Gospodine Palaliću, toliko ste pitanja postavili, koliku energiju emitujete, moram da ipak odgovorim na nešto od toga.
Prvo, ne bih ja donosio zakon o toj inspekciji, da DSS to nije napisala u Zakonu o državnoj upravi, u članu 45. gde kaže – upravna inspekcija uređuje se posebnim zakonom. Da nije gospodin Lončar to napisao, ja ga ne bih donosio. Ne bi ovi ljudi sedeli pored mene, da DSS nije njih postavila njih za pomoćnike ministra u vreme kada je bila na vlasti. Toliko o politizaciji. Mislim, prosto nemojte, dajte malo mere kada kritikujete.
Izvinjavam se, dok se malo pristojnije ovde ljudi ne ponašaju, zaista ne mogu ovako da pričam.
Dakle, to je vezano za šta se donosi zakon, a zašto se ne donosi opšti zakon o inspekcijskom nadzoru. Zbog toga što je vaša stranka nametnula ovu obavezu, a ja poštujući institucije sistema, kontinuitet države, tu obavezu ispunjavam. Sad vi treba da pitate vašeg prethodnog ministra - zašto je to uradio.
Inače, da vam kažem, on je dobro ovo uradio. On je ovo dobro uradio. I bojim se da vi, gospodine Palaliću, ne razlikujete upravnu inspekciju kao potpuno poseban vid inspekcijskog nadzora koji pogađa sve organe državne uprave, sve osim javnih ovlašćenja. U propisima koji su za sve njih zajednički i nema veze sa unutrašnjim nadzorom koji se vrši u okviru svojih nadležnosti, koji vrše sada razni inspektorati i razna ministarstva i organi državne uprave, u okviru svojih zakonom propisanih ovlašćenja. Prosto, ima tu jedna zaista jako, jako velika i bitna razlika o ove dve vrste nadzora.
Dakle, ovaj nadzor, upravni nadzor se pre svega odnosi na ono što je zajedničko svim organima u vršenju javnih ovlašćenja. Pa, recimo, sprovođenje Zakona o opštem upravnom postupku, odnosno efikasnost, u sprovođenju zakona u rešavanju predmeta. Radni odnosi, to je nešto što je za sve jedinstveno. A drugo, što je posebnim zakonima u ovoj inspekciji, da li zbog mene kao mene ili ne znam koji je razlog, došlo u poslednjih nekoliko godina, da su svi želeli da baš mi vršimo nadzor nad primenom njihovih zakona. Pa Zakon o pristupu informacijama, o slobodnom pristupu informacijama, na zahtev poverenika je kod nas prebačen nadzor, iako znate da je bio u kulturi. A dok je bio u kulturi, bilo je nula prijava, a mi imamo blizu 200 prekršajnih prijava.
Sada, hoćemo li da se poštuju zakoni ili nećemo da se poštuju zakoni. Ne možemo sa 16 inspektora i sa inspektorima kao sektorom u okviru ministarstva da očekujemo nezavisnost i efikasnost. Kako će 28 hiljada subjekata da se iskontroliše? Kako da ne promenimo zakon kada nema niko po našem pravnom sistemu da kontroliše što u Preševu non stop stoji iscepana srpska zastava? Danonoćno je i nikad nisam došao u Preševo da me nisu uvredili, kao da namerno kada ja dolazim srozaju zastavu i iscepanu je drže, jer nema zakona koji može to da reguliše. Sada pravim zakon kojim će se to regulisati. Čim se usvoji ovaj zakon, moći ćemo da regulišemo i takve stvari.
Nisam kriv što imamo tolike propuste u pravnom sistemu i onda vam smeta kada neko ima zakonodavnu inicijativu i pokušava to da reši. Treba više reda i treba više zakonitosti.
Sada ste rekli koliko je ljudi postavljeno na položaje. Kako da kontrolišemo uopšte radne odnose? Kažem vam da po raznim državnim organima imamo godinama nezakonitosti. Zapošljavaju se ljudi po ugovorima o delu. To je posebno bilo izraženo 1999. godine u ministarstvima.
Ne znam šta je problem ovde? Da li je to problem neki? Ne znam o čemu je reč?
Dakle, o tome se ovde radi. Znači, prosto želimo da napravimo mehanizam da se uvede više reda u rad organa Državne uprave, više reda. Imamo zapošljavanje na ugovor o delu, a poslovi za koje se pišu ugovori o delu iz delokruga rada ministarstva. Ne može 18 inspektora da pokrije celu Srbiju. Pitali ste koliko ima jedinica lokalne samouprave? Jedinica lokalne samouprave u Srbiji ima 174, 150 opština, 24 grada. To su jedinice lokalne samouprave. Pogledajte samo, 174 jedinica lokalne samouprave čine pokreti zakonitosti u radu.
U radnim odnosima, u matičnim knjigama, u biračkom spisku, u slobodnom pristupu informacijama sa 18 ljudi, i onda kažemo - ne sprovode se zakoni koje donosimo. Znači, nemojte Upravni inspektorat. Vi meni sada kažete, pa ne znam ko je sad šta formirao, nisam ja ministar za inspektorate. Mislim, to kad dođe resorni ministar, pa formira inspektorat, vi ga pitajte – gospodine ministre, šta će vama inspektorat? Kako mene pitate za to? Niste me pitali ni kada smo bili koalicija za to. Niko me živ nije pitao ni tada ništa, a ne pita me ni sada ništa. Imam svoje ministarstvo za koje sam nadležan, što bih govorio zašto je neko formirao inspektorat. Ali, za inspekcije nadzore generalno po zakonu koji je DSS donela izričito je napisano da se za inspekcijske i izvršne poslove formiraju inspektorati. Opet je DSS napisala. Vi meni sada zamerate što taj zakon sprovodim.
Vojvodina, vi dobro znate kako je rešeno pitanje Vojvodine. Postoji Statut Vojvodine i postoji Zakon o prenosu nadležnosti. Postavljate mi pitanja na koja i sami znate odgovor. Ne mogu sada da napišem zakon suprotan Zakonu o prenosu nadležnosti i Statutu Vojvodine. Znači, radni odnosi i položaji organa u AP Vojvodini se uređuju pokrajinskom odlukom i to traje, ako se ne varam, od 2001. godine. Uređuje se pokrajinskom odlukom i ne znam šta je tu sporno. Znači, radni odnosi se uređuju pokrajinskom odlukom, a čak je i sistem plata drugačiji nego što je kod nas u republičkim organima.
Meni govorite o nekom partijskom uticaju, novom zapošljavanju ljudi, a ja ovde sedim sa ljudima koje je vaš ministar postavio na položaj i vaš predsednik Vlade. Vi meni govorite o partijskom uticaju. Ne znam kako možete, nije mi jasno. Znači, spočitavate mi što se donosi zakon koji ste vi izglasali da treba da se donose, spočitavate mi partijski uticaj, a sede ljudi koje ste vi postavili na položaj. Ni jednog od njih ja nisam postavio na položaj. Došao sam, gospodin Lončar me upoznao, kaže – ovo su pomoćnici ministra, predsednik Vlade, Vojislav Koštunica ih je stavio na glasanje i izabrali ih. Dobro, ljudi rade, profesionalci, kakve veze ja imam, niti znam da li pripadaju stranci, ni ko su, ni šta su, niti me zanima. Meni je važno da li ljudi rade ili ne rade.
Onda malo izvrćete stvari. Kažete – sad će glavni inspektor da se obraća predsedniku Republike. Pa, gospodine Palaliću, on se ne obraća predsedniku Republike, obraća se stručnoj službi. Ne kontroliše on akte predsednika Republike, pobogu, ili predsednika Vlade. On je u rangu identičan sa rangom najviših državnih službenika, devet godina staža državnih službenika. Dakle, on se obraća onima koji su najveći državni službenici stručnih službi, odnosno koji su šefovi stručnih službi u pojedinim organima. U ministarstvima su to sekretari, u Narodnoj skupštini je to sekretar Skupštine. Njima se obraćam.
Drugo, da vam kažem, gospodine Palaliću, celo vaše izlaganje zvuči kao da Upravna inspekcija nastaje danas. Sve što ste kritikovali Upravnu inspekciju, danas postoji i danas radi i danas nalaže mere. Danas se rešava, samo što ja kao ministar rešavam o žalbi kao predstavnik ministarstva, ali dalje inspektori sve ovo rade, prave zapisnike, sve ovo o čemu ste pričali i dan danas rade inspektori.
Sve to vi kritikujete kao neku strašnu stvar, a ljudi to danas rade, samo je problem što ih radi 18, samo je problem što su nesporno zavisni od svakog budućeg ministra, kao što mogu biti zavisni od mene. Dakle, problem je što nemaju ni kapacitet, ni samostalnost, što želimo sada da im damo.
Znači, ne možemo tražiti da poverenik za informacije ima izvršenje. Od kad smo preuzeli upravnu inspekciju poverenik za informacije ima izvršenje svojih rešenja preko 90%, 96-97%, od kad smo mi preuzeli to. Cela Upravna inspekcija ministarstva se svela na posao ujurivanja da se izvršavaju obaveze koje proizilaze iz Zakona o slobodno pristupnim informacijama. Sada smo svi srećni što se izvršavaju, što gospodin Šabić ima izvršenje devedeset i nešto posto, što u evropskim okvirima malo ko može da se pohvali sa takvim poverenikom za informacije od javnog značaja. Ko da to radi? Nemojte tom jeftinom demagogijom, da li će tamo biti 18 ili 36, u Upravnoj inspekciji treba da bude 36 minimum. Treba da bude i više, da uteraju red u naše državne organe, da se privedemo redu svi, i redu i zakonu da se privedemo. Da se malo ponašamo onako kako treba da se ponaša civilizovano društvo. To nema veze sa ovom ili onom vladom, to smo mi kao mi, kao politička elita, tako nam izgledaju opštine bez obzira ko bio na vlasti.
Opet da vam kažem, ništa drugo ne radim, pokušavam da osnažim tu Upravnu inspekciju da bi malo više reda bilo. Ako mislite da će da boli državni budžet zaposlenje 20 ljudi, koji će se zaposliti po konkursu, gospodine Palaliću, pa neće niko da se javi. Evo, verujte, mi smo tražili za ove četiri godine, koliko sam ja ministar, a pet godina sam ministar u ove dve vlade, za ovih pet godina u Upravnoj inspekciji smo imali konkurs, mislim da se dvoje ukupno zaposlilo. Nema, gospodine Palaliću. Nekonkurentni na tržištu rada. Tri ili četiri konkursa, a samo dvoje se na kraju zaposlilo. Nema, nekonkurentni na tržištu rada. Uslovi za Upravnu inspekciju nisu jednostavni. Neće onaj ko ima znanje da dođe u državnu upravu, jer smo našom demagogijom sveli celu tu priču o državnoj upravi na ovo na šta smo je sveli.
Da li biste vi radili, da dođete sa vašim znanjem i iskustvom, za 40 hiljada dinara ozbiljan posao? U ministarstvu na čijem čelu sam ja se dolazi na vreme na posao i odlazi na vreme. To je ozbiljno ministarstvo, bilo je ozbiljno i za vreme Zorana Lončara i ja sam ga nasledio takvog od Zorana Lončara, a on ga je nasledio takvog od Rodoljuba Šabića. Ozbiljni ljudi, ozbiljno ministarstvo, sa velikim brojem državnih službenika koji u stvari vuku svoj koren još iz vremena devedesetih godina kada su bili državni službenici. Što je najvažnije, imaju institucionalno pamćenje, imaju taj odnos prema poslu.
Neće, gospodine Palaliću, nismo konkurentni na tržištu rada. Državna uprava se pojavi sa konkursom i ne možete da dobijete. Kada prođe kriza, pa i ono malo što vredi u državnoj upravi će da pobegne u privatne firme. To je ozbiljan problem, ali ne može zato što mi non stop imamo taj problem demagogije, što ovde niko nema hrabrosti to da kaže. Kada se priča o broju državnih službenika, priča se da ih ima 200 hiljada, a u organima državne uprave radi 24 hiljade, u ovom momentu blizu 25 hiljada službenika. Ukupno u javnom sektoru radi preko pola miliona ljudi, a mi to sve svalimo da je to državna uprava. Nije državna uprava, njih je 24 hiljade. Onda kažemo – ona je porasla od 2000. godine do sada za ne znam koliko hiljada, a pri tom zaboravljamo da je 2000. godine republička administracija bila bez Uprave carina, bez savezne policije, bez niza zavoda koji su bili na saveznom nivou, Zavod za metale, Zavod za standardizaciju itd.
Prosto, toliko je nekorektno manipulisanje tim podacima i to će nas dovesti i dovodi nas polako, ali sigurno, gospodine Palaliću, u jednu jako tešku situaciju. Smetaće nam što su nam zakoni loši kada dolaze pred Skupštinu. Pa, nema ko da ih napiše, gospodine Palaliću. Nema stručnjaka, nema kadra. Ko može, ode. Malo je onih koji ostaju u državnoj upravi. Na svu sreću, sada su za pomoćnike ministara visoke plate i pomoćnike imamo, ali nemamo za obnavljanje kadra. Nema mladih koji su spremni da dođu tu i da odrade ceo svoj životni vek, jer državni službenik vredi kada radi 20 godina u državnoj upravi. Ne vredi državni službenik koji dođe na dve godine pa ode, to nije kvalitet. Državni službenik treba da radi 20 godina da bi dao svoj kvalitet, jer on ima institucionalno pamćenje, ima iskustvo, znanje i takvi nam trebaju, profesionalci. Mi nemamo čime da ih privučemo.
Sada sam proširio priču generalno na državnu upravu Srbije, ali govorim o demagogiji kojoj smo svi skloni, pa smo i ovde u ovoj diskusiji bili skloni i kažemo – šta će nama u ovoj teškoj situaciji povećanje broja upravnih inspektora?
Budući ministar, koji bude posle ovog mandata, taj će imati od ovoga velike koristi, država će imati velike koristi, jer će moći malo više reda da se uvede, a taj red će uštedeti milione. Dakle, to je ono što štedi pare. Javašluk odnosi pare. Nama ne treba javašluk nama treba da se štedi novac.
Znate li vi kako izgledaju opštine gde su vladali neki ovde opozicioni, koji ovoliko viču? Tu ne može da se sastavi kraj sa krajem zapošljavanja. Vi ne možete da nađete zakonito zapošljavanje. Devedeset posto je nezakonito zapošljavanje. Nema ko. Naložite mere pa da se onda te mere sprovedu, pa to traži vreme, a vi sa 18 ljudi hoćete da uvedete red u Srbiju, a kao svi ne znamo kakvi smo.
Svi dobro znamo kako se radilo i kako se i dan danas radi, kako izgledamo mi kao političari, kako izgledaju naši organi uprave što gradski, opštinski. Ova državna uprava je još i najbolja, ako ćemo iskreno, po kvalitetu je najbolja. Državna uprava po kadru, kvalitetu je najbolje što imamo. Naša državna uprava je komparativno sa Bosnom, Hrvatskom, Makedonijom najpoštovanija.
Pre neki dan sam organizovao konferenciju, došli su svi, potpisali smo regionalnu deklaraciju, došao je potpredsednik Evropske komisije. Mi uopšte nismo neki tako loši u sistemu državne uprave. Mi o našoj državnoj upravi najgore govorimo. U Savetu Evrope, u Evropskoj komisiji, u regionu, naša državna uprava je poštovana. Mi smo od reforme 2005. godine, koja je izvršena i na koju se ja pozivam i u dobrom svetlu kažem, koji je uradila tada DSS, ta reforma je postavila dobre osnove za našu državnu upravu, mi smo stvarno cenjeni.
Ne zaboravite Beograd je bio središte državne uprave, bivše, stare Jugoslavije. Znači, ima jedna tradicija, ima jedan kvalitet, koji postoji u Beogradu. Istina, sve manje i manje, jer kažem, nema zanavljanja kadrova, a kadrovi se ne zanavljaju jer nemate čime da ih zaposlite, da ih privučete, a ne možemo ih ničim privući jer smo toliko skloni demagogiji da je bila u jednom momentu ideja da državne službenike svedemo na elemente Zakona o radnim odnosima, što mislim da nema nigde u svetu. Nigde u svetu nema, jer je suštinski različit položaj i interes i funkcija onoga koji radi javni interes i onoga ko radi u privatnoj firmi. Mi smo potpuno različiti. Ona je teorijski odvojena, pa i praktično, a mi smo dotle došli da je pre neku godinu malo falilo da zbog medija, medija, medija, zbog želje da budemo popularni. Onda bismo se žalili što imamo loše zakone, što imamo neefikasnu upravu, žalili bi se na 1.200.000 stvari.
Ne može država funkcionisati ako je kičma države – državna uprava loša. Mi uporno radimo na tome da naša državna uprava, tj. mi političari nikako da okrenemo stranicu i da krenemo da jačamo tru državnu upravu, plašeći se šta će javnost reči. Javno kažem, nema sreće dok državna uprava ne bude snažna. Državna uprava će biti snažna i kvalitetna kada uslovi rada u državnoj upravi budu sledeći: depolitizacija, profesionalizacija i uslovi koji mogu da dovedu ljude, a uslovi su plata i položaj, da ne može da ih otpušta ko stigne, kao u privatnoj firmi. I dan danas ima anegdota u Vladi, još pre desetak godina je jedan ministar imao ideju, kaže "reforma državne uprave je kad mogu sve da otpustim i sve da zaposlim". Čovek je to govorio na Vladi. To su različiti doživljaji državne uprave.
Mislim da treba ovako, zato sam predložio ovaj zakon, nisam ga predložio slučajno. Vaš ministar je obavezu iz ovog zakona stavio u zakon koji je on radio i uradio je jednu pametnu stvar. Nemojte mi imputirati politizaciju, to vam ponovo kažem, jer na to nemate pravo. Ako imate primedbe na sam zakon, naravno, vi ste opozicija i treba da imate primedbe, ali mislim da je vaša diskusija bila više politička, a malo manje vezana za sadržaj ovog zakona, pa sam imao potrebu da odgovorim.
Na kraju, tražio sam da mi se pošalje tačan broj, nažalost, broj je iz avgusta. Rekli ste – koliko je ljudi postavljeno na položaje? Za vreme Vlade Vojislava Koštunice, u kojoj sam bio sa vama, imali smo 46 službenika koji su postavljeni na konkurs. Od kada sam tražio da se izmene ovde zakoni, kako ministri više ne bi mogli da odlučuju o konkursima, nego da po automatizmu budu konkurs, predložio sam, moja je ideja, sprovodi se. Imamo 193 u avgustu postavljenih na konkurs. To je četiri puta više nego što smo uspeli od 2005. do avgusta. Taj broj nije mogao da se podigne sa četrdeset i nešto. U toku ove godine, od kada sam izmenio zakon, došlo je do toga da imamo 193. Stvarno verujem u to da treba na konkursu da se postave. Tu nema nikakve dileme. Stvarno verujem da u državnoj upravi treba tražiti pomoćnike ministra, a ne dovoditi ih sa strane kao prijatelje, kolege itd. To je suština.
Opet vam kažem, gospodine Palaliću, slabo ćemo moći da obogatimo državnu upravu kadrom u situaciji i u odnosu koji sada imamo kao društvo prema državnoj upravi. Verujte, to će ići teško. Mlad i sposoban čovek neće da dođe na 31.000-32.000 platu i da živi u Beogradu. Plata od 31.000-32.000 u Beogradu je možda dobra sad u vreme krize. Proći će kriza za godinu, dve, tri, jednog dana mora proći kriza. Ljudi znaju dva jezika, dobri su pravnici, informatičari, o njima i da ne govorim, oni ne mogu na platu manju od hiljadu evra da dobiju u ovim velikim informatičkim kućama.
Kako da državna uprava bude konkurentna, a treba nam kvalitet? To su malo šire teme. Naša državna uprava je još uvek jako dobra, imamo poštovanje regiona, imamo poštovanje Saveta Evrope, imamo poštovanje čak i Evropske komisije. Trudio sam se za ovih pet godina da je očuvam i da je unapredim i mislim da sam u tome uspeo. Ovo je jedan zakon koji će dodatno da je ojača. Treba da se donese ovaj zakon, a budući ministar, ko god da bude, na osnovu ovog zakona će moći da uvede mnogo više reda i mnogo više ušteda u državi nego što je to sada.

Ne bih da polemišem, nego da se u jednom delu vaše diskusije složim sa vama. Rekao bih vam koja nam je ideja bila. Znači, taj član 43, ideja je bila da svi oni koji sada rade u sektoru nastave da rade posao koji rade. Dakle, da imamo kontinuitet i da se ne iskoristi ovaj zakon kako je mogao da se iskoristi i da se, znate već, ukida sektor, pa onda oni ostaju neraspoređeni itd. Dakle, da ne bi bilo sumnje u takvu neku manipulaciju, prosto, ja ne želim time ni da se bavim, zakonom smo utvrdili da oni nastaju da rade sada u upravnom inspektoratu. To se u principu dalje rešava sistematizacijama, ali, ukoliko imate amandman koji će pomoći da ovo bude jasnije, nema nikakve dileme da ćemo ga usvojiti. Samo sam vam rekao da znate koja nam je ideja bila.
Znači, ideja je kao vaš stav o kojem govorite, ali, možda nismo ovo baš najbolje uradili. Zato, ako možete da pomognete, svaka pomoć je dobrodošla. Znači, ukoliko se ne bude menjao zakon, tako će i biti. Oni ostaju da rade, on postaje upravni inspektorat, na čelu inspektorata pomoćnik ministra, on postaje glavni inspektor, koji sa službenika na položaju treće grupe ide na službenika na položaju druge grupe. To je tako rešeno Zakonom o platama.
Ali, jednu stvar ste rekli i želim da vas podsetim šta sam uradio. Vi znate da je raspon plata bio 1:9, jako veliki. Na moje insistiranje, taj raspon je smanjen na 1:66, upravo smatrajući da je raspon plata bio preveliki. Sećate se da je službenik prve grupe, znači, posebna organizacija, imao, ako se ne varam, 146 hiljada a vozač je imao 15.800. Dobro, on je nameštenik, nije službenik, ali, nije u redu. Onda sam ja tražio da se izvrši revizija toga i ove plate odozdo su otišle na gore. Sada vozač ima 24 hiljade, što je u odnosu na 16 hiljada značajno povećanje a službenici, od mlađeg savetnika i savetnika su takođe dobili povećanje plate. Upravo je to na liniji onoga o čemu sam pričao, da je važno da te mlade ljude nečim privlačimo, pa, u krajnjem slučaju, i da sačuvamo socijalnu sigurnost ovih ljudi, imajući u vidu i ono što ste malo pre rekli, da je u međuvremenu došlo do promena u standardu građana.
Što se tiče roka za žalbu, naše mišljenje je da on bude osam dana, jer mi se ovde obraćamo organima. Mi se ne obraćamo, opšti rok je 15 dana, ali tu imate u obzir građane, pa 15 dana da se upozna, da eventualno angažuje stručno lice, naravno najbolje bi bilo uvek advokata angažovati, to je najjeftinije, treba uvek istaći, ali to nažalost kod se stalno primenjuje, kao što je najbolje otići kod lekara na vreme, tako je najbolje i najjeftinije angažovati advokata na vreme.
Ali, dakle znate rok 15 dana, mislim da je kao opšti rok stavljeno. Mi se ovde obraćamo organu. Znači, ako mi načelniku opštinske uprave naložimo meru, pa nema načina da se pravi da ne zna, on zna, jer on ne može biti načelnik opštinske uprave ako nema pet godina rada, nije diplomirani pravnik, tako da zbog toga smo mi pri roku od osam dana. U krajnjem slučaju možemo razgovarati o tome.
Da li je, opet se vraćamo, da li je pravo vreme zakonom, znači, nakon usvajanja, svake godine najpre se donosi kadrovski plan. Znači, mi damo kadrovski plan i predvidimo potencijalne troškove i zapošljavanje. Ako Vlada usvoji taj kadrovski plan, onda na osnovu tog kadrovskog plana svi radimo sistematizacije. Tako da u zavisnosti od mogućnosti procene Vlade videće se da li će se Upravna inspekcija popunjavati 2012, 2013, 2014, godine, to će ići sukcesivno. To je već sad nešto, ali mislim da ovaj zakon ne znači da će se automatski sutra nešto desiti, sve što se bude dešavalo, dešavaće se u 2012. godini. Da li će ta vlada koja bude u 2012. godini imati mogućnosti da odmah formira, što bih ja jako voleo, ili će ta vlada morati sukcesivno to da formira, to je druga tema.
Budimo krajnje otvoreni i realni, teško je zamisliti popunjavanje Upravnih inspekcija za vreme mandata ove vlade, imajući u vidu konkursni postupak. Eto, prosto to sam želeo da vam kažem. Znači, usvajanje kadrovskog plana, akta o sistematizaciji, tu ne može da se završi pre aprila, nema šanse, ni jedna vlada nikada nije te akte radila brže po kadrovskom planu i posle toga koliko vremena da se raspisuju konkursi, itd, to je neko moje mišljenje. Sve i da Vlada kaže imamo pare da zaposlimo 30 ovih upravnih inspektora.
Na kraju ostaje ona stara, ono što sam rekao – verujte mi evo, davali smo tri ili četiri konkursa, dvoje smo zaposlili. Šta da vam kažem, to je realno stanje stvari danas. Sada sa pet godina iskustva, pa to će biti još deset puta teže. Ali, u svakom slučaju, kada bude rasprava o amandmanima sve što budemo dogovorili, da je korisno, to ćemo i prihvatiti.

Zaista mogu samo da vam se zahvalim, jer ovu diskusiju smatram istinskom pomoći da ovaj zakon bude bolji nego što sada jeste. Jedan deo amandmana očigledno ćemo prihvatiti, to mogu već sada da kažem, bez analize, a jedan deo amandmana čini mi se da nećemo, ali, potrudićemo se da vam to obrazložimo da razumete zašto nećemo. Ali, u svakom slučaju, hvala vam generalno na trudu koji ste uložili. To je zakonodavna aktivnost i jednostavno nikada ne može samo jedna strana da dobro proceni, a posebno kada se radi o zakonima koji ne idu na širu javnu raspravu. Kad zakoni idu na širu javnu raspravu, onda je mnogo lakše, ali, ovi koji ne idu na širu javnu raspravu, ovo mnogo znači. Zaista vam se iskreno zahvaljujem na ovoj diskusiji koju ste imali.

Ovo je bilo jedno dosta opširno izlaganje ali,  prv, ne znam da li je lapsus ili vi niste pratili, da kažem, zadnjih šest-sedam godina koji su se zakoni menjali i u kom pravcu. Dakle, upravni postupak se ne može pokrenuti pred upravnim sudom.
(Petar Jojić, sa mesta: Moglo je da se predvidi.)
Ne mogu da verujem šta mi kažete. Da se predvidi da se upravni postupak pokrene pred upravnim sudom?
(Petar Jojić, sa mesta: Moglo je da se predvidi da građanin zaštiti svoja prava.)
Upravni postupak ne može da se pokrene pred upravnim sudom.
(Petar Jojić, sa mesta: Upravni spor.)
Upravni spor je nešto sasvim drugo. Zato kažem da je bio lapsus. Dovoljno vas dugo poznajem, prosto ste me zbunili.
Ovo pitanje konstantno – ko odlučuje o žalbi, to je nešto što je kao sistemskim zakonom rešeno zakonom o državnoj upravi još 2005. godine. Potpuno je stalno ponavljanje toga. Tri, četiri godine mi non-stop imamo isti spor ko odlučuje o žalbi. U Zakonu o državnoj upravi napisano je da o njoj odlučuje ministar, kada je u pitanju Ministarstvo, kada je u pitanju organ uprave u sastavu ministarstva odlučuje direktor tog organa. Morate da razumete da ne možemo.
Moje mišljenje je da ne treba da idemo van onoga što u žargonu zovemo sistemskim zakonom. U tom smislu nikako ne možemo staviti da ministarstvo odlučuje o nečemu. Mogli bismo kada bi sistemski zakon to predvideo i verovatno je bilo ranije tako, zaista ne znam, pretpostavljam da vi to bolje znate, obzirom i da ste radili u ministarstvu, ali je to sada nemoguće te zbog moram odmah da vam kažem da insistiranje na tome je nemoguće.
Što se tiče Zakona o opšte upravnom postupku, u ovom zakonu piše da se on primenjuje i za nas je važan Zakon o upravnom postupku. Ne daj Bože da naše ministarstvo pokušava da uređuje kao što je, nažalost, veliki broj posebnih postupaka uređen, što ste vi dobro primetili i što mislim da je šteta. Sada sam čuo da je najnovije u Hrvatskoj, da su počeli da intenzivno rade na tome da posebne postupke vraćaju u opšti okvir, odnosno u Zakon o opštem upravnom postupku. Mislim da je to jako dobra stvar zbog sigurnosti, zbog toga da građani unapred znaju šta ih čeka itd. Oni sada vraćaju veliki broj postupaka u okvire Zakona o opštem upravnom postupku.
Prosto sam morao ovde da intervenišem i da ispravim ovaj lapsus koji ste i sami rekli da je slučajnost i da intervenišem vezano za ministarstvo, jer to je sve propisano članom 59. koji je sada nadležno za rešavanje o žalbi. Dakle, isključivo smo se držali toga. Nije ovo neka naša interpretacija. Mi smo se držali onoga što nam je dato sistemskim zakonom još 2005. godine.
Ne sporeći argumente koje iznosite, prosto da razumete zašto ovo piše, piše zato što je tako predviđeno još 2005. godine i ne možemo bežati van toga, a nije ni dobro da se beži van toga. U svakom slučaju, hvala vam za mnoge druge stvari koje ste rekli.

Poštovana potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, danas na dnevnom redu je Predlog nacionalne strategije zaštite i spašavanja u vanrednim situacijama i Predlog zakona o prebivalištu i boravištu građana.
Ja ću ispred Vlade da se potrudim da ova dva akta predstavim na najbolji mogući način i odgovorim na vaša pitanja.
Vanredne situacije, prouzrokovane prirodnim nepogodama ili ljudskim aktivnostima, svakodnevno odnose mnogo ljudskih života i na različite načine uništavaju, degradiraju životnu sredinu, uzrokujući veliku materijalnu štetu i gubitke.
Region jugoistočne Evrope je sve više ugrožen raznim vrstama prirodnih opasnosti, poplava, suše, ekstremno visoke temperature, zemljotresi, klizišta, olujne nepogode itd, tehničko-tehnološkim nesrećama, dejstvom opasnih materija i drugih stanja opasnosti.
Globalne klimatske promene, takođe, doprinose uništavanju životne sredine sa štetnim uticajem na zdravlje ljudi, opstanak mnogih prirodnih vrsta i kulturno nasleđe. Kombinacija navedenih faktora zahteva sveobuhvatnu nacionalnu strategiju zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama koja obuhvata sisteme prevencije, ublažavanja, zaštite i spasavanja i obnove. Nacionalna strategija koju ovde predstavljamo u potpunosti ispunjava navedene zahteve.
Osnov za donošenje ove strategije sadržan je u Zakonu o vanrednim situacijama, a Vlada Republike Srbije na sednici koja je održana 29. jula 2010. godine, donela je odluku o formiranju Radne grupe za izradu nacionalne strategije. Radna grupa je izradila nacrt Nacionalne strategije za zaštitu i spasavanje u vanrednim situacijama i ona se danas nalazi pred vama.
Svrha nacionalne strategije je zaštita života, zdravlja i imovine građana, životne sredine i kulturnog nasleđa Republike Srbije. Nacionalna strategija definiše i određuje nacionalne mehanizma koordinacije i smernice programa za smanjenje katastrofa uzrokovanih prirodnim pojavama i opasnosti od nesreća, zaštitu, odgovor i sanaciju posledica.
Nacionalnom strategijom se obezbeđuje ispunjenje preporuka EU za razvoj sistema nacionalne zaštite, uspostavljanje institucionalnih, organizacionih i personalnih uslova za sprovođenje zaštite u vanrednim situacijama, obezbeđenje dobro obučenih kadrova, uspostavljanje i osposobljavanje postojećih vatrogasnih i spasilačkih jedinica u svim mestima za izvršenje novih zadataka, razvijanje sposobnosti da se u slučaju katastrofe odgovori na najefikasniji način, uključujući i otklanjanje posledice katastrofa uzrokovanih terorističkim napadom, obezbeđenje materijalne pomoći za podršku realizacije nacionalne strategije, osposobljavanje vatrogasnih i spasilačkih jedinica u MUP, vatograsnih jedinica u preduzećima i vatrogasnih jedinica dobrovoljnih vatrogasnih društava, jedinica civilne zaštite, specijalizovanih i onih opšte namene, osposobljavanje građana za delovanje u vanrednim situacijama itd.
Globalna politika u oblasti smanjenja katastrofa kao i nacionalni napori u oblasti sprečavanja i otklanjanja posledica vanrednih situacija su posebno potrebni i produktivni na regionalnom nivou. Takođe, nacionalnom strategijom je predviđena mogućnost efikasne regionalne saradnje, imajući u vidu da je sve više izražena potreba zajedničkog odgovora na izazove, jer vrlo često ovakve vrste katastrofa ne poznaju državne granice.
Takođe, danas u okviru ove objedinjene tačke dnevnog reda nalazi se i Predlog zakona o prebivalištu i boravištu građana. Dobro je poznato da važeći Zakon o prebivalištu i boravištu građana datira iz vremena SFRJ. Novi Zakon o prebivalištu i boravištu se donosi radi usaglašene primene zakona koji regulišu podatke o ličnosti, sadrži rešenja usklađena sa rešenjima u Zakonu o ličnoj karti, Zakona o stranci, kao i u mnogim drugim zakonima.
Nova zakonska rešenja su u potpunosti drugačije konceptualno postavljena tako što se akcenat sa ispunjavanjem formalno-pravnih aspekata vezanih za prijavljivanje prebivališta, adrese stanovanja i boravišta, preneo na materijlno-pravne aspekte, odnosno na prikupljanje podataka koji su odraz stvarne slike zatečene u realnim životnim uslovima, a ne samo zadovoljavanje zakonske obavezujuće forme. Na ovaj način znatno je proširena mogućnost za građane koji po do sada važećem zakonu nisu mogli da izvrše prijavu prebivališta i time učine korak ka ostvarivanju drugih prava. Sada to mogu da učine.
Postoji niz osnova po kojima je sada moguće izvršiti prijavu prebivališta sa jedne strane. Sa druge strane, postoji niz mera koje država može da preduzme da doprinese efikasnom radu državnih organa, odnosno upravnih i sudskih, kada je ne dostupnost građana na adresu prebivališta, čije je prisustvo neophodno, prepreka u vođenju postupaka pred ovim organima.
Zahvaljujući bazama podatka koje se sada vode u elektronskom obliku, MUP pojednostavljuje postupak prijavljivanja novog prebivališta ukidanjem obaveze odjave prethodnog prebivališta, čime se ostvaruje i ušteda vremena i sredstava građana.
Uvereni smo da će ovakav vid osavremenjivanja rada MUP, kao i drugih nadležnih organa, a pre svega Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, dakle, da ima savremeno postavljen zakonski osnov, doprineti kvalitetu postojećih baza podataka po građanima.
Ovo bi ukratko bilo predstavljanje strategije i novog zakona o prebivalištu i boravištu građana. Ovom prilikom bih vam se zahvalio na pažnji i nadam se aktivnom učešću u daljoj diskusiji. Hvala.

Samo bih nekoliko stvari koje su ovde rečene, a ne znam da li su to slučajno ili namerno iskorišćene neke odredbe ovog zakona, da se priča proširi na nešto što nije predmet ovog zakona. Dakle, ne stvara se ovde ovim članom 29, nije nikakva namera, nikakva zavera, ili ne znam ni ja šta, da se izvrši bilo kakva izdaja ili nešto treće, radi se o tome da smo u staroj Jugoslaviji svi mi imali državljanstva koja su glasila – državljanin SFRJ, državljanstvo srpsko, državljanstvo hrvatstvo, slovenačko itd. Tako je to glasilo. I dan danas u Republici Srbiji živi jedan broj ljudi koji su sa takvim podacima o državljanstvu a da nisu tražili upis u državljanstvo Republike Srbije. Prosto, postoje u realnom životu ljudi koji imaju takvo državljanstvo. Ovde se radi isključivo o tim državljanima ili državljani koji imaju državljanstvo druge države nastale na teritoriji SFRJ.
(Nemanja Šarović, s mesta: Koja je to država?)
Pa, Slovenija, Hrvatska, BiH, Makedonija. Mislim da znate koje su države nastale. To su bivše republike. Pokušavam da vam objasnim, ali vi ne želite da čujete. Opet vam kažem, državljani bivših republika SFRJ ili državljanima druge države nastale na teritoriji bivše SFRJ. Dakle, neko lice koje je živelo u Hrvatskoj i imalo državljanstvo Republike Hrvatske, SFRJ – Republika Hrvatska, ako u međuvremenu nije izvršilo upis u državljanstvo Republike Srbije, ono i dalje ima papir na kome piše – državljanstvo SFRJ, državljanin Republika Hrvatska. To vam tako piše. Da li imate uopšte to? Imaju neke vaše starije kolege.
Znači, tako je bilo ranije i ovo je slučaj za te ljude. Znači, ljudi koji žive danas ovde, a koji imaju takav izvod. Uopšte ne znam čemu sad te zavere neke, lepo vam kažem o čemu se radi. Vi ako hoćete prihvatite to, ako nećete, vi nastavite vašu priču o izdaji. Da li menjamo Zakon o matičnim knjigama? Ne menjamo Zakon o matičnim knjigama i uopšte, mislim, ne znam kako da vam kažem, ceo vaš govor je poprilično maliciozan i usmerena tu već staru priču o nekim izdajama itd, itd.
Kad dođe šef pregovaračkog tima, bio je ovde, bio sam ja tu pre dve nedelje, izvolite, pitajte ga sve što mislite da treba da ga pitate. Sad govorimo o zakonu koji je veoma važan zato što će rešiti niz konkretnih problema sa kojima se suočavamo, a vi pričate da se ovaj zakon donosi da bi se priznalo Kosovo. Ko hoće da vam veruje, neka vam veruje, ne mogu da vas razuverim u tako nešto.
Što se tiče ovih uslova iz člana 25, oni su kumulativni. Ne znam koje su još pitanja bila, govorim o onome što je materija ovog zakona.
Ovo za član 13, ne vidim šta je u tome problem. Kao da postoji sumnja da neko lice pokušava da dovede organ u zabludu, radi izbegavanja poziva i slično. Izaći će neko na teren i videće o čemu se radi. Ne možete da donesete dokument koji se odnosi na nepokretnost, na koji niko nije platio struju pet godina i očigledno je da tu nema uslova za život. Vi jeste vlasnik te nepokretnosti, ali očigledno je da želite da manipulišete vašim prebivalištem. Zašto je to toliko sporno? Po meni to ne bi smelo da bude sporno. Pre bih ukazao na ono što je, po meni, najveća vrednost ovog zakona, uz sve što su kolege iz MUP-a uradile dobro, a to je što ćemo napokon rešiti pitanje ljudi koji ne mogu nikako da ostvare prebivalište. Mi imamo tzv. pravno nevidljiva lica, oko čega se digla preterana medijska slika, jer realno tih lica nije toliko koliko se priča, ali objektivno ih imamo, moramo da rešimo pitanje, pre svega ljudi koji žive u nehigijenskim naseljima, time što ćemo im omogućiti da i prebivalište bude, pre svega pri centrima za socijalni rad, čime ćemo rešiti ne brojano problema sa kojima se sada suočavamo, od zdravstvene zaštite do prikupljanja drugih dokumenata, da bi ljudi mogli da žive regularno, legalno i da ostvaruju prava koja im pripadaju po našim zakonima, a da bi, sa druge strane, skinuli svaku sumnju sa ove zemlje da mi ne vodimo računa o nekim marginalizovanim grupama.
Mislim da je to najveća vrednost ovog zakona, uz sve ostalo, počev od famozne odjave. Do sada smo morali da odjavljujemo, sada više ne moramo. Dakle, nema nikakvih zadnjih namera, gospodine Šaroviću. Ako hoćete da verujete, verujte. Ako mislite da ovo nije precizno, slažem se da vidimo da li postoji način da preciziramo još, ali vam opet kažem da je u staroj Jugoslaviji pisalo ovako kako sam vam rekao. Ako ima starijih kolega, neka kažu da li je pisalo tako. Pisalo je – državljanstvo Republike Hrvatske. Po tom osnovu su svi, kada je Republika Hrvatska postala nezavisna, bili državljani Republike Hrvatske. Zaista se radi o tome, ne znam zašto ne verujete. Jedino ako mislite da nije precizno, pa da preciziramo. Ne mogu da verujem da ne verujete u to, nego da neko zakonom o prebivalištu želi da proturi nešto drugo. Najiskrenije, ako hoćete, verujte. Ako želite da preciziramo, dajte da vidimo kako. Radi se isključivo o tom slučaju. Imamo dve vrste lica, ove koji su stari slučaj i može biti slučaj da su lica u tim novonastalim državama, kojih znamo koliko ima. Kosovo ne priznajemo, niti ima iko nameru da prizna Kosovo, to je potpuno jasno. Hvala vam.

Da ne širim temu na ono što ste me pitali, to sam vam odgovorio, ali ovo za član 29. Dakle, postoje ljudi kojima je državljanstvo SR Makedonija, recimo, iz vremena SFRJ. Znači, on je državljanin bivših republika SFRJ, SR Makedonija, koja realno ne postoji.
Gospodine Šaroviću, koleginica Kasalica će preneti vaše izlaganje ministru policije, ja tumačim ovako kako mislim da treba, jer baveći se matičnim knjigama, znam kako nam piše i kako je svima nama pisalo tada. Meni je pisalo tada SR Srbija. Prenećemo vaše izlaganje, vašu primedbu. Ne želim da ostavim bilo kakvu sumnja u pravcu koji ste rekli. Videćemo da li postoji potreba za tim preciziranjem. Nije na meni, to će autori zakona i ministarstvo koje je uradilo zakon da urade, ali vam kažem da nema potrebe za takvu vrstu bojazni kako ste izneli. Ne radi se o
nikakvim skrivenim namerama i slično, radi se od dve kategorije ljudi, gde u članu 29. želi da se reši kako će se pasivizirati adresa prebivališta u Republici Srbiji po isteku važenja lične karte. Imamo dve kategorije ljudi koji su devedesetih već počeli da dolaze u Srbiju, izbeglice pritisnute nevoljom. To su ljudi koji imaju državljanstvo socijalističke republike. Oni su državljani bivših republika, a drugo su državljani novonastalih država – Republika Hrvatska itd. Vi ne verujete, a verujem da je tako kako sam vam rekao. Prenećemo vašu primedbu.

Hvala, predsednice. Niko ne može da se ne složi sa činjenicom da je ekonomska situacija u mnogim opštinama i Pčinjskog i Jablaničkog okruga jako loša. Tu nema dileme, ali to nikako ne sme dovoditi u kontekst da u jednoj opštini žive pripadnici jedne nacionalne manjine, jer ću vam odmah reći da je u Trgovištu situacija daleko beznadežnija i gora nego što je u Bujanovcu.
Ako pogledamo, van statističkih pokazatelja, opštine Preševo i Bujanovac su jedne od retkih opština gde statistika mnogo surovije prikazuje stanje nego što ono u istinu jeste, zahvaljujući velikom broju naših sugrađana koji žive u inostranstvu i imaju donacije svojim porodicama koje žive u Preševu i Bujanovcu.
Naravno, to ne znači da ne treba da se radi u Preševu i Bujanovcu mnogo više, to ne znači da se mi generalno ne suočavamo sa ekonomskom situacijom sa kakvom se suočavamo, jednako u Preševu i Bujanovcu kao i u drugim opštinama u Srbiji.
Samo želim da kažem da ne možemo posebno govoriti o ovim opštinama van konteksta svih drugih opština i van konteksta situacije u kojoj se nalaze mnoge opštine u ovim okruzima u Srbiji. Međutim, mi smo za ove tri godine, smatram to i vašim uspehom, značajno unapredili život u Preševu i Bujanovcu u mnogim sferama, počev od pravosuđa, preko obrazovanja, preko integracije. Da ću jedan neverovatan primer. Pre dve, tri godine, kada smo počeli zajedno da radimo, u Upravi carina koja radi u Preševu nije radio ni jedan Albanac, a danas je blizu 25% Albanaca. Mi u jednoj adekvatnoj politici konstantno vršimo integraciju i unapređivanje položaja i albanske nacionalne manjine, ali i svih ljudi koji žive Preševu, Bujanovcu i Medveđi.
Što se tiče azilanata, mnogo smo radili i zajedno smo radili da se problem azilanata u što većoj meri reši. Ono što je najvažnije istaći to je da su ti azilanti ljudi koji su ekonomski bili motivisani da potraže bolje uslove za život. Daleko od toga da su oni imali bilo kakav politički razlog da napuste Preševo, Bujanovac ili Medveđu. Mislim da se tu i vi i ja slažemo. Tu smo imali razgovore i kod ministra policije i sa stranim predstavnicima i nadam se da se ove jeseni ta situacija više neće ponavljati.
Teško je opisati sada konkretne desetine i stotine projekata i akcija koje smo zajednički uradili u ove tri godine.
Jako je važno da ohrabrimo i one koji žele da nam pomognu, da vide da se nešto pozitivno dešava dole, a mislim da se u ove tri godine pozitivno desilo više nego u prethodnih 10 godina. Mogao bih da budem maliciozan i da postavim pitanje zašto niko od albanskih predstavnika poslednjih sedam, osam, 10 godina, pre nego što sam postao predsednik Koordinacionog tela, nije postavio neka pitanja, nego sam se našao u situaciji da ih ja prvi postavim, gde sam shvatio da određena prava albanske nacionalne manjine nisu na adekvatan način ostvarena?
Tu se verovatno kriju neki politički motivi koji su danas doveli do toga da albanska nacionalna zajednica bojkotuje popis, što je za mene bila jedno ogromno razočarenje usred jednog procesa koji uspešno sprovodimo već tri godine i za koji imamo podršku i u domaćoj javnosti i u međunarodnoj javnosti. Zar u situaciji kada smo prvi put, posle 20 godina, pokrenuli pitanje adekvatne zdravstvene zaštite i o tome ministar Stanković i ja vodimo računa i do kraja godine ćemo u Preševu postići konačne dogovore i pokrenuti izgradnju porodilišta.
Dakle, u godini kada završavamo najkrupnije stvari u Preševu, Bujanovcu i Medveđi, kao što je porodilište, kao što je sa ministrom Žarkom Obradovićem, otvaranje odeljenja Ekonomskog fakulteta iz Subotice u Bujanovcu, koji će biti dvojezični, kao što je afirmacija rada odeljenja Fakulteta u Medveđi, pravnog i ekonomskog, kao što su stipendisti koji studiraju u Subotici, stipendisti koji rade u organima državne uprave ovde u Srbiji, kao što je prvi put, da smo u skladu sa zakonima ove zemlje rešili pitanje bukvara i ukupno 14 udžbenika, a u nadi da ćemo po zahtevu Nacionalnog saveta Albanaca rešiti svih 50 u toku naredne godine.
Dakle, kada smo konačno uspostavili politiku zajedničkim dogovorim koja će nesporno za dve ili tri godine u potpunosti rešiti probleme Prešava, Bujanovca i Medveđe, pa nije postojao gori momenat i nije postojao veći udarac toj politici, nego što je učinjen sada kada se donela ta odluka o bojkotu referenduma.
Moram reći da mi je jako žao zbog toga ali moram reći da ćemo nastaviti da radimo sve što je u našoj moći, da sprovedemo politiku koju smo mi i dogovorili i iza koje ova vlada stoji, a to je politika pune afirmacije i punih i ostvarivanje svih prava albanske nacionalne manjine u Republici Srbiji, odnosno, konkretno, obzirom da je koordinaciono telo u pitanju, opština Preševo, Bujanovac i Medveđa.
Što se tiče, ekonomske situacije, Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja je dosad pokušalo nekoliko, vrlo dobrih i svrsishodnih inicijativa i dogovorimo smo se sa predsednikom Skupštine da ne bih ja sada izostavio nešto da oni to u pisanoj formi vama dostave. Ali, tri godine predlažem predsednicima opštine Preševa i Bujanovca da se dogovore da parama Vlade Republike Srbije formiramo industrijsku zonu i od toga i dan danas nema ništa. Ne može o Preševu i Bujanovcu više da se brine ministar jedan ili drugi iz Beograda, nego što sami lideri Albanaca iz Preševa, Bujanovca pokazuju interes za to. Nije ideja lidera iz Preševa i Bujanovca da idu na potpuno besmislene skupove u Tirani, da se bave pitanjima koja apsolutno prevazilaze njihov mandat, njihov zadatak je da pomognu onima koji su ih birali, a to su ljudi koji žive u Preševu i Bujanovcu. Mi non-stop imamo neverovatnu situaciju da inicijative za rešavanje problem Preševa i Bujanovca dolazi iz koordinacionog tela i iz Beograda i konstantno imamo veći aktivizam Beograda u rešavanju tih problema i potpuno pasivnu ulogu albanskih političara, tako ne možemo rešavati probleme. Niti smo mi i vi izabrani da na taj način radimo. Moraju albanski lideri iz Preševa i Bujanovca, ne da se bave ne znam kakvim političkim temama, nego da pomognu da se reše problemi ljudi koji su njih birali.
Koji će problem u Preševu, Bujanovcu i Medveđi da se reši, tako što će Albanci bojkotovati popis? Popis je civilizacijska tekovina. Popis je stvar koja postoji u civilizovanim društvima da se vidi koliko nas je, da se vidi kako živimo, da se vidi struktura naše zajednice, da se vidi koje su nam potrebe, koji su nam problemi, kakve veze ima bojkot popisa sa bilo čim, i šta dobro bilo kome donosi? Moram reći da je to jedna velika graška. Znači, učinili smo i više od onoga što su međunarodni standardi, kada je u pitanju popis.
Još jedanput vas molim, kao najuglednijeg predstavnika albanske političke zajednice da razmislite o vašoj odluci i da se svi zajedno potrudimo da popis u Preševu, Bujanovcu i Medveđi se provede onako kako treba da se provede u svakoj civilizovanoj zemlji. Direktor Zavoda je bio u Preševu i Bujanovcu, ja sam bio u Preševu i Bujanovcu, moji saradnici su bili u Preševu i Bujanovcu, prevodili smo šta je trebalo da se prevede, popisivači u popisnim komisija u Preševu su naravno svi Albanci, u Bujanovcu je otprilike pola – pola uz dva Roma. Oni koji popisuju u albanskim zajednicama su isključivo Albanci. Isključivo koriste albanski jezik, postoji zbirka prevedena na sve jezike nacionalnih manjina, postoje uputstva isključivo prevedena na albanski jezik. Ali, nije tačno da centralna evidencija koja se odnosi na lokalnu samoupravu, da se primenjuje jezik nacionalnih manjina, to nije tačno i nije u skladu sa zakonima ove zemlje.
Znači, popis je u potpunosti u skladu sa standardima koji postoje u međunarodnoj zajednici i u potpunosti sa praksom i standardima koje gajimo u Republici Srbiji. Tehničkih razloga za bojkot popis nema. To je loša politička odluka gospodine Halimi, loša, koja će opteretiti i vas i mene kao predsednika koordinacionog tela u budućnosti, koja će opteretiti odnose u Bujanovcu i Preševu, koja će opteretiti koliko-toliko harmoniju koju smo uspeli da uspostavimo multietničku vlast u Bujanovcu u budućnosti. Tako da, u svakom slučaju, iskreno se nadam da, mislim da je popis jako važna stvar i mislim da je važno da se čuje i sa ovog mesta koliki je to problem.
Dakle, još jedanput vas molim da preispitate tu odluku i još jedanput vas molim da u budućnosti razmišljamo isključivo o onome što je interes građana koji žive u Preševu, Bujanovcu i Medveđi, a ne da slušamo diktat nekoga ko zaista za građane Preševa, Bujanovca i Medveđe ne haje, zarad nekih njegovih kalkulacija. Svima je jasno da odluka o bojkotu nije doneta ni u Preševu, ni u Bujanovcu, ni u Medveđi, niti na sastanku odbornika iz Preševa, Bujanovca i Medveđe. To je odluka koja je doneta u Prištini.
Da li ste spremni da žrtvujete ono što mi treba da radimo zarad toga da se dodvorite nekome u Prištini, koji očigledno ne misli u korist ljudi koji žive u Preševu, Bujanovcu i Medveđi? Hvala vam.

U dosadašnjoj diskusiji sam čuo nekoliko osnovnih tema, vezano za amandmane, u stvari teme koje jesu osnovne bile kada su podnošeni amandmani.
Dakle, što se tiče prikupljanja potpisa, potpisi su se prikupljali i do sada i ništa tu nije novo. Iako nisam bio u sali, čuo sam u prenosu, eto, maltretiraju se građani, maltretiraju se stranke. Da vam pravo kažem, za stranke mi uopšte nije žao što se maltretiraju, a za građane mi je žao, naravno. Prosto, potpisi moraju da se skupljaju zbog toga što je, uprkos našoj želji i očekivanjima, registrovano 75 stranaka, a od toga preko 40 stranaka nacionalnih manjina. Vi kada budete na vlasti, vi ukinite potpise, pa imajte biračke spiskove i organizujte izbore u, ne znam ni ja gde da ih organizujete. Ako mislite da možete da organizujete izbore sa 70 stranka na 70 lista u svakoj jedinici lokalne samouprave, da je to jeftino za državu i da se građani tada neće maltretirati, vi pravite takve izbore. Pošto to nije moguće, moraju i dalje da se skupljaju potpisi, dok se jednog dana taj broj registrovanih stranaka ne svede na nešto što je normalno i racionalno. Jednog dana će se svesti na to.
Dakle, skupljanje potpisa je neophodno. Bilo ga je i do sada, biće ga i ubuduće i ti potpisi moraju biti overeni, nema tu nikakve dileme. Kad god je bilo skupljanje potpisa koji nisu overeni, bilo je zloupotreba. O tome smo pričali i prošli put, pa, recimo, jedan kandidat među ljudima koji podržavaju njegovu kandidaturu, a ima lidera druge političke stranke. To je bilo onako neozbiljno, bilo je svega i zato smo od kada sam ja ministar uveli te overe potpisa, da koliko toliko uozbiljimo ovu našu politiku. Naša politika pati od mnogo problema i mnogo boljki. Jedan problem, jedna boljka jesu te sumnje u procese, u procedure, u subjekte koje vode itd. Zbog toga smo promenili nekoliko zakona, a nadamo se da će se u budućnosti menjati i neki drugi zakoni, pa će se ti deficiti koji postoje nesporno, kada je u pitanju legitimitet, vremenom ispraviti.
Što se tiče potpisa, moraju da se prikupljaju. Da u registru ima 15 stranaka, sigurno bismo stavili da registrovane političke stranke ne prikupljaju potpise, ali nema, što ne znači da neće biti. Vremenom će i to doći, obzirom da smo Zakonom o političkim strankama napravili takav mehanizam da svakih osam godina ima prečišćavanje registra po automatizmu i verujem da će brzo doći u situaciju da imamo jedan daleko manji broj političkih stranaka. Ali, ako uzmemo u obzir da smo ih imali 620 pre ovog zakona, ovo je odličan napredak. Znači, skoro deset puta imamo manje. Ako za osam godina ponovo bude deset puta manje, ja bih bio zadovoljan da bude i pet puta manje, ne mora deset puta manje.
Što se tiče blanko ostavki, stvarno ne razumem čemu toliko tuge nad tim blanko ostavkama. Prvo, ne uvodi se ovim zakonom to da nema blanko ostavki. Mi živimo već u sistemu u kome nema blanko ostavki, Ustavni sud je doneo takvu odluku. Uopšte ne mogu da shvatim da mi sada treba da diskutujemo o odluci Ustavnog suda. Ona je takva kakva je, može da nam se sviđa, ne mora da nam se sviđa, ali ne možemo mi valjda kao političari, posebno još kao pravnici da diskutujemo o tome šta je Ustavni sud odlučio. Odlučio je Ustavni sud kako je odlučio, nema blanko ostavki, istovremeno je zatvorio listu i to je to. Ne možemo mi sada donositi zakon drugačiji od toga. Nećemo valjda mi u zakonu da pišemo – ima blanko ostavki. To je jedna strana te medalje. To je bar jedan razlog zbog koga ne treba da pominjemo tu priču i da diskutujemo.
Drago mi je da čujem da ovde ima mišljenja da to što Ustavni sud nešto donese, to nema veze. To je odnos prema državi, prema vladavini prava koji imate vi kao svoj neki doživljaj. Ja tako ne vidim tu stvar. Ja mislim da su odluke Ustavnog suda tu da se poštuju. Ako je Ustavni sud rekao da je neustavna blanko ostavka, ona je neustavna i tako moraju civilizovani ljudi da žive. Ja mislim da smo svi mi ovde civilizovani. Znači, ne može Ustavni sud jedno, a mi drugo. Onda čemu Ustavni sud? Onda nam ne treba Ustavni sud. Onda da ukinemo sve i da sve prebacimo u vrhove političkih stranaka, svu vlasti i onda nam ništa ne treba. Poprilično ostajem u čudu kada treba da diskutujemo o tome da mi imamo odluku Ustavnog suda, a da tu odluku, ne znam šta treba da uradimo sa njom, da je ne poštujemo, da donosimo zakon gde ćemo direktno ići suprotno toj odluci itd. Moram priznati, to mi je jako teško da razumem.
Druga stvar je generalno kada je u pitanju blanko ostavka. Dakle, to je neki institut koji smo mi imali. Bio je posledica vremena u kome smo živeli, dogovor političkih stranaka, a sada očigledno stručna javnost, Ustavni sud, pa i Međunarodna zajednica jednostavno misle da takvi dogovori ne mogu da uzurpiraju volju građana i slobodu narodnih izabranika. Ja se tu, moram priznati, u potpunosti slažem. Ne mogu da postoje blanko ostavke. Očigledno je to nešto što omogućava, za razliku od vas, ja mislim upravo kontra, da je to nešto što omogućava korupciju, ali onu veliku, pravu, sistemsku korupciju. Mislim da je upravo instrument blanko ostavke uslov da imate, odnosno razlog zbog čega imate vrlo često neodgovornu izvršnu vlast u lokalnim samoupravama, da je to upravo razlog zbog čega nema dovoljno odgovornosti izabranih lica prema građanima.
Dakle, to je nešto što zastupa naša stručna javnost, što je standard u Međunarodnoj zajednici, što je i neko moje mišljenje najiskrenije. Prema tome, nemam neku dilemu da treba ukinuti blanko ostavke. Ne znam, pravo da vam kažem, zašto bi one postojale. Blanko ostavka konkretno znači da se građani pitaju jednom u četiri godine, izaberu neke ljude, a onda pojedinac, predsednik partije uzme od svih tih ljudi širom Srbije 8.000 ostavki, stavi u džep i preuzima potpuno vlast, suverenost od građana preuzima on sam, odnosno politička partija. To je to, političke partije su preuzele suverenost od građana. Šta onda ja kao predstavnik izvršne vlasti uopšte imam da razmišljam i da objašnjavam sutra poslanicima, ako ja u mom džepu imam ostavke svih ovih ovamo na levoj strani?
To je sistem blanko ostavki. To znači da ja kao izvršna vlast mogu da se ponašam kako hoću, da mogu da se bavim korupcijom, da mogu da donosim loše zakone, da mogu da ne dolazim u Skupštinu. Onda se narodna poslanica pobuni i kaže – mislim da ovo nije u redu, a ja kažem – više niste poslanik, sada je poslanik Pera koji se neće buniti ništa. To je sistem blanko ostavki, što da se lažemo? To je živa istina. Na taj način jesu političke stranke preuzele vlast od građana. To jeste uslov za korupciju, jer ja mogu da se dogovorim šta hoću i kako hoću i da radim šta hoću i kako hoću, bez ikakve kontrole. Pa elementarna je stvar da me neko kontroliše. Mi imamo parlament u kojem sedi i opozicija i vlasti, gde treba da postoji kakva takva odgovornost, javna reč, iznošenje nekih razmišljanja, da neko zastupa nečije interese, pa i poslanik iz Niša da zastupa interese građana Niša i poslanik iz Beograda građane Beograda itd. U situaciji sa blanko ostavkama poslanik jednostavno sedi i zastupa svoje lične interese, da i dalje sedi tu, da ne bi blanko ostavku neko aktivirao, oterao ga kući i na njegovo mesto doveo nekog drugog.
U praktičnom smislu, mislim da su blanko ostavke jako štetne. One su koristile jedino političkoj partiji i to samom vrhu političke partije, koji ima jednu potpuno lagodnu poziciju, jer raspolaže svim i svačim. Samo je njima korisna blanko ostavka i nikom više. Znači, ako imate neku primedbu unutar vaše partije na nešto, morate da vodite računa da to na šta imate primedbu nije neko pitanje onog čoveka koji u džepu drži sve vaše blanko ostavke. Znači, guši se kritička misao, guši se sve, nema razgovora, nema diskusije, nema odgovornosti, nema potreba da se bude bolji i bolji. Zašto bih se trudio da budem bolji i bolji ministar, kada me baš briga. Imam blanko ostavke svih u džepu i mogu da radim šta hoću i kako hoću.
Dakle, blanko ostavke su, po meni, jedna jako, jako loša stvar. Lokalne samouprave su u mnogo lošijem stanju neto što su bile 90-ih. Devedesetih je bio drugačiji izborni sistem, postojala je izvesna odgovornosti, odbornici su bili ozbiljni ljudi, ne kažem da danas nisu, ali su mogli da ustanu i kažu predsedniku opštine - ne valja to, to i to, pa predsednik opštine mora da se zamisli šta će da radi, jer ukoliko ne popravi, taj isti odbor neće sutra da mu glasa za budžet. Znači, dajte snagom argumenata, izvršna vlast mora da ubedi odbornike i poslanike da je podržavaju, snagom argumenata da sprovodi politiku za koju su se zalagali, u kojoj su se ujedinili, za neki skup ideja itd.
Dalje, ta priča da sada su ljudi siromašni, pa su potkupljivi, to vređa ljude. Šta znači – ko je siromašan, taj je potkupljiv? To je apsurd. Verovatno zato što nisu bili potkupljivi, zato mnogi i jesu siromašni. Znači, ne treba na taj način posmatrati stvari i opet, u krajnjem slučaju ako ćemo tako da diskutujemo, onda možemo da kažemo: ako je potkupljivost korupcija pravila u našem društvu, ako tako doživljavamo život da je sve lova, kako to dobacujete sada, ako tako doživljavamo, onda je samo pitanje ko hoće da se bavi korupcijom? Neko predlaže da to bude partijski vrh pa na veliko da radi, i to je kao kontra ovo tezi da ljudi budu slobodni u parlamentu. Ipak se ne plašim te navodne korupcije da će neko kupovati odbornike, više se plašim korupcije izvršne vlasti koja je u situaciji kada imate blanko ostavke potpuno je kontrolisana. Ako sumnjate da u nekoj opštini neko je izdao građevinsku dozvolu, ajde da vidim tog odbornika vladajuće koalicije koji sme svom predsedniku opštine da kaže – predsedniče postoji nezakonita dozvola tu i tu. Da li je tačno ono što se priča po gradu? Da li je tačno da ste uzeli pare? Pa, ne sme niko da kaže. Zato što predsednik opštine ima ostavku tog u džepu i zameniće ga sutra.
Znači, to je bitna razlika. Zato mislim da su blanko ostavke bile jako štetne po naše društvo i do sada. Radujem se što više nemamo blanko ostavke. Moram reći, kada je Ustavni sud, uprkos problemima koje to izazvalo u primeni zakon, ukinuo te blanko ostavke, bio sam jako srećan. Nije bilo potrebno biti mnogo pametan i shvatiti da će doći vreme kada će i naš Ustavni sud, ali svakako pritisak međunarodne zajednice dovesti do ukidanja blanko ostavki. Mi smo se opredelili za put u EU, to je jedno društvo država koje ne tolerišu političke stranke kako ih mi vidimo, kao gospodare celokupnog života u Srbiji. Ne može politička stranka da bude gospodar života u potpunosti. Ona jeste politički faktor, ona jeste stub političkog organizovanja, ali ne može da bude gospodar političkog života. Mora da postoji i građanin kao pojedinac.
I prošli put u raspravi sam rekao, ako posmatramo imaginarno taj korpus političke moći u jednom društvu, on je nepromenjiv i iznosi sto posto ukupne političke moći. Sada je pitanje kako se ona raspoređuje. U sistemu koji smo mi gajili do sada, ta politička moć je bila raspoređena tako što su političke partije imale 99% te političke moći. Ako političke partije imaju 99% političke moći, logično je da ostali subjekti, pre svega građani, mogu da imaju samo jedan posto.
Ovde je stvar vrlo jasna. Da bi se povećala politička moć građana, mora da se smanji politička moć političkih stranaka. Velika moć političkih stranaka je na uštrb političke moći građana, a to je sve posledica izbornog sistema koji smo imali, posebno tih famoznih blanko ostavke koje su očigledno dovele do toga da je politička partija preuizela suverenost od građana na sebe.
Prema tome, ne bih žalio mnogo nad tim blanko ostavkama. One su nesporno prošlost i nikada se neće vratiti. Tu nema nikakve dileme. Neko je pitao – koji politički sistem, izborni sistem? Samo pouzdano znam da ni u jednom savremenom društvu ne postoji izborni sistem sa blanko ostavkama. Možda, sada imamo 193 zemlje u svetu, ali govorimo o sistemima i o društvima nalik našem, na koje se mi na neki način i ugledamo, koje su neki naš pandam u kulturološkom smislu, geografskom itd.
Prema tome, političke stranke moraju da se naviknu na nove okolnosti, nove okolnosti su vrlo jasne, a to je da moraju da vode računa o kandidatima koje nude građanima, moraju da računaju da će ti kandidati posle imati pravo da nekad glasaju za neku odluku koja im se sviđa, a nekada protiv neke odluke, ne mogu da računaju da kad dobiju jednog dana 30% biračkog tela, da onda mogu da rade šta hoće i da okrenu društvo naglavačke, jer će se neko možda pobuniti.
Znači, političke stranke moraju da kandiduju kvalitetne ljude, mora da bude istina što govorimo u izborima. Kad su izbori mi svi kažemo da su naši kandidati najmoralniji, najčasniji, najpošteniji i za dva meseca je ovaj za 1000 evra prešao negde. Sada bi mi da nemamo nikakvu odgovornost i nikakvu štetu od toga, a pre mesec dana smo lagali ljude i rekli da je on najmoralniji i najpošteniji. Budimo malo korektni, neku odgovornost moraju političke stranke da preuzmu za to. Neka razmisle sada svi lokalni lideri. Ne znam zašto se vi toliko brinete oko toga, jer i vaša stranka, kao i svaka druga, ima problem sa lokalnim ograncima. To najbolje vidim kroz rad Ministarstva, a imam iskustva u stranačkom delovanju 16 godina, tako da mi je poznato sve što se u stranci može dešavati. Sve sam video.
Prema tome, ovo je dobro, jer će veći stepen odgovornosti u svakom opštinskom odboru da postoji i svaki lokalni lider će morati malo više da uključi mozak kada odabira kadrove, vrši selekciju koga će, šta će.
Da pređemo sada na sam izborni sistem. Da li je dobar? Izborni sistem je takav kakav je ova skupština spremna da usvoji. Ne mislim da je dobar, više bih voleo da smo išli na neki personalizovani sistem, jer bi to više odgovaralo i sistemu bez blako ostavki. Normalno da bi bio bolji personalizovani sistem, da bi odbornik bio direktno vezan za građane koji su ga glasali itd. Prosto, nema dovoljne većine da se to usvoji. Šta je tu novo? Ono za šta je bila većina, to je Narodna skupština jasan signal dala pre dva meseca kroz Zakon o izboru narodnih poslanika. Jasan je signal da je ovo zakon koji može da prođe Skupštinu.
Dobro je, ovo je veliki pomak napred, ali novine u ovom zakonu nisu nikakve novine. Ovo je samo formalizovanje, samo reakcija na ono što smo imali kroz Odluku Ustavnog suda. Da li je zaključana lista? Jeste zaključana Odlukom Ustavnog suda. Ne znam zašto je tolika potreba da se o tome priča. Ovaj zakon je u granicama onoga što je rekao Ustavni sud, ono što već postoji u našem životu i zato je i usvojen amandman kolege Nemanje Šarovića, ako se ne varam, jer je čovek potpuno ispravno primetio – kako odložena primena, kad to već moramo da primenjujemo jer imamo Odluku Ustavnog suda?
Ništa se u ovom zakonu drugo nije ni desilo samo je potvrđeno ono što je Ustavni sud već rekao – nema blanko ostavki, zaključavaju se liste. Onda je dodato ovo vezano za manje zastupljeni pol. Ovo – 60 dana, to je najstrašnija tema, ministar je pre četiri godine branio rok od 90 dana. Niti sam branio tada 90 dana, niti sad branim ovaj od 60 dana. Bilo mi je logično da uskladimo sa onim što piše u Zakonu o izboru narodnih poslanika, a tamo je prepisano ono iz Ustava. Šta je tu toliki problem? Da mogu, sada bih prihvatio i 90 dana, sasvim je sve jedno. Zar je to toliko bitno? Nekako je logičnije, ako je ovamo 60 dana, neka bude i ovde, pošto mi i onako imamo praksu da sve izbore guramo zajedno, jer nam je najlakše da pred TV kamerama kažemo da je to jeftinije, a da li je to stvarno bolje, o tome izgleda nećemo nikada da pričamo otvoreno. O tome možemo da pričamo kad nema kamera. Zato što smo svi skloni demagogiji, svi ćemo reći – svi izbori idu zajedno, to je jeftinije, iako svi znamo da to košta u naredne četiri godine mnogo više nego da su izbori odvojeni. To je politika u Srbiji. Jako je teško reći reč kad neko prvi zabode zastavicu i kaže – ovo je jeftinije, a čim je jeftinije to se primenjuje po automatizmu.
Prema tome, to da li je 60 ili 90, potpuno je nebitno. Neka bude onako kako je u Zakonu o izboru narodnih poslanika, neka imamo bar iste rokove, lakše se ljudi snalaze, lakše je građanima da razumeju, lakše je i nama koji se time bavimo da znamo da su rokovi svuda isti. Što da ne budu isti? Ne mislim da je to neka tema o koje moramo da lomimo koplja.
Da je ostalo 90 dana, možda bi ovde neko ustao i rekao – zašto, ministre, niste stavili ovde 60 kada je već svuda 60? Prema tome, to je da popunimo vreme. Suštinski, mislim da ovaj zakon donosi dobre stvari, stvari koje nam je na neki način Ustavni sud već podario kao standarde koje je Narodna skupština već prihvatila.
Vezano za Upravni sud, kakva je praksa Upravnog suda, šta je alternativa? Da nemamo sudsku zaštitu? Sudska zaštita mandata je nešto što smo pre tri, četiri godine kao standard usvojili. To je prava stvar, pokazuje izuzetne rezultate. Da li sad Upravni sud nema dobru praksu, ili šta je, slažem se da je bilo iskakanja, potpisao sam nekoliko dopisa, predložio sam da se organizuje i neko savetovanje da bi se ta praksa Upravnog suda uskladila, itd. Jer, prosto je neverovatno da Upravni sud koji je postavljen za teritoriju cele republike nema istovetnu praksu, a imali smo 95 ili 96% ujednačenosti kad su to radili okružni sudovi. Činjenica je da je ovde potpuno normalno da očekujemo 100% ujednačenosti. Ali, nadamo se da će Upravni sud da ujednači tu svoju praksu. Sada čak imamo situaciju i da se oglasio nenadležnim, što je bio potpuni šok kada smo dobili te odluke. Ali, to je sada nešto što je stvar sudske prakse pa možda nije ni dobro da se ja bavim time kao ministar.
Dakle, suštinski to je to. Ja se nadam da na ovome neće stati i iskreno verujem, koja god većina da bude, da će se ovo u nekom sledećem mandatu nastaviti. Taj nastavak bi trebalo da ide na zakon o državnoj izbornoj komisiji i na promenu izbornog sistema, kako bi se izbegle neke negativne stvari koje su opstale, a to je da možemo da imamo poslanike i dalje samo iz jednog, kao što danas iz Zemuna, recimo, imamo 20 poslanika. Znači, iz jedne gradske opštine imamo 20-ak poslanika, što je neverovatno.
Činjenica je da treba ići dalje u izmenama izbornog sistema. Ovo je jedan dobar korak. Napravljene su neke ključne stvari. Čak mi se čini da se nije ni pristupilo promeni izbornog sistema zato što su se neki nadali da će opstati blanko ostavke, iako je bilo jasno da blanko ostavke neće i ne mogu da opstanu. Da smo išli u korak sa tim što je bilo očigledno, ili da smo išli u susret događajima, mi bismo verovatno promenili izborni sistem.
Vi kažete – nije bilo većine. Da je ovde došlo do 126 poslanika u promeni izbornog sistema, onda biste rekli da je sramota da se u jednoj demokratskoj državi izborni sistem menja isključivo glasovima vladajuće većine. Budimo iskreni, to biste rekli i to bi zaista bilo jedno ozbiljno pitanje – zašto se izborni sistem menja glasovima vladajuće većine. Budimo realni. Opozicija nije imala ni sluha ni želje da razgovara ozbiljno o promeni izbornog sistema. Jasno sam vodio razgovore i obilazio mnoge opozicione stranke.
Bilo bi dobro da je vladajuća većina imala jasniji i direktniji stav, nije ga imala, ali, budimo realni. Nije ni opozicija bila baš mnogo spremna da razgovara o tako krupnom pitanju oko kojeg stvarno treba da se postigne malo širi konsenzus nego 126. Izborni sistem treba da ima malo veću podršku kada se menja, ne treba da bude samo prost zbir glasova od 126.
Mi smo dva amandmana prihvatili, jedan je SNS a drugi SRS. Oba amandmana su jako dobra i očekujem da ovaj amandman koji se odnosi na skraćenje roka odnosno, tu je malo sporna tema jer se uvek otvara pitanje da li vi posebnim zakonom treba da utvrđujete procesne stvari zarad sudova i da dajete neke rokove, ali, mi smo prihvatili taj amandman jer mislimo da je jako korisno da postoji tačno ograničeni rok u kom će sud raspetljati novonastalu situaciju u jedinicama lokalne samouprave. Mislim da je ipak interes države da se ti sporovi rešavaju brzo.
Prihvatili smo ovaj rok od 30 dana i očekujemo da će Upravni sud to poštovati. Jer, sasvim je to dovoljno vremena da se prebroji ko jeste a ko nije u pravu i da se zna šta je većina a šta manjina u jedinicama lokalne samouprave. Kažem – prihvatili smo ovaj amandman koji upravo govori o ovome o čemu ja sad pričam. Što se tiče blanko ostavke i zaključene liste, to je nešto što je Ustavni sud utvrdio i to je jedan od razloga zbog čega ne treba o tome da diskutujemo previše. Hvala.

Dakle, nisam obećao da ćemo mi da ukinemo potpise. Naravno da sam rekao da bi to bilo jako dobro, da bude jedna posledica ovog zakona, ali nemojmo, taj zakon o političkim strankama je zaista, prvo, bio neophodan, zbog haosa u kome se nalazila ta oblast.  Imali smo 620 stranaka upisanih u registar,  a nije se znalo, bilo je pokojnih, bilo je ovako, onako. Nije bilo evidencije i mogućnosti da razrešavate sporove. Prosto, bila je jedna nenormalna situacija. O nekoj transparentnosti, o obavezama koje su nametnute ovim novim zakonom nije bilo ni reči. Bilo je 100 neoverenih potpisa.
Ko zna ko je od nas osnivač koje partije. Možda je neko šale radi upisao Veroljub Arsić da je osnivač neke partije. Hoću da vam kažem kakvo je stanje bilo pre nego što smo doneli zakon. Tu ima sijaset stvari koje smo rešili i koje su jako dobre.
Ono što je najveća vrednost ovog zakona to je da je zakon proaktivan. Predvideo je sistem samoregulacije na svakih osam godina registra političkih stranaka, što nikada do sada nismo imali. Dakle, svakih osam godina ide pročišćavanje te političke scene i niko više posle nas ne mora da razmišlja o donošenju takvog zakona i šta će sa registrom. Znači, svakih osam godina se to prečišćava.
Kamo sreće da je moglo odmah da bude to da ukinemo potpise. Tu je ogromna finansijska ušteda koja je dobra za građane i za državu itd, ali nije moglo jer kriterijume koje smo postavili od 10.000 potpisa i 1.000 potpisa za stranke nacionalnih manjina očigledno nisu dovele do toga da se taj broj redukuje.
Možda je bilo preoptimistično misliti da će se redukovati sa 620 na 25. Priznajem, možda smo bili suviše optimisti. Danas imamo 45 stranaka nacionalnih manjina, ali to nije posledica toga zakona nego toga što u našem sistemu takva vrsta pozitivne diskriminacije postoji od ranije, a imamo ustavnu odredbu da onaj dostignuti nivo ne može da se smanjuje. Shvatate, nije vreme počelo od nas, neke stvari kao takve postoje. Sada, umesto da imamo kod prijavljivanja lista pozitivnu diskriminaciju, mi imamo pozitivnu diskriminaciju kod registracije stranaka. Dobro, šta da radimo, nisam ja to izmislio, to je nešto što je nasleđeno stanjem.
Možda će za sledeću preregistraciju taj broj pasti na 25 i onda će neko ko bude ministar moći da kaže – evo, ukidam potpise. Najsrećniji bih bio da sam to mogao da kažem, ali bilo bi neozbiljno da sam to rekao samo zarad svoje popularnosti. Zamislite ko bi se sve onda javio, pa to bi bio haos na biračkim mestima, bilo bi po 30, 40, 50 lista. Kada je besplatno svako bi se javio.
Još jedna stvar je jako važna. Svi mi znamo koliko postoji zloupotreba. Ne može se sve zakonom rešiti. Ne možemo zakonom rešiti šta će stranka koja je na vlasti iskoristiti resurse koje ne bi smela da koristi i napraviti da bude prva na listi. To smo promenili, sam redosled ide po azbučnom redu, što je takođe velika prednost. Nema više trčanja ja ću prvi, ja ću prvi, ja ću prvi i budete prvi na listi. Ne mogu sada da pamtim svaki detalj, ali mislim da smo mi baš stavili po azbučnom redu.
Generalno, ako nije, možemo to da rešimo, pa možemo na taj način da rešimo zloupotrebe, stvarno sada ne mogu da se setim kako dalje, kad tad, opet će neko nešto da zloupotrebljava. Pa, nećemo valjda da ukinemo overavanje potpisa zato što je neko sklon da zloupotrebi to? Mnogo su gore zloupotrebe kada nemate overene potpise, tada se tek dešavaju čuda, ovako bar imate overene potpise, pa ako je neko sklon da tog overivača zloupotrebi, da njemu overi potpise, šta da radimo, nešto je stvar i političke kulture, nešto je i drugih državnih organa.
Prosto, nemoguće je sve rešiti.
Neko je pomenuo pitanje ogranaka, a to sam zaboravio malopre da kažem. Hteo sam da se u registar vode registri ogranaka, jer su se stranke u Srbiji registrovane po teritorijalnom principu. To sam hteo zbog toga što, kada dođe do rascepa u jednoj političkoj stranci, vi vrlo jasno iz registra ogranka utvrđujete ko su ogranci koji daju delegate u skladu sa statutom da tvore neku skupštinu.
Sada smo imali pitanje DHSS u kome je, da vas obavestim, odlučeno tako što su odbačene obe prijave. Jednostavno, i jedna i druga imaju značajne manjkavosti zbog kojih ni po jednoj ne može da se postupi. Suštinski, imamo jedan vrlo ozbiljan i krupan problem.
Vi ne možete da utvrdite koji je to skup iz koga treba da utvrdite šta je većina. To sam zbog toga i hteo. Ali, poslanici su ovde smatrali da je to zadiranje u privatnost stranaka. Pazite – privatnost stranaka. Šta su stranke? Kakvo zadiranje? Mislim, to je jedna besmislica. To nisu tajna udruženja pa da ne može u registru da se zna ko je predsednik kog odbora. To se kao krije od države, jer države ne može da zna. Mislim da je to potpuno besmisleno.
Ovde Narodna skupština onda nije htela to da usvoji. Amandmanom je skinuto to što sam predlagao. I danas imamo to što, ne znam kome to mnogo šta znači, ali imamo i situaciju da nikada države neće moći da odluči o nekim predmetima kao što je taj predmet DHSS, ili možda sutra nekoj budućoj stranci u kojoj dođe do nekog spora na izbornoj skupštini o izboru predsednika stranke itd. Ali, kako da vam kažem, tu ne mogu ništa. Žao mi je što to tada nije usvojeno, jer bi to taj zakon zaokružio u potpunosti i dalo jednu dobru osnovu da nemamo to.
Cilj svega toga je to, opet kažem, što smo predlagali da se te neke sumnje, degradacija političkog života i ljudi koji se bave politikom, institucija, otklone. Mi zadnjih 20 godina non-stop imamo sumnje, te u biračke spiskove, te neko uzme cd biračkog spiska i nosi u VC, toga su pune novine bile. To i dan danas pročitam. Kaže – on je poznat po tome što je Robin Hud. Zove se Robin Hud zato što je uzeo birački spisak i odneo. To je naš politički sistem.
Kada sam predložio tu reformu, cilj je bio da sve takve stvari eliminišemo koje degradiraju politički život ove zemlje, kao i ljude koji se bave politikom. Sve to generalno utiče na jednu opštu atmosferu društva, manjak entuzijazma, manjak odgovornosti, manjak poverenja itd. U tom smislu je i ta overa potpisa. Jer kud ćete gore, kada imate i takve stvari, pa čitate novine, a ovi se zafrkavaju ko je koga potpisao itd.
Po meni, trebalo je to uradi i zaokružiti ceo taj sistem. Narodna skupština to nije prihvatila, odnosno većina nije bila za to da se prihvati. Opet kažem, jednog dana će se to rešiti.
Vi ste u pravu. Matematika je čudna i ona je neumoljiva. Mi kada smo stavili to do 20 hiljada, preko 20 hiljada, naravno da nije svugde isto, ali kako drugačije rešiti to pitanje? Drugo, postavlja se i pitanje – zašto u proporcionalnom izbornom sistemu neko insistira na toliko velikom broju odbornika u tako maloj sredini? Pogledajte i tu situaciju, Kikinda ima tri puta više birača, a ima jednak broj odbornika ili dva odbornika više. Ali, to je sad stvar tih lokalnih elita.
Prosto, ne možete zakonom propisati političko ponašanje tih lokalnih elita ili uopšte političara. Ne možete to zakonom propisati, i da li će predsednik opštine da natera načelnika opštinske uprave da otvori 07,01 časova i da kaže – čekaćete te taj i taj, uzmi overe potpisa. To nema zakonom da se propiše. To je realan život u kome živimo i niti to može biti.
Našim zakonom smo o lokalnoj samoupravi išli u toliko detaljisanja da smo se dosta smejali kada smo ga radili. Bila je šala da samo još propišemo da kada predsednik skupštine uđe i kaže – dobar dan. Maltene, da je samo i to moralo da se kaže. To šta se to po našim lokalnim samoupravama dešava je katastrofa. Zato smo morali sve da propišemo. Bukvalno smo sve propisali – i kada može da prekine sednicu, jer je bilo, krene nezgodna tačka. Predsednik vidi da će da ga smene i kaže – boli me stomak. On ode i ne zakazuje sednicu tri meseca.
Mislim, bilo je svega. Zato smo morali sve te situacije da zakonom sprečimo. Naveli smo, recimo, da o prekidu sednice mora da odluči većina itd. Zato smo dobili jedan poprilično stabilan i dobar sistem lokalne samouprave, što se i videlo kada je došlo do problema u tada SRS, kada su odbornici otišli i na jednu i na drugu stranu. Praktično, taj je sistem i preživeo. Ukupno, mislim, ceo mandat ovaj koji se bliži kraju, završna je godina, mislim da imamo sedam ukupno raspuštanja, ako se ne varam. U ovoj godini mislim da imamo samo dva ili jedno. Ne znam tačno. To su jako dobri rezultati. Kada pogledate, to je jako malo. U prethodnim godinama smo imali po pet, a u ovoj godini po jedan. Kada pogledate, da ne verujete.
Bilo je sporno 620 mandata. Zamislite sada 620 mandata sporno, a iz svega toga ne izađe ništa i ništa se ne desi, nego imate 5:5:1. U principu, mislim da je to fenomenalno i to je prosto nezamislivo.
Što se tiče pitanja vraćanja mandata, odluka Ustavnog suda i Zakona o Ustavnom sudu je potpuno jasan. Organ koji je doneo odluku je morao isto tako i da je realizuje. Vraćanje mandata, nažalost, neki to nisu uradili. Tu je onda nastupilo malo i pogrešno tumačenje od strane nekih odeljenja tog upravnog suda. Ali, potpuno je jasno da je mandate, u slučaju kada je oduzela SO, morala da vrati. Kada nije ona, trebao je Ustavni sud to da vrati, ali je to sada neka druga tema.
Inače, po obećanju, doneo sam za Golubac, ako vas bude zanimalo. Nisam ni ja znao, zaboravio sam predmet, ali sam tada rekao da garantujem da je dobro urađen i stajao sam iza toga, iako se uopšte ne sećam predmeta. Prosto, princip rada kod nas u ministarstvu je takav, da od kada sam ministar, svaki predmet se isto radi i smeo sam da garantujem, iako se ne sećam predmeta.
Konkretno, kada je u pitanju Golubac, imamo dve presude upravnog suda, i pre toga, presude višeg suda tadašnjeg. Sve te presude su tvrdile koji je broj odbornika, ko je odbornik, a ko nije, da Denić nije, a da ova gospođa jeste. Mi kao ministarstvo smo prosto sabrali matematiku – 15 plus jedan je 16 i tih 16 koji su bili na tom skupu, rekli smo da su odbornici.
Dakle, ministarstvo je radilo isključivo na osnovu odluka sudova, a sudovi su svi doneli odluke u skladu sa zakonom. Greška one većine je bila ta, što je uporno sa kandidatom za odbornika, oduzimala mandat, a to je potpuno nezakonito, umesto da, u slučaju kada treba da se oduzme mandat, obrati se sudu koji bi preuzeo tu ulogu, oduzeo mandat, a onda bi oni sa kandidatom za odbornika mogli da proglase novi mandat. To je ono što sam kasnije rekao u nekom neformalnom razgovoru. Setio sam se, donekle, da je bila neka greška u samom postupanju predsednika skupštine. Ne znam zašto, ali nisu dobro radili. Dakle, tu je bila greška, a što se tiče ministarstva, isključivo smo radili onako kako je bilo po odlukama upravnog suda.
Kažem – četiri odluke, dve više, dve upravnog suda. Sve četiri kažu jedno – ovaj gospodin nije odbornik, a ova gospođa jeste odbornik. Mi kao ministarstvo smo nakon te četiri sudske odluke uzeli i sabrali gde je 16, gde je 15. Tamo gde je bilo 16, tu smo rekli da je to nova skupština.
Onda smo u skladu sa Zakonom o pečatu državnih i drugih organa, licu koje je ta skupština ovlastila da raspolaže pečatom, po njenom zahtevu, izdali pečat i to u skladu sa zakonom za koji ste vi tvrdili da ne može da se da pečat. Taj zakon lepo kaže u članu 14, da se nestalim ili izgubljenim pečatom smatra i pečat koji nije dostupan licu ovlašćenom za čuvanje i upotrebu pečata. To je odredba koju sam ja uneo, jer sam ranije imao iskustva sa tim, da ljudi uzmu pečat i odnesu , pa neće da ga daju i da tada država nije mogla da reaguje.
Ovo su sve promene koje smo napravili poznajući praksu i ono što se kod nas u Srbiji dešava u realnom političkom životu.
Ako budete hteli za Golubac, opklada i dalje stoji. Prema tome, samo sam se postarao da donesem, da ne bude da sam zaboravio. Šalu na stranu, ne mislim da to treba sada da bude tema.
U svakom slučaju, žao mi je što nismo mogli da ukinemo potpise. Pretpostavljam da na mom mestu, niko to ne bi uradio u ovom momentu. To ne znači prilikom sledeće etape za prečišćavanje tog stranačkog spiska, neće ostati toliki broj stranaka, da će moći da se izvrši ukidanje tih potpisa. U svemu drugom, taj zakon je ispunio sva naša očekivanja. Zaista sve.
Samo sam se nadao da će možda biti manje stranaka. Očigledno da ta nadanja nisu bila zasnovana i nisam očekivao da će 45 stranaka nacionalnih manjina da se registruje. Registrovale su se. To je sa druge strane i dobro. To je dokaz kako naša država gleda na nacionalne manjine i kolike su afirmacije političkih stavova nacionalnih manjina u Srbiji u odnosu na, možda čak, rekao bih da su to ti najviši standardi kada je u pitanju politički život koji postoji u zemljama u okruženju. Hvala vam.

Ne mogu da odolim, vidim da će trajati. Nego kad govorite Zemun, vidim osmehuje se kolega, nekome baš odgovara Zemun da bude najviše odbornika, poslanika. Mislim da niste u pravu, nisam vas razumeo najbolje.
Šta imamo sada? Sada imamo da mi građanima ponudimo listu sa 250 imena ili sa 55 imena u lokalnoj samoupravi i na mesto broj jedan stavimo naše najuglednije članove kojima ne pada na pamet, ljudi neće nikada biti odbornici. To je do sada uvek bilo tako. Poređamo ugledne ljude, a onda kada prođu izbori, onda mi u odbornike uguramo one sa dna što su lepili plakate, zar nije istina?
Gospodine Palaliću, oni su napravili rezultat lepljenja plakata ali oni nisu, građani nisu glasali za njih što su dobri lepači plakata, to nisu bili izbori za lepača plakata to su bili izbori da vas neko predstavlja u nekom lokalnom parlamentu. Onda ćemo mi kao DS da stavimo a onda da ubacimo dole omladinu koja je kao što i vi ili bilo koja druga stranka radila. To je vama sada poštenije prema građanima nego ovo. Ovako građanin bar zna, to je ta lista, a ovaj ako ide i podnosi ostavku bar će se obrukati što je podneo ostavku.
` Dakle, ne razumem šta je lošije od onoga što je bilo do sada, ovo je samo bolje. Da li je ovo najbolje? Nije, najbolje po mom uverenju je bilo ono što sam ja predlagao. Svako svoje hvali, a ja mislim da je to bilo najbolje, bar nisam čuo zbog čega to nije valjalo, ali ovo je ipak bolje od onoga što smo imali do sada. Do sada smo imali potpuno, građanin izađe na izbore ubaci papir i kaže ja sam za XXY partiju i onda ta partija raspolaže naredne četiri godine njegovim glasom kako god hoće, radi šta hoće. Danas je predstavnik ovog, tvoj poslanik nije ovaj nego onaj. Mogla je partija da radi šta hoće, bar smo toliko promenili.
Prema tome, ako je smanjena moć političkih partija po logici stvari nečija moć se povećala, povećala se moć građana, ona se povećala u ovom smislu. Smanjena je moć političkih stranaka, političkih partija i nemojte da žalimo nad našim strankama, dobro je njima kako god.
E sad, vi mene pitate kako ja doživljavam ulogu političkih partija i čemu služe političke partije? Pa političke partije, sad ulazite u temu o kojoj ste vi mnogo čitali i ja i verovatno svako ovde, uloga političkih partija, ljudi sličnih ideja, razmišljanja se okupe imaju određenu ideologiju, hoće da se to sprovodi kao javna politika, kao državna politika, smatraju da će kroz to ostvariti neke državne ili lične interese i to je otprilike u nekom najširem smisli definicija, sa ovom strukturom, sa pravnim subjektivitetom to je politička partija registrovana i takmiči se na izborima da dobije poverenje građana. Dakle, politička partija je ta koja oblikuje neku politiku, a kasnije kada dođe na vlast ona putem predstavnika koja je ona predložila, tu politiku i sprovodi i to je dragi moj kolega, to je tako svuda, a tako je i kod nas.
Dakle, to je neka umerena i normalna uloga političkih partija, ne znam šta bi tu nešto više trebalo da bude. Nije normalno da politička partija bude gospodar mandata, nije normalno jer onda je pitanje šta je narodni poslanik, sa kojim pravom nosi taj prefiks narodni, taj prisvojni pridev narodni. Pa nije narodni, onda je to poslanik političke partije. Ako politička partija misli umesto njega, raspolaže njegovim glasom, raspolaže njegovom pozicijom poslanika. Sad sam raširio temu ali ovo je kontra pitanje vašem pitanju, šta je u našem dosadašnjem sistemu bio narodni poslanik.
Sve u svemu, mislim prosto, još ovaj poslednji put da je aktuelno pitanje ostavki, ovako najiskrenije. To je stvarno nešto što odlazi u istoriju, govori o blanko ostavkama, a sada da li je ovo sistem koji ima ozbiljnih izazova za same političke stranke. Jeste, po pitanju motivacije ljudi, po pitanju pravljenja kandidatura, niz pitanja se ovde otvara za same političke stranke, ali prosto budimo iskreni, političke stranke nisu bile u Srbiji u stanju da dogovore drugačiji izborni sistem i ovo je izborni sistem koji smo mi ustanovili pre izvesnog broja godina, koje sada samo razlika u odnosu na sve na to što su mu izuzeta dva atributa, zbog kojih mi se čini da je on i napravljen, a to je da politička stranka uzurpira celokupnu moć.
Praktično sada je ta sadržina bila razmišljanja političkih stranaka kada smo pravili svi zajedno ovaj izborni sistem, sada je ostala samo ljuštura. Ostalo je puki depersonalizovani proporcionalni sistem sa izvučenim onim što smo hteli da postignemo tada smatrajući da ćemo postići stabilnost političkog života da ne bi neko, kao što se desilo u onom mandatu. Kada smo videli da se to dešava, da se ta dva glavna instrumenta izvlače, onda je po logici stvari trebalo da se sedne i da se vidi, u redu ova ljuštura ne ide više moramo da menjamo sam izborni sistem i da idemo u susret tim događajima.
Nismo bili sposobni to da uradimo i to je velika šteta. To je odgovornost vladajuće koalicije, ali opet kažem delimično i drugih stranaka. Kako da donosite izborni sistem sami, morate sa nekim dogovoriti taj izborni sistem, jer i druge partije učestvuju na tim istim izborima i potrebno je da ga prihvate kao nešto potpuno legitimno. Niko ovde to nije bio spreman. Niko. Kao da još uvek ne verujemo da blanko ostavke ne postoje. Kao da još uvek ne verujemo da postoje. Čuo sam jednog lidera političke stranke koji i dan danas priča kako to nekako mora da se vrati. To je neverovatno, ja ne mogu da shvatim. Prosto, to je prošlost. Nema više. Završili smo sa tim i našli smo se u situaciji u kojoj smo se našli.
Pitali su me da li je moguće da bude, pa sve loše što je bilo do sada, u tom smislu, proporcionalna raspoređenost postoji i sada. Znači, moguće je da 20 poslanika bude iz Zemuna. Bilo je i do sada moguće, moguće je i u buduće, i do sada je to bilo moguće, šta je to do sada bila neka razlika. Kako inače ima ovde 20 poslanika iz Zemuna, ako nije bilo moguće? Jedan izborni sistem koji smo imali, koji je imao te dve krupne manjkavosti sa stanovišta stručne javnosti, suverenosti građana, međunarodnih standarda itd., taj izborni sistem je prošlost. Krenule su promene tih izbornih sistema. Sad se nalazimo u jednom među periodu. U tom među periodu su najviše pogođene same političke stranke, ali na neki način i one plaćaju ceh svoje nespremnosti da uhvate korak sa vremenom i šta da radimo, tako nam je kako nam je.
Građani ovde trpeti neće, nemojte da pričamo da građani nešto trpe. Neće ovde trpeti građani, ovde će u suštini trpeti malo političke stranke, ali generalno dobićemo sigurno kvalitetnije odnose u samoj politici, odnose u izvršnoj vlasti itd., jer ćete prosto morati da ubeđujete sada i one koji su vas izabrali da zaista nešto ispravno radite. Nećete moći da ih ignorišete. Do sada ste bar mogli da ih ignorišete kako vam je volja, a sada više toga nema, nego bez obzira što neko komanduje opštinskim odborom i što je stranački vrh tamo u nekom mestu, moraće da vodi računa da svojim postupcima naredne četiri godine zaslužuje podršku onih koji su ga izabrali prvog dana, kada je postao predsednik opštine. Mislim da je to jedna jako dobra stvar, jako veliki kvalitet.

Gospodine Martinoviću, sve ste vi to lepo rekli i to možda lepo zvuči, ali ja mislim da upravo vi zavodite javnost načinom na koji govorite i svojom elokvencijom. Prvo, da treba da postoji neka disciplina i neki red, treba. Da li je neko sposoban da organizuje red u svojim redovima ili nije, to je pitanje tog nekog. Onaj ko nije sposoban, njemu se raspadne stranka. To je samo stvar, kaže se – palo je jer je bilo sklono padu. Da nije bilo sklono padu, ne bi ni palo nešto. Tako je to slučaj i sa tom disciplinom.
Vi govorite o bičevima u engleskom parlamentu, ali ne kažete da niko nikom u engleskom parlamentu ne može da oduzme mandat, zato što se ovaj udostojio da ima svoje ime, odnosno da narodni poslanik ima svoj stav. Ko to kome oduzme mandat u bilo kom britanskom parlamentu zato što predstavnik ima svoj stav?
(Aleksandar Martinović, s mesta: Ko ima svoj stav?)
Svako može da ima svoj stav. Ne znam ime i prezime, valjda, poslanika tamo.
Dakle, to je prva stvar. Nemojte manipulisati, blanko ostavke ne postoje nigde. Drugim rečima, recite vi meni zemlju u kojoj postoje blanko ostavke. Jednu jedinu mi recite. Ja nikada nisam čuo da postoje blanko ostavke nigde. To je tek zamena teza. Evo o čemu se radi, vi sada govorite – nemojte ovde da menjate, da vršite reformu političkog sistema, ovde je beda, ovde je siromaštvo, ovde je ovako itd. Pa možda je baš zato što ne reformišemo politički sistem. Možda je baš zato. Politika je kreator svega. Od političkog sistema zavisi koji će ljudi sedeti u kojoj opštini, u kom gradu, u kojoj pokrajini ili republici. Upravo zavisi od političkog sistema.
Dvadeset godina negujemo jedan politički sistem, negujemo partokratiju. Dvadeset godina imamo rezultate te koje imamo. Zašto biste da reformišemo sve, samo da ne reformišemo političke stranke i njihovu moć? Hajde sve da reformišemo, ali slučajno da se ne drznemo da pipnemo političke stranke. Zašto ne krenemo obrnuto? Zašto ne kažemo – čekajte, političke stranke su nosioci političkog života, one su kreatori ovoga što imamo, pa hajde da vidimo da se one reformišu. Hajde da vidimo da li u političkim strankama važi neka kompeticija. Da li je sistem takav da tera političke stranke da budu sve bolje i bolje ili je sistem takav da političke stranke postaju sve lenje, lenje, neodgovornije, neodgovornije i neodgovornije?
Uvođenjem blanko ostavki uveli smo to da je politička stranka potpuno neodgovorna, može u parlament da ubaci koga hoće i baš je briga, jer zna da ukoliko je pogrešila zameniće tog nekoga nekim drugim, pa ako i taj drugi ne valja zameniće tog drugog nekim trećim. Za to se zalažete. To je jedna potpuna neodgovornost političke stranke. To je potpuno jedna lagodna pozicija političke stranke, da ne razmišlja o kvalitetu ljudi, da ne razmišlja ko će to predstavljati građane. To je prvo što vam zameram. Dakle, potpuno ste okrenuli red stvari. Početak svega jesu političke stranke, kao što je bila 90-tih rasprava da li nam treba politički pluralizam. Gde sad politički pluralizam stranke kada nam napadaju ovo, napadaju ono i kada se raspada Jugoslavija? To je ta stalna zamena teza. Gde ste baš sada našli da pričate o tome kada imamo probleme ovde ili onde?
Prema tome, možda je baš rešenje da imamo kvalitetniji politički život koji će dati kvalitetniji rezultat, jer politički život, institucije jednog sistema čine ljudi. Ljudi tu dolaze procedurama koje osmisli politički život, odnosno osmišljeno ovim zakonima. Od tih zakona zavisi u kojoj meri će kvalitet odrediti koji će to ljudi popuniti tu sadržinu tih institucija koje odlučuju o našim životima. Možda je baš rešenje da menjamo izborne zakone. Možda je baš rešenje da napravimo drugačije procedure koje će napraviti jedan sistem selekcije, a ne da selekcija zavisi od moje dobre volje kada dođem u neki opštinski odbor i kažem – vidi, ovaj mi se dopada, dobar je dečko, aplaudirao mi je četiri puta kada sam govorio i on će sada odlučivati o privredi ove opštine. Mislim da to nije rešenje.
Dakle, jednostavno, nemojte menjati tezu – da pravimo kuću od krova. Mislim da nije tako. Temelj svega jeste politički sistem. Što pre njega reformišemo i učinimo ga delotvornijim, politički sistem će pre dati bolji rezultat u realnom životu. To je moje mišljenje o tome.
Vi kažete – uloga političkih stranaka. Svi znamo da je ideal neposredna demokratija, pa onda, pošto nas ima u jednoj državi šest miliona, u drugoj 60, u nekoj ima i 200 miliona, onda je predviđeno da građani imaju neke svoje predstavnike u parlamentu. To je to načelo narodne suverenosti koje se, prema našem Ustavu, ostvaruje preko slobodno izabranih predstavnika a ne preko političkih partija. Ne piše tamo da mi svoju suverenost prebacujemo na glavni odbor DS, DSS ili SRS. Tamo piše da mi našu suverenost ostvarujemo preko svojih izabranih predstavnika. Ko je moj izabrani predstavnik u opštini Novi Beograd? Ko? Ne znam, gospodine Martinoviću, nemam ideju a bavim se politikom. U opštini Novi Beograd je na vlasti moja stranka i ja ne znam ko je moj predstavnik. Jer, izborni sistem je takav da mi onemogućava da znam ko mi je predstavnik. To je taj suštinski problem.
Vi se zalažete da mi našu suverenost prenesemo na stranke, a onda stranke zatvore vrata i u mraku, figurativno, bez očiju javnosti, odluče ovako, onako, itd. Čemu 250 poslanika ovde ako ste vi u pravu? Dovoljno je vi, rečiti, obrazovani, da kažete šta imate, dovoljan je gospodin Palalić, dovoljan je Arsić. Ali, piše i u Ustavu da je narod suveren i da ostvaruje svoju suverenost preko sopstveno izabranih predstavnika. U čemu je onda problem, ako koren toga tražite u Ustavu? Ja vas pozivam da ne čitate, kako kažete – čitajte. Za razliku od vas, ja ne čitam. Vi ste jedini koji čitate. Vaš običaj je da druge odmah omalovažite. Dakle, vi ste jedini koji čitate, mi ostali ništa ne čitamo, ali neka zdrava logika, zdrav razum mi nalaže da je ipak dobro da se stranke ne pitaju u Srbiji ovoliko koliko se pitaju, nego da se nešto pitaju, da postoje neki poslanici, neki odbornici koji imaju svoje ime i prezime i mogu nešto da kažu. To je stvar zdravog razuma.
Opet kažem, ne obmanjujte, nema ni u Velikoj Britaniji, nigde nema institut da vi oduzmete čoveku koji je izabran mandat. To je standard. Da li ima svoje mane? Sve ima svoje mane. Nije demokratija sistem bez mana. To je kao kada kažu – da li je demokratija sistem? Nije, ali je najbolji koji postoji. Niko još nije rekao da postoji neki bolji sistem. Da li neki izborni sistem ima manu? Ima, ali vam opet kažem, nemojte tako da gledate stvari.
Sada vi meni kažete – kojeg to datuma je nama sinulo da je bolje nemati nego imati blanko ostavke? Gospodine Martinoviću, 2007. godine je to bio dogovor političkih stranaka, sada je dogovor većine u parlamentu da bude ovako. Nema to kad je sinulo. Generalno mislim, i tada sam mislio da ovaj proporcionalni, depersonalizovani sistem koji smo imali sa blanko ostavkama je doveo do pada kvaliteta politike. To je moje mišljenje. Ne znam od kada se bavite politikom, ali ko je stariji od vas može da kaže kako je izgledalo 1995, 1996. i 1997. godine po opštinskim odborima svih stranaka u Srbiji. Tamo su, gospodine Martinoviću, sedeli ozbiljni ljudi, stariji ljudi, obrazovani, profesori, doktori itd, bilo je i mladih, bilo je i ljudi koji se bave zanatima. To je bilo to vreme. Vama je to smešno, ali tako je izgledalo i bavila se neka politika i tim lokalnim odborima. Lokalne skupštine su izgledale drugačije i bilo je diskusije.
Bio sam predsednik opštine gde odbornici nisu imali nikakve blanko ostavke. Ni jedan jedini mi nije uskratio poverenje, četiri godine sam bio predsednik opštine bez ijednog problema. Nije mi trebala blanko ostavka. Da stvar bude gora, bio je većinski sistem i ništa mi nije smetalo, ali sam ih ubeđivao u ispravnost onoga što radim. Vi ubeđujete, ubeđujete i nemate problem nikakav.
Nemojte po definiciji da kažemo ta potkupljivost. Skoro sam pročitao, neki naš kolega poslanik, političar je rekao da valjda ima normalnih ljudi u političkim strankama. To mi je bilo simpatično, pretpostavljam da je to bilo u nekom afektu. Gospodine Martinoviću, valjda ima poštenog i normalnog sveta širom Srbije, da ne morate da brinete. Ako vi kažete – ja, Aleksandar Martinović, garantujem za nekog kolegu da će zastupati te i te interese, predložite ga, zašto se plašite toga? Kako se kažnjava u zapadnim demokratijama to verolomstvo? Ono se uvek kažnjava na sledećim izborima. Kažu da čovek, konkretno u Velikoj Britaniji, koji jednom napravi taj preokret, koji jednom bude veroloman, da je završio političku karijeru. Da li će to biti u Srbiji, ne znam, ali tamo ne možete jedan dan ovako, drugi dan onako. Javnost tamo je osetljiva na takve stvari i kažnjava vrlo strogo. Slažem se da u Srbiji nije slučaj da se kažnjavaju različite izjave i stavovi, ali možda i ne treba još u Srbiji da bude tako.
Možda je i dobro da još uvek razvijamo naše stranke i naša razmišljanja, možda i da se menjamo kroz sve ovo vreme, jer se dramatično menjaju okolnosti u kojima živimo. Možda je zbog toga i dobro da se menjamo, da ne ostanemo zarobljeni u nekoj prošlosti, u nekim stavovima koje smo imali možda pre deset godina.
Što se tiče Ustavnog suda, kako pojedinačne odluke Ustavnog suda za pojedinačni slučaj? Kada Ustavni sud rešava po ustavnoj žalbi, to je pojedinačno, ali kada rešava i stavlja van snage jedan opšti akt ili deo opšteg akta, normu, to je odluka koja deluje prema svima. Ako je Ustavni sud rekao to što je rekao, sa čime se duboko slažem, a vi duboko ne slažete, vi meni hoćete da kažete, da ste vi ministar, vi bi tu istu normu koju je Ustavni sud stavio van snage ponovo izglasali u parlamentu? Gospodine Martinoviću, to je kolac u srce države. Posle toga nismo država, ne znam na šta bismo ličili? Nepopularno je pomenuti neku državu, odmah ide neki demarš. Kako možemo mi uopšte da razgovaramo kao političari i kao pravnici o tome da li posle odluke Ustavnog suda, koji je stavio van snage jednu normu, takvu istu normu ponovo unesemo u ovaj zakon?
Da se vratim opet na amandman kolege Nemanje Šarovića, koji je dobro primetio. Ne uvodi se, gospodine Martinoviću, ništa novo ovim zakonom. Ovaj zakon samo prati stanje koje imamo odlukom Ustavnog suda i to moramo da poštujemo. Uopšte ne mogu da shvatim, vi kao nastavnik na fakultetu da propagirate ideju da Ustavni sud jedno, a mi kao političari, mi smo svemoćni i možemo drugo. Nismo valjda svemoćni, valjda postoji nešto što i nas kao političare ograničava? Valjda postoji neka vladavina prava, neki zakon? Pošto ništa ne čitam, ali negde u novinama sam pročitao, postoji ta neka objektivna volja prava koja je iznad svih naših volja, kojoj svi moramo da se podvedemo. Prema tome, to je vladavina prava.
Pozivam vas da se bacite na čitanje ove šarene štampe, i tamo se da nešto pročitati, možda tumačiti karikature i časopise. Hvala vam na savetu da ponekad nešto pročitam, ali i bez toga verujem u ovo što sam rekao, da je potpuno ispravno. Razmislite o tome da je možda reforma političkog sistema uslov svih drugih reformi. To je dobra ideja za razmišljanje. Ovo je ono što imamo kao odluku Ustavnog suda i spremnost parlamenta da izgradi. Ukidanje blanko ostavki je preduslov i najkorenitija stvar koja je mogla da se uradi u nekoj reformi političkog sistema. To je ono što otvara vrata reformi političkog sistema. Ne kažem da ćemo odmah bolje živeti, ali to je preduslov da nakon toga budući predsednik opštine, bilo koje u Srbiji, dobro razmisli šta će da radi, dobro razmisli da li će uspeti da ubedi i da četiri godine drži pažnju vladajuće većine za ono što radi. Moraće, to je odgovornost i to je šansa za veći kvalitet politike.
U krajnjem slučaju, kada imamo jednopartijski sistem, pa je reforma tog sistema dovela do višepartizma, pa je dovela do takmičenja, pa je dovela do boljih rezultata, prema tome, reforma sistema je, po mom dubokom uverenju, uslov svih drugih reformi u jednom društvu. Da nije bilo reforme 90-ih i promene političkog sistema Srbije, ne bismo mi danas verovatno imali drugačiji sistem ,nego bismo ovde sedeli i birali sudije kad se kome svidi, opštine bi birale svoje sudije i sve bi to bilo tako. Dakle, uslov svake reforme je reforma političkog sistema, reforma svesti itd.
Opet kažem, ne razumem jednu stvar, pošto ćemo se mi, daće bog, živi smo, zdravi smo, svi smo ovde relativno mladi ljudi, sretati ubuduće, ne mogu da shvatim da ne možete da razumete da je blanko ostavka institut koji je toliko daleka prošlost u civilizovanom svetu da je potpuno irelevantno da mi ovde već dva sata lamentiramo, branimo ili napadamo blanko ostavke. Potpuno je deplasirano pričati o blanko ostavkama i zbog čega čovek treba da bude slobodan da razmišlja kao predstavnik građana, a da ne bude vezan tom blanko ostavkom?

Ne može to tako, mešate različite situacije. Kao što sam obećao, sve sam doneo. Bio je predmet pre godinu i više dana, rekao sam vam da bez obzira što se ne sećam predmeta, garantujem i ponudio javnu ostavku ukoliko je bilo kad, bilo šta Ministarstvo pogrešno uradilo. Sada sam doneo predmet i ovako stoje stvari. Imamo najpre dve presude Višeg suda u Požarevcu, obe su istovetne i poništavaju odluke SO o prestanku mandata izvesne gospođe odbornice te i te, zato što su te odluke donete nezakonito. Naravno, one jesu donete nezakonito zbog toga što je za takvu odluku trebalo 16, a skupština je imala 15, nego je koristila šesnaestog kandidata za odbornika koji bi na mestu te žene trebao da bude odbornik.
Ali, uporno umesto da nakon propuštanja Skupštine da potvrdi prestanak mandata toj gospođi, ukoliko smatra da su ispunjeni uslovi i da odmah nakon toga traži od suda da utvrdi prestanak mandata, uporno tada predsednik Skupštine i ko je već tamo odlučivao, greši i uprkos odlukama Višeg suda on ponovo uzima mandat nanovo toj gospođi.
Nakon ove dve odluke sede i dve odluke Upravnog suda, da se poništavaju rešenja SO Golubac o oduzimanju mandata toj gospođi i o potvrđivanju mandata nekom gospodinu Živoradu Deniću sa liste te i te i Upravni sud kaže šta kaže.
Na osnovu svega toga, Ministarstvo vrši najprostiju matematičku operaciju, vrlo jednostavno, kaže – Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu itd, na osnovu dokumentacije itd, konstatuje da je sazvana sednica za 1. jul 2010. godine na zahtev određenog broja odbornika, da je sednici prisustvovao 31 odbornik od ukupno 31 odbornika, koliko ih ima prema statutu opštine, da je u tih 31 odbornika uračunat i odbornik Živorad Denić, čiji je mandat osporen, a da nije uračunata odbornica Ana Radimirović, kojoj mandat pripada i onda navodimo presude svih ovih sudova koji su utvrdili da je ona žena odbornik i da ne može samovoljno skupština da proglasi nekog Denića za odbornika, ma koliko se to skupštini sviđalo.
Na osnovu toga mi nismo imali ništa drugo nego da lepo izračunamo kada se došlo do podele i kada je ovih 16 otišlo na jednu stranu, odnosno 15 plus ova gospođa, a ovamo ostao bi sa ovim gospodinom Denićem, to je prosta matematička operacija da ovi imaju više od 50%, da čine 16 i da skupština i odluke koje ona donosi su punovažne.
To nema veze ni sa vašom strankom, ni sa mojom, ni sa bilo čijom. To je prosta matematička operacija na osnovu koje smo mi odlučili. Doneli smo odluku da je naše mišljenje, da je naš stav vrlo jasan, da je tu većina i to na osnovu odluka suda, ne na osnovu mog razmišljanja i želje da nekog uvodim ili ne uvodim.
Na osnovu toga su se oni obratili nama, pošto je ova druga strana onda uzela pečat, ne daju pečat, znate već kako to izgleda kod nas. Onda su vam se obratili ovi koji su legalni, po odlukama sudova, a ne po mojoj volji, obratili se da dobiju pečat. Dobili su pečat i time je završeno to još pre godinu dana. Koliko znam, niko nikakvu primedbu nije imao. Koliko znam, čak i u vašem pravnom timu se to nije iznosilo dalje, iako tamo sede ljudi koji znaju pravo jednako kao što ga znamo i mi u Ministarstvu.
Problem Golupca, rekao bih, čak i nije neki problem, relativno prosta stvar, pravnički gledano i za Ministarstvo relativno lagana, jer imamo četiri odluke suda koji jedno kažu – Denić nije odbornik. Koliko god bi voleli da Denića proizvedemo u odbornika, nije odbornik, a ova gospođa jeste odbornik. Ko je kriv za to? Kriv je predsednik Skupštine koji je pokušao kontra sudu, sud jedno, a on drugo, to je lokalna politika u Srbiji. Nikoga ne zanima šta kaže sud.
Što se tiče Kikinde, to što ste mi sada ispričali, očigledno je reč o ljudima kojima je oduzet mandat po odredbi koju je Ustavni sud proglasio neustavnom, po Zakonu o Ustavnom sudu oni treba da se obrate organu koji im je oduzeo mandat. Ukoliko je to skupština, ona treba da im vrati. Ukoliko ne vrati, oni će se obratiti upravnom sudiji. Upravni sudija je dužan i tu nema nikakve dileme, da svima njima vrati mandat. To je potpuno jedna jasna nedvosmislena stvar.
U krajnjem slučaju, nakon ovog amandmana za 30 dana videćemo da li će upravni sud da takve stvari radi u roku od 30 dana. Nemojte mešati te dve stvari, nemaju veze jedna sa drugom. Ovo je oduzimanje mandata po osnovu blanko ostavke, ovo je oduzimanje mandata zbog toga što oni smatraju da je promenjeno prebivalište, pa da su zakonom ispunjeni uslovi. Ali, ljudi su radili nezakonito i to je isključivo njihova krivica. Sve što imate vi kao stranka treba da rešite sa njima. Prosto, zato što su oni radili pogrešne stvari. Sudovi presudili, mi doneli kao Ministarstvo odluku itd. Ne očekujem da podnesete ostavku, ali ovako stoje stvari i ne može to da se tumači nikako drugačije. Nema tog ministra, pa makar bio i iz SNS, koji bi uradio drugačije nego što sam ja uradio. Nijedan ministar, a i vi ako budete jednog dana videćete, nećete da rušite ni svoju poziciju ni svoj ugled zbog toga što ćete negde nešto falsifikovati. Papiri ostaju, zameni se ministar u krajnjem slučaju, papiri su dostupni, svako može da ih traži po Zakonu o dostupnosti informacija od javnog značaja.
U svakom slučaju, pošto me svi već upozoravaju da mnogo vreme koristimo u ovim diskusijama, raspoložen sam da ovo otvorimo i na Odboru, ali pod uslovom da i vi i ja po nešto uložimo, pa ko ne bude u pravu, nek podnese konsekvence.

Mi očigledno imamo toliko različito shvatanje svega ovoga, da je dalja polemika poprilično izlišna i jednostavno...
(Aleksandar Martinović sa mesta: Do kada radimo danas?)

Dakle, nema potrebe očigledno previše da otvaram dalje ovu temu. Vi smatrate da je mehanizam blanko ostavki neophodan. Ja imam drugačije viđenje stvari i to je očigledno. Smatram da je mehanizam blanko ostavki jedna kočnica bilo kakve reforme i većeg kvaliteta politike. To je neko moje viđenje, a vi imate sasvim drugačije.
Da ne bismo dalje polemisali, jer smo očigledno otišli dosta široko, na pitanje drugih zemalja i njihovog razvitka, itd. Prosto, imamo različite stavove. Nije sporno. Idemo dalje po amandmanima, ako možemo da nastavimo i da ne bismo dalje onda širili ovu priču.