Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8261">Žarko Obradović</a>

Žarko Obradović

Socijalistička partija Srbije

Govori

Poštovano predsedništvo, kolege poslanici, poštovani članovi Vlade, mislim da ovaj amandman kolege Ćulibrka treba prihvatiti jer on inauguriše princip pravičnosti. On je logičan odgovor na postojeću ekonomsku situaciju, u kojoj se nalazimo i ne treba zaboraviti da mi imamo sada privredu Srbije koja je u velikom delu nelikvidna. Skoro 60% privrede Srbije je nelikvidno. A, uposlenost kapaciteta iznosi svega 30% prema zvaničnim podacima.
Ovim amandmanom, odnosno njegovim usvajanjem, daje se mogućnost da preduzeće koje ima određeni proizvodni problem da može da nastavi da radi. Naime, ovim amandmanom se daje mogućnost da se vrši uplata doprinosa u visini minimalnog ličnog dohotka, to jest da on bude osnovica za uplatu doprinosa, a da istovremeno taj minimalni lični dohodak bude iznos koji će radnik primati.
Prema Predlogu zakona, koji je danas na Skupštini, poslodavac ima obavezu samo da uplati doprinose, a nema obaveze da isplati bilo koji deo ličnog dohotka za zaposlene.
Ovim amandmanom se daje mogućnost da se ta teškoća u kojoj se nalazi jedan kolektiv prebrodi. Na kraju, minimalni lični dohodak nije stvar samo rukovodeće strukture. Upravni odbor i sindikat treba da se izjasne o tome, a postoje i drugi državni organi koji mogu da utvrde da li se nakon prevladavanja te ekonomske teškoće, u kojoj se preduzeće nalazi, da li se poštuju odredbe zakona.
I na kraju, mislim da bi se prihvatanjem ovog zakona stvorila mogućnost da se eventualno i u preduzeću preduprede neke moguće negativne reakcije zaposlenih, kao što je štrajk i slično, u odnosu na činjenicu da poslodavac ima obavezu da uplati doprinose državi, a nema obavezu da uplati lični dohodak za zaposlene.
Iz tog razloga mislim da ovaj amandman treba prihvatiti. Hvala.
Poštovani predsedniče, poštovano predsedništvo, kolege poslanici i poštovani članovi Vlade, povodom rezolucije o stanju na Kosovu i Metohiji i položaju srpskog naroda, kao poslanik SPS-a hteo bih vašu pažnju da zadržim na dva, po mom mišljenju, izuzetno važna elementa, i za rezoluciju, ali i za ukupno stanje na Kosovu i Metohiji. Prvi, to je nepoštovanje, odnosno sistematsko kršenje Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, usvojene juna 1999. godine, dakle, pre nepune dve godine. U ovom proteklom vremenu situacija na Kosovu i Metohiji je sve teža i teža, iz dana u dan. Osnovni uzrok tome je neizvršavanje nijedne ili skoro nijedne preuzete obaveze od strane međunarodnih bezbednosnih snaga i pripadnika civilne misije Ujedinjenih nacija, čija je uloga ovlašćenje, ali i odgovornost, a to je utvrđeno Rezolucijom 1244.
Ciljevi postavljeni u Rezoluciji Saveta bezbednosti, nisu ispunjeni. Nije uspostavljeno bezbedno okruženje radi povratka izbeglica, i raseljenih lica na Kosovu i Metohiji. Na Kosovu i Metohiji nema mira, bezbednosti, tolerancije, potpune slobode kretanja za građane koji ne pripadaju međunarodnim snagama ili albanskoj manjinskoj zajednici. Nije moguć povratak, ni slobodan, ni bezbedan, oko 400.000 Srba i pripadnika nealbanskih etničkih, nacionalnih zajednica, koji su živeli u tom delu Srbije, a koji su pod terorom albanskih terorista sa Kosova i Metohija, ali i albanskih pljačkaša koji su pristigli iz Albanije i Makedonije, morali da napuste svoje domove. Njihov povratak se sprečava, ne samo kroz fizičko nasilje prema porodicama, već kroz terorističke akte u kojima gine narod, koji želi da se vrati ili da poseti svoje bližnje ili napuštene domove.
I ono malo ljudi što je ostalo na Kosovu i Metohiji stalno je izloženo progonu i nasilju. Reakcija KFOR-a i UNMIK-a je do te mere neadekvatna i bezlična da suštinski podstiče terorističke akte i teroriste na nove napade i progone srpskog i nealbanskog življa. Tome doprinose i UNMIK-ove poznate tzv. mere poverenja, koje unose nemir među preostalim srpskim i nealbanskim življem i daju krila albanskim teroristima.
Na Kosovu i Metohiji cveta šverc, trgovina drogom, oružjem, sve je pod okriljem KFOR-a i UNMIK-a. Nije izvršeno razoružanje i rasturanje terorističke Ooslobodilačke vojske Kosova i drugih naoružanih grupa Albanaca. Doduše, zvanično da, ali nezvanično ne, jer su nastavili sa svojim terorističkim akcijama, prema svakom onom ko nije saglasan sa njihovim zahtevima, a to je nezavisno Kosovo i Metohija. Naprotiv, svedoci smo da su osnovani teroristički centri i da je došlo do prelivanja terorizma na jug Srbije i u Makedoniju.
Sa Kosova i Metohije nije proterano oko 250.000 Albanaca, državljana Republike Albanije i Makedonije koji su ilegalno ušli na teritoriju Savezne Republike Jugoslavije zbog neozbebeđene državne granice. Nije dozvoljen povratak jednog broja jugoslovenskog i srpskog osoblja na Kosovo i Metohiju, i to čak dve godine posle dolaska međunarodnih predstavnika i preuzimanja odgovornosti za bezbedonosnu situaciju na Kosovu i Metohiji. Da podsetim, u Aneksu 2. Rezolucije 1244, u tački 6, stajalo je - nakon povlačenja, dogovorenom broju jugoslovenskog i srpskog osoblja će biti dozvoljeno da se vrati i obavlja sledeće funkcije - veza sa međunarodnom civilnom misijom i međunarodnim bezbedonosnim prisustvom, obeležavanje, tj. čišćenje minskih polja, održavanje prisustva na mestima srpske kulturne baštine i održavanje prisustva na glavnim graničnim prelazima.
Stanje na Kosovu i Metohiji, odnosno nerad međunarodnih predstavnika odslikava i podatak da je od njihovog dolaska oteto preko 1.300 Srba, za čiju sudbinu se ništa ne zna. Pre njihovog dolaska, prema zvaničnim podacima, taj broj je iznosio oko 300 ljudi. Sliku Kosova i Metohije dodatno upotpunjuje i podatak od oko 50.000 demoliranih do temelja, spaljenih, uništenih ili privremeno zaposednutih kuća.
Međunarodni predstavnici se uopšte ne trude da razjasne sve ove elemente. U takvim uslovima, međunarodni predstavnici su vršili otvorenu reviziju Rezolucije 1244 i to bez saglasnosti Savezne Republike Jugoslavije i bez saglasnosti Saveta bezbednosti, rukovođeni pre svega interesima sila koje su i veštački izazvale probleme na Kosovu i Metohiji, stvarajući time i povod za oružanu agresiju na našu zemlju. Od strane administratora UNMIK-a, kako ranijeg, tako i sadašnjeg, nastavlja se politika svršenog čina, oličena u pritiscima na srpsku stranu da prihvati u osnovi neprihvatljive uslove za uređivanje odnosa na Kosovu i Metohiji.
Nepoštovanje suvereniteta Savezna Republike Jugoslavije kroz donošenje odluka o uvođenju carina, oduzimanju državne imovine i nacionalnih bogatstava, kao i kroz brojne druge postupke, međunarodni administratori donose i nameću rešenja koja ne znače jednakost i ravnopravnost građana Kosova i Metohije, poštovanje osnovnih manjinskih prava, već predstavljaju majorizaciju albanske nacionalne zajednice nad svim ostalim, kao i stvaranje nove države Kosovo.
Prethodni lokalni izbori, kao ni naredni koji se najavljuju, nisu i neće rešiti nijedno od gore navedenih pitanja. Naprotiv, oni su u funkciji stvaranja privida demokratije, koja odgovara isključivo interesima albanske nacionalne zajednice, kao i delu međunarodne zajednice. Drugo, protekli period je potvrdio punu opravdanost stavova SPS-a o tome da albansko pitanje u svojoj suštini nije ni demokratsko, ni manjinsko, ni pitanje ostvarivanje ljudskih prava, već isključivo teritorijalno i državno pitanje.
Nije demokratsko, tako su tvrdili pojedinci iz naše zemlje i inostranstva, jer je danas jasno da u uslovima drugačijeg političkog okruženja u Srbiji i Jugoslaviji, nastalog od jeseni prošle godine, albanska nacionalna manjina, nacionalna zajednica, nije revidirala svoje zahteve. Naprotiv, oni su postali još radikalniji.
Pitanje nije ni manjinsko, jer su predstavnici albanska manjinske zajednice uživali visok stepen manjinskih prava u Srbiji i SRJ. Problem je u stvari bio u selektivnom pristupu same albanske nacionalne zajednice prema sadržaju manjinskih prava i nepoštovanju opšteprihvaćenih načela lojalnosti prema državi u kojoj žive.
Pripadnici albanske zajednice su koristili samo ona prava od kojih su imali neposredne koristi, kao što su - penzije, zdravstveno osiguranje, sredstva za socijalno obezbeđenje, putne isprave, mogućnost obavljanja trgovine, a istovremeno sve što se ticalo njihovih obaveza prema državi, kao što su - porezi, doprinosi i drugo, ili bilo koje mere koje su značile priznanje državnosti Republike Srbije i SRJ, za njih su bile neprihvatljive.
Prvobitno ignorisanje i bojkot rada državnih organa Srbije i SRJ od strane pripadnika albanske manjine prošireno je na nepoštovanje zakona, pokušaj stvaranja paralelnih državnih organa, internacionalizaciju svog manjinskog pitanja, a završilo se otvorenim zahtevom za stvaranjem nezavisne države, zahtevom koji je praćen terorističkim akcijama, ubijanjem pripadnika drugih naroda i manjina i njihovim proterivanjem sa Kosova i Metohije. Naravno, uz podršku jednog dela međunarodne zajednice.
Pitanje je i teritorijalno i državno jer se nastoji da se realizuje vekovni san albanskog naroda o stvaranju velike albanske države na Balkanu. Najpre, u stvari, još jedne nezavisne albanske države, pa posle ujedinjenje sa maticom.
Predstavnici političkih stranaka na Kosovu i Metohiji se ne razlikuju u svom konačnom cilju - nezavisno Kosovo. Tači i Rugova se samo razlikuju u načinu ostvarenja tog cilja, bilo da je reč o sili oružja ili o tzv. hodu kroz institucije.
Kolege poslanici, na kraju, u odnosu na napred izrečene ocene, smatram da se rešenje postojeće situacije na Kosovu i Metohiji može tražiti samo na liniji striktnog poštovanja Rezolucije Saveta bezbednosti 1244. Međunarodna zajednica treba konačno da počne da poštuje odluke koje donosi.
Pod tim podrazumevam da se u uslovima obezbeđenja mira na Kosovu i Metohiji, povratka izbeglica i raseljenih lica, vladavine prava, primene civilizacijska iskustva u rešavanju manjinskog pitanja. Ni manje ni više od toga. UNMIK ne sme da donosi jednostrane proizvoljne odluke, nepoznate u praksi manjinske politike, sa favorizovanjem jedne manjinske zajednice, a na štetu svih ostalih građana Kosova i Metohije. Pogotovu, da ne donosi odluke koje ne znače znatnu samoupravu u okviru SRJ, kako stoji u Rezoluciji 1244, što u stvari znači stvaranje države u državi.
Savet bezbednosti mora jasno oceniti rad UNMIK-a i KFOR-a, njihov rad napokon dovesti u sklad sa Rezolucijom 1244 i dostignutim standardima manjinske politike u svetu. U protivnom, ako tako ne bude, ovo pitanje će ostati dežurno pitanje ne samo u Srbiji i SRJ, nego i na Balkanu. Hvala.
Poštovani predsedniče, poštovano predsedništvo, kolege poslanici i članovi Vlade. Dozvolite mi da kažem nekoliko reči o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica.
Mislim da ovaj Predlog zakona ne treba prihvatiti jer je nepravedan, za nezaposlene restriktivan, favorizuje interese države u odnosu na interese zaposlenih to jest pojedinaca i bez ikakve je dodatne socijalne komponente to jest socijalnog programa.
Predlog zakona je nepravedan i restriktivan jer smanjuje postojeća prava nezaposlenih lica. Naime, prema dosadašnjim zakonskim rešenjima nezaposleno lice, koje je imalo penzijskog staža 30 i više godina, ostvarivalo je pravo na novčanu naknadu kod Zavoda za tržište rada do zaposlenja, odnosno do sticanja prava na penziju.
Sada se pravo na novčanu naknadu može ostvariti najduže 24 meseca. Šta da rade lica sa preko 25 i više godina radnog staža? Šta da radi radnik sa 50 i više godina života, još ako je žena ili eventualno invalid? Ko će njih ponovo primiti na posao i u kakvim kolektivima će se zapošljavati?
Šta znači obrazloženje - da takvi ljudi nisu stimulisani da traže zaposlenje? Ko to ne želi da se zaposli i u kakvim uslovima?
Krajnje je nehumano ostaviti ovakve ljude bez posla, odnosno bez bilo kakve naknade ukoliko im Zavod za tržište rada ne ponudi posao. Smanjenje prava nezaposlenih posebno dobija na značaju u kontekstu postojeće ekonomske situacije koju sa stanovišta zaposlenosti karakteriše pad industrijske proizvodnje, niska uposlenost kapaciteta, porast nelikvidnosti i privrede, normalno porast troškova života, i ponovno povećanje broja nezaposlenih, koji će se sigurno u procesu privatizacije i dalje povećavati.
To najavljuju i sindikati, a to se moglo čuti i od resornog ministra u obrazloženju Predloga zakona koji treba da bude na dnevnom redu ove naše skupštine.
Industrijska proizvodnja je u periodu januar-mart 2000. godine u odnosu na isti period prošle godine manja za 0,8%, dok je u odnosu na prosečnu proizvodnju iz prošle godine manja za 1,2%. Institut za tržište i istraživanje pre neki dan je objavio podatak da je proizvodnja u aprilu ove godine u odnosu na april prošle godine u proseku manja za 3,9%. Uposlenost kapaciteta je niska i u proseku iznosi oko 30%. Nelikvidnost privrede poprima opšte razmere tako da se može tvrditi da je preko 60% privrednih subjekata nelikvidno.
U takvim uslovima sasvim logično prekinut je prošlogodišnji jako blagi trend opadanja broja nezaposlenih. U februaru ove godine broj nezaposlenih je bio preko 730.000 lica. U odnosu na prošli period broj nezaposlenih se prosečno mesečno povećava za oko 4,5%. U narednom periodu taj broj će biti veći, rekao sam, zbog ekonomskih tokova i privatizacije koja nam sledi.
Povećanje broja nezaposlenih lica je prirodna posledica stanja u kome se dakle nalazi privreda Srbije, gde Vlada ne poklanja, po mom mišljenju, dovoljnu pažnju proizvodnji, što se naravno moglo do sada videti i prilikom rasprave o budžetu i prilikom drugih izlaganja Vlade, odnosno predstavnika.
Pod obrazloženjem uvođenja tržišne privrede Vlada u stvari stvara jednu nelikvidnu, neproizvodnu, jeftinu privredu sa niskom cenom preduzeća, stvara uslove za privatizaciju i transformaciju privrede koja će izazvati kao posledicu veliki broj nezaposlenih lica.
Pored najgore stvari koja se može desiti svakom zaposlenom čoveku, a to je gubitak posla, ovim predlogom zakona nezaposlena lica, i to baš ono koja imaju dug radni staž i blizu su penzije, suočavaju se i sa situacijum da država smanjenjem ovih prava, praktično diže ruku od njega i prepušta ga svojoj sudbini.
Ovakav odnos Vlade niti je socijalan, niti je human, niti je pravedan.
Pod dva, Predlog zakona ne treba prihvatiti i zbog toga što favorizuje državu u odnosu na zaposlena lica, to jest građane. Državi je ovim predlogom očigledno stalo da zaštiti sebe to jest obezbedi sredstva a zaposlenom radniku u pogledu zarade kako bude. Ovim predlogom se inauguriše princip nejednakosti zakonodavca prema poslodavcu i zaposlenom i to na štetu zaposlenih lica.
Naime, ukoliko poslodavac ne isplati zaradu u obavezi je da za zaposlenog uplati doprinose za socijalno osiguranje na najnižoj osnovici. Nije sporno da treba isplatiti zaradu i uz nju doprinose. Međutim, ukoliko poslodavac nema sredstava za isplatu zarade zaposlenom onda najverovatnije neće imati ni sredstva za uplatu doprinosa.
Predloženo zakonsko rešenje u suštini znači - plati obavezno državi, a zaposlenom ako možeš. Smatram da u situaciji kada nema sredstava i za zaradu i za doprinose, da je trebalo naći razumno rešenje, pravedno rešenje, da sredstva ako ih ima budu jednako podeljena i na zaradu i za doprinose, da se ne mogu platiti doprinosi ukoliko se ne isplati zarada i obrnuto, a ne jedno može, drugo ne može.
Iz navedenih razloga, a koji su sadržani u ovom Predlogu zakona, a koji su po mom mišljenju na štetu građana Srbije, kako zaposlenih tako i onih koji izgube posao, smatram da ovaj zakon ne treba prihvatiti.
Poštovani predsedniče, poštovano predsedništvo, kolege poslanici, izašao sam samo nešto da kažem, da kažem tri reči. Mislim da amandman našeg poslanika kolege Bušetića ima svoju opravdanost. Mislim da Skupština treba da ga usvoji na određen način i prethodni govornik je potvrdio opravdanost tog amandmana, objašnjenjem da u postojećim uslovima on nije primenljiv. Pitanje je u kojoj se meri može prihvatiti to objašnjenje, iz razloga što smo i mi kao poslanička grupa SPS-a, a i drugi poslanici, kada smo raspravljali o nekim drugim zakonima, a pre svega o setu poreskih zakona, govorili da ta rešenja nisu u ovom trenutku prihvatljiva, zbog ekonomske situacije u kojoj se nalazimo i zbog ekonomske moći poreskih obveznika. Hvala.
Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, kolege poslanici, reklamirao sam povredu Poslovnika član 96. stav 2. "Ukoliko se uvredljivi izrazi odnose na poslaničku grupu, odnosno političku stranku čiji narodni poslanici pripadaju toj poslaničkoj grupi".
U odgovoru na pitanje poslanika ove skupštine predsednik Parlamenta je izneo uvredljiv izraz za Socijalističku partiju Srbije. Mislim da mi kao poslanička grupa nismo dali povod za takvo reagovanje. Najmanje što očekujem je da se predsednik izvini, jer o tome šta su socijalisti radili i koliki je naš doprinos stvaranju i održanju ove države najbolji je pokazatelj vreme, a i građani koji iznose svoj sud o tome.
Poštovano predsedništvo, kolege poslanici, članovi Vlade, reklamiram povredu Poslovnika član 98. stav 1: "Govornik može da govori samo o pitanju koje je na dnevnom redu." Gospodin Čeda Jovanović je u objašnjenju sadržaja aktuelnih poreskih zakona opet, po ko zna koji put, govorio o prošlosti. To je po meni jedan nekorektan način.
Ako već govorimo o Ustavu SR Jugoslavije, njegovu vrednost mogu da ocenjuju stručnjaci i oceniće ga vreme. Ako govorimo o odnosima u federaciji, onda bi bilo zanimljivo odgovoriti zašto je na inicijativu SPS-a da se o tome razgovara od svih parlamentarnih stranaka na republičkom i saveznom nivou, uz učešće dva predsednika, Srbije i Jugoslavije, ignorisana, odnosno ako je pitanje odnosa Srbije i Crne Gore od tolikog značaja za SR Jugoslaviju, a jeste, zašto se onda kao osnova za razgovor sa Crnom Gorom uzima platforma koja je utvrđena u predsedništvu DOS-a.
Kolege poslanici, poštovano predsedništvo, reklamiram povredu Poslovnika i to dva člana, 138. i 141. vezano za ovaj amandman koji je Vlada podnela.
Naime, članom 138. Poslovnika predviđeno je da je zadnji rok za podnošenje amandmana tri dana pre dana određenog za održavanje sednice. Članom 141. Poslovnika predviđeno je da u toku pretresa Predloga zakona amandmane u pisanom obliku mogu da podnose predlagač zakona, nadležni odbor, odnosno Vlada, ali samo ako je potreba za amandmanom nastala usled prethodnog prihvatanja nekog drugog amandmana. Koliko ja znam, Vlada nije prihvatila ni jedan ni drugi amandman, a bilo ih je osam ili devet na ovaj član Predloga zakona.
Dopisom Vlade od 17. aprila, dakle juče, Vlada obaveštava i ujedno traži od Narodne skupštine da prihvati tzv. tehničku grešku, odnosno ispravku teksta ranije podnetog amandmana na član 24. Predloga zakona o porezu na upotrebu, držanje i nošenje dobara, koji se odnosi na plaćanje poreza za registrovano oružje. Očigledno je iz obrazloženja ovog dopisa, a evo imam tu amandman Vlade, da se ne radi ni o kakvoj ispravci, odnosno tehničkoj grešci, već o novom amandmanu kojim se smanjuju novčani iznosi poreske obaveze, čime se, u stvari, priznaje da su navedene poreske obaveze bile previsoke.
Ovakvo postupanje Vlade protivno je Poslovniku Narodne skupštine i predstavljalo bi opasan presedan u svim narednim situacijama. Smatram da je, postupajući po Poslovniku, Vlada mogla da se usaglasi sa amandmanima narodnih poslanika, koji su slične sadržine, čime bi ovi amandmani postali sastavni deo zakona, umesto što je izabrala put da grubim kršenjem Poslovnika zloupotrebljava institut amandmana.
Ukoliko Narodna skupština prihvati ovakvo kršenje Poslovnika, stvara se presedan po kome će morati isto da postupa i u situacijama kada predlagači ovih, nazovi ispravki i tehničkih grešaka budu i sami narodni poslanici. Molim da se Skupština izjasni o ovom kršenju Poslovnika.
Da bi poslanici znali o čemu govorimo predsedavajuća i ja, ja u ruci držim amandman Vlade koji nosi datum 17.4.
Molim vas, ovo je papir, a na papiru piše amandman.
Poštovani predsedniče, poštovano predsedništvo, kolege poslanici, poštovani članovi Vlade, želeo bih da kažem nekoliko reči o zakonima koji tangiraju lokalnu samoupravu i o njihovom negativnom uticaju na lokalnu samoupravu, odnosno nivo komunalnih usluga, koji će proizvesti.
Danas smo saznali da je Vlada povukla jedan zakon, odnosno, odlučila da prizna grešku i oko jednog lokalnog prihoda priznala da nije u pravu. Naime, Vlada je Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o lokalnoj samoupravi predvidela da se ukine naknada za korišćenje komunalnih dobara od opšteg interesa.
Po mom mišljenju, to je vrlo loše.
Zašto?
Zato što su ova sredstva bila strogo namenskog karaktera. Tačno se znalo za šta su namenjena, za šta se troše. Ne mogu se saglasiti sa onim što je danas ministar rekao, govoreći o ukupnim efektima ovih zakona - da su neki prihodi bili krišom uvedeni. Očigledno, nije reč o ovome, jer to Vlada priznaje u obrazloženju Zakona.
Komunalna naknada je bila predviđena za izgradnju posebnih objekata u oblasti komunalne infrastrukture, za unapređenje rada komunalnih preduzeća. Da podsetim, Vlada je odobravala korišćenje ove naknade na osnovu podnetih zahteva i projekata lokalne samouprave.
Sredstva su usmeravana u vrlo konkretne projekte, koji su za građane u tim opštinama i gradovima značili i podizanje komunalnih uslova u lokalnoj samoupravi. Samim tim, to je značilo i bolji život. Navešću nekoliko primera koji pokazuju opravdanost lokalnog prihoda, odnosno projekata za koje su ti prihodi trošeni.
Na primer, u Knjaževcu je izgrađeno 17 seoskih vodovoda, asfaltiran lokalni put, u Žitištu je počela izgradnja vodovoda, u Vrnjačkoj Banji započeti radovi na gasifikaciji, u Aranđelovcu se završavaju radovi na izgradnji deponije smeća, u Dimitrovgradu je počela izgradnja sportske hale. Stavljena je pod krov. Očekuje se nastavak radova.
Ukidanje ove komunalne naknade može dovesti u pitanje ostvarenje započetih projekata. Zašto? Pre svega, zato što novi lokalni izvor prihoda - porez na fond zarada neće, po mom mišljenju, nadomestiti ovaj lokalni prihod, iz prostog razloga što u postojećim uslovima velikog pada proizvodnje neće biti ostvaren.
Drugo, sredstva poreza na fond zarada nemaju, po predloženim zakonskim rešenjima, posebnu namenu, nemaju obavezni karakter za pomenute komunalne projekte, već je ostavljeno lokalnoj samoupravi, opštinama i gradovima da samostalno odlučuju o tome gde će i koliko novca trošiti, a neka iskustva iz proteklih meseci govore da su ta sredstva trošena za budžetske deficite i za lična primanja.
Ovu moju tvrdnju dokazuje ili potvrđuje i zakonodavac, odnosno Vlada, kada u Predlogu zakona konstatuje da se očekuje da će lokalna samouprava, opštine i gradovi, ove lokalne prihode usmeravati u oblast komunalne potrošnje.
Naravno, ne bih voleo da se porez na fond zarada troši za nešto drugo i da određeni projekti dožive sudbinu nekih započetih objekata. Moj kolega, član Socijalističke partije Srbije, iz Prokuplja, odnosno iz Žitorađe, kazao mi je da je u selu Banjevci započeta izgradnja četvorogodišnje škole, delom iz donacija Ministarstva prosvete, delom iz budžeta opštine Žitorađa.
Po njegovoj tvrdnji, na sednici Skupštine opštine, na pitanje odbornika kada će biti završena škola i zašto u budžetu nisu predviđena sredstva za nastavak izgradnje škole, dobio je jedan krajnje politički odgovor: ko je školu započeo, taj neka je završi. Verujem da Ministarstvo neće poći stopama lokalne samouprave, nego da će svoje obaveze izvršiti.
Što se tiče sredstava za solidarnu stambenu izgradnju, drago mi je što ta sredstva ostaju. Ta sredstva su za mnoge ljude u ovoj državi bila jedini način da se dođe do krova nad glavom. Danas je nekoliko poslanika govorilo o tome. Nisam imao utisak da je iko doveo u pitanje namenu tih sredstava. Bilo je više reči o tome kako su se stanovi solidarnosti delili, ali to je nešto drugo.
U prilog potvrdi da je dobro što je ovo rešenje ostalo, to su reči mog kolege Slobodana Pavlovića, u Beogradu je od 70-tih godina do 2001. preko 30 hiljada stanova izdato.
Na kraju, za predlagača u obrazloženju ovog zakona vezano za ovu nadoknadu, upotrebljava se mnogo puta i netačna reč - transparentno. Znam da ta reč postaje zaštitno obeležje DOS-a, ali mislim da joj u ovom slučaju nije bilo mesta. Zašto? Zato što se ukida jedan lokalni prihod za koji se zna i visina i namena, a uvodi se drugi za koji se samo zna visina, a ne zna mu se namena. Nadam se da će namena biti u interesu građana.
I, još jedan detalj vezan za ove zakone. Ministar Đelić je danas govorio o efektima ovih zakona vezano za životni standard građana, odnosno za poreze na kola. To je u obrazloženju tvrdio i pominjao skupocena kola, naravno, ona koja su najjeftinija. Pre neki dan jedan dnevni list je doneo egzaktne podatke koji kazuju da ovi zakoni imaju negativan efekat po standard građana, a pogotovu po džep. Naveli su jedan primer koji ću ja ovde pomenuti: za jedno vozilo od pet godina starosti, kubikaže 2.000 kubnih centimetara, uz sve ostale poreze, doprinose, takse, osiguranje i sl. u odnosu na 4.000 dinara, koliko je to bilo ove godine, mora se platiti 14.000 dinara.
Naravno, u vezi ovih negativnih posledica, ako nekoga treba demantovati, treba demantovati zakone i ono što se piše i to možemo vrlo egzaktno utvrditi. Iz svih ovih razloga mislim da će zakoni koji su podneti izazvati negativan efekat po standard stanovnika i da ih ne treba iz tog razloga prihvatiti.
Gospodine predsedniče, poštovane kolege poslanici, članovi Vlade, reklamiram povredu Poslovnika, član 98. stav 1. koji kaže "govornik može samo da govori o pitanju koje je na dnevnom redu".
Raduje svestranost pojedinih ministara, ali mislim da gospodina Đelića ne treba braniti. Gospodin Đelić je sam po sebi pokazao da je ekspert, da ume da govori i da se brani.
Ministar koji je prethodno govorio, govorio je o svemu onome što nije trebao da govori, a o njegovoj sposobnosti i svestranosti razgovaraćemo pod zadnjom tačkom dnevnog reda. Hvala
Poštovani predsedniče, predsedništvo, kolege poslanici, članovi Vlade, prilikom konstituisanja Narodne skupštine Republike Srbije čuli smo izjavu našeg gospodina predsednika o potrebi uspostavljanja vladavine prava, izgradnje institucija države i potrebi poverenja građana u te institucije.
Nekoliko dana kasnije, i predsednik Vlade je govorio da u Srbiji postoji nezavisno sudstvo. Povodom toga, u okviru ove tačke dnevnog reda, gde se govori o izboru nosilaca pravosudnih funkcija, nažalost, moram da ukažem na neke pojave, ponašanja i izjave, koje su u suprotnosti sa proklamovanim načelima.
Prvo, nadam se da se sećate Dragoljuba Milanovića, bivšeg direktora RTS-a, neki od vas su i pljeskali na vest da je uhapšen. Ovo govorim iz razloga što je nakon medijske hajke pritvoren pod optužbom da je znao ili mogao znati za bombardovanje RTS-a. Pritvoren je da ne bi uticao na svedoke, da bi nekoliko dana pre isteka roka od mesec dana optužnica bila proširena, vezano za poslovanje RTS-a, ali i zahtevom za saslušanje novih svedoka.
Poslovanje RTS-a će biti istraženo i o tome nemam pravo, a i ne želim da govorim, ali proširenje spiska svedoka s Karlom Del Ponte i Jirži Dintsbirom je stvarno smešno i tužno, jer je u međuvremenu saslušano preko 50 svedoka. To u stvari pokazuje nameru da se optuženi zadrži u zatvoru dok se, da upotrebim narodni izraz, nešto već za njega ne nađe.
Čak je u međuvremenu čuveni konstruktor laži, Džejmi Šej, opovrgao ove navode, jer je izjavio da, naravno, niko nije mogao znati kada će biti bombardovana RTS a, NATO nikoga nije obaveštavao u Srbiji i Jugoslaviji o svojim vojnim planovima.
Drugo, zašto tužilac ne reaguje na uznemiravanje javnosti, koje se svakodnevno sprovodi? U subotu naveče, BK televizija emitovala je emisiju o ubistvu gospodina Slavka Ćuruvije. Čoveka nisam poznavao i žao mi je što je ubijen, i kao svaki građanin ove države želim da se ubice što pre pronađu i kazne, ali, moram da kažem da je ova emisija pokazala nameru autora da se izvrši presuđivanje pre suđenja, pre svega, naravno, Slobodanu Miloševiću.
Ako javni tužilac ima podatke, saznanje o tome ko je ubio gospodina Ćuruviju, onda treba odmah da podigne optužnicu protiv ubica i da pravosudni organi rade svoj posao. Ako pak nema, onda mora da reaguje prema medijima, kao što je BK jer se oni u ovom slučaju postavljaju i u ulozi istražitelja, sudije, i egzekutora. Stvara se atmosfera hapšenja i unapred dokazane krivice, da bi se posle privođenja krenulo u akciju skupljanja dokaza.
Treće, izjave gospodina Đinđića, vezane za postupak koji se vodi protiv Radeta Markovića (znate i sami da je dao intervju stranim novinama i tu je dao svoje određene ocene), očigledno je da gospodin Đinđić...
Ali je, gospodine predsedniče, govorio o pravosuđu. Ako mi možete reći da izbor nosilaca pravosudnih funkcija ne utiče na stanje u pravosuđu ...
Utiču i predlozi i izbori ljudi, i šta rade. Molim Vas da završim, gospodin Đinđić je svojim izjavama uradio nekoliko stvari: prvo, remeti tok istrage, dezinformiše javnost o toku istražnog postupka, utiče na svedoke, vrši pritisak na optuženog, dezavuiše rad tužilaštva i policije i pokazuje jasnu nameru izvršne vlasti da vodi pravosuđe i da diktira rad pravosuđa.
Na kraju, čuli smo izjave pojedinih čelnika srpskog pravosuđa o tome, da su potrebni novi i kvalitetni ljudi koji će unaprediti pravosuđe.
Pitanje je koliko ovim izjavama treba verovati, odnosno koliko one vrede?
Ima i drugih izjava datih pre nepuna dva meseca od strane ljudi koji su bili u vrhu srpskog pravosuđa, da postoji lista podobnih sudija, koji jedino mogu zauzeti te čelne funkcije, naravno, po mišljenju DOS-a. Ako želimo stvarno pravnu državu, onda pravosudni i tužilački istražni organi treba samostalno da rade svoj posao i jedino je važna činjenica da budu relevantni, da ne pomažu ni političari, a ni mediji, jer to je nipodaštavanje njihovog rada i pritisak da rade onako kako se želi. I na samom kraju, obaveštavam Narodnu skupštinu da će poslanička grupa SPS-a, na osnovu članova 68. i 69. Poslovnika o radu, podneti inicijativu za formiranje anketnog odbora za utvrđivanje činjenica i okolnosti koje su vezane za hapšenje Slobodana Miloševića. Prijatno.
Poštovani predsedniče, poštovane kolege poslanici, predlažem da radimo po Poslovniku, s obzirom da je po Poslovniku predviđena mogućnost da se izuzetno petkom radi, jer nam je ovde rečeno pre nekoliko dana da se mora po svaku cenu završiti rad Skupštine do petka, međutim broj amandmana i broj govornika govori u stvari o tome da to nije toliko bitno. Mnogo je važniji, po našem mišljenju, sadržaj datih predloga i ono što će ova skupština usvojiti i smatramo da nema razloga za produženje, a kamoli da se produžuje posle ponoći. Nema ni jednog racionalnog razloga da Skupština radi više nego što to Poslovnik predviđa.