Već u nekoliko diskusija se u stvari polemiše sa zakonima koji su ranije doneti. To nije pitanje ovog zakona, niz stvari koje se ovde pominju već su utvrđene prethodnim zakonima, između ostalog i zakon koji je donet pre osam godina, a to je Zakon o zaštiti prava nacionalnih manjina. Jedna od tih stvari jeste i ova.
Prema tome, ta terminologija i ta definicija je utvrđena još 2002. godine i nema nikakve dileme da je dostiže manje nego premašuje, odnosno da je za nacionalnu manjinu bolje nego ovo drugo. U tom pravcu zaista mogu da kažem, čekajte, 15 je manje od 15,1, tako da smo mi u pravu. To je vezano za to.
Ovo drugo, vi loše tumačite Ustav, tu nema nikakve dileme. Ne kaže Ustav da će se zakonom odrediti koji su jezici u upotrebi i gde, Ustav kaže da će se zakonom utvrditi način na koji će se to odrediti. Prema tome, jedinica lokalne samouprave utvrđuje upotrebu službenog jezika, ne utvrđujemo mi zakonom.
Za kolegu Hajdarevića, ovo je sada u stvari osnov kada se usvoji zakon da se pokrene postupak pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti statuta zbog toga što taj statut očigledno će biti nezakonit, odnosno neće biti u saglasnosti sa ovim zakonom, tako da znam za taj problem. Decentralizacija nosi sa sobom i neke efekte, pojave koje nam nisu uvek drage, a jedna od tih pojava je da imate jedinicu lokalne samouprave koja to ne želi da uradi, nešto što treba da uradi. Obzirom da je do sada to bilo da može da se uvede, sada da mora, imamo osnov da pokrenemo postupak pred Ustavnim sudom. Rešiće se taj problem i žao mi je što uopšte tamo neko nije bio dovoljno svestan i uradio ono što je trebalo da uradi.
Tako da, što se tiče koleginice Papuge, nisam učestvovao, zvao me je jedan narodni poslanik, razgovarao sam sa Đurom Mučenskim, razgovarali smo o amandmanu, pošto je najpre bio jedan amandman koji se odnosi na obraćanje pripadnika nacionalnih manjina direktno republičkim organima, pa smo utvrdili da uz najbolju volju ne možemo da prihvatimo takav amandman. Kod vašeg amandmana nam je problem bio ovo što ste sami rekli, a to je pitanje standarda.
Šta znači "tradicionalno" teško je utvrditi i onda bismo morali da dođemo u situaciju, pa smo na kraju odlučili, 15% je obavezno i mislim da je to prava mera i to u praksi nema nikakvih problema, daje dobre rezultate. SO gde živi manje od 15% iako su već to utvrdile kao nivo dostojnih prava, naravno, ne mogu to da menjaju.
Žao mi je, nisam znao da ste se i vi trudili takođe, ali mislim da je važno to da je konačno rešenje u skladu sa našim željama i intencijama i standardima koje kao država gajimo u oblasti zaštite prava nacionalnih manjina.

Kada su u pitanju ova 2% za Narodnu skupštinu, mi smo podneli amandman kojim brišemo to zato što to treba da bude materija Zakona o Narodnoj skupštini, ali je to tako bilo u Saveznom parlamentu, pa smo to preuzeli kao nivo dostignutih prava. Dobro je da to ide korak dalje i normalno je da ne postoji nikakav limit, jer narodni poslanik je narodni poslanik, govoriće na jeziku koji je njegov jezik, pretpostavljam da tu nema nikakve dileme.
Ne slažem se s vama. Razmišljali smo o tome da prihvatimo taj amandman i da se svako može obratiti republičkim organima na svom jeziku. U ovom momentu u Srbiji imamo više od 20 jezika koji su u službenoj upotrebi. Od pisarnice republičkih organa, pa nadalje bi trebalo da se koriste tumači dok dođe u Ministarstvo, da se u Ministarstvu raspodeljuje putem tumača, to je krajnje komplikovano, da se zatim angažuje po ugovoru neki tumač.
Da li za taj jezik ima tumača, nema, da li je slobodan, da li nije, treba da dođe taj tumač i da se njemu plati jer to nisu male pare. Njegovo tumačenje jednog lista košta verovatno kao cela plata onoga ko to radi u lokalnoj samoupravi. Ne znam kolike su sada tarife sudskog tumača, ali pretpostavljam, ko je ovde aktivan advokat, da zna da su tarife ogromne.
Angažovati sudskog tumača da vam prevede tekst sa albanskog na srpski od tri strane, pa da onda napišemo na srpskom, pa on ponovo da prevede na albanski jezik, pa da pišemo neka objašnjenja pisarnici, to je sve jako komplikovano. Moj strah je bio, to sam rekao i kolegi Mučenskom – nemoj, kolega, da pišemo u zakonu nešto za šta postoji opasnost da se neće sprovesti.
Nikakav problem nije za pripadnika nacionalne manjine da pošalje bilo kojoj jedinici lokalne samouprave gde je u službenoj upotrebi taj jezik da ona obavi taj prevod. To ne košta ništa tamo, jer tamo rade već ti prevodioci, primaju platu koliku primaju i da to ide. Tako smo to procenili. Mislim da nismo zakomplikovali već da smo otvorili jednu novu mogućnost za pripadnike nacionalnih manjina.
Verujte, razmišljao sam mnogo. Ne vidim kako bismo u državnoj upravi obezbedili prevođenje 20 i nešto različitih jezika, da to bude blagovremeno, da bude jeftino.
Najjeftinije bi bilo stvoriti jednu novu službu u Vladi. Bila bi nova služba Vlade sa nekih 20-30 prevodilaca itd. Mi u ovom momentu nismo u mogućnosti. Pitanje je da li bi našli kadra. Prevodioci neće da rade za plate koje mi nudimo, to je 40.000 dinara itd. Dakle, sve ovo bi bilo mrtvo slovo na papiru, a time se devalvira pravni poredak.
Mislim da je važno kada pišemo zakon da napišemo ono što je realno i što će se ostvariti, da ne bi kompromitovali državu. Što se tiče 2%, to je standard koji je ustanovljen, da mogu direktno na svom jeziku.
Ovi koji imaju ispod 2% mogu preko organa jedinice lokalne samouprave, ali reći ću vam još nešto. Praksa je pokazala da evo pripadnici mađarske nacionalne manjine ne koriste ovu pogodnost, iako mogu da je koriste. Koriste je, ali vrlo retko. Verujem da će se i ovo relativno retko koristiti, više možda ponekad neko uputi taj dopis preko jedinice lokalne samouprave.
Zato smo se usredsredili na ovo. Dakle, najskuplji je predlog koji ste vi dali i najkomplikovaniji. Drugi po redu je osnivanje posebne službe Vlade, ali je on jednako komplikovan, jer pitanje je da li bismo mogli mi to u narednom nekom razumnom periodu da organizujemo.
Ovaj treći predlog ne traži nikakav novac, a kolega Đuro Mučenski ili Pavel Marčok sad mogu na svom jeziku da se obrate, samo proslede jedinici lokalne samouprave. Sad vi kažete - ko će naterati jedinice lokalne samouprave? Vidite, jedinice lokalne samouprave i ne rade po principu teranja i kažnjavanja. Jer, ako bismo ušli u tu materiju znate li koliko poslova koje rade jedinice lokalne samouprave nije snabdeveno nikakvom, nikakvom sankcijom, apsolutno nikakvom sankcijom?
Naravno ona jedinica lokalne samouprave koja uđe u to da ne ispoštuje Zakonom propisane obaveze, ona može da bude kažnjena putem transfera, može da joj se oduzmu poslovi koje obavlja, sa poslovima da joj se oduzmu pare i sve je to jedna ružna priča koja se na svu sreću u Srbiji ne dešava.
Jer, jako retko se dešava da imamo sukobe u pogledu izvršavanja onoga što je definisano republičkim zakonom. Mi imamo drugu vrstu problema u lokalnim samoupravama. To je kvalitet obavljanja posla itd, ali nemamo i ne verujem da je moguća situacija da recimo sada neko uputi Subotici dopis na mađarskom i da Subotica odbije da to prosledi Ministarstvu. Moram priznati i prosto ne verujem da će se to desiti. Morate znati još jednu stvar.
Ovde se ne radi o postupcima – postupci su nešto drugo. Ovde se radi o dopisima koji se odnose na obaveštenja, na tumačenja, na mišljenje na Zakon o državnoj upravi itd. Žao mi je što kritikujete ovo rešenje, mislim da je ovo zaista dobro i kvalitetno rešenje i da će u praksi dati dobre rezultate.

Evo, i ovde imamo praktično rešenja koja su u našem pravnom poretku već duži niz godina. Vi sada želite da brišemo iz ovog zakona rešenje koje postoji u našem pravnom poretku duži niz godina. Svakako da bi brisanje takvog rešenja značilo smanjenje dostignutog nivoa manjinskih prava, a smanjenje nije dozvoljeno, s obzirom da ga garantuje član 20. Ustava Republike Srbije.
Tako, ovo rešenje koje ovde imamo je rešenje iz 2002. godine ovog Zakona o zaštiti prava nacionalnih manjina, odnosno da budem još precizniji još iz 1998. i 1996. godine, kada smo ratifikovali Konvenciju, praktično smo prihvatili ovaj standard i to doslovno piše u Konvenciji.
Međutim, ovde nema nekih opasnosti niti ima, odnosno ne verujem da može doći do uznemirenja, da neko zloupotrebi ovo pravo, jer se radi o ispisivanju na jeziku i pravopisu manjine koji je u službenoj upotrebi u toj jedinici lokalne samouprave, ali pored jezika i uz ispisivanje na jeziku koji je u službenoj upotrebi u Republici Srbiji, odnosno na srpskom jeziku ćiriličnim pismom. Tako je sasvim moguće i sasvim je normalno, moje je mišljenje, da piše Osnovni, nekada Opštinski sud u Bujanovcu, a da ispod toga piše na albanskom jeziku.
To nije ništa po meni sporno. Praktično u državi u kojoj mi živimo postoje verovatno, to ne znam, ali ovi stariji ljudi znaju, pretpostavljam da je tako bilo oduvek barem na teritoriji autonomnih pokrajina, a odskora i na teritoriji užoj Republike Srbije bez autonomnih pokrajina, odnosno isto to je primenjeno da bi postojala ta vrsta jednakosti među pripadnicima nacionalnih manjina.
Što se tiče ovog drugog pitanja, koliko mogu, a sad smo razgovarali i na Odboru za lokalnu samoupravu, borim se u granicama mogućeg da jedinice lokalne samouprave dobiju što više novca. Novca ima toliko koliko ima. Taj novac delimo svi zajedno. Taj novac se deli shodno zakonskim propisima. Jedinice lokalne samouprave u konsolidovanom budžetu su sa nešto manje od tri došle na šest posto bruto društvenog proizvoda. Realno imamo napredak. Imamo naravno i krizu. Prošla godina je bila vrlo neprijatna zbog te nepredvidivosti i smanjenja transfera jedinicama lokalne samouprave. Ako izuzmemo tu iznimku, tu situaciju nepredviđenu, imamo relativno stabilan rast prihoda jedinica lokalne samouprave u Srbiji.
Što se tiče odluka Ustavnog suda, o tome smo pričali sada na Odboru, hajte da vidimo da bude objavljena, danom objavljivanja stupi na snagu, videćemo, mi imamo sada samo saopštenje koje se odnosi na članove 43. i 47. Pretpostavljam da će se na sve ostalo primeniti one odredbe zakona, ukoliko sam Ustavni sud u svojoj odluci nije nešto drugo uradio, što bi praktično mogao po onom članu, ako se ne varam, 59. Ustavnog suda. Videćemo šta će biti. Kako bude biće. Ono što mislim u vrednosnom smislu, to jeste korak napred. Dobro je da se takve stvari dešavaju, ali naravno šteta je što mi kao političari, kao Narodna skupština, kao ljudi koji se duže vreme bave politikom nismo učinili taj korak napred, nego smo čekali da to umesto nas učini Ustavni sud.
Sistem je stabilan. Zakoni koje smo zajedno usvojili u prošlom mandatu su se zaista pokazali i prilikom skoro hiljadu mandata koji su bili sporni nakon političkih dešavanja na našoj političkoj sceni, jednako će biti i sada, funkcionisaće sistem. Tamo gde ne funkcioniše, promeniće se vlast.
Tamo gde ne može baš ništa, doći će do novih izbora. Ono što je važno, sistem funkcioniše. Nemamo situaciju koju smo imali po onim ranijim zakonima sa direktnim izborom gradonačelnika da sistem ne funkcioniše, imamo blokadu, a ne znamo kako da je rešimo.
Dakle, prosto ne treba mnogo da strahujemo od bilo kakvih stvari, jer zakon ima odgovor na sve. Nažalost, nekad je odgovor i raspuštanje, ali bolje je imati odgovor nego da nemamo nikakav odgovor, pa da imamo blokadu i nemile scene koje su obeležile onaj život lokalnih samouprava u periodu kada smo imali direktan izbor gradonačelnika.

Trudim se da se ne javljam previše za reč, pošto se ovi zakoni uglavnom odnose na usaglašavanje sa Ustavom, ali kada se iskoristi ova tačka dnevnog reda, neki, ne znam kako bih nazvao, politički govor opšteg karaktera, koji je upućen opet publici koja nije previše kompetentna u ovoj oblasti, verovatno kao i sam govornik, onda prosto moram da se javim.
Elektronsko poslovanje, elektronski potpis su materija drugih zakona. Kao dugogodišnji poslanik, trebalo bi to da znate. Nikakve to veze nema sa Zakonom o opštem upravnom postupku.
Ovaj zakon, takođe bi to trebalo da znate, pošto optužujete Vladu da kasni i ne poštuje Ustav, kao poslanik bi trebalo da znate da je ušao u proceduru pre više od godinu dana. Zašto je sada Skupština stavila na dnevni red, to nije pitanje za mene. Razlozi hitnosti takođe pišu. Ako ste pročitali, tada je to bilo usaglašavanje sa Ustavom, što je bila obaveza po članu 15. Ustavnog zakona.
Mislim da ovo sve drugo zaista ne zaslužuje komentar, obzirom na to da ste vodili državnu upravu i pokazali ste se u periodu dok je vaša stranka vodila državu. Rezultat tog vođenja državne uprave je u najmanju ruku tanak, da budemo potpuno jasni.
Sada pričati kao da je ovo predizborni miting, elektronska pošta, kakva elektronska dokumenta, kada, kada tek sada u Srbiji imamo tri sertifikovana tela tj. tri tela koja mogu da izdaju elektronske sertifikate?
Pretpostavljam da znate o čemu pričam, pošto ste tako ubedljivo govorili. Znate i koja su ta tri tela, pretpostavljam.
Hajte molim vas, to je lepo govoriti zašto nemamo ovo i zašto nemamo ono. Koliko građana Srbije koristi Internet? Nemamo nijednu bazu, registar građana nemamo najobičniji, kao država. Nisam primetio da se neko potrudio pre ove Vlade da ga napravi. I ova Vlada ga pravi na osnovu Zakona o matičnim knjigama. Ovo je prva Vlada u Srbiji koja će napraviti registar građana i to je posao koji ide. Pilot projekat je već gotov.
Pet gradova će biti umreženo u roku od 15 dana. Do kraja godine 80% Srbije će imati jedinstvenu matičnu bazu. Imaćemo matični registar praktično gotov. Možda će nam ostati 20% građana Srbije. Uglavnom, u pitanju su opštine koje su jako nerazvijene, koje nemaju mogućnosti da se izvrši povezivanje i nemamo dovoljno optičkih kablova koji bi mogli da povežu, tj. nemamo pružene optičke kablove po jedinicama lokalne samouprave, pa se tu kombinuju različite vrste da bi se to uradilo.
To je jedan ogroman posao koji niko pre ove vlade i ovog ministarstva u ovoj vladi nije ni započeo, odnosno u prošloj, kada sam bio ministar sam i započeo. Niko ga nije započeo, slovo nije postojalo u tom pravcu. Birački spisak, ako već idemo sada šta to mi sve nemamo, 20 godina imamo višestranačke izbore, a nemamo birački spisak.
Imamo birački spisak onakav kakav je, skup CD-ova koje donosimo iz jedinica lokalne samouprave kada dođu izbori, pa se vrši prečišćavanje. Kao jedinstvenu elektronsku bazu podataka koja dnevno ažurno reaguje, to nemamo.
Isto se niko nije setio, niti je ko pokrenuo pre nego što je ova vlada formirana. Ova vlada je ta koja je predložila Skupštini takav zakon, ova skupština je izglasala takav zakon i imaćemo birački spisak u roku od godinu ili dve dana, u zavisnosti od novca. Imaćemo birački spisak, dnevno će biti dnevna ažurnost biračkog spiska, moći će da se bira gde će se glasati, moći će da se glasa van mesta svog prebivališta, zahvaljujući takvom zakonu, protiv koga ste takođe glasali kao opoziciona stranka.
Razumem potrebu da se istakne opozicioni stav, ali treba koliko-toliko povezati sa tačkom dnevnog reda i koliko toliko biti u temi da bi ta diskusija bar malo delovala kompetentno. Ipak je Narodna skupština mesto gde bi trebale da se iznose kompetentne diskusije.

Nema potrebe da se nervirate. Opet pokušavam da vam kažem – zakon je godinu i nešto dana u proceduri. Zakone donosi Skupština Srbije, ne donosi ih Vlada. To su elementarne stvari. Ako zakon nije godinu i nešto dana usvojen, ne mogu biti kriv ni na koji način.
U materiji o kojoj govorite, jako tanki rezultati. Da li uopšte znate delokrug rada Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave? Da li znate da zakon o državnim službenicima i nameštenicima na koji se pozivate i za koje sam rekao da je dobra polazna osnova je u stvari u to vreme bio delokrug rada Sekretarijata za zakonodavstvo? Nisam želeo da posebno apostrofiram da to nije radio gospodin Zoran Lončar.
Da li je možda ZUP promenio gospodin Lončar? Da li je možda birački spisak doneo gospodin Lončar? Da li je možda matične knjige usvojio gospodin Lončar? Da li je možda zakone o nevladinim organizacijama usvojio gospodin Zoran Lončar? Da li je možda set izbornih zakona pripremio gospodin Zoran Lončar?
Koji je zakon vaš ministar gospodin Zoran Lončar ovde predložio? Šta ste to vi u oblasti državne uprave uradili za vreme dok ste bili na vlasti, izuzev što je Sekretarijat za zakonodavstvo Vlade uradio Zakon o državnim službenicima i nameštenicima koji i dan-danas ne može da se primeni, toliko je dobar da ne može da se primeni.
Ne znam na šta mislite da sam hvalio prethodno ministarstvo? Mogu da hvalim da nije povećavan broj zaposlenih preko mere. Mogu da kažem dosta dobrih stvari. Mnogo više lepih i dobrih stvari može moj prethodnih, gospodin Lončar, da kaže o meni. Ne mislim da ovde to koristim da, recimo, pričam šta on misli o mom radu. Pitajte ga šta on misli o mom radu.
Njega ste vi koristili kao Vlada za poslove koji su jako teški, a koji su se odnosili na saradnju Srbije sa Hagom. Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu u to vreme je praktično bilo jedva živo. Mnogi ljudi nisu čuli da postoji.
Gospodin Lončar je 90% svojih izjava, naći ćete u "pres kliping" aktivnostima, bavio se Hagom, što je jako težak posao. Nije on kriv zbog toga što mu je to bio zadatak u Vladi. Ali, budite svesni da zbog toga što je on morao da radi te stvari, on nije mogao da radi na čelu ministarstva za koji je izabran, tako da je vaša vlada poslednja koja može uopšte da priča o tome šta je rađeno u Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu.
Da li je možda u vaše vreme ratifikovana Evropska povelja o lokalnoj samoupravi? Možda je u vaše vreme zaključen sporazum sa Asocijacijom gradova i opština o daljoj saradnji? Dajte nešto, pokušajte da se setite iz delokruga rada Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave što ste uradili dok ste vi držali to ministarstvo. Setite se jedne stvari.
Doneta je Strategija u kojoj je tako slagano, ne mogu da nađem izraz kako bih opisao tu laž i koliku nam je štetu nanelo, što ste u Strategiji napisali da je u 2000. godini radili 8.000 državnih službenika. Ta Strategija samo zbog te rečenice bi trebalo da uzme da se spali nasred Trga zbog tako teške laži, jer naša javnost i dan-danas misli da je u Srbiji od 2000. godine do sada uvećan broj službenika četiri puta i 90% novinara i dan-danas misli da je to istina.
Znači, uspeli ste da napravite jedino tu strategiju u kojoj ste rekli da je 2000. godine bilo 8.000 državnih službenika, a samo u Republičkoj upravi javnih prihoda je radilo 7.000. To je sada verovatno pitanje nekog morala ili potrebe da se politički oceni Vlada, ona koja je bila od 2000. godine do 2003, odnosno do 2004. godine.
Nemam ništa protiv kritike, da vi kritikujete ono što mi ovde predložimo, pa da vam se ne svidi ovo ili ono, ali držati politički govor sa tako, rekao bih, u najmanju ruku slabom pozadinom u vidu rada i znanja, to jednostavno mislim da nije korektno.
Ponavljam, nemam nameru ni da hvalim ni da kritikujem mog prethodnika, jer je on radio posao koji mu je Vlada odredila. Taj posao, nažalost, nije bilo Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave.

Meni je žao što vi stalno pokazujete da ili ne pratite ili ne znate šta biste rekli, pa bežite od onoga što znate.
Mi smo Zakon o državnim službenicima izmenili upravo u svim delovima koji su do sada bili nefunkcionalni. To su bile poslednje izmene zakona protiv kojih ste takođe bili kao stranka. Promenili smo način zasnivanja radnog odnosa, promenili smo način postavljenja državnih službenika na položaje, promenili smo praktično sve ono što je bila smetnja svim vladama do sada da realizuju do kraja odredbe tog zakona.
Učinili smo ga životnim, za razliku od situacije u kojoj je devet meseci trajalo zasnivanje radnog odnosa za izvršilačko radno mesto državnog službenika. Ponavljam, devet meseci je trajalo zasnivanje radnog odnosa. Toliko je to bio pametan zakon. Sada to zasnivanje radnog odnosa traje najviše 45 dana. Znači, promenili smo ono što nije valjalo.
Što se tiče Strategije, nemam nameru da polemišem sa Strategijom koja je tako napisana. Posebno što je Strategija, kako bih rekao, to su reči iza kojih svako može da stane. To je kao kad kažete – hoćemo lepo vreme, sija sunce, svi srećni i zadovoljni, zdravi itd. Tako i naša Strategija – hoćemo profesionalno, hoćemo depolitizovano, hoćemo moderno, hoćemo racionalno, što bih polemisao sa tim stvarima, nema nikakve potrebe.
Što se tiče realizacije Strategije kroz zakone, kažem vam, pokušaj koji je učinio Sekretarijat za zakonodavstvo, na čijem čelu je bio Zoran Balinovac, jeste dobar pokušaj, ali je očigledno moralo da se radi i da se menja.
Mislim da u najmanju ruku što je bar ta prethodna garnitura trebalo da kaže, to je da mi zahvali što se trudim da održim to što je rođeno tako, sa tim velikim manjkavostima, da održim u životu i da pokušam da spasim te ideje koje su bile dobre polazne osnove, ali se očigledno pokazalo da je tako veliki zakonodavni poduhvat bilo jako teško izvesti. Zašto je on izveden relativno neprecizno, to je sad pitanje za one koji su ga radili, obzirom da je veliki poduhvat, ne treba sada mi da sudimo da li su oni bili dobri ili loši previše.
A to da li je moje znanje skromno ili ne, dobro, priznajem, moje znanje u odnosu na znanje gospodina Lončara je skromno. Zašto bih imao problem da to kažem. Gospodin Lončar je profesor univerziteta, doktor nauka. Nemam tu nikakav problem.
Samo kažem da se bavim Ministarstvom za državnu upravu i lokalnu samoupravu, ne računajući Koordinaciono telo za Preševo, Bujanovac i Medveđu, radu u tom ministarstvu posvećujem maksimalnu pažnju, da po mom uverenju, uverenju neke javnosti kojoj verujem, stručnoj javnosti, svoj posao radim dobro, a da gospodin Lončar, moj prethodnik, nažalost je imao i neke druge obaveze da radi, zbog toga se prosto nije mogao posvetiti poslu koji ja sada radim, a koji vi kritikujete.
Zato vam kažem – setite se šta je urađeno u vaše vreme. Prosto vas pitam, ako mi kažete šta je urađeno u vreme dok je gospodin Lončar bio ministar, onda kažem da zaista imate puno pravo da kritikujete mene. Ali, kada krenem da nabrajam šta sam uradio za dva mandata, bojim se da od pauze za ručak nema ništa. Samo sam to hteo da kažem.
Sada, s obzirom da sam, kako ste rekli, tako skromnog znanja, zamislite tek koliko sam truda uložio da ovako skromnih kapaciteta nešto i uradim. Bar to kažite, ocenite taj napor.

Mislio sam da je ovo direktan prenos.
Iskoristio bih priliku pošto sad idu dva amandmana na član 4. i na član 5, za koja mi je bilo veoma žao misleći da ne mogu da ih prihvatim i onda sam zamolio da se vidi preko Zakonodavnog odbora da se to prihvati i oni su praktično preko Zakonodavnog odbora prihvaćeni, tako da bih iskoristio priliku da kažem to, kako bih možda skratio dalju diskusiju.
Vezano za ovo malopre, što se tiče člana 3, mi imamo istu odredbu, ako se ne varam, u članu 198. Ustava – zakonitost konačnih pojedinačnih akata, mada ne sporim argumentaciju koju je izneo gospodin Martinović. Mi smo se odlučili da prihvatimo amandman o kome biste vi sad govorili, na član 4. Radi se o definiciji upravnog akta. Prihvatili smo ga preko Zakonodavnog odbora, s tim što smo samo izuzeli dve reči – javne vlasti. Nadam se da se i vi slažete sa tim, obzirom da posle imamo u članu 31. Jednostavno, mislim da bi došlo do nejasnoće terminološke.
Takođe, vaš amandman kojim definišete upravnu stvar u članu 5, s tim što smatramo da je u duhu onoga što ste sami govorili, da bi bilo višak reći da se radi o konkretizaciji primarne dispozicije iz zakona ili drugog pravnog propisa. Mislim da je ovo najbolje rešenje koje smo ponudili preko Zakonodavnog odbora. De fakto se radi o rešenjima koja ste vi predložili, koja proističu iz vaše ranije diskusije.
Kad sam već uzeo reč, želim da kažem da smo prihvatili 10 amandmana: amandman gospodina Dejana Mirovića na član 25, Srete Perića na član 29, Vlatka Ratkovića na član 50, na član 45. i 47. narodnih poslanika Srđana Spasojevića i Borisa Aleksića, kao i na član 75. narodnih poslanika na čelu sa gospodinom Tomislavom Nikolićem i član 77. narodnog poslanika Nenada Konstantinovića.
Čisto da pokušam samo zbog efikasnosti diskusije da kažem što sam malopre pogrešnu informaciju dao da Zakonodavni odbor nije rešio, ali ipak je rešio na način kako smo očekivali.

Moram odmah da vam kažem da je to bio i moj stav kada je radna grupa radila, ali preovladalo je njihovo mišljenje. Mislim da nema zgoreg, ukoliko smo dali dobru definiciju, ukoliko se slažete sa ovom definicijom koju je dao Zakonodavni odbor, nema štete da ostane, ali se potpuno slažem s vama da bi mu mesto, pre svega, bilo u Zakonu o upravnom postupku.

Rekoh vam malopre da sam se odlučio da prihvatim vašu definiciju, a ne profesora koji su dali prethodnu definiciju. Možete biti ponosni da je praktično prihvaćena vaša definicija sa jednom malom izmenom. U pitanju su javne vlasti.
Rekao sam već da ove javne vlasti, to sad moje mišljenje ne bi moglo da stoji u ovoj definiciji, imamo posle u članu 31. i objasnio sam vam to malopre. Dakle, mislim da ste sad zadovoljni jer vašu definiciju, siguran sam da mogu napamet da ponovim kada bih je dvaput pročitao. Priznajem, ovu prvu nisam bio u stanju da ponovim, pa sam zato i tražio da se nađe način da se prihvati vaša.

Bez obzira što bi ministrova trebalo da bude poslednja u situaciji kada su u radnoj grupi učestvovali uvaženi profesori i sudije, koje su i do sad primenjivale i sutra će primenjivati zakone koji se tiču ove materije, ne želim da koristim to što je ministrova poslednja i ostajem pri tome što su oni većinski odlučili.
Što se tiče onoga što ste vi rekli, gospodine Martinoviću, vi ste sami spomenuli član 137. Ustava Republike Srbije, u principu se ne slažem s vama definitivno u vezi toga. Postavlja se pitanje sutra akata. Imaćemo akte, videćemo kako će izgledati zakon o notarima, da ne prejudiciram, realno, ne znam, nisam ni ja video, ali se postavlja pitanje njihovih akata, verovatno će imati određene nadležnosti kada su u pitanju nepokretnosti, promet nepokretnosti itd. Postavlja se pitanje njihovih akata, recimo odbijanja da izvrše overu nekog ugovora i tome slično.
Nisam ulazio u ocenu ustavne odredbe. Mislim da je naša odredba u zakonu u potpunosti precizna i ne mislim da ćemo biti jedina zemlja u svetu, ne znam odakle ste to izvukli da smo jedina zemlja u svetu, to bi sada zahtevalo verovatno neku analizu, ne znam da li imate tu analizu, ali prosto mislim da ovo rešenje definitivno proizilazi iz Ustava.
To kako će pojedinci biti nosioci javnih ovlašćenja i da li oni postupaju kao nosioci javnih ovlašćenja, oni po meni nesporno nastupaju sa autoritetom javne vlasti. Prema tome, kako će se to dešavati u budućnosti u skladu sa našim ustavnim aktom ne znam, ali siguran sam da ljudi koji su ovo stavili, sa ovim razlogom da su se pre svega odnosili prema članu 137. Ustava, koji pojedince pominje kao nosioce javnih ovlašćenja.

Mislim da smo mi vrlo jasno rekli da se ovde radi o tome da ga tretiramo u smislu odredbi ovog zakona. Mi nismo ulazili u to da li je on organ. U smislu ovog zakona, tretiramo ga kao pojedinca koji ima određena javna ovlašćenja.
Sada, ako se ne varam, u toku je, mislim da je ovde na dnevnom redu zakon koji se odnosi na overu ugovora. Kojim će aktom notar odbiti overu ugovora? Pretpostavljam rešenjem. Da li je to akt lica kojem je povereno vršenje javnih ovlašćenja? Da nemamo notara sutra, to ne bi bio akt organa javne vlasti, odnosno opštinskog suda koji vrši overu.
Nema nikakve dileme da pojedinci kod nas mogu da budu nosioci javnih ovlašćenja, kao što mogu i preduzeća, ustanove i kome se sve već zakonom poveri vršenje javnih ovlašćenja. S tog aspekta mislim da je bilo važno u ovom zakonu pomenuti na ovaj način i zaokružiti ceo taj sistem.
Da li se možda sada vama ne sviđa, da li kod vas izaziva nedoumicu to da mi možda pojedinca tretiramo kao organ? Mislim da je ovde pre svega u smislu autoriteta koji on ima. Dakle, on je vršilac javnih ovlašćenja, ima određena prava i obaveze prema tom osnovu i u tom smislu akt koji on donosi može biti... Pomoći ću vam ako tražite Ustav, član 137. Ostajemo pri ovome, neću dalje da otvaram diskusiju. Ući ćemo, bojim se, preširoko.

Prihvatamo amandman Odbora za pravosuđe i upravu na član 4. i dalje, na član 5, ako su jedan za drugim, odmah da kažem.

Da, to je očigledno tačno i zbog toga sam tražio da Zakonodavni odbor da amandman. Nije u pitanju uređivanje, već smo napisali „odredi“, kao što ste i vi u vašem amandmanu dali.
Vaš amandman nismo prihvatili zbog ovog nastavka koji, kao što ste vi lepo rekli, neko treba i da ponovi, da nauči. Mislim da bi vaš nastavak bio težak za ponavljanje i učenje. Mislim da bi bespotrebno opteretio tekst.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što vam je poznato, na osnovu člana 158. Ustava, Republičkog javnog tužioca na predlog Vlade, a po pribavljenom mišljenju nadležnog odbora Narodne skupštine, bira Narodna skupština. Takođe, javnog tužioca isto bira Narodna skupština na predlog Vlade.
Međutim, Zakonom o javnom tužilaštvu ovlašćenje Državnog veća tužilaca i ovlašćenja Vlade su na neki način, uslovno rečeno, korigovana, i to na taj način što je predviđeno da predloge i za Republičkog javnog tužioca i za javne tužioce u Republici Srbiji daje Državno veće tužilaca. Naravno, Ustav sam po sebi nije i ne može biti predmet našeg komentara ovde, ali nesporno je da je upravo takvim predlogom Vlada RS i Narodna skupština, koja je usvojila takav Zakon o javnom tužilaštvu, dala prednost tužilačkoj struci i našem pravosuđu nad mogućnostima Vlade da arbitrira u ovako važnim pitanjima.
Stoga na osnovu čl. 74. i 75. Zakona o javnom tužilaštvu, Državno veće tužilaca je raspisalo konkurs i nakon toga izvršilo odabir kandidata i uputilo predlog Vladi, i to kandidata za izbor Republičkog javnog tužioca, za izbor tužilaca u tužilaštva posebne nadležnosti, za izbor javnih tužilaca u apelaciona javna tužilaštva, za izbor javnih tužilaca u viša javna tužilaštva i za izbor javnih tužilaca u osnovna javna tužilaštva.
Imajući u vidu ovakvo opredeljenje Vlade, koje je izraženo kroz Zakon o javnom tužilaštvu, Vlada nije ulazila u razmatranje predloga pojedinačnih rešenja koje je dalo Državno veće tužilaca.
Želim da vas podsetim da u Državnom veću tužilaca sedam od deset izabranih članova, jedanaesti nije izabran iz reda advokature, čine upravo tužioci, to su uglavnom zamenici javnih tužilaca. Dakle, struka javnotužilačka je dala svoj predlog Vladi, a Vlada je, poštujući tu struku, te ljude, koji obavljaju taj izuzetno odgovoran posao, odlučila da ne razmatra pojedinosti tog predloga, nego da ga u potpunosti ispoštuje i taj predlog bez ikakvih izmena prosledi vama, narodnim poslanicima, da o tom predlogu odlučite.
Mislim da sam Zakon o javnom tužilaštvu je postavio jedan novi standard u odnosu izvršne vlasti i pravosuđa. Naravno, nesporno je sistemski drugačija pozicija javnog tužilaštva u odnosu na sudije, ali je ovim ukazano veliko poverenje samoj javnotužilačkoj struci, nadam se da će to poverenje pratiti i odgovarajuća odgovornost onih kojima je to poverenje ukazano.
Kažem opet, Vlada je pokazala jedan visok stepen odgovornosti, uzdržavši se od mogućnosti da menja te odluke, odnosno da na bilo koji način utiče na te odluke, nego jednostavno samo ono što je struka utvrdila kao svoj predlog prosledila je narodnim poslanicima, da narodni poslanici daju konačnu reč o izboru predloženih kandidata.
Stoga, kao predstavnik Vlade, neću naravno ulaziti u pojedinačna rešenja i komentarisati, tu sam pre svega da objasnim ovu proceduru i da još jedanput podvučem upravo ovaj generalni politički stav Vlade, a to je da struka odluči o struci.
Nadam se da ćete pre svega prilikom razmatranja ovo imati na umu, dakle, da je ovo predlog Držanog veća tužilaca, u kojem većinu čine tužioci, da ovo nije suštinski predlog Vlade i da ćete u skladu s tim i voditi raspravu.
Svakako, biću tu na toj raspravi, u slučaju potrebe da dam neka dodatna pojašnjenja. Hvala.

Zaista imam potrebu da kažem nekoliko reči, jer je moj uvaženi kolega adresirao svoje izlaganje praktično dobrim delom na Vladu. Dakle, prvo, niko ovde nije mimo svoje volje predložen za javnog tužioca. Svi ti ljudi su na osnovu svoje volje predloženi za javnog tužioca, tako da niko ovde nije ni na koji način kažnjen. Drugo, ono što je u stvari mene najviše ponukalo da se javim, to je pitanje te ekonomičnosti.
Moram da vas podsetim da ova reforma koja je u toku, koju sprovodi Ministarstvo pravde i Vlada, između ostalog znači i značajnu racionalizaciju troškova. Iz samog pravosudnog sistema odlazi oko 2.500 ljudi. Znači, sama racionalizacija mreže sudova će dovesti takođe do smanjenja i broja nosilaca pravosudnih funkcija.
Prema tome, iako ne mislim da kad je u pitanju pravosuđe je primarni interes ušteda, mnogo je veća ušteda i korist za državu kvalitetno pravosuđe, ali kada ste već pomenuli to da će se trošiti da neko ode iz mesta u mesto, to je potpuno zanemarljivo imajući u vidu ukupan obim racionalizacije koja se sprovodi reformom u oblasti pravosuđa. Ne mogu da budem advokat državnog veća tužilaca, ali moja su iskustva drugačija od vašeg, pošto jesmo kolege vi i ja. Najgora suđenja u kojima sam i kao pripravnik, kasnije kao advokat prisustvovao, bila su u malim mestima, gde se igrom slučaja oseća ta familijarnost, taj lokalizam koji ste vi malo pre pomenuli.
Dakle, ako je Državno veće tužilaca smatralo da treba na ovaj način da predloži tužioce, verujem da je o svemu ovome što ste vi govorili dobro razmislilo, jer u tom Državnom veću tužilaca sede ljudi koji svakako imaju mnogo iskustva u tom poslu i verujem da su upravo imali u vidu i ovo kao neku vrstu preventive ili prosto ajde da se neke strukture malo razmrdaju. Vi znate kakva je ukupna ocena našeg pravosuđa i kakav je generalno odnos naše javnosti prema našem pravosuđu.
Na kraju, i vi znate, kao što znam i ja, nije javni tužilac taj koji zadužuje predmete i sam vodi te predmete. U najvećem broju slučajeva, u 99% slučajeva to rade zamenici javnog tužioca i prosto javno tužilaštvo jeste ustrojeno drugačije nego sud i generalno je drugačije, on je samostalan organ i postoji ta subordinacija itd. Njega predstavlja javni tužilac itd.
Prema tome, mislim da ne stoje vaše primedbe koje su bile upućene na to da ovo neće biti funkcionalno. Zašto ne bi bilo funkcionalno? Prosto, zna se kakva su dežurstva. U Beogradu, vidite, jedan moj prijatelj je bio zamenik okružnog javnog tužioca, stanovao je na Banovom Brdu. Verujte, kada je hitan slučaj, njemu je sa Banovog Brda problem da dođe do policijske uprave na Paliluli, treba mu jedno sat, sat i po vremena.
Mislim da ti argumenti prosto ne stoje. Naravno, onda su oni predvideli dežurstva u samoj Palati pravde. Mislim generalno, teško je sad meni da advokatišem na neki način Državno veće tužilaca, ali prosto obzirom da ste adresirali deo ovih primedbi na mene, izneo sam neko svoje razmišljanje o tome zašto mislim da je ovo što je Državno veće tužilaca uradilo dobro.
Ne vidim ko bi to mogao bolje od njih da uradi. Mislim da je ovo uradila Vlada, onda bi bilo, naravno, zašto je Vlada to uradila, bilo bi političke konotacije. Odbor za pravosuđe jeste učesnik u svemu tome. Koliko je meni poznato, i tu nije osporen sam način rada Državnog veća tužilaca. Sve i da jeste, naravno, i da nije, ovde ima prava da osporite.
U svakom slučaju, mislim da vaša primedba koja se tiče ekonomičnosti jednostavno ne stoji. Ekonomičnost je zaista u drugom planu, nezavisnost, samostalnost, odsustvo korupcije, to su suštinske stvari koje nama trebaju kada je u pitanju pravosuđe, ali ako već želimo da se bavimo ekonomičnošću, ponavljam zbog naše javnosti, 2.500 ljudi iz pravosuđa odlazi upravo zahvaljujući ovoj reformi koju provodi Vlada, odnosno Ministarstvo pravde.
Što se tiče koleginice Malović, znate da je ona danas u Briselu i da je to verovatno nešto najlepše što može nekom da se desi u mandatu, da prisustvuje tom činu koji bezmalo možemo nazvati na neki način istorijskim, a to je da spadamo u krug zemalja kojima nije potrebno, odnosno građanima našim više neće biti potrebna viza za ulazak u zemlje EU.
Svakako poštujem vaš staž i vaše zalaganje, ali čini mi se da ovde je vaša diskusija, iako, naravno sa pozicije struke, pre svega usmerena, odnosno određena vašim političkim statusom kao opozicionog poslanika i mislim da ćete, pre svega, kao advokat, i ja kao ministar, i vi i ja kao građani, biti zadovoljni ovim što se sada sprovodi u pravosuđu.