Na osnovu člana 96. Poslovnika, kolege poslanici, želeo bih da izrazim protest u ime poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije što se i u vođenju sednice zloupotrebljava ime predsednika naše partije Slobodana Miloševića.
Predsednik Narodne skupštine je dužan da primenjuje Poslovnik Narodne skupštine. Čuli smo da je sam priznao da ga ne primenjuje na adekvatan način. Tražim od njega da se mane dodatnih objašnjenja za svoj rad.

Kolege poslanici, govori u ime poslaničke grupe SPS-a. Naime, od kolege poslanika čuli smo neke kvalifikacije i, nažalost, neke lažne tvrdnje vezane za SPS i našu ulogu u prethodnom periodu, vezano za izbor nosilaca pravosudnih funkcija. Čuli smo, doduše, i jedan kratak izveštaj o normativnoj aktivnosti Vlade, pri čemu je prenebegnuta činjenica da je po Uredbi koju je Vlada donela ....

Da.

Naravno.

Da bih vam skrenuo pažnju.
Da se želelo razgovarati o radu Vlade, verovatno bi to pitanje bilo na vanrednom zasedanju, ali očigledno, političkim kompromisom to pitanje je izbegnuto. Kako Vlada radi, to građani Srbije najbolje osećaju preko svojih leđa, jer znaju kakav im je životni standard.
Oko umešanosti, odnosno neumešanosti Vlade u stvari vezano za pravosuđe, evo, ja ću citirati reči čoveka koji je radio u pravosuđu Srbije, koji je radio u najvažnijim organima pravosuđa Srbije, pa vi sami procenite da li tu ima dokaza o umešanosti Vlade u rad pravosudnih organa, a predsednik Vlade kaže: "I ministar pravde ne bi trebalo da se bave hapšenjima i prejudiciranjima sudskih odluka, izjavama o postojanju dokaza protiv osumnjičenog ili optuženog".
Oko socijalista: laž je da su nosioci najodgovornijih funkcija u pravosuđu morali biti članovi SPS-a; pa neki od njih i danas rade, to su sve bili socijalisti. A da je to istina, neki od njih danas ne bi radili posao, pošto vi postavljate apsolutno one kadrove koji dobiju podršku i poverenje unutar DOS-a.
I na kraju, kada pitate oko kriterijuma, kada pitate oko kvaliteta, stalno se izbegava suština - da ste pogledali materijale koji su dostavljeni, mogli bi i čuti i videti ono što su socijalisti juče, a i neke druge kolege poslanici, tvrdili, da među predloženim kandidatima ima 11 onih koji nisu bili sudije, da mnogo predloženih kandidata, preko 30, nije iz suda za koji su predloženi. To se da egzaktno utvrditi, da je prosek ocena predloženih kandidata za predsednike sudova 6,71; 6,33; 6,68; 6,56; 6,16. Zatim, da je prosek studiranja sedam, osam, devet godina, da se tzv. stručna javnost uopšte nije konsultovala. O čemu pričate ljudi? Je li to kvalitet?
Priznajte, recite - mi smo odlučili, i biće tako, ali se manite da preko nas tražite objašnjenje za svoj rad, odnosno nerad. Hvala.

Poštovani gospodine predsedniče, predsedništvo i kolege poslanici, danas na vanrednom zasedanju Skupštine Republike Srbije govorimo o promenama u pravosuđu, o prestanku funkcija, o razrešenju i izboru nosilaca pravosudnih funkcija.
To bi trebalo da govori u prilog značaju ovog pitanja, kao i podatak da smo kao skupština u ovom sazivu jedanput ili dvaput već tokom proleća raspravljali o ovom pitanju.
Postavlja se jedno suštinsko pitanje i pred nama poslanicima i pred građanima Srbije - da li će promene u pravosuđu koje će danas biti vršene, ili pak one koje su već učinjene, za građane Srbije značiti boljitak, veću pravnu sigurnost, vladavinu prava, izgradnju nezavisnog kompetentnog pravnog sistema države, jednom rečju, biti korak napred u odnosu na prethodno stanje.
Ako je suditi po onome što je do sada učinjeno od strane DOS-ovske vlasti, odgovor je negativan i teško će današnje razrešenje i imenovanje išta promeniti, sem na gore. Moju ocenu potvrđuju i rezultati istraživanja javnog mnjenja, objavljeni pre nekoliko dana u štampi, koji pokazuju da je 51% građana Srbije izrazito nezadovoljno radom postojeće vlasti na uspostavljanju pravne države, svega 14% je zadovoljno, a ostatak je neopredeljen.
To je povećanje za oko 20% nezadovoljnih građana Srbije, u odnosu na jun ove godine. Ovako veliko nezadovoljstvo građana Srbije posledica je stanja u kome se nalazi naša pravna država, posledica je načina izbora ljudi u pravosuđu, gde je partijski, DOS-ov kriterijum dominantan u odnosu na stručne kriterijume. To je i posledica načina rada, čućeš, kolega poslaniče, nosilaca pravosudnih funkcija, odnosno načina primene propisa koje su dužni da primenjuju.
U Srbiji ne postoji podeljenost i nezavisnost sudske vlasti u odnosu na izvršnu i zakonodavnu i svako se svakome meša u posao, a najmanje u ono što bi trebalo i ono što mu pripada.
Kako se može govoriti o pravnoj državi, kada je već više meseci voljom DOS-a blokiran rad Republičkog ustavnog suda, kako bi se izbegla ustavno-sudska kontrola nad radom Skupštine i Vlade.
Kako govoriti o pravnoj državi kada je građanin, prethodni predsednik Srbije i Jugoslavije, gospodin Slobodan Milošević uhapšen bez sudskog naloga, zatim, na osnovu jedne protivustavne i protivzakonite odluke, kidnapovan iz istražnog zatvora i isporučen Haškom tribunalu. Niko iz pravosuđa nije imao hrabrosti i profesionalne časti, a pogotovu nosioci najodgovornijih funkcija, da osudi jedan takav čin. Nabrojati neodmerene, neodgovorne, neprofesionalne izjave ministara i predsednika Vlade o sudskoj vlasti, gotovo je nemoguće, koliko ih ima.
Ipak, kurioziteta radi, treba pomenuti izjavu ministra policije koji je, verovatno, odlično upoznat sa stanjem u pravosuđu Srbije i ljudima koji tu rade, izjavio da sudovi u Srbiji mogu da sude optuženima za ratne zločine. Umesto da istražuje i rešava naraslu korupciju i kriminal i da reši makar jedno od 12 nerazjašnjenih ubistava počinjenih ove godine, on govori o sudstvu Srbije.
O želji MUP-a da se meša u rad pravne države, odnosno da na nju utiče, govori podatak da Ministarstvo treba da traži saglasnost Vlade da postupi, da primeni zakon i sudsku odluku i da uhapsi teroristu Tačija koji je odlukom sudskih organa osuđen na 10 godina i to naših sudskih organa.
Poštovane kolege poslanici, najodgovorniji ljudi u pravosuđu Srbije smenjuju se bez kriterijuma, uz nepoštovanje zakonskih odredaba i primenu kriterijuma pripadnosti DOS-u, kao jedinog univerzalnog i jedinog važećeg.
To potvrđuje i pismo kolegijuma predsednika privrednih sudova u Srbiji od pre nekoliko dana, koji tvrde da postoje brojni primeri proceduralnih i suštinskih propusta u postupku razrešenja predsednika sudova, jer je tvrdnja da političko preispitivanje rada sudova, predsednika i sudija, predstavlja pritisak na pravosuđe i ne doprinosi nezavisnosti sudija i autonomnosti pravosuđa.
Svojevrsna neozbiljnost u radu oko razrešenja i imenovanja ljudi u pravosuđu manifestovana je i na sednici Odbora, na kojoj je zatraženo da se sa već utvrđenog spiska kandidata skinu predsednici sudova u Novom Kneževcu, Aranđelovcu, Kraljevu, Novom Pazaru, Alibunaru, Kovačici, Pirotu, Žagubici, Rekovcu, Šapcu, Loznici ili danas u Nišu.
A kako izgleda kandidovanje? Kako se biraju kandidati za pravosudne funkcije, govori sledeće: prilikom predlaganja sudija čulo se na Odboru za prvosuđe i upravu da su sve članice DOS-a ili većina saglasne o predlogu za izbor nosilaca pravosudnih funkcija, ili da lokalna vlast, naravno DOS-ovska, insistira na određenom predlogu; niko nije pokušao, ili skoro niko, da kaže o kvalitetima predloženih kandidata, o njihovom radnom iskustvu, broju rešenih ili nerešenih slučajeva, o ugledu, moralnom i profesionalnom, koji oni uživaju; u suštini o tome niko nije govorio, važno je bilo da je postignuta saglasnost unutar koalicije.
Kakvih kandidata ima i o kojim je stručnjacima reč govore podaci koji su se mogli čuti na Odboru, a i do kojih se može doći gledajući ovaj materijal. Među predloženim kandidatima za predsednike sudova ima i onih koji nikada nisu bili sudije, deset ili jedanaest, koji nisu bili sudije. Mnogo kandidata, preko 30, nije iz suda za koji su predloženi. O stručnim kvalitetima govore podaci o proseku ocene i dužini studiranja. Primera radi, za predsednike sudova se predalažu kandidati čiji je prosek ocena 6,71, 6,33, 6,68, 6,56, 6,16 itd, a koji su Pravni fakultet studirali, 8,9 ili 10 godina.
Neki kandidati su sa malo godina radnog staža predloženi za predsednike sudova, znači na vrlo odgovorne dužnosti. Neki su ocenjeni kao nestručni, neki nepodobni kao ličnosti ili se protiv njih vodio krivični postupak. O načinu predlaganja kandidata, o odlučivanju, pristrasnosti, partijskoj kontroli, govore i podaci koji su se mogli čuti i na Odboru, da je oko predloženih kandidata postignuta veća ili manja, ali u svakom slučaju saglasnost DOS-a, da su se dogovorili oko kandidata.
Oko stručne javnosti, na jednoj sednici Odbora predstavnik Vrhovnog suda izrazi nepoverenje prema kandidatu za predsednika jednog suda, predlog biva povučen, da bi se na sledećoj sednici ponovo pojavio, ovaj put kao predlog Ministarstva pravde i lokalne samouprave i, naravno, poslanička većina, odnosno većina u tom odboru taj predlog izglasa, da bi na sledećoj sednici Odbora taj predlog bio ponovo povučen.
Politička lojalnost DOS-ovcima pretvorila se, nažalost po Srbiju i njene građane, u osnovni kriterijum u pravosuđu. Zato i ne čudi što se obećana reforma pravosudnog sistema pretvorila u masovnu smenu više stotina ljudi sa pravosudnih i tužilačkih funkcija. Ti ljudi nisu dobili podršku DOS-a. Nisu dobili njihovu partijsku podršku ili su odbili da ispunjavaju partijske zahteve DOS-a. Nisam ubeđen da će promene u pravosuđu, tužilaštvu i sudovima, koje će skupštinska većina izglasati, išta značiti u pozitivnom smeru za Srbiju. U to su, nadam se, pored nas socijalista ubeđeni i građani Srbije. Zato ove promene ne mogu dobiti podršku nas socijalista.
Sasvim na kraju, predsednik Vlade Republike Srbije, prilikom izbora vlade i predstavljanja programa, rekao je da je cilj vlade da uspostavi nezavisno sudstvo kao jedan od stubova za kontrolu vlasti. Pošto se vidi da od nezavisnog sudstva nema ništa, a to potvrđuje i mišljenje građana, logično je što nam je država ovakva kakva jeste, sa korupcijom i kriminalom na svakom koraku i, naravno, bez mogućnosti kontrole vlasti. Hvala.

Poštovano predsedništvo, kolege poslanici, Skupština Srbije danas odlučuje da li da se za narodne poslanike primeni imunitet ili ne, da bi se odobrilo pokretanje krivičnog postupka, da bi narodni poslanici bili odmah dostupni istražnim i sudskim organima.
U Administrativnom odboru je bilo nekoliko slučajeva kada se postavilo pitanje primene imuniteta za narodne poslanike.
Mi socijalisti smo i u Odboru, a i danas ćemo na Skupštini glasati protiv oduzimanja imuniteta.
Zašto smo bili i zašto ćemo i danas biti protiv? Ovakvo jedno pitanje bi po logici stvari trebalo da bude čisto formalno pitanje, o njemu Skupština odlučuje bez rasprave, jer narodni poslanik ne bi, bar kad je o ovom pitanju reč, trebalo da bude u drugom položaju u odnosu na bilo kog građanina Srbije. To bi bilo logično u državi gde postoji podeljenost izvršne, zakonodavne i sudske vlasti, gde postoji poštovanje prava i demokratskih institucija, gde su mediji stvarno nezavisni, gde se politika i članovi Vlade ne mešaju u rad sudskih organa, gde postoji profesionalno, kompetentno, nepristrasno sudstvo, gde se nijedno slično pitanje ne politizuje niti politički zloupotrebljava. Pošto takva situacija ne postoji kod nas u Srbiji, gde zahvaljujući neradu, odnosno neustavnom i zakonitom postupanju, situacija je upravo obrnuta. Pitanje primene imuniteta za narodne poslanike se koristi kao prilika za opšti napad i od strane štampe i od strane političkih protivnika, na partiju kojoj dati poslanik pripada, na njega samoga, uz prateće diskvalifikacije i već izrečene presude, naravno bez suda. U drugom planu je društvena potreba da pravo bude primenjeno i istovetno sa pravdom.
U slučaju poslanika Ivkovića, mediji su unapred presudili, samo nisu rekli kolika je kazna za ono za šta se on optužuje. Istog dana, u više različitih medija pojavila se krivična prijava protiv Ivkovića i to u celini. Dokaz za ovo nije samo što se čulo tih dana, nego i pisanje "Politike", "Danas"-a i drugih štampanih medija 13. aprila tekuće godine, gde se pojavio sadržaj ove krivične prijave. Mi, poslanici i članovi Odbora, nismo mogli doći do sadržaja krivične prijave, ali štampa jeste. Mi, poslanici i članovi Odbora, posle odlučivanja, dobili smo pismo istražnog sudije, u kome se kaže da se javnost uopšte ne obaveštava, već samo okrivljeni i njegov branilac, i prilikom prvog ispitivanja mogu biti dostupni svi podaci iz krivične prijave.
I, zatim, komentar, s obzirom da su u nekim sredstvima informisanja objavljene informacije o sadržini tog zahteva za sprovođenje istrage i o sadržini krivične prijave, na osnovu kojih je taj zahtev podnet, obaveštava vas da te informacije ne potiču iz Okružnog suda u Beogradu, već iz izvora nepoznatih ovom sudu, a njihovo saopštavanje i objavljivanje je protivno citiranim odredbama Zakona o krivičnom postupku, s obzirom da se u prvom delu pisma pominje Zakon o krivičnom postupku.
Dakle, u uslovima neviđene medijske hajke i haotičnom stanju u pravosuđu, nije moguće objektivno i nepristrasno odlučivati. To haotično, nažalost jednoumno stanje, potvrdio je i jedan poslanik DOS-a prilikom razmatranja ovog pitanja na Administrativnom odboru. Tada je rekao da javnost očekuje da se poslaniku Ivkoviću skine imunitet. Znači, očekivanje javnosti je primarno, a ne potreba primene prava ili činjenice dostupne poslanicima prilikom odlučivanja o imunitetu.
Kako verovati u pravnu državu, u nepristrasnost, u profesionalnost pravosuđa, kada se primera radi građanin Slobodan Milošević, prethodni predsednik Srbije i SRJ, najpre hapsi bez sudskog naloga, potom se optužuje bez dokaza, a onda na osnovu jedne protivustavne i protivzakonite odluke Vlade Republike Srbije kidnapuje iz istražnog zatvora i isporučuje nelegalno Haškom tribunalu. Kako verovati u pravnu državu, kada se čoveku u zatvoru, kao što je prethodni načelnik državne bezbednosti Rade Marković, nudi da prizna ono što nije učinio i time optuži i učini krivom drugu osobu, a on bi za to lažno svedočenje dobio status zaštićenog svedoka, i još pride slobodu i novac.
Zato iz ovih razloga, a i iz brojnih drugih, ne treba oduzeti imunitet poslanicima, jer ne postoje elementarni uslovi za normalan rad pravosuđa. Zato, dok postoje uslovi koji postoje, sa kontrolom medija i medijskom hajkom koja se vodi protiv socijalista, haotičnog stanja u pravosuđu, unitarizma izvršne vlasti, kao i druge negativne pojave, koje prate vladavinu DOS-a, poslanicima Narodne skupštine ne treba skidati imunitet. Ne traba im skidati imunitet iz razloga što su oni tu gde jesu, u svojoj zemlji, gde žive i rade, neće pobeći i vrlo brzo će biti dostupni pravosudnim organima.
Kažem, brzo, jer po mom mišljenju mandat ove skupštine neće dugo trajati zbog katastrofalnog stanja u zemlji i potrebe da jedna Vlada koja vodi antidržavnu i antinarodnu politiku bude zamenjena novom i to na izborima. Posle novih izbora, s obzirom da će postojećim poslanicima prestati mandat, a pogotovo u novim uslovima, treba razmatrati pitanje navodne krivične odgovornosti pojedinaca. Tada će ovo pitanje biti rešavano bez političkih i stranačkih dimenzija, a što sada nije slučaj. Hvala.

Poštovano predsedništvo, kolege poslanici, predloženi zakon o državnim praznicima, po mom mišljenju ne treba prihvatiti iz tri razloga. Pre svega, zbog neopotpunog, netačnog i proizvoljnog obrazloženja vezanog za ukidanje dosadašnjih državnih praznika. Drugo, pogrešnog i nedovoljno utemeljenog obrazloženja vezanog za predlog novog dana državnosti Republike Srbije. Treće, razloga vezanih za samog predlagača.
Naime, protiv sam da se 28. mart ukine kao Dan državnosti Republike Srbije, jer taj dan u istoriji Srbije označava uspostavljanje pravnog i teritorijalnog jedinstva Republike Srbije, čime su autonomne pokrajine konačno izgubile elemente državnosti koje su imale na osnovu prethodnih ustavnih rešenja i čime su autonomne pokrajine integrisane u Republiku Srbiju. Naime, dotadašnjim ustavnim rešenjima u načinu organizovanja i sastavu organa federacije i Republike, kao i u načinu odlučivanja, autonomne pokrajine su bile konstitutivni elemenat federacije i kao takve uticale su na poslove Republike Srbije, ali i tadašnje savezne države.
U praksi se to pretvorilo u proces blokiranja donošenja odluka od značaja za Srbiju kao celinu. Autonomne pokrajine su imale svoje ustave i mogle donositi zakone bez saglasnosti Republike, a Republika nije mogla doneti ni jedan zakon, niti drugi propis, koji bi važio za čitavu teritoriju, bez saglasnosti pokrajina. To još više govori o značaju ustavnih rešenja iz 1989. godine, koja su Srbiji dala mogućnost da samostalno na celoj teritoriji donosi odluke od značaja za celinu države i sve njene građane.
Takođe, protiv sam ukidanja 7. jula kao Dana ustanka, jer taj datum ima veliki značaj za srpsku državu i njene građane.
Toga dana Srbija se pridružila svim slobodoljubivim demokratskim državama sveta, koje poštuju i brane svoju slobodu, pravdu, suverenitet i integritet zemlje, i započela borbu protiv fašističkih sila, Nemačke, Italije, i njihovih satelita. Drugi svetski rat je završen pobedom demokratskih snaga i porazom fašizma, kao najvećeg zla dvadesetog veka, i sve zemlje - pobednice i učesnice u Drugom svetskom ratu, sa ponosom proslavljaju datume, vezane za početak borbe protiv fašizma, ili pak za određene pobede nad fašističkim silama.
Jugoslavija i Srbija su dale veliki istorijski doprinos toj ukupnoj borbi i pobedi nad fašizmom i imaju sasvim dovoljno razloga da se ponose tom činjenicom, kao i osnova za obeležavanje i proslavu 7. jula, kao praznika.
Drugo, mislim da u istoriji Srbije ima značajnijih datuma, koji su se mogli uzeti kao dan državnosti, u odnosu na ovaj predloženi. Naime, početak ustanka ima istorijsko značenje, kao i Ustav iz 1835. godine, ali ne ono koje mu se daje, sem što je prvi ustav, on u istoriji Srbije, bar u delu ustavnosti, nema neki veći značaj, s obzirom da je u proteklih 100 godina doneto šest ustava.
Mislim da se mogao odabrati neki drugi datum, ako se već želelo poći tim tokom, kao dan državnosti Republike Srbije. Primera radi, mogao se uzeti i 13. juli. To je dan kada je na Berlinskom kongresu Kneževini Srbiji priznata nezavisnost. O kakvom je danu iz Istorije Srbije reč govori i podatak da je na tajnoj sednici Narodne skupštine Srbije, održanoj u Kragujevcu, u izlaganju tadašnjeg ministra spoljnih poslova, Jovana Ristića, između ostalog rečeno da je nezavisnost ona osnova na kojoj države postaju i svoju budućnost obezbeđuju.
Dakle, mišljenja sam da je bilo i značajnijih datuma u odnosu na ove koji su predloženi.
I treći razlog, zašto se zakon ne može prihvatiti, leži u samoj prirodi predlagača zakona - reč je o Vladi Republike Srbije, koja je zbog svojih postupaka, i to baš na Vidovdan, 28. juna, diskreditovala sebe kao predlagača državnih praznika. Naime, u svakoj državi postoje dve osnovne vrednosti, koje su uslov napretka, opstanka i razvoja države - to su Ustav i odnos prema građaninu. Šta reći o Vladi koja ne poštuje Ustav, koja na Vidovdan krši Ustav Srbije i protivustavno izručuje svoje građane Haškom tribunalu?
Ustav Srbije zabranjuje isporučivanje naših državljana, a Vlada je tu odredbu prekršila, i to baš 28. juna, na Vidovdan, isporučila je Slobodana Miloševića Haškom tribunalu. Šta reći o Vladi koja ne poštuje svoje građane, koja je na Vidovdan, 28. juna, kidnapovala građanina Slobodana Miloševića iz zatvora i isporučila ga Haškom tribunalu?
To govori, pokazuje šta Vlada misli o prazniku koji takođe predlaže. Ovoj vladi ništa, na žalost, nije sveto, ništa ne poštuje, ni Ustav, ni građane, a ni državne praznike. Važna je jedino korist. Zbog ovakvog ponašanja Vlade, ona je i sebe diskreditovala kao predlagača, jer, dati predlozi, sem izmene - izmene radi, nisu detaljno obrazloženi, niti detaljno utemeljeni.
Iz tog razloga smatram da zakon o praznicima ne treba da bude usvojen. Hvala vam.

Poštovano predsedništvo, kolege poslanici, poštovani članovi Vlade, od seta zakona o kojima Skupština danas raspravlja, reći ću nešto više o Predlogu zakona o privatizaciji.
Naime, predloženi zakon o privatizaciji, s obzirom na njegov sadržaj, pitanja koja tretira, ali i ona druga koja ne pominje a koja će bez sumnje imati posledice po društveni sistem i život građana Srbije, koja će nastati kao posledica prihvatanja i primene zakona, odnosno iz svih ovih razloga mislim da Predlog zakona treba povući iz procedure, tj. da ga ne treba usvojiti.
Zakon treba povući iz procedure iz nekoliko razloga. Prvo, zato što nije usaglašen sa Ustavom SRJ i Ustavom Republike Srbije, kao i saveznim Zakonima o preduzećima i osnovama promene vlasništva društvenog kapitala. I ovaj zakon, kao i brojni drugi koji su bili na razmatranju i usvajanju u Narodnoj skupštini, pokazuje u stvari pravo lice vladajućeg režima u Srbiji, odnos prema saveznoj državi, poštovanju najvećeg pravnog akta u zemlji.
Dok se javno zalaže za jačanje savezne države, poštovanje prava, Ustava i zakona, u isto vreme zarad svojih političkih interesa i predizbornih obećanja DOS donosi zakone koji su na uštrb savezne države. Čini se vrlo opravdano da DOS na ovaj način prećutno čini onošto javno ne sme ili ne želi da kaže, a to je da negira saveznu državu.
Usvajanje i primena zakona, kao što je ovaj o kome danas Skupština raspravlja, sa odredbama suprotnim Ustavu SRJ i saveznim zakonima, nije ništa drugo do negiranje legaliteta savezne države i argument više svim onim protivnicima postojanja i razvoja zajedničke države.
Predlog zakona je direktno suprotan članu 74. Ustava SRJ i članovima 55, 57. i 64. Ustava Srbije, koji garantuju poslovnu samostalnost preduzeća, njihovu ravnopravnost na tržištu, i u merama ekonomske politike zabranjuju diskriminaciju pojedinih vrsta preduzeća.
Član 14. ovog predloga zakona o kome mi raspravljamo utvrđuje obaveznost postupuka privatizacije najkasnije u roku od četiri godine od stupanja na snagu ovog zakona, dok član 16. daje mogućnost agenciji za privatizaciju i nadležnom ministarstvu da mogu da pokrenu inicijativu za privatizaciju.
Navedene odredbe suprotne su pomenutim saveznim zakonima koji ostavljaju organima preduzeća da sami odlučuju o tome hoće li i koje statusne promene da vrše. Savezni zakoni propisuju način utvrđivanja i iskazivanja vrednosti društvenog kapitala, ostavljaju slobodu preduzeću da bira model transformacije, prodaju akcija po povlašćenim uslovima i dozvoljavaju dokapitalizaciju, dakle puno stvari koje republički zakon ne uvažava.
Drugi razlog zašto predloženi zakon ne treba usvojiti je taj što je zakon u mnogim odredbama nejasan, ne daje odgovore na postavljena pitanja, pogotovu kada je reč o ovlašćenjima Vlade Republike Srbije da donosi podzakonske akte, čime se u stvari utire put neograničenoj samovolji Vlade.
Brojne su odredbe ovog zakona koje to potvrđuju, koje ostavljaju Vladi mogućnost da kasnije, kroz posebne akte bude glavni činilac privatizacije, koji sudi i presuđuje, pokreće i završava određene radnje u postupku privatizacije ili odlučuje o visini namene sredstava iz privatizacije.
Vlada, tako, u brojnim odredbama ovog zakona, citiram, bliže propisuje postupak i način restrukturiranja subjekata privatizacije, propisuje metodologiju procene vrednosti kapitala, imovine, bliže propisuje postupak i način prodaje kapitala i imovine, propisuje način sticanja, raspodelu i druga pitanja, ili pak utvrđuje visinu sredstava za finansiranje namene iz člana 60. Zakona.
Znači, svi ovi primeri pokazuju velika ovlašćenja Vlade.
Zakon pokazuje, a to su potvrdili i predsednik Vlade i resorni ministar u svojim izlaganjima, da Vladu interesuje samo kapital, novac koji bi trebao da se dobije u postupku privatizacije u Srbiji i naravno - kako ga potrošiti. Vlada ništa ne govori o proizvodnji, otvaranju novih radnih mesta, zapošljavnju novih radnika.
Vlada ne govori ništa o socijalnoj komponenti zakona. To je, u stvari, treći razlog, zbog koga zakon o privatizaciji ne treba usvojiti.
Vlada očekuje da promenom vlasničke strukture subjekata privatizacije automatski dođe do unapređenja proizvodnje, do većeg zapošljavanja, do privarednog razvoja. Pri tom se bez ikakve doze kritičnosti glorifikuje privatna svojina, kao najbolji, najefikasniji oblik svojine, kao rešenje za sve naše privredne, a možda i društvene probleme.
Pri tom se svesno u drugi plan stavlja pitanje načina upravljanja svojinom, što je u stvari neophodan uslov efikasnosti i prosperiteta. Samo dobar menadžment, upravljačka ekipa, koja brine o svojini, bez obzira u kom obliku ona bila, i stvara dohodak, jeste uslov napretka, a ne privatna svojina sama po sebi.
To veoma jasno potvrđuju brojni primeri, posebno zemlje gde je privatna svojina dominantna, a one grcaju u bedi i siromaštvu, kao što je slučaj u više zemalja Srednje i Južne Amerike.
Zanimljivo je da Vlada, u liku predsednika Vlade i resornog ministra, ni reč nije rekla, makar ne direktno, o posledicama privatizacije. I predsednik Vlade, i ministar, govorili su o nazovi dobrim stranama privatizacije. To jeste logično sa njihovog aspekta, ali su, poštenja radi, trebali da kažu makar nešto i o lošim stranama privatizacije, kojih će bez sumnje biti.
Doduše, predsednik Vlade je to potvrdio indirektno. Rekao je da treba po procesu privatizacije, bez obzira da li smo pogođeni, ili ne, zadovoljni ili ne, da se ponašamo u skladu sa važećim normama u svetu. Ako zaposleni ne budu zadovoljni privatizacijom preduzeća u kome rade i o čemu ne odlučuju, jer će to u njihovo ime učiniti Vlada, ili pak ako u novim uslovima, sa novim vlasnikom, budu predstavljali višak radne snage, tj. dobiju otkaz, oni, po predsedniku Vlade, ne treba da prave probleme novim vlasnicima, u formi protesta, a kamoli sukobljavanja, jer to nije pristojno i može uplašiti druge potencijalne kupce.
Kao i o nekim drugim pitanjima, Vladu interesuje samo visina kapitala koja se može steći i imidž koji se stiče u javnosti. O nezaposlenima treba neko drugi da brine, ponajviše oni sami. Privatizacija će po logici stvari povećati broj nezaposlenih lica. Vlada za taj problem nije ponudila adekvatan odgovor. Naprotiv, ona je pre mesec dana određenim zakonskim rešenjima smanjila obim i sadržaj prava nezaposlenih lica, pogotovu onih starijih po životnom dobu i po radnom stažu, koji zasigurno neće i na budućem tržištu rada biti traženi od strane poslodavca.
Budućnost ove kategorije ljudi na ovaj način postaje pitanje bez odgovora od strane Vlade i sa mogućim, krajnje negativnim efektima. Čovek koji ostane bez posla, u uslovima enormnog povećanja cena svih proizvoda i pada kupovne moći stanovništva, praktično postaje čovek bez budućnosti. Tvrdnje da će deo sredstava biti usmeren na podsticanje razvoja, nisu potpunije argumentovane, niti u zakonu, niti od strane samog predlagača.
Mnogo je više pažnje posvećeno drugim pitanjima iz ovog zakona - isplaćivanju nadoknade licima čija je imovina nacionalizovana, ili pak pitanju vraćanja dugova, čiji je obveznik, ili garant, Republika Srbija. To je potvrdio i predsednik Vlade u svom izlaganju, kroz stav da se mi, kao članica UN, moramo poanšati u skladu sa opšteprihvaćenim pravilima, tj. moramo ispunjavati određene obaveze, ili u prevodu vraćati naše dugove.
Dakle, ako hoćemo novac od privatizacije, od strateških partnera iz inostranstva, treba da prihvatamo međunarodne obaveze. Ista priča se ovih dana mogla čuti i povodom pitanja izručenja naših državljana Haškom sudu.

Molim vas, samo malo pažnje - dakle, ako hoćemo novac, a hoćemo, onda se moramo povinovati zahtevima tzv. međunarodne zajednice. U oba slučaja, vladajućem DOS-u nije nikakva prepreka usvajanje akata suprotnih Ustavu, ni u slučaju ove sramne uredbe o saradnji sa Haškim tribunalom, ni u slučaju usvajanja ovog zakona.
I dozvolite, želeo bih sada, u ime poslaničke grupe, samo dve rečenice da kažem, s obzirom da juče nisam bio u Skupštini, a nije ni predsednik poslaničke grupe, povodom izlaganja jednog poslanika juče, ovde u Skupštini, i informacija koje su se mogle čuti od ministra pravde, da, nazovi jedan, ili više poslanika, ili članova rukovodstva SPS-a, podržavaju izručenje svog predsednika i drugih jugoslovenskih građana Haškom tribunalu.
Pre svega, to je jedna notorna laž. Ako neko ima nečistu savest, on će sa tim morati sam da se bori. A, šta socijalisti misle o tom pitanju, ili drugi građani, svi u ovoj sali, koji žele, mogu to večeras, popodne da vide na Trgu Republike, u 18 sati, na mitingu koji organizuje SPS. Dođite, pa vidite.To je kamen oko vrata, koji ćete vi nositi generacijama. Ne znam da li ste svesni toga, ali ćete biti.

Četvrti razlog, i završavam tu, zašto zakon ne treba usvojiti jeste u tome što nudi rešenja koja su znatno štetnija i nepovoljnija za zaposlene i građane, od svih onih koja su bila sadržana u starom zakonu. Naše kolege su pomenule, i neću zbog vremena koje je isteklo da ponavljam, ali, postoje brojna rešenja koja su nepovoljna za građane i za zaposlene.
Iz svih tih razloga koje sam pomenuo, a i onih koje su pomenuli moje kolege poslanici, mislim da sve to najbolje govori da je zakon loš, da ga ne treba usvojiti, jer Srbija, i većina njenih građana, od ovakog zakona neće imati koristi, niti će on Srbiji doneti boljitak. Hvala vam.

Poštovana gospođo predsedavajuća, kolege poslanici, članovi Vlade, podneo sam amandman kojim bi se utvrdila, odnosno ograničila primena ovog zakona. Amandman ovako glasi: "Primena ovog zakona trajaće do 30. juna 2002. godine".
Zašto sam podneo ovaj amandman? Naime, mislim da ceo sadržaj zakona upućuje na potrebu da se ograniči vreme njegove primene i od strane predlagača smo, a i od strane mnogih učesnika prethodnih dana, čuli ocene da je reč o jednom vanrednom zakonu, o jednom vanrednom porezu, o jednom specifičnom zakonu, o jednom unikatnom zakonu, o jednom svojevrsnom ledž specialis-u, što sve upućuje da takav zakon treba da ima i određen rok primene. Na određen način to je potvrdio i gospodin ministar kada je obrazlagao Predlog zakona pre neki dan, kada je rekao da će zakon biti izglasan za 2001. godinu, da neće biti prisutan sledeće godine, mada je, istine radi, rekao da se primena ovog zakona neće produžiti za sledeću godinu i na one godine, što ne znači da se neće produžiti sve dok se ne primeni.
Smatram da u ovom nastavku rečenice leži dosta demagogije. Ako su prekršaji napravljeni u godinama koje su prethodile u usvajanju ovog zakona i ti, uslovno rečeno, ne prekršaji nego privilegije su osnov za utvrđivanje jednokratnog poreza, ne vidim razloga da se u nekom budućem periodu to ponavlja. Ne verujem da će postojeća vlast sama sebi praviti određene probleme na taj način.
Druga stvar, postoje u zakonu, u pojedinim članovima utvrđeni vremenski rokovi, a vezani su za određene radnje poreskih obveznika, odnosno onih ljudi i pravnih lica koji plaćaju taj jednokratni porez na ekstra dohodak i ekstra imovinu.
Naime, utvrđena je obaveza poreskih obveznika, odnosno pravnog lica da u roku od 30 dana od dana usvajanja ovog zakona podnese poresku prijavu nadležnom organu, zatim je tu postupak utvrđivanja i naplata jednokratnog poreza, počinje i dostavljanjem odgovarajućeg izveštaja Vlade Republike Srbije. Pretpostavka je da izveštaj neće biti gotov ili da će biti gotov u nekom malo dužem periodu, zatim tu je i poreski organ koji je utvrđen da donosi rešenje o pokretanju postupka i o utvrđivanju i naplati poreza u roku od osam dana od dobijanja izveštaja, čime počinju određene radnje i pravnom ili fizičkom licu se nalaže da u roku od 15 dana podnese poresku prijavu, a utvrđen je takođe i rok žalbe Upravi javnih prihoda, pri čemu ta žalba ne odlaže to izvršenje. Takođe je utvrđen i rok plaćanja jednokratnog poreza, čak i u slučaju kada se porez plaća u ratama, u roku od šest meseci od dana dospelosti ovog poreza.
Svi ovi elementi po mom mišljenju ukazuju na potrebu prihvatanja ovog amandmana. Mislim da se u vremenskom okviru promene ovog zakona mogu uvažiti i ispraviti neke od negativnih posledica koje ovaj zakon u sebi nosi. Reč je o retroaktivnosti, reč je takođe o nekim oblastima koje nisu predmet ovog zakona. Naime, iako je zakonodavac utvrdio 19 osnova za utvrđivanje jednokratnog poreza, mi smo već govorili o tome da je izbegao oblast sive ekonomije, verovatno ne slučajno.
Dakle, po mom mišljenju ima dosta pretpostavki, ima dosta subjektivnih procena. Određeni kriterijumi su i politički motivisani i to sve govori o suštini, zakona da je on politički po krarakteru i ograničavanjem njegove primene izbegle bi se moguće kalkulacije političkog karaktera i primena ovog zakona unedogled.
Iz svih ovih razloga, a ima ih verovatno još, pomenuo sam samo neke, mislim da bi ovaj amandman trebalo prihvatiti.

Poštovano predsedništvo, kolege poslanici, poštovani članovi Vlade, namera predlagača da zakonom uvede jednokratni porez na ekstra dohodak i ekstra imovinu stečene iskorišćavanjem posebnih pogodnosti, iako pravno apsolutno sporna, mogla bi biti društveno prihvatljiva da nema svoj isključivo politički predznak i u sadržaju zakona i u datom obrazloženju. Očigledna je namera predlagača da ovim zakonom izrekne sud, naravno negativan, o proteklih 12 godina života u Srbiji, naravno o SPS-u, ali najviše o Slobodanu Miloševiću, predsedniku naše partije, prethodnom predsedniku Srbije i SRJ.
Te namere predlagača su više nego jasno iskazane u obrazloženju zakona, gde se na više mesta neprimereno, nenaučno, neustavno ističe Slobodan Milošević kao ličnost odgovorna za stanje srpskog društva. Ovakav odnos predlagača bi se u političkoj ravni razmatranja čak mogao i razumeti, naravno ne i prihvatiti, kao odraz jednog političkog odnosa koji vladajući DOS ima prema SPS-u i njenom predsedniku, ali je politički i lično nemoralno, državno i društveno neprihvatljivo davati bilo kakav sud o stanju srpskog društva u poslednjoj deceniji 20. veka, a ne pomenuti 8 godina sankcija tzv. međunarodne zajednice, ekonomskog terora koji je vršen nad Srbijom i njenim građanima, zamrzavanje naših sredstava u inostranstvu, nemogućnost normalnog poslovanja sa drugim zemljama, nabavku sirovina, repromaterijala i svih drugih proizvoda od značaja za rad privrede Srbije i normalan život njenih građana, ukoliko bi uopšte bilo moguće, u takvim uslovima međunarodne blokade i pritiska, govoriti o normalnim uslovima života.
Jasno je zašto zapadne zemlje, iste one koje su sprovodile sankcije prema Srbiji i SRJ i koje su bombardovale našu zemlju, imaju potrebu za amnezijom, jer nije logično govoriti o ogromnoj količini ljubavi i pažnje među građanima Srbije, kao što se to čini proteklih nekoliko meseci, od kako su njihovi favoriti konstituisali Saveznu i Republičku vladu, a istovremeno se morati podsetiti, a kamoli platiti cenu za štete pričinjene građanima Srbije. Ministru i Vladi Srbije kao predlagaču ovakav nazovi propust se ne može oprostiti. Možda se radi političke profitabilnosti mogu zaboraviti ove činjenice, ali istorija ne trpi crne rupe, pa će i ova brzo nestati.
Zakon, odnosno Predlog zakona pati od brojnih pretpostavki i subjektivnih procena ekstra dohotka i ekstra imovine, što dovodi u pitanje mogućnost njegovog ostvarenja. Kriterijumi sadržani u odredbama pojedinih članova su krajnje neodređeni, a neki vrlo politički motivisani. Zašto je 1. januar 1989. godine uzet kao početak za oporezivanje? Da li ovaj datum ima politički ili ekonomski značaj? Očigledno je da je reč o političkom razlogu, što dovoljno samo po sebi govori o namerama predlagača. Drugi, ekonomski razlog je malo verovatan, zato što se taj period po pravilu ili bar kod znatnog broja ljudi vezuje za gospodina Antu Markovića i ima pozitivne konotacije. Uostalom, u to vreme Srbija je bila u sastavu SFRJ, gde su važili drugi zakonski propisi.
Zakon, odnosno Predlog zakona je nepravedan, jer za obveznike jednokratnog poreza utvrđuje različite obaveze. Dok za jedne obveznike u odnosu na osnov poreza utvrđuje progresivne stope, drugim obveznicima, i to onim koji su stekli imovinu po više različitih osnova, daje mogućnost prema članu 9. da odredi visinu poreske osnovice. Paradoksalno, ali istinito. Znači, oni obveznici koji su po više osnova ostvarili dohodak, odnosno stekli imovinu po posebnim pogodnostima, ne slučajno ne koristi se izraz nezakonito, jer bi to bilo krivično delo i samim tim predmet krivičnog zakona, mogu u sporazumu sa direktorom Republičke uprave javnih prihoda izmiriti svoje obaveze.
Ovakav odnos zakonodavca, odnosno predlagača zakona prema obvezniku koji je dohodak, odnosno imovinu stekao po više različitih osnova, da ne kažem nezakonito, jer to i predlagač zakona izbegava, ima mnogo sličnosti sa kategorijom zaštićenog svedoka i njihovom ulogom u određenim krivičnim slučajevima. Dogovorom sa vlastima praktično se rešava problem određenog poreskog obveznika. Ne može se reći da je to pravedno, a o transparentnosti da i ne govorim.
Zakon po mom mišljenju treba vremenski ograničiti, čime bi se izbegle moguće kalkulacije političkog karatera i njegova primena unedogled. Naplata jednokratnog poreza treba da bude vremenski ograničena. Zakon kroz naplatu jednokratnog poreza, prema čl. 21. daje mogućnost državi da izvrši svojevrsnu nacionalizaciju pravnih lica, s obzirom na visinu stope jednokratnog poreza, država preko noći može postati većinski vlasnik tih preduzeća. Kako je reč po pravilu o kvalitetnim preduzećima, država automatski određuje i njihovu sudbinu u najavljenoj privatizaciji.
Predlog zakona uvodi retroaktivnost i time se vrši derogiranje saveznih propisa. Po saveznim i republičkim propisima postoje utvrđene kategorije zastarelosti. Ovim zakonom se pokušava izvršiti eliminacija niza republičkih i saveznih propisa u ovoj oblasti.
Predlog zakona nije obuhvatio oblast sive ekonomije, koja je bila preovlađujući, da kažem i pravi izvor nezakonitog bogaćenja. Ta činjenica sama po sebi govori o namerama predlagača zakona da na ovakav način, jednostranim tretmanom institucije iz predhodnog perioda, prikaže iste kao oblik privrednog organizovanja, da isključivo služi nezakonitom radu i nelegalnom bogaćenju. To jednostavno nije tačno, jer su upravo javna preduzeća, veliki društveni sistemi koji zapošljavaju najveći broj radnika, podneli najveći teret u protekom periodu, ekonomski, socijalni i svaki drugi.
Dakle, sve u svemu, napravljena je nažalost jedna karikatura od zakona, politički obojena, revanšistički motivisana, bez želje da se oporezuje stvarni ekstra profit, odnosno bogatstvo koje je stečeno na nelegalan način.

Poštovani predsedniče, poštovano predsedništvo, kolege poslanici, poštovani članovi Vlade, na početku samo jedna rečenica oko stava socijalista na odboru za pravosuđe. Mi smo bili protiv, a ne za razrešenje nosilaca pravosudnih funkcija, znači bili smo protiv tog predloga za razrešenje. Kada je reč o izboru novih sudija, ocenili smo da je dobar deo tih predloga kvalitetan i iz tih razloga nismo želeli da budemo protiv.
Stanje u pravosuđu Srbije je loše i to mnogo lošije nego što se da videti, a pogotovu u odnosu na stavove o nezavisnom statusu pravosuđa, koje izriče Vlada Republike Srbije. Pravosuđe još uvek nije nezavisno. Uzroka tome je više, od kojih ću pomenuti samo neke. Od formiranja Vlade Republike Srbije, članovi Vlade ili bar jedan dobar deo, iskazuju javno svoju težnju da pravosuđe stave u funkciju namera izvršne vlasti.
Pojedini članovi Vlade, ne samo da su imali svoje predloge za čelna mesta u sudstvu i tužilaštvu, i to je bilo dostupno preko štampe, nego su svojim nastupima u javnosti direktno uticali na krivični progon i tok istrage protiv lica, i to najčešće iz kruga SPS-a. Ovakvo mešanje izvršne vlasti u rad pravosuđa, nikada ranije nije bilo zabeleženo. Utoliko je apsurdnija teza, koju smo čuli, kako je to bilo svojstveno Vladi pre dolaska DOS-a. Ko je čuo ranije da neko od ministara, a kamoli predsednik Vlade, daje podatke o toku krivičnog postupka koji se vodi protiv pojedinih lica, ili da javno najavljuje ko će i kada biti uhapšen. Ko je čuo da ministar pravde, koji trenutno nije u sali, komentariše odluke suda i najavljuje njihovu reviziju.
Dok je prisutno ovakvo mešanje izvršne vlasti u rad pravosudnih i tužilačkih organa, nije moguće ni pomisliti o suštinskoj nezavisnosti pravosuđa. Rad pravosudnih organa apsolutno upotpunjuje ocenu o lošem stanju u pravosuđu. Pojedini predmeti, to jest njihov sadržaj, pojavljuju se na stranicama žute štampe, bez znanja postupajućih sudova. Prema našim saznanjima, a pod pritiscima izvršne vlasti, čak se i institut pritvora protivno ustavnim ograničenjima zloupotrebljava. Za pritvorom se lako poseže i neopravdano dugo određuje prema određenoj kategoriji političkih neistomišljenika. Prema našim saznanjima, svi svedoci tužilaštva u predlogu protiv predsednika naše partije Slobodana Miloševića ispitani su, a on je još uvek u pritvoru. O nezavisnosti pravosuđa sam po sebi dovoljno govori podatak da je štampa proteklih meseci puna napisa o svađama unutar vladajućeg DOS-a, o kadrovskim rešenjima u pravosuđu. Dakle, s jedne strane se stalno govori o nezavisnom pravosuđu, a s druge strane vrlo direktno se partijski odlučuje.

Evo, predsednik Skupštine kaže da izbor nosilaca pravosudnih funkcija nije stvar koja se tiče pravosuđa.