Hvala, gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine Iliću, vi ste nam u martu ove godine u ovoj sali rekli da u Srbiji ima 1.300.000 bespravno izgrađenih objekata i da smo po tome prvi u Evropi. Nažalost, to prvo mesto znači da smo najgori u Evropi i to dovoljno govori u kakvoj situaciji se nalazi naša zemlja.
Ovaj problem datira odavno i država je dugo pokušavala da reši pitanje legalizacije još od 1997. godine, pa su donošeni zakoni 2003, 2005, 2009. i 2011. godine. Svaki od njih je trebalo da pojednostavi proceduru. Za svaki se govorilo da će rešiti problem legalizacije, da će omogućiti stvaranje novih privrednih subjekata, da će stvoriti tržišnu konkurenciju, da će opravdati eventualne troškove, a u suštini, svaki od njih je samo pomerao vremenske granice, odnosno određivao novi rok do kada treba da se završi ovaj proces.
Krajnji rezultat svih ovih zakona je, kao što ste i sami rekli, povećan broj nelegalno izgrađenih objekata, jer gospodine ministre, od 11. septembra 2009. godine, kada je ovde u Skupštini usvojen Zakon o planiranju i izgradnji, nastavilo se sa bespravnom gradnjom od strane pojedinaca, od strane privrednih subjekata, ali nažalost, i od same države.
Vi ste rekli da se širom Srbije bespravno gradio niz objekata koji su od kapitalne vrednosti i pored upozorenja inspekcijskih službi. Rekli ste da je Vlada gradila pojedine objekte bez ijednog papira, bez dozvole, bez revizionih komisija, bez studija koje su potrebne za tako nešto. Mislimo da je to strašno i da je nedopustivo. Naravno da tome treba stati na put.
Zbog lošeg Zakona o planiranju i izgradnji iz 2009. godine, koji smo kao DSS i tada kritikovali i ukazivali na sve njegove nedostatke, reagovao je i Ustavni sud. Mesecima građani Srbije nisu bili u mogućnosti da upišu svoje objekte u katastar nepokretnosti.
Zakon o posebnim uslovima za upis prava svojine na objektima izgrađenim bez građevinske dozvole, koji je ova skupština usvojila u martu, mislim da nema niko. Evropa ne poznaje ovakvu vrstu pravne regulative, jer se ispostavilo da je njegova suština u stvari upis prava svojine na zemljištu. I tada smo govorili da taj zakon neće rešiti probleme, da je pun pravnih praznina i dvosmislenih odredaba koje regulišu upis prava svojine na građevinskom zemljištu, pa čak i upis nad objektima koji se nalaze na površinama javne namene, što je nedopustivo.
Takođe smo ukazali da će vlasnici i zemlje i objekata u pojedinim slučajevima postati oni koji na to nemaju pravo. Ne sme zakon, ne sme država, ne sme vlast jedne zemlje dozvoliti da se upiše pravo svojine na tuđem bez i jednog papira.
Zaista ne znam da li je cilj tog zakona bio da se građanima uzmu pare po osnovu poreza na imovinu. Da li je ostvarena finansijska korist? Da kažemo da je, recimo, pola miliona zainteresovanih subjekata uplatilo tih 100 evra i na taj način popunilo budžetsku rupu koja postoji u budžetu Republike Srbije. Da li će gospodin Lazar Krstić na osnovu tih sredstava uspeti da smanji budžetski deficit? Podsećam vas samo da je u avgustu mesecu on iznosio preko 30 milijardi dinara, da je država u avgustu prihodovala 550 miliona evra, a potrošila 810 miliona evra, što je katastrofa.
Kao što je slučaj kod trošenja državnog novca, tako je i kod ovog zakona bio slučaj da su određeni rokovi, određene procedure, izvršavanjem od strane državnih organa, ali nisu postavljene nikakve sankcije, uopšte nisu predviđene. Zbog toga nam se sve ovo i dešava.
Ovaj zakon o legalizaciji, o kome danas pričamo, jeste malo jasniji i precizniji u tom pogledu, ali samo u tom pogledu. Ako bih govorio o ovom zakonu kao pravnik, to je nešto do sada neviđeno. Ako pokušam da govorim kao poslanik, kao građanin koji pokušava da sagleda probleme na terenu, onda je to nešto drugačije.
Proučio sam kako je ovo pitanje rešeno u susednim zemljama – u Crnoj Gori i u Hrvatskoj. Nigde ne postoji pojam legalizacije ovako kako je to ovde predviđeno. Ovaj zakon predviđa naknadno izdavanje građevinske i upotrebne dozvole, što je direktno suprotno ustavnim načelima o retroaktivnosti. Ovo nije leks specijalis, ovo nije poseban zakon koji može imati povratno dejstvo, a nažalost, predviđa i takvu mogućnost. Mi se, nažalost, u Srbiji nalazimo u takvoj situaciji da retko ko gradi legalno, a Skupština je u prošlosti donosila niz zakona koji su trebali upravo da omoguće legalnu gradnju.
Podsećam vas, gospodine ministre, a i sami ste to rekli, da je građenje bez građevinske dozvole krivično delo, da je Krivični zakonik Republike Srbije još 2003. godine, znači pre 10 godina, predvideo da lice koje je izvođač radova ili odgovorno lice u pravnom licu koje je izvođač radova na objektu koji se gradi, odnosno koji izvodi radove na rekonstrukciji postojećeg objekta, bez građevinske dozvole, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine i novčanom kaznom. Lice koje je investitor ili odgovorno lice u njemu kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom. Kada je izdato rešenje o obustavi radova, a lice iz stava 1. i 2. ovog člana, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina.
Takođe, krivično delo u Republici Srbiji jeste i kada se neko bez dozvole priključi na infrastrukturne instalacije. Kako je moguće da neko napravi krivično delo i priključi se na električnu energiju, na vodovod, na kanalizaciju, na telekomunikacioni sistem? Malopre smo čuli ovde da ste vi rekli – kako jedan ministar protiv drugog ministra može da podnese krivičnu prijavu? Čuli smo da kada podnese zahtev jedan ministar, on dobije dozvolu za 30 dana, a neki drugi građani čekaju 279 dana.
Karakteristika svih ovih pomenutih zakona, koji su u prošlosti donošeni u parlamentu, znači od onog Ivkovićevog iz 1997, pa do Dulićevog iz 2009. godine, jesu komplikovane i skupe procedure. Sa druge strane, očigledna nespremnost državnih organa, pre svega inspekcijskih službi, da reaguju na nepravilnosti koje su nastale na terenu.
Upravo zbog toga, Demokratska stranka Srbije je uvek isticala, kada je ova tema bila na dnevnom redu, da nam treba čitav set zakona koji će regulisati i planiranje i izgradnju i građevinsko zemljište. Smatramo da je bitno prvo zaustaviti nelegalnu gradnju, zaustaviti krvarenje, pa tek onda ušivati ranu i lečiti posledice.
Zbog toga tvrdimo da je suština u donošenju novog Zakona o planiranju i izgradnji. On je, Bogu hvala, juče ušao u javnu raspravu i sa velikom pažnjom ćemo pratiti kako će se sve to odvijati, jer vrlo je komplikovano da problem koji je nastao pre nekoliko decenija, koji je godinama trajao, nemoguće ga je rešiti u jednom danu i na osnovu samo jednog zakona, već mnogi zakonski propisi moraju biti promenjeni.
Zbog toga smatramo da redosled poteza nije dobar. Prvo je trebalo raspravljati o Zakonu o planiranju i izgradnji, a nakon toga, upravo da bi zaustavili nelegalnu gradnju koja se i dalje sprovodi, pristupiti procesu legalizacije.
Ne bih voleo, kao mnogo puta što se dešavalo u ovom parlamentu, da na različite načine čitamo ovaj zakonski predlog, pa da sada predlagač i poslanici vladajuće koalicije smatraju da je on najbolji na svetu. To smo slušali, kažem, još jednom od 1997. godine, pa na ovamo. Opozicija to kritikuje samo zarad kritike. Valjda nam je svima u interesu da donesemo dobar zakon koji će rešiti nekom egzistencijalno pitanje, a nekome bogami, nažalost, i punjenje ličnog budžeta.
Hajde da pokušamo da stvari učinimo jasnim svima onima koji nemaju pred sobom ovaj zakonski predlog, a koji verovatno žele da postanu deo čitavog ovog procesa i uđu u postupak legalizacije. Ovaj zakon predviđa da se zahtev za legalizaciju podnosi na izdavanje upotrebne dozvole i na izdavanje građevinske i upotrebne dozvole. Tu ste se opredelili za dva datuma, a to je 11. septembar 2009. i 11. mart 2010. godine. Mogu da razumem da ste se vezali za Odluku Ustavnog suda, ali i tu ima nedoumice, šta se dešava sa gradnjom od 2010. godine pa do danas.
Ovaj vaš predlog zakona podrazumeva jednu obimnu dokumentaciju koju svi zainteresovani imaju potrebu da prikupe, uključujući i geodetski snimak, projekat izvedenog objekta, dokaz o pravu bilo korišćenja, bilo svojine, bilo zakupa na zemljištu i na objektima, plaćenu naknadu za uređenje građevinskog zemljišta i naravno, mora se dostaviti dokaz da su plaćene sve te takse. Svako ko je zainteresovan za postupak legalizacije postaviće i sebi, ali i nadležnim državnim organima, neka pitanja. Pre svega, koliko će me koštati legalizacija?
Ovaj zakon daje mogućnost lokalnim samoupravama da odrede cenu, vraća im mogućnost da urede oblast naknade za uređenje građevinskog zemljišta i sada se tu postavlja pitanje – neke mogu da utvrde veliki popust koji može iznositi i do 99%, neke možda to neće odlučiti, ali će svakako morati da vode računa da se ne vrši diskriminacija, da ne bi završio i ovaj zakon pred Ustavnim sudom i da ne bi neke njegove odredbe bile oborene, kao što je to slučaj sa Zakonom o planiranju i izgradnji.
Ne sme biti diskriminacije znate zbog čega – zato što se to već mnogo puta dešavalo. Svi oni koji su legalno gradili, platili sve takse, izvadili sve potrebne dozvole, svi oni koji su plaćali redovno struju, koji su plaćali TV pretplatu, ispali su veverice, a oni koji to nisu plaćali dobili su reprogram na pet godina, na deset godina, ne treba da plate kamatu i nalaze se u mnogo povoljnijem položaju. To je nedopustivo u jednoj pravnoj zemlji kakvu smatramo da treba postane i Republika Srbija.
Treba jasno reći, legalizacija će ukoliko se sprovede po ovom zakonu mnogo više koštati i pojedince i privredne subjekte. Zbog toga što mora da se plati cena glavnog projekta. Prema informacijama koje sam ja uspeo da prikupim ona iznosi od 12 do 30 evra po metru kvadratnom i mora se platiti naknada za uređenje gradskog građevinskog zemljišta. Sada će to raditi stručna lica, to će raditi kompanije koje se bave ovom vrstom posla, to više se neće raditi na osnovu zapisnika ili izveštaja građevinske komisije.
Na kraju, treba reći da su nejasni kriterijumi. To je taj famozni član koji reguliše način plaćanja. Na koliko rata, u kom iznosu, na koliko godina, gospodine ministre? Desiće nam se da imamo sposobne gradonačelnike i nesposobne, da imamo gradonačelnike koji će dati veliki popust zato što su u mogućnosti da uslove Vladu, novog ministra finansija brojem svojih poslanika u parlamentu da bi izglasali neki zakonski predlog ili da bi Vlada opstala, da dobiju iz tekuće budžetske rezerve dvesta, trista miliona na osnovu kojih će pokrivati određene minuse u svojoj opštini, a moj gradonačelnik, bez obzira iz koje je političke stranke, da bi popunio budžet neće moći da ide sa tolikim popustom i moji sugrađani će reći - evo šta nam radi lokalna vlast, oni nas globe. Na kraju krajeva, moraće da plate više.
Šta se dešava sa onim licima koja kažu – ako ne legalizujem, ko će znati šta imam u dvorištu? Da li je jasno našim građanima šta je ortofoto snimak, šta je taj čuveni „gugl strit vju“. Siguran sam da neće biti velika navala na proces legalizacije nakon usvajanja ovog zakona, da će odziv građana biti gotovo zanemarljiv, jer je i sada dovoljno, na osnovu zakona koji smo usvojili pre par meseci, da se do kraja 2014. godine samo upišu u katastar nepokretnosti. Ukoliko ne žele da prometuju svojom nekretninom, ne žele da prodaju, oni uopšte ne moraju da uđu u proces legalizacije.
Postavlja se pitanje – do kada može da se podnese ovaj zahtev? Na osnovu Zakona o upisu prava svojine svi će to morati da urade do kraja 2014. godine, ali ovaj zakon o legalizaciji prilično je neprecizan u delu člana 21. i mi smo na to intervenisali putem amandmana, jer on ne utvrđuje rok za nadležne organe. Utvrđen je rok od godinu dana za građane, odnosno za lica koja žele da uđu u proces legalizacije, ali ne postoji predviđen zakonski rok u kome je državni organ dužan da ga obavesti da je potrebno da dopuni dokumentaciju, tako da se može stvoriti tu određen problem. Mislim da smo dali dobro rešenje koje će regulisati na pravi način ovo pitanje.
Na kraju, svako će se pitati, šta imam u stvari od tog čitavog procesa legalizacije, jer ako ne stavljate nepokretnost u promet, a većina naših građana je gradila svoje objekte da bi u njima živela, neće ih prodavati, upisaće se u katastar, platiće tu cenu od 100 evra, plaćaće porez na tu imovinu koju ima, ali problem je zato što se onda zakon odnosi na sve one obaveze, na sve one ljude koji su gradili ogromne poslovne i stambene objekte koji će, na osnovu ovoga, moći da dobiju tapiju, da na osnovu svega toga zarade veliki novac prodajom tih objekata.
Ispostavlja se da je ovo nametnuta obaveza, da neko traži da se poklopi stanje koje se slika iz vazduha, sa stanjem u katastru. Govorili ste da je to obaveza koju od nas zahteva EU, a da se na kraju ispostavlja da to nije naša dobra volja i želja da rešimo problem legalizacije u ovoj zemlji.
Ponavljam još jednom, mora se ozbiljno voditi računa da se ne vrši diskriminacija građana koji su regularno ušli u ovaj postupak, platili sve takse i naknade i one koji će na ovaj način ostvariti neka prava. Smatram da je krajnje vreme da prestanemo da budemo nekakva „dogovorićemo se zemlja“.
Malopre sam imao priliku da čujem jednog kolegu koji je govorio o situaciji na Zlatiboru. Obzirom da znam o kom problemu se ovde priča, koji je on iznosio, to je njegovo pitanje lično, porodično, njegovog brata, Zlatibor turista, porodice Jeremić, a ne građana Srbije, imaćemo prilike da to raspravimo.
Ne može neko reći da lokalni moćnici zaustavljaju Zakon o legalizaciji. Ne. Predsednik jedne opštine, opštine Čajetina izneo je svoje mišljenje, svoj stav. Smatra da će njegovi sugrađani u opštini Čajetina biti oštećeni time što neće prihodovati lokalni budžet sredstva od legalizacije, a ne da se rasprodaje zemlja oko jezera, da bi neki privatnik sutra tu gradio hotele, solitere ili ne znam šta već.
Demokratska stranka Srbije je predložila konkretna rešenja. Predložili smo niz amandmana, ali otvoreno vam kažem, bez obzira da li će oni biti prihvaćeni ili neće, mi ne možemo podržati ovaj zakon jer smatramo da je ravno ludilu stalno ponavljati istu stvar, a očekivati drugi rezultat. Hvala vam najlepše.