Zahvaljujem gospođici Jovanović na informacijama, pogotovo na stavu da su nam potrebna ulaganja u sektor učeničkog i studentskog standarda, jer je to nešto što je i politika ovog ministarstva, ali vam moram reći da, nažalost, mi ne raspolažemo većim finansijskim sredstvima da bismo mogli u budućem periodu da značajno ulažemo. Mi pokušavamo da postojeća sredstva što racionalnije iskoristimo i da pomerimo stvari unapred, da pokušamo da napravimo neku zgradu, objekat, učenički ili studentski dom, odnosno centar.
Ove godine ćemo značajnije investirati u izgradnju studentskog doma u Nišu, i to prvi put posle 30 godina, verovali ili ne. Generalno, ne samo u Nišu, ne samo u Kragujevcu, ne samo u Novom Sadu, ne samo u Beogradu, nego i u drugim mestima postoji potreba za većim smeštajnim kapacitetima, jer je broj raspoloživih mali u odnosu na potrebe učenika i studenata.
Prema postojećem stanju stvari, mi imamo oko 19.000 studenata, možda nešto više, u studentskim domovima i oko 10.000 učenika u đačkim domovima. Znači, to je oko 30.000. Broj korisnika studentskih ustanova je veći zato što zakon daje mogućnost da i studenti koji imaju prebivalište gde se nalazi taj objekat mogu da koriste usluge studentskih objekata. Mi ćemo pokušati, naravno, da napravimo tu jedan veći proboj, ali on je objektivno nemoguć značajnije bez bolje ekonomske situacije i više sredstava.
Činjenica je da s postojećim sredstvima mi apsolutno izvršavamo sve obaveze prema postojećim učeničkim i đačkim domovima. Uputili smo zvanični poziv Odboru za prosvetu da poseti jedan đački dom ili studentsku ustanovu i da se uveri u kvalitet usluge koja se pruža u tim ustanovama. Jer, po našem mišljenju, ona apsolutno ima svoju vrednost - ishrana se vrši prema standardima koji podrazumevaju vrstu hrane, kaloričnost i sl., a smeštajni kapaciteti su takođe prilagođeni standardima.
Znači, što se tiče postojećih objekata, najveći broj njih je i te kako dobro uređen i opremljen, a, naravno, nama preostaje da ulažemo u one koji nisu. Voleo bih da poslanici koji su u mogućnosti, članovi Odbora ali i oni drugi, dođu i vide šta se zbiva i kako je to uređeno.
Mi smo značajno ulagali sredstva u studentske i đačke objekte i u godinama pre, ali nismo pravili nove. Kao i kod predškolskih ustanova, moramo da pravimo nove. Jednostavno, potrebe su daleko veće nego što su smeštajni kapaciteti.
Dozvolite mi da sada informišem Narodnu skupštinu Republike Srbije. Dobili ste izveštaj Vlade vezano za amandmane, ali i ja kao resorni ministar u ime Vlade da upoznam Narodnu skupštinu s tim zašto smo neke amandmane prihvatili, odnosno zašto nismo. Naravno, za ove amandmane koje smo prihvatili, reč je o 15 amandmana, smatramo da značajno poboljšavaju sadržaj zakona.
Prihvatili smo sledeće amandmane: amandman narodnog poslanika Vjerice Radete, poslanika Lasla Varge, Balinta Pastora, Elvire Kovač i Arpada Fremonda, amandman Odbora za prosvetu, amandman Donke Banović, Milana Dimitrijevića i Milice Vojić-Marković na član 16, amandman Odbora za prosvetu na član 22, amandman poslanika Lasla Varge, Balinta Pastora, Elvire Kovač i Arpada Fremonda na član 25. Predloga zakona, amandman narodnog poslanika Milorada Buhe na član 40, amandman s ispravkom narodnih poslanika Lasla Varge, Balinta Pastora, Elvire Kovač i Arpada Fremonda na član 41, amandman Odbora za prosvetu na član 42, amandman Odbora za prosvetu na član 50, amandman narodnog poslanika Aleksandra Martinovića na član 67, amandman s ispravkom narodnih poslanika Donke Banović, Milana Dimitrijevića i Milice Vojić-Marković na član 80, amandman Odbora za prosvetu na član 88, amandman narodnog poslanika Paje Momčilova na član 95, amandman narodnog poslanika Nataše Jovanović na član 95. Predloga zakona.
Zaboravio sam reći, kod koleginice Vjerice Radete amandman je prihvaćen na član 1. Predloga zakona, kolega Varge, Pastora, Kovač i Fremonda na član 6. Predloga zakona i Odbora za prosvetu na član 9.
Zašto nismo prihvatili ostale amandmane? Više je grupa razloga zašto nismo mogli te amandmane prihvatiti. Jedna grupa amandmana nije mogla biti prihvaćena jer, po našem mišljenju, oni nisu u skladu s članom 23. stav 2. Zakona o državnoj upravi, prema kojem propis, odnosno rešenja donosi ministar. Takvih amandmana ima 21.
Deset amandmana, po našem mišljenju, nisu u skladu s koncepcijom Predloga zakona vezano za Republički fond za razvoj naučno-umetničkog podmlatka. Pet amandmana po našem mišljenju nije u skladu s koncepcijom Predloga zakona kada su u pitanju opšti uslovi za ostvarivanje prava iz učeničkog i studentskog standarda, da im se prava ostvaruju po osnovu konkursa i objektivnih kriterijuma ili se novim rešenjem u potpunosti uređuje određena oblast.
Osam amandmana nismo mogli prihvatiti jer bi prihvatanje tih amandmana, po nama, moglo dovesti do zloupotreba prava u oblasti učeničkog i studentskog standarda, ili bi se umanjila prava učenika, odnosno studenata ili bi se otežao rad ustanove ili pak dovelo u pitanje pravo na rad i dostupnost radnog mesta. Pet amandmana nismo mogli prihvatiti jer su rešenja iz amandmana na određen način već sadržana u rešenjima Predloga zakona.
Devet amandmana nismo mogli prihvatiti jer su rešenja iz Predloga zakona usaglašena s rešenjem iz sistemskih zakona vezano za oblast obrazovanja i vaspitanja, bilo da je reč o Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, Zakonu o visokom obrazovanju, odnosno drugim propisima i razvojnim strategijama.
Četiri amandmana nismo mogli prihvatiti jer su pitanja u njima obuhvaćena na način da ne predstavljaju materiju Predloga zakona, odnosno već su uređena propisima koji nisu u delokrugu Ministarstva prosvete. Pet amandmana nismo mogli prihvatiti jer nije neophodno da se u svim slučajevima za ustanovu predviđa novčana kazna za prekršaje, ukoliko je već predviđena odgovornost upravnog odbora ili direktora. Dva amandmana iz drugih razloga nismo mogli prihvatiti.
Na kraju, uz napred navedene razloge za neprihvatanje amandmana, određeni broj amandmana se ne bi, jednostavno, mogao prihvatiti ni iz formalnih razloga. Naravno, kada budemo vodili razgovor o svakom amandmanu pojedinačno, upoznaću poslanike i Narodnu skupštinu zašto neki amandman nije mogao biti prihvaćen, ali sam smatrao potrebnim da na početku rasprave o amandmanima dam ovu skupnu informaciju. Hvala.

Kolega Periću, možete reći svojim kolegama i sugrađanima u Ljuboviji da će škola biti ove godine završena. Prošle godine smo izdvojili 25 plus tri miliona dinara, 25 za radove, tri za opremu. Oprema je nabavljena. Značajan deo radova na školi je završen, ostalo je nešto u parternom delu i u fiskulturnoj sali. Izdvojili smo 3,4 miliona dinara ove godine i trebalo bi sve da bude završeno sledećih par meseci. Hvala.

Meni se čini da se kolega Martinović i ja apsolutno slažemo u koncepciji. Znači, onaj ko je zloupotrebio to pravo, ne treba da bude korisnik prava i, po našem mišljenju, nadležni državni organ će utvrditi tu zloupotrebu, a ministar će, na osnovu tog nalaza, u skladu sa zakonom, doneti odluku o odgovarajućoj poziciji korisnika u zloupotrebi tog prava.

Kolega Martinoviću, neće Ministarstvo utvrđivati da li je neko zloupotrebio pravo, nego će upravo nadležni organ utvrditi, a mi ćemo na osnovu izveštaja nadležnog organa, ukoliko je bilo zloupotrebe, sprečiti tu zloupotrebu i ministar će, u okviru ovlašćenja predviđenih ovim zakonom, uraditi svoj deo posla.
Ideja nam je ista, samo se razlikujemo u proceduri. Konkurs za dobijanje kredita je javan. Svako ko bude imao ijedan podatak, sumnju ili drugu vrstu pomisli da je neko od učesnika ili neko ko je dobio taj kredit učinio nešto što nije u skladu sa zakonom, treba o tome da obavesti Ministarstvo, mi obaveštavamo nadležni organ koji je izdao odgovarajuću potvrdu, on će u svom postupku utvrditi da li je toga bilo ili ne i mi ćemo, na osnovu njegovog izveštaja, preduzeti odgovarajuće mere.

Razumem zabrinutost kolege Martinovića, ali ga uveravam da nema razloga za tu zabrinutost. Vi ste rekli – mi mislimo da je ovo bolje. Mi ne mislimo i zato nismo prihvatili.

Poštovani kolega Mariću, pokušaću da odgovorim na vaše pitanje vezano za besplatne udžbenike. Projekat je počeo prošle godine, biće i ove godine, nadam se i narednih godina, jer to ne bi trebalo da bude projekat bilo kog ministra ili vlade. To bi trebalo da bude trajna stvar u Republici Srbiji i nešto što je deo obrazovanja i budućih naraštaja.
Činjenica je da, kada smo prošle godine krenuli s tim projektom, a ideju je dao prof. Mićunović, to moram da pomenem, čisto da se zna, red je pomenuti, pokušali smo to da realizujemo i pokazalo se već u prvoj godini primene da smo uradili puno korisnih stvari za decu, roditelje i obrazovanje.
Ali, moram reći vrlo iskreno, nisam siguran da smo naišli na odobravanje jednog broja izdavača, zato što je to, s druge strane, veoma unosan posao, zato što se broj udžbenika u pojedinim predmetima jako umnožio i u pravu ste, onda je 12 ili 13 ili 15 ili 18 knjiga postalo stvarnost jedne đačke torbe. Imali smo izdavača, na primer, koji je za maternji jezik imao pet knjiga.
Ovo vam pominjem iz sledećeg razloga. Prošle godine smo napravili neke, po nama, vrlo korisne stvari. Naravno, o tome su odlučivali stručni ljudi, jer smo formirali odgovarajuću komisiju. Prvo, ta komisija je odredila šta predstavlja udžbenički komplet. Reč je o jednom udžbeniku, o jednoj knjizi i radnoj svesci, i za svaki predmet je utvrđeno šta je udžbenički komplet. To je dostavljeno učiteljima. Oni su na aktivu škola imali obavezu da sami izaberu najbolje udžbenike po pojedinim predmetima.
Ranije je izbor jednog udžbenika vukao sa sobom ceo komplet. Sada su izabrani najbolji udžbenici. Objektivno je, s izborom najboljih udžbenika, preuzeta i odgovornost za znanje koje se prenosi deci. Smanjena je težina đačke torbe. Postigli smo i ovu socijalnu dimenziju, objektivno smo postigli i ekonomsku dimenziju.
Ima još jedna stvar koja je pozitivna, nismo dirali u pravo učitelja da u skladu s metodom izvođenja nastave biraju odgovarajući udžbenik. To je njihovo pravo. Ako su izabrali udžbenik u kome se piše, onda se u njemu piše. Ako su izabrali udžbenik u kome se ne piše, onda se u njemu ne piše, zato što je to metoda izvođenja nastave učitelja.
Gde je problem? Problem je nastao što, po našem mišljenju, kvalitet tih udžbenika nije na odgovarajućem nivou. Jer, ceo projekat besplatnih udžbenika i kod nas i u svetu ima jednu svoju širu dimenziju, koja podrazumeva i tehničke uslove. Kada me pitate da li je logično da se udžbenik čuva, to zavisi, naravno, i od deteta i odnosa prema toj knjizi, ali i od tehničkih uslova. Knjiga koja je štampana na slabom papiru, koja je slabog kvaliteta, koja nema odgovarajuće korice, naravno da će posle prvog listanja biti pohabana i naravno da se ne može vratiti i naravno da ne treba da postoji takva vrsta zabrinutosti od strane roditelja.
Podsećam vas, ovde je reč o 80.000 kompleta i, prema svim podacima koje mi imamo, mali je broj udžbenika u kojima se nije pisalo. Ali, to smo rekli još prošle godine i opet celu godinu ponavljamo istu priču, da udžbenici u kojima se pisalo neće biti vraćani. A što mi više govorimo, tu se stalno ponavlja isto pitanje i onda ne znam da li se vi kao deo javnosti i mi kao ministarstvo uopšte slušamo.
Pokušali smo da budemo vrlo precizni. Komisija će utvrđivati stepen oštećenja udžbenika i, naravno, oni koji budu oštećeni, trebalo bi da se plate. Ako se dobijaju na taj način, bez troškova, onda bi trebalo da se vodi računa o tome.
Mi smo već razgovarali s izdavačima, sad nam sledi druga godina, ali, objektivno, to je projekat koji treba da ima mnogo duži vek trajanja i svoj sadržaj. On podrazumeva, naravno, i poštovanje Nacionalnog prosvetnog saveta i programa i predmeta i, verovali ili ne, i tehničku stranu. U nekim bogatijim zemljama knjige su plastificirane i prenose se iz generacije u generaciju i uopšte nema problema oko oštećenja jer svi o tome vode računa, a kod nas se stalno postavlja pitanje. Maltene se mi dovodimo u jednu inferiornu situaciju, da kod drugih može, a kod nas ne može.
Može i kod nas, ali samo uz poštovanje određenih standarda i ponašanje i đaka i roditelja. Zašto se dete ne bi naučilo da pazi tu knjigu? U određenim zemljama ne samo da se knjige dobijaju besplatno, nego se jedna vrsta socijalizacije dece postiže i na način da se nosi đačka bluza i drugi neki simboli škole, što sve govori o značaju koji ima u svom sadržaju i taj deo odnosa prema obrazovanju generalno.
Knjige koje su oštećene i u kojima je pisano, a govorim o knjigama u kojima se piše, naravno da neće biti predmet bilo kakve vrste plaćanja. A najveći je broj takvih knjiga. Kolega Mariću, bukvalno je najveći broj takvih knjiga, jer su sami učitelji to birali.
U razgovoru s izdavačima postoji apsolutno dobra volja da rešimo svako pitanje. Doneli smo prvi put Zakon o izdavanju udžbenika i drugih nastavnih sredstava, polako uvodimo red i u ovu oblast i ta ćemo pitanja rešiti. Mi, naravno, ne ulazimo u sadržaje, postoji komisija. Ako se sećate Zakona o udžbenicima, tačno se zna kako će knjige biti izdavane, na osnovu plana i programa, na osnovu recenzija, provere Zavoda, odobrenja Saveta, a ministar samo potpisuje konačnu odluku.
Ali, mora se voditi računa i o ovim tehničkim uslovima. Moram reći da je to problem koji je uočen i u drugim zemljama, da neke tehničke karakteristike knjige apsolutno utiču na njenu sudbinu. Sadržaj je dobar, ali tehnički nisu kako treba. Vrlo brzo i lako se troše.
Mi kao država nemamo mnogo para. Celo jutro pričamo, i juče i danas, o tome da nemamo dovoljno para ni za predškolsko, ni za osnovno, ni za srednje obrazovanje i da je potrebno ulagati. Mi mislimo da apsolutno i s ovim projektom treba biti racionalan, da se s onim parama koje posedujemo, postigne što veći efekat.
Ali niko ne može osporiti da je već u ovoj fazi učinjen pozitivan pomak ne samo u toj ekonomsko-socijalnoj sferi, nego smo objektivno pomogli učiteljima da izaberu najbolje komplete. Nećemo više imati situaciju, primera radi, da se na nivou škole u dva odeljenja istog razreda koriste različiti udžbenici. Učitelji neka sednu i između sebe se dogovore koji je metod primeren i neka izaberu najbolji udžbenik, jer onda preuzimaju odgovornost za znanje tog deteta sutra i prekosutra.
Tako da ćemo sve ove stvari koje se mogu pojaviti kao problem, kolega Mariću, rešavati zajedno s izdavačima i s novcem koji kao država posedujemo za ovaj projekat. Hvala.

Kolega Dimitrijeviću, ovo rešenje je postojalo godinama unazad, i 90-ih i posle 2000. godine, i nije ništa novo. Vašim amandmanom bi se u onim danima i nedeljama kada su kapaciteti slobodni zato što studenti imaju ispitni rok, uče, rade i nisu korisnici usluga ustanove studentskog smeštaja ili odmarališta, jednostavno limitirala mogućnost da se dođe do dodatnog novca. A taj novac se kod mnogih pojavljuje kao jedini izvor da se održi kvalitet tih ustanova, baš zbog ovog problema o kom ste vi govorili - nemanja dovoljno novca, strukture budžeta Ministarstva prosvete i načina eventualnog korišćenja sredstava.
Ono što znam, i u to možete da se uverite, naravno, da ne bude samo na osnovu moje reči, jeste da je za mnoge studentske i đačke ustanove u danima i nedeljama kada đaci i studenti ne koriste đačke i studentske domove ovo dragocen izvor dodatnih sredstava koji se koriste za funkcionisanje ovih ustanova. Naravno, samo je dobitak.
Kolega Kragović je, čini mi se, pomenuo određene domove. Ima domova u Srbiji gde nema dovoljno velikog broja zainteresovanih učenika da popune kapacitete i onda to što je preostalo, naravno u skladu sa propisima, dajemo na korišćenje trećim licima po ekonomskoj ceni, jer ima đaka iz privatnih škola, ima đaka koji se sami finansiraju, i tu se stiču još neka dodatna sredstva za funkcionisanje ovih ustanova.
Samo da znate šta je sa naše strane suština ovog člana 23. i zbog čega, nažalost, nismo mogli da prihvatimo. Zato što smo mislili da se time može limitirati. Inače, tačno se zna kada su ispitni rokovi i kada je povećano interesovanje studenata. I studenti i đaci imaju svoje vreme kada uče i kada bi želeli da se odmaraju. Onda su studentski i đački domovi i studentska odmarališta apsolutno i isključivo njima na korišćenju. Hvala vam.

Kolega Munjiću, slažem se da studentima treba vratiti pare. Više puta sam kao ministar govorio javno i jasno da fakulteti ne smeju da uzimaju od studenata pare, jer postoji odluka Vlade koja glasi da će troškove studiranja studentima koji su ispunili uslov za tekuću godinu, položili odgovarajući broj ispita, odnosno imaju odgovarajući broj bodova, ako nisu unutar kvote koja je budžetska, obezbediti Vlada Republike Srbije.
Ukoliko je bilo određenih problema s transferom gotovog novca koji poseduje Vlada, to je deo ekonomske situacije u kojoj živimo i odgovornost i nas u Ministarstvu prosvete i Ministarstvu finansija, ali studenti ne smeju da budu oštećena strana u ovom slučaju.
Znam da je najveći broj studenata, kada je reč o onima koji su dali uslov a nisu bili unutar budžeta, bilo na pet fakulteta (koliko me pamćenje služi – bivša defektologija, Fakultet za bezbednost, FON, Političke nauke i ne mogu se setiti koji je peti), da je bila Visoka poslovna škola u Beogradu, i tada smo rekli da ćemo i s njima razgovarati da, u odnosu na finansijsku situaciju koja kod njih postoji, raspodelimo deo tih troškova, ali smo, ponavljam to, jasno i javno rekli da se ne sme naplaćivati od dece, odnosno od studenata.
S ovim primerom za Užice nisam upoznat. Da budem iskren, u Ministarstvu prosvete ima 345 zaposlenih, od toga je sto dvadeset i nešto u samom ministarstvu, a nešto je u školskim upravama, i imamo jako mali broj ljudi koji su deo prosvetne inspekcije i ne uspevamo u odnosu na broj institucija koji postoji u Srbiji da reagujemo brzo i efikasno, kako se od nas očekuje jer je veliki broj institucija, a mali broj inspektora. To u ovom slučaju ne umanjuje odgovornost tih fakulteta, niti nas kao ministarstva, jer je očigledno ovde reč o situaciji da jedan fakultet, koji nije u grupi onih koji su primili veliki broj đaka, naplaćuje od studenata novac, a to ne bi trebalo da čini. Hvala.

Koleginice Jocić, prema informacijama koje mi posedujemo, takva situacija nije samo u prosveti, nego je i u zdravstvu i u još nekim oblastima.
Što se tiče nas iz Ministarstva prosvete, mi smo razgovarali s kolegama iz Ministarstva za KiM i očekujemo da u toku iduće nedelje naš pomoćnik ministra za školsku upravu i inspekcijski nadzor, zajedno s kolegom iz tog ministarstva, pođe na Kosovo i, naravno, bude dole onoliko dugo koliko bude bilo potrebno da bi utvrdili činjenično stanje, da li toga ima, koliko ga ima i o kojim ljudima je reč, da bismo onda na nivou države, Vlade, napravili odgovarajući predlog mera šta činiti. Nije reč samo o ljudima iz prosvete, nego i iz drugih oblasti.

Kolega Varga, mislim da nema potrebe za tako teškim rečima i tako krupnim ocenama kakve ste vi izneli. Položaj bilo koje etničke zajednice i nacionalne manjine u Srbije nije određen samo jednim zakonom, nego korpusom prava i obaveza koje uživaju. Mogu vam reći, pozivajući se na dobru evropsku praksu, da je malo zemalja u Evropi koje su svojim pripadnicima manjina omogućile prava koje je omogućila Republika Srbija.
U jednom drugom vremenskom periodu, primera radi devedesetih godina, to uopšte nije uzimano u obzir zato što je tada rečnik bio drugojačiji i situacija je bila drugačija pa je objašnjenje prava pripadnika manjina dobila potpuno drugi sadržaj. Posle 2000. godine polako stvari dolaze na svoje.
I, stvarno, sada, kad se govori o pravima pripadnika manjina i dobroj evropskoj praksi, onda treba izvući praksu, pa reći - ovako je u toj zemlji, a ovako je u Srbiji. Ako Srbija bude u zaostatku u odnosu na tu zemlju, onda i ja i drugi ministri treba da se zapitamo da li je to logično. Ako Srbija bude u prednosti u odnosu na tu dobru evropsku praksu i druge zemlje, onda naši pripadnici manjina treba da shvate, da znaju da je Srbija stvarno pružila prava kakva drugi nisu i da time može da se ponosi.
Mislim da ova vlada Republike Srbije nikada nijednom svojom reči ili delom nije učinila bilo šta loše za pripadnike manjina, ali pozivanje na dobru evropsku praksu mora da bude utemeljeno i odgovarajućim dokazom. Postoji Zakon o savetima nacionalnih manjina i njegove nadležnosti i mi smo smatrali da pojedina rešenja nije neophodno unositi u odredbe ovog zakona. I to je naš stav. Možda smo u pravu, možda nismo, ali to je naš stav.
Vi dobro znate, ako hoćete da znate, da Srbija u odnosu na brojne druge zemlje ima najveći broj pripadnika različitih etničkih grupa i da korpus prava koja oni imaju daleko nadilazi ne samo dobru praksu Evropske unije, jer u tim dobrim praksama Evropske unije sadržane su i one zemlje koje ne priznaju pripadnike manjina a kamoli da im obezbeđuju korpus prava, ali su im usta puna prava pripadnika manjina i da je Srbija jedna od retkih zemalja u Evropi koja to praktično pokazuje i nema potrebe da se na taj način govori o Republici Srbiji.
O ovom ministarstvu i o ministru možete, ali o Republici Srbiji nije korektno, jer mi u obrazovanju, vi to dobro znate, kao i drugi, ali to moram i javnosti radi reći, imamo osam manjinskih jezika koji se koriste, na nivou srednjeg obrazovanja pet manjinskih jezika, bavimo se obrazovanjem pripadnika manjina i u visokom obrazovanju na svom jeziku. Znači, država čini maksimalno što je moguće.
Mi smo, jednostavno, procenili da rešenja iz jednog zakona ne moraju biti sadržaj drugog zakona. Ako smo i u krivu, pa ima ko će o tome dati svoj sud i mi ćemo to poštovati. Ako pak nismo, zakoni će se primenjivati, i jedan i drugi. Bez uvrede, nemojte uzimati sebi pravo da govorite da je u koliziji ili nije u koliziji. To određuje neko drugi, ne vi i ne ja. To ćemo videti ako se obratite tom drugom, šta će taj drugi reći.
Mislim da je krajnje vreme da prestanemo s praksom koja je bila, nažalost, karakteristika devedesetih godina, da o svojoj zemlji i onome što radimo govorimo na način koji nije korektan. Imamo dvadeset i više pripadnika manjinskih etničkih zajednica, imamo prava o kojima drugi mogu samo da sanjaju, pa da vidimo koji su to evropski standardi, koja su to evropska prava, koja je to praksa dobra praksa.
Bez uvrede, ja sam kao poslanik Narodne skupštine Republike Srbije bio i član Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, bio član Parlamentarne skupštine OEBS i odlično znam šta je dobra praksa i koja su prava i koje su obaveze. Problem je što su 90-ih godina prava i obaveze objašnjavane na način koji je bio politička zloupotreba položaja pripadnika manjina. Sada, posle 2000. godine, tome više nema mesta i sada polako stvari dolaze na svoje. Ovoj vladi niko ne može prigovoriti da bilo kojim svojim postupkom na bilo koji način ograničava prava manjina.
Da li su pripadnici manjina zadovoljni svim, to je drugo pitanje. Da li smatraju da je to malo, to mogu da razumem. Da li smatraju da treba više, i to mogu da razumem. Ali, pozivanje na dobru evropsku praksu podrazumeva i konkretan primer, pa se kaže - u zemlji toj i toj ima to i to, u zemlji toj i toj standard je takav, Savet Evrope na sednici je dogovorio to i to, a ovde kod nas u Srbiji toga nema. E, to je onda praksa. Inače, ovako, to je stav koji može, ali ne mora biti utemeljen. Hvala vam.

Želim samo da kažem nekoliko rečenica, da, jednostavno, makar ovde u Skupštini, ne bi bilo nerazumevanja među nama. To što nismo prihvatili amandmane, ne znači da smo ih suspendovali, niti Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina. Molim vas, vodite računa o tome kada govorite javno.
Drugo, mi smo prihvatili amandmane s ispravkom. Treće, sadržaj Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina je mnogo širi nego što ste vi prihvatili. Zato smo mi smatrali, pogledajte koliko ovde ima odredaba u čemu je sadržaj svega toga, jednostavno smo rekli da se sadržaj toga nalazi u drugom zakonu.
To nije neuobičajeno. Evo, imali smo pre podne, sinoć smo imali raspravu gde su nam neki poslanici prigovarali da smo neke odredbe sistemskih zakona preuzeli ili nismo preuzeli, pa je to bila jedna od kritika koja se ne dešava samo danas ovde ili povodom ovih zakona, nego i povodom nekih drugih zakona, i nije bila reakcija takve vrste kakvu vi predstavljate.
Ali, to je vaše pravo, samo da ne pređete granicu gde, kako vi kažete, pošto vidim uporno insistirate - političku. Nije to pitanje politike. Politika ima svoju meru. Ovde ja nisam čovek koji se bavi politikom ili samo politikom. Ja sam ovde član Vlade koji zastupa stavove Vlade. Govorim vrlo jasno i glasno, to što mi nismo prihvatili ta dva amandmana ne znači da smo mi suspendovali, niti to možemo. Kako delite lekcije drugima, malo se osvrnite i na sebe, da li imate pravo da baš vi o svemu budete vrhovni sudija?
Možda bi bilo dobro da zovnemo kolegu Čiplića, da nam i on objasni neke stvari. Znam da poslanik ima pravo da govori o svemu, ali izgovorena reč ima svoju težinu. Mi smo dali objašnjenje, vi niste zadovoljni. Skupština može u Danu za glasanje da odluči šta hoće. Ona je vlasna da uradi šta hoće. Poštovaćemo odluku Skupštine. Kao predstavnik Vlade, izložio sam svoj stav i tu ne bi trebalo među nama da bude nesaglasnosti ili grkih reči.
Skupština može, ne samo kod ovog zakona, da odbije zakon, da nema većine, može da prihvati i druge amandmane, kao što se dešavalo u prošlosti, pa se potpuno izmeni sadržaj zakona, pa se zakon ponovo stavlja na raspravu, dnevni red itd. Bio sam obavezan kao predstavnik Vlade da izložim svoj sud o ovome i mislim da sam ga izložio, i to sam rekao i vama usmeno i, evo, javno poslanicima. Mislim da tu nema ničeg lošeg, niti bilo čega što može biti loše za pripadnike manjina ili za rad saveta. Ukoliko cenite drugačije, to je vaš stav, ali ne znači da se s njim slažem. Hvala.

 Ne samo da se nisam posvađao s kolegom Jojićem, nego nemam ni nameru da se posvađam.
Da budem iskren, ova pitanja sam očekivao juče po podne, odnosno sinoć, kada smo pričali o predškolskom obrazovanju i vaspitanju, a ne danas, kada razgovaramo o učeničkom i studentskom standardu, jer smo juče objašnjavali, čini mi se, puno toga vezano za predškolsko obrazovanje i vaspitanje i govorili o tome da država plaća pripremni predškolski program i da se on obavlja u državnim predškolskim ustanovama i u školama pod uslovima koji su ispunjeni.
Pošto država garantuje ravnopravnost oblika svojine, dozvoljeno je pod određenim uslovima da se osnuju privatne predškolske ustanove. Meni je žao kao ministru prosvete što mi kao država ne raspolažemo većim kapacitetom vezano za predškolske ustanove, ali je s druge strane i pravo roditelja da izaberu u koju predškolsku ustanovu žele da njihovo dete ide, verovatno u odnosu na usluge koje se očekuju.
Jednostavno, nismo u situaciji da rešimo sve probleme koji postoje, kako vi kažete, vezano za izdvajanje, doprinose, prava i obaveze građana, jer u određenim pitanjima ili nemamo nadležnosti ili je to uređeno nekim drugim zakonima. Sinoć sam objašnjavao, imao sam pitanje koleginice Donke Banović vezano za to šta mi kao država plaćamo predškolskim ustanovama i tada sam izneo odgovarajuće podatke da zaostajemo vezano za pripremni predškolski program, ali da se trudimo da ispunimo sve te obaveze.
Znam da vas ovaj odgovor možda neće u potpunosti zadovoljiti, ali to je i pravno i faktičko stanje stvari - da ravnopravnost oblika svojine postoji, da postoji ravnopravnost predškolskih ustanova, a da država ispunjava svoje obaveze vezano za državne, sa određenom cenom i kategorijama. Sad smo proširili kategoriju dece koja će biti predmet predškolskih ustanova, vodeći računa i o ekonomskim mogućnostima koliko je to moguće, ali nema države koja može da izađe u susret svim građanima. Bar nije poznata u ovo današnje vreme i u ovom svetu u kome živimo. Hvala vam.

Hvala, gospodine predsedavajući. Kao i sinoć, zahvalio bih narodnim poslanicima na njihovoj želji da zajedno s nama ovaj zakon učine što boljim, odnosno da nam pomognu da afirmišemo ovu oblast učeničkog i studentskog standarda i generalno obrazovanje.
Reč je o jako važnoj oblasti. Ko god je bio u učeničkom ili đačkom domu ili ima dete ili nekog rođaka, prijatelja, poznanika koji ima dete koje koristi usluge ovih ustanova, može da shvati značaj ovog zakona i zašto ova oblast treba da bude uređena na što bolji način. Reč je ne samo o đacima koji koriste te usluge, nego i o mnogo široj društveno-državnoj dimenziji celog pitanja o uređenju učeničkog i studentskog standarda.
Poštovane kolege narodni poslanici, prvi put od 1992. godine donosimo nov zakon koji celovito uređuje ovu oblast, a sada je 2010. godina.
Mislimo da je vrednost ovog zakona što će rešiti brojna pitanja koja je praksa već stavila na dnevni red, što usaglašavamo ovaj zakon sa standardima koje je Vlada Republike Srbije donela, što, jednostavno, idemo u korak s praksom, što primenjujemo međunarodne standarde vezane za oblast učeničkog i studentskog standarda, što stvaramo normativne uslove da pitanje učeničkog i studentskog standarda na svaki način u svim njegovim elementima bude na što kvalitetniji način rešeno.
Država ovde jako mnogo ulaže, ali mislim da svaki dinar koji je uložen u ovu oblast i te kako donosi dobit i mislim da i đaci i studenti to cene. Naravno, naša je želja da ovim zakonskim rešenjima i rešimo eventualno neka sporna pitanja ili nešto što je bilo deo lošeg stanja u ovoj oblasti. Jednostavno, da celu oblast učinimo boljom.
Mi smo planirali u ovoj godini, uprkos ekonomskoj situaciji, da uložimo značajna sredstva u ovu oblast. Nabrojaću samo nekoliko projekata koji će biti realizovani tokom ove 2010. godine. Pošto je koleginica Jocić pomenula pitanje Niša, da znate da je planirano da se za ovu godinu iz sredstava EIB-a i samog Ministarstva potroši 86 miliona dinara za projekat izgradnje doma u Nišu. Planirali smo da do kraja 2011. godine dom u Nišu bude završen.
Pored toga, na nivou učeničkog standarda planirali smo da u Crnoj Travi izvršimo tekuće popravke i održavanje u Tehničkoj školi sa domom učenika "Milentije Popović", u Beogradu u Domu učenika Srednje železničke škole, u Subotici u Domu učenika srednjih škola.
Takođe, u učeničkom standardu vezano za zgrade i građevinske objekte, u Vladimircima, u srednjoj školi u Požarevcu, u Poljoprivrednoj školi sa domom učenika "Sonja Marinković" u Svilajncu, Poljoprivredno-veterinarskoj školi sa domom učenika u Prokuplju, Domu učenika srednjih škola u Leskovcu, Domu učenika srednjih škola u Vranju, Domu učenika srednjih škola u Beogradu, da nabavimo deo mašina i oprema za školu u Vladimircima i, na nivou studentskog standarda, u Studentskom centru u Kragujevcu vezano za tekuće popravke i održavanje, takođe u Studentskom centru u Beogradu, u Studentskom centru u Kosovskoj Mitrovici.
Kada je reč o zgradama i građevinskim objektima, da izvršimo radove i u Studentskom centru u Kragujevcu, u Studentskom centru u Beogradu, u Ustanovi studentskih odmarališta na Avali i u Kosovskoj Mitrovici, i da nabavimo mašine i opremu u Studentskom centru Kosovska Mitrovica i u Studentskom centru Beograd. Nabrojao sam samo značajnije projekte. Ima više njih koji, uslovno rečeno, imaju mali značaj, mada za nas sve ima i te kako veliki značaj.
Da bi se shvatilo koliko država ulaže u ovu oblast, moram još jedanput da ponovim – učešće učenika u ceni ishrane i smeštaja je 21% od ukupne cene koja iznosi 18.036 dinara, a učešće studenta je 27,28% od cene koja iznosi 18.548 dinara. U pravu ste, novca nema dovoljno, voleli bismo da ga bude što više, ali nije samo na nama stvar.
Neko je od kolega, čini mi se, poslanika SRS pomenuo primer doma u Pirotu. Tačno je, ali smo, verovali ili ne, tek nedavno dobili projekat, predlog da se situacija dole značajno reši. Inače, vi ste pomenuli 30 učenika, a dole ih ima 50. Naravno da treba da poboljšamo i njihove uslove života, ali, jednostavno, ili nismo imali do sada inicijativu, ili možda nismo sagledali na pravi način, ali da dobra volja postoji, nemojte uopšte sumnjati u to.
Na samom kraju, molim vas da razumete i nas iz Ministarstva prosvete. Videli ste, prihvatili smo 15 amandmana. Cenili smo da ti amandmani mogu poboljšati sadržaj zakona. U početku današnje rasprave sam pomenuo zašto neki amandmani nisu prihvaćeni. Jednostavno, iz više razloga, i tu nije reč o personalnom odnosu ministra prema bilo kome od vas ili poslaničkoj grupi, odnosno predlagaču, nego smo, jednostavno, kao što smo cenili da postoje razlozi zašto se neki amandmani mogu prihvatiti, tako cenili i zašto se neki amandmani ne mogu prihvatiti. Želeo bih da razumete i naš stav i opredeljenje. Još jedanput vam svima zahvaljujem. Hvala.

Poštovane kolege narodni poslanici, najpre bih želeo da kažem nekoliko reči. Poslanicima sam, članovima Odbora za prosvetu Narodne skupštine Republike Srbije, saopštio koje amandmane Vlada prihvata i koje amandmane Vlada ne prihvata. Ako ima razlika, postoje četiri amandmana odbora koje smo mi predložili Vladi da ih prihvati. To je danas urađeno u toku popodneva. Nama tehnički nedostaje papir. Ako je to prepreka za rad, onda...
Dozvolite da završim, ako je to prepreka za rad, onda je to jedna stvar. Ovlašćen sam kao predstavnik Vlade, ministar prosvete, da saopštim stav Vlade na ovoj sednici Narodne skupštine Republike Srbije i on se neće razlikovati u odnosu na ono što sam već saopštio članovima Odbora za prosvetu Narodne skupštine Republike Srbije. U toku obrazlaganja prihvatanja, odnosno neprihvatanja pojedinih amandmana ja ću reći kakav je stav Vlade o amandmanima narodnih poslanika. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, kao i na sednici Odbora za prosvetu Narodne skupštine Republike Srbije ja ću izložiti stav Vlade o pojedinim amandmanima, koje smo amandmane prihvatili, a koje nismo i zašto nismo.
Naime, Vlada je prihvatila amandmane sledećih narodnih poslanika, a reč je o devet amandmana: amandman narodnih poslanika Zorana Šamija i Aleksandra Pejčića na član 5. Predloga zakona, amandman narodnih poslanika Milice Vojić-Marković i Donke Banović na član 8. stav 1. Predloga zakona, amandman narodnih poslanika Milice Vojić-Marković, Donke Banović i Zorana Šamija na član 13. stav 2. Predloga zakona, amandman narodnog poslanika Dušana Marića na član 13. stav 2. Predloga zakona, amandman narodnih poslanika Donke Banović, Zorana Šamija i Milice Vojić-Marković na član 14. stav 1. Predloga zakona, amandman narodnog poslanika Srete Perića na član 38. st. 1. i 2. Predloga zakona, amandman narodnog poslanika Slađana Mijaljevića na član 39. stav 2. Predloga zakona, amandman narodnog poslanika Radice Jocić na član 41. Predloga zakona i amandman narodnog poslanika Slobodana Vukovića na član 44. stav 1. Predloga zakona.
Predložili smo takođe Odboru da usvoji četiri amandmana kao svoje, a potom Vladi, koja ih je prihvatila. Reč je o amandmanima Odbora na član 4. Predloga zakona, na član 52. Predloga zakona, na član 21. Predloga zakona i na član 50. Predloga zakona. To su amandmani koje je Vlada prihvatila od prispelih amandmana na Predlog zakona o predškolskom vaspitanju i obrazovanju.
Sada nekoliko reči o amandmanima koji nisu prihvaćeni. Postoji nekoliko razloga zbog kojih Vlada nije mogla da prihvati predložene amandmane. Ti razlozi su sledeći. Najveći broj amandmana nije mogao biti prihvaćen jer nisu u skladu sa Zakonom, odnosno ta pitanja koja amandman tretira su već uređena Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Pojedinačno mogu, kada se poslanici budu javljali, i to da kažem, nije ništa sporno.
Druga grupa razloga: predloženi amandmani nisu mogli biti prihvaćeni zato što nisu u saglasnosti sa ostalim propisima, bilo da je reč o odredbama koje nisu u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije, sa Zakonom o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine, sa drugim zakonima iz oblasti obrazovanja u osnovnoj i srednjoj školi i zato što nisu u saglasnosti sa Zakonom o finansijskoj podršci porodicama sa decom.
Postoje, takođe, amandmani za koje smo cenili da su pedagoški opravdani, ali da ne mogu biti prihvaćeni iz finansijskih razloga. Rekli smo da ovaj zakon ne podrazumeva dodatna finansijska sredstva. Jedan broj amandmana je podrazumevao izmene u broju grupa koje su predmet predškolskog vaspitanja i obrazovanja. Mi smo na Odboru, kolege iz Ministarstva i ja smo to predočili poslanicima i pomenuli zašto te amandmane ne možemo da prihvatimo. Njihovo prihvatanje bi iziskivalo dodatna finansijska sredstva, a Vlada nije u mogućnosti da ta sredstva pribavi i to je razlog odbijanja.
Sledeća grupa razloga se odnosi na neprihvatanje tri amandmana iz formalnih razloga, jer su predložena zakonska rešenja jednostavno preciznija, bolje su pravno-tehnički uređena i za nas su celishodnija.
Na kraju, postoji jedna grupa amandmana koje nismo prihvatili iz drugih razloga, bilo da je reč o pitanjima koja tangiraju dve različite oblasti, pa mi smatramo da je postojeće rešenje u zakonu celishodnije, funkcionalnije, primerenije, bilo da je reč o amandmanima koji jednostavno praktično nisu mogući, odnosno nisu primenjivi. Njihovo prihvatanje i primena bi stvorili konfuziju u radu ustanova predškolskog vaspitanja i obrazovanja.
To je jedan kratak izveštaj o amandmanima koje smo prihvatili i koje nismo. Naravno, biću slobodan i kada poslanici budu izlagali da iznesem stav neprihvatanja amandmana i o konkretnim amandmanima. Hvala.