Ovaj amandman na član 9. mora da se usvoji. Ako se ne usvoji ovaj zakon postaje neustavan.
Još jednom čitam – Vojska Srbije se može upotrebi van granica Republike Srbije samo po odluci Narodne skupštine Republike Srbije. Ne može o tome da odlučuje više ni predsednik, ni Vlada, ni ministar, ni Generalštab, ni načelnik Generalštaba, niko, niko, samo Narodna skupština, u Ustavu jasno piše! I da bi bilo u skladu sa Ustavom, molim vas da se usvoje ovi amandmani na čl. 9, i 11. kao i član 10. koji su podneli, interesantno, u istom tekstu, naprednjaci i radikali. Ali, sve to povezuje ono što je jedino prihvatljivo, dakle, kako je amandmanima predloženo, a sve drugo je apsolutno neustavno, neprihvatljivo i pravi se problem.
Gospodo, preuzimate veliku odgovornost, bez obzira što ovde nema ministra. I Gospoda iz Vojske neka ovo dobro slušaju, preuzima se velika odgovornost. Nekada Srbija nije mogla da izbegne ratove, možda u Prvom svetskom ratu, nekada je Srbija i srpski narod mogao možda da izbegne rat, recimo, u Drugom svetskom ratu, ali da nismo učestvovali u ta dva rata, danas bi nas bilo 35 do 40 miliona. Pitanje je kako bismo sa takvim brojem danas, uopšte, mogli da imamo problem teritorijalnog integriteta i suvereniteta? O svemu mora da se vodi računa. To je nacionalni interes, to je interes države Srbije, ne treba nam da idemo i da učestvujemo.
Ponavljam ovu priču od jutros, za one koji nisu čuli, komandant snaga ISAF, Mirovne misije UN u Avganistanu, tražio je ovih dana, ne od Ban Ki Muna, ne od UN, ne od Saveta bezbednosti, dodatnih 40.000 vojnika za Avganistan, jer ne znaju gde se nalaze, ne znaju šta ih snalazi, nego je tražio od predsednika SAD. Predsednik SAD je obećao Amerikancima da će smanjiti broj vojnika u Avganistanu. To ne znači da ih neće biti 110.000, a sada ih je 70.000, nego da će biti manje Amerikanaca. Šta posle toga sledi? Ono što je prvi uradio britanski premijer, poslao je dodatnih 500 vojnika, ići će naše komšije Rumuni, Bugari, Hrvati već šalju za tri puta više nego što su sad prisutni, ići će pritisak i na sve ostale, naročito na one koji su pokazali da lako slušaju naredbe Vašingtona ili kojima je Vašington pomogao da budu vlast u sopstvenoj državi, kojima je pomogao da formiraju vladu.
Nemojte sa ovim stvarima da se igramo! Prihvatite ove amandmane. Ako već mora zakon da se donese, neka bude u skladu sa Ustavom, neka Parlament preuzme odgovornost za te najteže odluke. Nemojte da preuzima odgovornost samo jedan deo mišljenja naroda, dakle, ako treba tako nešto da se radi, molim vas, neka bude u skladu sa Ustavom! Apsolutno ne dolazi u obzir da bilo ko može da donese odluku van Parlamenta o upućivanju jednog jedinog vojnika. Reč „odlučuje“ ne sme da stoji nigde u zakonu, samo tamo gde piše – ''Parlament, Narodna skupština''. Ništa predsednik, ništa ministar, ništa Generalštab, ništa Vlada, niko, niko, samo Narodna skupština! Svi ostali sprovode odluku Narodne skupštine, to je i te kako jasno.
Nemojte, ponavljam još jednom, Srbija mora da bude vojno neutralna, Srbija mora sa svima da sarađuje. Dovoljan je okvir ''Partnerstvo za mir''. Treba ići u mirovne misije, ali tamo gde su mirovne i gde mi donesemo odluku, u našem sastavu, sa našim oznakama, sa našim platama, naravno, srpski vojnik ne treba da bude plaćenik, niko drugi da ga plaća, ova država treba da ga plaća, gde god da ide. Jedino je to prihvatljivo i za državu i za narod Srbije.
Na kraju, završavam time, ne treba se plašiti referenduma. Ko god je demokrata treba da poštuje volju naroda. Ne treba se kriti iza manjine. Molim vas, da bismo znali da nas ne zovu ili da nas zovu, treba raspisati referendum i doneti odluku, da bi država strateški znala, koja će biti, svima je jasno, da Srbija ne treba da bude članica NATO pakta, da bismo posle toga mogli na pravi način da radimo i postupamo kako nalaže Strategija nacionalne bezbednosti, Strategija odbrane, da organizujemo zemlju i situaciju u kojoj je vojno neutralna. Hvala.