Poštovani predsedavajući, dame i gospodo, pre svega, želeo bih da zamolim poslanike koji vole da učestvuju u ovim replikama, jer evo već sat vremena čekam da govorim, da imaju u vidu da ovo građani Srbije gledaju i, što je najvažnije, plaćaju to.
Što se tiče ratnih razaranja iz 1999. godine, svi znamo da je materijalna šteta, koja je prouzrokovana pre svega Srbiji, ogromna. Što se tiče ljudskih žrtava, takođe znamo da su velike, mada, čini mi se, još uvek ne znamo tačan broj. Jasno je da je Srbija u tih nekoliko meseci pretrpela ogromnu materijalnu štetu i razaranje. To sve, bez razlike, osuđujem.
Ovde je tema donošenje rezolucije o zabrani povlačenja tužbe Međunarodnom sudu u Hagu. Držao bih se teme. Kao advokat pre svega moram da se osvrnem na pravno dejstvo ove rezolucije, ukoliko bi ona bila prihvaćena. Neću dugo govoriti o tom pravnom dejstvu, već samo ukratko. Nikakvo pravno dejstvo ova rezolucija ne bi imala.
Pre svega, Skupština Srbije je nenadležna da odlučuje o tome da li treba ili ne treba povući tužbu, da li neko može ili ne može da povuče tužbu, a sve to iz jednog jednostavnog razloga - Skupština Srbije nije odlučivala ni o tome da li tužba treba da bude podneta.
Što se tiče nekih komentara od juče da Vlada nema stav o ovom pitanju, podsetio bih poslanike da su u prilogu za današnju sednicu dobili mišljenje Vlade. Vlada o tome ima mišljenje.
Jasno je da međunarodni subjektivitet trenutno, kako sada stvari stoje, pripada državnoj zajednici Srbija i Crna Gora, da je Srbija svoj međunarodni subjektivitet predala državnoj zajednici Srbija i Crna Gora.
Podvlačim još jednom, Skupština Srbije je nenadležna da o ovome raspravlja. Ali, šta je tu je, mi o tome raspravljamo. Želeo bih da kažem ono što je osnovno a to je da stranka G17 plus osuđuje, naravno, bombardovanje i agresiju koja je učinjena 1999. godine.
Međutim, kategorično smo protiv donošenja ove rezolucije i to zbog toga što u ovom trenutku sebe ne možemo da ograničimo time da apsolutno zabranjujemo bilo kada da se bilo šta sa ovom tužbom desi - da je povučemo ili da je ne povučemo, a sve to iz jednostavnog razloga što treba imati u vidu da protiv naše zemlje, protiv Srbije takođe postoje dve tužbe za genocid.
Naša diplomatija bi trebalo da učini sve da se mi izvučemo iz ove neprijatne situacije na što bolji način, s obzirom na to da postoje dve tužbe protiv nas. Kada budemo znali šta dobijamo povlačenjem tužbe ili šta dobijamo učestvovanjem, participiranjem u tom postupku i koliko naša država od toga ima koristi ili štete, tada bi ova skupština mogla i tada bi trebalo da se izjasni o tome šta dalje po ovom pitanju raditi.
Zato mi se čini da danas razgovor o ovome nema smisla, a to mi sve više liči na jedan legendarni izraz iz Titovog Ustava iz 1974. godine, po kome Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija nikada nije mogla da izgubi rat, jer je napisano da niko ne sme da potpiše kapitulaciju; ako potpiše, crno mu se piše. Rezolucija ne znači ama baš ništa, kao što ne znači ni taj izraz da niko ne sme da potpiše kapitulaciju.
U stvari, možda ova rezolucija ipak nešto znači. Znači da je neko odlučio da tragediju koja nas je sve zajedno snašla 1999. godine iskoristi u političke svrhe i za predizborni marketing. U svoje lično ime mogu da kažem da je to zaista sramota. To nije patriotizam, već je to udaranje na najbolnija sećanja srpskog naroda. To nije patriotizam, to je politikantstvo. To je i vraćanje na onaj drčni, inadžijski jezik, koji nas je na kraju doveo do bombardovanja, a sada slušamo o tome kako su i na koji tragični način stradala naša deca u tom bombardovanju.
Osnovni pokazatelj patriotizma, da podsetim, jeste staranje o interesima građana. Da vidimo šta bi usvajanjem ove rezolucije naši građani dobili. Pošto sam optimista, uvek prvo gledam najpovoljniju situaciju. Usvajanjem ove rezolucije građani ove zemlje ne bi dobili ništa, u najboljem slučaju. U onom gorem slučaju, zabadanjem prsta u oko međunarodnoj zajednici ponovo bismo bili negativna vest, ponovo bi se o Srbiji govorilo u negativnom kontekstu.
Drago mi je što su podnosioci ovog predloga i ove rezolucije sada shvatili da je u bombardovanju 1999. godine Srbija stradala. Međutim, onda to nisu znali da će se desiti. Sada, posle rata, svi generali su pametni. Onda je potpredsednik srpske Vlade gospodin Šešelj rekao, u sumrak bombardovanja, da ukoliko se to desi, stradaćemo, ali Albanaca na Kosovu biti neće. Ako se bilo ko u NATO-u do tada dvoumio da li da pokrene agresiju i akciju protiv Savezne Republike Jugoslavije, taj govor ga je ubedio da tako nešto i učini. Tada Srpska radikalna stranka nije bila u opoziciji nego je bila na vlasti.
Zato, gospodo patrioti, nemojte više Srbiji pomagati. Dovoljno ste učinili tokom 90-ih godina, to vam Srbija nikada neće zaboraviti.
(Aplauz.)

Reklamiram povredu člana 100. Prethodni govornik koji mi je replicirao rekao je da pojma nemam o čemu govorim, a on izgleda pojma nema sa kim razgovara. Ne znam o kakvom se Čedi radi, o kakvim mobilnim telefonima. Možda ste mislili, evo da vam pomognem, na Slobodana Homena. Ja nemam veze sa njim, tako se ne prezivam. Evo, da vas malo uputim i još jednom da poručim velikoj državotvornoj stranci – nemojte, molim vas, više da nas branite, kad god ste nas branili, loše nam je išlo.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, složio bih se sa gospodinom Pajtićem i apelovao na ovaj parlament da se vratimo raspravi o zakonu, da ne pretvaramo parlament u špansku sapunicu, jer ima ovde poslanika koji to žele, mada ne umeju, iako se trude da glumataju demokrate ne umeju da glume čak ni kao oni španski glumci.
Da se vratimo na zakon. Ne bih se složio sa ocenama da je ovaj zakon u proceduri zbog toga što se to tiče nekoliko ljudi. Ako nekome nije bitno da se donese zakon i da se ispoštuje Ustavna povelja, ipoštuju međunarodni ugovori i obaveze koje je ova zemlja preuzela i sa njima se uskladi Zakon o krivičnom postupku, nama je bitno.
Moram da kažem da će poslanička grupa G17 plus u načelu podržati ovaj zakon. Da je prethodni saziv parlamenta radio poslednjih godinu dana, verujem da bi ovaj zakon i ranije bio u proceduri, ali pošto nije, evo ga sada i dobro je da je to tako. Kao i svaki zakon, i ovaj zakon ima svojih dobrih i loših strana, pa ću nešto da kažem i o jednoj i o drugoj strani.
Članom 2. ovog predloga zakona, to bih posebno naglasio, proširena su prava lica lišenih slobode, i to je u skladu sa konvencijama i međunarodnim ugovorima koje sam malopre pominjao. To je za svaku pohvalu.
Član 20. se naročito odnosi na moje kolege advokate koji postupaju pri organima MUP-a u pretkrivičnom postupku, a imaju izuzetno velike probleme da naplate svoja potraživanja, jer im Ministarstvo do sada nije isplatilo nijedan dinar, tako da se dovodi u pitanje uopšte da li ijedan advokat više želi da učestvuje u tom radu, a tako može da se dođe i do toga da se ugrožavaju prava pritvorenika.
Ovaj stav je dodat članu 193. po kome se naknade advokatima po službenoj dužnosti određenim od strane MUP-a isplaćuju od strane MUP-a a ne sudova, kao što je Ministarstvo do sada tvrdilo. Moram reći da se vodi veoma veliki broj sporova u kojima su advokati tužioci, i dan danas. U sudovima se vode ti sporovi. Ne znam da li je ijedan rešen. Ustavni sud je dao svoje mišljenje o tome, međutim, za sada se to mišljenje od strane prvostepenih sudova ne uvažava. Videćemo kako će biti kada ovaj zakon stupi na snagu.
Član 26. govori o uslovnom odlaganju krivičnog postupka. To sada nije samo na tužiocu već mora da traži saglasnost suda, što je takođe dobra odredba i dobra izmena.
Naročito bih istakao da se u članu 28. produžava rok za pripremanje odbrane za teža krivična dela. To je sada 15 dana. To je izuzetno bitno.
Što se tiče novčanih kazni (član 29), one su zaista mnogo povećane. Deset puta su veće za branioce koji su uredno pozvani a nisu došli na pretres u cilju odugovlačenja postupka. Možda to treba razmotriti u smislu da se malo smanje te novčane kazne. Takođe, i u članu 59. gde je sada novčana kazna zbog povrede procesne discipline 100.000 dinara.
Još bih istakao i član 69. gde je zamišljeno da prestane da važi odredba Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u sprečavanju organizovanog kriminala; ukinuta je mogućnost privođenja i zadržavanja do 24 časa potencijalnih svedoka, jer smo bili u prilici da se uverimo da je dolazilo do pojedinih zloupotreba u tim situacijama, da su ljudi zadržavani tih 24 časa u pritvoru bez nekog razloga.
Što se tiče lošijih strana ovoga predloga zakona, naveo bih samo nekoliko. Recimo, u članu 27. organ unutrašnjih poslova može samostalno da obavlja, po ovom predlogu, uviđaj u pretkrivičnom postupku i za dela za koja je propisana kazna do 10 godina zatvora. Do sada je to bilo pet godina. Smatramo da je to zaista veliko ovlašćenje organu unutrašnjih poslova, a obrazloženje da se dosadašnjim odredbama opterećuje rad istražnih sudija nije zadovoljavajuće. To bi možda trebalo uzeti u razmatranje i izmeniti amandmanima.
Članom 41. omogućeno je kažnjavanje u postupku pre glavnog pretresa, ne samo za dela za koja je propisana novčana kazna već i za dela za koja je propisana kazna zatvora do tri godine, uz obrazloženje da je postojeće rešenje preusko. To je, takođe, veliko i značajno ovlašćenje. Smatram da bi trebalo da se razmisli o tome da se ova odredba izmeni.
Naravno, što se tiče člana 16. koji je ovde najviše napadan, gde se omogućava dupliranje trajanja pritvora iz člana 146. postojećeg zakona, hteo bih da kažem da to, naravno, nije usmereno na pojedina lica koja su sada u pritvoru, ali trenutno, kako stoji u Predlogu zakona, vrlo je neprecizno i video sam da ima dosta amandmana kojima bi se ovo moglo ispraviti. Po sadašnjem predlogu praktično ko god da je u pritvoru, za koje god krivično delo je okrivljen, može da provede u pritvoru, teoretski, kao što je već rečeno, 7,5 godina.
Tu je dodato da rokovi ne teku u nekim slučajevima. Tu je takođe napravljen jedan propust, gde se kaže da u slučaju da okrivljeni nije prisutan rokovi ne teku. To će se amandmanski ispraviti. On mora, naravno, da bude prisutan ako je u pritvoru. Pritvor je najteža mera obezbeđenja prisustva okrivljenog u postupku i ne treba ga ovako ekstenzivno tumačiti.
U našem pravnom sistemu zaista postoje veliki problemi u tome kako se dolazi do pravde. Ovim zakonom se donekle preteralo u sprečavanju mogućnosti zloupotrebe procesnih prava i smatram da bi se uz efikasniji rad sudova, a o čemu u ovom predlogu nema ni reči, to moglo izbeći i bez ovih promena i izmena koje ovde imamo, i da zaista treba razmisliti i o takvom načinu izmene ovog krivičnog zakonika.
Ali, pošto imamo dosta amandmana, nadam se da ćemo tim amandmanima poboljšati sam tekst zakona i da ćemo uspeti da ga usvojimo. Hvala.

Poštovane dame i gospodo, ovaj amandman je potpuno isti kao amandman na član 2, s tim što smo mi u našoj poslaničkoj grupi smatrali da mu je mesto u članu 4, a ne u članu 2. Moram da kažem da su advokati registrovani kao preduzetnici i da smo zbog toga imali potrebu da interveišemo na ovaj način da bi bili sigurni, da bi u zakonu jasno i nedvosmisleno bilo uneto da se na advokate ovaj zakon ne odnosi.
Međutim, nakon objašnjenja ministra, odnosno pojašnjenja da se u ovoj tački 7) kaže "drugi subjekti koji se, u skladu sa zakonom, registruju u Registar", a to nije po Zakonu o advokaturi, smatram da je to pojašnjenje dovoljno, da nema potrebe, što se kaže, da advokati zebu od toga da li će morati dva puta da se registruju i da li će neko tamo na šalteru u upravi prihoda da im traži i ovu registraciju ili ne. Evo, dobili smo i uveravanja javno ovde od ministra, tako da nakon ovoga, povlačim ovaj amandman u ime grupe poslanika koji su ga podneli.

Skoro sam se rasplakao od ove tirade. Predlažem da ovaj amandman, kao i sve ove prethodne besmislene amandmane, Skupština ne usvoji, a kao prilog ovome, hoću da naglasim da se ovde poslanici celo pre podne i deo popodneva obmanjuju.
U članu 7. usvojeni su amandman još ranije, tako da ne postoji obaveza da se proverava i da se dostavlja dokaz o plaćanju poreza prilikom osnivanja pravnih lica, tako da se ove kazne uopšte ne odnose na njih. Osim toga, nije tačno da su 250% povećane kazne, nego 150%, a ovako kako izgleda iz ovih govora predstavnika SRS ovde, koji se zalažu za to da se omogući i dalje lagana poreska evazija.
Čini mi se da su oni i dalje na kursu svog velikog vođe, koji je još oktobra 1999. godine izjavio da smo rat dočekali sa ukupnom novčanom masom od 10 milijardi dinara, a sada imamo 14 milijardi dinara, kaže on, i da je inflacija opet uzela maha, pa moramo nešto novca da doštampamo, kaže on, jer ko bi finansirao sve ove grandiozne radove verovatno. Inflacija vam tu dođe kao neka vrsta poreza, kaže on, imate 100 dinara u džepu, inflacija vam to obezvredi, pa imate 80 dinara. To su porezi za koje se zalaže SRS.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, posle ove demagogije da se vratimo činjenicama.
Zakon o nacionalnoj korporaciji za osiguranje stambenih kredita ima osnovni cilj da pomogne građanima, a pre svega mladim parovima koji treba da reše svoje stambeno pitanje.
Jedno istraživanje je pokazalo da se u Srbiji, nažalost, na jednog umrlog rađa 0,88 dece, znači imamo negativan prirodni priraštaj. Ljudi koji su učestvovali u tim istraživanjima su kao jedan od glavnih razloga zbog čega ne mogu da zasnuju porodicu, ne mogu da imaju decu, naveli nerešeno stambeno pitanje.
Ovim ćemo pokušati da im pomognemo. Ovi koji kritikuju ovaj zakon verovatno nikada nisu bili podstanari. Ljudi koji su podstanari plaćaju mesečno po 200 ili 250 evra, pa i više. Umesto toga, oni će moći da plaćaju kredit i da kupe stan u svom vlasništvu.
Drugi važan razlog zbog čega se ovaj zakon donosi je pokretanje privrede. Povećana tražnja za stanovima pozitivno će uticati na razvoj građevinarstva i pratećih delatnosti i dalji razvoj tržišta. Recimo, u Kanadi koja je još 1945. godine donela jedan ovakav zakon danas 40% društvenog bruto proizvoda nastaje na osnovu ovog tržišta.
Propratni efekti ovog zakona će biti da će se eliminisati potreba za kupovinom stanova u kešu, kakva je sada uglavnom situacija. Tu postoji velikim delom haos i neuređenost, pa i zloupotreba, izbegavanje obaveza agencije prema državi. Trgovina nekretninama će na ovaj način iz jedne sive faze preći u legalnu fazu.
Što se tiče načina rada korporacije, koji je izgleda najveća nejasnoća i kritičarima, korporacija će se baviti samo osiguranjem kreditnog rizika banaka. Time će se smanjiti visoke kamatne stope i ohrabriti banke da u većem broju odobravaju stambene kredite. Nigde u svetu ne postoji situacija da se zakonom određuju kamatne stope u ovom smislu, tako da ne znam o čemu se ovde priča. Smanjenjem rizika, znači, kamatne stope će same ići dole, tržište će se za to postarati, a ne zakon.
U septembru će se početi sa realizacijom ovog plana i ovaj zakon će pokazati o čemu ćemo ovde moći da razgovaramo, pokazaće koliki će biti njegovi efekti, a njegovi efekti će se povećavati vremenom.
Što se tiče kapitala od 10 miliona evra, to nije kapital samo od 10 miliona evra, već 16 puta više, tj. 160 miliona evra. Još nešto što je pozitivno - svaki stan će morati da bude uknjižen, znači da bude legalan, da bi na njemu mogla da se zasnuje hipoteka.
Govorio bih još samo o zakonu o osiguranju, jer tu postoje nedoumice. Mnogima ne odgovara što će se uvećati cenzus za preko 100%. Pa, taj cenzus će dovesti do toga da na tržištu imamo samo ona osiguravajuća društva koja zaista mogu da isplate premiju osiguranja kada do toga dođe, a ne da građani budu u situaciji da plaćaju osiguranje, a da kada treba da naplate to ne mogu da učine.
Zašto se nadzor poverava Narodnoj banci Srbije? Upravo zbog toga što ona može u kratkom roku da uvede red u ovaj haos. Nekima to smeta, ali Narodna banka Srbije poseduje kadrove, sistem, logistiku, a na ovaj način se takođe štede i budžetska sredstva, jer se ne osniva nova agencija, koja bi se morala finansirati iz budžetskih sredstava, već će to raditi Narodna banka Srbije.
Na jednoj od prethodnih sednica, povodom jednog zakona, oni koji sada kritikuju što se ovo poverava Narodnoj banci Srbije, a ne Ministarstvu finansija, imali su potpuno suprotne argumente, tada su kritikovali što se određene nadležnosti poveravaju Ministarstvu finansija, tako da ne možemo zadovoljiti večito nezadovoljne, a to nam i nije cilj.
Na kraju bih hteo da kažem da zaista ne razumeju svi ove zakone. Glasni su u kritici, i to nije čudo. Nisu svi kao neki imali privilegije da tokom devedesetih godina od Vlade Srbije dobijaju za male ili nikakve pare stanove, pa ih ove stvari sada ne zanimaju, sada imaju preča posla, recimo, bave se predsedničkom kampanjom. Oni koji ne razumeju moderne zakone bolje se razumeju u vradžbine, sekte i tome slično, ali ni u to se ne razumeju u potpunosti.
Nisu svi ljudi samo zbog toga što su pismeni i što znaju da čitaju i pišu, razumeju se u ekonomiju, Srbija im je na prvom mestu, nisu oni zbog toga sektaši, znate. Odavno je poznat ljudski strah od onih koji ne razumeju i koji ne shvataju. Setimo se Galileja koga su spalili na lomači zbog toga što je rekao nešto što se tada nije svidelo i što nisu razumele široke narodne mase. Mrzeli su ga, gospodo, a ja vam poručujem da ne mrzite i ne plašite se obrazovanih i pametnih samo zbog toga što vi to možda niste.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo, prvi put za 60 godina Skupština donosi ovakav zakon. Zadovoljstvo mi je što sam član parlamenta koji će, nadam se, ovaj zakon izglasati.
Zakon, naravno, nije savršen. Koji je zakon savršen? Ali, najbolji je, ipak, onaj zakon koji se primenjuje. A, da bi se primenjivao mora da postoji, da bude donet. Do sada nije bio donet. U svakom slučaju, pitanje zbog čega nije bio donet ostavićemo po strani za sada. A, ovaj zakon je, kakav god da je, i da li će biti ispravljen amandmanima ili neće, bolji od zakona koji ne postoji a koji je mogao biti donet od strane većine koja je postojala do pre nekoliko meseci.
To što nije do sada donet, u ovih poslednjih 60 godina, ne čudi me puno; za komuniste nije čudo što ovaj zakon nisu doneli, jer o tome nisu ni razmišljali. Međutim, za ove velike evropejce, reformatore, jedinu pravu preostalu demokratsku opciju, kako kažu, čudi me. Imali su priliku da zakon donesu. Obećali su pre tri godine da će ovaj zakon da donesu, ali kao i mnoga obećanja ni to nisu ispunili i ponašali su se upravo suprotno. Ne samo da zakon nisu doneli nego su njihovi pojedini funkcioneri bili članovi u šest, sedam i više upravnih odbora i primali u ono vreme mesečno po 200-300 hiljada dinara.
To tada nije imalo veze, a sada se ovaj predlog zakona kritikuje. Smatram da ko god je imao priliku, ko god je bio u većini, ko god je imao vlast u prethodnih 15 godina nema moralno pravo da kritikuje ovaj zakon, jer su imali priliku da ga donesu a nisu.
Čujemo da je predlog od pre 60 i više godina, predlog Ljube Davidovića, bio mnogo bolji. Imali su priliku da taj predlog ovde usvoje. Za razliku od takvih, naše predizborno obećanje je bilo da ćemo doneti ovaj zakon na početku i evo ga ovde pred parlamentom.
Što se tiče odredaba ovog zakona, G17 plus je u načelu i za strože odredbe, pogotovu kada se radi o učestvovanju u upravnim odborima. Bez obzira na to, pošto smo podneli izvesne amandmane u tom smislu, i bez obzira na to da li će ovi amandmani biti usvojeni ili ne postoji interna odluka naše stranke da poslanici u Skupštini sigurno neće biti članovi ni tog jednog upravnog odbora na koji imaju pravo.
Od opozicije danas ovde čujemo da su oni u načelu za donošenje ovakvog zakona, jer znaju da je oportuno biti protiv, je li. Međutim, svedoci smo celog dana danas da opozicija sprečava rad ovog parlamenta time što, kao po starom dobrom običaju do sada, vadi kartice, ne daje kvorum i slično. Tako je opozicija u ovom parlamentu, dame i gospodo, protiv donošenja ovog zakona, ma šta oni pričali.
Što se tiče nekih odredaba zakona, samo ukratko, u članu 9. se kaže da funkcioner ne sme biti član više od jednog upravnog ili nadzornog odbora, a naš amandman će biti u smislu da se reči "više od jednog" promene, znači da to ne postoji, da ne može biti član nijednog upravnog odbora.
Što se tiče plata, takođe postoje amandmani, i nadam se da će biti ispravljeno tako da neće biti ovako veliki iznosi za plate zaposlenih u tim odborima. A kada se radi o sankcijama, ove sankcije jesu moralne, mera upozorenja, mera objavljivanja preporuke za razrešenje, preporuke da se podnese ostavka itd. To su sve, naravno, moralne sankcije i ovaj zakon jasno poziva na moral.
Koliko god on bio strog ili ne, a ne može se sve normirati, od ljudi na koje se ovaj zakon odnosi pre svega zavisi njegovo dejstvo i njegov uspeh. Zato pozivam sve na koje se ovaj zakon odnosi ne samo da poštuju preporuke, upozorenja republičkog i ostalih odbora, već da svojim činjenjem ne dovedu do toga da odbor uopšte o njima raspravlja.
Kada se radi o funkcionerima G17 plus, garantujem da republički odbor neće imati posla uopšte, a što se tiče opozicije, iako su protiv ovog zakona, nadam se, ako budu nekada u prilici da se i na njih ovaj zakon ponekada odnosi, da će poštovati njegove odredbe. Hvala.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo, želim da kažem ovde da G17 plus ima spremnost da podrži ovu ideju koja je ovim predlogom zakona izražena.
Kao što vidimo, postoji širok konsenzus ovde u Skupštini da se ovakav zakon donese. Mi ga možemo tumačiti ovako ili onako, a ono što je sigurno to je da poslanička grupa G17 plus polazi u razmatranju ovog zakona od nekoliko osnovnih načela. To je tzv. prezumpcija nevinosti, znači, niko nije kriv dok se ne utvrdi pravnosnažnom izvršnom presudom.
Zatim, svi državljani ove zemlje imaju ista prava. Ono što je najvažnije kod nas, zbog čega treba ovakav zakon doneti, a to je da se mi nadamo da će donošenje jednog ovakvog zakona pospešiti odluku onih koji su optuženi pred Haškim tribunalom i protiv kojih je podignuta optužnica da se dobrovoljno predaju i da odu u Haški sud i dokažu svoju nevinost.
Rekao sam da postoji širok konsenzus oko ovoga u Skupštini, a moram da upozorom Skupštinu i poslanike na neke stvari koje u ovom zakonu nisu dorečene i nisu dobro urađene. Naime, ovim predlogom data su veća prava optuženom i članovima njegove porodice koji su u Hagu, nego onima koji su ovde optuženi. Za to ima nekih opravdanja, naravno, Hag nije ovde, ali samo bih da prokomentarišem nekoliko stvari koje su ovde u ovom zakonu.
U članu 4. posebna naknada zarade optuženog koji je u radnom odnosu određuje se u visini plate zaposlenih u državnim organima sa koeficijentom 8,80. Vi dobro znate šta to znači i kolika je to zarada. Zatim, član 7, pravo na materijalno obezbeđenje ima član porodice optuženog takođe u visini plate zaposlenih u državnim organima sa koeficijentom 8,80.
Ono što je najzanimljivije, u članu 8. imamo da naknadu za smeštaj u visini koja se priznaje zaposlenima u državnim organima na službenom putu u inostranstvo. To je naknada za smeštaj porodica optuženika da odu u posetu. Ova naknada koja se priznaje zaposlenima u državnim organima na službenom putu u inostrnstvo određena je paušalno, znači, prema određenim kriterijumima u zavisnosti od toga gde oni putuju.
Porodice optuženih nemaju potrebe i obaveze da dostave račun iz hotela i da se vidi stvarni trošak koliki su imali posećujući svog člana porodice, već imaju unapred utvrđeno koliko će im država naknaditi. Tu se mogu napraviti neke zloupotrebe, ukoliko se to želi.
Zatim, član 11. ne bih sada komentarisao, kao što vidim, pored mog ima još dosta amandmana koji će sprečiti tu sumnju ili stvarnu mogućnost povratnog dejstva ovog zakona. Rekao bih samo nešto o članu 13, gde se kaže da se sredstva za ovo, više puta čujemo minimalna, a ne znamo tačno kolika ali minimalna, obezbeđuju se na odgovarajućoj poziciji Vlade u budžetu Republike Srbije.
Koja je to pozicija, ne znamo, a da li je konsultovano Ministarstvo finansija, ne znamo. Znamo da je donet budžet, a da li je tada već predviđena ta pozicija, nisam siguran. Znači, to je nedorečeno.
Stvara se mogućnost, a ovde ne treba praviti razliku među optuženima. Ima tu ljudi kojima je zaista pomoć potrebna, a ima ljudi kao što su neki koji su ovde pominjani i kojima ta pomoć nije potrebna, ali postoji sumnja da svi oni mogu tu pomoć da koriste.
Na kraju, želeo bih da kažem da se ove stvari moraju promeniti u ovom zakonu i stoga treba obratiti pažnju na amandmane koji nam slede. Ponavljam, G17 plus u načelu je za ovu ideju, a pre svega zbog onog razloga koji sam pomenuo, a to je, nadam se, pošto je država ako se ovaj zakon donese sada obezbedila sredstva.
Apelujem na sve koji su pred Haškim tribunalom optuženi, a nisu u Hagu, protiv kojih su podignute optužnice, a ne žele da otputuju u Hag i dokažu svoju nevinost, neka idu i neka dokažu da su nevini. Država će im pružiti svu pomoć i njihove porodice će biti sigurne u svoju egzistenciju. Zaista, više nemaju izgovora da opterećuju ovu državu, nego da joj pomognu sada kada je država spremna da pomogne njima i njihovim porodicama. Hvala.

Dame i gospodo, malopre kada sam govorio o zakonu u načelu rekao sam da postoji dosta amandmana kojima može da se ovaj zakon popravi. Jedan od tih je i ovaj amandman.
Čuli smo malopre da su se neki prevarili, pa su pomislili da član 11. znači retroaktivnost, a u stvari ne znači. Priznajem, prevario sam se. Čini mi se da se to može tumačiti kao retroaktivnost. Smatram da je najelegantnije rešenje da se stav 1. ovog člana potpuno obriše, jer je nepotreban.
Podrazumeva se da će optuženi, kao i članovi njihovih porodica, moći da koriste prava koja im ovaj zakon daje od stupanja na snagu ovog zakona. Ne mora da stoji od prvog dana od kada je optuženi pritvoren, jer to može da se protumači kao retroaktivnost. Imamo nekoliko olptuženih koji su u Haškom tribunalu već nekoliko godina i u tome je ta sumnja. Ukoliko bi ta formulacija ostala, postojala bi opasnost od povratnog dejstva ovog zakona.
Takođe u stavu 2. nije ptorebno da stoji "za sve vreme pritvora optuženog", jer to takođe može da znači za vreme dok ovaj zakon nije donet.
Ovim izmenama se ne dovode u pitanje prava lica koja su ovim zakonom obuhvaćena nakon stupanja na snagu ovog zakona, tako da smatram da na ovakav način najelegantnije može da se otkloni svaka sumnja u retroaktivnost ovih zakona. Sumnja postoji.
Ne verujem nikome na reč. Mi smo čuli na Zakonodavnom odboru reči - verujte mi, nije retroaktivnost itd. Ne verujem nikome, treba to da stoji jasno u zakonu, da tu nikakve sumnje nema. Smatram kada se nešto radi treba da se uradi kako treba, da ne postoji bilo kakva sumnja, da nam sutra Ustavni sud ne obori ovaj zakon.
Još nešto bih želeo da kažem povodom ove rasprave. Poslanici SRS-a se kunu kako su oni najviše zainteresovani za ovaj zakon, a sada ih pola nema, otišli su da ručaju. Znaju svaki dan da dođu ovde da se upišu za dnevnice, a kada treba kvorum povade kartice. Hukćite koliko hoćete, tako je. Sada kada je ovaj zakon toliko vama značajan, vi ste otišli da jedete, a mi nismo. Vratite se, nemojte da budete demagozi.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega bih želeo da kažem da oni koji imaju minus u svom vaspitanju, obrazovanju, kulturi, treba mnogo dobro da razmisle i kada se jave da kritikuju G17 plus. To je prva stvar.
Drugo, želim da odam priznanje mandataru i njegovom timu na hrabrosti da se upuste u jedan vrlo važan i težak posao za ovu zemlju, u trenutku kada znaju da u ovom parlamentu imaju veoma jaku opoziciju, koja će svaku njihovu grešku sačekati onako, što se kaže, jedva. Tu će biti mnogi koji će tražiti brzo donošenje sistemskih zakona i koji će onda brojnim amandmanima, replikama, povredama Poslovnika, razvodniti svaku diskusiju i napraviti od ovog parlamenta ono što je bio i u prethodnim sazivima, a znamo kakav je bio.
Kada govorim o tome da je moguće da ova vlada načini nekada i neku grešku, to je zato što svako ko radi može da se desi i da pogreši, ne greše samo oni koji " svoje greške ne priznaju" ili oni koji svoje greške priznaju sa zakašnjenjem od nekoliko meseci, pa još onda traže da im se podigne spomenik za to što su priznali svoju grešku. Za to priznanje se spomenik ne diže.
Osvrnuo bih se malo i na prethodne vlade, koje su se u ovom parlamentu smenjivale u poslednjih desetak, petnaest godina. Za sve njih je jedno isto, a to je da su u početku svog mandata imale veoma veliku i jaku podršku u parlamentu i u narodu. Onako kako su radile tako im se ta podrška i topila, i to pre svega u narodu, a na kraju i u parlamentu. Milošević je vladao onoliko koliko je vladao, DOS je vladao mnogo kraće i jasno je da građani imaju sve manje strpljenja, i svaka sledeća vlada, pa i ova, ima sve teži i teži zadatak.
Upravo to je jedan od najveći razloga zbog kojih se G17 plus prihvatio da uđe u Vladu.
Ovo je veliki izazov, a ljudi u G17 plus ne plaše se izazova i svaki zadatak koji su preuzeli na sebe do sada obavili su uspešno. Obećali smo u predizbornoj kampanji da ćemo, ukoliko budemo u mogućnosti, ostvariti veći deo našeg programa.
Sada su u Vladi ljudi poput gospodina Labusa, gospodina Dinkića, gospodina Milosavljevića i gospođe Dulić, koji su garant da će taj program biti ostvaren onoliko koliko bude u mogućnosti da bude ostvaren. Mi smo preuzeli ulaskom u Vladu odgovornost za ekonomsku politiku, za evropske integracije i reforme. To je ono čime ćemo se mi u ovoj vladi baviti.
Da zaključim, ova vlada se neće nedogovorno ponašati prema Srbiji. Neće se neodgovorno ponašati i možemo da očekujemo da će za razliku od svih ovih prethodnih vlada, kao što sam malopre napomenuo, poverenje u narodu, a možda i u ovoj skupštini, ovoj vladi se neće smanjivati, nego verovatno povećavati. To je razlika između prethodnih i ove vlade.
Gospodine Koštunica, vama i vašem timu želim da poručim da krenete odmah na posao, da dokažete svoju hrabrost, poštenje i stručnost. To je posao za koji vam G17 plus i ja lično dajemo punu podršku. Hvala.