamo da su ugrožene vrednosti AP Vojvodine, da se demokratski i evropski principi urušavaju, a sada smo očigledno videli koji su to principi – 1945. godina, OZNA, pritisci i obračun sa neistomišljenicima.
Molim vas da shvatimo u kom stanju se država nalazi, lokalna samouprava i Vojvodina. Oni jednostavno ovo nisu u mogućnosti. Hvala.
(Borislav Stefanović, s mesta: Replika.)