Bila su već četiri predstavnika poslaničkih grupa, pa smatram da je potreban mali osvrt na ono što je rečeno.
Mogu samo gospodinu Momi Čolakoviću da zahvalim na svemu što je rekao. Primedbe koje su uputili o prošlom predlogu zakona su prihvaćene, očigledno, na obostrano zadovoljstvo. Želim da kažem da je ovaj zakon isti onaj od pre šest meseci, s tim što su uvrštene primedbe koje su se tada čule i koje su tada date u vidu amandmana, a za koje smo smatrali da su vrlo korisne i da treba da se nađu kao osnovni tekst ovog zakona.
Žao mi je što gospođa Plavšić nije dovršila izlaganje, ali nadam se da ćemo kasnije razgovarati o tim pitanjima vezanim za imovinu, mada, opet, za razliku od onog predloga iz 2006. godine, kada je sve postajalo državna svojina, sva društvena svojina koja je pripadala, koju je koristilo udruženje, postajala je državna, mi smo se opredelili za načelo pravičnosti, svesni činjenice da ima toliko lovaca koji su svoje kuće poklonili svom udruženju, gde imamo udruženja koja su imala imovinu.
Lepo ste rekli, još od 1869. godine imamo kao ustavnu garanciju slobodu udruživanja, a od 1881. godine imamo prvi zakon o slobodi udruživanja, imamo udruženja iz kraja 19. veka, niz udruženja. Mi smo se opredelili za načelo pravičnosti, u tom smislu što se iz te imovine izlučuje ono što je stečeno sopstvenim radom, donacijama, članarinom (imate masu udruženja koja su imala visoke članarine), poklonima, ili što je, možda, imovina od ranije, što će se rešiti zakonom o denacionalizaciji.
Teško je naći pravu meru kada imate 30 hiljada vrlo različitih subjekata, s različitom istorijom. Ono što smo smatrali da nije korektno prema udruženjima, to je bio zakon o udruženjima iz 2006. godine – da sve pripadne državi.
Mislim da to zaista nije korektno prema udruženjima, kao što bi bilo potpuno nenormalno da sada svu društvenu svojinu koju koriste udruženja prebacimo u svojinu tih udruženja. Moramo razumeti različitost. Onda smo se opredelili za ovo načelo pravičnosti, koje će svoj odraz imati, konačno, u vanparničnom postupku, ukoliko je potrebno, ili, ne daj bože, u parničnom postupku, ako negde dođe do takve vrste problema.
Zahvaljujem na svemu što ste prethodno rekli i time doprineli ovoj diskusiji.
Što se tiče izlaganja narodnog poslanika Saše Dujovića, nema nikakvog razloga za vaš strah u vezi sa sindikatima.
Upravo, zakon, kao što smo i sa Poslaničkom grupom PUPS-a utvrdili, vrlo jasno definiše da se na verske organizacije, političke stranke, sindikate, sportske organizacije, sva ona udruženja koja su regulisana posebnim zakonima, ne primenjuju odredbe ovog zakona u materiji koja je regulisana tim posebnim zakonom, pa i za sindikate, pošto je Zakonom o radu definisano ko vodi njihov registar, kako se osnivaju itd., sve je to rešeno tim zakonom.
Ovaj se zakon, kao ''krovni'', primenjuje supsidijarno u svim onim elementima u kojima taj neki drugi zakon nije rešio to pitanje. Baš me je pitao kolega Obradović za političke stranke i moj zaključak je da nema skoro nijedne odredbe koja bi se supsidijarno primenila ni u kakvom slučaju, recimo, na političke stranke, jer je Zakon o političkim strankama rešio sva pitanja. Nema bojazni ni za Savez samostalnih sindikata, niti za bilo koga drugoga, kada je u pitanju primena ovog zakona. Nema potrebe za takvom vrstom primedbe.
Što se tiče Agencije za privredne registre, sindikati se neće voditi u Agenciji za privredne registre, oni se vode u Ministarstvu rada i socijalne politike. Ovo rešenje s Agencijom za privredne registre, posle dugo razmatranje, razgovora, provera, zajedno s ljudima iz Agencije za privredne registre, to je jedna ideja koja je prihvaćena. Primedba je bila, odnosno predlog je bio od Saveta za regulatornu reformu. Kažem, mnogo smo razgovarali i mislimo da je agencija zaista sposobna da efikasno vrši ovaj posao. Mi od te agencije, u stvari, treba i budućim zakonima da stvorimo jednu baš specijalizovanu agenciju, koja bi vodila različite vrste registara za potrebe različitih državnih organa.
Zašto bi to radilo Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, koje jeste dobro opremljeno i sposobno? Ne zaboravite da Ministarstvo vodi samo onaj deo registra koji je preuzeo sa saveznog nivoa, da postoji ogromna količina od možda 14 ili 15 hiljada udruženja koja se vode trenutno u MUP-u. Zašto bi sada Ministarstvo za državnu upravu moralo da poveća svoje kapacitete, da zapošljava nove ljude, kupuje novu tehniku i da vodi sve to, kada imamo osnovanu agenciju, koja ima prostora da prihvati još mnogo više posla nego što trenutno vodi?
Ponavljam vam opet, ministar nadležan za poslove uprave donosi podzakonske akte po kojima radi Agencija, odnosno registrator u domenu udruženja, a i nadzor u poslovima koje Agencija vrši iz ovog zakona je na Ministarstvu za državnu upravu; mi smo istovremeno i drugostepeni organ, odlučujemo po žalbama itd.
Mislim da tu ideju sa APR-om treba definitivno prihvatiti kao jedno tehničko pitanje, ko će u tehničkom smislu izvršiti taj posao, po vrlo strogim pravilima koje, inače, daje Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu.
Što se tiče primedbe gospodina Ilića, otišao je, žao mi je, ali tu su kolege, a to je opet vezano za gospodina Sašu Dujovića, pitanje maloletnika je regulisano još 1982. godine, tadašnjim zakonom. Tada su maloletnici imali pravo da se udružuju. To pitanje je, pored toga, regulisano i članom 15. povelje, odnosno Konvencije UN-a o pravima deteta. Mi smo tu konvenciju ratifikovali. Deca imaju i moraju imati pravo da se udružuju. Samo smo pojačali zaštitu u odnosu na prethodni period, od 1982. godine, do sada. Tražimo overenu izjavu zakonskog zastupnika.
Ne zaboravite da je dete od 15 godina radno sposobno, da je, kao što moj uvaženi kolega advokat zna, deliktno odgovorno dete od 14 godina, kao mlađi maloletnik. Mislim da se on vodi kao mlađi maloletnik, a oni od 16 godina, kao stariji. Toliko pamtim još iz moje prakse. Ali, vi ste matematičar, pa vam opraštam.
U krajnjem slučaju, moram da primetim da je ovo rešenje istovetno rešenju za koje su tadašnji koalicioni partneri, uključujući i gospodina Ilića i DSS, glasali 2006. godine, kada je ovo isto predložio Zoran Lončar, kao ministar, istovetno rešenje, i 2007, kada sam i ja predložio istovetno rešenje, kao tadašnji deo koalicije.
Stoga je potpuno nelogično da ste sada, DSS i Nova Srbija, promenili mišljenje u vezi s udruženjima maloletnika, kada je istovetno onome što je Zoran Lončar napisao i predlagao i što sam ja napisao i predlagao.
Sada se upućuje ta primedba od ministra koji je dva puta glasao za to rešenje, do detalja, do zareza, do tačke isto. To se, naravno, odnosi na Sašu Dujovića, ali nadam se da je dovoljna ova argumentacija vezana i za Konvenciju i činjenicu da od 1982. godine to postoji.
Pa, i ja sam kao dete bio član izviđača, isto se potpisivao i udruživao se. Nije mi bila potrebna nikakva potvrda roditelja, što je bila greška, jer se tada smatralo, u dobroj praksi socijalističkog društva i komunističke ideologije, da zajednica treba da preuzme neke uloge porodice, što je besmislica. Svi se u tome slažemo, ali tada je bilo tako. Sećate se i sami.
Što se tiče oslobađanja obaveza, to je član 32, nije to voluntarizam. U zakonu je tačno navedeno da je to oslobađanje obaveza (ne, član 36, to sam zapisao), da je u skladu sa zakonom kojim se uvodi odgovarajući javni prihod. Mi smo samo dali tu mogućnost, u skladu sa zakonom kojim se uvodi odgovarajući javni prihod.
Da li će sad tim javnim prihodom to biti razrađeno na ovaj ili onaj način, ne znamo. Ali, taj zakon kojim se uvodi neki javni prihod će dati jasne kriterijume o eventualnom oslobađanju, delimičnom ili potpunom.
Nije to materija ovog zakona, ali važno je da smo ovim zakonom stavili mogućnost da udruženja mogu biti u određenim segmentima svog delovanja oslobođena, ali, opet kažem, u skladu sa zakonom kojim se uvodi javni prihod. Nema ovde voluntarizma.
Činjenica da je ovo peti predlog zakona i da smo poslednja zemlja u okruženju koja donosi ovaj zakon, apsolutno poslednja. Kako reče koleginica Plavšić, Hrvatska ga je još 2001. donela, svi su doneli, Albanija, Crna Gora, Makedonija, BiH. To je loše za nas što smo poslednji, loše zvuči, ali, ima jedna dobra stvar.
Ovaj zakon je do detalja ispratio i praksu primene ovakvih rešenja u susednim državama, i sve ono što se čulo u petogodišnjem raspravljanju ovih tema, i praksu Evropskog suda za ljudska prava. Verujte, u odnosu na zemlje u okruženju, napravili smo, možda zvuči neskromno, ali, koristeći njihova iskustva, napravili smo, verovatno, najbolji zakon od svih u okruženju, jer smo imali mogućnost da koristimo njihova iskustva. Da smo ga pravili ranije, pre njih, verovatno bismo i mi pravili neke greške i sapleli se o neke stvari o koje su se oni u svojoj praksi sapleli.
Toliko. Pokušaću da dam odgovor na svako, ili na nekoliko pitanja, koji će, nadam se, zadovoljiti narodne poslanike.