Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Čomić, istine radi, pošto je ova informacija o toku pregovora o realizaciji Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske federacije u oblasti naftne i gasne privrede stigla u pisarnicu i pošto je data na umnožavanje, članovi Odbora za industriju, članovi Odbora za privredu i privatizaciju i šefovi poslaničkih klubova će dobiti, pa pretpostavljam da je dragi moj kolega koji je govorio pre mene bio neobavešten da je ovaj izveštaj svojim potpisom overilo 12 članova koje je imenovala Vlada Republike Srbije.
Pročitaću njihova imena, to su: Nebojša Ćirić, državni sekretar u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja; Biserka Jeftimijević-Drinjaković, predsednik Upravnog odbora NIS-a; Tatjana Isaković, savetnik predsednika Vlade; Dušan Nikezić, savetnik predsednika Vlade; Dušan Mrakić, državni sekretar u Ministarstvu rudarstva i energetike; Janko Guzijan, državni sekretar u Ministarstvu finansija; Milutin Prodanović, pomoćnik ministra rudarstva i energetike; Branislav Zec, izvršni direktor Agencije za privatizaciju; Milenko Ristivojević, predstavnik Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja; Borko Stefanović, šef kabineta i politički direktor u Ministarstvu spoljnih poslova; Miloš Saramandić, direktor NIS-a i Dušan Bajatović, generalni direktor Javnog preduzeća "Srbijagas".
Znači, 12 stručnjaka koje je Vlada Republike Srbije angažovala za ove pregovore je sastavilo ovaj izveštaj. Samo ću vam pročitati nekoliko delova iz rezimea koja su napravili, čisto informisanosti radi, jer ne znam da li su sve kopije stigle do svih narodnih poslanika.
Znači ovako, pozicija "Gasproma" i "Gaspromnjefta", pa evo, zaključite sami, ne pristaju na krovni ugovor, uz obrazloženje da je sporazum dovoljna garancija i da "Gaspromnjeft" ne može da preuzme obaveze za treću stranu. "Gasprom" je eksplicitno saopštio da će odluku u pogledu izgradnje gasovoda "Južni tok" doneti do juna 2010. godine.
Drugo, za NIS prihvataju, ali uz dodatni ugovor po engleskom pravu, koji bi se pre svega odnosio na garancije koje zahtevaju od Republike Srbije. Za gasovod i Banatski dvor "Gasprom" predlaže primenu engleskog prava, nadležnost arbitraže u Londonu.
Ne prihvataju uzajamnu povezanost projekata, kao ni garancije za izvršenje obaveza u ugovoru za NIS, pri čemu insistiraju da se eksplicitno odreknemo primene Zakona o privatizaciji u vezi raskida ugovora. Petsto miliona evra putem zajma od strane kupca na komercijalnoj osnovi, po kojem kupac vuče kredite, sa grejs periodom do 2013. godine, sa rokom otplate od 10 godina.
Ne žele program investicija, već samo neke orijentacione ciljeve, što je proizvodnja sa euro 5 standardima, zadovoljenje potreba Srbije. "Gaspromnjeft" formalno predlaže da do 2012. godine samo obezbede finansiranje za investicije, tj. da zaduže NIS itd.
Ovo je samo rezime. Nadam se da kada dobijete svi kopije ovog izveštaja da ćemo moći onda i o njemu da raspravljamo, ali vas molim da dok ne stignu kopije uzmete sporazum koji smo ovde ratifikovali, uzmite sporazum i uporedite šta smo mi ovde ratifikovali, a šta je pregovarački tim dostavio kao izveštaj, pa ćete videti ko je bio u pravu. Hvala.

Zahvaljujem na podsećanju. Gospođo Čomić, drage kolege narodni poslanici, javljam se po članu 104, pošto dostojanstvo Skupštine je upravo narušeno, to je učinio i govornik koji je govorio pre gospodina Popovića i ovaj sledeći. Naprosto, zamagljuju se neke činjenice.
Gospodine Popoviću, verujem vam isto koliko i Vladimiru Putinu da će Južni tok biti sagrađen, ali činjenice govore drugačije. Jedini način zašto smo pristali na ratifikaciju naftno-gasnog sporazuma jeste onaj gasni deo, da će Srbija dobiti gasovod, da će se ovde, kako ste vi nadahnuto govorili sa govornice, otvoriti nekoliko stotina hiljada radnih mesta, pohrliće investicije, ali pre svega da Srbija dobije energetsku sigurnost i bezbednost. Mislim da niko nije sumnjao u to da će se početi sa gradnjom Južnog toka, ali činjenice govore drugačije.
Evo, za podsećanje pročitaću još nekoliko delova iz ovog izveštaja. Kaže - pozicija Gasproma i Gaspromnjefta, ne pristaju na krovni ugovor, uz obrazloženje da je sporazum dovoljna garancija i da Gaspromnjeft ne može da preuzme obaveze za treću stranu, a Gasprom je eksplicitno saopštio da će odluku u pogledu izgradnje gasovoda Južni tok doneti do juna 2010. godine.
Ne prihvataju, spremni da razmotre u paketu sa socijalnim programom, ali pod tržišnim uslovima. Za NIS ne prihvataju ni ekološke standarde, ništa.
Ali, ono što je najbitnije, što ćete svi dobiti, ne želim da prepričavam šta je ovde, samo citiram u roku koji mi je dat, jeste da garancije nema da će početi sa izgradnjom Južnog toka i to ne zbog Srbije, nego Gasprom će tek 2010. godine proceniti da li mu se isplati da počinje sa izgradnjom toga.
To što vi garantujete, zahvaljujem vam na tome, imate posebne odnose i sa Ruskom federacijom i sa Jedinstvenom Rusijom, bilo bi jako dobro da mogu da vam verujem da će Južnog toka biti u skorije vreme, a to skorije vreme, kao što vidimo, se pomera, nije 2013. godina, 2015. Politička volja - da, ali gde je studija izvodljivosti i gde je novac za otpočinjanje izgradnje južnog toka?
Što se tiče Fijata, mislim da posle svih kritika koje se čuju na račun Fijata, najbolje bi bilo da se "Zastava" vrati u pređašnje stanje, pa da se nađe neko novo rešenje. Ovo očigledno, ovakav ugovor, nije po volji mnogima.
Da nisu dali podsticaje, da nije Srbija dala podsticaje, Fijat bi otišao u Rumuniju, zato što je Rumunija dala bolje uslove. Dva tendera su propala, za osam godina je 500 miliona evra subvencija uplaćeno u "Zastavu". Molim vas da, kao uspešan poslovni čovek, izađete sa novim predlogom - kako rešiti problem "Zastave". Hvala.

Dame i gospodo poštovani narodni poslanici, poštovano predsedništvo, znam da nije uobičajeno da se neko iz vladajuće koalicije javi po Poslovniku, ali naravno to je naše pravo.
To pravo sada koristim i javljam se po članu 226, koji glasi: ''Narodni poslanik ima pravo da traži obaveštenja i objašnjenja od predsednika Narodne skupštine, predsednika odbora Narodne skupštine, ministara i funkcionera u drugim republičkim organima i organizacijama, o pitanjima iz okvira prava i dužnosti ovih funkcionera, iz nadležnosti organa na čijem se čelu nalaze, a koja su mu potrebna za ostvarivanje funkcije narodnog poslanika.''
Objasniću zašto sam se javila i zašto ću postaviti poslaničko pitanje. Prošle nedelje, 14. oktobra, vršilac dužnosti direktora "Srbijagasa", Saša Ilić, bio je u Moskvi i bez znanja Upravnog odbora potpisao je aneks ugovora sa "Jugorosgasom" vredan 700 miliona evra. To je količina gasa potrebna za celu 2009. godinu ili, tačnije rečeno, 2.390 miliona kubika.
Direktor ima pravo da potpiše ugovor ili aneks ugovora samo do vrednosti od dva miliona evra, te pitam kako je moguće da na svoju ruku v. d. direktora "Srbijagasa" potpiše ovaj aneks ugovora od 700 miliona evra i da naknadno traži saglasnost Upravnog odbora.
Sednica Upravnog odbora "Srbijagasa" zakazana je za sutra, 22. oktobra, i peta tačka dnevnog reda jeste ratifikacija ovog potpisanog aneksa ugovora sa "Jugorosgasom". Na vrednost ovog ugovora od 700 miliona evra "Jugorosgas" je uzeo proviziju od 35 miliona evra. Zašto je dotični v. d. direktora "Srbijagasa" putovao u Moskvu da bi potpisao ovaj aneks ugovora? Obično su se ugovori i do sada potpisivali u Beogradu. Da li je to zato što sebi traži mesto u nekom budućem ruskom NIS-u. To ostaje da se vidi. Zar je moguće da v. d. direktora "Srbijagasa" potpisuje ovako značajan ugovor, odnosno aneks bez prethodne saglasnosti Upravnog odbora?
Normalno bi bilo da se ova tačka dnevnog reda skine sutra sa sednice Upravnog odbora i da o njoj raspravlja novi saziv Upravnog odbora ili da postojeći članovi, trenutni članovi Upravnog odbora glasaju protiv ovakve odluke direktora. Inače, ovaj gospodin je istovremeno i potpredsednik Upravnog odbora "Jugorosgas".
Ovo pitanje postavljam resornom ministru po funkciju, gospodinu Petru Škundriću, ali mislim da će možda i ministar policije Ivica Dačić moći da odgovori na ovo pitanje, jer ovaj ugovor i ovakav način potpisivanja ugovora je štetan za građane Srbije i direktno utiče na cenu gasa, oko koje smo ovih nekoliko dana imali raspravu u parlamentu Republike Srbije.
Molim da mi se u roku koji je predviđen za odgovore na poslanička pitanja dostavi odgovor na ovo pitanje. Inače ću sledeći put ponoviti pitanje sa još nekim detaljima, nakon sutrašnje sednice Upravnog odbora "Srbijagasa". Hvala.

Izvinjavam se, koristim svoje pravo na repliku, pošto se gospodin Popović obratio meni. (Isključen mikrofon.)

Javljam se po članu 104. Poslovnika - dostojanstvo Narodne skupštine. Gospodin Popović, s punim pravom, brani svog partijskog kolegu Sašu Ilića. To pravo ne mogu da mu uskratim, ali samo ću da podsetim da odgovornost za dešavanja u naftno-gasnom sektoru najviše pada na DSS, ali ne na ove poštene narodne poslanike koji ovde sede i zarađuju svoju platu, nego na jednu ekipu koja se tamo davno ustoličila i koju niko ne može da promeni.       
Vi ste, gospodine Popoviću, imali apsolutnu dominaciju i u Ministarstvu energetike, i ministra Naumova, i gospodina Prodanovića, koji je i dan-danas tamo na svom mestu, pa u Agenciji za energetiku tu je Ljuba Maćić, pa u NIS-u Željko Popović i Srđan Bošnjaković, pa ste kontrolisali upravni odbor "Srbijagasa", pa jedan moj bivši partijski drug Miloš Tomić, bio je član G 17 plus, kad smo ga uhvatili u raznim nedozvoljenim radnjama, gle čuda, prešao u DSS, nastavio svoju karijeru, pa potom bivši predsednik Upravnog odbora "Srbijagasa" Svetozar Krstić, kao bivši član SPS, isto kad nije valjao, našao je utočište u DSS.
Zaista mi je jasno zašto vi branite i sadašnjeg v.d. direktora, on jeste čovek podneo ostavku, ali svakako da je odgovornost vladajuće koalicije što još uvek nije ni konstatovala tu ostavku i što nije promenila ni direktora "Srbijagasa" ni članove Upravnog odbora "Srbijagasa", jer verovatno, da je to učinila, mi o ovome danas ne bismo raspravljali.
Što se tiče gospodina Milankovića, on je taj ugovor potpisao po zakonu, uz saglasnost Upravnog odbora. Prvo je tražio saglasnost Upravnog odbora, pa je potpisao ugovor. Vaš gospodin Ilić je bez saglasnosti Upravnog odbora potpisao aneks vredan 700 miliona evra.
Vi ste, manje-više, sada opsednuti gospodinom Milankovićem, malo-malo pa "Elektromreže Srbije" se pojavljuju u jednim novinama koje se kupuju na trafici, a nisu novine, ali mislim da to ima veze sa vašim biznisom, a o tome možemo drugi put da pričamo.

Zahvaljujem. Poštovani narodni poslanici, poštovano predsedništvo, poštovani potpredsedniče Vlade, nesumnjivo je da je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju jedan od ugaonih kamena srpske političke scene. Posmatrano dugoročno, potpisivanje ovog sporazuma predstavlja ujedno i temelj odnosa, kako prema prošlosti, tako i orijentire srpske budućnosti. Sporenja oko ovog sporazuma i njegova sudbina pokreću suštinski važnu temu za Srbiju, a to je – kojim putem treba da ide.
Pred nama su dva puta – evropski i neevropski i oba su legitimna. Neevropski put ima svoju legitimaciju kao jedna politička opcija, ali koji ima čitav niz praktičnih slabosti koje ga u mnogo čemu čine podložnim osporavanju.
Istovremeno ni EU ne može da bude cilj sam po sebi, ne može da bude samo marketing. EU je najuspešniji mirovni i ekonomski projekat posle Drugog svetskog rata i kao takav on je očišćen od svake euforije, od jeftine demagogije i od političke isključivosti. Zasnovan je na jasnom državnom i nacionalnom interesu.
U svakoj od 27 država članica postignut je istinski konsenzus političke elite i građanstva i u zemljama koje žele da postanu članice takav konsenzus ne postoji, osim u Srbiji. Ovde su neki pokušavali da se nametnu kao autentični tumači državnog i nacionalnog interesa Srbije, ali mislim da ne postoji niko ko bi poverovao da Srbija zaslužuje i da treba da ostane na repu Balkana.
Državni i nacionalni interes Srbije je da bude bogata, uspešna i integrisana u svetu.
Čim je iz Brisela nagovešteno da bi Unija mogla Srbiji da ponudi potpisivanje ovog sporazuma, političke stranke i javnost u Srbiji su se podelile. Osnovno razmišljanje onih koji su se tada protivili potpisivanju, a danas ratifikaciji SSP, moglo bi se sažeti na sledeći način. Srbija ovaj sporazum treba da potpiše kao celina, a pošto je 20 od 27 država članica priznalo nezavisnost Kosova, onda ga ne treba potpisivati, odnosno ratifikovati pošto je, na svu sreću, potpisan 28. aprila ove godine.
Od tog trenutka do danas imali smo prilike da čujemo i različite interpretacije ovog sporazuma. Njegov sadržaj, tumačenja, predstavljani su sa dosta nepreciznosti. Jer, kada pogledamo ovaj sporazum, šta vidimo? Da li Srbiju u izmenjenim granicama ili Sporazum o unapređenju političke, regionalne, trgovinske, sektorske, saradnje između Srbije i zemalja EU?
Naravno da vidimo ovo drugo. Jedan deo oponenata potpisivanja, a danas ratifikovanja nije dovodio u pitanje pozitivne ekonomske efekte ovog sporazuma, ali je osporavao odredbe o saradnji država u regionu koje su obuhvaćene procesom stabilizacije i pridruživanja, navodeći da pristajanje na ovakav vid regionalne saradnje znači priznanje nezavisnosti Kosova.
Evo, taj čuveni član 16. SSP kaže da Srbija treba da sarađuje sa državama u procesu stabilizacije i pridruživanja. Koliko znamo, Kosovo još uvek nije uključeno u proces stabilizacije i pridruživanja, a još manje je država, te je tako obaveza regionalne saradnje i Srbije i tvorevine koju ni Srbija, a ni sedam zemalja članica EU ne priznaju, jednostavno se ne može tumačiti kao posredno priznavanje nezavisnosti Kosova. Predmet člana 16. se odnosi pre svega na unapređenje ekonomske i trgovinske saradnje sa državama koje su u procesu stabilizacije i pridruživanja.
Srbija je ovakvu obavezu preuzela ne sada, potpisivanjem SPP, nego još potpisivanjem CEFTA sporazuma u decembru 2006. godine, a ugovorna strana Cefte je UNMIK kroz Kosovo.
Kosovo se u Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju pominje samo u članu 135, koji definiše teritorijalnu primenu Sporazuma i potpredsednik Vlade je pročitao taj član, pročitaću i ja za one koji su možda zaboravili.
Kaže: „Ovaj sporazum se ne primenjuje na Kosovu koje je trenutno pod međunarodnom upravom u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244 od 10. juna 1999. godine. On ne dovodi u pitanje sadašnji status Kosova niti određivanje njegovog konačnog položaja prema istoj Rezoluciji.“
Ista formulacija je korišćena još od zaključivanja Sporazuma o trgovini tekstilom i tekstilnim proizvodima između Srbije i Evropske zajednice iz 2005. godine, potom u Sporazumu o energetskoj zajednici, u Studiji o izvodljivosti, u CEFTA sporazumu, a tekst ovog člana 135. je predložen još 7. novembra 2005. godine, na prvoj zvaničnoj rundi pregovora između EU i tadašnje zajednice Srbija i Crna Gora.
O ovom članu nisu ni vođeni pregovori, već je samo prihvaćen. U identičnom obliku se pojavljuju u svim bilateralnim sporazumima između Srbije i EU, jer je i tada, a i danas, u skladu sa državnom politikom Srbije u odnosu prema Kosovu. Tri godine se pregovaralo uz punu svest da se ti sporazumi ne odnose na teritoriju Kosova, kao što se i SPP ne odnosi na teritoriju Kosova, a posle tri godine sada se bunimo i zahtevamo da se Kosovo ubaci u Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, pa je to u najmanju ruku neozbiljno.
Čuo se i argument da ovaj sporazum nije u skladu sa Ustavom Srbije. Možemo da raspravljamo o tome i da li je potpisivanje Kumanovskog sporazuma bilo u skladu sa tadašnjim Ustavom ili je bilo protivustavno, jer se napustio deo suvereniteta naše teritorije. I ovaj Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, a i svi sporazumi potpisani nakon 1999. godine, potpisivani su u skladu sa Kumanovskim sporazumom. Srbija je Sporazum CEFTA, Sporazum o regionalnoj energetskoj zajednici potpisala sa Unmikom, ali de facto sa delom svoje teritorije. Da li to znači da smo već tada priznali nezavisnost KiM, kako proizilazi iz nekih pravnih analiza koje su nuđene u predizbornoj kampanji.
Hajde da ne pričam više o tome, da se vratim na sam sporazum. Ukratko, ovo je sporazum o slobodnoj trgovini. Kao takav, on ima niz pozitivnih efekata po privredu i građane Srbije.
Roba iz Srbije ima slobodan pristup tržištu EU, što je naročita pogodnost za konkurentne firme iz Srbije; građani dobijaju robu i usluge većeg kvaliteta po nižim cenama usled većeg izbora, raste kreditni rejting zemlje, pojeftinjuju krediti za građane usled konkurencije u domenu pružanja finansijskih usluga, unapređuje se konkurentnost izlaznog sektora, linearno raste obim direktnih stranih investicija, produktivnost i zaposlenost u izvoznom sektoru, ostvaruju se pozitivni efekti na tekući bilans zemlje usled rasta izvoza.
Ipak, kada se govori o efektima ovog sporazuma, najpre i najčešće se pominje rast direktnih stranih investicija. Procena da će primena ovog sporazuma dovesti do porasta stranih investicija bazirana je na iskustvima zemalja koje su 2004. i 2007. godine ušle u EU. Jer, od političkih promena krajem 80-ih i početkom 90-ih, kada su te zemlje potpisale tzv. evropske sporazume, što je inače pandan današnjem Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, u osam postsocijalističkih zemalja uloženo je oko 158 milijardi evra direktnih stranih investicija.
Što se tiče usklađivanja propisa koji se pominju u Sporazumu, prema članu 72. Sporazuma ta obaveza je počela danom potpisivanja. Usklađivanje je fokusirano na osnovne elemente pravnih tekovina o unutrašnjem tržištu, pravosuđe, slobodu i bezbednost, kao i na druga područja vezana za trgovinu. Pored toga, jedan od dodatnih ciljeva jeste postizanje što skorije vizne liberalizacije. Zakoni koji čekaju na usvajanje jesu od suštinskog značaja za ukidanje viza za sve građane Srbije. To su zakon o strancima, o zaštiti podataka ličnosti i zakon o zaštiti državne granice.
Što se tiče unutrašnjeg tržišta, tu treba izdvojiti oblast iz zaštite konkurencije i kontrole državne pomoći. Pravila o zaštiti konkurencija, koja se odnose na pitanje zloupotrebe monopolskog položaja na kartele i položaj javnih preduzeća, ocenjivaće se na osnovu kriterijuma koji se primenjuju u Evropskoj zajednici. Garant primene ovih pravila u Srbiji biće Savet i Komisija za zaštitu konkurencije, koja će izmenama i dopunama Zakona o zaštiti konkurencije, za koje se iskreno nadam da će uskoro ući u skupštinsku proceduru, dobiti veća ovlašćenja kako bi ovo telo na našem tržištu imalo istu onu ulogu koju ima Evropska komisija na unutrašnjem tržištu EU.
Jedan od osnovnih ciljeva Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju jeste pridruživanje Srbije EU. Posle ovog sporazuma imaćemo samo još jedan ugovor da potpišemo onog momenta kada postanemo članica EU.
Pridruživanje se ostvaruje osnivanjem zajedničkih institucija. To su: savet za stabilizaciju i pridruživanje, odbor za stabilizaciju i pridruživanje i parlamentni odbor za stabilizaciju i pridruživanje. Sastav ovih tela činiće jednak broj predstavnika Srbije i EU. Ugovorne strane su se članom 139. dogovorile da pojedine odredbe od obostranog interesa, koje pre svega regulišu da trgovinska pitanja stupe na snagu i pre okončanja ratifikacije u svih 27 država članica.
Tako je pretežno od trgovinskih odredbi ovog sporazuma sačinjen i Prelazni sporazum, a u Luksemburgu su potpisana oba sporazuma, i Prelazni i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.
U zaključku se kaže da će Sporazum početi da se primenjuje kada Savet Evropske unije bude doneo odluku koja pozitivno ocenjuje saradnju Srbije sa Haškim tribunalom. Dakle, Sporazum je stupio na snagu 1. jula ove godine, ali se neće primenjivati ukoliko Savet ne bude doneo pomenutu odluku. Mi, naravno, očekujemo da Savet EU takvu odluku donese sada na svom sastanku 15. septembra u Briselu. To je jedan od ciljeva posete naše najviše delegacije Briselu.
Znači, sve ovo što sam pomenula, kao i usklađivanje propisa, nema mnogo efekta ukoliko se krupnim koracima ne nastavi u pravcu članstva prema EU.
Ponavljam, članstvo nije cilj sam po sebi već je samo sredstvo u ostvarenju jednog višeg cilja, a to je, da svaki građanin Srbije živi kao i svaki građanin EU sa svim evropskim pravima i obavezama, sa evropskim vrednostima i evropskim životnim standardom. Hvala na pažnji.

Dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, gospodine predsedniče Vlade, članovi Vlade, juče je kosovska skupština donela rezoluciju kojom se Kosovo proglašava nezavisnom državom. Danas i ovde Narodna skupština Republike Srbije ovu odluku treba da proglasi nevažećom i da potvrdi Odluku Vlade Republike Srbije kojom se poništavaju svi akti i sve radnje kojima privremeni organi samouprave na Kosovu proglašavaju jednostranu nezavisnost.
Činjenica je, i to ću ponoviti, i svaki put kada smo govorilo ovde u Skupštini o Kosovu to sam ponavljala, da je srpski pregovarački tim ulagao velike napore da se postigne kompromis. Tokom 2007. godine Srbija se nalazila pred velikim pritiskom glavnih članica NATO da sarađuje u postupku konačnog osamostaljenja Kosova. Srbija je odlučila da se politički i diplomatski suprotstavi ovom pritisku.
U suprotstavljanju tome, Srbija je našla jednog snažnog saveznika, Rusiju, a uspela je da podstakne i određene podele u EU.
Problem je, međutim, bio i ostao u tome što su vlast na KiM od 1999. godine naovamo faktički držale SAD i najistaknutije članice NATO. U tom smislu, otpor Srbije je bio prevashodno formalne prirode. Ovaj otpor je imao značaj svuda tamo gde su ostali da žive Srbi, a posebno na severu Kosova, gde je više godina tekao uporedan proces uvođenja paralelnih institucija pod nadzorom Beograda.
U diplomatskom otporu nezavisnosti KiM zvanični Beograd je istrajavao na tome da mu međunarodno pravo jemči suverenost i nepromenjivost granica. Ovakav stav imao je značaja dokle god su zapadne zemlje bile spremne da rešavaju ovo pitanje u okvirima UN, gde je Srbija mogla da računa na veto Rusije i Kine. Međutim, tokom posete Albaniji u junu 2007. godine, predsednik SAD, Džordž Buš je izjavio da u određenom trenutku i to što pre moramo da kažemo – dosta je bilo, Kosovo je nezavisno.
Ova izjava značila je jasno obećanje da će Kosovo biti nezavisno i to bez obzira na rezultate pregovora i eventualnog protivljenja Rusije. Posle ove izjave postalo je sasvim izvesno da će SAD i njihovi evropski saveznici priznati nezavisno Kosovo, sa ili bez podrške Saveta bezbednosti. Nezavisnost Kosova predstavlja presedan u istoriji postojanja UN. To sigurno nije jedinstven slučaj, jer nema ama baš ničega jedinstvenog u slučaju Kosova. U svetu postoje desetine teritorija koje žele da proglase nezavisnost po kosovskom modelu.
Ova nezavisnost predstavlja ostvarenje albanskog sna o nezavisnoj državi, jedan korak bliže ostvarenju projekta "velika Albanija". Kosovo je prvi put, da se podsetimo, proglasilo nezavisnost 2. jula 1990. godine i tada takvu deklaraciju nije niko prihvatio. Nažalost, činjenica je da jučerašnje proglašenje nezavisnosti ima daleko veće šanse da bude prihvaćeno. Ali, oni koji budu priznavali nezavisnost moraju da budu svesni da nakon toga mogu da uslede samo novi problemi, a ponajmanje je verovatno da je nađeno neko trajno rešenje.
Najvažnije od svega je da Srbija neće priznati nezavisnost KiM, već da će ga tretirati kao svoju teritoriju. Čak i da sve evropske zemlje priznaju nezavisnost Kosova, to priznanje bi i dalje ostavilo brojna otvorena pitanja i probleme. U tim okolnostima samo proglašenje, pa čak ni priznanje ne rešava skoro ništa. Oni koji misle da je ovo kraj raspada Jugoslavije ili da se time rešava poslednji preostali problem Balkana, u ozbiljnoj su zabludi.
Srpska etnička većina na KiM odavno je izgubljena. Neka istoričari utvrde kada se to tačno desilo. Ja, ne mogu da spekulišem. Na KiM danas živi većinsko stanovništvo koje je naraštajima naučilo da u srpskim vlastima vidi krvnog neprijatelja, a da na Srbe gleda kao na strani element, koji treba da bude iseljen čim se ukaže prilika.
Znači, jasno je da modeli kohabitacije ovde nisu primenljivi. Makar ne, u neposrednoj budućnosti. I pored polukolonijalnog stanja na KiM, koje je zavedeno 1999. godine, uspostavljanjem vlasti UNMIK-a i KFOR-a, kolonijalni upravnici nisu uspeli da stvore multietničko društvo, čak su i odustali u praksi od ovog cilja posle izvesnog vremena. Štaviše, pred njihovim očima dogodila se erupcija etnički motivisanog nasilja Albanaca protiv Srba u martu 2004. godine.
Vlada Srbije je od 2005. neprekidno zastupala formulu – više od autonomije, manje od nezavisnosti. Srpski pregovarački tim pristao je najpre na potpunu finansijsku autonomiju pokrajine, zatim na ingerencije Kosovu – 99% oblasti, pa čak i na članstvo u međunarodnim organizacijama, osim u Organizaciji UN. Pošto ta, čak ni simbolička suverenost nije dozvoljena Srbiji od strane međunarodne zajednice i pošto je kosovska skupština jednostrano proglasila nezavisnost, Srbiji na Kosovu i Metohiji preostaje jedan interes koji po značaju premašuje sve ostale. To je pitanje više od stotinu hiljada stanovnika oblasti, pripadnika naroda koji Srbiju smatraju otadžbinom, kao i pitanje 200 hiljada Srba koji su 1999. godine prognani u ostale krajeve Srbije. Pošto Srbija nije u stanju da Kosovo i Metohiju stvarno i potpuno vrati u sastav svoje države, bez obzira na to koliko to želela, onda je najvažnije da se tim ljudima obezbede povratak, sigurnost i sloboda. Međunarodna zajednica mora, iako to do sada nije radila, da apsolutno i bezrezervno podrži povratak izbeglih Srba na njihova ognjišta.
Istine radi, treba reći da Kosovo nikada nije dobilo obećanje međunarodne zajednice da će odmah dobiti pravu nezavisnost. Međunarodna zajednica i albanski političari na Kosovu se poigravaju ovom rečju.
Zapadne države su spremne da upotrebe ovu reč da bi albanski političari mogli da svom biračkom telu predstave da su izvojevali ono što su im obećali. Ustvari, reč je o nadgledanoj nezavisnosti, slično onoj u Bosni, u kojoj će visoki predstavnik EU biti neki lord, protektor Kosova, koji će moći da, bez ograničenja, smenjuje lokalne političare, da se meša u poslove svih organa vlasti. To je daleko od uobičajenog pojma nezavisnosti.
Poređenja radi, ni 12 godina posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma, BiH nije prestala da bude međunarodni protektorat. Slično može da se očekuje i na ovom nezavisnom Kosovu.
Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova i Metohije, svoj teritorijalni integritet i suverenitet čuvaće svim demokratskim sredstvima, pravnim argumentima i diplomatijom. Neće pribegavati nasilju i ratu.
To je zadatak koji je pred svima nama. Treba da budemo uporni u svojoj legitimnoj borbi za poštovanje međunarodnog prava.
Ta će borba biti i duga i teška i zato treba da ostanemo pribrani, racionalni i iznad svega odgovorni. To je onaj minimum koji možemo da učinimo za naše sunarodnike na Kosovu i Metohiji.
Neki pokušavaju da opet Kosovo i Metohiju zloupotrebe za promociju svojih stanaka, neki su sada čak i u kampanji. Kad god se to tako radilo sa Kosovom i Metohijom, Srbima na Kosovu i Metohiji nije bilo nikada gore. Njima su potrebna dela, a ne velike reči, kako god one lepo zvučale.
Međutim, Kosovo i Metohija se ne brani, ono što je sigurno – besmislenim vandalizmom i rušenjem gradova u kojima svi živimo. Bes, ogorčenje, razočarenje zbog proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije ne može da se iskazuje i ne sme da se iskazuje demoliranjem izloga, uništavanjem prostorija parlamentarnih stranaka, napadima na novinare, kamenovanjem ambasada.
Od takvih pojava Srbima na Kosovu i Metohiji može biti samo teže, a nikako lakše. Njima je potrebna konkretna pomoć države Srbije, svih njenih institucija i ministarstava. To je jedini način da Srbi ostanu na Kosovu i Metohiji. Jer, ako oni odu, šta će nam prazna teritorija, pa makar je bilo i 15%.

Poštovane kolege narodni poslanici, gospodine predsedniče Republike, predsedniče Vlade, poštovani ministri, ovo je treća rezolucija o KiM koju donosimo u ovom skupštinskom zdanju. Od 1999. godine do danas nije pronađeno rešenje koje bi zadovoljilo obe strane, srpsku i albansku, ili rešenje koje bi bilo podjednako neprihvatljivo za državu Srbiju i albansku zajednicu na Kosovu. Nije pronađen kompromis. Kompromis je u politici pobeda, a ne poraz. Nisu uspeli da ga pronađu razni pregovarači, od Marti Ahtisarija, pa do ''Trojke''. Zaključili su da je nemoguće pomiriti dva suprotstavljena gledišta, albansko, koja ne pristaje ni na šta osim nezavisnosti i srpsko, koja pristaje na sve osim nezavisnosti.
Albanska zajednica insistira da se aktuelno stanje ozvaniči, zahteva da se proglasi nezavisnost Kosova i time jednostrano reše svi problemi. Srbija insistira na poštovanju Rezolucije 1244, odnosno poštovanju teritorijalnog integriteta i celovitosti zemlje, uz maksimalno uvažavanje svih normativno pravnih akata vezano za međunarodno pravo i Povelju UN. Dakle, ovo su dijametralno suprotni stavovi oko kojih, praktično, nema i verovatno više neće biti razgovora, ali ni kompromisa, ne zato što to ne želi Srbija, već zato što to ne žele Albanci, u čemu im podršku pružaju delovi međunarodne zajednice.
U ovom predlogu skupštinske rezolucije kaže se da ovlašćeni predstavnici Republike Srbije treba da nastave napore kako bi se obnovili pregovori i pronašlo rešenje u duhu međunarodnog prava. Odluka međunarodne zajednice da Kosovu da nezavisnost mimo volje Srbije predstavljala bi jedinstven presedan u istoriji postojanja UN. S druge strane, nezavisnost KiM predstavljala bi ostvarenje albanskog sna o nezavisnoj državi i jedan korak bliže ostvarenju projekta ''Velike Albanije''. Vekovni san albanskih ekstremista ovog puta im je na dohvat ruke. Volja albanskog naroda da se odvoji od Srbije jeste šovinistička, rasistička i besmislena, ali činjenica da iza nje stoji čitav narod čini je značajnom i neporecivom.
U svim dosadašnjim pregovorima Srbija je ponudila različita rešenja i dala više fleksibilnih predloga. Neki ovde su se takvim predlozima podsmevali, ali pošto sami nisu ponudili ništa osim praznih reči i kritike, niko ih nije ozbiljno shvatao. Lako je kritikovati, ali do rešenja je teško doći.
Želimo da ovom prilikom odamo priznanje srpskom pregovaračkom timu na upornosti i strpljenju, stručnosti i hrabrosti. Hrabro su sedeli preko puta ubica i kriminalaca, koji su preko noći postali demokratski lideri Albanaca, i dostojanstveno su podneli da budu stavljeni u istu ravan sa njima.
Srbija na KiM ima jedan interes koji daleko premašuje sve ostale. To je pitanje više od stotinu hiljada stanovnika oblasti, pripadnika naroda koji Srbiju smatraju otadžbinom, kao i pitanje dve stotine hiljada Srba koji su 1999. godine prognani u ostale krajeve Srbije.
Pošto Srbija nije u stanju da KiM stvarno i potpuno vrati u sastav svoje države, bez obzira koliko to želela, onda je najvažnije da se tim ljudima obezbede povratak, sigurnost i sloboda. Međunarodna zajednica mora, iako to do sada nije radila, da apsolutno i bezrezervno podrži povratak izbeglih Srba na svoje ognjište.
Što se tiče teksta Rezolucije o kome danas razgovaramo i koji će biti usvojen na kraju ove rasprave, za G17 plus je neprihvatljiv član 6. kojim bi Narodna skupština trebalo da donese odluku o proglašenju vojne neutralnosti Republike Srbije. Kaže se u tekstu – vojna neutralnost u odnosu na postojeće vojne saveze. Molimo pisce ove rezolucije da nam kažu koliko to ima vojnih saveza u svetu. Znamo za jedan – Severnoatlantski savez, a ako se u međuvremenu pojavio još neki, molimo da o tome dobijemo informaciju.
Ovaj član je neprihvatljiv za nas jer se odmah postavlja pitanje – da li Srbija ima kapacitete koji imaju države poput Švajcarske, Austrije, Švedske, Irske, Malte, Kipra, Finske, koje nisu članice NATO, ali koje nisu ni vojno neutralne.
Čak i te evropske zemlje, od kraja hladnog rata do sada, preispituju se da li treba da ostanu vojno neutralne, a mnoge od njih u programu Partnerstvo za mir tesno sarađuju sa NATOM, čak u većem obimu nego i same zemlje članice NATO. Učestvuju u svim mirovnim misijama NATO, izdvajaju značajne sume novca, a u tome se posebno ističu Švajcarska i Austrija, koje ulažu i u zajednička istraživanja, investicije i vojnu tehnologiju NATO.
Prema tome, ideja o vojnoj neutralnosti Srbije, premda legitimno, deo je političkog programa nekih političkih stranaka, gde kao takva ne zaslužuje mesto da ima u ovoj skupštinskoj rezoluciji.
Za G17 plus su evroatlantske integracije neodvojive. Tačno je da ulazak u NATO nije preduslov za članstvo u EU. Takva formulacija ne postoji ni u jednom od zvaničnih dokumenata koji se tiču EU, ali deo kriterijuma za NATO poklapa se sa kopenhagenškim kriterijumima za članstvo u EU. Studija proširenja NATO, iz 1995. godine, definiše da su principi demokratije, ljudskih prava, tržišne privrede, razrešeni odnosi sa susedima preduslov za članstvo u NATO. To znači da su vrednosti koje se moraju dostići za članstvo u NATO i u EU praktično iste.
Pitamo se, da li ovakav stav – ne NATO, i još, ne Evropa, podrazumeva i raskidanje do sada potpisanih ugovora sa NATO-m, uključujući i ugovor o vazdušnom i kopnenom tranzitu NATO trupa kroz Srbiju.
Drugo, postavljam pitanje šta znači tačka ''đ'', u kojoj Narodna skupština nalaže Vladi da međunarodni sporazumi koje Republika Srbija zaključuje, uključujući i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, moraju biti u funkciji očuvanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje.
Ova tačka ne znači ništa. Zašto se navodi samo jedan za Srbiju trenutno najvažniji međunarodni ugovor, Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Pa, Srbija je parafirala taj sporazum, Vlada ga je jednoglasno usvojila na svojoj sednici 6. decembra. Tada je odlučeno da Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju jeste u funkciji očuvanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje. Da li se nešto promenilo u ove poslednje dve nedelje? Nije. Zato mislimo da je i ovo nepotrebno da stoji u rezoluciji.
Zatim, šta je sa prethodnim ugovorima koje je Srbija potpisala sa EU? Šta je sa Sporazumom o tekstilu? Šta je sa CEFTA, sa Energetskom zajednicom? Hoćemo li ih naknadno sad preispitivati ili su oni zadovoljili ovaj pomenuti kriterijum, odnosno funkciju?
Parafiranje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju je potvrdilo evidentnu spremnost Evropske zajednice da uloži dodatne napore kako bi se Srbija institucionalno uskladila sa korpusom ekonomskih i političkih regulativa EU.
Šta je sporno u tim ugovorima? Pa, jedan te isti član se pojavljuje u svim sporazumima i on glasi: ovaj sporazum se neće primenjivati na Kosovu, koje je pod upravom međunarodne administracije, u skladu sa Rezolucijom 1244, od 10. juna 1999. godine.
Ovo je bez prejudiciranja sadašnjeg statusa Kosova ili određivanja njegovog finalnog statusa po istoj rezoluciji. Dakle, jedan te isti član se nalazi u svim sporazumima koje je Srbija do sada ili potpisala ili parafirala, kao što je reč o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju.
Znači, za nas je ovo lažna dilema, da li je Srbija prinuđena da bira između Kosova i EU. To jednostavno nije tačno, za G17 plus, mi biramo i Kosovo u Srbiji i Srbiju u EU.
Na poslednjim parlamentarnim izborima građani su već glasali za evropsku opciju i za nastavak evropskih integracija. To je jedan od pet principa na kojima počiva vladajuća koalicija.
Ako neko ima nameru da taj princip izmeni ili izbaci, moraće ponovo da traži podršku građana za tako nešto. Ako odlučimo da nećemo u EU zbog odnosa Unije prema novom statusu KiM, pa to zaista neće sprečiti nikoga u EU, bilo koju zemlju, da donese odluku o statusu KiM.
Srbija time ne brani Kosovo, ali ugrožava istorijsku šansu generacijama koje dolaze da postanu ravnopravni deo najuspešnijeg mirovnog ali i ekonomskog projekta u istoriji.
G17 plus će uvek biti na strani onih koji brane nacionalni interes Srbije. U ovom trenutku ubrzane evropske integracije nemaju alternativu. Ne morate da budete evrooptimista da biste to priznali, možete da mislite sve najgore i o Briselu i o birokratiji, i o politici uslovljavanja, ali ne smete da zemlju udaljavate od integracija.
Podršku o ulasku u EU daju oko 70% naših građana, a tu podršku nema nijedna stranka, nijedan političar. Mi smo rođeni u Evropi, naši preci su rođeni u Evropi, naša deca se rađaju u Evropi, pa zašto još uvek nismo članica EU? Zato što su nas političari iz prethodnog perioda izolovali od ostatka Evrope. Mi ne smemo da ponovimo greške tih političara. Kada evropski voz jednom protutnji, bez zaustavljanja kroz beogradsku stanicu, pitanje je kada će sledeći put stići.
Naravno da nismo zadovoljni, da smo ljuti što neke članice EU ne razumeju našu borbu za očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta zemlje. Naravno da nije svejedno kad neko preti da će vam oteti deo zemlje, ali nisu sve evropske zemlje sklone da podrže takvo kršenje međunarodnog prava.
Za EU je loše što ne postoji jedinstvena spoljna politika Unije, ali to u ovom trenutku za Srbiju dobro. Pre neki dan je rumunski parlament doneo deklaraciju da neće priznati nezavisnost KiM. Slično misle u Grčkoj, Španiji, Slovačkoj, Bugarskoj, na Kipru. Slažem se da to nisu vodeće zemlje EU, ali nisu ni beznačajne.
S druge strane, mi vrlo cenimo podršku koju nam od prvog dana naše borbe za očuvanje suvereniteta pružaju Rusija, Kina, Indija, Indonezija, brojne druge vanevropske zemlje, ali bilo bi jako važno, u našem interesu je, da povećamo broj zemalja članica EU koje bi podržale naše nastojanje da očuvamo celovitost zemlje. Međutim, ne postoji način da to postignemo ukoliko se izjasnimo da ne želimo da uđemo u EU ili da želimo da uđemo pod našim uslovima, što ne biva nikako.
Mi treba da lobiramo, da svakog dana radimo na tome, da povećamo broj onih zemalja članica koje će shvatiti da je kršenje međunarodnog prava loše i za njih same.
Ali, nije samo spoljna politika EU razlog zbog koga hoćemo ili nećemo da uđemo u Evropsku zajednicu, ima mnogo drugih standarda: u ekonomiji, u ekologiji, u zaštiti ljudskih prava, poštovanju osnovnih sloboda, u poljoprivredi. To su standardi kojima mi kao društvo težimo. Te standarde je stvorila EU, mi želimo da ih postignemo i dostignemo, da bi smo obezbedili bolji život za sve naše građane.
G17 plus smatra da nipošto ne smemo odlagati potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, jer je to prvi ugovorni odnos između Srbije i EU. Svaka drugačija odluka je gubitnička, iracionalna i doneta iz inata. Inat jeste možda najpoznatiji srpski brend, čije smo posledice i te kako osećali u ne tako davnoj, a još manje slavnoj, prošlosti. Inat može da donese kratkoročnu dobit, ali na dugi rok nanosi štetu svima.
Mi moramo da imamo racionalan cilj pred sobom i objektivnu spoznaju sopstvenih mogućnosti. Pri svim važnim odlukama moramo se voditi razumom, a ne emocijama. Razum nalaže da je za Srbiju evropski put zacementiran potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, a emocije nam govore suprotno. Upravo je razumna većina Srbije uspevala da Srbiju zadrži na putu ekonomskih i društvenih reformi, na putu mira i stabilnosti na evropskom putu. Zbog ogromne podrške građana evropskim integracijama, niko nema pravo, ni jedna stranka, ni jedan političar, da taj put zaustavlja.
Na kraju, da ne bude zabune, G17 plus će glasati za ovu rezoluciju. U potpunosti podržavamo one delove rezolucije koji se odnose na borbu za očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje. Ali, s druge strane, ovi sporni delovi, koji za nas nisu prihvatljivi i koje sam navela, napisani su da ih svako može tumačiti onako kako želi. Mi ih tumačimo kao opredeljenost za evropske integracije.
Glasaćemo, ne samo zato što smo svesni političkog i istorijskog trenutka u kome se Srbija nalazi, već, pre svega, zbog ono malo preostalih Srba na KiM i mnogo više onih Srba koji su izbegli u druge delove Srbije i koji od nas, ovde, večeras, očekuju bar minimum jedinstva. Hvala. (Aplauz.)

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Gospodine potpredsedniče Vlade, drage kolege narodni poslanici, ukratko ću reći o Predlogu zakona o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije.
Bavila sam se više primerima iz regiona i na tome sam bazirala svoj govor. Niko do sada nije delio besplatne akcije na način kako će to biti urađeno u Srbiji, zato što se u ovakvom postupku ne dobijaju vaučer bez pokrića, već realne pare kroz akcije. Ovim zakonom se, na neki način, ispravljaju nepravde iz prošlosti u meri u kojoj je to moguće, ako je to uopšte moguće, a pojačava se i ubrzava proces restrukturiranja i privatizacije javnih preduzeća.
Po podeli besplatnih akcija najsvetliji primer je Slovenija, koja je to uradila još početkom '90. godina, odmah nakon otcepljenja. Njihov primer niko iz regiona nije iskopirao, a podela besplatnih akcija nije baš bila popularna među našim komšijama.
Dakle, privatizacione vaučere dobili su svi građani Slovenije. Oni koji su 1993. imali do 20 godina, dobili su vaučer ili sertifikat od 100.000 tolara, to je sadašnjih oko 1.300 evra. Ovi vaučeri nisu mogli da se unovčavaju, već samo da se njima kupuju akcije u preduzećima. Građanima do 30 godina starosti pripalo je 200.000 tolara, odnosno oko 2.600 evra, a oni građani do 40 godina starosti dobili su 300.000 tolara ili oko 3.900 evra.
Građani koji su imali do 50 godina dobili su 400.000 tolara ili 5.200 evra, a stariji od 50 čak 500.000 tolara ili 6.500 evra. Postojala je i mogućnost dobijanja popusta od 50% ako se kupe akcije u firmi u kojoj građanin i radi. Slovenci su sami birali za čije akcije će iskoristiti vaučere. Najmudriji su bili oni koji su ih iskoristili za kupovinu akcije Mure, Uniona, Leka Krke, Pivovarne Laško, ali akcije tih kompanija su stalno rasle i danas su te kompanije veoma uspešne.
U Sloveniji je, međutim, bilo i gubitnika. To su bili oni koji su uložili vaučer u neprofitabilna preduzeća. Akcije su pale, nije bilo dividendi i sertifikati su postali samo bezvredni papiri. U jednom trenutku, pred kraj privatizacije, dogodilo se da je kod građana bilo više vaučera nego imovine za privatizaciju.
Što se tiče građana Hrvatske, oni nisu dobili besplatne akcije, već su imali povlastice prilikom kupovine na berzi. Prvi put po metodi inicijalne javne ponude građani su kupovali akcije naftne kompanije ''Ina'' u vrednosti do 5.000 evra, a i mnogi građani Hrvatske se nisu libili da uzmu kredit ili prodaju stan kako bi kupili ove akcije.
Cena u javnoj ponudi je bila 1.690 kuna, odnosno 230 evra i prvog dana trgovanja akcije Ine su na Zagrebačkoj berzi skočile za 28%, uz ukupan promet od skoro 190 miliona kuna, odnosno gotovo 26 miliona evra. Prvog dana na berzi svaki građanin koji je učestvovao u inicijalnoj javnoj ponudi Ine zaradio je 90 dolara po akciji. Slučaj Hrvatskog telekoma je svež, mislim da je većina nas za to čula, ako ne i bliže pročitala.
Tu je vlada putem javne ponude prodala 32,5% akcija i to 25% građanima i 7% institucionalnim investitorima. Cena akcije u javnoj ponudi je bila 265 kuna, odnosno 36 evra, a prosečan paket 15.100 kuna, odnosno 2.070 evra. Cena po akciji već prvog dana je porasla za 115 kuna i to je rast od 43% ,u toku dana je izlazila do nivoa od 419 kuna. Građani koji su prodali pakete od 63 akcije prvog dana po ceni od 419 kuna, zaradili su čak 1.328 evra.
U Mađarskoj primena ovog metoda inicijalne javne ponude kod mađarske kompanije za prevoz putnika Nabi iz 1997., jedna je od najuspešnijih inicijalnih javnih ponuda u ovoj zemlji, jer su akcije skočile, a kompanija ojačala. Dobar primer je i kod Mađarskog MOL-a, koji sada vredi 13 milijardi evra.
I u Rumuniji imaju iskustva sa inicijalnom javnom ponudom. Jedan od najuspešnijih je bio slučaj kompjuterske kompanije Flamingo internacional iz jula 2005. Moram da kažem da ni Bugarska nije loš primer, a dve banke su imale značajan uspeh. Prvog dana trgovanja ''Corporate commertial bank'' imala je skok od 30%, a nedelju dana kasnije ''First investment bank'' je porasla za 13%.
Da se sad vratimo na Srbiju, kad smo videli kako je to urađeno u regionu. Svi koji do sada nisu dobili besplatne akcije u procesu privatizacije ovim zakonom dobijaju pravo na njih. Zaposleni u javnim preduzećima dobijaju pravo da pre otpočinjanja privatizacije u svakom od navedenih šest preduzeća upišu akcije, a tih šest preduzeća su EPS, uključujući i elektromreže Srbije, Rudnik Resavica, kopovi Kosova, termoelektrane Kosova, elektro Kosmet, NIS, uključujući i Trans-naftu i Srbija gas, JAT, Telekom, uključujući i PTT Srbiju, Aerodrom Beograd i Galenika.
Svi punoletni građani koji su stekli punoletstvo 31. decembra 2008., a imaju državljanstvo Srbije najkasnije do 30. juna 2007., imaju pravo na besplatne akcije i svi dobijaju podjednako. Celokupna masa sredstava za građane deliće se na oko 3.850.000 osoba, a računica govori da će građanima biti podeljeno oko četiri milijarde evra.
Ovaj zakon je obaveza nasleđena još od 2001. godine. Da nije bilo ovog predloga o kome danas raspravljamo, iz Privatizacionog registra bi moglo da se dobije 50-60 evra po osobi. Ideja je da se ovim predlogom ubrza proces privatizacije i listiranja izlaska javnih preduzeća na berzu.
Besplatne akcije su motiv da se kroz proces restrukturiranja promene vlasništva i način funkcionisanja na berzi brže skine svaki veo tajnosti o poslovanju javnih preduzeća. O tome smo više puta raspravljali u ovom parlamentu.
Neću govoriti mnogo o detaljima. Čuli ste to i od potpredsednika Vlade i pojedinih narodnih poslanika. Samo ću reći da je procena da je tržišna vrednost svih šest javnih preduzeća u momentu privatizacije oko 25 milijardi evra. Računica kaže da je 15% te sume tri milijarde i 750 miliona evra, da se toj sumi dodaje novac od već privatizovanih 68 preduzeća metodom tendera, što iznosi oko 250 miliona evra.
Kada se podvuče crta, ukupna suma za građane je oko 4 milijarde evra.
Kada se doda ono što mogu da podele i dobiju zaposleni i bivši radnici šest javnih preduzeća, ukupna suma koja će biti podeljena iznosi 4,75 milijardi evra. Važno je reći da su ovo procene, a da stvarne tržišne vrednosti mogu biti i veće, a mogu biti, što se ipak vrlo retko dešava, niže od ove sume.
Može biti da ovaj predlog nije idealan, da nije ni najbolji, ali je po prvi put predviđeno da i običan čovek dobije neki realan novac, jer je učestvovao u stvaranju onoga što je nacionalno bogatstvo i vrednost. Ovaj zakon će svakako ubrzati privatizaciju, naterati javna preduzeća da izađu na berzu, usmeriti pažnju investitora prema nama, pripremiti sve nas za pravila i principe tržišta EU. Znači, pored para za obične ljude, to je sasvim dovoljno od jednog zakona.
Što se tiče ovih izmena o kojima je govorio gospodin potpredsednik Vlade, mi znamo da su sindikati obilazili, da tako kažem, sve poslaničke grupe i da smo svi, na osnovu onoga što su sindikati zahtevali, podnosili amandmane. Neke od tih amandmana Vlada je prihvatila, a ključno je to što su sindikati ipak rešili da ne moraju da na sopstvenom referendumu u sopstvenoj firmi da se opredeljuju između bonusa i akcija.
Meni se čini da je ponekad bolje da ljudima ne date pravo izbora, nego da propišete šta treba da se uradi, jer kada im date pravo izbora, onda ih zbunite, pa se većina boji da li će manjina biti zadovoljna, onda se manjina boji da će ih većina preglasati.
No, da ne elaboriram dalje. U svakom slučaju, u naknadnim razmatranjima i razgovorima sa relevantnim sindikatima zaključeno je da se u određenoj meri komplikuje ostvarivanje prava zaposlenih i bivših zaposlenih i da je na taj način doneta odluka da se ukloni koncept novčane naknade ili bonusa, kako je to bilo u prvobitnom predlogu zakona, iz celokupnog teksta.
To su tražile određene sindikalne organizacije, a mi narodni poslanici smo te predloge izneli Vladi i na kraju, kada dobijemo prečišćen tekst zakona, videćemo šta je sve od predloga usvojeno. Hvala na pažnji.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče. Poštovane kolege narodni poslanici, javila sam se po članu 103. Poslovnika koji kaže da govornik može govoriti samo o pitanju koje je na dnevnom redu, a nije na odmet pomenuti i član 104. koji kaže da su narodni poslanici dužni da se obraćaju jedni drugima sa uvažavanjem.
U tom smislu, apelujem na sve narodne poslanike da nastavimo rad po pitanjima koja su na dnevnom redu, da nastavimo raspravu o amandmanima. Mislim da nam je svima u interesu da Narodna skupština radi dobro i efikasno, da radimo posao za koji su nas građani birali i za koji smo plaćeni. Ispred poslaničke grupe G17 plus niko se više po Poslovniku neće javljati. Zato vas molim da nastavimo raspravu o amandmanima. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Drage kolege narodni poslanici, ovo zbog čega se javljam Poslovnik nije predvideo.
Nema tog člana koji predviđa da će se ugroziti život ili imovina bilo kog narodnog poslanika, niti se to može predvideti u bilo kom skupštinskom sazivu, u bilo kom skupštinskom radu.
Narodni poslanik G17 plus Stojanka Petković je doživela to da se na njenu kuću bace eksplozivne naprave u petak, u 20,15 časova, i da se pričini velika materijalna šteta.
Na svu sreću, nije bilo povređenih, nije bilo žrtava. Očekujemo od UNMIK policije, od kosovskih policijskih snaga da otkriju počinioce i da ih kazne, ali očekujemo i od države Srbije da reaguje, jer se radi ne samo o napadu na porodicu Petković, već o napadu na instituciju države Srbije, na Narodnu skupštinu.
Stojanka Petković je godinama ukazivala na kriminal i korupciju, na težak položaj Srba na Kosovu i Metohiji. Možda se u tome i kriju razlozi ovog gnusnog napada.
Ne želim da nagađam, niti stranka G17 plus želi da nagađa ko je ovo učinio, ali očekujemo reakcije. Očekujemo i da Skupština osudi ovaj događaj, očekujemo da ovaj događaj osudi i Odbor za Kosovo i Metohiju, čiji je Stojanka Petković član.
Mogu samo da kažem da počinioci nisu uspeli u svojoj nameri. Niti će Stojanka Petković otići sa Kosova, niti će stranka G17 plus prestati da deluje na Kosovu. Naprotiv, ovih dana formiramo pokrajinski odbor i želimo da delujemo na teritoriji cele Srbije, uključujući i teritoriju Kosova i Metohije. Hvala vam.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da starije generacije naših sugrađana pamte da su mogli u jednom danu i da rezervišu kartu i uzmu pasoš i otputuju u bilo koju zemlju EU, ali mladim ljudima ovde koji su rođeni u doba najveće izolacije i krize kroz koju je Srbija prošla to svakako nije poznato. Danas se  građani Srbije ne osećaju stanovnicima Evrope, jer im se ograničava jedno od osnovnih prava na kojima počiva EU, a to je pravo slobode, odnosno to je sloboda kretanja. Situacija postaje sve teža za Srbiju zato što se taj šengenski zid, koji je zamenio Berlinski zid, sve više približava našim granicama.
Pitanje svrstavanja na pozitivnu listu viznog sistema EU u našoj javnosti je predstavljeno isključivo kao političko pitanje. To je samo delimično tačno, jer svaka odluka koju donosi ovlašćeni organ, bilo EU ili pojedine države, zavisi od političke volje. Ta politička volja mora da bude utemeljena na nekim određenim činjenicama koje zadovoljavaju određene kriterijume. EU te kriterijume je odredila, ali oni, nažalost, nisu formulisani u jasnu listu uslova koji kada se ispune automatski svrstavaju neku državu na pozitivnu listu viznog režima EU.
Oni su po svojoj strukturi opšti, pružaju veliku mogućnost diskrecione ocene, ali pokazuju na određene oblasti u kojima treba napraviti jasan pomak u reformama i primeni zakonskih i podzakonskih rešenja. Ti kriterijumi su formulisani u Uredbi Evropskog saveta broj 539 od 15. marta 2001. godine
Procesi i tranzicije koji, zapravo, znače prilagođavanje našeg ekonomskog i društvenog sistema standardima koje je utvrdila EU jesu veoma bolni za građane Srbije. Nizak životni standard, visoka stopa nezaposlenosti, organizovani kriminal, korupcija, kao i drugi problemi sa kojima se ovo društvo susreće kod građana Srbije stvaraju utisak da nema nikakvog napretka, te da evropska budućnost zemlje predstavlja samo jedan san koji se nikada neće ostvariti.
Upravo bi pojavljivanje Srbije na beloj šengenskoj listi predstavljalo veliki podsticaj ovoj veri u evropske integracije, koja postoji. To bi bio najopipljiviji rezultat evropskih integracija, jer znamo da izolacija donosi ksenofobiju, distancu prema strancima, pothranjuje teorije zavere, pa čak i mržnju.
Biti na beloj šengenskoj listi znači dosegnuti jednu od ključnih vrednosti EU, a to je sloboda kretanja ljudi. Odsustvo redova ispred ambasada zapadnoevropskih država i slobodan prelaz granica kod građana Srbije bi stvorili osećaj da konačno i pripadaju zajednici evropskih naroda.
Srbija i EU su 18. septembra ove godine potpisale Sporazum o viznim olakšicama koji raznim kategorijama naših građana omogućava da od Nove godine brže, jednostavnije i jeftinije dobiju dozvolu za ulazak u zemlje šengena. Lista je znatno proširena u odnosu na prvobitan predlog i obuhvata dve trećine građana Srbije koji poseduju važeći pasoš, ali to je i dalje tek petina ukupnog stanovništva, imajući u vidu da svega 11,7% građana, tek svaki deveti, ima važeću putnu ispravu. Znači, da bi putovali Evropom većina građana Srbije ipak će pričekati na liberalizaciju viza, odnosno ukidanje viznog režima, a da bi mogli otpočeti ozbiljni pregovori o belom šengenu Srbija ne samo da mora da usvoji još niz zakona, već i da uloži nekoliko stotina miliona evra u modernizaciju svojih graničnih prelaza.
Istovremeno sa Sporazumom o viznim olakšicama potpisali smo i Sporazum o readmisiji koji nalaže Srbiji da prihvati povraćaj svojih građana iz zemalja EU koji su tamo ušli bez valjanih dokumenata, kao i državljana trećih zemalja koji su direktno iz Srbije nelegalno ušli na teritoriju države EU. Konačnu reč o tim Sporazumima daće ministri pravosuđa i unutrašnjih poslova EU na zasedanju 8. i 9. novembra, a Evropski parlament se već izjasnio po skraćenoj proceduri, tako da bi ovi sporazumi stupili na snagu 8. januara 2008. godine.
Zajedno sa Srbijom Sporazume o viznim olakšicama i readmisiji potpisale su i druge zemlje potencijalne članice Unije – Crna Gora, Bosna i Hercegovina i Makedonija, dok je Albanija potpisala samo Sporazum o viznim olakšicama budući da odranije ima potpisan Sporazum o readmisiji. Građani Hrvatske koja je od svih zemalja u regionu najbliža prijemu u EU već godinama slobodno, bez viza, ulaze na teritoriju EU. Novina je i to da su ministri EU odobrili građanima Hrvatske da samo sa ličnim kartama putuju u Italiju, Sloveniju i Mađarsku.
Vizne olakšice se odnose na sve zemlje u regionu, dok će liberalizacija viza zavisiti od toga kojom brzinom svaka od zemalja bude ispunjavala neophodne uslove kao što su bezbednost dokumenata, zaštita spoljnih granica, borba protiv organizovanog kriminala, krijumčarenja i ilegalne trgovine.
Da bi Srbija dospela na tzv. belu šengensku listu moraće da ispuni čitav niz tehničkih uslova, odnosno da usvoji odgovarajuće zakone usklađene sa evropskim propisima. U oblasti viznog sistema to znači izdavanje sigurnih putnih isprava i dokumenata i usklađivanje sistema izdavanja viza prema standardima EU. Pored ostalog, to podrazumeva i donošenje zakona o strancima, a drugi zadatak, efikasna kontrola granica, podrazumeva uspostavljanje civilne kontrole granica. Zakon o policiji je već usvojen, potom tu je tehničko opremanje graničnih prelaza i obuka ljudstva, a za to treba usvojiti zakon o nadzoru državne granice.
Tu je onda efikasna primena dva postojeća, Zakona o državnoj upravi i državnim službenicima, kao i koordinacija rada unutar i između službi na granici. Znamo i čuli smo da je strategija o integrisanom upravljanju granicom usvojena početkom prošle godine.
Treći zahtev je izgradnja sistema azilantske zaštite, donošenje zakona o azilu, o kome ćemo raspravljati na narednoj sednici, a čija primena počinje od 1. aprila i primena Sporazuma o readmisiji sa EU, to su bilateralni sporazumi sa 18 evropskih zemalja koji su već na snazi.
Sačinjen je Nacrt državne strategije za reintegraciju povratnika, ali za to treba obezbediti sredstva. Nije samo politička volja EU prepreka da se naša zemlja priključi onima čiji građani putuju slobodno širom EU. Od toga kada i koliko uspešno ispunimo ove navedene kriterijume zavisiće i kada će Savet Evropske unije odobriti prelazak Srbije na belu šengensku listu, a kasnije i potpunu liberalizaciju viznog režima.
Što se tiče Sporazuma o readmisiji do sada su zemlje EU uputile oko 24 hiljade zahteva za vraćanje državljana Srbije. To ne znači da će ta lica biti vraćena odjednom, već planirano, a Sporazum definiše sam postupak povratka. Povratak građana Srbije realizuje se u kontekstu evropskih integracija, ali je neophodno da država što pre usvoji strategiju za reintegraciju povratnika i plan pomoći svojim građanima. Najveći problem sa readmisijom je to što je većina povratnika veoma siromašna, bez imovine i bez sredstava za život, a često i bez ličnih dokumenata.
U toku ratnih zbivanja u prethodnoj deceniji veliki broj izbeglica iz Srbije, a među njima veliki broj Roma, pronašao je privremeno utočište u zemljama zapadne Evrope.
Mnogi od njih nisu dobili izbeglički status ili im je ukinuta privremena zaštita, tako da su uslovi pod kojima se ovi ljudi vraćaju i pod kojima započinju novi život u nekadašnjoj otadžbini više nego teški.
U posebno teškom položaju su Romi koji u Srbiji inače čine posebno ugroženu grupu. Tu su i neki drugi problemi od kojih mogu da izdvojim sledeće – nepostojanje tačnih podataka o broju povratnika, o njihovom teritorijalnom razmeštaju, o strukturi porodica povratnika, o broju dece samohranih roditelja, potom, usled nedostatka ličnih dokumenata povratnici neće moći da ostvare osnovna prava kao što su pravo na zdravstvenu zaštitu, uključivanje dece u obrazovni sistem, ostvarivanje socijalne zaštite, a tu je i nedostatak programa privremenog i trajnog smeštaja porodica povratnika.
Dakle, osim izgradnje strategije za pomoć povratnicima potrebno je otvoriti i lokalne kancelarije za prihvat, potom, prihvatne centre, proširiti akcioni plan za Rome povratnike na celu populaciju povratnika. Za povratak i prihvat nadležna je, kao što smo čuli, Služba za ljudska i manjinska prava.
Na kraju, potvrđivanjem Sporazuma o readmisiji i viznim olakšicama Srbija se nalazi, to možemo slobodno reći, na pola puta do stavljanja na belu šengensku listu, ali treba učiniti sve da ovu drugu polovinu puta pređemo do kraja naredne godine. Poslanička grupa G17 plus će svakako glasati za ova tri zakona.

Gospodine predsedniče, član 103. Poslovnika, koga bi trebalo da se pridržavamo, kaže da govornik može samo da govori o pitanju koje je na dnevnom redu.
Zaista ne znam dokle smo stigli i šta je danas na dnevnom redu. Razumem poslanike kojima je problem Rume danas najbitniji, ali taj problem mi ovde danas ne možemo da rešimo. Ne možemo da ga rešimo uopšte u Narodnoj skupštini. Iskreno se nadam da će svaka lokalna samouprava rešiti problem koji ima.
Danas bih volela da kažem da ukoliko ne završimo na vreme, nećemo moći da započnemo sednicu o viznim olakšicama i readmisiji. To je nešto što je jako važno ogromnom broju naših građana, jer vizne olakšice će se dobiti za desetine kategorija naših građana, koji čekaju i očekuju od nas, narodnih predstavnika, da što pre ratifikujemo taj sporazum. Rok nam je 1. novembar.
Bojim se da ćemo ovakvih radom i ovakvom dinamikom taj rok daleko probiti i da naprosto od 1. januara 2008. godine vizne olakšice, ono za šta smo se borili i šta očekujemo, neće moći da se primene.
Stoga apelujem još jednom da se vratimo na temu, da obradimo amandmane koji su nam ostali. Pretpostavljam da su podnosioci amandmana smatrali da je važno da ih napišu i da ih brane sa ove skupštinske govornice. Hajde da damo šansu makar ljudima koji su se potrudili da napišu amandmane da mogu sa ove govornice te amandmane da obrazlože, a i u danu za glasanje da se o tim amandmanima izjasnimo. Hvala.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, o izboru guvernera ću izneti činjenice, a sve drugo možemo u toku rasprave.
Činjenice su sledeće: član 5. Ustavnog zakona predviđa izbor guvernera Narodne banke Srbije, te tako mi danas na osnovu predloga skupštinskog Odbora za finansije Narodne skupštine Republike Srbije raspravljamo o predlogu da se za guvernera Narodne banke Srbije, sa mandatom od pet godina, s pravom ponovnog izbora, izabere Radovan Jelašić.
Novi Ustav Srbije, takođe, kaže u članu 95. da je Narodna banka Srbije nezavisna institucija i da njenim radom rukovodi guverner. Zakon o Narodnoj banci Srbije, u članu 3, kao osnovni cilj Narodne banke Srbije navodi postizanje i održavanje stabilnosti cena i očuvanje finansijske stabilnosti.
Isti zakon, u članu 16, kaže da za rad guvernera može biti birano lice koje ispunjava opšte uslove za rad u državnim organima, ima visoku stručnu spremu, odgovarajuće radno iskustvo u oblastima ekonomije, finansija i bankarstva i koji se istaklo kao stručnjak ili naučni radnik u tim poslovima.
Radovan Jelašić ispunjava sve zakonske uslove, što je i ranije potvrđeno njegovim izborom za viceguvernera, a potom i guvernera Narodne banke Srbije, 25. februara 2004. godine, te ga za ponovni izbor, pre svega, kvalifikuju i preporučuju rezultati koje Narodna banka Srbije ostvarila od početka 2004. godine do danas.
Da krenemo redom. Kao što rekoh, osnovni cilj Narodne banke jeste očuvanje cenovne stabilnosti. Otkad znam za sebe, inflacija u ovoj zemlji, koja se nekada zvala Jugoslavija, a sada Srbija, bila je normalna pojava. Tako sada zvuči normalno kada se kaže da ukupna inflacija merena u periodu avgust 2007. na avgust 2006. bila svega 6,3%, a bazna inflacija svega 3%.
Poslednji put inflacija ispod sadašnje bila je daleke 1963. godine. Sa stanovišta visine inflacije, Srbija je upravo tamo gde joj je i mesto, među najboljima u regionu, ali za razliku od naših komšija, to je postignuto sopstvenom valutom, jakim srpskim dinarom.
Narodna banka Srbije, na čelu s guvernerom Jelašićem, uspešno je ostvarila i novi okvir monetarne politike. To je targetiranje inflacije.
Za tu meru su stigle pohvale od onih koje ne možete sumnjičiti da su pristrasni i blagonakloni prema potezima koje preduzimaju fiskalna i monetarna vlast u Srbiji. Tu su pre svih Međunarodni monetarni fond, Svetska banka i međunarodno finansijsko tržište. Ali, najbitnije od svega je podrška građana Srbije.
Urađene je maksimalna liberalizacija deviznog tržišta. Obim trgovine devizama između banaka, koji je 2005. godine iznosio dve milijarde dolara, utrostručen je 2006. godine, a u 2007. će najverovatnije postiću sumu od 14 milijardi dolara. Kurs se formira na međubankarskom tržištu, bez ikakvog upliva Narodne banke Srbije.
Devizne rezerve su rekordne, iznose 12,4 milijarde dolara, udvostručene su tokom 2006. godine. Nova štednja u bankama je krajem 2003. godine iznosila svega jednu milijardu evra, da bi krajem 2006. godine bila 3,4 milijarde evra, a trenutno iznosi preko četiri milijarde evra.
Finansijski sektor. Ajmo da vidimo banke i bankarski sektor. Bilansna suma bankarskog sektora je više nego utrostručena za tri godine. Krajem 2006. godine dostigla je preko milijardu dinara. Za tri godine krediti su porasli za 224% samo od domaćih banaka i dostigli su nivo od 545 milijardi dinara.
Prosečna ponderisana kamatna stopa na kredite smanjena je sa 19%, koliko je iznosila sredinom prošle godine, na 9,75% u avgustu 2007. godine. Svojim doslednim reformama, Narodna banka Srbije je doprinela da za akcije u bankama pojedini investitori plate i po šest do sedam puta veću vrednost od knjigovodstvene, što je značajan prihod u državnom budžetu po osnovu privatizacije državnog vlasništva u bankama.
U bankarskom sektoru je za tri godine broj zaposlenih povećan za trećinu. Trenutno u bankarskom sektoru radi 30.000 ljudi, dok je nakon zatvaranja četiri velike državne banke broj zaposlenih iznosio 14.000. Istovremeno, broj poslovnih jedinica je povećan za 47%. Danas ih ima 2.158 širom Srbije. Nijedan drugi sektor u Srbiji ne raste ovom brzinom.
Donet je novi Zakon o osiguranju depozita. Potpisani su memorandumi o saradnji sa šest centralnih banaka, vezanih za kontrolu banaka. U cilju jačanja transparentnosti bankarskih usluga uvedena je obaveza iskazivanja cene kredita u obliku jedinstvene efektivne kamatne stope.
Oblast osiguranja; tržište osiguranja je zakonski organizaciono preuređeno. Zatvorena su 24 nesolventna i nelikvidna osiguravajuća društva. Značajno je unapređen kvalitet usluga tih društava, obezbeđena sigurna naplata šteta. Za svega dve godine ukupna premija je povećana za 70 posto. Tehničke rezerve, koje garantuju sigurnost, povećane su za čak 150 procenata. Broj zaposlenih u osiguravajućim društvima je povećan za 45 procenata. Izdato je pet novih licenci za osiguravajuća društva. Najzad, nakon 15 godina, pokrenut je međunarodni kurs za aktuare.
Dobrovoljni penzijski fondovi; doneta je celokupna regulativa, postavljen je novi sektor za nadzor i izdato sedam licenci. Međunarodni odnosi - uspešno je završen trogodišnji aranžman sa MMF. Dobili smo dodatni otpis dugova u iznosu od 700 miliona dolara. Prevremeno je vraćen celokupan dug MMF u iznosu od jedne milijarde dolara. Do pre godinu dana Srbija je bila najveći dužnik MMF.
Posle više od jedne decenije rešeno je pitanje duga prema Londonskom klubu poverilaca, uz otpis od 1,7 milijardi dolara. Na ostatak duga otplaćujemo do 2010. godine kamatu od svega 3,75 posto na godišnjem nivou. Trenutno ukamaćujemo dolarska sredstva po stopi od 5,3 posto.
Dakle, više dobijamo nego što plaćamo za dug. Guverner Jelašić je bio jedan od glavnih pregovarača ovako povoljnog aranžmana.
U godišnjem izveštaju NBS i mišljenju nezavisnog revizora za 2006. godinu, koji je 28. juna dostavljen svim narodnim poslanicima, odnosno, bolje rečeno, dostavljen u skupštinsku službu, a ne znam da li je dostavljen svim narodnim poslanicima, nema ni jedne primedbe. To znači da NBS posluje transparentno i profesionalno i da je novac poreskih obveznika na sigurnom mestu.
Guverner Jelašić je inače i predsednik Kluba centralne Azije, Crnomorskog regiona i balkanskih zemalja, kluba koji obuhvata 19 zemalja. Uz sve prethodno rečeno, nadam se da i ova činjenica govori u prilog izbora Radovana Jelašića za guvernera NBS.

Evo, samo sećanja radi, ovde ima dovoljan broj narodnih poslanika koji će potvrditi ono što ću reći. Kori Udovički je sedela napolju dok je trajala rasprava o njenom izboru. Vrata je otvorio narodni poslanik Srđa Popović, kada je izabrana, tada je ušla. Kako je izabrana - ajte, nemojte, upravo, nije uopšte ni izabrana. Nemojte da se podsećamo kako je izabrana i da pravimo paralele sa Radovanom Jelašićem. Hvala.