Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, kada je reč o donošenju ovog zakona Demokratska stranka poziva na krajnji oprez.
I ne samo prilikom donošenja ovog zakona, već i prilikom donošenja svih zakona u oblastima koje su duboko ruinirane i poremećene u jednom teškom i pogubnom vremenu, kada su naše društvo i država bili suočeni sa nizom iskušenja, koja smo i delom skrivili pogrešnim razumevanjem realnosti i političkih determinanti.
Jedna od tih oblasti svakako jeste privreda, ozbiljno ugrožena samom činjenicom da već krajem osamdesetih, a posebno u devedesetim nije bila mogućnosti da isprati tehnološki napredak, zadrži tržišta, restruktuira se, kako bi bila uopšte u mogućnosti da učestvuje u svetskoj raspodeli rada i tržišta i tu bude konkurentna.
Nakon toga sledile su sankcije, ratna dejstva, teške tragedije, nemaština, sukob sa NATO-om, strahovita inflacija, pa čak i gubitak suvereniteta, privremeni gubitak suvereniteta na delu naše teritorije. Nije bilo struje, nije bilo energenata, nije bilo benzina, rafovi su bili prazni itd.
Peti oktobar označava prekretnicu i nagomilani problemi počinju da dobijaju odgovore. Međutim, među onima koji su učestvovali u promenama u zadnje četiri godine nema saglasnosti oko ključnih elemenata našeg daljeg puta. Više se zaista ne zna ko je za koga i za koju politiku. Uglavnom znamo koga ne volimo. Namerno koristim termin ne volimo, pokazujući na taj način svu apsurdnost političkih principa na kojima počiva naš politički život.
No, da se vratim na sam zakon. On otvara više za nas pomalo spornih pitanja. Prvo pitanje jeste da li je nama u ovom momentu potrebna deregulacija i fleksibilnije tržište radne snage ili suprotno. Mi smatramo da moramo biti oprezni, jer dodatna regulacija podstiče sivu ekonomiju, sa svim negativnim posledicama koje njeno prisustvo podrazumeva, uvek suštinski nameće veće troškove poslodavcu, negativno utiče na privlačenje investicija, a samim tim i na povećanje zaposlenosti.
Potpuno se slažem sa gospodinom ministrom da to naše klatno, kako je gospodin ministar opisao, jeste u određenim elementima otišlo u jednu stranu malo više nego što to treba. To smo svi zajedno ovde doneli. Malo je ovde poslaničkih grupa koje tada nisu glasale za taj zakon. U krajnjem slučaju, i partija kojoj pripada gospodin ministar je bila deo vladajuće koalicije te 2001. godine.
Međutim, čini mi se da deo odredbi u ovom zakonu ide u pravcu prevelike regulacije. Država može i mora da se brine o dobrobiti zaposlenih. U tom segmentu u potpunosti podržavam elemente ovog zakona, ali država mora da ima u vidu da nezaposleni imaju određena prava i potrebu za zaposlenjem. To se posebno odnosi na državu u kojoj je stopa nezaposlenosti 30%; naravno, to je statistička, zvanična; verovatno 20%, ako uzmemo koliko ljudi radi u onome što zovemo siva ekonomija. U apsolutnim brojevima u pitanju je preko 900.000 nezaposlenih.
Dobro je što je ovaj zakon dobio pozitivan stav Svetske banke, Međunarodne organizacije rada i što vrši usaglašavanje sa evropskim direktivama. Kada je reč o evropskim direktivama, moramo imati na umu da su u pitanju države kod kojih nije u ovoj meri izražen problem nezaposlenosti. Mi često imamo nekritički stav prema zapadnim uzusima, koji je u stvari određen našim dnevno-političkim potrebama. Kada nam ti uzusi odgovaraju, uzećemo ih kao argument, a kada ne odgovaraju, normalno ignorisaćemo ih.
Naš bruto društveni proizvod je svega 17 milijardi eura, a stopa privrednog rasta, koja nam treba u narednim godinama, dobro bi bilo da bude daleko veća od 5%. Uporedni podaci pokazuju da su početkom devedesetih zemlje u našem okruženju imale čak 10 i 11% rast i da bi mi 2007. godine bili u stanju da servisiramo naše dugove nešto ozbiljnije moramo promeniti u našem društvu, u našoj privredi, u našem ukupnom sistemu.
Naš ukupan dug u ovom momentu je preko 9,5 milijardi evra. Zato pri donošenju svakog zakona naša razmišljanja moraju biti usmerena na našu perspektivu, a moraju biti zasnovana na našoj realnosti.
Jedan od elemenata te realnosti jeste činjenica da je prošle godine visina investicija u Srbiji bila svega 480 miliona eura, a pri tome možemo reći da je od toga 300 miliona od privatizacije, ugovorenih direktnih investicija iz 2002. i 2003. godine.
Sa druge strane, u Srbiji je nivo tih investicija 2003. godine bio 1,8 milijardi eura. Odmah da bi se razumeli, ovo ne govorim da bismo vršili bilo kakvu komparaciju, jer mislim da nas takav metod diskusije neće dovesti nigde kada govorimo o ovom zakonu, već prosto da bih ukazao na ekonomske trendove koji su za nas u ovom momentu zabrinjavajući. Dakle, u celini gledano zakon poseduje niz dobrih rešenja, posebno ako posmatramo sam tekst, izolovan od ambijenta u kome treba da se primenjuje, ali naša uzdržanost, uzdržanost naše poslaničke grupe po pitanju ovog zakona upravo opredeljuje bojazan za poziciju nezaposlenih, i to posebno naglašavamo, perspektive za investicije, privredni rast, zapošljavanje i naravno sve to vodi porastu životnog standarda.
U raspravi o pojedinostima mi ćemo obrazložiti određen broj naših amandmana, kojima smo želeli da ukažemo na određene nelogičnosti, kao i na određena rešenja za koja smatramo da su mogla biti bolje formulisana, ali mi nećemo ulaziti u pokušaj menjanja suštinske ideje, poštujući činjenicu da smo nekada zajedno doneli zakon, kako reče moj prethodnik, u datim okolnostima primeren tadašnjoj viziji, tadašnjim mogućnostima, tadašnjoj poziciji Srbije, koja je na neki način bila neka vrsta hita. Naravno, mi to više nismo, prošle su godine i nikoga ne optužujemo zbog toga.
Nećemo pokušati da menjamo suštinu, vi ste Vlada, vi nosite odgovornost za ovo što radite i glasaćemo uzdržano.
Pošto imam vremena, moram samo da se osvrnem na jednu sitnicu koja je, nažalost, i nama promakla prilikom podnošenja amandmana, a koju ste vi pomenuli ovde i na koju želim da vam skrenem pažnju.
U pitanju su ovi članovi od 18. do 21. i kasnije član 272. Mislim da je nepotrebno u ceo taj proces ubačen član 21, slažem se da on treba da postoji, potpuno ste u pravu, treba da postoji zabrana takvog nedoličnog ponašanja, ali za članove 18, 19. i 20. teret dokazivanja je normalno na ekonomski jačoj strani, i tu se svi slažemo.
Postoje situacije kada je teret dokazivanja na ekonomski jačoj strani i one odredbe iz člana 272. mogu da se odnose na članove 18, 19. i 20. U pitanju je diskriminacija i treba da dokaže ekonomski jača strana da nije bilo diskriminacije, ali ne možemo kod ove situacije koja se odnosi na uznemiravanje, seksualno zlostavljanje, uvrede, da primenjujemo taj princip, posebno zbog toga što mislim da postoji jedan deo krivičnih dela koji upravo konzumira ovo pitanje, ovu oblast i mislim da to prosto sa stanovišta tehnike nije dobro što je stavljeno u ovaj zakon.
Naravno, više ćemo govoriti u pojedinostima, odnosno kada budemo obrazlagali naše amandmane, ali kolega koji je prvi govorio o ovom zakonu je pomenuo prethodnu vladavinu, koju je većina ovde prisutnih i činila, a to je 2000. godine, odnosno 2001. precizno, pa kaže - bila je kratka i tragična. Neće biti da je bila tragična, nije za vreme te vladavine bilo stotina hiljada izbeglica, nije bilo hiljade i hiljade mrtvih, invalida, osakaćenih, nije bilo bombardovanja, nije bilo sankcija, ubistava.