U članu 43. kažete šta veterinarski inspektor radi kada su u pitanju genetički modifikovani organizmi, ali vi to kažete šta veterinarski inspektor može. On može da zabrani stavljanje u promet, pa da naredi obeležavanje ovih proizvoda, pa da naredi uništavanje nedozvoljenih proizvoda itd. Gospodine ministre, kakva vam je ovo formulacija da se sa ovako opasnim stvarima igrate i da kažete da veterinarski inspektor to može. Veterinarski inspektor ovo mora.
Šta će se desiti, pitam vas, gospodine ministre, ako veterinarski inspektor, pošto mu vi kažete da može, ovo ne uradi? Ko će snositi posledice, ko će snositi odgovornost? Posledice, znamo, snosiće građani Srbije, a ko će snositi odgovornost?
Vi ste i sebe poprilično obavezali u ovom zakonu kao ministra i verujte da je velika odgovornost i na vama i neverovatno je da ste prihvatili i da ne reagujete da bar ovo "može" pretvorite u "mora", pa da se bar koliko toliko zaštitite od eventualne samovolje ili zloupotrebe nekih inspektora ili recimo saradnika firme "Monsanto", čuvene "MK komerc" firme, koja je u saradnji sa "Monsantom" uvela i preko gospođe Dulić-Marković uvezla modifikovanu soju.
Pitanje za vas, gospodine ministre. Pošto nas zabrinuti građani gledaju, javio mi se čovek poljoprivrednik iz Kraljeva i pita, traži odmah odgovor, ako je moguće, ko je danas prekinuo isplaćivanje jednogodišnjih pozajmica seljacima u Kraljevu? Rečeno im je da dođu, jutros u 10 sati im je rečeno, u 12 po te kredite, odnosno pozajmice. U dvanaest im je rečeno nema ništa od toga, stigla zabrana iz Beograda.

Član 50. govori o novčanim kaznama koje su predviđene u iznosu od 250.000 do 500.000 dinara za pravna lica koja, recimo, ne obaveste Ministarstvo kada uvoze, odnosno izvoze ove genetički modifikovane organizme, ako ne obeleže čitkom i vidnom oznakom te proizvode, ne obezbede podatke o licu itd.
Ovaj amandman niste prihvatili, gospodine ministre, a prihvatili ste ovakav amandman Odbora za poljoprivredu. Interesantno da ste napisali da amandman ne prihvatate iz razloga što odredbe Predloga zakona moraju da se poštuju. Gospodine ministre, to nije tačno, jer sam vam malopre govorila o članu 43, gde ste vi rekli da ne moraju da se poštuju nego da mogu da se poštuju. Dakle, ovo obrazloženje vam je u suprotnosti sa onim malopre na član 43. Predloga zakona.
Gospodine ministre, u ime građana Srbije i u ime SRS vas najlepše molim da postupite u skladu s vašom savešću, jer ste pokazali da vam savest ide ka tome da ste protivnik genetski modifikovanih proizvoda, povucite ovaj zakon, nemojte da trujete narod. Mi rekosmo i spasismo dušu, a vi kako hoćete.
Još samo nešto, pošto sam malopre videla da je dozvoljeno, iskoristiću priliku, zarad građana Zemuna i građana Voždovca. Poštovani građani Zemuna i Voždovca, ako vam se bilo ko iz DS obrati i nešto vam kaže, vi shvatite kao da vam je rekao „mi lažemo, mi krademo, mi trujemo narod“, i ni slučajno nemojte da glasate za DS.

Zaista moram samo jednu rečenicu, odnosi se na član 27. i neću tražiti da se u danu za glasanje izjašnjava parlament da li ste prekršili Poslovnik. Očekujem da ćete ovaj put da priznate da jeste.
Isto ovo, ali sa aspekta Demokratske stranke, a poruka protiv Srpske radikalne stranke bila je malopre upućena od strane Srđana Milivojevića i na pamet vam nije palo da ga opomenete. Zaista ne razumem zašto vam smeta ako se srpski radikali obraćaju svojim biračima, a ne smeta vam kada to rade neki drugi. Hvala lepo.

Član 17. Predloga zakona o opštoj bezbednosti proizvoda govori o inspekcijskom i carinskom nadzoru, kako glasi naslov iznad člana 17.         
U stavu 7. Predloga zakona kaže se da nadležni carinski organ će privremeno prekinuti carinski postupak uvoza ili izvoza i puštanje proizvoda za koje posumnja da je obmanjujući, ovde smo dodali ''ili da proizvod predstavlja rizik po zdravlje i bezbednost potrošača i drugih korisnika'', o čemu će, dalje stoji, hitno obavestiti nadležnog inspektora koji je dužan da u roku od 24 časa od dobijanja obaveštenja izvrši inspekcijski nadzor i utvrdi da li je proizvod obmanjujući.
Nije nam logično obrazloženje da se amandman ne prihvata zato što se odredba člana 17. odnosi samo na obmanjujuće, a ne na sve opasne proizvode.
Suština našeg amandmana, gospodine ministre, jeste upravo u tome da se ovaj član, odnosno stav 7. ovoga člana ne odnosi samo na obmanjujuće proizvode, već da je jednako važno da se odnosi na proizvode koji predstavljaju rizik po zdravlje i bezbednost potrošača i drugih korisnika.
S obzirom da negde drugde u ovom zakonu niste regulisali ovu skupinu proizvoda, a morate da priznate, ako upoređujete obmanjujuće i one proizvode koji predstavljaju rizik po zdravlje i bezbednost, da bi po važnosti prevagu čak preuzela ova grupa proizvoda za koje smo amandmanom intervenisali.
Očekujem da ćete još jednom da razmislite i da prihvatite ovaj amandman.

Javljam se na osnovu člana 27. Poslovnika Narodne skupštine i molim vas, gospodine Novakoviću, i članove Vlade, odnosno gospodina Mrkonjića, koji ovde predstavlja ovaj zakon, da vodite računa o primeni Poslovnika i o činjenici da rad ovog parlamenta prate građani i da građani očekuju i od narodnih poslanika i od predstavnika Vlade da znaju šta je to o čemu mi ovde raspravljamo, jer ovaj zakon je vrlo interesantan za svakog građanina u Srbiji.
Verujte, to smo vam i juče govorili, zato smo i insistirali da se danas u toku radnog dana o tome raspravlja, građani jedva čekaju da čuju, jer se mnogo piše i priča o ovom predlogu zakona, da znaju šta je to što će Narodna skupština u oblasti bezbednosti saobraćaja da propiše.
Mi smo dužni, svi koji se obraćamo jedni drugima, a zapravo se obraćamo građanima Srbije, da im jasno i glasno kažemo, jer ne može se očekivati da će građanin Srbije da uzme da pročita zakon od 200 članova ili da angažuje nekoga da mu ga tumači, nego je upravo ovo način da se ljudi upoznaju sa onim najbitnijim odredbama ovog zakona, jer se upravo na te najbitnije odredbe i osvrću narodni poslanici koji o tome govore.
I ne možemo na ovaj način, gospodine Mrkonjiću, da vi pročitate da prihvatate, dodaje se, briše se tačka 2, tačka 3. itd.
Vi imate tim pored sebe, zamolite ih, kada usvajate amandman, neka sa predloženim amandmanskim rešenjem i vašim predlogom, formulišu ceo član i ako usvajate to, onda kažite, da čuju i narodni poslanici i građani – prihvatamo amandman broj 3, recimo, i sada, sa tim amandmanom, član 22. izgleda ovako i pročitajte ga. Jer, ovako ni nama nije jasno šta pričate.

Član 232. govori o vozačkom ispitu i u šestom stavu ovog člana je predviđeno da kandidatu za vozača koji je položio vozački ispit pravno lice iz člana 207. stav 1. ovog zakona izdaje uverenje u roku od tri dana od dana kada je položio vozački ispit.
Amandmanom se predlaže da se posle ovoga doda da je to ''u skladu sa odredbama ugovora iz člana 219''. Član 219. predloga ovog zakona u svom trećem stavu kaže da pravno lice ne može početi obuku kandidata za vozača pre nego što bude sklopljen ugovor iz stava 1. ovog člana. Dakle, ako ne može da počne, onda je sasvim logično da ne može ni da završi obuku bez zaključivanja ovog ugovora.
Ovo nije upućeno vama, gospodine Mrkonjiću, ali kažite vašim pravnicima da ugovor nije traktor, da se ugovor ne sklapa nego zaključuje. Trebalo je i ovo pravno-tehnički da doterate.
Vlada Republike Srbije je rekla da ovaj amandman ne prihvata, ali obrazloženje je zaista potpuno van konteksta amandmana i van konteksta članova 219. i 232. jer kaže: ''Rok izdavanja potvrde o položenom teorijskom ispitu koji je kandidat položio, u slučaju prestanka osposobljavanja u tom pravnom licu, određen je predloženim zakonom i ne može biti izmenjen ugovorom iz člana 219. Predloga zakona''. Ko je govorio o izmeni ovog roka?
Kaže: ''U dosadašnjoj praksi ovaj rok je određen zbog pojava obučavanja kandidata za vozače da su pravna lica koja se bave obukom kandidata za vozače u cilju zadržavanja kandidata izbegavala izdavanje ovih potvrda''.
Zaista, gospodine Mrkonjiću, dame i gospodo poslanici, ovaj amandman je bio 164. po redu, verovatno su se službenici u Vladi već umorili, pa je zato obrazloženje potpuno nebulozno, a amandman zaista daje pravnu sigurnost i u pravnom smislu poboljšava tekst ovog zakona.
Verujem, gospodine Mrkonjiću, da vi verujete u moju pravničku stručnost i iskustvo i da vam je jasno da je ovaj amandman zaista isključivo podnet kao pravno-tehnička i nomotehnička redakcija člana 232. zakona, njegovog stava 6, i molim vas da ovaj amandman prihvatite zato što sam, kako reče kolega Ostojić da ćemo uskoro imati izmene i dopune ovog zakona, uverena da ćete, ako prihvatite ovaj amandman, imati jedan problem manje kada budete pripremali izmene i dopune. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije koji pratite rad ovog parlamenta, očigledno je u kakvim uslovima radi opozicija, kakva se sila primenjuje, umesto Poslovnika, u radu ovog parlamenta.
Neću da izračunavam vreme i da govorim kada, eventualno, može biti pauza, ali, s obzirom na vreme koje imaju poslaničke grupe koje su prijavile da žele da učestvuju u radu o ovoj tački dnevnog reda, izračunala sam da bi pauza trebalo da bude negde oko 17.15 do 18.15.
Ne znam kako možete da nas obavezujete šta ćemo da radimo posle 18 časova, ukoliko ne pređemo na sledeću tačku dnevnog reda, a nećemo do tada. To je sasvim izvesno, osim ako nam ne budete oduzimali reč. Kako ste danas krenuli, i to je moguće.
Gospođo Čomić, vi radite na osnovu tog sinopsisa koji imate ispred sebe i tako je bilo i prilikom prethodne tačke dnevnog reda. Ne znam koga vi zamajavate, izvinjavam se na izrazu, možda nije lep, ali drugi nemam, kada pitate da li predstavnik predlagača, gospodin Boško Ristić, želi reč, kada svi vidimo da Boško Ristić danas uopšte nije u ovoj sali. Odakle očekujete da se javi za reč?
Vi ste, gospođo Čomić, bili u obavezi da kažete – gospodin Boško Ristić, ovlašćeni predstavnik, danas nije tu, pa onda nemamo uslova da raspravljamo o ovoj tački dnevnog reda, jer nije prisutan ovlašćeni predstavnik.
Pošto mi srpski radikali, nikada ne radimo uzaludan posao, mi smo danas, po Poslovniku, a imali smo to poslovničko pravo, pokušali da skrenemo pažnju da ne postoje uslovi da se raspravlja ni o ovoj tački dnevnog reda, ni o onoj koja je malopre završena, zato što ovde nemamo ovlašćenog predlagača. Nismo hteli da skrećemo pažnju po Poslovniku, iz razloga što je juče, kada je za tačku dnevnog reda o kojoj se raspravljalo ovlašćeni predstavnik bila gospođa Nada Kolundžija, kada smo intervenisali zato što nije bila u sali kada se govorilo o toj tački, pošto je ona bila ovlašćeni predstavnik u ime 121 narodnog poslanika koji su to predložili, gospođa Đukić-Dejanović rekla da je tačno da gospođa Kolundžija nije u sali, ali tu je jedan broj, desetak narodnih poslanika, od tih 121 koji su potpisali taj predlog, i ti prisutni poslanici slušaju narodne poslanike koji govore o toj tački dnevnog reda. Međutim, izostavila je nešto što je vrlo bitno.
Ti poslanici, osim Nade Kolundžije, nisu mogli da učestvuju u raspravi, s obzirom na to da se nisu prijavili uredno, kako to rade poslanici koji učestvuju u radu ovog parlamenta. Iz tog razloga vam nismo skrenuli pažnju da nema uslova za rad po ovoj tački. Ne insistiram ni sada na tome.
Mi ćemo da iznesemo svoje stavove, svoje argumente. Vi ređajte kršenje Poslovnika, jedan po jedan. Sve to ostaje zabeleženo, sve to građani vide i verujte da se smeju kada čuju svaki put kada odrečno i oštro kažete – nema povrede Poslovnika. Kažu – da li je gospođa Čomić jedina koja može da proceni da li ima ili nema povrede Poslovnika?
Naravno, koliko vi tu zloupotrebljavate, a ne koristite vaše pravo, gospođo Čomić, kao diplomirani pravnik, moram da vam kažem da propisi i pravo postoje da bi se koristili, a ne da bi se zloupotrebljavali. Pokazujete da ste silni, ali kada dođe dan za glasanje i kvorum, onda se dešava nešto drugo. Biću u prilici da vam, koristeći ovu tačku dnevnog reda, naravno, neću vam dozvoliti da procenite da sam prekršila Poslovnik, jer ga neću prekršiti, budite sigurni, kažem ono što imam i na tu temu.
Trenutno govorimo o Predlogu odluke o prestanku dužnosti zamenika javnog tužioca. Predlog je potpisao Boško Ristić i određen je, kako stoji ovde, za predstavnika predlagača Odbora. Ovaj predlog odluke o prestanku dužnosti javnog tužioca ima obrazloženje i pročitaću ga. Najpre, Predlog odluke: "Predlaže se da Đorđu Mahovcu, zameniku Okružnog javnog tužioca u Sremskoj Mitrovici, prestane dužnost javnog tužioca na lični zahtev, sa datumom 12. april 2009. godine."
Članom 78, stoji u obrazloženju Zakona o javnom tužilaštvu, predviđeno je da o prestanku dužnosti javnog tužioca i zamenika odlučuje Narodna skupština Republike Srbije. ''U skladu sa članom 77. Zakona o javnom tužilaštvu, predlaže se prestanak dužnosti na lični zahtev Đorđu Mahovcu, zameniku Okružnog javnog tužioca u Sremskoj Mitrovici, 12. aprila 2009. godine. U skladu sa članom 48. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, Odbor je utvrdio Predlog odluke o prestanku javnotužilačke dužnosti.''
Kao razlog da se odluka donese po hitnom postupku, kaže se da je članom 164. Poslovnika predviđeno da se po hitnom postupku mogu doneti akti čije bi nedonošenje moglo da bude od štetnog uticaja na rad organa i organizacija. Zakonom o javnom tužilaštvu utvrđen je momenat prestanka javnotužilačke dužnosti, kada ona prestaje zbog navršenja radnog veka ili na lični zahtev.
''Odluka Narodne skupština kojom se konstatuje prestanak funkcije u tom smislu ima samo deklarativni karakter. Imajući u vidu da se odlukom konstatuje prestanak dužnosti javnom tužiocu kome je, na osnovu zakona, dužnost već prestala, potrebno je, donošenjem odluke po hitnom postupku, uskladiti pravno stanje sa faktičkim. Objavljivanjem odluke o prestanku dužnosti zamenika javnog tužioca obezbeđuje se pravna sigurnost svih učesnika u sudskim postupcima.''
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, poštovane sudije i tužioci u Republici Srbiji, pročitala sam od reči do reči obrazloženje ovog predloga. Da li ovde postoji jedna jedina reč koja narodnim poslanicima, Parlamentu Srbije, govori koji je razlog zbog koga gospodin Đorđe Mahovac, zamenik Okružnog javnog tužioca u Sremskoj Mitrovici, podnosi zahtev da mu prestane javnotužilačka funkcija?
Ovakvi predlozi se pojavljuju uglavnom, ili, čak, redovno, ovih poslednjih devet godina koliko je na vlasti DOS, u ovom ili onom obliku, i redovno skrećemo pažnju na to da su ovo nepotpuni zahtevi, da obrazloženja nisu u skladu s Poslovnikom. S obzirom na to da je ovde rečeno da član 164. Poslovnika predviđa da se po hitnom postupku mogu doneti akti čije bi nedonošenje moglo da bude od štetnog uticaja na rad organa i organizacija, pitam, samo ne znam koga, pošto ovde nema ni predstavnika Visokog saveta pravosuđa, niti v.d. javnog tužioca, niti Boška Ristića – koji su to štetni uticaji, i na rad kojih organa i organizacija, nastali zato što je gospodin Đorđe Mahovac tražio da mu 12. aprila prestane javnotužilačka funkcija? Danas je mnogo dana prošlo od tog datuma, pa pitam – koja je to šteta nastupila i da li je možda nekom palo na pamet da je neka šteta nastupila gospodinu Đorđu Mahovcu, jer on nije razrešen i neće biti razrešen danom kada je on to želeo?
Bili ste u prilici da ovo stavite i na dnevni red Četvrte i Pete sednice, ali to niste uradili, iz jedino vama poznatih razloga.
Dakle, poslanici SRS-a, članovi Odbora za pravosuđe i upravu, svaki put kada imamo na dnevnom redu ove odluke, predloge odluka o prestanku dužnosti sudijskih ili javnotužilačkih funkcija, insistiramo da bar članovi Odbora dobiju određenu dokumentaciju, da bi mogli da učestvuju u raspravi, da znaju šta su razlozi zbog čega neko na lični zahtev želi da mu prestane sudijska ili javnotužilačka funkcija.
Moram da priznam da smo u prethodnom sazivu, kada je predsednik Odbora za pravosuđe i upravu bio gospodin Jovan Palalić, u jednom periodu zaista dobijali valjanu dokumentaciju kada su u pitanju predlozi ovakvih odluka, ali to je bilo samo u tom kratkom periodu. Ni pre, ni posle toga, nikada nismo dobili odgovarajuću dokumentaciju. Nismo dobili i nismo saznali prave razloge zbog čega gospodin Đorđe Mahovac i bilo ko drugi želi da mu prestane javnotužilačka ili sudijska funkcija. Još važnije, nismo dobili izveštaj o njihovom radu.
Nemoguće je da neko provede određen broj godina na funkciji sudije ili javnog tužioca, odnosno zamenika javnog tužioca, da iz samo njemu poznatih razloga poželi da se više tim poslom ne bavi, a da Narodna skupština, koja ga je birala, da Odbor za pravosuđe i upravu, koji je nadležan da se bavi ovim poslom, od javnog tužioca, u ovom slučaju, javnog tužioca u Sremskoj Mitrovici, ne dobije određene podatke vezane za rad ovog zamenika javnog tužioca. Izvinjavam se gospodinu Đorđu Mahovcu što mu više puta pominjem ime, ne poznajem čoveka i ne želim da nagađam šta su njegovi razlozi, ali ću u onom drugom delu rasprave da ga javno pitam, jer može da se desi da mi ovde dobijemo predlog da na lični zahtev prestaje nekome sudijska ili javnotužilačka funkcija a da on nema nikakvih rezultata u svom radu, ili, naprotiv, da je u svom radu imao razne zloupotrebe.
Naglašavam da ne znam da li se to odnosi na ovog gospodina, ali je teoretski moguće.
Znamo da se dešavalo da neko ko shvati, ili mu bude signalizirano da se zna da zloupotrebljava sudijsku ili javnotužilačku funkciju, da se zna da je nedovoljno efikasan u svom radu i da mu preti da će biti predložen za razrešenje, ako ima dobre veze u Visokom savetu pravosuđa ili u Velikom personalnom veću, može da dobije te podatke i da napiše da više ne želi da se bavi tim poslom. U ovom parlamentu se takva tačka dnevnog reda smatra nebitnom, smatra se da je dovoljno da se pročita broj odluke i da u danu za glasanje narodni poslanici, govorim o onima koji ne učestvuju u radu, osim što glasaju za ili protiv, glasaju, u zavisnosti od toga kako im se kaže, i da taj neko, s takvim bremenom, s takvim teretom, počne da se bavi advokatskim poslom, nekim agencijskim poslom itd.
Upravo da se takve stvari ne bi dešavale, mi iz SRS-a insistiramo, do sada smo uvek insistirali, danas ćemo i ubuduće ćemo, da se bar govori o ovome. Ako ne možemo da nateramo gospodina Boška Ristića da bude prisutan na ovoj sednici, onda možemo da pokušamo da ubedimo predsednika Parlamenta, gospođu Slavicu Đukić-Dejanović, koja nije sada prisutna, da se upozna s onim što se ovde dešava u njenom odsustvu.
Pokušavamo i pokušaćemo da joj skrenemo pažnju da je ona odgovorna za primenu člana 27. Poslovnika Narodne skupštine. Vi ste to, gospođo Čomić, samo kada sedite na tom mestu, a ona je odgovorna za to i kada nije u ovoj sali i ona je odgovorna za rad svakog odbora.
Naravno da je tako, gospođo Čomić, odlično poznajem Poslovnik i nikada mi do sada niste izrekli opomenu zato što je to zaista bilo po Poslovniku, nego što je to tad bila vaša trenutna volja. Ali, dobro, koristite to pravo, možete kako hoćete, ali ne dokle hoćete.
Skrećem pažnju gospođi predsedniku Parlamenta da Odbor za pravosuđe i upravu i gospodin Boško Ristić, predsednik tog odbora, pre svega, Boško Ristić, ostali članovi Odbora nemaju tu vrstu odgovornosti, jer ne mogu da preuzmu ingerencije predsednika Odbora, ne radi svoj posao u skladu s Poslovnikom Narodne skupštine.
Dokaz za to je i ova tačka dnevnog reda, i ona prethodna tačka dnevnog reda, i pozivam narodne poslanike iz skupštinske većine, ovde ih je tri, četiri, pet, šest, sedam, osam, devet, 11, evo, stiže i 12, ako među njima ima diplomiranih pravnika, pozivam ih da se jave za reč i da kažu da li sam u pravu kada tvrdim da ovakav predlog odluke, s ovakvim obrazloženjem, bez određene dokumentacije, ne može da se nađe na dnevnom redu, kao što ne može da se raspravlja o ovoj tački dnevnog reda ako nije prisutan predstavnik predlagača.
Takođe, kada govorimo o odluci o prestanku dužnosti zamenika javnog tužioca, ovde je neophodno da bude i predstavnik Visokog saveta pravosuđa, zato što se ove prilike i ovakve tačke dnevnog reda uvek koriste da se govori o stanju u pravosuđu, naravno, vrlo povezano sa tačkom dnevnog reda, i mi ovde pričamo, a ne znamo kome.
Mi srpski radikali znamo, obraćamo se, pre svega, građanima Srbije i znamo da građani Srbije i svi zaposleni u oblasti pravosuđa, kada su ovakve tačke na dnevnom redu, s velikom pažnjom slušaju ono što ćemo mi iz Srpske radikalne stranke da kažemo, zato što znaju da smo s velikim brojem njih u svakodnevnom kontaktu i da su naše informacije tačne.
Nadam se da sada ne možete generalno da kažete da iznosim stavove, odnosno nešto iz ličnog života sudija i javnih tužilaca, ali ponavljam da poslanici SRS-a imaju redovnu komunikaciju s velikim brojem i sudija, i javnih tužilaca, i njihovih zamenika, ne da bismo to zluopotrebljavali, već da bismo upoznali građane Srbije sa stanjem u pravosuđu.
Pošto je prošlo 20 minuta, nastaviću u drugom delu. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi danas govorimo o Predlogu odluke da gospodinu Đorđu Mahovcu, zameniku Okružnog javnog tužioca iz Sremske Mitrovice, prestane ova funkcija sa 12. aprilom ove godine.
Formalno-pravno gledano, nije dobro da nas predsednik Parlamenta i predsednik Odbora za pravosuđe i upravu, gospodin Boško Ristić, dovode u situaciju da ovde donosimo odluke s retroaktivnom primenom. Naravno, gospodin Mahovac ne može da snosi odgovornost zbog neodgovornog rada gospodina Boška Ristića i svakako da treba prihvatiti njegov predlog, odnosno predlog na njegov zahtev, Predlog odluke da se on razreši funkcije zamenika javnog tužioca, ali nije dobro ni to što će narodni poslanici i javnost Srbije ostati uskraćeni za prave razloge koji su ponukali gospodina Mahovca da zatraži da se više ne bavi ovom, zaista, uglednom i društveno značajnom funkcijom, odnosno poslom.
S obzirom na to da Odbor za pravosuđe i upravu nije uradio u skladu sa dogovorom, čak je bio zaključak u prethodnom sazivu Parlamenta i tog odbora da se, prilikom ovakvih zahteva i predloga odluka, narodnim poslanicima, ili bar narodnim poslanicima koji su članovi Odbora za pravosuđe i upravu, dostavi zahtev onoga ko taj zahtev podnosi, a koji se odnosi na razrešenje javnotužilačke ili sudske funkcije, odnosno bilo koje pravosudne funkcije.
Zašto je to bitno? Pokušaću da objasnim nekoliko izuzetno važnih stvari, rekla bih, koje se dešavaju u našem pravosuđu, i to ću govoriti samo s aspekta i sa pitanjem – šta je od ovih, eventualnih, uzroka navelo gospodina Đorđa Mahovca da zatraži da se više ne bavi ovim javnotužilačkim poslom.
Podsetite se, govorili smo više puta kolega Krasić i ja, i mediji su dosta pisali o tome, da smo u ne tako davnoj prošlosti, pre nekoliko meseci, imali ovde predlog, odnosno zahtev dvoje sudija Vrhovnog suda Srbije da im prestane sudijska funkcija.
Ni tada nismo imali valjano obrazloženje, mada smo insistirali na tome, ali smo mi, srpski radikali dobili prave informacije i o tim informacijama su, naknadno, i mediji obaveštavali javnost. Radilo se o tome da je, recimo, jedan sudija Vrhovnog suda tražila da se više ne bavi tim poslom, da je Skupština razreši zato što nije mogla da prihvati da, umesto po zakonu, sudi na osnovu volje vladajuće većine.
Takođe, podsetite se, i javnost Srbije neka se podseti da je jedan sudija tražila da bude razrešena na lični zahtev, zato što je, ni manje ni više, na jednoj sudskoj odluci njen potpis falsifikovan.
Neću sada da aktuelizujem ovu temu, u smislu da pominjem imena ovih sudija. Danas su to, pretpostavljam, advokati i ne želim da pominjem ta imena, ni da ih reklamiram kao advokate, a ni da ih podsećam na nešto što je bilo vrlo ružno i tužno u njihovoj radnoj biografiji.
Kada imamo ovako nešto u vidu, onda je logično pitanje, da li je tako nešto, nešto tome slično, bio razlog da i gospodin Đorđe Mahovac ne želi više da se bavi javnotužilačkom funkcijom. Jer, znate, većina njih dosta dugo radi ovaj posao, a poslove u oblasti pravosuđa ljudi rade, u većini slučajeva, zaista iz ljubavi prema tom poslu, iz želje da se istinski bave primenom zakona i da to rade onako kako im Ustav garantuje, dakle, samostalno, nezavisno i, kada su u pitanju sudije, na osnovu slobodne sudijske volje.
Nažalost, u državi Srbiji, pravosuđe nikada nije bilo ni samostalno ni slobodno, ali sunovrat srpskog pravosuđa krenuo je od 2001. godine, opet iz vremena kada je predsednik Odbora za pravosuđe i upravu bio isti koji i sada, gospodin Boško Ristić.
Podsetite se, drage kolege, kako su se u to vreme, u vreme 2000. godine, birale sudije, odnosno 2001. godina je već bila kako su se birale sudije i kako su se birali javni tužioci i njihovi zamenici. Pričali smo veoma često o tome da su se dešavale neverovatne stvari, da je na istoj sednici Odbora, zatim, na istoj sednici Parlamenta, čovek postavljan, odnosno biran na funkciju sudije i, u istom momentu, i na funkciju predsednika suda. Dakle, bez ikakvog iskustva, bez ikakvih uobičajenih provera, bez ikakvog stava suda u kom radi, jer u sudu nije radio, a sve to je tadašnji zakon predviđao kao uslove da bi neko mogao da se bavi ovim izuzetno, izuzetno značajnim državnim poslom.
Takođe, podsetite se da je bilo i slučajeva gde su sekretari zemljoradničkih zadruga, mladi pravnici s tek položenim pravosudnim ispitom, birani za sudije. Naravno, ne želim ništa loše da kažem, niti išta loše mislim o mladim kolegama koji se bave tim poslom i koji rade kao sekretari zemljoradničkih, u to vreme, zadruga, ali da bi bili sudije morali su da ispune određene uslove. Podsetite se i na slučajeve koliko je sudija i zamenika javnih tužilaca bilo 2001. godine izabrano a da nisu ispunjavali ni onaj uslov predviđen zakonom – koliko godina mora da se bavi ovim poslom kao pripravnik u sudu, odnosno kod advokata, ili kao u nekom drugom preduzeću.
Dakle, nisu se poštovali osnovni principi predviđeni zakonom, ali, da bi svi ti ljudi, ili jedan od ljudi o kojima govorim, mogli da budu postavljeni na te funkcije, moralo je da se desi nešto što je tome prethodilo, a to je da jedan broj sudija tada bude razrešen u ovom parlamentu bez ikakvog pravno valjanog razloga, zato što nisu bili i politički podobni.
Ovo su činjenice o kojima se govori u svakom sudu i koje zna svaki sudija, svaki javni tužilac, svaki zamenik javnog tužioca.
Moram da podsetim i na ono vreme kada su, te iste 2001. godine, razrešene sudije za prekršaje, i to svi oni za koje je utvrđeno da su primenjivali Zakon o informisanju. To je, takođe, bilo nešto što je nečuveno – da se sudija razrešava zato što primenjuje zakon, umesto da se razrešava zato što zakon ne primenjuje. Tada se nije vodilo računa o jednom još iz rimskog prava poznatom principu – da sudija ne sme da sudi o zakonu, već po zakonu. Izgleda, nažalost, da i dalje ne primenjujete te principe, kao što ne primenjujete ni onaj, takođe, još iz rimskog prava priznat i poznati princip – da sudije sude po zakonu, da su svi pred zakonom isti i da je zakon jednak za sve.
Zašto sam se vratila u ovu, da kažem, istoriju, u 2001. godinu? Upravo zato da bih skrenula pažnju i vama, kolege poslanici, a i javnosti Srbije, na to šta je dovelo do toga da danas imamo, nažalost, neefikasno i dobrim delom korumpirano sudstvo, odnosno pravosuđe. Zato što ste stvarali preduslove za tako nešto, jer niste hteli da prihvatite činjenicu, koja je u svim ozbiljnim pravnim državama u svetu svetinja, a to je da je pravosuđe jedan od najvažnijih stubova svake ozbiljne države.
Kada sve ovo govorim, vrlo sam svesna, i mi srpski radikali redovno to naglašavamo, da u srpskom pravosuđu postoji veliki broj časnih, poštenih i stručnih sudija, javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, ali da postoji jedan problem u našem društvu, koji je posebno izražen u poslednjih devet godina, a koji se iskazuje na taj način da je svaki onaj ko ne posluša gazde iz vladajuće većine, odnosno iz izvršne vlasti, a bavi se pravosudnim poslom, u ozbiljnoj opasnosti da se ovde pred nama pojavi predlog za njegovo razrešenje.
Sećate se, malopre je i kolega Krasić govorio, jer je u prethodnoj tački dnevnog reda da bilo i toga, jednostavno, razrešava se jer ne ispunjava uslove za obavljanje ove funkcije.
Koji su uslovi koje taj neko ne ispunjava? To će za narodne poslanike i za građane Srbije ostati tajna, upravo zato što Odbor za pravosuđe i upravu ne radi svoj posao u skladu sa zakonom i u skladu sa Poslovnikom Narodne skupštine.
Gospođo Đukić-Dejanović, u onom mom prvom obraćanju sam rekla, zamolila sam gospođu Čomić da vam to prenese, ali ipak koristim ovu priliku da vam lično to kažem, da u radu Odbora za pravosuđe i upravu postoje veliki problemi, i to isključivo zbog toga što predsednik Odbora, gospodin Boško Ristić, ne poštuje Poslovnik, niti odluke koje donosi Odbor za pravosuđe i upravu. Govorila sam, kao i kolega Krasić pre mene, koji su to zaključci koji se ne poštuju i zašto nas i sve vas dovodi u situaciju da raspravljamo o nečemu a ne znamo šta je pravi razlog, nemamo pravo obrazloženje.
Ne može obrazloženje za ovakve odluke biti samo prepisan član iz zakona, koji samo kaže da je to i to u skladu sa zakonom.
Vas upozoravam, kao predsednika Parlamenta, da ste, u skladu sa članom 27. Poslovnika Narodne skupštine, u obavezi da se brinete o primeni Poslovnika i da su kada je rad odbora u pitanju. Molim vas da u skladu s tim obavite razgovor s predsednikom Odbora za pravosuđe i upravu i da rad tog odbora dovedemo u poslovničke okvire.
Desilo se još nešto vezano za Odbor za pravosuđe i upravu, ne sećam se tačno datuma, pre, otprilike, dva meseca. Članovi Odbora za pravosuđe i upravu iz SRS-a i DSS-a podneli su zahtev da se održi sednica Odbora na kojoj bismo raspravljali o stanju pravosuđa na KiM-u. Ovom našem zahtevu prethodio je zahtev koji je Odbor, mislim, čak, i sve poslaničke grupe, dobio od srpske Zajednice opština na KiM-u, jer su oni tamo imali konkretne pritužbe i informacije od sudova i tužilaca na KiM-u da je gospođa Malović, ministar pravde, od njih tražila da se uključe u rad Euleks sudova, zapravo, šiptarskih sudova, jer tamo rade ovi iz Euleksa i Šiptari. Ukoliko to ne prihvate, neće biti reizabrani kada reizbor bude na dnevnom redu ovog parlamenta.
Gospodin Boško Ristić, predsednik Odbora, zakazao je Odbor dva ili tri dana nakon što je dobio taj naš zahtev, ali me je gospođa Malović, dan pre održavanja tog odbora, kao člana Odbora, obavestila da iz porodičnih razloga, iz obaveze prema detetu, ne može toga dana doći u Parlament.
Bez obzira na tu činjenicu, gospodin Ristić je zakazao taj odbor. Bili su prisutni državni sekretar i jedan od pomoćnika iz Ministarstva pravde. Naravno, odbili smo da raspravljamo bez prisustva ministra o tako važnoj temi, pogotovo što se njeno ime pojavljuje u kontekstu našeg predloga.
Kada sam gospodinu Bošku Ristiću rekla da sam znala da gospođa Malović neće doći, jer me je kao člana Odbora obavestila, tada je svima nama, bili su prisutni predstavnici medija, rekao da je i on znao, da je i njega obavestila da neće doći, ali je, da učini nama, ne znam samo šta to on nama treba da učini, zakazao Odbor. Tada smo se na Odboru dogovorili i konstatovano je u zapisniku da se, onog momenta kada se gospođa Malović vrati na posao, ponovo zakaže sednica Odbora da bismo raspravljali na tu istu temu.
Gospođa Malović je u međuvremenu bila mnogo puta u medijima, držala konferencije za novinare, bila u Italiji, ne znam gde sve u belom svetu, ali gospodin Boško Ristić nije našao za shodno, pretpostavljam, jer bez obzira na to šta ćemo raspravljati, šta bismo raspravljali o toj temi, ne verujem da se gospođa Malović ne bi odazvala i da ne bi došla.
Čini mi se da su ovo ozbiljni problemi u radu ovog odbora. Zato vas još jedanput podsećam na vašu poslovničku obavezu da, kao što sam rekla, rad ovog odbora dovedete u poslovničko stanje.
Zašto je ovaj gospodin, o kom raspravljamo, recimo, šta je još mogao da bude razlog zbog čega on više ne želi da se bavi ovim poslom? Možda zato što javni tužilac, ili nijedan opštinski tužilac na nivou Beograda nije reagovao pre nekoliko dana kada se u ovom parlamentu glasalo o tačkama dnevnog reda Četvrte sednice Narodne skupštine, nije se oglasio i nije uradio ono što je u skladu s obavezama javnog tužioca.
Pre svega, ovog našeg v.d. tužioca na, da kažem, državnom nivou, Slobodana Radovanovića, više ne zna čovek kako da zove, s obzirom na to da je skoro tri godine u stanju vršioca dužnosti, što je nedopustivo i, verujte, raspitajte se, ni u jednoj zemlji na svetu ne postoji slučaj da je neko vršilac državnog tužioca tri godine. Očigledno, taj gospodin ne čita novine, ne prati, ne gleda elektronske medije, ne prati rad Parlamenta, a sve to jeste njegova obaveza, jer on po zakonu mora da reaguje i kada do njega dopre neka informacija.
On je imao informacije, jer ih je imala i celokupna javnost Srbije, da, kada ste glasali o tačkama dnevnog reda Četvrte sednice Narodne skupštine, u ovoj sali, u svakom momentu u toku glasanja nije bilo kvoruma, a u kom to momentu, to je bilo verovatno teško utvrditi, mada je, s obzirom na sve ove kamere, možda i moguće, ali se niko nije potrudio da tako nešto utvrđuje.
Pretpostavljam da je predsednik Republike, po članu 112. stav 2. Ustava Republike Srbije, ukazom proglasio te zakone, iako je bilo neophodno da, takođe, na osnovu onog što je imao kao informaciju iz ovog parlamenta, koristi član 113. Ustava Republike Srbije i da sve te zakone vrati na ponovno glasanje u ovaj parlament i da se nespornom pokaže činjenica da li je ovde bilo kvoruma ili nije u danu za glasanje. Izvesno je da tada nije, ali je Boris Tadić mogao da iskoristi svoje ustavno pravo, i trebalo je da ga iskoristi, da sve te zakone vrati na ponovno glasanje.
Ovo govorim zato što očekujemo da će gospodin Tadić u nekoj izbornoj kampanji da kaže – da, priznajem, tada nije bilo kvoruma, ali ću da se angažujem da se ispita o čemu se tada radilo. Tako je isto uradio i s aferom "Bodrum". Podsećam, takođe, o svemu ovome govorim zato što su ovo možda razlozi zašto je gospodin zamenik javnog tužioca iz Sremske Mitrovice odlučio da se više ovim poslom ne bavi.
Podsećam da ste u situaciji da imate velike probleme sa kvorumom bili i u vreme kada je DOS bio na vlasti, kad ste donosili, sasvim izvesno, pogotovo sada možemo da kažemo da je to najvažniji zakon, Zakon o radu, kada niste imali kvorum, kada je kvorum dao gospodin Novaković, koji je tog dana bio u Solunu. O tome se nikada više nije raspravljalo.
U vreme kada ste birali gospođu Kori Udovički za guvernera Narodne banke, takođe, niste imali kvorum. Situacija vrlo slična kao sada, i tada su, neposredno posle toga, raspisani izbori, jer više niste mogli da glasate iz raznih delova sveta. Tada nije bila problem samo kartica Nede Arnerić i samo "Bodrum". Tada su bile još dve kartice poslanika Nove demokratije. Jedan od tih poslanika je bila gospođa Nataša Milojević, koja je javno priznala da je tog dana bila u Prokuplju i da ne zna ko je glasao njenom karticom. Sud je utvrdio, ne ulazim u to da li ispravno ili ne, poštujem odluke suda, da je karticom Nataše Milojević glasao Alen Selimović. Gospodin Alen Selimović je dobio uslovnu kaznu, nije bitno kolika je ta kazna.
Zašto je ovo bitno? Zato što se u javnosti manipuliše da je ta osuda gospodinu Selimoviću, zapravo, razrešenje afere "Bodrum", a nije.
Gospodin Boris Tadić je u jednoj predizbornoj kampanji, kada se kandidovao za predsednika Republike, priznao na televiziji, na RTS-u, čini mi se, da je afera "Bodrum" postojala, da je tačno da Neda Arnerić nije bila u sali za vreme glasanja, da je neko zloupotrebio njenu karticu, da će on učiniti sve da se taj neko nađe pred licem pravde, da će zatražiti da se pred pravosudnim organima razreši ta afera i da će svi koji su u njoj učestvovali biti isključeni iz javnog života i da više neće biti nikakvi funkcioneri u DS-u.
Podsetite se, tada je šef Poslaničke grupe DOS-a bio Bojan Pajtić, koji je mahao kartama, navodno, kartama, odnosno on je objašnjavao, a Aleksandar Radosavljević iz Kragujevca je mahao onim omotima od avionskih karata. Bojan Pajtić je objašnjavao kako je Neda Arnerić stigla iz Bodruma taksijem i kako je, sasvim izvesno, bila u danu za glasanje tu.
Dakle, vezano za aferu ''Bodrum'', nikada nije vođen sudski postupak, ili možda stoji u fioci nekog zamenika javnog tužioca, što je ovaj gospodin Mahovac možda saznao, pa, iritiran tom činjenicom, sada traži da ga mi razrešimo ove funkcije.
Postoje još neki razlozi koji su mogli naterati gospodina Mahovca da se odluči na ovaj korak. Jedan od razloga je da ni gospođa Malović, niti ijedan javni tužilac na nivou grada Beograda, nijedan sud, nijedan predsednik suda u Beogradu nije reagovao na zloupotrebe Četvrtog opštinskog suda od strane Javnog preduzeća „Infostan“ iz Beograda.
Podsećam, pre svega, građane Srbije, da je Javno preduzeće „Infostan“, pre dva-tri meseca, svim Beograđanima, odnosno svim nosiocima domaćinstava, na svaku adresu u Beogradu, poslalo račun s nekim, navodno, neplaćenim velikim iznosima obaveza prema „Infostanu“, da je to učinjeno na osnovu izvršnih rešenja Četvrtog opštinskog suda, pa je negde pisalo – rešenje broj 02, kod nekih je to bilo –04, 03 itd.
Svako ko je ikad video ijedno izvršno rešenje Četvrtog opštinskog suda, ili bilo kog suda u Srbiji, zna da tako nešto ne može biti broj izvršnog rešenja i da se očigledno radi o zloupotrebi Četvrtog opštinskog suda, Izvršnog odeljenja, a zloupotreba je od strane gradskih vlasti Beograda, Javnog preduzeća „Infostan“ i Dragana Đilasa.
Zašto mislim da je u ovo umešan i Dragan Đilas? Zato što je on, kada je veliki broj građana Beograda krenuo ka filijalama „Infostana“ po svojim opštinama, pokušavajući da dokažu da nisu dužni ništa „Infostanu“, rekao da taj rok plaćanja, da li je bio 1. mart, pomera na 15. mart, pa na 1. april, pa je sad dogurao do 15. juna.
Pitam sve kolege pravnike koji prate rad ovog parlamenta, pogotovo sve sudije i javne tužioce, da li je moguće, a ja tvrdim da nije, da postoji neko sudsko izvršno rešenje i da može neki Dragan Đilas, pa makar bio i gradonačelnik Beograda, da odloži izvršenje tog rešenja? Dakle, opšte je poznato da je to nemoguće.
Da nemamo problem u našem pravosuđu, neko od javnih tužilaca bi reagovao, zvali bi Dragana Đilasa, zvali bi „Infostan“, reagovao bi sam Četvrti opštinski sud, rekli bi – čekajte, ne možete da zloupotrebljavate sudove zato što fali para u vašoj gradskoj taksi, pa hoćete da na prepad naplatite od građana Beograda ono što nisu dužni, a čak i oni koji su dužni nemaju obavezu da plate račun koji je stariji od godinu dana, jer im to garantuje Zakona o obligacionim odnosima.
Mi srpski radikali smo govorili o tome kada je to bilo aktuelno i zaista smo očekivali da će neko od javnih tužilaca da reaguje, u skladu sa svojim ovlašćenjima, ali, nažalost, to se nije desilo.
(Predsednik: Gospođo Radeta, izvinite, samo da dam obaveštenje. Za koji minut prestaće direktni prenos, a večeras posle 23.00 časa će biti odložen prenos. Nastavite. )
Hvala lepo. Šta bi mogao biti još razlog zbog čega je ovaj gospodin Mahovac iz Sremske Mitrovice poželeo da se više ne bavi ovim poslom? Verovatno mu, kao i većini sudija i tužilaca s kojima kontaktiramo svakodnevno, smeta tribunalizacija sudova, pogotovo tužilaštava i onih specijalnih sudova, odnosno odeljenja za organizovani kriminal i za ratne zločine. U čemu se ogleda ta tribunalizacija? Upravo u tome da se u ovim specijalnim sudovima, odnosno Specijalnom odeljenju Okružnog suda u Beogradu, primenjuju pravila Haškog tribunala.
U Srbiji ste doneli zakon, nažalost, mi smo bili protiv tog zakona, gde ste uveli zaštićenog svedoka i svedoka saradnika. Zaštićeni svedok jeste institucija koja treba da postoji. Objasniću sada u čemu je razlika između zaštićenog svedoka i svedoka saradnika, zato što mediji, neću da kažem zlonamerno, ali novinari nisu pravnici, pa ih sada molim da ubuduće vode računa o tome, mešaju terminologiju – svedoka saradnika i zaštićenog svedoka.
Zaštićeni svedok može da bude čovek koji, recimo, slučajno sa svoje terase vidi da je neko nekog ubio i vidi registarski broj vozila kojim je pobegao ubica. Naravno da kao odgovoran građanin želi da pomogne da se ubica otkrije, ali, s druge strane, kao čovek koji nema ništa s tim, ne želi da mu se pominje ime i da se, eventualno, dovodi u vezu s nekim opasnim ljudima. Svedok u tom slučaju, takav svedok, zaštićeni svedok, i treba da postoji.
Svedok saradnik je najunosnije zanimanje danas u Srbiji. Na osnovu izjava svedoka saradnika, izriču se kazne zatvora od 40 godina, bilo da je u pitanju organizovani kriminal, bilo da su u pitanju ratni zločini. Svedoci saradnici su, kako bi to naš narod rekao – dva bez duše, jedan bez glave. Kako se dolazi do svedoka saradnika? Oni se, uglavnom, izvlače iz kriminogenih krugova, pošto određene službe, MUP, tužilaštva itd. imaju podatke o velikom broju krivičnih dela i znaju, u dobrom broju slučajeva, i izvršioce tih krivičnih dela. Izvršioci tih krivičnih dela se, kada zatreba vladajućoj većini, dovode u tužilaštvo i tada se uslovljavaju – ili ćeš da budeš svedok i da izgovoriš tekst koji se stavi ispred tebe, ili ćeš da odgovaraš za to, to i to krivično delo, za koje znamo da si ga počinio.
Mi danas imamo veliki broj ljudi iz tog kriminalnog miljea, koji su, takođe, izvršioci najtežih krivičnih dela, koji pomažu sudovima u donošenju političkih odluka. To je posebno karakteristično za Specijalni sud za ratne zločine, jer taj sud je apsolutno politički, isto kao što je i Tribunal u Hagu, jer i ovaj sud ovde se ne bavi, gospodin Vukčević obilazi beli svet, sastaje se sa tužiocima iz okruženja, kako on voli da kaže, s Bramercom, naravno, slika se s njima i slike im kači o zid, čak i sa Mesićem, ispunjava njihove zahteve, ispunjava političke zahteve vladajuće većine, ili dela vladajuće većine, rekla bih, pre svega, Borisa Tadića i DS-a ovde u Srbiji.
Pitala sam više puta i nikada nisam dobila odgovor, iako pretpostavljam da bi sve ono što se ovde postavi kao konkretno pitanje trebalo da dođe do nadležnog organa i da dobijemo odgovor, zato pitam sada gospodina Vukčevića – šta je to Specijalno tužilaštvo za ratne zločine uradilo na pronalaženju i na saradnji s kantonalnim tužilaštvima u BiH, ili tužilaštvima na teritoriji Republike Hrvatske? Šta su uradili za otkrivanje i za procesuiranje ratnih zločina protiv onih koji su ratne zločine izvršili nad Srbima?
Naravno, nisu uradili ništa i, nažalost, ne mogu da se pohvale nijednim rezultatom u toj oblasti. Zato skaču na mig svakog kantonalnog tužioca, najčešće one, mislim da je Fatima, a prezime sam zaboravila, iz Tuzle, i na svaki njen mig proširuju optužnicu za navodne ratne zločine na teritoriji opštine Zvornik.
Kada ovo govorim, mi srpski radikali uvek to naglašavamo, insistiramo da se svaki ratni zločin istraži, ali, takođe, znamo da svaki ratni zločin ima svog zločinca i da svaki zločinac, imenom i prezimenom, treba da odgovara.
Predsednik SRS-a dr Vojislav Šešelj je već sedmu godinu u Haškom tribunalu. Pitanje koje bih postavila gospođi Malović da je danas ovde, a nije, odnosno pitala sam to i gospodina Vukčevića, naravno, preko vas, pa ili nije dobio pitanje, ili mu ne pada na pamet da odgovori – jeste šta je to neki zvanični državni organ u Srbiji uradio, kada se na nekom zvaničnom razgovoru s tim raznim belosvetskim činovnicima zapitao – koliko to treba da prođe vremena da bi započeo postupak Vojislavu Šešelju u Haškom tribunalu? Koliko vremena treba da traje taj postupak? Zašto je postupak protiv Vojislava Šešelja prekinut, kada je ostalo samo nekoliko sati da se ispitaju svedoci optužbe, dok su svi oni koji su do sada ispitani pokazali i dokazali, kao da su svedoci odbrane protiv Vojislava Šešelja, ono što tvrdim od početka, jer ne postoji nijedan jedini dokaz da je izvršio ratni zločin, pošto nije izvršio, ili da je izvršio bilo koje krivično delo, jer ga nikada nije izvršio?
Šta je uradila gospođa Malović kao resorni ministar? Da li je pitala Bramerca, kada je bio pre neki dan tu u poseti – zašto Haški tribunal ne želi da adekvatno pregleda i utvrdi zdravstveno stanje Vojislava Šešelja? Zar je malo što je u Haškom tribunalu i u vezi sa Haškim tribunalom umrlo, odnosno ubijeno 13 Srba? Zar je malo što su ubili Slobodana Miloševića, zato što ga nisu adekvatno lečili?
Zar nije smešno i ironično da dobijamo u našim medijima saopštenje Haškog suda, odnosno onog sudskog veća – da Vojislav Šešelj ima problema s krvnom slikom zato što ima previše kilograma? Zar je to nalaz lekara? Sada su doneli odluku da ga više neće pregledati lekari iz Holandije, nego će to biti neki nezavisni, možda iz Amerike, ili iz Velike Britanije – oni su baš nezavisni kada je u pitanju Vojislav Šešelj.
Kolega Zoran Krasić je pokušao da kaže, nažalost, nije uspeo, opomenut je zbog toga – da su možda i neke sudije, o kojima je on govorio, podnele zahtev za razrešenje od sudijske funkcije upravo iz razloga što su iritirani ovakvim odnosom naših vlasti prema Haškom tribunalu i odnosom naših vlasti prema predmetu Vojislava Šešelja koji se vodi u Haškom tribunalu. Lepo je to kolega Krasić objasnio.
Mi pouzdano znamo da veliki broj sudija, javnih tužilaca i njihovih zamenika pomno prate suđenje Vojislavu Šešelju u Haškom tribunalu. To rade i studenti prava i većina diplomiranih pravnika, zato što tamo ima šta da se nauči i iz oblasti prava, i iz oblasti srpske istorije, i, najvažnije, iz patriotizma.
To je nešto o čemu treba da se govori. Mi, nažalost, moramo da koristimo ovakve tačke dnevnog reda, jer nismo u prilici da negde drugde na ovaj način govorimo.
Mi svake nedelje, kad kažem "mi", mislim na tim koji pomaže odbranu Vojislava Šešelja i Zorana Krasića kao šefa toga tima, u 12 časova redovno držimo konferencije za novinare. Obaveštavamo novinare da bi oni obavestili javnost Srbije – šta se dešava u Haškom tribunalu, jer ta konferencija je posvećena isključivo sudskom predmetu Vojislava Šešelja u Hagu.
Elektronski mediji su, otprilike, od septembra prošle godine prestali to da prenose. Ovi štampani su, tu i tamo, sa po dva-tri ili pet redova. Kako naši predstavnici, odnosno predstavnici naše vlasti, uopšte reaguju kada je u pitanju Haški tribunal?
Kada je doneta ona strašna presuda petorici Srba osuđenih ukupno na oko 100 godina zatvora za navodne ratne zločine na KiM-u, onda su reagovali zvaničnici u Srbiji, kao i u slučaju kada su donete oslobađajuće presude za Nasera Orića i Ramuša Haradinaja.
Kako su reagovali Boris Tadić, Mirko Cvetković i Rasim Ljajić na ovu najnoviju presudu, gde je Veselinu Šljivančaninu kazna, sa pet, povećana na 17 godina zatvora? Tako što su rekli da te odluke nisu dobre, da su preterane. Šta je suština i zašto su reagovali? Kažu – takvim odlukama još više će pasti rejting i popularnost Haškog tribunala u očima građana Srbije.
Dakle, Rasima Ljajića, Borisa Tadića, Mirka Cvetkovića i sve koji su reagovali na ove presude ne interesuje što general Lazarević umire u Hagu; ne interesuje ih što će ta presuda vezana za ratne zločine na KiM-u i te kako negativno uticati na ovu tužbu, koja je, u svakom slučaju, neobavezujuća, a koja se odnosi na priznanje lažne države Kosovo. To ih nije briga. Nije ih briga što će ti ljudi doživeti kraj svoga života u ko zna kojim kazamatima širom Evrope i ko zna na koji način će biti maltretirani tamo gde budu služili kaznu zatvora.
To nije briga predsednika države, niti predsednika Nacionalnog saveta za saradnju s Haškim tribunalom. To nije briga ni ministra pravde, ni ovog Vukčevića, ni svih onih koji su se na tu temu, navodno, brižno oglašavali – njihova briga je što građani Srbije ne veruju Haškom tribunalu i što ih građani Srbije najoštrije osuđuju što i dalje tvrde da moraju da nađu Ratka Mladića i Gorana Hadžića i predaju ih Haškom tribunalu.
Šta je još mogao biti razlog da gospodin Mahovac zatraži da više ne bude na funkciji zamenika javnog tužioca u Sremskoj Mitrovici? Recimo, obećanje, koje traje od 2001. godine – da će pravosuđe biti nezavisno i u budžetskom smislu od izvršne vlasti.
Šta ste u tom pravcu uradili? U svakoj izvršnoj kampanji obećavate da ćete doneti poseban pravosudni budžet. Pošto nema predstavnika predlagača, nema ko ni da mi odgovori, ali pozivam da se ne poziva na Ustav, jer i u okviru ustavne odredbe postoji mogućnost da se jasno opredeli pravosudni budžet i, ono što nikada niste uradili, da se zna gde idu sudske takse.
Vi ste pre nekoliko dana, možda je i taj zakon donet bez kvoruma, izglasali enormno povećanje sudskih taksa, a sudske takse, drage kolege, pogađaju svakog građanina Srbije. Ne postoji građanin Srbije koji nije bio u situaciji ili da nešto overava u sudu, ili da u vanparnici nešto završava, ili u parnici, ili u krivici; nema čoveka u Srbiji koji nije imao kontakt s pravosudnim organima. To je normalno. Koliko će da plaćaju sada te takse i ko može u ovakvoj situaciji da plaća tako enormne sudske takse?
Vi ste obmanjivali građane Srbije kada ste pričali da ove ekonomske mere Vlade Srbije neće pogoditi najšire slojeve. Hoće, ali svakog svakcatog građanina Srbije, i to mnogo više obične ljude nego ove kojima se smanjuje plata za 10%, jer kad se uzme od više, lakše se preživi, nego onaj koji je već na ivici egzistencije.
Kako će da žive, imali ste i danas poslaničko pitanje, zaposleni u sudskoj upravi, koji rade za 12.000, ili 15-16.000, najviše 21.000 dinara? I to opet zahvaljujući vašem zakonu o državnim službenicima, a isto imate i u Parlamentu Srbije.
U Parlamentu je prepušteno sekretaru Parlamenta, a po sudovima –predsednicima sudova, da sami procenjuju ko će biti državni službenik, a ko državni nameštenik. Ista stručna sprema, iste poslove ljudi rade, ovaj u ovoj sobi je nameštenik i radi za 16.000, a ovaj u ovoj sobi je službenik i radi za 22.000. I jedno i drugo je bedna plata, ali ta razlika ne sme da postoji.
Možda se ovo finansira od sudskih taksa. Pogledajte koji kvalitetan papir ima "Pravda u tranziciji", tako se zove časopis kojem u impresumu stoji da su izdavači Tužilaštvo za ratne zločine Republike Srbije i Centar za tranzicione procese. Dakle, Tužilaštvo za ratne zločine troši državne pare da bi izdavalo ovaj časopis.
Slušajte ko je u redakciji ovog časopisa: Drago Hedel, Refik Hodžić, Marijana Milosavljević, Vera Ninić, Aleksandra Petrović, Gordana Petrović, Ema Radosavljević, Rade Radovanović, Antonela Riha, Jasmina Seferović, Ivan Stojković, Gordana Suša, Filip Švarm, Tatjana Tagirov, Miloš Vasić. Jedan broj ovih imena je poznat široj javnosti Srbije i za jedan broj ovih imena većina građana Srbije bi rekla da nikada ništa nisu uradili za Srbiju, za građane Srbije, već da intenzivno rade sve što je u suprotnosti s interesima države.
Ko je u Izdavačkom savetu časopisa "Pravda u tranziciji"? Dragoljub Albijanić, Nadežda Gaće, prof. dr Momčilo Grubač, Velimir Ćurguz-Kazimir, Omer Hadžiomerović, Jadranka Jelinčić, Ivan Jovanović, Snežana Malović, Ivana Ramić, Andrea Simić, Siniša Važić, Bruno Vekarić, Vladimir Vukčević. Dakle, očigledno se radi o samopromociji ovih ljudi.
Samo ću na nekoliko stvari da skrenem pažnju, šta je to objavljeno u ovom poslednjem broju. Intervju s gospođom Malović, koja, između ostalog, kaže, intervju je na 3-4 strane: "Javnost treba da zna da su novi pravosudni zakoni oni koji nas vode u Evropu. To Evropa traži od nas i spremna je da reformu podrži iz svojih fondova".
Dakle, zato što smo dobili neki dinar iz tih evropskih fondova, gospođa Snežana Malović je ovde promovisala zakone o ukidanju preko 100 sudova u Srbiji. Nažalost, skupštinska većina je glasala po partijskom zadatku za te zakone, iako je najmanje jedna trećina narodnih poslanika izvan sale priznala da takav zakon ne treba da se donosi i dan-danas Boga mole da ne dođe do primene tog zakona.
Podsetite se koliko je narodnih poslanika iz skupštinske većine podnelo amandmane i tražilo da se ne ukidaju ti sudovi. Naravno, ne bi trebalo tako, ne bi trebalo da vodimo računa o lokalpatriotizmu, ali je svako za sredinu iz koje dolazi tražio da se tamo sudovi ne ukidaju. Nažalost, kada je došlo do glasanja, glasali su za takve zakone koje je ovde predstavljala gospođa Snežana Malović.
Ona dalje kaže u ovom intervjuu: "Naglašavala sam i da su izbori sudija i tužilaca često bili podložni političkim pritiscima i ličnim uticajima, pa će se na taj način, na ovaj njen način, postići da u pravosuđu Srbije rade stručne, osposobljene i dostojne sudije i javni tužioci. Novi zakoni će omogućiti i uspešnu borbu protiv svih oblika kriminala, a posebno sprovođenje Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije i pranja novca."
Dakle, gospođa Malović je u ovoj prvoj rečenici priznala sve ovo što sam danas ovde iznosila, a to je – na koji način su se birale sudije i tužioci. Mene, ni srpske radikale, a, sigurna sam, ni većinu građana Srbije, nije ubedila da će po ovim njenim novim zakonima tu nešto da se promeni, s obzirom na to da ni ovi zakoni, i o tome smo govorili kada su bili na dnevnom redu, nemaju precizne kriterijume za izbor sudija i za izbor javnih tužilaca.
Reče još gospođa Malović da očekuje da će proces vizne liberalizacije biti završen za nekoliko meseci. Mi smo, kaže, blagovremeno uradili sve poslove koji su nam povereni, u tom smislu mogu da se složim s ocenom da smo blizu beloj šengen listi. Nekoliko dana nakon nje, Boris Tadić reče da se ne zna koliko smo daleko od bele šengen liste i da se više ne licitira tim datumima.
Ne znam da li je pročitao ovu "Pravdu u tranziciji" i da li zna da njegovi dragi ministri i dalje pričaju drugačije od onoga što je on govorio. S ovom reformom slaže se i Vladimir Vukčević, tužilac za ratne zločine Republike Srbije, i on je ovde napisao, nije dao intervju, on je mnogo pametan, pa je to sam napisao. Između ostalog, kaže: "Ovako korenita reforma bio bi stres i za zemlje sa znatno uređenijim pravnim sistemima od našeg. Drugi izazov je implementacija ovih zakona. Nažalost, praksa prethodnih godina pokazala je da uprkos dobrim zakonima njihova sprovodivost biva otežana njihovom neadekvatnom primenom." Dakle, potvrđuje ono što mi tvrdimo, a tvrdimo da izvršna vlast, da visoki funkcioneri iz vlasti upravljaju pravosudnim organima, odnosno jednim delom sudija i jednim delom tužilaca.
Gospođa Snežana Malović, čiji su to zakoni, ostaće zapisana u istoriji Srbije kao neko ko je potpisao rešenje o izručenju Radovana Karadžića Haškom tribunalu a da joj na pamet nije palo da pita gde je Radovan Karadžić bio dva dana, ko ga je kidnapovao i zašto je negde bio sakriven? Ta gospođa Malović je ovim zakonima, čiju primenu je najavila za 1. januar 2010. godine, dodatno dovela sve sudije i javne tužioce i njihove zamenike u zavisan položaj u odnosu na izvršnu vlast.
Sve sudije, svi zamenici i javni tužioci drhte, strahuju kada će taj reizbor, da li će se nešto zameriti, ne daj bože, lokalnim demokratama, da li će taj glas stići do ovih ovde u Beogradu, da li će neko da vodi računa o rezultatima tih sudija i tih tužilaca, ili će, kao što je poslednjih devet godina prisutno u Srbiji, samo partijska pripadnost biti odlučujuća za izbor, odnosno reizbor sudija i javnih tužilaca.
Ljudi se s pravom boje, jer imamo najsvežiji primer jedne presude. Neću da govorim o kojoj presudi se radi, radi se, zapravo, o tome da je gospođa Malović pokazala da ne poznaje zakon, pa je zbog prevremenog puštanja na slobodu jednog osuđenika suspendovala dva službenika u Zabeli, a tek dva dana nakon toga, kada je neko pročitao zakon, onda je shvatila da oni iz Zabele, ili iz bilo kog zatvora, ne mogu da odlučuju da li će sudsko veće da pusti nekoga na prevremeno odsluženje kazne ili neće, već da oni samo daju svoje mišljenje o tome kako se taj neko vladao u zatvoru. Kada je shvatila, odnosno kada joj je neko pročitao zakon, onda je gospođa Malović, po najhitnijem postupku, pokrenula inicijativu za razrešenje sudija Vrhovnog suda koji su bili u tom sudskom veću.
Dakle, poslala je vrlo jasnu poruku svim sudijama u Srbiji – gospodo sudije, gospodo tužioci, dok su demokrate na vlasti, nemojte da vam padne na pamet da pogledate predmet, da pogledate spis predmeta, samo gledajte ime i prezime; ako je ime i prezime blisko DS-u, ili gurajte u fioku, ili donosite presude kako vam se kaže iz vrha DS-a; ako je neko za koga je izvesno da je na bilo koji način u nemilosti DS-a, tu onda možete da se razmašete, možete da kažnjavate do mile volje.
Pročitali ste, verovatno, danas svi u jednim dnevnim novinama za izvesnog Jugoslava Vesovića iz Kuršumlije, iz jednog sela, koji je kažnjen sa 50.000 dinara zato što je vozio motokultivator, i to ne svoj, nego svog oca, jer svoj nema, bez dozvole. Nema para da plati ovaj iznos kazne i čeka kada će doći po njega da ga vode u zatvor.
Ne poručujemo nikome da ne treba da se poštuje zakon, ali nemojte silu da pokazujete na nekima. Koliko ste kazni izrekli, govorim o vašim sudijama, onima sa zatamnjenim staklima i sa džipovima koje ne sme nijedan policajac ni da zaustavi?
Kako je gospođa Malović bila ekspresna u razrešenju, odnosno u iniciranju razrešenja ovih sudija, gospodinu Zoranu Krasiću i meni nije odgovorila, iako je pitamo od prvog pojavljivanja u ovom parlamentu naizmenično, nas dvoje – u kojoj fazi je inicijativa SRS-a za razrešenje sudije Petog opštinskog suda, Danka Lauševića, koji je u Velikom personalnom veću Visokog saveta pravosuđa, Ministarstvu pravde, Vrhovnom sudu Srbije, dakle, na svim instancama, još od 2003. godine?
Nije nam odgovorila ni šta je s predmetom koji je vodio taj Danko Laušević, jer je traženo spajanje tog predmeta, radilo se o tužbi Stanka Subotića-Caneta, to je ovaj što se hvali kako i sa koliko sredstava finansira DS, a upravo smo tada iznosili ono što je gospodin Šešelj iznosio i govorio – o njegovoj vezi s ''duvanskom mafijom'', za koju je danas svakom živom jasno da postoji? Dakle, radilo se o tužbama Stanka Subotića protiv Vojislava Šešelja.
Četvrti opštinski sud je tražio da se spoji taj predmet iz Petog opštinskog suda i negde od Ustaničke, gde je Peti opštinski sud, do Bulevara Mihajla Pupina, gde je Četvrti opštinski sud, taj predmet se izgubio. Gospođa Malović nije poslala ono što joj u nadležnosti, svoje službenike, da odu da, po pravu nadzora, vide šta je s tim predmetom, i nikada nam nije dala odgovor. Evo, sada ovo koristim kao pitanje za gospođu Malović, da odgovori na ova dva pitanja koja su za SRS od izuzetne važnosti.
Takođe, nemamo informaciju, a verovatno je nije imao ni gospodin Đorđe Mahovac, pa se zbog toga čovek iznervirao i traži da se više ne bavi ovim poslom – da li je javni tužilac nešto uradio po pitanju ove dve najnovije, a velike, afere, vezane za ''Ušće'' i za Luku ''Beograd''. Ogromne pare građana Beograda i građana Republike Srbije date su kroz dodelu ovih placeva. Kao stručnjak, neskromno ću reći, za imovinsko-pravne odnose, tvrdim da javni pravobranilac grada Beograda, kada se pojavljuje u javnosti, laže ili ne zna zakon, možda toliko ne zna, pa onda to nesvesno izgovara kada kaže da je ovaj Petar Matić, ili kako se već zove, koji je na Ušću dobio pet hektara bez dinara, to dobio zato što su se promenili urbanistički uslovi, pa je taj deo parcele pripao parceli na kojoj je objekat koji je on iz treće ruke kupio.
Sećate se, prvobitno ga je kupio, za veoma male pare, čuveni Kole, tada je taj objekat prodavan za male pare, a u novinama smo čitali da je arhitekta koji je iz Italije projektovao tu zgradu obavestio da tu ne može ništa da se popravlja već da mora da se sruši iz temelja, pa mora ponovo da se gradi. To je bilo opravdanje što je Kostić kupio za jeftine pare, pa tri puta preprodao tu zgradu.
Da se vratim na javnog pravobranioca Grada Beograda, koji bi trebalo da zna da ako su se promenili urbanistički uslovi i ako je zaista ta parcela pripala parceli na kojoj je objekat koji je već kupio Petar Matić, onda je morala da se utvrdi tržišna cena te parcele i da se ta parcela, uz naknadu po tržišnoj ceni, dodeli tom koji je vlasnik tog objekta. Ovde zakon jedino ne predviđa, zato se predviđa tržišna cena, prodajnu cenu na tenderu, jer mora da se proda i može da se proda samo onome ko je vlasnik objekta, ali ne može i ne sme da mu se da, već mora da mu se proda po tržišnoj ceni.
Mnogo je razloga i mnogo problema u našem pravosuđu. Nažalost, ovome uveliko doprinosi činjenica da je naše pravosuđe u v.d. stanju. Najpre, nemamo Ustavni sud, imamo dve trećine. Još uvek nismo ispunili onu obavezu iz Ustava, a nećemo i ne možemo je objektivno ispuniti, u idealnim uslovima, pre 1. januara, jer pre toga ne možemo imati Vrhovni kasacioni sud. Nadam se da ćemo ovih dana dobiti informaciju od službi za ustavna pitanja, da o tome raspravljamo.
Nemamo Ustavni sud u ustavnim okvirima. Imamo vršioca dužnosti javnog tužioca skoro tri godine. Bez ikakvog razloga je gospođa Vida Petrović-Škero zamenjena Natom Mesarević, opet u v.d. stanju, a Nata Mesarević je poznata i ostaće poznata po tome da joj je, što bi naš narod rekao, jezik izgovorio istinu, pa je, kada je saopštavala javnu presudu optuženima za ubistvo Zorana Đinđića, rekla – dobili smo presudu, umesto – doneli smo presudu. Samo nam nije jasno zašto, gospodo, ako imate većinu i ako ste sigurni da je Slobodan Radosavljević pravo rešenje za državnog tužioca, a gospođa Nata Mesarević, pravo rešenje za predsednika Vrhovnog suda, zašto te predloge ne stavite na dnevni red, pa da se raspravlja o tome, da bar u jednom segmentu imamo pravosuđe usklađeno sa svojim sopstvenim ustavom.
Šta se dešava s Ustavnim sudom, ovakvim kakav jeste? Srpska radikalna stranka, naši opštinski odbori Zemuna i odbornička grupa iz Zemuna su podneli zahtev da se ispita ustavnost raspisivanja izbora u Zemunu, koji su, inače, zakazani za 7. jun, koje srpski radikali jedva čekaju i na kojima očekujemo ubedljivu pobedu, i to nikada nije bilo sporno. Ali, borili smo se za princip i tražili smo da Ustavni sud utvrdi da li je ta odluka u skladu sa zakonom ili nije. Mi tvrdimo da nije. Ustavni sud je dozvolio da se izbori raspišu, da izborna kampanja uveliko krene, pa da tek onda o tome raspravlja i odlučuje.
Što reče pre neki dan, u jednim novinama, gospodin Sava Anđelković, eminentni beogradski advokat, šta će se desiti ako Ustavni sud bude objektivan i bude radio u skladu sa zakonom, pa presudi, odnosno odluči da ovo što je urađeno na nivou grada Beograd, a odnosi se na opštinu Zemun i raspisivanje izbora, nije u skladu sa zakonom, pa ta odluka bude doneta kada već budu završeni izbori i kada bude formirana nova skupština? Mora se desiti to da se sve vraća u pređašnje stanje.
(Predsednik: Vreme.)
Hvala. Vreme zaista leti.

Javljam se na osnovu člana 27.
Gospođo Čomić, molim vas da vodite računa o tome ko se prijavljuje za reč i da se ne pravite da ne vidite da sam se javila za reč.
Vi već nekoliko dana narodnim poslanicima, na poprilično neprimeren način, skrećete pažnju da čitaju Poslovnik, pa još ironično kažete – pročitajte, nije teško, a, u stvari, toliko šaroliko primenjujete ovaj poslovnik da mi više … (isključen mikrofon.)

Javljam se na osnovu člana 104. Poslovnika Narodne skupštine i ubeđena sam da ste vi pretpostavili da, kada sam se javila, a ignorisali ste to javljanje, da želim da govorim o tome i onda ste me na neki način preduhitrili, naravno, ne onako kako se obraćate narodnim poslanicima.
Gospodin Dragin je član Vlade, ali mora da poštuje odredbe ovog poslovnika, kao i svi narodni poslanici, kao i svi učesnici u radu ovog parlamenta. Gospodin Dragin je povredio član 104. Poslovnika i to više puta u toku svog podužeg izlaganja.
Nemam primedbu što je izlaganje duže, naravno, nego bi bilo odgovornije i bolje da ste, gospodine Dragin, objasnili, ne Miloradu Krstinu, ne narodnim poslanicima koji sede ovde, građanima Srbije, ne kolika je plata narodnog poslanika, ne ni to što je vaša dva i po puta veća od plate narodnog poslanika, nego je trebalo da odgovorite na pitanja koja vam je gospodin Krstin ponovio i malopre: ko je odgovoran zašto je u "Agroživu" dve i po hiljade ljudi ostalo bez radnog mesta, a vi nam se hvalite kako će "Perutnina Ptuj" da zaposli 150 novih ljudi? Zamislite gde je tu uporedivost.
Vi kažete da gospodin Milorad Krstin ima nekakve afinitete ili ne znam koji ste izraz upotrebili prema srpskim tajkunima. Ne, gospodine Dragin, vi imate i prema srpskim, i prema hrvatskim i prema slovenačkim, i vi lično i Vlada čiji ste član. To što se vi ovde predstavljate kao fini, fin i kulturan jeste, ali vas to ne oslobađa odgovornosti.

Javljam se na osnovu članova 27. i 104. Poslovnika Narodne skupštine. Vi ste, gospođo Čomić, u toku izlaganja gospodina Krstina prekršili ova dva člana Poslovnika. Prekinuli ste ga, a na to niste imali pravo, naravno ne mislim generalno da nemate pravo da prekinete poslanika dok govori kada ste na tom mestu, ali u ovom slučaju niste imali to pravo.
Gospodin Krstin, kao i svi srpski radikali, zapravo kao svi narodni poslanici, ima pravo koje mu garantuje Ustav Republike Srbije. To pravo je da iznosi svoj vrednosni sud, da iznosi svoj politički stav i on je to svoje pravo iskoristio.
To što se vama ne dopada što mi podsećamo redovno na činjenicu da su SRS ukradeni mandati, da je SRS lista SRS-dr Vojislav Šešelj, Vojislav Šešelj prvi na listi, osvojila 78 mandata na poslednjim izborima, da je zahvaljujući Borisu Tadiću, njihovim mentorima sa zapada, srpskim tajkunima, došlo do toga da je jedan broj mandata SRS otet.
Gospođo Čomić, vi, niti bilo ko od vas, nikada nećete naterati nekog srpskog radikala da one koji su pokrali SRS, koji su pokrali volju građana, nazove narodnim poslanikom. Možete uza zid da nas poređate, da nam pucate u čelo, nikada od nas nećete čuti da su to narodni poslanici.

Gospođo predsedniče Narodne skupštine, intervenišem na osnovu člana 87. Poslovnika Narodne skupštine, koji kaže da na sednicama Narodne skupštine, pored narodnih poslanika, učestvuju članovi Vlade, ovlašćeni predstavnici itd. Dakle, članovi Vlade.
Vi ste malopre prekinuli sednicu, odnosno napravili pauzu, iako je gospodin Stevanović tražio da nastavi da govori dok je tu bio prisutan jedan od ministara koji su u ime Vlade Republike Srbije ovlašćeni da ovde predstavljaju predlog ovog zakona.
Iako ste ga pitali da li to želi, posle toga ste rekli da pravite pauzu. Pretpostavljam da ste znali da ministar neće biti tu, ili da nijedan od ministara neće biti tu, i zato ste napravili pauzu da ne bi ministar izlazio u toku diskusije gospodina Stevanovića.
Mislimo da treba i da mora da se poštuje Poslovnik, pošto vi inače mnogo pričate o Poslovniku, ali očigledno ne radite po Poslovniku. Iz tog razloga zahtevamo da obezbedite prisustvo jednog od ministara koji su u ime Vlade Republike Srbije zaduženi da ovde predstavljaju ovaj zakon.
Rasprava gospodina Stevanovića koja je već započeta je suviše ozbiljna, stručna, odgovorna i ono što govori o tom zakonu, pored toga što treba da čuju narodni poslanici, kojih opet iz skupštinske većine uglavnom nema, i treba da čuje javnost Srbije, treba svakako da čuju i resorni ministri, da bismo mogli odmah da čujemo eventualne njihove reakcije, da ne moraju naknadno da čitaju stenogram. Dakle, insistiramo na primeni Poslovnika i …

Dame i gospodo narodni poslanici, manir kršenja Poslovnika je nešto što zaista postaje sinonim za predsedavajuće ovog parlamenta. U prepodnevnom delu najavili ste da nastavak sednice počinje u 15.00 časova.
Vi ste prekršili član 86. koji vas obavezuje da, kao trenutno predsedavajući, otvarate sednicu i na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika konstatujete broj narodnih poslanika koji prisustvuju sednici. Mi koji smo bili ovde u 15.00 časova bili smo svedoci da ste se dogovarali, trčali, nema vam ovog, nema vam onog, videli smo, i vi ste sami između sebe zaključili da nemate dovoljan broj narodnih poslanika koji vam obezbeđuje kvorum za početak današnjeg radnog dana.
Zbog čega sam se javila? Vama je, rekoh, ovo uobičajena praksa, ali vam je neko od narodnih poslanika dobacio da treba da počnete, jer je prošlo 15.00 časova. Vi ste, gospođo Čomić, rekli da koristite poslovničku mogućnost, a tada je bilo 15.07 časova, i rekli ste: "Imam još osam minuta".
Sada želim, gospođo Čomić, da vi kažete narodnim poslanicima gde to piše u ovom poslovniku da Narodna skupština za početak svog rada može, mimo ovog poslovnika, da koristi nekakvih, kako se to popularno kaže, akademskih 15 minuta. To nisam pročitala, moguće je da ste vi pametnija žena nego ja, ali vas molim, naučite i mene.
Od vas svakako jeste, jer vi barem niste pokazali ni šta znate ni šta ne znate.
Dakle, molim vas, odgovorite…

Sada ste, gospođo Čomić, povredili član 104. Poslovnika. Ne možete vi da govorite o nekoj ustaljenoj parlamentarnoj praksi. Podsećam vas, recimo, samo na višegodišnju ustaljenu parlamentarnu praksu da je predsednik Administrativnog odbora iz najveće opozicione partije. Vi ste to pogazili. I ne samo to, vi ne da gazite parlamentarnu praksu, vi na najgrublji mogući način gazite i kršite ovaj poslovnik. Vi sada pitate da li sam zadovoljna vašim odgovorom, a zapravo ste sami rekli da jeste prekršili Poslovnik. Hajde, ponašajte se jednom u životu na tom mestu demokratski, pa kažite – evo, zaista sam prekršila Poslovnik i neka to bude zabeleženo u stenografskim beleškama.
Mi ćemo da se izjašnjavamo u danu za glasanje, kada se vi jedva okupite da izglasate ono što je na dnevnom redu, i naravno da ćete izglasati da nije bilo povrede Poslovnika, a to je toliko očigledno. Insistirala sam upravo zato što vi kršite u svakom pogledu Poslovnik, da vas ne podsećam, a podsetićemo vas u toku dana na ono što ste uradili juče i na ono što ste uradili danas u prepodnevnom delu.
Vi gazite parlamentarnu praksu, vi gazite Poslovnik, vi gazite Ustav, vi gazite dostojanstvo Narodne skupštine. Vi vređate dostojanstvo narodnih poslanika. Vređate dostojanstvo građana Srbije, jer mi ovde nismo došli onako sa pijace, pa svratili; nas su ovde birali građani Srbije. Mi moramo i mi hoćemo da se ponašamo u skladu sa voljom građana koji su nas birali. Pretpostavljam da su svi oni koji su birali vas, gospođo Čomić, i vašu poslaničku grupu...

Dame i gospodo narodni poslanici, danas nastavismo raspravu o predlogu kandidata za članove Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, ali smo pre podne bili u obavezi, odnosno vi iz vladajuće većine ste bili u obavezi da omogućite poslaničkoj grupi SRS da govori o temi koja je nama od izuzetnog značaja, ne samo poslanicima SRS nego celoj Srbiji, a to je ono što se dešava u Haškom tribunalu i posledice toga za Srbiju i za srpske nacionalne interese.
Jutros ste na najgrublji mogući način pogazili i Ustav Srbije i Poslovnik Narodne skupštine, poslanička prava i zaista više nemate moralnog prava da se bilo gde i na bilo kom mestu pozovete na ikakav propis, a potpuno je besmisleno što uopšte donosite propise, zato što ih se vi ne pridržavate. To nije slučaj samo danas i to nije slučaj samo sa Poslovnikom. Jednostavno, to je postao manir "žutog preduzeća". Terate svoje. Gde to piše, baš vas briga. Kakva je odgovornost za to predviđena, baš vas briga.
Ponašate se kao da ćete večito biti vlast u Srbiji. Dobro znate da nećete, ali kada se isti ovi propisi budu primenjivali na vas kada budete opozicija, videćete kako to izgleda. Čak vam garantujemo da ćemo mi primenjivati te propise. Nećemo ih kršiti, za razliku od vas. Danas ste nama onemogućili, zapravo pokušali da onemogućite, ali mi ćemo svakako koristiti ponovo svoje poslaničko pravo, koristićemo i sve vreme koje nam stoji na raspolaganju po svakoj temi, jer nećemo prihvatiti ono što Slavica Đukić-Dejanović i Gordana Čomić pokušavaju da nametnu, otprilike da nam vi napišete sinopsis o čemu ćemo da govorimo. Govorićemo o onom što mislimo da je tema od interesa za građane Srbije.
Sprečili ste nas jutros da govorimo o temi o kojoj smo želeli tako što ste organizovali da dve poslaničke grupe koriste vreme koje je predviđeno po Poslovniku za samo jednu poslaničku grupu. Predlažem vam, kada ponovo budemo imali neku takvu inicijativu, organizujte se vi u okviru vladajuće većine, pa koliko god imate poslaničkih grupa, verovatno ni vi ne znate dok ne pogledate u evidenciju, pa svi koliko vas ima odredite neke teme, pa tako pokušajte da nas sprečite da govorimo, pre svega, o statusu našeg predsednika u Haškom tribunalu, o tome koliko je Srba osuđeno u Haškom tribunalu, koliko ih je ubijeno u Haškom tribunalu. Juče gledam Borisa Tadića kako se smeši Bramercu i objašnjava mu kako je Srbija isporučila 44 Srbina Haškom tribunalu, kako ćemo učiniti sve da se završi sa onim obavezama prema Haškom tribunalu. Smeje se čovek, što bi naš narod rekao – čega se pametan stidi... Znate drugi deo te poslovice.
Pitanje o kojem smo mi hteli da govorimo odnosi se, između ostalog, i na Bramercovu posetu, ali ono što je interesantno verovatno ćemo čuti tek kada Bramerc ode sa mesta glavnog tužioca Haškog tribunala, kao što smo u prilici da čitamo nešto što bi moglo da se nazove memoarima Karle del Ponte u njenoj knjizi, koja je potvrdila ono što mi srpski radikali pričamo godinama – da je protiv Vojislava Šešelja optužnica pisana u Srbiji, da je pisana po nalogu Zorana Đinđića. Vi ste nam se smejali kada smo o tome govorili, a evo vidite, vaša nekadašnja prijateljica Karla del Ponte kaže da je 17. avgusta 2000. godine na aerodromu u Luganu Zoran Đinđić tražio od nje da vodi Šešelja u Hag i da ga ne vraća u Srbiju.
Mi sada očekujemo da će Bramerc, kada bude pisao neke svoje memoare, da nam obelodani da mu je Boris Tadić pri svakom susretu rekao – drži Šešelja što duže u Hagu, ne vraćaj ga u Srbiju. Mi znamo da se vi plašite Šešeljevog povratka u Srbiju, kao što znamo da većina Srbije jedva čeka da se Šešelj vrati u Srbiju, jer je on jedini, zajedno sa svojom velikom i vernom Srpskom radikalnom strankom, koji će Srbiju da izvede iz gliba u koji ste je vi uveli, i ekonomskog, i socijalnog, i političkog i kojeg god hoćete.
Uništili ste sve što je moglo da se uništi u Srbiji. Sada ćete morati da izvlačite one jadne ljude iz kontejnera kada vade ostatke hrane koju neko još uvek baca, zato što oni žive od 12.000 dinara plate. Moraćete odande da ih izvučete, da im oporezujete tu platu od 12.000 dinara.
Ako je vama ovo smešno, zaista neka vam je na sramotu. Neka vam je na sramotu, samo neka vas snimi kamera, nemam pojma odakle ste, pošto se nikada niste javili da nešto govorite, da vas vide vaši sugrađani koji žive od 12.000 dinara.
Dakle, šta ste vi još pokušali da prikrijete? Sinoć su građani Srbije mogli da prate suđenje Vojislavu Šešelju, odloženi prenos iz Haga koji je počeo u 23.30 časova, ali skoro deset minuta od početka tog prenosa nije bilo prikazano. Zašto? Zato što je u tom periodu Vojislav Šešelj govorio o svom zdravstvenom stanju, zato što je predsednik sudskog veća govorio o tome da je pročitao u nekim beogradskim novinama šta se pisalo o Šešeljevom zdravstvenom stanju. Vi niste želeli da to građani Srbije čuju i zato ste na početku presekli taj deo koji je bio interesantan.
Takođe, nismo bili u prilici danas da pitamo i Rasima Ljajića i predsednika Vlade, ali, evo, sada obaveštavamo građane Srbije o tome da u Haškom tribunalu pripremaju još jedan proces protiv Vojislava Šešelja. Nema pojma čovek o čemu se radi, za šta će još da ga optuže, šta je to još pogrešio, kako se to ogrešio o pravila Haškog tribunala ili o nekog od svedoka, čovek koji je, evo, već sedmu godinu zatočen u haškom kazamatu.
Kao što vidite, niste mogli i ne možete da nas sprečite, ne bi mogla čak ni Gordana Čomić da je ovde, ali moram da iskoristim deo vremena i da govorim o onome što je zaista tema današnje i sadašnje rasprave.
Vi pričate o reformi pravosuđa. Gospođa Malović jutros je ovde vrlo žustro više puta skakala za govornicu da objašnjava kako "žuto preduzeće" vidi budući status Vojvodine, a danas je nema da razgovara o onome što jeste tema.
Volela bih samo da je pitam zašto, po ko zna koji put već, dovodi u cajtnot i Skupštinu Srbije i pravosuđe i organe pravosuđa.
Podsećam, pre svega, javnost Srbije – vas ne, baš vas briga za to, vi i ne znate da se to desilo, vi ste samo tu da pritiskate dugmiće – da smo poslednjeg radnog dana prošle godine produžili važenje Zakona o krivičnom postupku, jer da to nismo uradili, imali bismo haos u pravosuđu. Tada smo mi iz SRS glasali za to, ne zbog vas, nego zato što je to bilo u interesu građana Srbije.
Danas raspravljamo o ovim predlozima, a rok za njihovo usvajanje je 30. april.
Dakle, stalno radite u poslednjem času, kao da uopšte ne vodite računa ni o onome što vam je obaveza, nego jednostavno, valjda joj je sekretarica rekla – znate, gospođo ministre, da nam ističe rok za ovo, pa je ona rekla – daj brže-bolje da zovem Advokatsku komoru, da zovem sve ove koji su dali svoje predloge. Na taj način funkcionišete, i ministarka pravde, i ministarstvo, i cela vlada i svi vi u skupštinskoj većini ponašate se, što bi narod rekao, kao guske u magli. Dotle država tone, narod živi sve teže. Naravno, vas to ne dotiče i ne vodite računa o tome.
Kako se izvršna vlast meša u rad nezavisnih i samostalnih (tako bi trebalo da bude) pravosudnih organa najbolje pokazuje ovo o čemu danas ovde govorimo. Ovih dana videli ste svi, čitate, pretpostavljam, novine, kako se ponaša Ministarstvo ekonomije.
Ministarstvo ekonomije, zamislite, ali preko Ministarstva pravde, šalje pismo Vrhovnom sudu i traži da se ne presuđuju radni sporovi, koji su inače hitne prirode, i da se tamo gde su već završeni, pravosnažno okončani sporovi ne ide u izvršenje, odnosno da se radnicima koji su, očigledno na nezakonit način, ostali bez posla, ne isplaćuje naknada, da bismo zaštitili, odnosno da biste zaštitili neke poslodavce. To zaista nema ni u crtanom filmu, ali ima u Vladi Borisa Tadića.
Nebojša Ćirić je državni sekretar iz tog ministarstva. On, čovek, valjda mu naredili, daje za medije izjavu, kaže – ja sam to pisao i ja preuzimam odgovornost. Ko je on i kako on to može da se dopisuje? To su priče za malu decu. To je Mlađa mislio, on je inače poznat po tome, još kada je pričao – kakva presuda Vrhovnog suda, ma ne interesuje me presuda Vrhovnog suda, ja ću da radim onako kako ja hoću. Naravno, može kako hoće, ali ne može dokle hoće.
Takođe, taj Nebojša Ćirić i gospodin Homen, koji je takođe državni sekretar, ali u Ministarstvu pravde, u sukobu su interesa. Ovih dana je, videli ste, pokrenut postupak zato što su se direktno mešali, odnosno pokušali da se umešaju u rad pravosudnih organa.
Ništa nije bolji slučaj ni sa ministarkom pravde, koja najpre suspenduje tamo neke ljude u Požarevcu pa onda vodi Boška Ristića da se slikaju u Zabeli, pa onda kaže – joj, joj, joj, nisam dobro uradila, nisu odgovorni oni u Požarevcu, odgovorni su ovi u Vrhovnom sudu. Naravno, ne pominje im imena. Radi se o tome da se ministar pravde ponaša tako da sudije, koje inače još uvek strepe od reizbora, ne smeju da gledaju spis predmeta, nego moraju da pogledaju ime i prezime, pa da vide da li im se to ime i prezime dopada, da li su to ovi "žuti" ili je neko ko se na neki način njima zamera. Tako funkcioniše ministarstvo i tako funkcioniše Vlada Republike Srbije i na taj način utičete na pravosudne organe u Srbiji.
Ovde su više puta pominjani gospodin Boško Ristić i gospođa Malović, kao članovi Visokog saveta sudstva. To je zaista nešto što je zastrašujuće. Setite se, a sećaju se i građani Srbije, kada je Boško Ristić bio predsednik Odbora za pravosuđe i upravu, kada ste vi "žuti" pomoću bagera i buldožera preuzeli vlast, pa kad je počela raspodela funkcija u pravosuđu: onaj tamo sekretar zemljoradničke zadruge – predsednik suda, onaj tamo prvi put (je l' tako, Krasiću) biran za sudiju, a pet minuta posle toga izabran za predsednika suda! I sada će taj Boško Ristić da žari i pali. To je zaista nešto što će i te kako imati negativan uticaj na pravosuđe. Oni zato već prete.
Evo, vidite, mi imamo ovde jedno rešenje. Tužen je Boris Tadić, koji se očigledno ponaša kao Boris Broz, jer su se i u vreme srpskih kraljeva izricale mere ako kralj bude tužen. Ali, Boris Tadić - ne, izrekao je notornu laž. Kaže – predlaže se da ponovo razmotri predlog sa saslušanjem tuženog, to je Tadić, u svojstvu parnične stranke. Smatraju da institut ZPP-a ne poznaje, jer je to takva odluka bila, i kaže da zbog opštepoznatih činjenica i okolnosti nije moguće izvesti dokaz saslušanjem tuženog u svojstvu parnične stranke. Ako ovo neko razume, svaka čast.
Evo, samo koliko mi je vremena ostalo, gospodine Novakoviću, ako prekoračim 10-12 sekundi, ne zamerite, samo da pomenem presudu koju smo dobili od Okružnog suda u Beogradu, a koja se odnosi na poništaj odluke ovog nelegalnog ili privremenog veća u Zemunu kada je u pitanju izbor nove Opštinske izborne komisije. Prvo što su uradili je da formiraju novu izbornu komisiju, a prethodno da otpuste nekoliko ljudi bez ikakvog pravnog osnova, da formiraju svoju komisiju za javne nabavke, dakle, da pohapaju šta ima u Zemunu.
Vidite šta su uradili i zašto je, između ostalog, poništena ova odluka. Dana 18. 3. su obavestili SRS da treba da predloži svoje članove za članove i zamenike članova Opštinske izborne komisije i da se to uradi do 20. 3, da se predloži, a oni na trećoj sednici svog veća 18. 3. već donose odluku o formiranju komisije. Da li vi možete da verujete da neko može ovaku pravnu nebulozu i glupost da uradi? To znači, a ovo je iz obrazloženja presude, završavam ovim – da se pri formiranju izborne komisije koja treba da sprovodi vanredne lokalne izbore u toj opštini mora voditi računa o srazmernom broju odbornika u raspuštenoj Skupštini opštine, kao i da predlog za sastav izborne komisije mogu davati one političke stranke koje su imale odborničke grupe u skupštini jedinice lokalne samouprave.
Ne, tamo su sada bili, ali naravno poništena je odluka, i socijalisti, i LDP, i G17 i svi oni koji nisu prešli cenzus.
(Predsedavajući: 47 sekundi.)
Izvinjavam se. Dakle, zbog ovog što radite biće haos u pravosuđu, ali, poštovana gospodo sudije i tužioci, neće doći do primene ovih zakona.