Gospodine Šami, pogledao sam vaše amandmane. Moram odmah reći, što se tiče kazni, da je ispravan amandman i svakako ćemo ga prihvatiti, ali druge stvari su mi neprihvatljive. Nije mi prihvatljivo da političke stranke dobiju tu evidenciju. Smatram da je Ustav u tom pogledu potpuno jasan; evidencija koju prikuplja državni organ može da se upotrebljava samo u onu svrhu u koju je ta evidencija prikupljena, a ovde je prikupljena radi ostvarivanja aktivnog ili pasivnog biračkog prava tih lica.
Iskreno, znamo se od pre 2000. godine, kada bi se evidencija podelila strankama, ona bi služila, po mom uverenju, za vođenje kampanje. Mislim da ja prvi, kao građanin, ne bih voleo da svaka stranka ima te moje podatke.
Naravno, ja sam ministar, logično je da imate, ali govorim kao građanin. To je moje mišljenje. Zbog toga taj amandman neću prihvatiti, a voleo bih da prihvatite moje uveravanje da glasanje prema mestu boravišta neće izazvati nikakve probleme.
Imamo veliki broj studenata. Studira se po centrima – Beograd, Novi Sad, Kragujevac, Niš. Mnogi ljudi radi van mesta svog prebivališta, imaju mesto boravišta i po sto, 200, 500 kilometara van mesta svog prebivališta. Ukoliko on prijavi da će na izborima koji su zakazani dana tog i tog glasati po mestu boravišta, to se upisuje u evidenciju u lokalnoj samoupravi. Imajući u vidu da je evidencija jedinstvena, da je to direktno preslikavanje podataka na bazu koju imamo u Beogradu, te da se izvodi iz biračkih spiskova štampaju samo iz te baze beogradske, nemoguće je da dođe do bilo kakvih problema da se njemu, recimo, odslika na drugom mestu.
Kao što ste videli, predvideli smo da se ti podaci upisuju kao i za inostranstvo, da se upisuju i da se nakon sprovedenih izbora brišu do sledećih izbora. Svako od nas može da se zatekne negde van mesta prebivališta i da kaže – želim da glasam na izborima, evo, dozvolite mi da glasam ovde. Dakle, to je stvar čiste tehnike, informatičari.
Ja sam pravnik, vi ste matematičar, vama bi trebalo da je to bliže, ali to je definitivno nešto što, kako je meni objašnjeno, nije nimalo komplikovan inženjerski zahvat i to će svakom građaninu biti omogućeno. Ne zaboravite, takvo pravo imaju svi naši građani koji su u inostranstvu. Oni već sada imaju to pravo. Oni kažu – glasaću, boraviću tog i tog datuma tu i tu. Pa čak i oni koji putuju službeno, kažu – glasaću tu i tu.
U prošloj vladi se sećam da mi je neko od saradnika iz drugog ministarstva rekao – kada budu izbori, ne znam gde ću biti i glasaću tamo i tamo; on može da glasa tamo gde je trenutno. Kada mogu oni tako, zašto ne bismo mogli i mi unutar granice države da uredimo tako jednostavan proces kao što je glasanje prema mestu boravišta?
Opet kažem, voleo bih da uvažite ovu argumentaciju. Imajte na umu koliko hiljada studenata, u krajnjem slučaju, da bi ispunilo svoju obavezu glasanja, mora da sedne u voz, pa ide vozom negde, putuje, ili autobusima, da bi tog vikenda glasao, pa se ponovo vraća u mesto boravišta.
Moram još nešto da kažem. Zaista su svi ovde bili na vlasti. Svako je imao priliku da ovaj zakon donese i žao mi je što to niko ranije nije učinio. Mislim da će sada ova vladajuća većina doneti zakon i siguran sam, sada vam najiskrenije kažem, da ga neće nijedna druga menjati još dugi niz godina, bar ne u ovim suštinskim odredbama koje bi mogle biti predmet kritika. Jedna od tih jeste da se našim sugrađanima da mogućnost da glasaju prema mestu boravišta.

Razumeo sam i dobro sam pratio i pratim još odonda kada ste bili vrlo simpatični kad smo govorili o brojevima i ciframa, tako da pratim vaše amandmane.
Matični broj je najvažniji u celom tom sklopu podataka. Matični broj u Srbiji je, nažalost, ''govoreći'' i mislim da vam je to poznato. Imamo broj od 13 cifara i on je ''govoreći'' broj. To je jedna od zamerki koja nam se stavlja i mi ćemo verovatno u neko skorije vreme, pretpostavljam, MUP, izaći s novim zakonom. Znači, naš matični broj u standardima koji važe u EU prelazi za jednu cifru, ali to nije njegov najveći problem. Njegov najveći problem je što je ''govoreći'' broj.
Nisam siguran da li bih mogao da upotrebim svih 13 cifara, ali, kao i svako u ovoj sali, znam dobro šta znači prvih, ako se ne varam, 11, ili barem prvih devet, to znaju svi. To je neka moja bojazan. Ne vidim da je to mnogo važno, a više se plašim mogućnosti, iskreno da vam kažem, zloupotrebe.
Imajte na umu, ne učestvuju samo ove velike stranke ne izborima, znate i sami, pojave se tu uvek različiti ljudi. Nisam za to da se matični brojevi daju, bez obzira na to što pored toga ne stoji ime i prezime lica čiji je to matični broj, barem ne kad imamo ''govoreće'' matične brojeve. Da su to ''negovoreći'' matični brojevi, pa i nekako, ali mi imamo ''govoreće'' matične brojeve.

Vrlo kratko, opet glasanje prema mestu boravišta. Pet dana pre zaključenja, zaključuje se mogućnost da se on prijavi da glasa prema mestu boravišta. S obzirom na to da je sistem jedinstven, svaka promena će se odslikavati u najkraćem mogućem roku i na centralnoj bazi, a izvod se štampa isključivo iz centralne baze, tako da je nemoguće. Moguće je da, možda, neko ne uspe na vreme da traži da glasa prema boravištu, ali je nemoguće da neko ostane i prema prebivalištu i prema boravištu. Prosto je nemoguće, fizički je nemoguće, jer postoji samo jedna baza koja se štampa, jedno ime, prezime i jedna rubrika. Nema šanse.
Što se tiče ovog inostranstva, tu ste potpuno u pravu. Sada je evidentirano 58 hiljada ljudi u posebnoj evidenciji, a glasalo je samo 14 hiljada, recimo, ili 18 hiljada. Zbog toga smo mi sada predvideli u zakonu da se sve te mogućnosti glasanja prema boravištu uvek brišu nakon održanih izbora. Kada su novi izbori, svako se ponovo prijavi, ja, vi, bilo ko, gde će glasati, pa se to opet upiše, a kada prođu izbori, opet se sve briše.
Sada ćemo imati potpuno realnu sliku. Na osnovu toga će RIK, nadam se da ćemo dotle imati državnu izbornu komisiju, taj centralni organ za sprovođenje izbora, moći da ima jasnu sliku gde treba da budu ta mesta za glasanje, odnosno gde će biti besmisleno, kao što je bilo i dešavalo se, da ima više ljudi na biračkom mestu nego glasača, tako da mislim da je vaš primer ispravan. Mislim da ovaj zakon rešava taj problem koji ste naveli.
Što se tiče novca, kako kažu – novac nije problem, novca nema, novac nije problem. U skladu s budžetom i mogućnostima Nacionalnog investicionog plana, videćemo kakve će biti mogućnosti. Moje iskustvo, prema izradi jedinstvene evidencije za matične knjige, govori da sredstva jesu problem, ali iskreno se nadam da će za ovakav projekat biti sredstava, što iz budžeta, što iz Nacionalnog investicionog plana, i da ćemo moći da se oslonimo na to.

Poštovano predsedništvo, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, reći ću nekoliko reči o izmenama Zakona o državnim službenicima.
U pitanju su izmene Zakona koje vi imate pred sobom, kao i široko obrazloženje, a ja ću vam reći zašto smo se odlučili na ove izmene Zakona, zašto su one bile neophodne i šta njima želimo da postignemo.
Već je tri godine od kako se primenjuje Zakon o državnim službenicima.
Nema nikakve dileme da je Zakon uspostavio jedan potpuno novi službenički sistem u Republici Srbiji i da osnovne vrednosti tog zakona, odnosno tog sistema treba sačuvati.
No, kako se i moglo očekivati, kada se radi takva reforma kakva je rađena u toku 2005. i 2006. godine, potpuno je logično da se ne mogu predvideti sve okolnosti, niti sve posledice jednog tako širokog i sveobuhvatnog zakonskog rešenja.
Podsetiću vas da je tada čitav službenički sistem postavljen na karijernoj osnovi, vrlo kruto, vrlo strogo, onako kako i priliči državnoj upravi, da su svi državni službenici podeljeni u dve kategorije, a to su oni na položajima i izvršilačka radna mesta, i da pored toga postoje nameštenici, na koje se ne primenjuju odredbe ovog zakona, nego Zakona o radu.
Takođe, treba uzeti u obzir i da je tad uveden i novi sistem plata, preko Zakona o platama državnih službenika i nameštenika koji su obuhvaćeni tim zakonom, i da je uspostavljen potpuno novi sistem, koji je jedan od temelja celokupne reforme naše državne uprave, koji podrazumeva, pre svega, depolitizaciju i profesionalizaciju državne uprave.
U kojoj meri je ovaj novi sistem odgovorio zadacima najbolje se vidi kroz činjenicu da je od ukupnog broja državnih službenika, na položaje, a znate da je to promenljiva kategorija, imajući u vidu da broj državnih službenika zavisi od broja i vrste organa državne uprave, dakle, od otprilike 350 položaja, popunjeno je nešto manje od 50, odnosno 40 i nešto položaja na konkursima.
Dakle, možemo reći da nakon tri godine primene ovog zakona sistem nije doživeo svoju afirmaciju kroz postavljenje na položaje. Razlozi su mnogostruki. Jedan od razloga jeste da je ovo već treća Vlada koja radi po principu državnih službenika. Imali smo dva puta izbore, što je, svakako, omelo postupak postavljenja na položaje. Drugi razlog je, donekle, i inertnost prilikom iniciranja konkursa od strane rukovodilaca organa.
Drugo što je primećeno kao neostvarivanje ideja ovog zakona, ove reforme iz 2005. godine, jeste to da je sistem, koji mora da bude krut, mora da bude rigidan, pokazao i izvesne elemente nefunkcionalnosti. Recimo, interesantno je reći da postavljenje na položaj, u najboljem slučaju, traje 87 dana, a za izvršilačka mesta traje, nećete verovati, i po osam meseci. Dakle, da bi se državni službenik primio na izvršilačko mesto, prođe čitavih osam meseci.
To dovodi to toga da rukovodioci, na ovaj ili onaj način, izbegavaju odredbe ovog zakona, koristeći razne druge oblike radnog angažovanja, bilo da su to radni odnosi ili možda i van delokruga, čak ugovori o delu, koji bi po svojoj prirodi morali biti van delokruga organa, ali, nažalost, i to se koristilo u prethodne tri godine. Tu nema nikakvih izuzetaka.
Moram da kažem da se to dešavalo kod svih većih ministarstava, bez obzira na to ko su bili ministri u ove tri godine, jer su kod njih, objektivno, potrebe bile najveće. Kod manjih ministarstva, realno situacija je bila mnogo jednostavnija, zbog toga što je manji delokrug, samim tim i obaveze.
Otprilike, imamo pet najvažnijih oblasti koje tretiramo ovim izmenama Zakona. Izmene zakona su, kao što ste videli, obimne, imaju preko 50 članova. Pet oblasti tretiramo.
Prva oblast jeste vrednovanje rada državnih službenika. Radi se o tome da je primećeno da je u dosadašnjoj praksi pitanje vrednovanja rada bilo nefunkcionalno. Takođe, vrlo interesantno je bilo i to, što je donekle i prirodno, da rukovodioci, odnosno oni koji ocenjuju državne službenike, kada ocenjuju ljude u svom sektoru, izbegavaju da daju loše ocene. Dakle, ide se linijom manjeg otpora. Donekle se princip odgovornosti za rad urušio na taj način.
S druge strane, vrlo je interesantno da je dobar deo ove materije regulisan uredbama, pa smo mi sad u ovaj zakon uneli nešto što je dosad bilo regulisano uredbama, a to je vrednovanje rada. Vrednovanje rada je sada u samom zakonu potpuno nov mehanizam. Kvartalno se vrši vrednovanje rada državnih službenika. Kada neki državni službenik na vrednovanju ne dobije zadovoljavajuću ocenu, ide na vanredno ocenjivanje, i to u roku od samo jednog meseca. To je šansa da u tom roku od jednog meseca on popravi svoj rad, odnosno rezultate svog rada, a ukoliko ih ne popravi, on će biti ocenjen ocenom – ne zadovoljava i to je osnov po kom će on, po sili zakona, ostati bez posla.
Još jedna interesantna stvar se pokazala kroz primenu ovog zakona, a to je, recimo, da imamo veliki broj državnih službenika koji bi, kada bi hteli da pređu u veće zvanje, po odredbama postojećeg zakona, morali da napuste svoj radni odnos na neodređeno vreme i da uđu u pripravnički radni odnos, dakle, u radni odnos na određeno vreme, i da nakon isteka pripravničkog odnosa postanu državni službenici u višem znanju.
Ne kažem da je to nelogično, odmah da se razumemo, ali činjenica je da treba dati šansu ljudima koji steknu dodatno obrazovanje u toku rada u državnoj upravi. Treba im dati šansu, recimo, da iz zvanja referenta pređu u zvanje mlađeg savetnika. Mi smo sada i ovo rešili ovim izmenama i dopunama Zakona.
Treći bitan element jeste da smo disciplinsku odgovornost državnih službenika preciznije izveli; uveli smo i dve nove radnje koje se tretiraju kao povrede radne discipline. Interesantno je bilo da je dolazak u alkoholisanom stanju mogao da se podvede samo pod neku vrstu nedostojnog ili nesavesnog ponašanja. Mi smo sada to predvideli kao težu povredu radne discipline.
Na našu veliku žalost, ovo je bilo neophodno, jer postoje ljudi koji nisu u stanju da se uzdrže od upotrebe alkohola, odnosno koji nisu mogli da se uzdrže od toga da dođu na rad u alkoholisanom stanju, ili da to učine dok su na poslu.
Dakle, potpuno smo pooštrili te disciplinske mere i pojednostavili sam postupak i utvrđivanje odgovornosti, što je, takođe, važno.
Dosta se u našoj javnosti govori, a i u praksi je primećeno da postoji dosta ležeran odnos državnih službenika prema poslu koji obavljaju i veoma je važno pooštriti disciplinsku odgovornost. Odmah želim da vam kažem ono što smatram da je bitno, kako bismo izbegli neke kritike u toku rasprave, ovo je samo u materijalno-pravnom smislu pooštravanje. Sve zaštite koje su do sada postojale, postoje i sada kod državnih službenika, te oni protiv svake odluke imaju pravo žalbe žalbenoj komisiji, a nakon toga imaju pravo tužbe u upravnom sporu. Stoga, nema nikakve dileme da se u tom smislu prava zaposlenih ni na koji način ne diraju.
Kao što sam malopre rekao, da bi državni službenik bio primljen na izvršilačko radno mesto, trebalo je da prođe i po osam meseci. Zato smo potpuno preuredili način prijema u radni odnos. Nismo izmislili ništa novo, ovo je nešto što je postojalo nekada ranije, a delimično jeste nov princip.
Prvo, sami organi će da raspisuju konkurse. Nema potrebe da se svi konkursi steknu u službi za kadrove. Služba za kadrove realno ne može da izvrši tolike obaveze, zbog toga se čeka dosta dok se sam konkurs, nakon inicijative, objavi.
Dakle, sam organ će, u skladu s kadrovskim planom, da raspiše konkurs. Ono što je interesantno, u tom oglasu neće više biti samo napisano za koje radno mesto, koji su uslovi itd., nego će oglas morati da sadrži baš agendu, čitav raspored kada se šta dešava. U samom oglasu će biti navedeno kada će se obaviti pismeni testovi, kada će se obaviti usmeni testovi, kada će biti objavljeno konačno rešenje, odnosno rang lista, i nakon toga, koji su rokovi za žalbu.
Na ovaj način, verujem da će prijem u radni odnos trajati najviše mesec, mesec i po dana, i biće daleko transparentniji nego što je bio do sada.
S druge strane, kada je u pitanju postavljenje na položaje, služba za upravljanje kadrovima će imati obavezu samo raspisivanja internih konkursa za izvršilačka mesta za položaje, dakle, imaće samo obavezu da raspisuje konkurse za položaje, što će samoj službi za kadrove znatno olakšati posao, pa možemo da očekujemo da će i postavljenje na položaje, umesto dosadašnjih dva i po-tri meseca, trajati daleko, daleko kraće.
Promenili smo malo i uslove za napredovanje, ali, moram reći, donekle i za nazadovanje. Takođe smo predvideli nešto strože sankcije koje su posledica disciplinske odgovornosti.
Ono što je primenjeno u dosadašnjoj praksi je, između ostalog, i to da, recimo, državni službenik koji je bio na izvršilačkom mestu, kada postaje državni službenik na položaju, namerno između sebe i državnih službenika postavi jedno mesto višeg savetnika ili, po mogućstvu, to mesto bude popunjeno, pa je prvi sledeći – samostalni savetnik. Time je, praktično, onemogućeno bilo kome napredovanje na sledeći položaj, izuzev da napusti radni odnos i da ide na konkurs, pa sa konkursa da pokuša da postane državni službenik na položaju.
Vrlo interesantno. Verovatno nije moglo da se predvidi u prvobitnoj verziji Zakona, zato smo to u ovoj verziji zakona predvideli. Dakle, samo kretanje kroz službu će biti daleko jednostavnije nego što je bilo do sada.
Takođe, sam način popunjavanja mesta je promenjen. Vi znate da je do sada bio obavezan interni konkurs, pa posle internog – javni konkurs, i to interni A, pa interni B, pa javni konkurs. To je sve bilo veoma, veoma komplikovano i zato je trajalo po osam meseci. Mi smo sada uveli, prvo – da nije obavezan interni konkurs, drugo – da može doći do premeštaja iz organa u organ i, ono što je mnogo važnije, da može doći do preuzimanja na osnovu sporazuma rukovodilaca organa. Dakle, učinili smo ovim zakonom, nadam se, to da sama državna uprava bude daleko funkcionalnije, odnosno da rukovodioci mogu da saobraze državnu upravu potrebama posla, jer se ovaj dosadašnji, da kažem, dosta nefunkcionalan sistem, dosta održavao i na kvalitet rada.
Sada, ono što vidim i kroz amandmane, što uvek izaziva pažnju, to je postavljenje državnih službenika na položaje. Kao ministar za državnu upravu, i u prošloj i u ovoj vladi, insistirao sam da dođe do tog postavljenja na položaje, te bih zamolio deo uvaženih kolega iz opozicije da se priseti da je i u to vreme teško išlo postavljenje na položaje, kao što je i sada, i onda smo pribegli jednom novom rešenju.
Dakle, u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona, svi su dužni, rukovodioci organa, da pokrenu postupak za popunjavanje položaja. Ukoliko rukovodioci organa to ne učine, služba za kadrove će, po sili zakona, pokrenuti postupak za popunjavanje položaja. Pored toga, pošto se dešavalo da prođe konkurs a da rukovodioci organa nikoga ne izaberu, i onda opet mir i tišina šest meseci ili godinu dana, predvideli smo i to da, po automatizmu, čim rukovodilac obavesti da nije izabrao nikoga sa liste, služba za kadrove obnavlja konkurs.
Tako će služba stalno da obnavlja konkurs i mislim da će ovo biti dobar mehanizam da dođe do postavljenja na položaje, jer će sada oni rukovodioci koji ne budu postavljali državne službenike na položaje, odnosno ne budu sproveli konkurs, imati veliki pritisak, i na samim sednicama Vlade, a verovatno i u javnosti, da izvrše postavljenje na položaje.
Zatim, izvršili smo terminološka usaglašavanja s novim sistemskim propisima. Činjenica je da je i ovo jedan zakon u korist racionalnijeg rada i racionalnije uprave. Između ostalog, i sam status neraspoređenog ne može više da traje šest meseci, može da traje samo dva meseca.
Moram priznati da sam imao velike dileme povodom trajanja statusa neraspoređenog i postojala su razna mišljenja u Vladi. Neki su smatrali da treba ukinuti status neraspoređenog. Pristalica sam toga da mora postojati status neraspoređenog; državna uprava nije privatni poslodavac, određena zaštita tih državnih službenika mora postojati, pa smo našli, po meni, optimalno rešenje, a to je – dva meseca statusa neraspoređenog.
Iako svaki od pedeset i nešto članova Zakona ima određene izmene, odlučio sam da u ovom uvodnom izlaganju samo u ovih pet oblasti istaknem koje su izmene.
Verujem da smo uradili dobar predlog zakona, a i po broju amandmana na ovaj zakon vidim da nema previše spornih tačaka.
Ovo je zaista bilo neophodno. Ne mislim da kudim prethodne autore zakona, jer su oni uradili ogroman posao i izvršili suštinsku promenu našeg službeničkog sistema.
Ovaj zakon ima za cilj da očuva upravo tu tekovinu koju je uveo taj zakon, ali je činjenica da su se pri tako velikoj promeni morale potkrasti određene greške.
Mislim da mi te greške ovim zakonom ispravljamo. Hvala vam na pažnji.

Nije tačno da je ovo resor Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, zbog toga što organi državne uprave jesu ministarstva, a organi uprave u sastavu ministarstava su posebne organizacije. Kao što vidite, ovaj zakon se odnosi i na službe obaveznog socijalnog osiguranja, odnosno ustanove obaveznog socijalnog osiguranja i na javne agencije. Prema tome, nesporno je da je ovaj zakon daleko širi od onoga što jesu organi državne uprave; da su organi državne uprave, radilo bi ga isključivo Ministarstvo za državnu upravu.
Pošto su ovde obuhvaćeni različiti organi, onda je to radila radna grupa, na čelu sa Ministarstvom ekonomije i regionalnog razvoja, a u toj radnoj grupi smo učestvovali svi, ne samo moje ministarstvo, već i Generalni sekretarijat Vlade, i Sekretarijat za zakonodavstvo. Prema tome, radi se o više od 30, blizu 40 hiljada ljudi, tj. nešto više od 30 hiljada ljudi, a, kao što vam je poznato, u samim organima državne uprave, radi daleko manje ljudi. Dakle, govorimo o ministarstvima, posebnim organizacijama i organima uprave u sastavu ministarstava. Po ovoj metodologiji izračunavanja, u tim organima je svega oko 24 hiljade ljudi.
S druge strane, kada su u pitanju jedinice lokalne samouprave, vi znate da u jedinicama lokalne samouprave danas radi oko 23 hiljade zaposlenih, ali to je u organima uprave jedinica lokalne samouprave. Ovaj zakon se odnosi, kao što je u članu 1. navedeno, i na niz drugih organizacionih oblika, izuzev javnih preduzeća.
Prema tome, oba zakona imaju daleko širi predmet regulisanja i zbog toga ga nije radilo jedno ministarstvo, nije ga čak radilo ni Ministarstvo ekonomije samo, ali Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja i potpredsednik Dinkić su bili nosioci ovog posla, zbog toga što ovaj posao zadire u materiju, odnosno zaposlene na koje se primenjuje više zakona.
Konkretno, pored Zakona o državnim službenicima, na zaposlene o kojima mi ovde govorimo, primenjuje se i Zakon o radu u državnim organima. Znate da je stupanjem na snagu Zakona o državnim službenicima, na zaposlene u lokalnim samoupravama ostao da se primenjuje i Zakon o radu, koji se primenjuje na ove druge organizacione oblike, koji su navedeni u članu 1. zakona o smanjenju zaposlenih u lokalnoj samoupravi.
Prema tome, zbog javnosti, želim da kažem, važno je da to znamo, da ovo nisu zakoni iz delokruga Ministarstva; radili smo ih zajednički na nivou Vlade i svi stojimo iza ovih zakona, a potpredsednik Vlade, kao najviši u rangu među nama koji su ovo radili, jeste taj koji ovde obrazlaže te zakone.

Što se tiče vašeg amandmana, mislim da je jako dobar. Predložiću Vladi i kolegi Dinkiću da ga prihvatimo. U jedinicama lokalne samouprave u kojima je službeni jezik i jezik manjina treba da se naprave korektivni faktori i da se poveća za 0,1 promil broj zaposlenih, u skladu s tim koliko je jezika u službenoj upotrebi.
Što se tiče zaključka o kom ste govorili, sam proces zapošljavanja je uređen na jedan dosta objektivan način. Moram priznati otvoreno, ne znam, niti pitam, niti mislim da je pristojno ili zakonito pitati ljude koji rade u Ministarstvu koje su nacionalnosti.
Mogao bih, možda, da uzmem prezimena, pa da gledam, pa da vam kažem koja je struktura, ali generalno, smatram da takvu vrstu evidencije ne smem da vodim i da bi bilo protivustavno voditi evidenciju o nacionalnoj pripadnosti manjina u organima državne uprave bez pristanka ljudi koji se izjašnjavaju kao pripadnici nacionalne manjine.
Ukoliko smatrate da postoji problem u ostvarivanju prava nacionalnih manjina, možemo da preko službe za kadrove dođemo do nekih podataka, ali takva vrsta evidencije definitivno ne postoji i prvi se protivim pravljenju evidencije po nacionalnom principu u organima državne uprave.
Uputili ste pitanje meni, ali pitanje nije za ministra državne uprave. Zapošljavanje vrši svaki rukovodilac organa samostalno, a za ostvarivanje prava nacionalnih manjina je zaduženo drugo ministarstvo, tako da ovo pitanje nije za mene.
Što se tiče zakona o javnoj svojini, verovatno znate da je Ministarstvo finansija matično. Ono ga priprema i poslednja informacija koju imam je da će se do kraja godine naći u Vladinoj proceduri, i to je sjajna vest za jedinice lokalne samouprave.
Sutra počinje prvi Sajam lokalne samouprave. Trudićemo se da u narednim godinama napravimo da to bude tradicija i evropska tačka susreta lokalnih samouprava iz okruženja. Sutra počinje prvi, gde za sada dovodimo samo naše. Jedan od panela koji će držati Ministarstvo finansija je posvećen finansiranju lokalne samouprave i pitanju svojine jedinica lokalne samouprave, što je jedno od ključnih pitanja daljeg razvoja naše lokalne samouprave.
Pretpostavljam da je poziv stigao i u matični odbor, i kod predsednika odbora, i dobrodošli ste. Voleo bih da vas vidim na tim panelima. Mislim da će biti zanimljiva diskusija na tom sajmu.

Nisam siguran da sam baš najbolje razumeo vaše pitanje. Što se tiče poveravanja javnih ovlašćenja, mi nemamo u našem pravnom sistemu nikakvu neustavnost. Javna ovlašćenja se poveravaju zakonom u skladu sa Ustavom i subjektima koji mogu biti nosioci javnih ovlašćenja.
Kada su u pitanju sami poslovi državne uprave, oni se takođe poveravaju zakonima i opet samo oni subjektima koji, u skladu sa Ustavom, mogu biti nosioci tih poverenih poslova državne uprave, a to je definisano Zakonom o državnoj upravi.
Ali, nešto drugo je potpuno ispravno u vašem pitanju. Činjenica je da postoji veliki broj organa, organizacija, različitih organizacionih oblika, da ne bismo sada specificirali, koji obavljaju i pojedina javna ovlašćenja i Vlada je prvi put kod nas došla do toga da je krenula jedna sveobuhvatna reforma javnog sistema, koja počinje od same državne uprave, preko lokalne samouprave, zatim su tu sistem obrazovanja, sistem zdravstva i, naravno, sistem javnih agencija i javnih preduzeća. I premijer je jednom rekao da to pitanje možda i prevazilazi mandat jedne vlade, ali ova vlada će ga započeti, odnosno već ga je započela na taj način da je, rekao bih, nepovratnog karaktera.
Prema tome, svuda gde postoje dupliranja, gde postoji neracionalno postavljen odnos javnih subjekata, to će u budućnosti biti rešeno, a svojstveno tome, posebno bih hteo da istaknem da se radi sveobuhvatna reforma propisa, da je ona pri samom kraju i da će, kako sada stvari stoje, dati zaista izuzetne rezultate.
Interesantno je da ne radi to samo Vlada. Hteo bih da pohvalim jedan broj jedinica lokalne samouprave koje su takođe izvršile tu tzv. giljotinu propisa, odnosno reformu propisa, i to je možda najbolji način da se u nekom kratkom roku (kada kažem kratak rok, mislim dve do četiri godine) postigne zaista mnogo.
U svakom slučaju, ova vlada je, zašto to ne reći, prva koja je pokrenula ovakve procese i ovi procesi već sada imaju svoje otelotvorenje u određenim zakonima koji su na dnevnom redu ove skupštine, ako se ne varam, već u ponedeljak ili utorak.

Predlažem da ovo, kao konkretno pitanje, ode u vidu poslaničkog pitanja Vladi. Želim samo da vas podsetim, zaista ne znam konkretno situaciju o kojoj vi govorite, ali kada su u pitanju pojedini organi, na njih se jednako primenjuju ratifikovani sporazumi.
Mislim da tu leži odgovor na vaše pitanje, ali u krajnjem slučaju, zašto bismo sada vi i ja dalje o tome polemisali. Predlažem da ide kod nadležnih, koji su upućeni u tu oblast, pa će oni dati adekvatan odgovor na vaše konkretno pitanje.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, i u ovoj raspravi i u onoj u načelu, kada je bio moj kolega Slobodan Milosavljević, primetio sam dve vrste primedaba na ovaj zakon. Jedna grupa je suštinska i preovlađujuća; to je pitanje same koncepcije i pristupa u rešavanju pitanja odlikovanja. Druga vrsta primedaba je nomotehnička, pravno-tehničkog karaktera, kao recimo pitanje zašto su organi autonomne pokrajine u jednini. To je stvar nomotehnike. I organi jedinice lokalne samouprave su u jednini, a imamo 175 jedinica lokalne samouprave. To ne bi trebalo da izaziva zabunu.
Pitanje da li predsednik Republike sebi može da dodeli odlikovanje je dobro i sasvim legitimno. Nije predviđeno da predsednik Republike može sebi da dodeli odlikovanje, to bi bilo potpuno neprimereno. Član 120. Ustava se odnosi na situacije kada se predsednik Republike zamenjuje zbog objektivne nemogućnosti da vrši svoju dužnost i mislim da tu ne bi mogao da se primeni. Iako je pitanje samo po sebi interesantno, mislim da, bar za nas kao predlagače, za Vladu, tu nema nikakvih dilema.
Ova glavna pitanja, suštinskog karaktera, jesu koja su to odlikovanja predviđena. Jeste samo šest vrsta ordena i tri vrste medalja. Imam ovde i prethodni zakon, kojim je to regulisano na nivou SRJ, i tu ima, recimo, sigurno 20-30 različitih odlikovanja.
Zašto smo se mi, kao Vlada, opredelili za ovaj pristup? Zbog toga što je, dao bog, Srbija imala zaista bogatu istoriju i veliki broj ljudi koji su tu istoriju obeležili svojim junaštvom, svojim znanjem, pa bi bilo vrlo teško i vrlo loše, pre svega, pokušati da se na neki način rangiraju svi ti događaji.
Recimo, u prethodnom zakonu imamo Orden Tesle. S punim pravom bi neko postavio pitanje zašto nemamo orden Milutina Milankovića. Ili, imamo Karađorđevu zvezdu. U našoj istoriji je Karađorđeva zvezda zamenjena Takovskim krstom negde 1876. ili 1877. godine, ne znam tačno, što je bila posledica podeljenosti u našem narodu kada je u pitanju kruna, pa je posle ponovo vraćena Karađorđeva zvezda.
Želim da kažem da bi, imajući u vidu bogatstvo naše istorije i ljudi koji su obeležili tu istoriju, pisanje jednog ovakvog zakona, bojim se, izazvalo mnogo više podela u našem narodu i mnogo više polemike oko toga šta se kako rangira nego što bi zaista ostvarilo svrhu ovog zakona.
Ne sporim da je taj pristup, kao pristup, potpuno legitiman, ali mi smo se opredelili za ovaj, gde jedan mali broj odlikovanja, u stvari, daje i tim odlikovanjima na značaju.
Vi ste lepo primetili u diskusiji da se u nekim zemljama ta odlikovanja dodeljuju baš velikodušno, pa pojedinci praktično imaju na reverima neverovatan broj medalja. To je, opet, stvar pristupa.
Mislim da mali broj tih odlikovanja i relativno mali broj ljudi koji dobije i zasluži to odlikovanje upravo govori o vrednosti njihovog dela, njihovog doprinosa društvu, njihove zasluge u jednoj od ovih oblasti za koje su predviđena odlikovanja. Mislim da su sa ovih šest odlikovanja i tri medalje obuhvaćene sve oblasti društvenog života, sve ono što se u realnom životu može ostvariti kao poseban doprinos našoj državi i našem narodu.
Dakle, ne bih bio tako strog prema zakonu. Prosto, različit je pristup. Mislim da je, suprotno iznesenom u ovoj diskusiji, Vlada odabrala pristup koji je iznedrio ovaj zakon koji baš može da traje, suprotno nekim stavovima ovde. Kažem pristup koji može da traje upravo zbog toga što ordeni i medalje nisu vezani ni za kakve posebne istorijske okolnosti i ni za kakve posebne ideološke, ne daj bože, predznake.
U tom smislu, mislim da je zakon, u stvari, vrlo kvalitetan. Radio ga je Sekretarijat za zakonodavstvo, u skladu sa svojim ovlašćenjima, odnosno u skladu sa nadležnostima koje su utvrđene Zakonom o ministarstvima. Moram reći da u Sekretarijatu za zakonodavstvo rade najbolji pravnici u Vladi. Nemamo bolje pravnike od onih koji sede u Sekretarijatu za zakonodavstvo. To su ljudi koji su sedeli tu i prethodnih 10 i 15 godina, vrlo stručni ljudi, koje zaista, kao kolega, izuzetno cenim i čije je mišljenje za mene lično uvek ono kome poklanjam posebnu pažnju.
U svakom slučaju, zakon je trebalo doneti mnogo ranije. To je naša greška i naša odgovornost zbog toga što, realno, zbog nedostatka ovog zakona predsednik Republike ne može da vrši deo svojih ovlašćenja, a verovatno postoje i ljudi koji su zaslužili da dobiju odlikovanje u proteklom periodu, ali ga, zbog toga što nema zakona, nisu dobili.
Zahvaljujem na ovoj diskusiji. Mislim da je bila vrlo poučna i da je neko ko ju je slušao mogao mnogo naučiti jer su narodni poslanici izneli veliki broj istorijskih detalja koji čine deo bogatstva naše istorije i nadam se da će ovaj zakon, zbog ovih kvaliteta koje sam sada izneo i zbog ovog opredeljenja za koje mislim da je ispravno, dobiti većinu glasova u parlamentu.
Hvala vam.

Što se tiče ovog zakona, znam da je on interesantan da se otvore mnoge tema, od verskih zajednica, pa do obrazovanja mladih, staranja o deci itd. Razumem da zbog toga ima mnogo amandmana i mnogi od tih amandmana, realno, nisu u vezi sa ovim zakonom.
Moram prosto da izrazim svoje čuđenje. Meni uopšte ne smeta principijelni stav SRS ili poslaničkog kluba Napred Srbijo, vezano za odredbe ovog zakona, ali mi nije jasno kako to da je naprednjačka koalicija, koja je kreirala ove odredbe, sad protiv tih odredaba. Žao mi je što ste promenili mišljenje.
Moram da vam kažem, vi ste kreirali sve ove odredbe. To je Vlada u kojoj sam ja bio opozicija. Ja sam bio ovde u Skupštini kad su kreirane ove odredbe. Ovo su odredbe zakona iz 2006. godine. Gospodin Velimir Ilić je dva puta glasao za ove odredbe, dva puta je glasao doslovce za svaku od ovih odredaba koje vi napadate. Gospodin Koštunica je predsedavao Vladi koja je usvajala ove odredbe koje vi napadate. Gospodin Lončar je pisao ove odredbe koje vi napadate. Moguće da sad unutar vaših stranaka postoje neki problemi ili nešto tome slično, ali, verujte, kad su to radili, radili su dobre stvari. Malo je bilo dobrih stvari u toj vladi, ali ovo je jedna od dobrih stvari.
Znači, ove odredbe zakona su i gospodin Ilić i gospodin Koštunica dobro procenili i kao lideri te koalicije uputili u parlament. Ja sam tada bio opozicija. Verovatno je zato pala Vlada, zato što gospodin Koštunica i gospodin Ilić nisu imali autoritet da ubede vas, časne narodne poslanike, da podržite te odredbe zakona. Treba ipak javnost to da zna.
Znači, tako mudro se zbori u ovoj skupštini, pa treba javnost da zna. Prosto kažem, moguće je da su malo pogrešili, ali nisu toliko, ipak su ove odredbe zakona dobre. Ja sam razgovarao o tome sa gospodinom Lončarom više puta, razgovarao sam i sa gospodinom Koštunicom. Imao sam priliku da razgovaram o odredbama ovog zakona; ne znam da li ste vi imali priliku, možda bi vam pomoglo da ste razgovarali s njim o odredbama ovog zakona.
Mislim da je to dobro koncipirano u ovom zakonu. Nisam mnogo menjao od 2006. godine do sada odredbe ovog zakona, ali svakako nisam ove odredbe koje vi napadate. Dobro je, bar znamo da je Vlada u stvari morala da padne, jer ova dva lidera nisu imala moć da ubede svoje poslaničke klubove da glasaju za ovaj zakon. Zato ovaj zakon nije prošao 2006. i 2007. godine.

Gospodin Velimir Ilić je šarmantan i duhovit. Razumem vašu potrebu da sada otvorite neke druge teme, ali moram da vas podsetim, ovo je zakon u koji se taj naš koalicioni partner apsolutno ne meša, apsolutno se nije mešao. Ovo je zakon koji je direktno kreirao gospodin Lončar u Vladi u kojoj sam ja bio opozicija. Vi ste bili u toj vladi. Odredbe koje napada vaš poslanički klub, gospodine Iliću... Malo sam figurativno upotrebio vaše ime, vi se ne ljutite kada sam rekao, vi znate kako izgleda glasanje na Vladi. Ali, ove odredbe, gospodine Iliću, kreirala je ta vlada u kojoj ste vi i gospodin Koštunica sedeli, a sada vaši poslanički klubovi napadaju apsolutno sve te odredbe. Nisam ih ja kreirao, ta Vlada ih je kreirala.
Kada smo napravili zajedničku vlast, kada sam ja postao ministar, nasledio mog uvaženog kolegu, gospodina Lončara, zadržao sam te odredbe i ponovo smo svi zajedno glasali za te odredbe. Ostajem dosledan. Sada kada vi više niste u Vladi ponovo te iste odredbe donosim pred Skupštinu, ali vaši poslanički klubovi, gospodine Iliću, napadaju te odredbe i to tako širokim obrazloženjima, dotle da se tu daju neke kvalifikacije da je ovo ovako ili onako. Prosto sam samo začuđen time. Samo sam to hteo da kažem.
Onda sam zaključio da, u stvari, gospodine Iliću, nije nama neki koalicioni partner srušio Vladu. Gospodine Iliću, očigledno je da je naša vlada pala, pa i ona vaša pre naše, zbog toga što ni vi ni gospodin Koštunica niste mogli da ubedite vaše poslaničke klubove da glasaju za ove odredbe koje smo na Vladi usvajali. To je sada više nego očigledno. Ili su vaši poslanički klubovi promenili mišljenje od tada do sada, pa su sada protiv onoga za šta su bili već dva puta, praktično, pre godinu dana i pre dve godine.

Ako izuzmemo ovo što je trebalo da bude neka vrsta uvrede na moj račun i na račun moje stranke, neka vama služi na čast, kako ne podnesoste ove amandmane kada smo utvrdili Predlog zakona dok je predsednik Vlade bio Vojislav Koštunica? Isti Predlog zakona, ovaj deo na koji podnosite amandmane je identičan, zarez nisam promenio. Kako tada, gospodine Šami, ne pokazaste tu demokratičnost unutar DSS-a?
Vaše je pravo da podnosite amandmane, ali mi je u jednom momentu malo zasmetalo – čikate me da vam odgovaram na amandmane i onda sam zaista morao da vam kažem. Ne mogu vaše amandmane da doživljavam kao iskrene, i vaše navodno zalaganje da se popravi tekst zakona. Kakvo zalaganje da se popravi tekst zakona?
Mogu da razumem ove dve poslaničke grupe, oni ljudi imaju svoje stavove, nikada nisu bili za ove odredbe, nisu ih, u krajnjem slučaju, ni pisali, nisu njihovi funkcioneri pisali ove odredbe, ali DSS, čiji je ministar Zoran Lončar... Pa, nemojte da ja više branim Zorana Lončara od vas samih. Nemojte da ja njegov rad više cenim nego što ga cenite vi. Ili on možda više nije kod vas? Ali, to me uopšte ne zanima.
Samo vam kažem, zašto ne podnesoste jedan od ovih amandmana kada sam kao ministar isti ovaj zakon predložio u prošloj vladi i kada je Zoran Lončar kao ministar isto ovo predložio u pretprošloj vladi? Gde vam je ta demokratičnost tada bila? Šta je tada bio problem da predložite ove amandmane?

Čisto da dam šansu gospodinu Iliću da nam kaže nešto, pošto je dosta tema dotakao, neku reč možda i o ovoj situaciji na Korejskom poluostrvu. Ako možete nešto da nam kažete, bilo bi dobro.
Dakle, i dalje ostajem pri pitanju kako je moguće da dva puta glasate za odredbu člana 10. (jednom sam bio opozicija kada ste za to glasali, a jednom sam bio vlast zajedno sa vama kada ste za to glasali), da nijedan amandman ne uložite kao poslanički klubovi narodne koalicije? Dva puta je zakon bio u proceduri.
Odjednom vam sada smeta to što... Evo, nisam ni pisao. Pisao je Zoran Lončar, ministar iz Demokratske stranke Srbije. Odjednom, od svih ovih poslanika i poslaničkih grupa najviše napada na to što je čovek pisao je upravo...
Vidite kako sam korektan, neću da bacim pod noge to što je gospodin Lončar radio. On se trudio i radio, a sada ja da to bacim pod noge, da izgazim, na šta bi to ličilo? Na šta bi to ličilo, vi ste mu bili kolega u Vladi, gospodine Iliću, da ja sada pljujem po onome što smo vi i ja zajedno utvrdili? A vi i ja smo zajedno, glasovima našim, utvrdili ono što ste pre toga utvrdili još sa gospodinom Koštunicom i Lončarom, a to je da osnivači budu svega tri punoletna ili maloletna fizička ili pravna lica za udruženje.
Ipak držim do toga što smo mi zajednički uradili, bilo je tu i lepih trenutaka u našem zajedničkom radu. Ipak to poštujem i, u skladu sa tim, ostao sam dosledan. Nadam se da ćete i vi promeniti mišljenje i odustati od ovih amandmana i da ćemo moći ovaj posao da privedemo kraju, da ne trošimo vreme, nema smisla. Hvala.

Da krenem od kraja – videćemo o čemu se radi i da li postoji mogućnost da se pomogne.
Što se tiče ovog rešenja u vezi s Agencijom za privredne registre, to je, u principu, najveća promena u zakonu za sve ove godine. To je bio predlog Saveta za regulatornu reformu, na čijem čelu se nalazi potpredsednik Vlade Mlađan Dinkić. Prvobitno sam imao negativan stav prema ovom predlogu, ali sam kasnije dosta razmišljao generalno o celoj toj ideji i moram priznati da mi se ideja svidela.
Ne mislim da je neustavno i nezakonito, jer se radi o poveravanju javnih ovlašćenja, što je regulisano Ustavom u članu 137. gde se, između ostalog, baš izričito navodi da mogu da se povere javna ovlašćenja i nabrajaju se subjekti, uključujući čak i pojedince, ali, recimo, i regulatorna tela i tome slično. Ne mislim da je problem sa poveravanjem javnih ovlašćenja i da imamo problem sa ustavnošću. Da imamo, prosto ne bismo ovo ni predložili.
Reći ću vam šta je moje mišljenje o ovome, zašto sam se na kraju priklonio ovom rešenju. Agencija za privredne registre ima svoj primarni zadatak, vođenje registra privrednih subjekata, međutim, u zakonu o Agenciji za privredne registre predviđeno je da može obavljati i druge poslove, u skladu sa zakonom, što nam je otvorilo mogućnost da jednu takvu agenciju osnažimo i učinimo specijalizovanom za vođenje raznih vrsta registara.
Šta se time dobija? Mislim da se time, u perspektivi, može dobiti jedna agencija koja će uslužno voditi registre raznim državnim organima, i razne vrste registara. Recimo, mislim da je sada u Nacrtu zakona o sportu predviđeno da registar sportskih organizacija takođe vodi Agencija za privredne registre.
Činjenica je da postoji raznorodnost između privrednih društava i udruženja građana, ali određeni poslovi su istovetni, samo to uslužno vođenje registra je dosta bliska materija. Oni imaju tehničku opremljenost. Mi bismo kao ministarstvo sada, pošto uzimamo 13.000 udruženja iz MUP-a, morali da povećamo naš kapacitet, i kadrovski i u tehničkom smislu, da kupujemo neke računare ili softvere koje već ima Agencija za privredne registre.
Kažem, iako sam prvobitno bio protiv, kasnije mi se ovo učinilo kao dobra ideja, koja može doprineti efikasnosti i ekonomičnosti i koja zaista može ići ka tome da osnaži tu agenciju koja, po mom uverenju, ima kapacitet da vodi više od onoga što sada radi.
Kako smo došli do tog uverenja? Mi smo skoro dva meseca razgovarali sa Agencijom. Bukvalno smo im predočili sve probleme iz naše dosadašnje prakse sa kojima se mogu suočiti u vođenju ovog posla. Ni oni nisu znali kako izgleda mnogo toga, prvobitno su mislili da je to daleko jednostavniji i lakši posao, ali kroz te razgovore smo došli do zaključka da su oni sposobni, spremni da preuzmu taj posao, a da mi, donoseći podzakonske akte i vršeći nadzor nad tim radom (govorim o vođenju registra), možemo uspostaviti valjanu kontrolu. Ne može doći do situacije da se Agencija u nekom konkretnom slučaju ponaša drugačije nego što bi se ponašalo Ministarstvo da isti taj postupak vodi.
Što se tiče toga da je to povereni posao državne uprave, to jeste povereni posao državne uprave. Ukoliko bi došlo do bilo kakvog problema, shodno Zakonu o državnoj upravi mi možemo preuzeti taj povereni posao državne uprave. U krajnjem slučaju, mi smo drugostepeni organ i odlučujemo o svim žalbama koje bi se pojavile u tom postupku.
Zaista mislim da ovo može biti početak stvaranja jedne agencije koja će uslužno voditi registre za mnoge državne organe i da to može biti efikasno i jeftino. Prosto ne vidim nijednu negativnu stvar u celoj toj priči. Ponavljam, za samo Ministarstvo ovaj posao bi zahtevao dodatna sredstva, tu nema nikakve dileme: novac, zapošljavanje i dodatne resurse.
Spomenuli ste obavljanje privredne aktivnosti. Ne znam da li je baš tako doslovce napisano, ali suština je ta – to je samo jedan mali plusić u korist ovog rešenja – da će matični broj dobijati ubuduće u Agenciji za privredne registre kada žele da se bave privrednom aktivnošću. Kažem, to je jedan mali plus u prilog tome da vođenje registra bude u toj agenciji.
U svakom slučaju, verujte, mnogo smo razmišljali o ovome. Ja sam najpre imao negativan stav. Mene su ubedili da su sposobni da vode taj posao. Ne bih im nikada prepustio da vode posao da kod mene postoji sumnja da će oni voditi lošije taj posao, nego što bismo ga vodili mi i Ministarstvo. Nadam se da me vreme i praksa neće demantovati.
Druga važna stvar koju ste takođe pomenuli jeste pitanje taksi. Kada je ovaj zakon bio, bio je istovremeno i Zakon o taksama i tada smo u Zakonu o taksama usvojili u parlamentu da se na preregistraciju neće plaćati taksa, tako da smo pitanje takse rešili. Bilo bi nenormalno da tražim od udruženja da plate taksu i ne pada nam na pamet da to radimo.
Što se tiče naknade, što ste odlično primetili da sada postoji i to, kao eventualno opterećenje, odluku o tome donosi Vlada. Odmah mogu da vam kažem da će stav Ministarstva biti da se naknada za preregistraciju ne plaća, jer će, u krajnjem slučaju, ta agencija od ostalih izvora finansiranja moći da sprovede taj postupak, a kasnije će, normalno, za svoj rad uzimati nadoknadu, kao što smo i mi uzimali u vidu takse.
Znam da je novo rešenje... Istina je sve što ste rekli u vašem obrazloženju, vezano za uporednu praksu. Moje mišljenje je da ovo ipak može biti jedno sjajno rešenje, a imamo instrument za ne daj bože; ukoliko nešto krene kako ne treba, imamo instrument da to preuzmemo nazad u Ministarstvo i da mi ubuduće vodimo taj posao, jer, kažem, u pitanju je povereni posao državne uprave nad kojim Ministarstvo ima nadzor u vršenju.
Što se tiče vašeg prvog amandmana, mogu ja vama da se zahvalim, jer je amandman zaista dobar. Iako je zakon toliko dugo u javnoj raspravi i toliko puta se ovde pojavljivao, i dalje može nešto da se popravi, što samo govori o tome kako pisanje zakona i nije tako jednostavan posao. Hvala.

Kako da vam kažem, gospodine Šami, ko što vi, kao matematičar, nama ovde objasnite šta je cifra a šta je broj, prosto, postoje neke stvari koje su standard u ovom društvu; pojavljuju se poslednjih, ne znam, za neke znam barem 18 godina, za ovaj standard manjeg obima.
Gde smo mi to našli? Pa, to je bilo u svim zakonima koji su regulisali registraciju privrednih subjekata, pa u prekršajnim odredbama vezanim za delatnosti onih koji su registrovani itd. Jednostavno, to je nešto što postoji, ali ušao bih u suviše široko razmatranje ako sada krenem da vam pričam kako je to nastalo, zašto je tu, pa sada i da vadimo iz onog INDOK-a koji sve zakoni sadrže takve standarde.
To je standard koji treba da postoji. U našem pravnom sistemu nije ništa novo. Razumem da vama nije poznato, ali kada već obrazlažemo i napišemo, dajte malo poverenja. Verujte da je nama ostalima to poznato.