Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8187">Milan Marković</a>

Milan Marković

Demokratska stranka

Govori

Gospodine Markićeviću, razumem u potpunosti problem o kojem pričate, ali razumejte vi mene, nemam običaj da govorim o stvarima za koje nisam kompetentan. Mogu da vam obećam da ću se potruditi da odgovor na vaše poslaničko pitanje dobijete što je pre moguće.
Kontaktiraću sekretarijat Vlade da vidim zašto niste dobili odgovor. Mislim da svaki poslanik treba da dobije odgovor na pitanje koje je postavio, ali nemojte me stavljati u takvu poziciju da komentarišem stvari koje nisu delokrug mog rada i za koje nisam stručan.
Bila bi šteta da ne učestvujem u ovakvoj diskusiji. To što je u Rusiji, to je potpuno legitimno sa stanovišta Ruske Federacije.
Gospodin Mirović je, bar po mojim saznanjima, jedan od boljih poznavalaca prilika u Ruskoj Federaciji i volim da slušam, jer od njega uvek čujem prave, verodostojne informacije. Ali, moje je mišljenje da bi, s obzirom na razvijenost nevladinog sektora i na naše generalno opredeljenje, u ovoj situaciji u kojoj se mi nalazimo bilo neprimereno prihvatiti takva rešenja.
Štaviše, očekujem da će i u Ruskoj Federaciji u perspektivi doći do liberalizacije određenih odredaba koje se odnose na udruženja, na mogućnost građana da se udružuju.
Za nas bi bilo potpuno neprimereno da, recimo, nekim kategorijama ograničimo pravo na udruživanje, imajući u vidu tradiciju udruživanja i ciljeve po kojima se ljudi kod nas udružuju. Ne znam, možda u Ruskoj Federaciji to stoji malo drugačije, verovatno stoji, ali mislim da bi kod nas sve ovo bilo zaista korak unazad, u pravcu velike restrikcije ostvarivanja prava građana.
Gospodine Mijaljeviću, evo prilike da vi dodate svoju argumentaciju. Lepa je bila vaša diskusija, meni se dopala. Žao mi je što ste morali da je prekinete, ali sada ćete moći nekako da je nastavite. Samo mi je žao što ste toliko podataka, to je jedno dosta široko obrazloženje, upotrebili u funkciji kritikovanja ovog zakona. Moram reći da čak nisam našao ni direktnu vezu između onoga što ste ispravno citirali i govorili i ideje ovog zakona.
Vi ste govorili više o nekim teorijama, političkim teorijama, teorijama nastanka države, odnosa društva i države, pa ste tu razne spomenuli, a dotakli ste se i Hobsa. Ako ste već u toj funkciji hteli da se dotaknete Hobsa, mogli ste da odete nekoliko desetina godina napred, pa da se dotaknete Loka, koji ima sasvim drugačiju sliku i mogućnosti države da ograničava neka prava, ili možda Rusoa, koji nam je na neki način dao teorijsku postavku savremene države.
Hobsova postavka je teorijska osnova za državni apsolutizam, jer je Hobs i to dao kao odbranu monarha od pobune plemića, to su prve revolucije u Britaniji, kad je na prvi mah za kratko vreme Britanija ostala bez krune, dok je, recimo, Lok kasnije upravo branio pravo na pobunu, verujući u prirodna prava i pravo ljudi da se pobune onda kada su im ugrožena prirodna prava, polazeći od toga da su se ljudi udružili, sklopili taj društveni ugovor upravo da bi država štitila samo ono što su njihov prirodna prava, samim tim da država ne sme da dira njihov prirodna prava.
Svako argumentaciju koristi za potrebe svog političkog cilja. Moram reći, voleo bih da ste se više, recimo, bavili Lokom, čija je teorija osnova liberalizma, a vi ste se više „bacili“ na Hobsa. Mislim da u celoj toj priči Tokvil nije uopšte... mislim da je njegova pozicija više sa jednog relativno specifičnog stanovišta i istorijskog konteksta. U svakom slučaju, bilo mi je zadovoljstvo i uživao sam da vas slušam. To je zaključak, ali verujte da je ovaj zakon dobar, nema potrebe da se tu nešto menja. Sada imate priliku da nastavite do kraja vaše izlaganje.
Poštovana koleginice, potpredsednice Narodne skupštine, mislim da ste vi u ovoj sali jedini moje izlaganje usmereno na gospodina Mijaljevića i gospodina magistra Mirovića protumačili na taj način. Daleko od toga da je bilo kakvog ismevanja. Možda su vas malo zbunili neki pojmovi ili neka imena. To svakako nije bilo ismevanje.
Rekao sam da veoma cenim ovo što je gospodin Mirović rekao, ali želim da ukažem, evo sad malo i da proširim tu tezu, da je ustavnopravni razvitak Srbije potpuno drugačiji nego razvitak Ruske Federacije. To gospodin Mirović sasvim dobro zna. U Srbiji sloboda udruživanja ima sasvim drugačiji istorijski osnov nego u Ruskoj Federaciji,, koja praktično nije nikad ni zaživela kao građansko društvo.
Hteo sam reći da bi u Srbiji, gde imamo građansko društvo u smislu liberalnog kapitalizma, da odmah pojasnim, pošto je tamo gospodi jasno, dakle, u Srbiji, u kojoj slobodu udruživanja imaju neke organizacije stare po 120-130 godina, gde je ona tako široko prihvaćena u svojim najrazličitijim oblicima, ciljevima, vidovima ispoljavanja, bilo krajnje neprimereno postaviti ograničenja o kojima je govorio gospodin Mirović, koja postoje u Ruskoj Federaciji, jer to bi ovde nesporno bilo sužavanje prava građana na udruživanje.
Daleko od toga da sam nešto ružno rekao o Ruskoj Federaciji. Štaviše, meni je Ruska Federacija mila i draga. To, nažalost, nije tema, ali, recimo, i tu će se gospodin Mirović složiti sa mnom, Semjuel Hantington je govorio o... On ima jedan model civilizacija; jedna od civilizacija, kojoj mi pripadamo, po profesoru Hantingtonu, jeste i ta istočna, pravoslavna civilizacija, u kojoj Rusija... Vrlo interesantno, to je moj predlog da pročitate, ne znam sad kako se zove delo, ne mogu da se setim. Daleko od toga da je bilo bilo kakvog ismevanja.
Što se tiče gospodina Slađana, moja primedba je bila zašto se zadržao na Hobsu, jer je Hobs osnova državnog apsolutizma, zašto nije otišao korak dalje, na Loka. Rekao sam da bi najteže bilo da je pričao o Rusou, ali daleko od toga da je neko ovde mislio da na bilo koji način ismeva, a još manje da vređa bilo čija osećanja, posebno (verujte, ne znate ni kakva su moja) kada je u pitanju Ruska Federacija. Kao i mnogi ovde, i ja sam rastao čitajući Dostojevskog, pa onda možete da razumete kakva su moja osećanja kada je u pitanju Ruska Federacija.
Ali, pravo i zakoni su nešto drugo. Naš pravni sistem je uglavnom po ugledu na nemački pravni sistem. Za nas pravnike jedan od oslonaca u razvijanju našeg razmišljanja o pravnom sistemu jeste upravo Vajmarski ustav iz 1919. godine. Naše pravo je bilo pod velikim uticajem nemačkog prava i prosto imamo drugačiji ustavnopravni razvitak nego što ima Ruska Federacija. Samo sam u tom smislu reagovao i rekao gospodinu Mijaljeviću, ne gospodinu Miroviću, zašto se sa njim ne slažem. Gospodine Miroviću, ako sam na bilo koji način bilo šta rekao, evo, drago mi je da ste razumeli na pravi način moje izlaganje. Hvala.
Pošto ima nekoliko amandmana vezanih za visinu kazni, kazne jesu visoke, ozbiljne, nema nikakve dileme. Ako sam imao neku dilemu pre otvaranja rasprave u načelu, sada više nemam nikakvu dilemu. Da mogu, kazne bi trebalo da budu i veće. Kada sam slušao poslanike upravo vaše stranke i narodnjačke koalicije, koji su objasnili kakva se sva zla mogu kriti iza nevladinih organizacija (kvarenje dece, sekte, biznis, rad suprotno statutu i suprotno ovom zakonu), shvatio sam da moramo da napravimo jak kazneni sistem da bismo odvratili sve ljude koji bi potencijalno zloupotrebili odredbe ovog zakona i pod plaštom ovog zakona, recimo, stvarali sektu.
Prema tome, ne možemo s jedne strane najoštrije osuđivati mogućnost da neko osnuje nevladinu organizaciju, a zatim se bavi vidovima neke indoktrinacije, verske, da vrši obrede, što je suprotno ovom zakonu...
Onoga ko to radi pod plaštom nevladine organizacije (kvari omladinu, sekte pravi) treba kazniti, bez obzira na krizu. Ne znam zašto mislite da prema njima treba da budemo blagi i da smanjujemo kazne za prekršaje. Kazne za prekršaje su u potpunosti saglasne sa onim što ste vi kao poslanici opozicije, pojedini, govorili o tome koje se opasnosti kriju iza mogućnosti zloupotrebe ovog predloga zakona.
Ostajem pri svim ovim predlozima za ove kazne. Moram da vam kažem da su ove kazne u skladu sa Zakonom o prekršajima i Zakonom o privrednim prestupima, u okviru minimuma i maksimuma. Nema potrebe da budemo sentimentalni. Udruživanje građana jeste sloboda i treba da postoji ta sloboda.
Žao mi je što se razlikujemo u pogledu nekih elemenata. Ali, ne smemo da budemo sentimentalni. Zaista je u pravu gospodin Mijaljević i mnogi drugi koji kažu da je moguće da neko osnuje udruženje, a da u stvari ima neke druge ciljeve. Nema tu sentimentalnosti. Zaista, takve treba da kaznimo najviše što možemo. Verujte, moramo ostati pri najstrožim mogućim kaznama za one koji zloupotrebe ovu slobodu i pod plaštom ove slobode se bave nekim drugim delatnostima.
Samo sam rekao da me argumentacija koju sam čuo u ova dva dana rasprave upravo uverila u to da treba zadržati visoke kazne. Ko to čini prekršaj? Niko nikoga ne tera na prekršaj. Prekršaj je incident, s jedne strane.
S druge strane, ignorantia legis nocet, nepoznavanje zakona škodi. Ne možemo ih braniti, jer oni „jadni“ ne poznaju zakon. Nema tu mnogo šta da se poznaje. Ako imate udruženja koja se bave zaštitom nekih ljudi koji su ugrožena grupa, onda se bavite ugroženom grupom, nemojte trgovati nekretninama.
Da li se razumemo? Ne može biti da toliko ne zna da time čini prekršaj. Ima po statutu jedne ciljeve, a on krene da propagira neke sasvim druge ciljeve, počne da vrši verske obrede zato što nije mogao da se registruje po Zakonu o crkvi i verskim zajednicama. O tome smo pričali prošli put. Zašto da razmišljamo da li mu je kazna velika ili mala? U krajnjem slučaju, u postupku određivanja kazne, kao advokat to znate bolje od nas koji trenutno nismo u praksi, raspon je taj. U krajnjem slučaju, stepen njegove vinosti će se utvrditi, možda je čovek zaista to uradio nehotično pa će kazna biti mala.
Ali, nikako ne smemo bežati od toga da imamo veliki raspon, do vrlo visoke kazne, upravo zato da bismo sprečili sve one koji bi zloupotrebili udruženje građana i time bacili senku na niz udruženja koja stvarno rade ono za šta su osnovana, u najboljoj nameri i u korist ove države i ovog naroda.
Upravo u prilog tome želim da kažem još nešto. Vidite, u današnjoj raspravi dosta stavova je zasnovano na negativnom odnosu prema dva ili tri udruženja, a mi imamo 30.000 udruženja. Često smo stavove u ovoj raspravi formulisali imajući u vidu dva ili tri udruženja. Ne smemo to da dozvolimo. Oni koji rade suprotno odredbama zakona i suprotno statutu i ciljevima moraju da budu kažnjeni, da ne bismo toliki spektar različitih vidova udruživanja kompromitovali na bilo koji način.
Ovo je jedna oblast koja je u prethodnom periodu bila izuzetno povoljna za sve one koji vrše poresku evaziju – pravili su udruženja, a to nije udruženje nego kafana. Toga i dan-danas imate nebrojeno, evo, u Beogradu po rekama.
Ovo je jedna vrlo specifična oblast. Mora da se zapreti visokim kaznama jer je činjenica, i tu se slažem sa svim govornicima koji su o tome govorili, da je u našem društvu zaista veliki broj ljudi zloupotrebio pravo na udruživanje da bi ostvario neki cilj koji je ili privredna aktivnost ili nešto drugo, a nema mnogo veze sa onim što jeste suština prava na udruživanje. Ubeđen sam da treba ostati pri visoko zaprećenim kaznama za one koji prekrše odredbe zakona, kako smo dali ovde u našem predlogu.
Šta je adekvatno, a šta nije, to je stvar političkog viđenja. Vi vidite na svoj način, mi vidimo na svoj, vi glasate protiv, mi smo za, nema potrebe da mnogo diskutujemo.
Vratio bih se na ova pitanja, kolega se vratio, koja se tiču … Kakva je to garancija pet u priči koju smo malopre pokrenuli? Četiri pobegnu, a jedan ostane, pa je još i taj maloletan. Kakva je to razlika?
Generalno, kakva je razlika i trideset? Ako hoćemo garanciju, možemo da kažemo – neka udruženje polaže depozit. Ali, mi depozit takve vrste, koji bi nešto garantovao, nemamo ni za privredna društva.
To je stalno ono pitanje – šta ako, šta ako, šta ako? Bez ljutnje. Taj vaš argument apsolutno ne stoji. Ko odgovara za maloletnika? To je rešeno i drugim propisima. Nije to mogućnost da sada maloletnik može da uradi šta god hoće i da ne postoji nikakva odgovornost, posebno ako postoji zakonski zastupnik, a on uvek mora da postoji kod preduzimanja pravnih radnji. Ne vidim u čemu je tu problem.
Kada govorimo o prekršajima, da li nešto menja da li je od 50 do 500 ili od 10 do 100? Menja stvar samo u tome da je najviša zaprećena kazna pet puta manja od one... Ne govorim sada konkretno vama, vaš je sličan, samo da je manja zaprećena kazna. Mislim da ona treba da ostane veća, jer je praksa pokazala, govorim iz iskustva kao ministar, govorim iz iskustva koje svi mi ovde imamo kao građani, da su mnogi ljudi iza udruženja nesporno vršili privrednu aktivnost. Nesporno, privredna aktivnost se krila iza udruženja. Više im se isplatilo da budu i kažnjeni, jer je kazna bila mala, ali da nastave da vrše privrednu aktivnost mimo udruženja. Zbog toga kazne treba da ostanu visoke.
Gospodin Nikolić je imao primedbu na ... ne mogu da se setim tačno. Gospodine Nikoliću, evo o čemu se radi: to će organ da ceni, u konkretnom slučaju. Nije ovo prvi put. Kada je u pitanju registrovanje privrednog društva, imate nomenklaturu delatnosti i kao privredno društvo imate pravo da obavljate delatnosti za koje ste se registrovali, ali postoji mogućnost da i van toga, u manjem obimu (to doslovce piše - u manjem obimu, to je standard koji ceni eventualno organ koji treba da izrekne kaznu) obavite nešto iza onoga što nije u tim delatnostima koje ste naveli iz onog popisa delatnosti. To je standard koji kod nas kao takav postoji.
Verujem da u praksi sa tim neće biti problema, jer znam da nije bilo problema sa standardom – manji obim. Teško je utvrditi šta je manji obim, vrlo teško. Sada ovde kao zakonodavac narodni poslanici treba da utvrde – manji obim je taj procenat. To nikad nije ni bilo tako utvrđivano kada su u pitanju delatnosti, niti će ubuduće, pretpostavljam, biti tako utvrđivano. Mislim da će kao kod privrednih društava, kad kaže – i van onoga što je delatnost u manjem obimu, ovde na isti način biti primenjen standard. U tome zaista ne vidim nikakav problem.
Konkretno, u realnom životu, mi znamo šta je ovo: ovo je kada Savez slepih prodaje Brajevu azbuku, to je to; oni na taj način stiču neka sredstva koja im pomažu u ostvarivanju. Ali, ako bismo primetili, bilo ko, da se Savez slepih bavi trgovinom na berzi, onda očigledno to nije manji obim, to je ozbiljna privredna aktivnost i podlegla bi verovatno odgovarajućoj sankciji.
U praksi se takve stvari kod ovih udruženja gde nam je cilj da zaštitimo ne dešavaju, ali se zato dešava upravo ono o čemu sam malopre govorio: masovno ljudi otvaraju kafanu, a piše - udruženje građana. Tu zaista imamo vrlo, vrlo ozbiljan problem.
To je bila velika primedba Ministarstva finansija i Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja i mi smo se na kraju dogovorili da je najbolji način da iz toga izađemo tako što ćemo zapretiti dosta visoke kazne i što ćemo pokušati da pooštrimo kontrolu, istina, sa vrlo malim resursima koje imamo; nažalost, to je svega 18 inspektora za teritoriju cele države.
Potpuno se slažem, ljudi rade iz ljubavi, ljudi rade iz potrebe. U krajnjem slučaju, udruženje se osniva radi ostvarenja nekih ciljeva i oni mogu biti krajnje privatnog karaktera, to nije sporno. Zašto je problem da taj ko radi taj posao radi u skladu sa zakonom i u skladu sa statutom? Po meni, tu nema nikakvih problema.
Kaže – imovinu ne koristi jedino za ostvarivanje svojih statutarnih ciljeva, znači, da imovinu koristi u nekom drugom pravcu; ostvaruje aktivnosti suprotno zakonu, statutu, drugim opštim aktima, kao i pravilima saveza čiji je član; obavlja privrednu ili drugu delatnost u većem obimu, odnosno obimu koji nije potreban za ostvarivanje ciljeva društva; predstavništvo stranog udruženja otpočne da deluje pre upisa u registar; ne omogući javnost rada na način utvrđen statutom; naziv ili skraćeni naziv ne upotrebljava u pravnom saobraćaju u obliku u kom je upisan u registar; u roku od 15 dana ne prijavi registratoru promenu podataka koji se upisuju u registar; izveštaj o svom radu, obimu i načinu sticanja i korišćenja sredstava ne učini dostupnim javnosti i taj izveštaj ne dostavi davaocu sredstava.
Ne kažem da je to ne znam kakva društvena opasnost, ali ne mogu da shvatim da mi prema ovome ne treba da budemo vrlo jasno opredeljeni.
Ovo je direktno kršenje zakona. Kako neko može biti dovoljno pametan da ovo uradi? Nije ovo propust, nije ovo propuštanje, ovo je vrlo ozbiljno, ako čovek nešto od ovoga ne uradi. Ne može da aplicira za pare od države, a da ne da izveštaj posle šta je uradio sa tim parama. Ne znam, očigledno imamo različit stav.
Ostajem pri tome, rasponi su dosta veliki, od 50.000 do 500.000, kao što vidite. To je raspon koji dozvoljava da se, shodno oceni prekršajnog suda, izrekne, da kažem, pravična kazna, ali ne vidim zašto bismo odustajali od ovoga. Praksa nam govori da mnogi zloupotrebljavaju udruženja. Ne možemo reći – ljudi rade ovo iz ljubavi, pa ako pogreše, pogrešili su. Nema ovde mnogo da se pogreši, ovde morate da baš hoćete da pogrešite da biste pogrešili. Ne može – slučajno je pogrešio.
U krajnjem slučaju, opet se vraćam, kazna za fizičko lice, odnosno za odgovorno lice je od pet hiljada do pedeset hiljada; jedno je za udruženje, jedno je za lice.
U krajnjem slučaju, razlikujemo se. Vi mislite jedno, ja mislim drugo, da ne širimo dalje tu priču. Mislim da imamo razloga zašto smo stavili stroge kazne, imajući u vidu diskusiju koju smo ovde vodili. Dosta toga u ovoj diskusiji je upućivalo i na ono što jeste praksa, a to je da ljudi zloupotrebljavaju udruženja na različite načine. Njih 99% ništa ne zloupotrebljava, a 99% njih neće doći pod udar ovog zakona, ali onaj 1% može doći pod udar ovog zakona.
Mi ne radimo ovo zbog prenosa, nego da bismo razmotrili, valjda, odredbe zakona podrobno.
Dakle, hvala na pokušaju da mi pomognete, međutim, zaista smo razgovarali o ovome ozbiljno. Mi imamo dva podzakonska propisa koja treba da donesemo u sasvim dovoljnom roku od 90 dana, a Agencija za privredne registre smatra da je u stanju da u razlici od onog roka od 60 dana za predaju do roka od 90 dana potpuno uradi ovaj posao. Ako bismo mi od onih 60 dana, koliko je potrebno za preuzimanje dokumentacije, napravili još 120 dana, vi ste predložili 180, znači, 120 dana ostaje razlike.
Po našem uverenju, nema potrebe. Ne znam kako da kažem, mi možemo ovo da uradimo za ovo vreme, zaista možemo.
Što se tiče udruženja, mi smo stavili... Vi ste kasnije u amandmanu skratili rok za preregistraciju. Mislim da ne treba to, treba ostaviti duže. Vi ste isto u ovom amandmanu, možda je greška, ne znam, u članu 78. rok od 18 meseci zamenili... Ne, to niste vi, to je kasnije Zoran Nikolić. Rok treba da ostane dugačak, i to ste potpuno u pravu, za organizacije 18 meseci, da vide kako će, šta će, gde će itd.
Vi znate, gospodine Nikoliću, da ja uvek imam dobru želju da prihvatim amandmane. Svaki ministar, pretpostavljam, ima istu želju, jer ima prijatniji boravak u Skupštini, posebno zato što se zaista često dešava da su amandmani vrlo korisni. Valjda je problem u tome što je ovaj zakon dugo rađen, što su amandmani iz prošlog kruga već uneti u osnovni tekst zakona. Realno, nema prostora; prihvatio bih, ali ne može, nema prostora.
Da vam kažem najiskrenije, razgovarao sam i sa saradnicima, teško je očekivati da bi u roku manjem od 18, 12, ali za šest meseci ne bi moglo, verovatno, da se preregistruje 30.000 organizacija. To su udruženja građana, veliki bi bio problem i veliki pritisak, i za njih same veliki problem da to urade u tako kratkom roku. Neka ostane rok od 18 meseci. Mi smo za političke stranke, kojih imamo šeststo i nešto, dali rok od šest meseci za preregistraciju. Ovde imamo 30.000 udruženja, neka bude 18 meseci. Mislim da tu ništa ne gubimo, niti šta dobijamo, da li je rok od 18 meseci, ili je rok od 12 meseci.
Sigurno je da bi rok od šest meseci, po uverenju onih koji rade registre (znači, to nije moje uverenje, nego onih koji rade na registrima), izazvao određene probleme. Znate kako to u praksi izgleda – ljudi donesu papire, a onda ih mi zovemo telefonom, niste ovo, dopunite ovo, popravite ovo. Ako svih njih 30.000... Računajte da će 20.000 hiljada morati da ide na dopunu, na popravke. Ko će to da uradi za šest meseci? Prosto, mislim da je fizički nemoguće. Ali, eto, potrudiću se da nekom drugom prilikom usvojimo više amandmana.
Gospodine Šami, žao mi je što mislite da postoje neki drugi motivi. Svakom ministru, ili barem meni, lakše je da prihvati amandman nego da ga odbije, iz najmanje dva razloga: jedan je što rasprava ide mnogo brže, a drugi je što imate daleko prijatniju raspravu. Međutim, ne mogu da prihvatim amandman za koji mislim da nije dobar. Nesporno je da je kod prethodnih zakona bilo dobrih amandmana iz vaše stranke, prihvatalo se toliko puta, a i iz drugih stranaka. Ovde nisam našao za potrebno da prihvatim ove amandmane i mislim da smo dali dobro obrazloženje za svaki od njih zašto nismo.
Sada ću o ovome da kažem svoje mišljenje. To sam rekao, ova tema je bila i mnogi su zvali i pitali, ljudi koje poštujem, ali mislim da ovo ne može da se rešava na ovaj način, pogotovo nešto što je već u sudskom postupku, pa čak i tamo gde nije. Znači, ako imamo jedno udruženje i to udruženje ima nešto u svojini, dolazi do rascepa u tom udruženju, neko odlazi iz tog udruženja, postoje dva načina da se to reši: jedan je ako je to sporazumno, deobnim bilansom, a drugi je odgovarajući postupak pred sudom. Vi to kažete u vašem amandmanu: „Svojinska prava iz stava 1. utvrđuju se pred nadležnim sudom“.
Ali, gospodine Šami, vi pre toga prejudicirate kako će se rešiti sudski postupak. Kažete „ravnopravno“, a pri tom isključujete nekoga ko je u nekom esnafskom udruženju nastao pre devet godina, a možda njegovo učešće postoji i možda bi on sa nekim pravom delio sudbinu nekog legata.
Dakle, mislim da ne možemo dozvoliti sebi da na ovaj način rešimo pitanje svojine u situaciji kada su od jednog udruženja nastala dva, ili je jedan deo udruženja istupio pa se formiralo drugo udruženje itd. Mislim da to treba da se reši pred sudom i verujem da je sud sposoban da to reši na pravičan način.
Ne znam kako pravno izgleda konkretan akt, pretpostavljam da se razlikuju kod legata, pa je ovaj ovakav, onaj onakav, pa je zadužbina neka onakva, neka je ovakva, poklon je neki ovakav, neki onakav. Pretpostavljam da u konkretnom aktu piše još nešto. Moramo razumeti da mogu postojati raznovrsne situacije.
U svakom slučaju, ne bih rizikovao ni na koji način da zakonom uđemo u rešavanje ove materije na način kako ste vi predložili. Ovakvu materiju, po meni, isključivo treba da reši sud. Eventualno, to može da rešava i organ uprave, odnosno možemo mi da rešavamo u postupku kad treba da utvrdimo ko je zastupnik itd., ali mi smo... Konačan je upravni spor, upravni postupak, nakon njega ide opet upravni spor, pa je opet sud taj koji treba da rešava stvari.
Ne sporim ideju koju ste ovde izneli, ali vam kažem da ne mogu da prihvatim da zakonom utvrdimo da će neko nešto podeliti ravnopravno, a još posle da dodam – sud će utvrditi kako.
Ako je ravnopravno, onda je ravnopravno; ako je sud, onda je sud, a sud može da kaže 70-30, 80-20 ili neko nema ništa, a neko ima sve, ali to prepustimo sudu da rešava.
Ne možemo mi ovim rešiti ni taj konkretan slučaj Udruženja novinara Srbije i Nezavisnog udruženja novinara Srbije. Mogli bismo samo da izazovemo dodatni problem i možda čak dovedemo u pitanje i ovu odredbu ovog člana zakona. Nisam siguran da bi ovo moglo u našem pravnom poretku na ovaj način da zaživi.
Mislim da je red da rezimiramo u jednom malo dužem izlaganju. U svakom slučaju, želim da se zahvalim svima koji su učestvovali u raspravi, mislim da je bila dobra rasprava. Imamo različite stavove po ovom pitanju, očigledno, ali to nije čudno, to je normalno.
Mislim da će ovaj zakon biti dobra osnova za razvoj, odnosno za ostvarivanje prava naših sugrađana i svih nas zajedno na udruživanje. Mislim da treba da pospešimo to udruživanje i da je udruživanje građana zaista vrlo korisno za jednu državu i društvo.
Zato vas pozivam da svi zajedno izglasate ovaj zakon. Mislim da sam bio dovoljno ubedljiv, primećujem po izrazu lica kolega iz opozicije i uvaženog profesora da će to i biti tako kako očekujem. Dakle, očekujem veliku podršku za izglasavanje ovog zakona. Hvala lepo.
Poštovane koleginice i kolege, dame i gospodo narodni poslanici, izašao sam za govornicu zato što ne radi aparat na ovim mestima za poslanike, odnosno nema kartice, pa da ne bismo gubili vreme i čekali da dođe kartica, obratiću se s ove govornice.
Ovo je peti predlog zakona o udruženjima od 2000. godine. Imali smo ga 2001, 2006, 2007. i 2008. godine. Dakle, peti predlog zakona kojim pokušavamo da slobodu udruživanja u našoj državi ostvarimo na način koji je potreban, neophodan, u skladu sa svim najvišim standardima koji postoje u razvijenim evropskim demokratijama.
Ovaj predlog zakona sam pre nepunih šest meseci obrazlagao u Skupštini Srbije i mislim da nema potrebe da široko sada obrazlažem, jer imaćemo, u krajnjem slučaju, priliku da kroz raspravu govorimo o pojedinačnim rešenjima.
Ono što bih istakao kao najvažnije u ovom predlogu zakona, jeste da smo u potpunosti liberalizovali sistem osnivanja udruženja građana. To je sloboda koja je dostupna svakom našem građaninu; dovoljna su tri fizička ili pravna lica da bi stvorili udruženje građana. Druga bitna promena i važna stvar jeste da to udruženje ne moraju da registruju kod nadležnog organa. Svako slobodno može da se udruži, da deluje kao udruženje građana, ali mu je registracija neophodna da bi imao svojstvo pravnog lica. Kome ne treba svojstvo pravnog lica, ne mora ni da se registruje kod nadležnog državnog organa.
Treća bitna stvar je upravo to da nadležni državni organ ne može da ceni svrsishodnost, celishodnost tog upisa. U pitanju je tzv. metod prijave, on se samo prijavljuje kod nadležnog organa. Državni organ može odbiti da ga registruje samo u zakonom propisanim slučajevima, koji su utvrđeni Ustavom Republike Srbije. Samo Ustav, kao najviši pravni akt, postavio je ograničenja i zakon ta ograničenja u potpunosti poštuje. Dakle, ne proširuje listu ograničenja za osnivanje ili rad udruženja građana.
Udruženje, pored punoletnih fizičkih i pravnih lica, mogu da osnuju i maloletna lica. To je stara praksa u našoj državi, još iz vremena SFRJ; deca su mogla da osnivaju udruženja, pa tako egzistiraju savezi izviđača, savezi skauta, gorani itd.
Nevladinih organizacija, odnosno udruženja građana danas u Srbiji ima više desetina hiljada. Oni se vode u dva registra. Jedan registar je u MUP-u, drugi je u Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Nakon usvajanja ovog zakona, postojaće samo jedan registar. Registracija će se vršiti u Agenciji za privredne registre, kao javnoj agenciji koja, pored poslova registracije privrednih subjekata, po zakonu kojim je osnovana, može da obavlja i druge poslove, registraciju drugih subjekata.
Smatrali smo da je celishodno, efikasno, ekonomično da iskoristimo resurse onoga što već postoji i da, na taj način, registraciju u prvom stepenu vodi Agencija za privredne registre, s tim što je to povereni posao državne uprave, te nadzor nad obavljanjem ovog posla ima Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Drugostepeni organ je Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Svi podzakonski akti su, takođe, u nadležnosti Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, te ovu odluku da Agencija za privredne registre vodi ovaj registar treba razumeti kao jedno tehničko pitanje, ništa van toga.
Više puta sam pričao da je ovo, takođe, jedna od naših obaveza, međunarodnih, ali ne radimo mi to zato što je to naša obaveza koju smo preuzeli pristupanjem u članstvo Saveta Evrope. Naravno, i to je dobar razlog da nešto radimo, jer kada preuzmemo neku obavezu, treba da je ispunimo; bili bismo neozbiljni kada bismo se ponašali drugačije. Znači, ne samo što je ovo međunarodna obaveza, već zbog toga što našim građanima želimo da obezbedimo i omogućimo slobodu udruživanja po najvišim evropskim standardima.
S druge strane, iako liberalizujemo osnivanje i rad udruženja, mi namećemo i dosta jasne elemente kontrole nad tim radom. Mislim da je to u potpunosti interes ne samo države, već i udruženja.
U našoj neposrednoj prošlosti, a i danas, mnoga udruženja građana su bila predmet različitih sumnji, različitih optužbi. Najčešće se postavljalo pitanje ko koga finansira, od čijih para radi. Ovoga puta, to pitanje neće morati da se postavlja na taj način, već će biti potpuno jasno ko koga finansira. Svi izvori finansiranja su potpuno transparentni. Ako dobije pare iz inostranstva, to radi prema zakonu kojim se reguliše platni promet s inostranstvom.
Ono što je bila još jedna od specifičnosti naših dosadašnjih ustrojstava, to je da su predstavništva stranih udruženja ovde delovala, praktično, na osnovu neke potvrde koju izdaje Ministarstvo spoljnih poslova. Ta oblast je bila potpuno neregulisana. Ovim zakonom se i predstavništva stranih udruženja podvode pod isti pravni režim kao i domaća udruženja, što znači da će u pogledu kontrole od strane države i u pogledu postupka, pre svega, u materijalnom poslovanju, biti kao i domaća udruženja, dakle, biće usklađeni s našim pravnim poretkom.
Očekujem da Narodna skupština podrži ovaj zakon. Očekujem to i od partija koje su činile Vladu i u prethodnom sazivu, jer je ovaj zakon, sa svojim osnovnim elementima, proistekao još 2006. godine, tako da sam malo iznenađen nekim amandmanima, ali imaćemo prilike da razgovaramo o tome. Dakle, od 2006. godine ovaj koncept smo zadržali.
Što se tiče imovine udruženja, to je tema koja se često postavlja. Nismo se opredelili za načelo pravičnosti – što je udruženje steklo sopstvenim radom, neka ostane u udruženju, što nije steklo sopstvenim radom, to je društvena svojina, koja će postati državna. To je pošteno i mislim da je lako da svako dokaže šta je dobio poklonom, šta je dobio nekim sopstvenim delovanjem, šta je nasleđeno, a sve ono što nije, to je društvena svojina i ovim zakonom će preći u režim državne svojine.
Nadam se da ćemo imati konstruktivnu raspravu i da će narodni poslanici podržati ovaj zakon o udruženjima.
Siguran sam da će ovaj zakon pospešiti udruživanje naših građana, jer nisu udruženja samo ona koja se bave ljudskim pravima, iako ih smatram veoma bitnim i korisnim u svakom društvu. Mnogi ljudi su zainteresovani za udruženja. Većina od 30.000 udruženja nemaju nikakve veze s politikom. To su ljudi koji se bave pitanjima za koja smatraju da su značajna, da ostvaruju neke sopstvene, ali i zajedničke ciljeve koji su vezani i za zaštitu životne sredine, i za zaštitu lica s invaliditetom, i za zaštitu ugroženih grupa i mnoga druga pitanja, praktično, sva ona pitanja koja srećemo u svakodnevnom životu, a koja su, u stvari, van domena politike.
Bila su već četiri predstavnika poslaničkih grupa, pa smatram da je potreban mali osvrt na ono što je rečeno.
Mogu samo gospodinu Momi Čolakoviću da zahvalim na svemu što je rekao. Primedbe koje su uputili o prošlom predlogu zakona su prihvaćene, očigledno, na obostrano zadovoljstvo. Želim da kažem da je ovaj zakon isti onaj od pre šest meseci, s tim što su uvrštene primedbe koje su se tada čule i koje su tada date u vidu amandmana, a za koje smo smatrali da su vrlo korisne i da treba da se nađu kao osnovni tekst ovog zakona.
Žao mi je što gospođa Plavšić nije dovršila izlaganje, ali nadam se da ćemo kasnije razgovarati o tim pitanjima vezanim za imovinu, mada, opet, za razliku od onog predloga iz 2006. godine, kada je sve postajalo državna svojina, sva društvena svojina koja je pripadala, koju je koristilo udruženje, postajala je državna, mi smo se opredelili za načelo pravičnosti, svesni činjenice da ima toliko lovaca koji su svoje kuće poklonili svom udruženju, gde imamo udruženja koja su imala imovinu.
Lepo ste rekli, još od 1869. godine imamo kao ustavnu garanciju slobodu udruživanja, a od 1881. godine imamo prvi zakon o slobodi udruživanja, imamo udruženja iz kraja 19. veka, niz udruženja. Mi smo se opredelili za načelo pravičnosti, u tom smislu što se iz te imovine izlučuje ono što je stečeno sopstvenim radom, donacijama, članarinom (imate masu udruženja koja su imala visoke članarine), poklonima, ili što je, možda, imovina od ranije, što će se rešiti zakonom o denacionalizaciji.
Teško je naći pravu meru kada imate 30 hiljada vrlo različitih subjekata, s različitom istorijom. Ono što smo smatrali da nije korektno prema udruženjima, to je bio zakon o udruženjima iz 2006. godine – da sve pripadne državi.
Mislim da to zaista nije korektno prema udruženjima, kao što bi bilo potpuno nenormalno da sada svu društvenu svojinu koju koriste udruženja prebacimo u svojinu tih udruženja. Moramo razumeti različitost. Onda smo se opredelili za ovo načelo pravičnosti, koje će svoj odraz imati, konačno, u vanparničnom postupku, ukoliko je potrebno, ili, ne daj bože, u parničnom postupku, ako negde dođe do takve vrste problema.
Zahvaljujem na svemu što ste prethodno rekli i time doprineli ovoj diskusiji.
Što se tiče izlaganja narodnog poslanika Saše Dujovića, nema nikakvog razloga za vaš strah u vezi sa sindikatima.
Upravo, zakon, kao što smo i sa Poslaničkom grupom PUPS-a utvrdili, vrlo jasno definiše da se na verske organizacije, političke stranke, sindikate, sportske organizacije, sva ona udruženja koja su regulisana posebnim zakonima, ne primenjuju odredbe ovog zakona u materiji koja je regulisana tim posebnim zakonom, pa i za sindikate, pošto je Zakonom o radu definisano ko vodi njihov registar, kako se osnivaju itd., sve je to rešeno tim zakonom.
Ovaj se zakon, kao ''krovni'', primenjuje supsidijarno u svim onim elementima u kojima taj neki drugi zakon nije rešio to pitanje. Baš me je pitao kolega Obradović za političke stranke i moj zaključak je da nema skoro nijedne odredbe koja bi se supsidijarno primenila ni u kakvom slučaju, recimo, na političke stranke, jer je Zakon o političkim strankama rešio sva pitanja. Nema bojazni ni za Savez samostalnih sindikata, niti za bilo koga drugoga, kada je u pitanju primena ovog zakona. Nema potrebe za takvom vrstom primedbe.
Što se tiče Agencije za privredne registre, sindikati se neće voditi u Agenciji za privredne registre, oni se vode u Ministarstvu rada i socijalne politike. Ovo rešenje s Agencijom za privredne registre, posle dugo razmatranje, razgovora, provera, zajedno s ljudima iz Agencije za privredne registre, to je jedna ideja koja je prihvaćena. Primedba je bila, odnosno predlog je bio od Saveta za regulatornu reformu. Kažem, mnogo smo razgovarali i mislimo da je agencija zaista sposobna da efikasno vrši ovaj posao. Mi od te agencije, u stvari, treba i budućim zakonima da stvorimo jednu baš specijalizovanu agenciju, koja bi vodila različite vrste registara za potrebe različitih državnih organa.
Zašto bi to radilo Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, koje jeste dobro opremljeno i sposobno? Ne zaboravite da Ministarstvo vodi samo onaj deo registra koji je preuzeo sa saveznog nivoa, da postoji ogromna količina od možda 14 ili 15 hiljada udruženja koja se vode trenutno u MUP-u. Zašto bi sada Ministarstvo za državnu upravu moralo da poveća svoje kapacitete, da zapošljava nove ljude, kupuje novu tehniku i da vodi sve to, kada imamo osnovanu agenciju, koja ima prostora da prihvati još mnogo više posla nego što trenutno vodi?
Ponavljam vam opet, ministar nadležan za poslove uprave donosi podzakonske akte po kojima radi Agencija, odnosno registrator u domenu udruženja, a i nadzor u poslovima koje Agencija vrši iz ovog zakona je na Ministarstvu za državnu upravu; mi smo istovremeno i drugostepeni organ, odlučujemo po žalbama itd.
Mislim da tu ideju sa APR-om treba definitivno prihvatiti kao jedno tehničko pitanje, ko će u tehničkom smislu izvršiti taj posao, po vrlo strogim pravilima koje, inače, daje Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu.
Što se tiče primedbe gospodina Ilića, otišao je, žao mi je, ali tu su kolege, a to je opet vezano za gospodina Sašu Dujovića, pitanje maloletnika je regulisano još 1982. godine, tadašnjim zakonom. Tada su maloletnici imali pravo da se udružuju. To pitanje je, pored toga, regulisano i članom 15. povelje, odnosno Konvencije UN-a o pravima deteta. Mi smo tu konvenciju ratifikovali. Deca imaju i moraju imati pravo da se udružuju. Samo smo pojačali zaštitu u odnosu na prethodni period, od 1982. godine, do sada. Tražimo overenu izjavu zakonskog zastupnika.
Ne zaboravite da je dete od 15 godina radno sposobno, da je, kao što moj uvaženi kolega advokat zna, deliktno odgovorno dete od 14 godina, kao mlađi maloletnik. Mislim da se on vodi kao mlađi maloletnik, a oni od 16 godina, kao stariji. Toliko pamtim još iz moje prakse. Ali, vi ste matematičar, pa vam opraštam.
U krajnjem slučaju, moram da primetim da je ovo rešenje istovetno rešenju za koje su tadašnji koalicioni partneri, uključujući i gospodina Ilića i DSS, glasali 2006. godine, kada je ovo isto predložio Zoran Lončar, kao ministar, istovetno rešenje, i 2007, kada sam i ja predložio istovetno rešenje, kao tadašnji deo koalicije.
Stoga je potpuno nelogično da ste sada, DSS i Nova Srbija, promenili mišljenje u vezi s udruženjima maloletnika, kada je istovetno onome što je Zoran Lončar napisao i predlagao i što sam ja napisao i predlagao.
Sada se upućuje ta primedba od ministra koji je dva puta glasao za to rešenje, do detalja, do zareza, do tačke isto. To se, naravno, odnosi na Sašu Dujovića, ali nadam se da je dovoljna ova argumentacija vezana i za Konvenciju i činjenicu da od 1982. godine to postoji.
Pa, i ja sam kao dete bio član izviđača, isto se potpisivao i udruživao se. Nije mi bila potrebna nikakva potvrda roditelja, što je bila greška, jer se tada smatralo, u dobroj praksi socijalističkog društva i komunističke ideologije, da zajednica treba da preuzme neke uloge porodice, što je besmislica. Svi se u tome slažemo, ali tada je bilo tako. Sećate se i sami.
Što se tiče oslobađanja obaveza, to je član 32, nije to voluntarizam. U zakonu je tačno navedeno da je to oslobađanje obaveza (ne, član 36, to sam zapisao), da je u skladu sa zakonom kojim se uvodi odgovarajući javni prihod. Mi smo samo dali tu mogućnost, u skladu sa zakonom kojim se uvodi odgovarajući javni prihod.
Da li će sad tim javnim prihodom to biti razrađeno na ovaj ili onaj način, ne znamo. Ali, taj zakon kojim se uvodi neki javni prihod će dati jasne kriterijume o eventualnom oslobađanju, delimičnom ili potpunom.
Nije to materija ovog zakona, ali važno je da smo ovim zakonom stavili mogućnost da udruženja mogu biti u određenim segmentima svog delovanja oslobođena, ali, opet kažem, u skladu sa zakonom kojim se uvodi javni prihod. Nema ovde voluntarizma.
Činjenica da je ovo peti predlog zakona i da smo poslednja zemlja u okruženju koja donosi ovaj zakon, apsolutno poslednja. Kako reče koleginica Plavšić, Hrvatska ga je još 2001. donela, svi su doneli, Albanija, Crna Gora, Makedonija, BiH. To je loše za nas što smo poslednji, loše zvuči, ali, ima jedna dobra stvar.
Ovaj zakon je do detalja ispratio i praksu primene ovakvih rešenja u susednim državama, i sve ono što se čulo u petogodišnjem raspravljanju ovih tema, i praksu Evropskog suda za ljudska prava. Verujte, u odnosu na zemlje u okruženju, napravili smo, možda zvuči neskromno, ali, koristeći njihova iskustva, napravili smo, verovatno, najbolji zakon od svih u okruženju, jer smo imali mogućnost da koristimo njihova iskustva. Da smo ga pravili ranije, pre njih, verovatno bismo i mi pravili neke greške i sapleli se o neke stvari o koje su se oni u svojoj praksi sapleli.
Toliko. Pokušaću da dam odgovor na svako, ili na nekoliko pitanja, koji će, nadam se, zadovoljiti narodne poslanike.
Zahvaljujem. Na kraju ove diskusije o zakonu o udruženjima bih da kažem da ćemo razmotriti sve ove amandmane koji su podneti, da mislim da je ovo veoma važan zakon i da s ovim zakonom kasnimo nekoliko godina. Žao mi je što je bio povučen iz procedure. Razlog za povlačenje je bilo donošenje budžeta, to je svima jasno, ali iskoristili smo to vreme da uvrstimo amandmane i kritike na taj zakon koji su se čuli u tadašnjoj raspravi. Mislim da smo ih uvrstili sve, izuzev nekih koji nisu mogli koncepcijski da se uklope.
Ponavljam, ovaj zakon je važan da bismo pravo svih nas, svih naših građana, njihovo pravo da se udružuju, učinili realnim, na najboljim mogućim osnovama, potpuno liberalno, a, s druge strane, da bi država uspostavila potpunu kontrolu kad je u pitanju materijalno poslovanje nevladinih organizacija, odnosno udruženja, jer, kao što svi znate, postoji jedna senka kada je u pitanju rad nevladinih organizacija, upravo zbog toga što nisu bili transparentni izvori finansiranja, posebno oni izvori koji dolaze iz inostranstva.
Žao mi je što je rasprava o ovom zakonu poslužila i da se neke druge teme obrade, ali to govori o tome da primedaba na ovaj zakon, konkretno, na odredbe ovog zakona, i nema, bar ne u nekom značajnijem broju.
Moram priznati da ne razumem najbolje primedbe Nove Srbije i DSS-a vezane za odredbe zakona koje sam preuzeo iz Predloga zakona čiji je autor gospodin Zoran Lončar.
Da li vrednosni sud o nekom zakonu i o nekoj odredbi menja činjenica da li ste u opoziciji ili poziciji, odnosno da li je predlagač iz vaše stranke ili nije? Očigledno je tako, ili bi se možda desilo da tadašnji ministar ovde nema većinu za izglasavanje zakona.
U svakom slučaju, iskreno se nadam da ovde postoji dovoljna većina za izglasavanje ovog zakona. Mislim da će naši građani razumeti odredbe ovog zakona, iskoristiti priliku, ostvariti slobodu udruživanja.
Mi želimo da pospešimo slobodu udruživanja. Udruženja građana su vrlo korisna za svako demokratsko društvo. Udruženja građana se bave temama kojima se često ne bave institucije. Udruženja građana često uspeju da stave u prvi plan probleme koje mi kao političari ne vidimo.
Mnogo je različitih udruženja građana, od onih koja se bave zaštitom životne sredine, preko udruženja koja se bave zaštitom raznih ugroženih grupa, lica s invaliditetom, zaštitom dece, zaštitom starih, do onih udruženja građana koja se bave ljudskim pravima i slobodama. Sva ta udruženja su nam potrebna i svim tim udruženjima treba pomoć u radu i zbog toga smo doneli ovaj zakon. Iskreno se nadam da će ovaj zakon trajati, a da će biti sve više i više udruženja građana, te da više neće postojati nikakva sumnja u njihove motive, u njihove načine finansiranja i njihov rad.
Zahvaljujem svima na diskusiji, mislim da je bila vrlo konstruktivna i korektna, i obećavam da ćemo sve amandmane koji su podneti ozbiljno analizirati i sve ono gde nađemo da je moguće usvojiti, to ćemo prihvatiti. Hvala.
Zahvaljujem, predsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, najpre želim da kažem da sam u svaki zakon koji sam predlagao Narodnoj skupštini na neki način, odnosno u većoj ili manjoj meri verovao. Ne tvrdim da je svaka odredba zakona baš bila takva da bismo 100% stali iza nje, ali vam kažem da za svaki zakon koji sam predlagao u Narodnoj skupštini duboko verujem da je promenio Srbiju nabolje. To važi i za prethodni zakon, to važi i za one zakone pre njega, kao što je Zakon o političkim strankama, i za zakone koji se odnose na lokalne izbore, na lokalnu samoupravu, za niz drugih zakona koje sam branio u Narodnoj skupštini.
I za zakon koji je sada na dnevnom redu, zakon o komunalnoj policiji, verujem da u svakoj svojoj odredbi menja Srbiju nabolje. Dakle, to je zakon koji uvodi nešto novo u naše živote, nešto što ćemo sretati u našim gradovima svakodnevno, nešto što bi trebalo da reši ono što nas danas možda nervira na svakom koraku, bilo da je to što je neko prosuo šut tamo gde mu nije mesto, bilo da je to što neko neodgovoran šeta domaće životinje, pse, na mestima gde im nije mesto, ili na nepropisan način, pa se u pesku guraju dete od tri godine i pas, da li će dete da se igra ili će pas da vrši nuždu, bilo da je to nesavesni vozač koji parkira auto na sred neke staze kuda prolaze građani, bilo da je to kafić u kome grmi muzika do pet ujutru, umesto da se sve to završi u vreme kako odredi lokalna samouprava i da ljudi posle toga mogu mirno da spavaju.
Dakle, postoji jedan deo ukupnog reda, koji nazivamo komunalni red i taj komunalni red je, na neki način, u našoj državi bez adekvatne zaštite. Redovna policija ima svoja posla, ti poslovi su teški, složeni i opasni, s jedne strane, a, s druge strane, redovne policije ima toliko koliko je ima i ne mogu oni baš da stignu na svako mesto gde je to potrebno da bi se održao komunalni red.
Gradonačelnici, predsednici gradskih opština se trude da u svojim sredinama održe komunalni red. Žele da im parkovi budu čisti, žele da građani nemaju probleme s muzikom iz kafića, žele da nesavesni vozači budu sprečeni u tome da ometaju redovni protok saobraćaja i redovno funkcionisanje ljudi, ali oni nemaju instrument kojim bi mogli da ostvare te svoje želje i građani nemaju kome da se požale kada se suoče s takvom vrstom problema.
U zapadnim državama je odavno uvedeno nešto što se zove komunalna policija. Različite su varijante te komunalne policije. U nekim gradovima, ta komunalna policija ima i neka kriminalistička ovlašćenja, istraživanje, dakle, gonjenje učinilaca krivičnih dela, a u nekim, pak, državama nije ništa drugo do najobičnija komunalna redarska služba. Mi smo dosta razmišljali o tome šta je ono što je primereno našim uslovima i opredelili smo se za jedan koncept koji je bliži konceptu komunalne policije, u smislu da to bude posebna služba, s posebnim obeležjima i s jednim delom policijskih ovlašćenja.
Stoga smo predvideli da će u gradovima da se osnuje posebna uprava unutar gradske uprave, to je uprava komunalne policije, da u toj upravi može biti zaposlen jedan policajac na 5.000 stanovnika, da će ta komunalna policija imati svoje uniforme, da će o izgledu tih uniformi odlučivati gradovi, da bi kroz te uniforme, možda, izrazili neku svoju posebnost, ali će saglasnost na to davati Ministarstvo, kao što je to slučaj i sa nazivima ulica i sličnim simboličkim aktima koji mogu dovesti do određenih problema unutar lokalne samouprave, time što neka grupa misli da je uvređena tim simbolom.
Oni će imati svoja vozila. U Beogradu će, recimo, imati verovatno i neki svoj čamac kojim će regulisati pitanja obala, u skladu s mogućnostima gradova. Oni će se na određeni način organizovati. Oni će imati određena sredstva prinude, to je pendrek, to su lisice, kada je, u izuzetnim, nadam se, retkim slučajevima, potrebno i njih primeniti, ali isključivo na način kako je to regulisano odgovarajućim pozitivnim propisima, a s obzirom na to da se primenjuju policijska ovlašćenja, to su propisi koji važe za policiju, dakle, Zakon o policiji i podzakonska akta o primeni ovih sredstava.
Dakle, komunalna policija treba da bude nešto što je na usluzi građanima za najbanalnije stvari, ali stvari koje nam zagorčavaju svakodnevni život, stvari koje mogu da nas iznerviraju od ranog jutra, kada izađemo iz zgrade, pa do stvari koje mogu da nam zagorčaju miran san uveče. Komunalni policajci će, zbog ovih ovlašćenja, proći posebnu obuku. Plan i program te obuke zajednički će utvrditi Ministarstvo policije i Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Oni će biti podvrgnuti odgovarajućim testovima, psihičkim i fizičkim, oni će biti podložni redovnim i vanrednim ispitivanjima njihovih sposobnosti, i to onda kada se javi potreba za tim.
Veoma je važno da ova služba svoje početne korake doživi na taj način da se sama ideja ne kompromituje. Zbog toga nismo uvažili neke ideje iz nekih gradova da ovlašćenja komunalnih policajaca budu veća, pa čak i da oprema bude ozbiljnija. S druge strane, nismo uvažili ni stavove onih koji smatraju da to treba da budu komunalni redari, jer s komunalnim redarima već imamo iskustvo. Nažalost, autoritet komunalnih redara je poljuljan. Dešava se da komunalni redar dođe i pokuša da otkloni bilo šta i da pri tom doživi pretnje, pa čak i fizički napad.
Komunalni policajac će, ipak, imati uniformu, imaće određena sredstva prinude i uživaće posebnu krivično-pravnu zaštitu. Komunalni policajac o svom radu obaveštava svog načelnika uprave, ali, istovremeno, o svakoj upotrebi sredstava koje upotrebljava prema zakonu kojim se regulišu policijska ovlašćenja, on je dužan, i njegov šef, da odmah, bez odlaganja, obavesti i stanicu policije.
Komunalna policija je neka vrsta mlađeg brata redovne policije. Komunalna policija je tu da pomogne svima, da pomogne gradu u izvršavanju njegovih nadležnosti, da pomogne građanima u sitnim problemima, kakvi će se sigurno javljati, da pomogne kada deca iz škole treba da pređu ulicu, da pomogne, kada se održava neka manifestacija, da se ljudi u toj gužvi snađu, da ih uputi gde i kako treba da idu. Komunalni policajac će biti naš komšija, čovek koji će nam pomagati, koji će nas informisati i koji će istovremeno pomagati policiji i nju informisati i davati joj potrebna obaveštenja i, u slučajevima kada zajedno dejstvuju, biće pod direktnom komandom redovne policije.
Zaista verujem da je ovo zakon koji će bitno promeniti našu lokalnu samoupravu. Ovo je zakon koji će, kada stupi na snagu, biti svojevrstan ispit za naše gradove. Mi smo doneli Zakon o lokalnim samoupravama, Zakon o teritorijalnoj organizaciji, podelili smo naše opštine, sada imamo gradove i opštine. Rekli smo gradovima tada – nemojte mnogo težiti ka tome da dobijete status grada, gradovi će imati mnogo više obaveza i mnogo više odgovornosti. Prva od tih obaveza i odgovornosti jeste da gradovi uspostave službu komunalne policije.
Kako će se razvijati komunalna policija, videćemo. Prepustimo vremenu da vidimo koji će rezultati njenog rada biti. Mnogi predsednici opština su me kontaktirali i pitali zašto opštine nemaju komunalnu policiju. Razumem njihovu želju i potrebu, ali ovo je vrlo osetljiva tema, ovo je vrlo osetljiva služba, zbog toga što ima dodira s onim što su prava i slobode građana i bolje je da je prvo uvedemo tamo gde verujemo da će najbolje i najodgovornije biti ta ideja sprovedena, a to su naši gradovi.
Ukoliko ovo uspe u gradovima, videćemo dalji razvoj komunalne policije. Nesporno je da nešto slično u budućnosti treba proširiti i na opštine, ali, u krajnjem slučaju, treba videti budući ustavno-pravni razvitak naše države, eventualne promene Ustava u pravcu drugačije teritorijalne organizacije, pa, u skladu s tim, videti kako će se organizovati u budućnosti služba komunalne policije.
Zaista bih voleo da narodni poslanici podrže u što većem broju ovu ideju. Ne treba se plašiti novih stvari, pogotovo ne novih stvari koje su u uporednom iskustvu dale izuzetno dobre rezultate. Nadam se da ćemo imati kvalitetnu raspravu kao malopre, a ja ću se potruditi da odgovorim na svako pitanje koje se bude u raspravi postavilo. Hvala.