Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, moram još jednom da se vratim na ovaj član 10, na statusna pitanja. Mislim da vaš odgovor ipak ne stoji, vaše tumačenje ipak ne stoji, iz prostog razloga što ukoliko već imamo izvesno neslaganje oko normi iste pravne snage i istog karaktera, onda moramo da pogledamo naviše i da vidimo šta Ustav kaže.
Ustav doslovce u članu 73. tačka 10. kaže da Narodna skupština bira i razrešava sudije Ustavnog suda, Vrhovnog suda i drugih sudova. Tako je to u Republici Srbiji regulisano. Vojni sudovi nisu redovni sudovi. To su sudovi koji su osnovani saveznim zakonom i postojali su na nivou savezne države. Mi u Srbiji moramo, pre svega, sada primenjivati Ustav Republike Srbije i zakone koji se odnose na ova pitanja, a koje je donela Narodna skupština Republike Srbije.
Mislim da ste vi u stvari malopre dali jedan dobar predlog i mislim da bi ovo moglo da se reši na sledeći način, da se raspiše konkurs na koji bi bili pozvani da se jave samo sudije koji su radili, a to važi i za tužioce, da se jave na konkurs, da prođu proceduru Visokog saveta pravosuđa, da dođe na Narodnu skupštinu i da Narodna skupština ostvari svoju nadležnost, izvrši izbor tih sudija.
A da sa druge strane sudijska vlast učestvuje u izboru nosilaca pravosudnih funkcija, jer upravo promenama koje smo doneli u ovoj skupštini mi smo to pravo neprikosnoveno i nepovredivo dali sudskoj vlasti. U krajnjem slučaju, sudije koje su izabrane na taj način imaće puni legitimitet u svom radu, u odnosu na svoje kolege sudije koje su izabrane po redovnom postupku neće ni na koji način biti diskriminisani, niti će iko sutra moći da im spočita da eto oni nisu izabrani od strane Narodne skupštine.
Mislim da će za njih same lično i profesionalno mnogo više značiti da budu izabrani od strane ovog doma, odnosno od strane Narodne skupštine Republike Srbije.
Opet, čini mi se da tekst zakona ne dozvoljava drugačije rešenje ovog problema, odnosno ovog pitanja. Mislim da po samom tekstu zakona je nemoguće izvršiti preuzimanje sudija vojnih sudova, a isto važi i za javne tužioce, u redovne sudove i u naša tužilaštva.
Ukoliko bi se ovo rešilo na ovaj način mislim da bismo mogli utvrditi da smo danas obavili jedan dobar posao, značajan posao, ispoštovali odredbe Ustavne povelje i uradili ono što je danas bio naš zadatak.
Mislim da bi taj konkurs mogao da se raspiše vrlo brzo, pretpostavljam da je to pitanje dana i da bi vrlo brzo mogao da se izvrši izbor tih sudija. Takođe smatram da kod članova Visokog saveta pravosuđa, a i kod članova ovog parlamenta ne postoji nikakva sumnja u stručnost i kvalitet ljudi koji sada obavljaju ove funkcije u vojnim sudovima.
To bi bio neki moj završni predlog kao predstavnika poslaničkog kluba Demokratska stranka - Boris Tadić. Obzirom da mi ovako shvatamo ovaj zakon, da ga ovako tumačimo i da mislimo da je nemoguće drugačije tumačiti ovaj član 10, mi ćemo se naravno pozitivno izjasniti o zakonu o kojem smo danas razgovarali.

Poštovani predsedavajući, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani kolega Dačiću, smatram da je vaša diskusija bila vrlo nekorektna. Ovde, kao po zadatku, pominjete DS kad god izađete za govornicu. To ili je po zadatku, ili je vaš unutrašnji poriv, nešto jače od vas, neka vrsta ljubomore, ili neka vrsta mržnje, ne bih ulazio u to.
Već sam vas zamolio pre dva dana i ponovo vas molim, ako nemate šta da kažete o temi, nemojte govoriti, ali nemojte u negativnom kontekstu pominjati DS, nemojte klevetati vaše kolege, narodne poslanike i držite do dostojanstva Narodne skupštine, gde smo i vi i ja, i svi mi ovde, i kolege i poslanici i saradnici na zadatku koji nam je poveren. Hvala najlepše.

Poštovani gospodine predsedniče, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, jedna od opštih karakteristika prostora bivše Jugoslavije već više od decenije jeste dinamika koja se, pre svega, ispoljava u nestabilnosti, nestalnosti i neizvesnosti i država, i granica, i prava, i slobode, i političkih institucija, i zakona, pa i Ustava. U Srbiji i Crnoj Gori, nažalost, ta nestalnost, ta nestabilnost je nekako najdoslednija. To se vidi i na primeru Ustavne povelje koja je usvojena pre nepunih godinu dana.
Mi danas razgovaramo o donošenju zakona čije donošenje u načelu ne bi smelo da bude predmet rasprava ni u parlamentu Srbije ni u parlamentu Crne Gore. Pitanje donošenja ovog zakona je rešeno Beogradskim sporazumom iz 2002. godine i Ustavnom poveljom od 4. februara 2003. godine. Ustavna povelja je okvir za rad i delovanje političkih institucija i u Srbiji i u Crnoj Gori, kao što je to Ustav Republike Srbije ili Ustav Republike Crne Gore, kao što su to zakoni, drugi propisi i opšti akti.
Međutim, danas u političkoj javnosti dominiraju druga pitanja. To je pitanje opstanka državne zajednice Srbija i Crna Gora, pitanje posrednih i neposrednih izbora, pitanje odlaganja izbora do referenduma i druga pitanja. Prvo i osnovno jeste pitanje državne zajednice. Tu nema mnogo dilema i tu je stvar potpuno jasna. Imamo dve mogućnosti: jedna je očuvanje državne zajednice, a druga je istupanje iz državne zajednice.
Legitimno je zalaganje i za očuvanje državne zajednice i za istupanje iz državne zajednice. Potrebno je da se ispuni jedan uslov, da ona politička akcija koja sledi kao posledica tog zalaganja bude legalna, odnosno da bude u skladu sa Ustavnom poveljom, ustavima i zakonima Srbije i Crne Gore.
U tom smislu, nema potrebe za teškim rečima ili bilo kakvim kvalifikacijama onih koji jesu za državnu zajednicu i onih koji smatraju da tu državnu zajednicu treba prekinuti. Kakav god bio ishod tih debata i kakav god bio konačan politički ishod, činjenica ostaje jedna, a to je da Srbiju i Crnu Goru vezuje toliko toga da nikada ni Srbija ni Crna Gora neće imati nikog bližeg no što su jedna drugoj danas.
Stav DS i poslaničkog kluba DS - Boris Tadić jeste da nama treba funkcionalna zajednica, zajednička država Srbije i Crne Gore, koja će funkcionisati kao punopravni i uvaženi član međunarodne zajednice, na korist svih građana koji žive u Srbiji i Crnoj Gori.
DS će se zalagati za takvu zajednicu, ali ukoliko objektivno bude nemoguće da mi imamo takvu zajednicu, mi ćemo i to razumeti, posebno imajući u vidu trendove koji su prisutni u funkcionisanju državne zajednice i koji su prisutni u javnosti i političkim strankama u Srbiji i Crnoj Gori. Međutim, o tom-potom.
Ustavnom poveljom je jasno propisano da se o tome može odlučivati tek nakon tri godine. To je član 60. Ustavne povelje. Mi moramo biti ozbiljni i odgovorni i poštovati najviši pravni akt državne zajednice u kojoj živimo. Zato danas ne treba da se bavimo pitanjem sudbine državne zajednice Srbija i Crna Gora. Ako već i govorimo o različitim viđenjima, moramo to činiti uz poštovanje prava svih koji misle drugačije.
Drugo je pitanje posrednih i neposrednih izbora. Mislim da se većina u ovoj sali slaže da je i ovo pitanje već rešeno. Ono je, takođe, rešeno Ustavnom poveljom. Mi ne možemo diskutovati o rešenjima iz Ustavne povelje u nameri da ih promenimo.
Ukoliko želimo da diskutujemo o rešenjima iz Ustavne povelje u nameri da ih promenimo, mi moramo otvoriti postupak, proceduru promene Ustavne povelje, a ta procedura je predviđena članovima 61. i 62. Ustavne povelje.
Tada možemo razgovarati o svemu i o tome koliko će poslanika biti u Skupštini državne zajednice, u krajnjem slučaju, kako će se zvati državna zajednica, možemo razgovarati i o načinu odlučivanja, pa i o izborima za Skupštinu državne zajednice Srbija i Crna Gora.
Mi ne možemo menjati Ustavnu povelju mimo procedure koja je predviđena za njenu promenu. U suprotnom, uvek bi se mogli dogovoriti o svemu i umesto vladavine prava dobili smo vladavinu oligarhija. Koga bi posle toga bilo kakav ustav i bilo kakav zakon obavezivao i u kakvoj bi to državi živeli.
Nije sporno da jednom delu političkih partija i u Srbiji i u Crnoj Gori ne odgovaraju neposredni izbori za Skupštinu državne zajednice Srbija i Crna Gora. To je potpuno logično, jer njihovi stavovi ne idu u prilog opstanka državne zajednice Srbija i Crna Gora. Oni se nalaze u jednoj, činjenica je, nezgodnoj situaciji.
Ukoliko izbori za državnu zajednicu budu neposredni, oni moraju da pozovu svoje glasače da izađu na te izbore, ali tada neće biti dosledni u svom zalaganju da se razdvoje Srbija i Crna Gora. Ukoliko, pak, ne pozovu svoje glasače da izađu na te izbore, glasači, shodno svom opredeljenju koje je izraženo samim tim što su pristalice tih političkih stranaka, neće ići na te izbore i onda će te političke stranke ostvariti mali izborni rezultat. To potpuno razumem i pretpostavljam da je svima to jasno, ali ovo je pitanje koje prevazilazi taj stranački politički interes. Ovo je pitanje vladavine prava i poštovanje države u kojoj živimo.
Kada je u pitanju Crna Gora i političke stranke u Crnoj Gori, smatram da mi treba da imamo podjednak odnos i prema onima koji zastupaju jednu opciju i prema onima koji zastupaju drugu opciju. Legitimno je svako zastupanje i svako delovanje koje je, kao što sam malopre rekao, legalno.
Međutim, nadam se da će u Crnoj Gori preovladati odgovoran stav prema ovom pitanju, jer upravo Ustavna povelja i jeste zaživela zahvaljujući odluci Skupštine Republike Crne Gore i potpisima koji su lideri Crne Gore, legitimno i legalno izabrali, stavili na tzv. Beogradski sporazum.
Na kraju krajeva, u samoj Ustavnoj povelji je sadržano i pravo na istupanje iz Ustavne povelje, i kao što svako mora poštovati volju koja će biti izražena u skladu i na način predviđen Ustavnom poveljom, kao što će svako imati poštovanje i razumevanje za politički stav koji će imati posledice izjašnjavanja građana ukoliko neko bude želeo da se izjašnjava u skladu sa Ustavnom poveljom, tako se mora poštovati i onda odredba Ustavne povelje koja govori o izborima za državnu zajednicu. Ne možemo Ustavnu povelju poštovati samo u onom delu, samo u onim članovima koji odgovaraju pojedinim političkim partijama.
Dakle, za naš poslanički klub je stvar potpuno jasna. Ustavna povelja se ima poštovati i izbori za državnu zajednicu Srbija i Crna Gora se imaju održati neposredno, kako je to predviđeno Ustavnom poveljom, a ostala pitanja će se takođe rešavati u skladu sa Ustavnom poveljom, jer je ona najviši pravni akt zajednice u kojoj živimo.
Međutim, ovde se postavljaju neka druga pitanja za koja smatram da su veoma bitna i iskoristiću priliku da zamolim gospodina ministra da nam da odgovor na ta pitanja. Kakav je stav Vlade, ukoliko se u Republici Crnoj Gori ne bude poštovala Ustavna povelja i izbori budu posredni za državnu zajednicu.
Drugo, da li Vlada namerno šalje dve poruke? Jedna je da valja poštovati Ustavnu povelju i ići na izbore neposredno, a druga poruka iz Vlade Republike Srbije jeste da se krši Ustavna povelja, da se jednostavno dogovorimo i da kršimo Ustavnu povelju. Da li je u pitanju dogovor ili nešto drugo, u to ne mogu da ulazim, ali kako god bilo, ovakva disonantnost na relaciji predsednik Vlade - potpredsednik Vlade ne priliči iole ozbiljnijoj Vladi.
Treće pitanje, kakav je stav Vlade po pitanju održavanja referenduma u Srbiji, koji bi mogao da se održi u skladu sa Ustavnom poveljom u narednoj godini i opstanka državne zajednice. Dakle, to su veoma značajna pitanja na koja bih voleo da čujem odgovor. Mislim da Vlada već sad mora da ih ima. To su događaji koji su neposredno pred nama.
Taj odgovor mora biti jasan i nedvosmislen, jer je Vlada nosilac politike i ona je dužna da anticipira politička dešavanja i ima spremne odgovore na događaje koji nam idu u susret, jer Vlada jeste lider jedne države.
Građani, pa i narodni poslanici, moraju znati šta će njihova Vlada uraditi kada su u pitanju najvažnija pitanja i prilike koje nam dolaze u bliskoj budućnosti. Vlada ne sme delovati po principu komentarisanja, žalopojki, eto, neko nije ispunio svoju obavezu, eto, odgovornost je na nekom drugom, prosto što to treba da rade analitičari, novinari, u krajnjem slučaju i građani na slavama, u kafanama, u društvu, oni koji žele da pričaju o politici.
Vlada jednostavno mora da utiče na događaje i kreira prilike u kojima ćemo živeti. Molim vas da, ako možete, odgovorite na deo ovih pitanja, jer nisam uspeo da razumem dosadašnji stav Vlade, priznajem, u jednoj krajnje delikatnoj situaciji koja je opet posledica izvesnih oprečnih stavova po pitanju da li mi treba da poštujemo Ustavnu povelju. Kao pravnik i legalista zaista verujem da ne možemo razgovarati ni sada ni ubuduće o tome da li ćemo poštovati slovo Ustava, Ustavne povelje, zakona, propisa, nekog drugog akta. Onog momenta kada se dogovorimo da to radimo, tog momenta smo srušili ideju o vladavini prava.

Reč ima narodni poslanik Boško Ristić, a neka se pripremi narodni poslanik Miljko Četrović.

Dakle, nakon što ste silom pokušali da zadržite vlast 1996. godine… tema je sve ovo o čemu se ovde priča, gospodin Dačić je o svemu pričao ova tri dana, pa je pomenuo više puta pokojnog Zorana Đinđića.
Dakle, nakon što ste silom pokušali da zadržite vlast 1996. godine i nakon protesta naroda morali ste da tu vlast ustupite. Zatim je bila vlast koalicije koja se nažalost raspala i vi ste glasali za podršku Srpskom pokretu obnove, isključivo iz razloga da bi povratili svoje pozicije u upravnim odborima, direktorskim mestima i svemu onome što vam je donosilo privilegije zbog kojih ste i danas podrška manjinskoj Vladi Republike Srbije. Nije to ništa ni strašno, ni novo, ali prosto recite istinu. Svi znamo da je to tako i nemojte obmanjivati javnost.
Meni se čini da ste vi vrlo ozbiljno opterećeni Demokratskom strankom, posebno nakon predsedničkih izbora, gde ste tako slavno prošli, a gde je predsednik Demokratske stranke pobedio. Vi tri dana ovde kažete da vodite raspravu. Vi ne vodite raspravu.
U ovom parlamentu većina poslanika sedi mirno i sluša vaše tirade koje su ispod svakog civilizacijskog nivoa. Pri tom konstantno provocirate sve one poslanike, pre svega koji sede sa ove strane, uključujući pre svega poslanike Demokratske stranke, i više puta ste prozivali Demokratsku stranku u želji da zapodenete neku veću kavgu i da se čuju mnogo teže reči na račun srpskog naroda iz vremena Drugog svetskog rata.
Da je kojim slučajem odgovoreno vama na način na koji ste vi ovde govorili o četničkom pokretu, neki slušalac sa strane bi pomislio da je srpski narod zločinački narod i da ništa drugo u Drugom svetskom ratu nije radio nego sarađivao sa neprijateljem, klao i ubijao. Kao što ste vi ovde doneli knjige i istorijske izvore koji govore o borbi partizana, verujte i druga strana je mogla doneti bar jedan broj istorijskih izvora koji bi govorili o junaštvu pokreta Draže Mihailovića i o kukavičluku i izdajništvu partizanskog pokreta.
Naravno, istina apsolutna ne postoji, istina je negde u sredini. I jedan i drugi pokret su bili časni pokreti, borili se protiv okupatora, ali nažalost, to je bio i građanski rat, gde je došlo i do međusobnih sukoba i ubijanja pripadnika i jednog i drugog pokreta od strane dojučerašnjih komšija, pa čak i rođaka.
Mi iz Demokratske stranke smo podržali ovaj zakon. I da se stavi na dnevni red, glasaćemo za ovaj zakon. Naš razlog je vrlo jednostavan – brojne su podele koje razaraju etničko tkivo srpskog naroda, potrebno je bar jednu od tih podela na neki način da zatvorimo. Mislimo da je ovaj način odgovarajući.
Mislim da cilj vaše diskusije nije bio ovde istorijsko pomirenje. Mislim da, kada govorite o istorijskom pomirenju, vi to koristite na jedan vrlo zlonameran način. Cilj vaše diskusije je bio da se ponovo, po ko zna koji put, oblati jedan deo srpskog naroda koji je učestvovao u pokretu Draže Mihailović tokom Drugog svetskog rata.
Dakle, mi nismo želeli da učestvujemo u ovoj diskusiji, i nadam se da neću imati potrebe više da se javljam, a vas bih najlepše zamolio da se kontrolišete toliko, da ne morate svaki dan više puta da pominjete Demokratsku stranku i predsednika Demokratske stranke Borisa Tadića. Hvala.

Meni se zaista čini da ste vi ozbiljno i žalosno opterećeni Demokratskom strankom. Način na koji vi nas tretirate je čista patologija. Mi možemo biti politički protivnici, ali ne možemo imati takvu dozu mržnje i netrpeljivosti kakvu vi pokazujete prema nama. Što se tiče različitih mišljenja, mi treba da imamo različita mišljenja. Svi su izneli svoja mišljenja još prvog dana diskusije. Tri dana mi ovde slušamo samo vaše tirade.
Što se tiče krađe glasova, pred sudom je postupak vezan za to famozno glasanje i aferu Bodrum. Ali vi, gospodine Dačiću, sa TV ekrana ste objašnjavali građanima Beograda da je izbore u Beogradu dobila Socijalistička partija Srbije. Vi ste, gospodinu Dačiću, branili krađu od stotine hiljada glasova, a ne jedno glasanje u Narodnoj skupštini.
Gospodine Dačiću, uopšte ne mislim da je metod diskusije u parlamentu čitati novine i pozivati se na novine. I to ste radili ovih dana. I danas ste pomenuli novine, videli ste nešto u "Kuriru". Nema potrebe da zabranimo novine, i ja čitam novine.
Evo, prvi put ovde pokazujem ovaj naslov "krali tašnu para na dan", to su puna usta patriotizma i pune tašne i džepovi para. Naravno, pominjete se vi, vama je poznato o čemu je reč.
Dalje, "raskalašno", funkcioner SPS-a Milorad Vučelić, žao mi je što nije ovde, cela Srbija zna, srednja škola u Srbiji je slaba pa i srednju školu moramo da plaćamo, odnosno on plaća u Švajcarskoj 320.000 švajcarskih franaka. To je patriotizam, u vreme najtežih trenutaka srpskog naroda u novijoj istoriji, odnosno u istoriji druge polovine 20. veka.
Ponoviću, nikakav razdor nama nije potreban, razdor u vašoj vladajućoj koaliciji postoji ili ne postoji. To će vladajuća koalicija rešavati sama, jer svaka koalicija, pa i naša dok je bila na vlasti, imala je svoje probleme, ima i ova, i to nije nešto tajno i posebno.
Nikome mi ne želimo da unosimo razdor. Ponavljam, za ovaj zakon ćemo glasati, jer smatramo da treba da se stavi tačka na tu bolnu podelu unutar srpskog nacionalnog bića, a to je podela na partizane i četnike. Previše je podela u našem društvu, među našim građanima i među samim Srbima, hajde da pokušamo da zatvorimo bar jednu.
Jedini ste vi koji u ovom parlamentu na nekorektan način pokušavate da pobegnete od toga i da izvrgnete ruglu ovaj pokušaj, i poslanika vladajuće većine i poslanike opozicije, da se to učini. Jedina grupa koja se protivi tome i tom pomirenju ste upravo vi. Iz toga sledi zaključak da jedino vi na neslozi i na nejedinstvu uspevate da napredujete.

Gospodine potpredsedniče, ne znam da li ste pokušali danas da obezbedite prisustvo ministra na ovoj sednici, ali bilo bi dobro da se ministar pojavi, jer u pitanju je dostojanstvo ove skupštine i dostojanstvo narodnih poslanika koji se trude da objasne nešto što njih normalno muči povodom ovog zakona.
Potpuno se slažem sa prethodnikom i sa amandmanom prethodnika u onom delu koji govori o potrebama mesta iz kog on dolazi i tu nema nikakve dileme. Posebno se slažem sa svim diskutantima koji su istakli problem nedostataka jasnih i objektivnih kriterijuma na osnovu kojih je izvršena raspodela sredstava. To je osnovna primedba na ovaj zakon zbog toga što mislimo da je u pitanju jedan voluntarizam koji jednostavno nije primeren sadašnjim uslovima, a posebno ako pogledamo da prošle i pretprošle godine takvu situaciju nismo imali ili u najmanju ruku imali smo totalno drugačiju situaciju.
Međutim, ono što se provlači kroz više amandmana, naravno i amandman kolege o kojem sada govorim, jeste to pitanje Beograda. Stvarno bih zamolio kolege narodne poslanike da razumeju poziciju Beograda, jer uopšte nije onako kako to izgleda na prvi pogled. Radi se o tome da, za razliku od prethodnog sistema raspodele sredstava kada je procentualno učešće za opštine bilo 8%, za gradove 10%, a za Beograd 15%, po sadašnjem predlogu učešće za sve, za Beograd, opštine i gradove je 40%.
Onda je to pokušao ministar svojim predlogom da nadomesti na taj način što je predvideo ta transferna sredstva u iznosu od 5.800.000.000 dinara.
Mi iz Demokratske stranke smo imali predlog da ta sredstva budu 12 puta manja. Tu za nas nema nikakve dileme da su ta transferna sredstva prevelika. Mi smo izrazili sumnju da upravo visina tih transfernih sredstava i njihovo učešće od 14,4% u ukupnom budžetu grada može biti predmet zloupotrebe od strane Ministarstva finansija. Znači, mi nemamo dilemu u pogledu smanjenja transfernih sredstava, ali mi tražimo da se zadrži princip koji je postojao prethodnih godina i da Beograd u ovom sistemu sada umesto 40% učestvuje sa 58% u porezu na dohodak građana.
To je prosto neophodno, Beograd je naš prestoni grad i Beograd ima daleko veće potrebe nego što su to potrebe po drugim opštinama. Sada ću vam pokazati kako je izgledalo to prethodnih godina, kada su u pitanju ovi kriterijumi.
Ovaj zakon, naravno sada je u pitanju drugi porez, jer smo u međuvremenu uveli porez na dodatu vrednost, ali to je prethodnih godina izgledalo ovako: sada kolega iz Valjeva, i kolega iz Inđije, i kolega iz Loznice i sasvim je svejedno, stanemo i pogledamo tačno po kojim kriterijumima koliko kojoj opštini je pripalo novca i to su objektivni kriterijumi, uopšte tu nema nikakve dileme da ćemo vrlo jasno utvrditi.
Potpuno sa sigurnošću možemo reći da ovde nije bilo nikakve političke zloupotrebe i potpuno sa sigurnošću možemo reći da nije Loznica ili Valjevo ili Beograd ili bilo koji drugi grad dobio više ili manje para zbog toga što tamo na vlasti nisu pripadnici partije kojoj pripada ministar. Ovako je to izgledalo ranije, molim vas, prisetite se, nije to tako bilo davno, ovo smo usvojili, mislim pre nepunih osam meseci.
Sada je zakon taj o kome govorimo, sada izgleda ovako. Četiri strane svega i radi se o prostom nabrajanju gradova i iznosa sredstava koja im pripadaju, i dolazimo u situaciju da se mi ovde, narodni poslanici, gložimo i sada svako treba da ispadne patriota pred svojim biračima i da kaže – evo, ja sam se borio za moj grad. Ne radi se o tome, nemamo mi od koga da uzmemo, nego jedni od drugih, a svi smo jedno. Radi se o tome da nema objektivnih kriterijuma i da na osnovu toga mi ne možemo proceniti kako je zaista izvršena raspodela ovih sredstava.
Sada za Beograd treba da vam kažem još nešto. Nominalno, budžet Beograda će biti čak nešto manji nego što iznosi izvršenje budžeta za 2004. godinu. Realno posmatrano, s obzirom na inflaciju, to će izaći manje, možda i celih 20 posto. Sada, pročitaću vam deo našeg obrazloženja.
Na osnovu ovako predložene strukture finansiranja grada Beograda za 2005. godinu, grad u odnosu na sadašnji finansijski status gubi oko 3,5 milijarde dinara. Imajući u vidu da je na isti način budžet grada za 2004. godinu oštećen za oko 2 milijarde dinara, proizilazi da Beograd u posmatrane dve godine ostaje bez gotovo 20 posto budžeta, što ozbiljno dovodi u pitanje i finansiranje tekućih potreba, zatim, izmirenje obaveza za preuzete programe i projekte, a posebno izmirenje obaveza po zaključenim ugovorima o kreditima sa međunarodnim organizacijama.
Posebno skrećemo pažnju na sporazum o finansiranju, potpisan između Evropske banke za obnovu i razvoj i Vlade Republike Srbije, kojim se Vlada obavezala da će podržati realizaciju predviđenih investicionih projekata, garantovanje stabilnih i predvidivih izvora finansiranja grada Beograda.
Mi smatramo da transfer u visini od 5 milijardi nije ni stabilan ni siguran izvor finansiranja. On ne samo da zavisi od toga kako će Vlada Republike Srbije i ministar finansija raspolagati tim novcem koji je u budžetu predviđen za transfere, nego jednostavno zavisi od toga da li će se republički budžet puniti adekvatno.
Pored toga, neophodno je da se gradu Beogradu obezbede mogućnosti za realizaciju kredita od Evropske investicione banke, kojim je predviđeno da se investicioni projekat obnove saobraćajne infrastrukture finansira 50 posto kredita, a 50 posto iz budžeta grada.
Sve sam ovo pročitao ne da bih sada nešto kukao, naravno da Beograd treba da bude u istoj poziciji kao što su svi gradovi Srbije, ali ta pozicija mora se sagledati na osnovu objektivnih kriterijuma koje mi, nažalost, danas nemamo. To je ta praksa koja je sada uvedena i za koju se nadam da se više nikada neće ponoviti i da neće doći do ovih pozicija da se mi ovde poslanici nadmećemo ko će kome više novca uzeti svojim amandmanom, ko će iz jednog mesta ispasti veći patriota od onog iz drugog mesta.

Uvažene kolege, potpuno razumem vaše zalaganje i slažem se sa vama, ali mislim da imate pogrešnu predstavu o Beogradu po tom pitanju.
Prvo želim da vam kaže da, ako je reč o solidarnosti, ako bi trebalo da merimo koliko koji grad, opština itd. učestvuje u prihodima države, došli bi do cifre da Beograd učestvuje skoro preko 40 posto ukupno u prihodima države. Znači, niste u pravu po tom pitanju, ali to opet nema veze sa celom ovom pričom, to je logično, jer se sedišta svih velikih kompanija nalaze u Beogradu itd, tako da uopšte ne želim da ulazim u to pitanje na taj način.
Želim da vam kažem da je Beograd, posle Tirane, grad koji je najmanje pokriven kanalizacionom mrežom u Evropi, tako da nemojte da sada naši gledaoci po unutrašnjosti imaju predstavu o tome da je Beograd ne znam šta ekstra i da ne znam kolike pare se odlivaju dole. To je nešto što treba da znate.
Druga stvar, što se tiče samodoprinosa, ne znam da li ste znali za ovaj podatak, ali reći ću vam da mislim da je oko 23 posto Beograda pokriveno odvodnom kanalizacijom i pri tome jedan veliki procenat je mešano, i kišna i fekalna.
Ne znam da li to građani znaju, ali to je prosto istina, to su ogromne pare, kojih, nažalost, ova država nema i to nema veze sa samim Beogradom, to su toliko ogromna sredstva da iza toga treba da stane država i upravo ovi projekti o kojima smo pričali i za koje je potrebno da postoje stabilni izvori finansiranja, ne mogu da se izvedu ukoliko Beograd tih stabilnih sredstava nema.
Beograd je praktično u istoj situaciji kao i drugi gradovi Srbije, ništa u Beogradu nije u tom smislu kvalitet života bolji. Ovde se jednostavno radi o tome da mislim da ste vi sami upali u tu zamku o kojoj pričam. Da li mi pričamo o tome da li vaše mesto ima više sada novca od mog ili da li ste vi nepravedno oštećeni u odnosu na Beograd. Niko ovde nije nepravedno ili pravedno oštećen, ovde se radi o tome da nema kriterijuma na osnovu kojih su podeljena sredstva. O tome se radi.
Što se tiče samodoprinosa, u mnogim mesnim zajednicama u Beogradu samodoprinos je redovna pojava, nemojte misliti da mi ne znamo šta je samodoprinos. Toga ima u Beogradu i amandman gospođe Dacin ćemo podržati. Nema potrebe da se u tom pravcu sporite sa nama.
Mi ostajemo ponovo kod naše principijelne primedbe. Ne može ovaj zakon da se pravi ovako bez kriterijuma i ne može da se dozvoli da se sve opštine i svi gradovi stave u isti status, ne vodeći računa, pri tome, o objektivnim kriterijumima, niti smemo da dovedemo u sumnju objektivnost Republičke vlade prema lokalnim samoupravama, u zavisnosti od toga ko je gde gradonačelnik.
Dakle, mi i dalje izražavamo sumnju da se ovde radi o pokušaju zloupotrebe pozicije Ministarstva finansija u odnosu na grad Beograd, time što će 14,4 posto ukupnih prihoda Beograda zavisiti od dobre volje Ministarstva finansija.
Znači, nemojte molim vas da ovo svodimo na diskusiju – za Beograd i protiv Beograda. Ovo je diskusija za sve nas. Tražimo objektivne kriterijume na osnovu kojih možemo jasno utvrditi zašto je neko dobio toliko transfernih sredstava i zašto je neko, na kraju krajeva, dobio mogućnost da učestvuje u porezu na dohodak građana sa tim procentom. Hvala na pažnji.

Govorio sam o amandmanu koji je podneo kolega iz Valjeva malopre, a sada se javljam po ovom amandmanu, jer mislim da je u pitanju dobar amandman i morao sam prosto da reagujem, jer u kasnijoj diskusiji, ukoliko izuzmemo ono već što ovde izaziva manje-više smeh, sa jedne strane, a sa druge strane tugu, to su izlaganja gospodina Albijanića, ukoliko izuzmemo to, onda imamo izlaganje prethodnika.
Mislim da bismo morali da razjasnimo to oko kriterijuma. Kriterijumi jesu navedeni, ali sam vama kolega pokazivao, i ostalim poslanicima i javnosti, kako su ti kriterijumi primenjivani. Mi imamo kriterijume, kažem, u redu, postoje neki kriterijumi, nije važno, sada da ih ne nabrajamo, ovde su nabrojani u članu 9, ali mi moramo da znamo kako ti kriterijumi utiču na konkretna sredstva od opštine do opštine i o tome govorim.
Znači, ovde sam pokazao stari zakon, gde je tačno navedeno koji kriterijumi u kojoj meri utiču i mi možemo da kažemo, recimo, kolega iz Valjeva, kolega iz Loznice, sednu i razgovaraju o tome i nema dileme ni spora da li jesu ispoštovani kriterijumi ili nisu. Znači, potpuno se vidi, raščlanjene su sve brojke.
Nema one sumnje koju mi izražavamo, a to je da se ovde radi o izvesnoj političkoj manipulaciji ili političkoj zloupotrebi od strane ministra finansija. Ovde, da je ovako ministar dao, ne bi niko imao pravo da sumnja, obzirom da to nije dao ovako, a da je promenio onaj princip učešća koji je nekad bio 8, 10, 15 i da je sada sve stavio u jednu ravan, mi sa punim pravom izražavamo sumnju i mislim da to ne možete da sporite.
Dakle, tu se radi, kolega, o kriterijumima, ne sporimo da kriterijumi jesu navedeni, ali sporimo pitanje da li su kriterijumi primenjeni i ništa dalje od toga. Hvala vam.

Gospodine potpredsedniče, ovde se radi o vama. Zaista bih vas molio da dodatno ne uveseljavate poslanike. Gospodin Albijanić je već to dovoljno uradio i nema potrebe da se vi, kao predsedavajući, ovde ponašate kao portparol vladajuće koalicije.

Poštovane koleginice i kolege, čini mi se da svega ovoga ne bi bilo, pa ni jednog dela diskusije koja, nažalost, izlazi iz okvira onoga što svi želimo kada diskutujemo o određenoj tački dnevnog reda. Dakle, svega toga ne bi bilo da je ministar bio prisutan na ovoj raspravi. Međutim, on to nije ni danas, ni juče, kao što nije izvršio adekvatne konsultacije.
Suština ovoga što je kolega Jovanović predložio jeste, kao i prethodni predlog gospodina Markovića, kao i predlozi svih kolega koji su tražili povećanje sredstava za njihovu lokalnu samoupravu, da se omogući nesmetano funkcionisanje tih lokalnih samouprava.
Svi mi jesmo svesni da živimo u državi koja nema dovoljno novca i zato, kada dođemo do ovakvih tema, normalno da smo svi na neki način malo i uzbuđeni, ali ono zbog čega smo mi pomalo i ljuti na ministra finansija je to što mi i dalje ne vidimo kriterijume po kojima je izvršena ova raspodela.
U svakom slučaju, mislim da bi bila manja šteta ukoliko bi ministar obavio konsultacije, ukoliko bi ponovo sačinio predlog ovog zakona i mislim da mu za to ne treba više od 48 sati. Onda bi zajednički mogli, po hitnom postupku, taj zakon da usvojimo, a da nema nikakvih problema, niti bilo kakvog sukoba, niti bilo kakvog osećanja neravnopravnosti među predstavnici lokalnih samouprava.
Ovo posebno apelujem na ministra, na taj način bi, da tako kažem, pobio, evo završavam, još minut do kraja, na način na koji bi on praktično nas razuverio, mada bojim se posle svega što smo videli da je već i kasno, na koji način bi nas razuverio da je ipak u pitanju potreba za političkom manipulacijom.
Na kraju, uz svo uvažavanje drage koleginice iz G17, stvarno bih vas zamolio da ipak budemo ozbiljni kada govorimo ovde za govornicom, jer ako vi mislite da je "Knjaz Miloš", ako mislite da je afera sa strujom, ako mislite da su sve afere u Vojsci Srbije i Crne Gore, gde je ministar iz G17, ako mislite da je šećerna afera, ako mislite da je sve to uveseljavanje Srbije, znate vi dobro, bolje nego ja u čemu je problem, ako mislite da je to način da se usreći Srbija, ja bih vas zamolio da prestanete da usrećujete Srbiju i da pustite drugima kormilo ove države, koji bi to radili na način kako to dolikuje. Pošto vidim da su poslanici već ustali, da je kraj, završavam ovu diskusiju.

Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, slažem se sa prethodnim govornikom i molio bih predsedavajućeg da vidi da li je moguće obezbediti prisustvo ministra na ovoj raspravi. Ovo je veoma važna tema i neozbiljno je da pričamo, jer ako nema ministra, naši apeli da se nešto izmeni u postojećem zakonu nemaju kom biti upućeni.

Sve je stvar dostojanstva Narodne skupštine nije to nikakav hir, da ministar prisustvuje raspravi kada se govori o zakonu koji je na dnevnom redu, a koji on zastupa ispred Vlade.
Molio bih kolege poslanike vladajuće koalicije da se potrude da obezbede kvorum, da u sali stalno bude više od 84 poslanika. To je zbog nas samih poslanika.
Dakle, ova dva zakona koje danas imamo pred nama potpuno odstupaju od sistema koji važi u ovoj državi prethodnih 50 godina. Nama nije jasno koji je pristup u pitanju i zašto se menja postojeća praksa, ali smo utvrdili da je ovo loša praksa i da su ovo loši zakoni. Ono što nam smeta jeste to što ministar Dinkić ne uvažava na odgovarajući način Narodnu skupštinu ni poslaničke grupe, niti sve one na koje se odnose zakoni koje on donosi.
Tako je i ovaj zakon donet bez adekvatnih konsultacija sa predstavnicima lokalnih samouprava i bez adekvatnih konsultacija sa narodnim poslanicima. Mislimo da to nije u redu, jer mnogo vremena bismo uštedeli, mnoge nejasnoće bismo razjasnili kada bi mogli da sednemo sa ministrom sat vremena i da mu uputimo sve primedbe koje imamo na ove zakone.
Ovo je potpuno pogrešan pristup, daje novo značenje terminu lokalna samouprava. Svi verovatno znamo šta je lokalna samouprava kao princip, kao civilizacijsko dostignuće.
Ali, imam utisak da Dinkić podrazumeva pod terminom lokalna samouprava da samo on upravlja, samo on ili samo G17 upravljaju svim i svačim u ovoj državi, od UBPOK, sad ćemo i do lokalnih samouprava, sve dok upravlja G17.
Ono što je ključno pitanje – koji su to kriterijumi rukovodili ministra da predloži ovakav zakon, koji su to kriterijumi na osnovu kojih bi danas mogli da razgovaramo i da kažemo da li su sredstva u dovoljnoj meri određena lokalnoj samoupravi ili nisu. To je suštinska stvar i pokazaću vam na jednom jednostavnom primeru kako je to izgledalo ranije.
Ovo je stari predlog zakona o obimu sredstava i učešću opština i gradova i grada Beograda u porezu na zaradu i porezu na promet u Beogradu 2004. godine. Po svom obimu je barem duplo veći od Predloga zakona koji mi ovde imamo. Ono što je interesantno, ako pogledate ove tabele videćete niz kriterijuma na osnovu kojih možemo uporednom analizom doći do saznanja zašto je i kojoj opštini pripalo koliko transfernih sredstava i uopšte koliko prihoda za predstojeću godinu. Lako možemo videti da li su kriterijumi objektivni, da li je došlo do neke omaške i možemo utvrditi da li jesmo ili nismo zadovoljni načinom na koji je izvršena raspodela tih sredstava.
Kako izgleda Predlog zakona o kome danas razgovaramo? Otprilike izgleda ovako: to je to, nabrojani gradovi, nabrojana sredstva i to je sve. U kompletu sa ovim menja se Zakon o lokalnoj samoupravi, pa su nabrojani kriterijumi na osnovu kojih je nejasno ko je u kolikoj meri učestvovao u odluci, odnosno u obimu sredstava koje će imati lokalna samouprava. Zato s pravom većina poslanika ovde, posebno vladajuće koalicije, komentariše ovaj zakon i potpuno je jasno da su neke opštine gde je na vlasti G17 dobile znatno veća sredstva nego druge opštine.
Ovde ima još jedna stvar koja je sporna, a to je pristup u odnosu opština, grad i grad Beograd. Za razliku od dosadašnjeg pristupa i dosadašnjeg Zakona o lokalnoj samoupravi, koji je predviđao sledeći odnos učešća, a to je za opštine 8%, za gradove 10% i za grad Beograd 15%, po ovom zakonu učešće za sve je 40%. Onda se pojavljuje ta cifra na koju su reagovali mnogi poslanici amandmanima, da gradu Beogradu u transferima ide pet milijardi i ne znam koliko miliona dinara.
Ne ide gradu Beogradu pet milijardi zato što ministar Dinkić voli Beograd. Upravo ide zbog toga da bi ovi prihodi koji po automatizmu idu Beogradu bili manji i da bi mnogo više Beograd zavisio, bukvalno, od volje ministra Dinkića.
Da li bi se to desilo da kojim slučajem u Beogradu nije pobedio Nenad Bogdanović, nego da je pobedio kandidat G17 plus? Da li bi tada 14,4% prihoda zavisilo od dobre volje ministra?
Ko garantuje da će tih 14,4% prihoda da se slije u gradsku kasu? Ko zna kakvo će biti punjenje republičkog budžeta?
Suštinski problem zbog čega su mnogi poslanici podnosili amandmane jeste princip koji je promenjen posle 10, 15, 20 ili 30 godina funkcionisanja. Uvek je bilo opštinama 8%, gradovima 10%, Beogradu 15%, jer Beograd obavlja niz funkcija koje su daleko skuplje i obimnije nego funkcije koje obavljaju opštine.
Predložili smo amandman, ali obzirom na raspoloženje Odbora za finansije, mi smo amandman povukli, ali pročitaću vam deo tog obrazloženja kako bi vama i javnosti bilo jasno da se ovde ne radi o tome da je neko privilegovan, posebno ne Beograd, jer Beograd je možda grad koji je najviše oštećen ovakvim predlogom zakona.
Prvo što želim da kažem to je da je Beogradu budžetski okvir nominalno manji od onoga što će biti izvršenje budžeta za 2004. godinu. U nominalnom iznosu, Beograd će imati manje para u narednoj godini. U realnom iznosu, to ne moram da vam objašnjavam, imamo inflaciju oko 12%. Realno, Beograd će biti oštećen, sa 15% manje novca će raspolagati, pod uslovom da ministar Dinkić prebaci sve što treba da prebaci u vidu transfera Beogradu u toku 2005. godine. Iskreno sumnjam, jer da je postojala dobra volja, zašto bi se pravilo ovo što se sad pravi, a to je jedan nelogičan sistem u raspodeli ovih sredstava.
Mislim da se zaista iza toga krije želja za političkim uticajem na Beograd, na lokalnu samoupravu i u drugim mestima gde G17 nema odgovarajuće pozicije koje bi oni želeli.
To je neka vrsta zloupotrebe vlasti, kao kada je drugi ministar iz G17, Tomica Milosavljević, posmenjivao sve direktora doma zdravlja koji nisu iz G17 ili kao sada kada se smenjuje direktor «Sribijašuma» zato što svoje kadrove želi da postavi za direktore, uprkos tome što oni nemaju adekvatnu stručnu spremu.

Na osnovu ovako predložene strukture finansiranja grada Beograda za 2005. godinu, grad u odnosu na sadašnji finansijski status gubi oko 3,5 milijarde dinara.
Imajući u vidu da je na isti način budžet grada za 2004. godinu oštećen za preko dve milijarde dinara, proizilazi da Beograd za poslednje dve godine ostaje bez 20% budžeta, što ozbiljno dovodi u pitanje finansiranja tekućih potreba, izmirenje obaveza za programe i projekte, a posebno izmirenje obaveza o zaključenim ugovorima. A ne znam da li treba da se nadvikujem sa poslanicima G17 plus, ako već mene opominjete, opomenite njih.

Dakle, znači, ovo ozbiljno dovodi u pitanje finansiranje tekućih potreba, zatim izmirenje obaveza za preuzete programe i projekte, a posebno izmirenje obaveza o zaključenim ugovorima o kreditima sa međunarodnim organizacijama.
Posebno skrećemo pažnju na sporazum o finansiranju koji je potpisan između Evropske banke za obnovu i razvoj i Vlade Republike Srbije, kojim se Vlada obavezala da će podržati sve što je predviđeno, odnosno predviđene investicione projekte, garantovanje stabilnih i predvidivih, dakle, ponavljam, stabilnih i predvidivih izvora finansiranja grada Beograda.
Pored toga, neophodno je da se gradu Beogradu obezbedi mogućnost za realizaciju kredita od Evropske investicione banke, gde je predviđeno da se investicioni projekat, odnosno da se infrastruktura finansira 50% iz kredita, a 50% iz budžeta grada.
Naš predlog je bio da se shodno višedecenijskoj praksi i ovde poveća učešće u porezu na dohodak građana sa 40 na 50%. Tada ne bi bilo ovih famoznih pet milijardi transfernih sredstava.
Ministar Dinkić je, naravno, naš amandman odbio, a mi ne gajimo iluziju da Skupština može bilo šta da uradi i da promeni.
Da zaključim, za nas je ovaj zakon potpuno neprihvatljiv. Mi sigurno nećemo glasati za njega. Nije samo Beograd oštećen, Beograd je najviše oštećen ovim zakonom, vrlo ozbiljno oštećen, a ima gradova koji su prošli bolje i to je tačno.
Kao što mi iz Beograda imamo razumevanja za sve one gradove koji su takođe oštećeni ovakvim zakonom, tako i svi vi treba da imate razumevanja za Beograd, jer Beograd je naš glavni grad i potrebno je da se razvija u skladu sa svojim potrebama i mogućnostima ove države, srazmerno kako se to čini u drugim gradovima Srbije.
Nadam se da je ovo poslednji put da se odstupa od višedecenijskog principa i da se utvrđuje ovaj princip koji jednoj političkoj grupaciji, koja više praktično ne postoji kao stranka, daje mogućnost da kontroliše sve finansijske tokove, pa čak i lokalne samouprave širom Srbije. Hvala.