Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, iskoristiću ovo moje izlaganje da ukažem na nešto što sam hteo da reklamiram kao povredu Poslovnika, ali nisam želeo da posebno zamaram ovaj skup.
Želim da obavestim predsednika Narodne skupštine, ali i ministra Vuksanovića, o sledećem. Naime, poslanička grupa Demokratske stranke je uputila poslanička pitanja, pet pitanja ministru za kapitalne investicije, Velimiru Iliću, 2. februara 2005. godine. Želim da vam kažem, kolege narodni poslanici, da gospodin Ilić do dana današnjeg nije dao odgovor na ova poslanička pitanja, što je kršenje njegovih obaveza koje proizilaze iz njegove pozicije kao ministra, njegovih ustavnih obaveza i obaveza predviđenih ovim poslovnikom.
Dakle, molim gospodina ministra Vuksanovića i gospodina predsednika Skupštine Predraga Markovića da utiču na kolegu iz svoje koalicije, najefikasnijeg ministra, kako nam je to rečeno u Vladi Republike Srbije, da ispuni svoje obaveze koje su utvrđene Ustavom Republike Srbije.
Što se tiče ovog zakona, moram vam reći da je naš poslanički klub zaista imao veliku dilemu da li da podrži zakon o visokom obrazovanju, odnosno da li da podrži rešenja koja su ovde data ili da glasa protiv zakona, i vi znate da nama iz Demokratske stranke nije teško da glasamo za Vladine predloge uvek kada ti vladini predlozi predstavljaju korak napred, i u onim slučajevima kada taj korak napred nije dovoljan, nije dovoljno hrabar, nije dovoljno velik, nije onakav kakav bi bio da je Demokratska stranka u prilici da predlaže zakonske predloge.
Na kraju, kao što je to profesor Gaša Knežević rekao, mi jesmo prihvatili da glasamo za ovaj zakon, dali smo jedan značajan broj amandmana, gospodin ministar i Vlada Republike Srbije su prihvatili naše predloge, neke jesu, neke nisu.
U svakom slučaju, definitivan naš zaključak jeste da ovaj zakon treba podržati, iako on ne predstavlja korak napred u onoj meri u kojoj bi to bilo da je DS predlagač ovog zakona. Dakle, ono što mi zameramo Vladi Republike Srbije od samog početka jeste da nije dovoljno hrabra, da katkad vodi Srbiju koracima unazad, a kada ide napred da to čini sa velikim oklevanjem, nesigurno i ne u dovoljnoj meri.
Razlozi za jesu prevagnuli. Neću hvaliti odredbe ovog zakona koje su dobre, jer za tim nema potrebe, osvrnuću se na kritike ovog zakona, i to su stavovi i DS i moji stavovi kao narodnog poslanika, koje sam izrazio u nekim amandmanima koje sam predao Vladi Republike Srbije. Pokušaću da krenem nekim hronološkim redom.
Najpre, o tome smo juče razgovarali na Odboru, pitanje akreditacije i merila kojima se ta akreditacija vrši. Dakle, ovo i ne upućujem kao posebnu kritiku Vladi Republike Srbije, niti ministru Vuksanoviću, nego želim ovde pred narodnim poslanicima i pred javnošću da izrazim dilemu koju imam kada je u pitanju akreditacija visokoškolskih ustanova. Naravno, akreditacija za početak rada se vrši prema onim standardima i kriterijumima koji su primenjivi u momentu početka rada visokoškolske ustanove. Normalno, odnose se na program, stručni kadar, opremljenost itd.
Bojim se da imamo veliki problem zbog toga što se tu pitanje akreditacije završava. Mislim da bi morala postojati neka vrsta akreditacije koja bi vrednovala finalni proizvod. Finalni proizvodi visokoškolske ustanove jesu oni koji završe obrazovanje u toj ustanovi.
Dakle, tu bi moralo da bude ključno pitanje akreditacije, kakvi to kadrovi izlaze sa visokoškolskih ustanova.
Znate jedan fakultet može imati veći broj doktora nauka, može imati dobre prostorije, računare itd, ali na tom fakultetu se ispiti mogu polagati vrlo čudno, može u krajnjem slučaju da se polaže i sa nedovoljnim fondom znanja, na neke načine koji baš i ne odgovaraju standardima savremenog sveta, pa i takva visokoškolska ustanova može da radi.
Ukoliko bi u budućnosti razmotrili mogućnost akreditacije koja bi bila neka vrsta revizije onoga što se dešava na visokoškolskoj ustanovi, mislim da bismo znatno poboljšali kvalitet proizvoda koje dobijamo, a to je svršeni student trogodišnjih ili petogodišnjih studija.
Dakle, to je ta dilema koja ostaje, ali koju ne mogu posebno da uputim kao kritiku Ministarstvu, nego to postavljam kao jedno pitanje za razmišljanje, kako bi u nekim kasnijim izmenama ovog zakona u tom pravcu možda nešto učinili.
Takođe, a to jeste kritika predlagaču, mislim da ovaj predlog zakona ne afirmiše na odgovarajući način privatnu inicijativu. Mislim da se mnogim zakonskim rešenjima guši privatna inicijativa. Obrazložiti na nekoliko primera zašto mislim da je to tako.
Pre svega, član 41. predviđa da je za početak rada neophodno 60 posto nastavnika u radnom odnosu sa punim radnim vremenom od ukupnog broja nastavnika potrebnih za obavljanje nastave na studijskom programu za koji se traži dozvola za rad. Tu imam dilemu, koju nisam uspeo da odgonetnem sinoć na Odboru za prosvetu, a to je da li se to odnosi samo na prvu godinu studija ili na sve tri, odnosno pet godina studija?
Jer, ukoliko tražite od osnivača fakulteta da ima 60 posto u stalnom radnom odnosu, a odnosi se na svih pet godina studija, teško ćete naći osnivača koji je spreman da angažuje toliki kapital, da zaposli toliki broj doktora nauka, i da oni sede, dok onaj student sa prve godine ne stigne do pete godine, da bi nešto radili.
Naravno, ne mora to biti tako, može biti tri godine, ali generalno plaćate nekoga za posao koji ne radi, jer on nema kome da predaje pošto je fakultet tek osnovan. Kada se osnuje fakultet, on upisuje studente prve godine studija i šta da radi onaj čiji je predmet na trećoj godini studija, a morate da mu dajete platu, ili onaj na četvrtoj ili petoj godini studija?
Tu sam imao jedan amandman, ali zbog toga što je on tehnički možda malo nezgrapno sročen, taj amandman sam povukao. Večeras imamo Odbor za prosvetu. Ukoliko mislite da sam u pravu, Odbor za prosvetu bi mogao ovde dati neki amandman, ukoliko je dozvoljeno da se dozvoli ta privatna inicijativa.
Drugo je pitanje položaja osnivača. Članom 52. je predviđeno kakav je sastav saveta visokoškolske ustanove. Zamislite, neko uloži značajan kapital, a njegovo učešće u savetu je svega jedna šestina, a savet visokoškolske ustanove odlučuje o vrlo bitnim pitanjima, pa se u krajnjoj instanci postavlja pitanje šta je sa profitom i ko odlučuje o raspodeli profita.
Ne možemo očekivati da će se privatni kapital angažovati u situaciji kada će o bitnim pitanjima da odlučuje neko drugi, a ne onaj ko je osnivač.
Mislim da su ovo dva značajna razloga zbog čega privatna inicijativa na ovom polju neće zaživeti. Privatna inicijativa nam je izuzetno potrebna jer će se stvoriti konkurencija i kao posledica konkurencije uvek dolazi kvalitet. Stoga mislim da bi večeras na sednici Odbora, koja je zakazana za 18 časova, trebalo razmotriti ova dva pitanja.
Takođe, jedno od pitanja koje je meni sporno, jeste pitanje bankarske garancije. Ta bankarska garancija se odnosi na slučaj da privatni univerzitet, odnosno privatni fakultet prestane da radi i da bi se na neki način studenti koji su platili obeštetili. Nije bankarska garancija sama po sebi dovoljna da obešteti studente. Nije sve u novcu. Student koji je došao do treće godine studija, pred kraj treće godine studija, treba da nađe načina da nastavi svoje studiranje.
Kod studenta je često najvažnije to vreme, da ne izgubi godinu. Za to se, u krajnjem slučaju, bori. Mnogo je važnije da mi obavežemo fakultete da zaključe ugovor sa drugim fakultetima koji će u slučaju prestanka rada ovog fakulteta preuzeti studenta. To je način rešenja ovog problema.
Ponavljam, mislim da je studentu slaba satisfakcija to što će mu neko vratiti školarinu. Mislim da ovo nije veliki problem, jer mislim da postoji jedan amandman nekog kolege i o tome treba razmisliti i prihvatiti, uz bankarsku garanciju koja bi se odnosila na materijalni povraćaj, dakle prihvatiti taj amandman koji predviđa da mora postojati ugovor i sa drugom visokoškolskom ustanovom koja će preuzeti studente, jer za studente je najvažnije da ne gube godine. To je ono što je vezano za bankarsku garanciju.
Takođe, mislim da ovaj zakon nije rešio problem sistema kriterijuma i standarda finansiranja visokoškolskih ustanova. Mislim da način kako se sada finansiraju visokoškolske ustanove od strane države nije dobar. Mislim da bi jedan od ključnih kriterijuma pri finansiranju visokoškolskih ustanova trebalo da bude broj studenata i da to bude način za finansiranje tih ustanova, jer oni jesu korisnici usluga i taj novac koji se daje treba da se raspodeli upravo prema broju korisnika usluga, kako bi usluga bila kvalitetnija.
Takođe, mislim da su ovlašćenja ministra i Ministarstva još uvek veoma velika, ali mislim da to u načelu ne može ugroziti autonomiju.
Pitanje kvaliteta nastavničkog kadra rešeno je članom 64, koji govori o uslovima za izbor u zvanje nastavnika. Međutim, imao sam tu jednu ideju koju želim da kažem, to sam dao u jednom amandmanu, a odnosi se na to ko je taj ko će da vrši ocenu naučnog rada kandidata. Ja sam mislio da ocenu naučnog rada kandidata za izbor u zvanje docenta, vanrednog profesora ili redovnog profesora treba da daje nadležni stručni organ ministarstva za oblast nauke, po proceduri određenoj za ocenu naučnog rada istraživača u Zakonu o naučnoistraživačkoj delatnosti.
Mislim da bi se na taj način uravnotežili kriterijumi i da bi se prosto izbila svaka sumnja da se do tih zvanja može stići prosto simpatijama, kolegijalnošću, poznanstvom sa ljudima sa kojima se srećete svaki dan i sa kojima radite.
To je verovatno jedan od način, uz naravno uvođenje konkurencije, da se poveća kvalitet nastavničkog kadra.
Ukoliko se vrši izvesna reforma, mislim da se ne vrši sveobuhvatna reforma, ona ne sme da se vrši na način da se najviše odrazi na položaj studenata, a mislim da u ovom zakonu, bar inicijalno, pre prihvaćenih nekih amandmana, ima odredbi koje u značajnoj meri otežavaju položaj studenata.
Naravno, slažem se sa tim da studiranje treba da bude ozbiljno i da studenti treba da budu ozbiljni, i da ne mogu ispite olako da polažu i slično. Ali, da li će student lako proći ispit ne zavisi od toga koliko će on ispitnih rokova imati, niti zavisi od toga da li će on biti u obavezi da polaže ispit neposredno nakon odslušanih predavanja, već pre svega od toga koji će kriterijum profesor primeniti.
Ovde su stvari nekako okrenute naopačke. Ukoliko profesori primenjuju stroge kriterijume i zaista zahtevaju znanje onoga ko se pojavi pred njima, sasvim je svejedno da li će on imati jedan rok, jednu mogućnost za polaganje, dve ili tri.
Stoga mislim da je dobro da se prihvati amandman koji povećava broj rokova kada studenti mogu da izađu na ispite, a takođe i amandman kojim se ne traži od studenta da izađe na ispit neposredno posle odslušanih predavanja. Mi moramo razumeti da studenti u Srbiji ne studiraju u uslovima kakvi su u SAD-u, zapadnoj Evropi. Ovde studenti žive daleko teže. Mnogi od njih rade da bi se izdržavali. Opterećeni su brojnim problemima i nema potrebe da elaboriram generalno kako živimo i kakva nam je situacija u društvu.
Mi, onda, ne možemo od takvih studenata očekivati da su oni u potpunosti predani svom poslu, da idu samo na predavanja i odmah posle predavanja izlaze na ispitni rok, to im je jedan jedini ispitni rok, polažu ispit ili ne polože, a ako ne polože oni više nemaju pravo ili eventualno imaju još jednom.
Nije to baš u Srbiji tako. To se mora liberalizovati i ako već želimo da pooštrimo studije, krenimo sa druge strane, krenimo od pooštravanja uslova za izbor u nastavna zvanja i pooštravanjem samih kriterijuma koje će ti profesori dati kada se dolazi na ispit, a ne od toga što ćemo na ovaj način otežati položaj studenata, jer ako je neki kriterijum nizak onda ćete položiti svakako iz prve, nezavisno od toga da li imate pri tome još nekoliko rokova ili ne. Dakle, u tom smislu zakon takođe nije dobar.
Imam primedbu i na član 75. koji kaže da nastavnik, odnosno saradnik visokoškolske ustanove može zaključiti ugovor kojim se radno angažuje u drugoj visokoškolskoj ustanovi samo uz prethodno odobrenje stručnog organa visokoškolske ustanove u okviru koje ima zasnovan radni odnos.
Nastavnik ovo može da radi bez ikakve saglasnosti. Nema potrebe da mu se daje saglasnost, jer po logici stvari organ upravljanja visokoškolske ustanove neće dati svom profesoru da ide da predaje nekim drugim đacima. Prosto neće mu dati, jer će na taj način želeti da sačuva tog profesora za sebe, da bi sutra privukao studente za sebe i to je sasvim logično.
Ali, šta društvo dobija ovim? Ništa. Ovim dobijaju fakulteti, pre svega Univerzitet u Beogradu i fakulteti u Beogradu. Društvo ne dobija ništa jer profesori sa Univerziteta u Beogradu ne mogu da se pojave u Kragujevcu, u Nišu ili negde drugde gde se budu osnivali fakulteti ili možda univerziteti. Nema šanse da ih vide studenti koji ne studiraju u Beogradu.
To je loše. I profesori su neka vrsta nacionalnog blaga. U njih je društvo mnogo uložilo. Oni su sami u sebe uložili i njihova najveća funkcija je da se bave naučnim radom i da svoje znanje prenose studentima. Treba omogućiti svima da vide profesore Univerziteta u Beogradu i da ti profesori mogu da im prenesu svoje znanje.
Prema tome, ne razumem čemu ovo ograničenje. Ovo će ograničenje, takođe, na izvestan način da guši privatnu inicijativu, jer neće biti ni mogućnosti, mi u Srbiji nemamo toliko doktora nauka i toliko kvalitetnog kadra, da se osnivaju drugi fakulteti i da se na njima pojave ljudi koji mogu zaista kvalitetno da prenesu svoje znanje.
Ovo je još jedan od razloga koji duboko kompromituju reformski kurs ovog zakona po pitanju privatne inicijative.
Dakle, možda je to jedna od najvećih manjkavosti ovog zakona. Ali, ostaje još jedno pitanje.
Vlada je dala amandmane kojima se nešto poboljšava, evo amandman 7. gde se reč "magistarskog" zamenjuje rečima "diplomsko-akademskog". Vladino obrazloženje je potpuno ispravno i dobro je što ona daje ovaj amandman na član 16. zakona, u stvari nije bitno, sve se odnosi na vrste i nivoe studija, a to je član 25. zakona, gde se kaže - studije prvog stepena su osnovne akademske i osnovne strukovne, a studije drugog su specijalističke strukovne, specijalističke akademske i magistarske akademske studije.
I dobro je što se menja magistarske u diplomske i akademske, i tu je Vlada dala jedno obrazloženje koje je potpuno tačno, ali to obrazloženje koje se odnosi na korišćenje naziva magistar je potpuno tačno i kada je u pitanju korišćenje naziva specijalista. Jer i specijalističke studije su kod nas, do danas, bile poslediplomske studije, posebno su se upisivale, posebno se kupi indeks, posebno se plati, posebno se ide na predavanja, vežbe i sl. i posebno se polaže.
Tako očekujem da večeras u 18,00 časova razmotrimo i ovo pitanje, jer apsolutno sve što je navedeno u ovom obrazloženju važi i za ovo što sam sada rekao i mislim da bi trebalo da se potrudimo da nešto po tom pitanju promenimo.
Isto važi i za član 123. gde je izostavljeno postojanje specijalističkih studija, gde se govori o tome da oni koji su započeli magistarske studije mogu da ih nastave i da u roku od sedam ili pet godina završe te studije, ali mi u Beogradu imamo mnogo studenata specijalističkih studija koji su započeli ove godine studije i oni se ovde uopšte ne pominju. Stvarno se postavlja pitanje šta je sa njima. Pretpostavljam da se analogno primenjuje ovo za magistarske, ali ne bi bilo zgoreg da sam Odbor interveniše amandmanom i da to unese.
Opet ponavljam, specijalističke studije su bile poslediplomske studije i sve što je rečeno za magistarske de fakto važi i za njih.
Dakle, na kraju Demokratska stranka, kao što je profesor Gašo Knežević rekao, podržaće ovaj zakon, on jeste korak napred. Važno je bilo da se čuju i ove kritike. Reči hvale su se dovoljno čule od strane poslanika koji podržavaju Vladu, ali DS smatra da ovo, koliko god jeste korak unapred, on je mali i možda nedovoljno hrabar. Hvala.