Dame i gospodo narodni poslanici, ceo dan pokušavam da razumem koja vas je muka, ministre, naterala da nam predložite ovako loš i ovako pravnički neuređen Predlog ovog zakona. Zaista, evo primeri članova 47. i 57.
Naravno, obrazložiću i jedan i drugi amandman, iako je već govoreno o amandmanu 47, ali čisto da ih uporedim, ako iko može razložno posle toga da mi objasni zašto ovi amandmani nisu prihvaćeni i šta znači jedno, a šta drugo objašnjenje, onda ću da kažem u ime poslanika SRS da smo se šalili da naši amandmani ne valjaju.
Prosto je neverovatno da vi u članu 47, gospodine ministre, gde se govori o posebnim obavezama lica koja traže azil, pa kaže - lice koje traži azil obavezno je, između ostalog, da o svakoj promeni adrese pismenim putem obavesti Kancelariju za azil u roku od tri dana od promene adrese.
Mi ovde predlažemo da se ta tri dana menjaju sa rokom od osam dana, zato što, kako stoji u obrazloženju gospodina Dragana Čolića, licu koje traži azil treba dati primeren rok da obavesti Kancelariju za azil o promeni adrese.
SRS, to takođe piše u obrazloženju, smatra da je ovaj rok veoma kratak, ovaj vaš predloženi od tri dana, što može imati za posledicu gubitak određenih prava, pa čak i gubitak prava na azil, jer propuštanjem roka od tri dana taj čovek propušta faktički sve rokove i gubi sve.
Ne znam da li vi uopšte razumete da su lica koja traže azil uvek lica u nevolji, lica koja mogu da dođu sa raznoraznim problemima. Pored onih problema progona u sopstvenoj zemlji iz političkih razloga, verskih, nacionalnih, rasnih itd, ta lica mogu iz te svoje zemlje porekla da dođu i bez novca, i govorili smo u toku rasprave zakona o nepoznavanju jezika itd.
I vi sad takvom nekom licu, koje uopšte nema mogućnosti ni vremena da se snađe u situaciji u kojoj se našlo, određujete da u roku od tri dana vas obavesti o novoj adresi prilikom traženja azila. Možda to lice nema para pa je krenulo od Beograda do Niša stopom da stigne, te za ta tri dana ne može da stigne da bi obavestilo kancelariju o promeni adrese.
S druge strane, imamo član 57. i amandman kolege Paje Momčilova, gde se takođe radi o roku, ovde imamo udaljenje stranaca. Sad slušajte, molim vas, nelogičnost. ''Rok u kome je stranac dužan da napusti Republiku Srbiju ne može biti duži od 15 dana od dana prijema konačne odluke iz stava 1. ovog člana.'' Mi ovde predlažemo kraći rok od 15 dana. Jer, vi u stavu 1. koji kažete: ''Stranac čiji je zahtev za azil odbijen ili odbačen, ili odlučeno da se postupak obustavi, a koji ne boravi po drugom osnovu u zemlji, dužan je da napusti Republiku Srbiju u roku koji je određen tom odlukom.''
Ako, dakle, nadležni organ utvrdi da neko ne može da dobije azil u Srbiji, onda je jedini razlog zbog čega to ne može da se utvrdi jeste da je to lice nepoželjno u Srbiji, da je to lice možda neki agent u Srbiji, da je to lice došlo ko zna šta da uradi u Srbiji, a pokušalo da se sakrije iza statusa azilanta. Vi takvom nekom licu dozvoljavate da u Srbiji boravi 15 dana još, a ne prihvatate naš amandman da se taj rok skrati na tri dana.
Dakle, namerno sam izvršila komparaciju između članova 47. i 57, upravo zato što na ova dva člana vi pokazujete da nemate pojma šta vam piše u zakonu, da nemate pojma šta su vam prevodioci ovog teksta u zakonu napisali. Jer da to nije tako, onda biste sigurno bar ova dva amandmana i rokove iz članova 47. i 57. prihvatili onako kako vam predlaže SRS, jer ne postoji ni jedan jedini opravdan razlog da to tako ne prihvatite.
Ubeđena sam da i kolege poslanici, koji možda i nisu bili u prilici da pročitaju ovaj zakon, sada kada čuju ovo obrazloženje, ubeđena sam da moraju da prihvate i da razumeju da je neprimereno da ovi amandmani ne budu prihvaćeni.
A šta kažete vi zašto ne prihvatate te amandmane? Najpre, na član 47. amandman gospodina Dragana Čolića: ''Vlada ne prihvata amandman budući da je rok od tri dana iz Predloga zakona primeren, s obzirom da je smeštaj tražioca azila izvan Centra za azil, za vreme dok se vodi postupak azila, izuzetak od pravila da mu je za to vreme obezbeđen smeštaj u Centru za azil, dok je promena tako odobrene adrese novi izuzetak od izuzetka.''
Ovo zaista liči na ono Čedino - sistem vrednosti, vrednosni sistem, sistemske vrednosti itd. Ovo niko živ ne razume šta ste vi ovde napisali. Evo, ne razumete ni vi.
Zamislite, pa moram ovo da vam ponovim, ministre, jer me niste slušali. Vlada ne prihvata amandman budući da je rok od tri dana iz Predloga zakona primeren, s obzirom da je smeštaj tražioca azila izvan Centra za azil, za vreme dok se vodi postupak azila, izuzetak od pravila, da mu je za to vreme obezbeđen smeštaj u centru za azil, dok je promena tako odobrene adrese novi izuzetak od izuzetka.
Ko razume ovo, ako se javi neko i od poslanika vladajuće koalicije da obrazloži... ovo je zaista pitanje za kviz "Milioner". ''Prisustvo lica'', kaže dalje, ''koje traži azil za vreme dok traje postupak, apsolutno je neophodno da bi se ispitali uslovi za dobijanje zaštite i postupak okončao. U slučaju da za propuštanje roka postoji opravdan razlog, tražiocu azila je na raspolaganju zahtev za povraćaj u pređašnje stanje.''
Koliko se sećam, osporili ste naš amandman koji dozvoljava zahtev za povraćaj u pređašnje stanje. Tu mi sada nije jasno na koji zahtev ste mislili, ako ste tamo odbili naš amandman, gde smo mi predvideli da Vrhovni sud odlučuje po tom zahtevu. Sve ste pobrkali, gospodine Jočiću, apsolutno sve.
Zašto ne prihvatate amandman na član 57? ''Vlada ne prihvata ovaj amandman budući da je članom 57. stav 2. Predloga zakona propisano da ''rok ne može biti duži od 15 dana'' (mi to znamo, ali tražimo da ne bude tako), što znači da se u primeru koji je naveden u obrazloženju amandmana može odrediti i rok kraći od 15 dana.'' Vi niste čitali naš amandman i niste čitali obrazloženje. To uopšte tako ne piše.
Kažete: ''Nije celishodno, a ni realno da svi stranci mogu dobrovoljno da napuste zemlju u roku od tri dana.'' Ne svi stranci, nego oni koji ne dobiju pravo na azil. Takvi nam ne trebaju, pošto...

Ne, ne želim da nastavim, nastaviću sutra preostalih pet minuta. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, jutros smo ovde slušali raspravu narodnih poslanika po Poslovniku. To je apsolutno pravo narodnih poslanika i svaki put se iznenadim kad  čujem predsedavajućeg da pokuša da interveniše, da spreči narodne poslanike da govore po Poslovniku.
Čulo se tu svega i svačega, od toga da li je Mišković kriminalac ili nije, da li je Đelić trebalo da otvori Miškovićev tržni centar ili ne, po čijem nalogu je Čeda sarađivao i da li je sarađivao sa ''zemunskim klanom'', šta je rekla Verica Barać, da li je Mišković monopolista ili ne. Mnogo je pitanja i nismo želeli i ne želimo na taj način da se upuštamo u ovu raspravu, ali, svakako, očekujemo od nadležnih organa da ovo do kraja istraže, da zaista znamo o čemu se radi.
Zašto ovo pominjem? Zato što je ovde izrečena, to, pre svega, zbog javnosti Srbije želim da naglasim, jedna neistina, a to je da je general Krstić u Hagu osuđen za genocid. To nije tačno. Niko, nijedan Srbin nije osuđen u Haškom tribunalu za genocid. Činjenica da je general Krstić osuđen za pomaganje u genocidu, a niko nije osuđen za genocid, samo govori o tome kakve su namere Haškog tribunala i kako je to, kako bi rekla koleginica, šizoidan Haški tribunal.
Drugo pitanje, koje niko ovde nije postavio, a meni je interesantno, jeste odakle gospodinu Miroslavu Miškoviću onih pet miliona maraka koje je, kako reče, dao Čedi Jovanoviću kada je učestvovao u njegovoj otmici. To je pitanje koje bi bilo interesantno, odnosno odgovor na to pitanje.
Sada o amandmanu. Na član 114. Predloga zakona podnela sam amandman.
Pre nego što krenem na obrazlaganje amandmana, moram da podsetim, pre svega, radi javnosti i činjenice koliko je ozbiljna, odnosno neozbiljna skupštinska većina u ovom parlamentu, da imamo mišljenje Vlade Republike Srbije o tome koje amandmane narodnih poslanika treba prihvatiti a koje ne, i to mišljenje smo dobili 14. novembra ove godine. Dan kasnije, 15. novembra, nadležni Odbor za pravosuđe i upravu, naravno, odlukom skupštinske većine, takođe je doneo odluku o tome koje amandmane Skupština i Vlada treba da prihvate, a koje ne.
Ono što je za mene vrlo simptomatično, jeste da su ova dva izveštaja potpuno identična, da se ne razlikuju ni u jednom jedinom amandmanu. Neverovatno je da narodni poslanici razmišljaju potpuno isto kao Vlada. I, da je bilo mudrosti u tom odboru, bar što se tiče skupštinske većine, mogli ste bar još jedan amandman, mimo ovih koje je predložila Vlada, da predložite da se usvoji, ili, bar, za jedan od onih koje je predložila Vlada da kažete da ne treba da se usvoji.
Ova dva izveštaja samo govore o tome, o čemu srpski radikali govore odavno, da je skupštinska većina, i to traje od 2000. godine, u službi Vlade Republike Srbije. Nikako, dame i gospodo, da naučite da je situacija obrnuta, da narodni poslanici, da Skupština bira Vladu, da je Skupština ta koja može da opozove Vladu, da je Skupština ta koja treba da ukori svog ministra, pa makar bio i ministar koga podržava skupštinska većina.
Vi, ovako, providno pokazujete da skupštinski organi samo formalno rade, samo da bi podržali ono što smo dobili od Vlade Republike Srbije, a onda nam pričate kako skupštinski rad treba da se prenese na odbore i kako je potpuno nebitno zašto u Vladi sedi 20 ili 30 narodnih poslanika, jer po Poslovniku, koji ste vi iz DOS-a usvojili, u skupštinskoj sali može da bude samo neko ko predsedava i jedan narodni poslanik koji želi da govori o tački dnevnog reda ili po Poslovniku, svejedno, u svakom slučaju da govori kao narodni poslanik.
Kada ste takav Poslovnik donosili, onda ste to pravdali činjenicom da će sedište rada Skupštine da se prebaci na skupštinske odbore.
Ako je to ono što je pokazao ovaj Odbor za pravosuđe i upravu, onda, hvala lepo, takav rad odbora nam zaista ne treba i mi nećemo da učestvujemo u tako neozbiljnom i neodgovornom radu.
Član 114. Predloga zakona, u stavu 2, kaže - pravo na naknadu, to su prelazne i završne odredbe, pravo na naknadu plate iz stava 1. ovog člana može se izuzetno produžiti još šest meseci ukoliko u tom vremenu sudija kome je prestala funkcija stiče pravo na starosnu penziju.
Amandman koji sam, u ime Poslaničke grupe SRS-a, podnela glasi: "Pravo na naknadu plate prestaje pre proteka roka od šest meseci ako sudija kome je prestala funkcija zasnuje radni odnos ili stekne pravo na penziju, a može biti produženo za još šest meseci ako u tih šest meseci stiče pravo na penziju".
Ovaj amandman je, apsolutno, usklađen sa svim propisima i to što je sadržano u amandmanu važi za sve funkcionere u državi Srbiji. Nema razloga da se ne odnosi i na sudije Ustavnog suda.
Imam vrlo interesantno obrazloženje Vlade zbog čega ovaj moj amandman nije prihvaćen. Rečeno je – iz razloga koji je naveden kod amandmana narodnog poslanika Paje Momčilova na član 21.
Sada vas molim da pažljivo saslušate obrazloženje Vlade, pa ako neko bude razumeo, biću mu zahvalna da mi objasni šta je Vlada htela da kaže.
Kaže se: "Vlada ne prihvata amandman iz razloga je mišljenja da je rešenje navedeno u članu 21. Predloga zakona preciznije".
Gospodine Petroviću, juče ili prekjuče kada sam vam stavila neku primedbu, rekli ste da ono iza čega vi stojite i što dolazi iz Vlade Republike Srbije prolazi i lekturu.
Da li je ovaj tekst bio kod lektora? Zaista ne razumem šta znači da se amamdman ne prihvata ''iz razloga je mišljenja''. Da nagađam, ne bih, jer hoću da komentarišem ono što je napisala Vlada Republike Srbije.
Zašto mislim da je vrlo bitno da ovaj amandman usvoji, pored ovog što je navedeno u obrazloženju amandmana i onog što sam već rekla – da se odnosi na sve funkcionere i da je to jedino zakonito rešenje?
Znate, može se desiti situacija u praksi, u životu, da sudiji pre vremena istekne vreme, sada se ovde govori o sudijama u prvom stavu, bitno je da i to pročitam, pa sam zato naglasila da su prelazne i završne odredbe u pitanju. Sudija Ustavnog suda izabran u skladu sa Ustavom Republike Srbije kome prestaje funkcija, ima pravo na naknadu plate u trajanju šest meseci, u visini plate sudije Ustavnog suda.
Dakle, ove sudije kojima je prestala funkcija, ili će prestati funkcija, mogu u tom roku od šest meseci, odnosno u kraćem roku, da zasnuju radni odnos i onda ne mogu da primaju platu.
Mogu da odu u penziju, ali ne samo starosnu, gospodine ministre, nego i u invalidsku i u penziju po radnom stažu, i opet to može biti u roku kraćem od šest meseci i ne mogu da primaju i platu i penziju.
Ne znam koji od ovih uslova bi mogao da se primeni na Slobodana Vučetića, koji, kako ovde čujemo, a i vi ste, gospodine Petroviću, rekli da ste dali da se taj slučaj ispita i istraži, prima platu predsednika Ustavnog suda negde od decembra prošle godine.
Čak i da sabiramo, ne da skraćujemo taj rok od šest meseci, već i da saberemo ovo što ste vi predvideli i što, inače, postoji kao mogućnost, ako je to uslov za penziju, da može još šest meseci funkcionerima da se produži primanje plate, dakle, ako to uzmemo u obzir, opet je prekoračio.
Danas je ovde neko pitao da li je to krivično delo. Naravno da jeste krivično delo.
Sada se postavlja pitanje svih tih odluka koje je potpisao Slobodan Vučetić, koliko mi možemo, kao građani Srbije, da se pouzdamo u odluke Ustavnog suda i koliko možemo da kažemo, to je odluka Ustavnog suda i to nas sve obavezuje, jer znamo da mora da nas obavezuje.
Zamislite, nas obavezuje odluka Ustavnog suda koju je potpisao Slobodan Vučetić, čovek koji je sebi dozvolio luksuz da više od godinu dana prima platu predsednika Ustavnog suda - u Srbiji koja nema Ustavnog suda!? To je neverovatno.
Onda, taj isti Slobodan Vučetić, a govorila sam to i pre neki dan, volim da ponovim da se čuje, taj gospodin Vučetić je pre neki dan, u jednim novinama, pisao kolumnu u kojoj je dozvolio sebi da tumači Poslovnik i tvrdio da narodni poslanici nemaju prava i mogućnosti da koriste čl. 225. i 226. Poslovnika Narodne skupštine i da je, po njemu, to zloupotreba Poslovnika, da je to opstrukcija rada Parlamenta itd.
Ustavnost ovog poslovnika po kome mi radimo bila je tema Ustavnog suda u vreme kada je gospodin Vučetić bio predsednik, pa me baš čudi kako ove dve odredbe nije proglasio neustavnim i nezakonitim ako misli da ne mogu da se primenjuju.
Osim toga, kao bivši sudija Ustavnog suda, sa sadašnjom platom sudije Ustavnog suda, trebalo bi i morao bi da zna da se svaki akt, čak i ako je nezakonit, a ove odredbe nisu nezakonite, ali svaki akt, čak i ako je nezakonit, primenjuje se do momenta dok ga Ustavni sud ne proglasi nezakonitim i neustavnim.
Zaista je iznenađujuće nepoznavanje prava od strane gospodina Slobodana Vučetića. Ne bi bio naš problem to što on ne zna pravo, nego je to vrlo zabrinjavajuća činjenica, upravo zbog toga što je, kao predsednik Ustavnog suda, žario i palio, što je on bio taj koji je određivao šta je u skladu sa Ustavom u Srbiji, šta nije, i šta je u skladu sa zakonom, a šta nije.
Sada pitam vas, kolege poslanici, pitam građane Srbije, a pitam, pre svega, nadležne pravosudne organe, da li će gospodin Slobodan Vučetić odgovarati zbog ko zna kolike nanete štete građanima Srbije zbog svojih odluka koje nisu bile u skladu sa Ustavom, u skladu sa zakonom, koje su bile proizvoljne, jer on jeste donosio takve odluke?
Sećate se mnogih odluka o kojima se raspravljalo i u ovom parlamentu, bez obzira na to što, naravno, kao pravnik, zna da odluka Ustavnog suda obavezuje i da ne može da se komentariše. U svakom slučaju, ovo bi bilo interesantno za jednu ozbiljnu pravničku raspravu, da li odluke koje je potpisivao Slobodan Vučetić mogu biti legitimne i legalne, ako on čini krivično delo već više od godinu dana, krade pare građanima Srbije.
Dragi građani Srbije, vi plaćate visoku platu Slobodanu Vučetiću koji je bio predsednik Ustavnog suda Republike Srbije, a više od godinu dana to nije; penzija mu je manja od plate, a da li prima i penziju, ne znamo.
Gospodin Dušan Petrović je obećao da će sve to da ispita i da će da obavesti javnost o tome. Pošto se plašim da gospodin Petrović to ne zaboravi, ovo mu postavljam kao poslaničko pitanje i tražim odgovor u pisanom obliku.

Dame i gospodo poslanici, član 87. Poslovnika kaže da na sednicama Narodne skupštine, pored narodnih poslanika, učestvuju članovi Vlade, ovlašćeni predstavnici drugih predlagača zakona i sekretar Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, kao i druga lica koja predsednik Narodne skupštine pozove.
Nemamo informaciju da je predsednik Narodne skupštine pozvao bilo koja druga lica, ali u Predlogu zakona o azilu videli smo da je ovlašćeni predstavnik Vlade Republike Srbije ministar, gospodin Dragan Jočić.
Da vas podsetim da smo mi danas, neuobičajeno, imali pauzu u radu od jednog i po časa, umesto jednog časa, kao što predviđa Poslovnik, zato što se očekivalo da će gospodin Jočić da se pojavi ovde u 15 časova.
S obzirom na to da se gospodin Jočić nije pojavio,a da smo ga čekali sat i po vremena, gospodine Mrkonjiću, ja vam predlažem da prekinete ovu sednicu, da od službi zatražite da proveri gde je gospodin Jočić, da li ima nameru da dolazi, kada će da dođe i da s njim razgovaramo o amandmanima. Videli ste i danas, u prepodnevnom delu, da je prisustvo gospodina Petrovića proizvelo to da je prihvatio neke amandmane poslanika SRS-a, bez obzira na to što smo imali mišljenje Vlade, kao što i sada imamo mišljenje Vlade o našim amandmanima, što nije sporno.
Gospoda koja sede u prvom redu su sasvim sigurno vrlo aktivno učestvovali i u izradi Predloga zakona i u oceni amandmana i ne sumnjam da bi i oni bili spremni da sve do detalja prenesu gospodinu Jočiću, ali mi ne prihvatamo da pričamo o amandmanima u odsustvu ministra koji je jedini nadležan da u ime Vlade komunicira s narodnim poslanicima o našim amandmanima.
Dakle, predlog ste čuli i nemojte, gospodine Mrkonjiću, da kršite Poslovnik. Dovoljno je prekršen što smo, ponavljam, imali pauzu od pola časa duže nego što je to uobičajeno, zato što smo očekivali gospodina Jočića.
Evo, i posle toliko produžene pauze, njega nema. Žao mi je, moraće da se pojavi, ukoliko želite da nastavimo da radimo po amandmanima.

Dame i gospodo poslanici, očigledno je da gospodin Jočić neće skoro doći u Parlament. Zašto je to očigledno? Zato što poslanici poslaničke grupe koju predvodi ''trut'', kako kažu ove ''žute radilice'', nisu tu, a podsetiću vas, jutros su bili i u ovim redovima; svi četvoro ste tu, dobro je da ste se javili da vas prebrojim. Očekivali su da će biti tu gospodin Jočić i bili su spremni da mu aplaudiraju, očigledno. Ne verujem da bi podržavali ili govorili protiv amandmana, pošto, uglavnom, ne govore o dnevnom redu, ali moram da pohvalim kolege iz ovog drugog ''žutog'' dela, koji su bili tu i kada je bio njihov ministar, gospodin Petrović, a i sada, dok iščekuju ministra Jočića. Mislim da bi... Ne, to nije vaš ministar, vaša je Vlada - Đelićeva, a njihova je Koštuničina. Postoji i onaj treći deo Vlade - Mlađana Dinkića. To svi u Srbiji znaju i ne verujem kako vi niste obavešteni.       
Nije dovoljno obaveštenje, gospodine Mrkonjiću, da gospodin Dragan Jočić nije u Beogradu, jer ako je bilo očigledno da je jutros bio spreman da dođe u Parlament, a rekla sam na osnovu čega je to bilo očigledno, onda se pitamo gde je on sada.
Da li je možda u lovu, pošto mu je to hobi? Nemam ništa protiv tog hobija, ali da li je, možda, otišao u lov ili je zaista na nekom važnom državnom poslu, pa da možemo da razumemo, da nastavimo da radimo i bez njega? Ili je, možda, negde u Raškoj oblasti, da vidi i da sazna zbog čega, recimo, danas u Raškoj oblasti ne rade škole, zdravstvene ustanove, opštinska uprava? Danas se u Raškoj oblasti, dame i gospodo, slavi nešto što se zove „dan sandžačke zastave“. Danas deca ne idu u školu u Raškoj oblasti, danas ne možete da se lečite u Raškoj oblasti, ne možete da završite nijedan posao u opštinskom organu uprave.
Naravno, u sudovima ionako ne možete, s obzirom na to da su sudovi već ušli u treću nedelju štrajka. Vlada ne reaguje, što je nedopustivo, jer može da se štrajkuje dan, dva, tri, a da Vlada ne reaguje, ali da jedan deo vlasti, sudska grana vlasti, već treću nedelju ne radi, to znači da je potpuno blokiran jedan deo države, a da Vlada ne reaguje, da predsednik Vlade ne reaguje, to je, jednostavno, nedopustivo.
Dakle, mi, gospodine predsedavajući, tražimo da nam kažete gde je gospodin Jočić, pa da procenimo, ako je zaista na nekom važnom državničkom poslu, nastavićemo bez njega, a ako nije, sačekaćemo ga, ali neki drugi dan.

Dame i gospodo poslanici, kolega Zdravko Topalović je podneo amandman na član 49. Predloga zakona o Ustavnom sudu, a u članu 49. stoji da se odluke Ustavnog suda, izuzev odluke po ustavnoj žalbi, objavljuju u "Službenom glasniku Republike Srbije", kao službenom glasilu itd., da ne čitam sve. Suština je u tome da je kolega Topalović, u ime Poslaničke grupe SRS-a podneo amandman da se brišu reči "izuzev odluke po ustavnoj žalbi".
Mi mislimo da sve odluke koje donese Ustavni sud treba i mora da se objave u "Službenom glasniku". Ne postoji nijedan razlog da se bilo koja odluka Ustavnog suda izdvaja iz te obaveze predviđene članom 49. Predloga zakona.
Vlada je rekla da ne prihvata ovaj amandman, iz razloga što smatra da nije celishodno objavljivati odluke po ustavnoj žalbi u "Službenom glasniku Republike Srbije", jer se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije, te da se tiče samo lica kome je određeno ljudsko ili manjinsko pravo uskraćeno ili povređeno. Onda, poslednja rečenica kaže - pored toga, u stavu 2. člana 49. Predloga zakona data je mogućnost da se može objaviti i odluka po ustavnoj žalbi. Taj stav 2. glasi: "U Službenom glasniku Republike Srbije može se objaviti odluka po ustavnoj žalbi, kao i rešenja koja su od šireg značaja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti".
Zašto je Vlada predvidela ovaj stav 2. i rekla da se odluka po ustavnoj žalbi može objaviti? Dakle, opet dovodimo u situaciju taj budući ustavni sud da može i da zloupotrebi svoja ovlašćenja i da sam ocenjuje šta je to od opšteg interesa, odnosno koja je to odluka po ustavnoj žalbi koja može da se objavi, a koju treba zaštititi od očiju javnosti, odnosno koji je to organ ili, konkretno, ime i prezime koje se ogreši o Ustav, gde po ustavnoj žalbi Ustavni sud donese odluku da je zaista postojala povreda ljudskog ili manjinskog prava nekog građanina Republike Srbije. Onda ostavljamo da Ustavni sud odlučuje da li će to da se objavi ili neće.
SRS je mišljenja da ništa što radi Ustavni sud, kao ni ono što rade državni organi, ne sme biti sklonjeno od očiju javnosti. "Službeni glasnik" jeste glasilo u kojem se objavljuju svi akti i Narodne skupštine i Republičke vlade, Ustavnog suda, deo akata itd., akata državnih organa. "Službeni glasnik" je nešto što koristi, jeste to javnost, ali to glasilo koristi vrlo uzak krug ljudi, odnosno to koriste pravnici u preduzećima i ustanovama koji se bave isključivo tim poslom, a šira javnost ni objavljivanjem u "Službenom glasniku" ne biva dovoljno obaveštena o nekoj odluci.
Ako kažemo da neke odluke nećemo da objavljujemo, u koju situaciju onda dovodimo Ustavni sud? Da se pojavi neko od sudija Ustavnog suda da to komentariše, jer niste prihvatili amandman da ne može da komentariše, i onda imamo mišljenje jednog člana Ustavnog suda ili drugog člana, drugog sudije Ustavnog suda, kao što smo imali slučaj, rekla sam to i u petak, kada su o istoj pravnoj stvari potpuno različite izjave davali sudija Čiplić iz DS-a i ovaj iz G17 Slobodan Vučetić, koji i dan-danas prima platu, a penzionisan je već skoro godinu dana kao sudija Ustavnog suda.
Mi svojim amandmanom želimo da zaštitimo i Ustavni sud, želimo da zaštitimo sve građane Srbije. Ne može neko da procenjuje šta je to od posebnog značaja, a šta nije. Svaka povreda ljudskog ili manjinskog prava svakog građanina Republike Srbije zaslužuje da bude objavljena, zaslužuje da se otvori mogućnost da može da se komentariše i niko ne može da bira šta će da objavi, a šta neće da objavi.
Gospodine ministre, mislim da je ovaj amandman vrlo razložan, da treba da ga prihvatite u ime Vlade Republike Srbije, da ne dovodite u nezgodnu situaciju sudije Ustavnog suda, da ne dozvolite da, već od usvajanja ovog zakona i početka njegove primene, tj. formiranja Ustavnog suda, možemo da razmišljamo, i mi ovde i svi građani Srbije, o tome šta to krije Ustavni sud, šta objavljuje, šta ne objavljuje.
Dakle, svaka odluka Ustavnog suda, pa čak i ako je neosnovan zahtev nekog građanina, i to Ustavni sud utvrdi, treba da se objavi, jer su odluke Ustavnog suda svojevrsna pravna praksa. Svaka odluka Ustavnog suda obavezuje sve građane Srbije, sve institucije i onda je potpuno logično da svaka odluka bude objavljena, da bi svi drugi organi i svi građani znali kako da se ponašaju a da ne povrede Ustav i zakone Republike Srbije.

Kolega Bajatović je rekao da je očigledno da se poslanici SRS-a, SPS-a i LDP-a slažu da ovaj amandman, ili neki od ova tri amandmana, koji su suštinski isti, treba prihvatiti, a dodala bih da je očigledno da se i poslanici DSS-a slažu s tim, jer ono što je kolega Nedimović ovde rekao je zapravo priznanje da se radi o dobrim amandmanima, ali, valjda, ne može duša da mu odoli, pa da prizna da je to tako, pa onda kaže - ajde da ostavimo da se u nekom budućem radu Ustavnog suda stvara nekakva praksa da se određuje šta je bitno, šta je nebitno.
To je potpuno besmisleno. Ako vi mislite da će u nekom budućem periodu Ustavni sud da utvrđuje šta je to što treba da se objavljuje, a šta ne treba da se objavljuje u "Službenom glasniku", onda ne postoji nijedan razlog da ne kažete da je ovaj amandman dobar, ili jedan od ova tri amandmana, ili sva tri, ili da se od ovih amandmana na Zakonodavnom odboru napravi jedan prihvatljiv. To je ono što ste vi, zapravo, ovde rekli. Vi već sada najavljujete – neka ide ovako kako je, pa ćemo onda, u nekim izmenama i dopunama ovog zakona, da inkorporišemo i ovu odredbu o kojoj danas govorimo.
Zaista nema razloga da čekamo bilo šta, nema razloga da se razmišlja o tome da neko kome je ugroženo ljudsko ili manjinsko pravo ne želi da se to zna. Naprotiv, ubeđeni smo da svaki građanin Republike Srbije koji misli i kojem se učini da mu je povređeno ljudsko ili manjinsko pravo, pa se obrati ustavnom žalbom Ustavnom sudu, sasvim sigurno želi da se to zna i da javnost Srbije s tim budete upoznata.
To, bar, narodni poslanici znaju. Kad god neko ima neki problem s bilo kojim državnim organom ili organom lokalne samouprave, bar što se tiče Poslaničke grupe SRS-a, mi dobijamo pisma, telefonske pozive, telegrame, ljudi kažu - dajte, iznesite to na Skupštinu, možda će na taj način da se opamete i da na taj način zaštitim svoje pravo.
Dakle, upravo javnost rada je, valjda, jedna od osnovnih tekovina demokratije i u Srbiji i svuda u belom svetu. Sve dok je nešto javno, postoji mogućnost da se zaštiti građanin od bilo kog organa ili postupanja nekog državnog organa ili organa lokalne samouprave.
Još samo jedna rečenica. Ovo što je rekao kolega Bajatović da ove odluke budu dostupne na internetu. Nemamo ništa protiv, ali, gospodine Bajatoviću, znate, isto kao i ja, da, nažalost, mnoge škole u Srbiji imaju još uvek spoljni VC, neokrečene prostorije, greju se na one bubnjare, o internetu ni govora nema. Postoji deo građana koji koristi internet, ali je, nažalost, u Srbiji suviše mali da bi nam to bilo jedino sredstvo informisanja i obaveštavanja.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista se čovek pita zbog čega se uopšte podnose amandmani na Vladine predloge i zašto se krajnje dobra volja, da ne kažem, i trud narodnih poslanika ne uvažava i omalovažava.
Najbolji primer za to su ona tri amandmana na ovaj član 49, o kojima smo već završili raspravu, ali, jednostavno, ne mogu da zaobiđem i da se još jedanput ne vratim na te amandmane, kada je očigledno da dve poslaničke grupe, zapravo, tri, kroz diskusiju gospodina Bajatovića, koje predstavljaju opoziciju u Parlamentu, gotovo na identičan način skreću pažnju vama, ministre Petroviću, kao predstavniku Vlade, da treba da se usvoji taj amandman, zato što je to dobro rešenje, zato što je to racionalno, rezonsko rešenje.
Vi sedite tu, gledate kroz nas, baš vas briga šta mi pričamo. Zadovoljili ste formu da ne možemo da prozivamo da ministra nema, a ako vi nemate nameru da polemišete s nama, onda ne znam ni zašto ste tu, da polemišete u smislu da nam objasnite, da nas ubedite zašto mislite da ne treba menjati određeno rešenje iz Predloga zakona.
Kada je ovde pominjan "Službeni glasnik", ko je u Upravnom odboru, a ko nije, zaista je neverovatno da neko kaže da narodni poslanici iz vladajuće koalicije, doduše, gospodin Konstantinović je rekao da se to odnosi na Demokratsku stranku, nisu članovi upravnih odbora.
Jer, bez obzira na to koliko to pokušavate da sakrijete, ipak poneko pročita i "Službeni glasnik" i na internetu vidi koliko je narodnih poslanika iz vladajuće koalicije u raznim upravnim odborima.
Naravno, to je vaše opredeljenje, vi ste vlast, vi ste moćni, možete šta god hoćete, ali onda nemojte da se branite od toga. Kažite - tako je, može nam se, a vi radite šta god hoćete, vi iz opozicije.
Inače, u tom "Službenom glasniku" su se i ranije čudne stvari dešavale. Podsećam vas da je, recimo, gospođa Biserka Živković, inače, supruga nekad premijera Zorana Živkovića, bila predsednik Upravnog odbora "Službenog glasnika", i to u stalnom radnom odnosu.
Kad više nije mogla da bude sekretar Vladinog Odbora za zakonodavstvo, onda je otišla u "Službeni glasnik" i tamo je zasnovala stalni radni odnos.
Opet podsećam, pre svega, radi javnosti, da je ta gospođa, koja, inače, nema nijedan dan radnog staža u pravosuđu, danas specijalni savetnik gospodina Vukčevića, onog ''specijalca'' za ratne zločine.
Dakle, nije "Službeni glasnik" i ono što se objavljuje u njemu bezazleno, mnogo je moći u rukama onog ko drži "Službeni glasnik".
Pogotovo, kada su u pitanju izbori, kada se, ponekad i na čudan način, bez tendera, dodeli izrada glasačkih listića i ostalog izbornog materijala baš "Službenom glasniku", baš tada kada mu se promeni i direktor i predsednik Upravnog odbora. To je tema o kojoj će govoriti članovi Srpske radikalne stranke u Republičkoj izbornoj komisiji, a i mi ovde, zašto da ne, ali to je bilo ovako, samo da se napomene.
Što se tiče amandmana na član 50, on je, takođe, pravno-tehničkog karaktera. Vladin predlog zvuči rogobatno, morate da priznate. Znači, ništa se suštinski ne menja, ta reč "samostalno", kako je gospodin Sulejman Spaho rekao, da li će biti ispred ili iza rečce "da". Nije pročitao ceo stav, pa je možda ostalo nejasno šta zapravo to znači, da li je to, eto, iživljavanje radikala, da pomere reč s ovog na ono mesto. Ne, nego je rogobatno kada se kaže: "Postupak za ocenu ustavnosti ili zakonitosti Ustavni sud može da pokrene samostalno, na osnovu'' itd. U duhu srpskog jezika, u duhu našeg pravnog sistema, prihvatljivije za uvo je: ''Postupak za ocenu ustavnosti ili zakonitosti Ustavni sud samostalno može da pokrene na osnovu odluke koju donosi'' itd.
Vlada kaže da ne prihvata amandman, iz razloga što smatra da je rešenje predviđeno Predlogom zakona preciznije. Ovaj odgovor Vlade mi liči, otprilike, na ono – e, nećemo da prihvatimo, može nam se i baš nas briga šta vi predlažete.

Dame i gospodo narodni poslanici,  malopre je gospodin Petrović s mesta rekao da prihvata amandman kolege Petra Jojića. To je dobro, zato što se radi o vrlo kvalitetnom amandmanu koji poboljšava tekst zakona. Mi smo 14. novembra dobili mišljenje Vlade da se taj amandman ne prihvata, iz razloga što se u odredbi člana 51. stav 1. Predloga zakona navodi da predlog, odnosno inicijativa za ocenjivanje ustavnosti ili zakonitosti sadrži i druge podatke od značaja za ocenjivanje.
Logično je bilo, gospodine Petroviću, kada ste rekli da prihvate amandman kolege Jojića, da kažete zbog čega to učiniti. Znači, da je neko ko vam je pripremao mišljenje Vlade nešto prevideo i da ste vi to u međuvremenu razumeli i prihvatili, pa je normalno da to i kažete.
Ako Vlada, pre pet dana, a i vi ste član Vlade, obrazloži zbog čega se amandman ne prihvata, onda vi treba da kažete zbog čega amandman prihvatate. Ispalo je da je to samo zato što smo vas od jutros više puta prozivali, poslanici svih poslaničkih grupa, da bi trebalo da uzmete učešće u radu ovog parlamenta na današnjoj sednici, i onda ste vi, eto, otprilike, procenili koji bi amandman bio najprihvatljiviji po vašoj slobodnoj proceni.
Niste pogrešili što ste prihvatili amandman, jer je potpuno normalno da mora da stoji predlog ili zahtev tako da se odluči, jer se taj član 51. odnosi na predlog, odnosno inicijativu za ocenjivanje ustavnosti ili zakonitosti i mora da se navede ono što je predloženo u amandmanu kolege Jojića.
Dakle, očekujemo, kada prihvatate amandmane, da nam kažete zbog čega smo u pravu, nemojte blanko da prihvatate ili ne prihvatate, kao što očekujemo, i to smo govorili danas, ceo dan, da nam kažete zbog čega mislite da nismo u pravu kada predlažemo neki amandman.
Sada je na dnevnom redu amandman na član 54. koji je podneo kolega Božidar Koprivica.
Inače, član 54. stav 1. glasi: ''U postupku ocenjivanja ustavnosti ili zakonitosti Ustavni sud nije ograničen zahtevom ovlašćenog predlagača, odnosno inicijatora''.
Kolega Koprivica je predložio da, umesto reči "inicijatora", piše "podnosilac inicijative", znači da u postupku ocenjivanja ustavnosti ili zakonitosti Ustavni sud nije ograničen zahtevom ovlašćenog predlagača, odnosno podnosioca inicijative.
Zašto smo ovaj amandman podnosili? Zato što je inicijator, ovo što ste napisali u članu 54, žargonsko izražavanje i nije u skladu sa našim pravnim sistemom, nije u duhu srpskog jezika. ''Inicijator'' i ''podnosilac inicijative'', u pravnom i tehničkom smislu, ima potpuno drugačiji smisao. Reč ''inicijator''', zapravo, i ne može da se koristi u zakonskom tekstu i to je suština ovog amandmana.
Šta ste rekli, zašto ne prihvatate ovaj amandman? Kažete - iz istih razloga zbog kojih nije prihvaćen amandman kolege Gorana Cvetanovića na član 29. To obrazloženje glasi: "Vlada ne prihvata amandman iz razloga što smatra da je rešenje iz Predloga zakona preciznije. Takođe, i važeći zakon o postupku pred Ustavnim sudom i pravnom dejstvu njegovih odluka, u članu 24, navodi pojam "inicijator".
Ni jedan, ni drugi deo obrazloženja nije validan. Opet ćete reći da je ovaj zakon pregledao neki lektor i da je ustanovio da je to jezički ispravno.
Da li nešto piše u ovom zakonu o postupku pred Ustavnim sudom ili ne, to ne obavezuje kod donošenja ovog zakona, to ćete svakako da prihvatite, ali obavezuje Ustav, gospodine ministre.
U članu 168. stav 2. Ustava, gde se govori o oceni ustavnosti i zakonitosti kaže se: ''Svako pravno ili fizičko lice ima pravo na inicijativu za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti''. Da je taj vaš lektor pročitao i Ustav, onda bi logično zaključio da na osnovu ovog stava 2. člana 168. i u zakonu može da stoji samo ''podnosilac inicijative'', a ne ''inicijator''.
Gospodine ministre, to što lektor pregleda neki tekst zakona, svakako, nije dovoljno. Pre svega, svaki zakon koji nam predlažete treba i mora da bude usklađen sa Ustavom Republike Srbije, pa tek onda da bude jezički i gramatički u skladu sa srpskim jezikom i sa normama srpskog jezika. Tu može da vam pomogne lektor, ali, kada narodni poslanici, bez obzira na to što je to pogledao i pregledao lektor, imaju neki predlog kroz amandman, vi morate o tome da razmišljate i iznesete svoje mišljenje.
Ako bismo se služili tom logikom da je ovo pregledao lektor i da je to sve potpuno jezički čisto, onda ćete da kažete - ovo je prošlo Odbor za zakonodavstvo, kako se već zove, tamo gde je Balinovac direktor, i oni su rekli da je to sve u skladu s Ustavom i zakonom, pa vi poslanici nemate šta da pričate. Prošlo je, posle svega toga, sednicu Vlade Republike Srbije i evo vama, gospodo poslanici, tekst koji je pregledao Balinovac, lektor, ministar, pa možete samo da pritisnite zeleno ili crveno dugme, da kažete da li ste za ili protiv Predloga zakona.
To, gospodine ministre, nije dobra logika i nije dobar rezon. Mi podrazumevamo i pretpostavljamo da je tačno to što vi kažete, da je tačno da je ovaj predlog, od nekog inicijalnog teksta do konačnog predloga, prošao sve faze koje je trebalo da prođe, ali dozvolite da vam, i pored toga, narodni poslanici, koji, kao što vidite, vrlo ozbiljno rade svoj posao, objasne zbog čega treba izmeniti amandmanom neki član.
Nikada mi nije jasno, ne samo kada ste u pitanju vi, nego bilo koji ministar, zašto ne prihvatate amandmane koji ne diraju u smisao i suštinu vašeg zakona. Dakle, ono što ste naumili, suštinski, u ovom zakonu, nikako ne može da se promeni time što ćete napisati ''inicijator'' ili ''podnosilac inicijative''. Prihvatite nešto što je zaista očigledno, da je za pravnu normu prikladnije da se kaže podnosilac inicijative, a ne inicijator. Ne vidimo nijedan jedini razlog zašto takav amandman ne može da se prihvati.
Nemojte da vas svaki put kada obrazlažemo amandman podsećamo da ne treba da budete sujetni, da ste vi ministar, da treba da čujete narodne poslanike, da treba da razmislite ozbiljno o predlogu narodnih poslanika.
Vidim da vam kolega Vlatković, vaš stranački kolega, iza šapuće da treba da prihvatite amandman i smeška se usput. Verovatno će, kao predsednik Zakonodavnog odbora, to da inicira na Zakonodavnom odboru, i to je lepo, ali pre toga pokažite da ste ministar ne samo Demokratske stranke, kao što je, vrlo ružno, demonstrirao vaš kolega Milan Marković.
Radi javnosti na to podsećam. Da, gospodine Stanimiroviću, vama je smešno, štipkate se zato što Vjerica Radeta iz SRS-a sme da kaže da je Milan Marković postupao onako kako nijedan ministar na svetu ne bi postupio, da, kada njegova poslanička grupa napusti skupštinsku salu, i on izađe, i još u novinama obrazloži da je uradio samo ono što je uradila njegova poslanička grupa. To je, zaista nezabeleženo, i to je nešto što nikako ozbiljnom čoveku ne sme da se desi.
Vi ste, gospodine Petroviću, ozbiljan čovek, a mi smo naterali u petak i Milana Markovića da se malo uozbilji, pa je morao da, u skladu sa članom 111. Zakona o lokalnoj samoupravi, naloži Skupštini grada Beograda da poništi nezakonitu i protivposlovničku odluku.
Nadamo se da će raditi i ovaj vaš Ustavni sud. Kažem – vaš, zato što je potpuno očigledno da će ovo biti partijski sud, i to dvopolarni, polovina će biti iz DS-a, a polovina iz DSS-a. Šta će biti sa ovom trećom trećinom, to još niko živ ne zna. Kao ministar pravde, trebalo bi da znate i možda bi bilo dobro da obavestite narodne poslanike i građane Srbije o tome kada možemo očekivati formiranje Vrhovnog kasacionog suda i njihove predloge za Ustavni sud.
Govorile su danas kolege, a govorili smo ovih dana i mi iz SRS-a o tome šta znači dve trećine, ono što je po Ustavu dovoljno za formiranje Ustavnog suda, koliko je Ustavni sud na ivici i da tako može da funkcioniše neko kratko vreme, a da duže da budemo sa dvotrećinskim Ustavnim sudom, to je, svakako, neprihvatljivo.
Znate, u toj situaciji nijedan sudija ne sme da se razboli, niti da, ne daj Bože, slomi nogu po ovoj poledici, niti, daleko bilo, da umre ili da se predomisli da neće više da radi taj posao. Morate da povedete računa.
Inače, stav SRS-a je da taj vrhovni kasacioni sud nije trebalo ni uvoditi u pravni sistem, kao ni sve ove razne specijalne sudove za ratne zločine, ne mogu da zaobiđem Sud za ratne zločine, taj specijalni, zato što smo mi stava da redovni sudovi mogu da rešavaju i okončavaju sve postupke koji se vode pred nadležnim sudovima.
A vi, samo da biste bili u korak ne znam s kim i s čim, da biste pokazali kako ste ''europejci'', kako volite da kažete, sve prihvatate i sve ste prihvatili što vam je ponuđeno, čak i više od toga, prihvatili ste formiranje Vrhovnog kasacionog suda. Od momenta kada ste to prihvatili prošlo je već toliko vremena, a nema ni traga od Vrhovnog kasacionog suda.
Znate da je dva puta bio kolaps u pravosuđu, zato što je postojao jedan period dok Skupština nije produžila rok za formiranje tog suda, pa ste u jednom periodu i vi bili opozicija i žestoko kritikovali tu situaciju. Sada ne znam u kojoj ćete situaciji biti kada ponovo dođemo u taj neki vakuum funkcionisanja sudova i šta ćete tada da kažete, a to će zavisiti od toga da li ćete biti vlast ili opozicija.
Sada kada ste vlast, gospodine ministre, bilo bi dobro da se malo ozbiljnije pozabavite i ovim štrajkom u sudovima. Mislim da bi trebalo, u najmanju ruku, da kažete da se ne slažete s predlogom vašeg kolege, ministra Cvetkovića, koji je rekao da treba otpustiti 2.000 ljudi iz sudske uprave da bi ovi drugi dobili nešto veće plate. To je bezobrazluk, to je nešto nečuveno i najmanje što očekujemo od ministra pravde, odnosno što očekuju ti ljudi koji štrajkuju, jeste da, bar, kažete da je ministar Cvetković bio neozbiljan kada je to izgovorio.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanici SRS-a ne kritikuju predstavnike Vlade bez zaista valjanog osnova. Ovaj put moram da kažem da je gospodin Petrović bio potpuno u pravu kada je obrazlagao zbog čega Vlada ne može da prihvati amandman gospode Lasla Varge, Pastor Balinta i Elvire Kovač.
Pre nego što dam neka naša viđenja vezana za ovaj amandman, iskoristila bih pravo, gospodine Albijaniću, da vas pitam, odnosno da nam, u skladu sa članom 226, date informaciju - gde se nalazi gospodin Oliver Dulić. Jer sam prošle nedelje pitala gospodina Radeta Obradovića. Tada smo imali informaciju da je otišao privatnim avionom, na zahtev neke nevladine organizacije.
Danas se nismo ni trudili da saznamo gde je i kojim poslom je otišao, ali, evo, sada se pojavila potreba da to znamo, zato što sam htela da ga pitam - da li je razgovarao sa gospodinom Tadićem i da li mu je gospodin Tadić rekao da li je njegov kandidat za sudiju Ustavnog suda, gospođa Bosa Nenadić, napustila svoju funkciju u "Dunav" osiguranju, ili će paralelno biti i sudija Ustavnog suda i rukovodilac u "Dunav" osiguranju?
Sada bih nešto rekla o amandmanu kolega iz Saveza vojvođanskih Mađara. Najpre bih pitala, odnosno podsetila gospodina Vargu i Balinta Pastora, jer gospođa Elvira Kovač tada nije bila narodni poslanik - zašto nisu glasali, nikada to nisu objasnili pripadnicima svoje nacionalne manjine, a i ostalih nacionalnih manjina, kada smo donosili Zakon o ministarstvima, za amandman SRS-a - da se oformi ministarstvo za nacionalne manjine. Ne znam zašto vam je tada smetao takav amandman, osim što je dolazio od SRS-a.
I sada, i svaki put, podsećamo da se SRS bori za svakog građanina Republike Srbije, bez obzira kome pripada - da li srpskom narodu ili nekoj nacionalnoj manjini. Za nas su svi građani Srbije potpuno isti. Zato ne razumemo, rekla bih, zlonamerne komentare u obrazloženju amandmana na član 83.
Ovaj amandman je, to je i Vlada obrazložila, već sadržan u stavu 2. člana 83. Predloga zakona, gde jasno stoji - da ustavnu žalbu u ime lica iz stava 1. ovog člana, na osnovu njegovog pismenog ovlašćenja, može izjaviti drugo fizičko lice, odnosno državni ili drugi organ nadležan za praćenje i ostvarivanje ljudskih i manjinskih prava i sloboda.
Ovde je samo, kolege, podnosioci amandmana, sporno, da li je za podnošenje ustavne žalbe potrebno pismeno ovlašćenje ili nije?
Naravno da jeste. Kako je moguće da neko u nečije ime podnese bilo kakav podnesak, a da nema pismeno ovlašćenje tog lica? To što vama smeta, gospodine Varga, to što kažete da neko ide i popisuje neke kuće po Vojvodini, otkud znate da to smeta ljudima koji su vlasnici tih kuća? Vi ste sami rekli da oni žive u Zapadnoj Evropi, u Mađarskoj, da dugo tamo žive i da ne znaju šta se ovde dešava. Možda su se ta lica obratila nadležnim organima države Srbije, jer žele, recimo, da svoje kuće poklone državi, žele da ih prodaju u okviru ove akcije otkupa seoskih domaćinstva, ili ko zna kakva im je namera. Otkud vi znate da to nije njihova želja? A i ako nije, nadležni organi mogu to da rade, jer, opet zaključujem na osnovu vaše diskusije, ti ljudi dugo ne koriste te kuće. Znači, možda su te kuće u ruševnom stanju, pa onda, po Zakonu o planiranju i izgradnji, nadležni organi moraju da ih obiđu i da ustanove eventualnu ruševnost i, čak, da ih sruše ako ugrožavaju ili mogu da ugroze okolinu.
Dakle, vi očigledno imate neke druge namere, o kojima ste nekada ovde otvoreno govorili, i to ne tako davno, a danas to pokušavate da provučete, eto, kroz zaštitu ljudskih i manjinskih prava, potpuno neargumentovano, kolega Varga, i potpuno neutemeljeno i na Ustavu i na zakonu. Ne možete vi da procenjujete kada neko želi da ga savet za nacionalna pitanja zastupa ili kada neko to ne želi. To je, zaista, volja svakog građanina i dobro je rekao ministar, možda će i neki građanin koji nije pripadnik nacionalne manjine, ako vidi da su ti saveti efikasni, da odlično rade i da imaju dobre pravnike, poželeti njihovu pravnu zaštitu i obratiti im se, naravno, na osnovu pisanog i potpisanog zahteva.
Gledam na sat, jer je prenos još svega dva i po minuta i ja ću to da iskoristim u tom periodu.
Mi imamo jedan sudski spor, koji je pravosnažno okončan, a odnosi se na jednu kafansku tuču u Hrtkovcima. Neko je želeo da tu kafansku tuču pretvori u međunacionalni sukob, jer su u tuči učestvovali pripadnici srpskog naroda i hrvatske nacionalne manjine, došlo je do nekih težih telesnih povreda itd., i tada je javni tužilac, čak, opštinski, pokrenuo krivičnu prijavu protiv lica srpske nacionalnosti i kvalifikovao to krivično delo kao raspirivanje nacionalne i verske mržnje. Taj predmet je stigao do Vrhovnog suda. Vrhovni sud je presudio da se radilo o najobičnijoj kafanskoj tuči grupe pijanih ljudi.
Dakle, ovde je, čak, javni tužilac napravio takvu grešku, a zamislite da to prepustimo bilo kome, bez potcenjivanja organizacija i saveta koje vi zastupate i protiv kojih nemamo apsolutno ništa, naprotiv, mislimo da treba da postoji i ministarstvo koje bi se bavilo specijalnim manjinskim pravima. Ali, vi to niste hteli, ne razumemo zašto.
Ako se državnom tužiocu, odnosno javnom tužiocu ''potkrala'' ovakva greška, zato što im je ovakav jedan predmet bio potreban u haškom procesu protiv Vojislava Šešelja, onda možemo da tumačimo da bi to moglo da se ''potkrade'' i predstavnicima tih vaših saveta, kada bi oni mogli da, u ime pripadnika nacionalne manjine, podnose kojekakve i razne podneske. To je neviđeno i ne može da se uklopi ni u jedan pravni sistem, pa ni u naš pravni sistem, ne može da se uklopi da bilo ko može bilo koga da zastupa. Evo, ima pravnika u ovoj sali i stvarno bih volela da me neko demantuje, kako može iko ikoga da zastupa bez njegove pismene saglasnosti?
Dakle, ovaj amandman ne treba prihvatiti, a rešenje kolega koji su podneli amandman potpuno je sadržano u članu 83. stav 2. Predloga zakona.

Član 101. Poslovnika.
Kolega Laslo Varga me očigledno nije dobro razumeo. Naravno da mi na pamet nije palo da hvalim ministra i Vladu. Nisam to ni uradila, ali sam rekla da je obrazloženje ministra o tome zbog čega ne može vaš amandman da se prihvati potpuno u skladu s Ustavom i Predlogom zakona.
Podsećam vas, kolega, da u stavu 2. člana 83. piše da ustavnu žalbu u ime lica iz stava 1. ovog člana, na osnovu njegovog pismenog ovlašćenja, može izjaviti drugo fizičko lice, odnosno državni ili drugi organ nadležan za praćenje i ostvarivanje ljudskih i manjinskih prava i sloboda.
Vaš amandman glasi: "Ustavnu žalbu može izjaviti Nacionalni savet nacionalne manjine ako smatra da je došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda pripadnika nacionalne manjine zajemčenih Ustavom, ili u slučaju da mu se obrati pripadnik nacionalne manjine koji smatra da mu je povređeno ili uskraćeno ljudsko pravo".
Ovaj deo - "da mu se obrati pripadnik nacionalne manjine ako mu je uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo", potpuno je sadržan u članu 83. stav 2, gde se kaže - svako fizičko lice, odnosno drugi državni ili drugi organ.
Nacionalni savet je taj drugi organ koji to može da radi i nema nikakve smetnje da to radi u skladu sa već predloženim zakonom, isključivo na osnovu pisanog ovlašćenja od strane nekog lica čije je ljudsko ili manjinsko pravo ugroženo. Nemate pravni osnov, kolega, da vi u ime nekoga podnosite ni ustavnu, ni bilo koju žalbu.
Zamislite na šta bi ličila ova država, na šta bi ličilo to da pripadnik bilo kog, da član bilo kog organa može u nečije ime da podnosi tužbe, žalbe, prigovore itd, ako nema ovlašćenje za to. Ne možete vi da procenjujete.
Vi kažete da ne znate da li tim vlasnicima smeta što im se popisuju kuće, ali smeta vama. Ko ste vi da to vama smeta? Vi nemate pravo da se na taj način ophodite prema vlasnicima tih kuća, valjda vam to jasno. Nemam ništa protiv, niti bilo kod od nas, da stupite u kontakt sa svim tim ljudima, da pribavite ovlašćenja od svih tih ljudi i da onda u njihovo ime podnosite ustavne žalbe. To bi bilo vaše apsolutno i legitimno pravo, ali bez toga to ne možete.
Kolega, odgovorite nam, zašto vi i ostali članovi vaše poslaničke grupe niste glasali za amandman SRS-a da se u Vladi Republike Srbije formira ministarstvo za nacionalne manjine?

Dame i gospodo poslanici, juče je, a i ranijih dana, Poslanička grupa SRS-a bila optužena da vrši opstrukciju rada Parlamenta, da mi, zapravo, ne želimo da Srbija ima Ustavni sud, da Srbija ima sudije Ustavnog suda. Rečeno je, radikali neće poštovanje Ustava i zakona. Naravno, sve to nije tačno.
Poslanici SRS-a, podsećam i narodne poslanike i javnost Srbije, od 9. oktobra insistiraju da se ponište nezakonite i protivposlovničke odluke o izboru vršioca dužnosti gradonačelnika Beograda, predsednika Skupštine, zamenika predsednika Skupštine i vršioca dužnosti, zamenika vršioca dužnosti gradonačelnika. Vrlo je komplikovano da se izgovori.
Mi smo u prethodnim danima pokušavali da objasnimo da smo u pravu, da ove odluke moraju da se ponište. Tražili smo preko Odbora za lokalnu samoupravu, od resornog ministra, gospodina Milana Markovića, da, u skladu sa članom 111. Zakona o lokalnoj samoupravi, reaguje, da naloži Gradskoj skupštini da poništi ove odluke. Želim da obavestim Narodnu skupštinu i javnost Srbije da je gospodin Milan Marković konačno taj posao i uradio. Mi smo dobili kopiju dopisa koji je Milan Marković, ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, uputio Skupštini grada Beograda i ja ću samo jednu rečenicu iz tog dopisa, koji je na pet strana, da pročitam, radi zapisnika.
''Iz tih razloga'', a prethodno su navedeni svi razlozi, a to su oni razlozi o kojima su govorili poslanici SRS-a – ''iz tih razloga, odluke Skupštine grada o njihovom izboru'', izboru ovih lica o kojima sam govorila, ''nisu u skladu sa Poslovnikom, zbog čega moraju biti ukinute, a procedura izbora predsednika i njegovog zamenika ponovljena. Inače, nesporno je da su sporne odluke donete od strane nadležnog organa i sa potrebnom većinom odbornika, te se i pravne posledice stavljanja van snage ovih odluka odnose samo na budućnost''.
Ovu drugu rečenicu sam pročitala zato što nam se zbog ovoga jako žuri da se donese zakon o Ustavnom sudu, da se izaberu sudije Ustavnog suda i dalje ćemo za sve te odluke tražiti ocenu ustavnosti i zakonitosti. Zato će, završavam, poslanici SRS-a danas vrlo aktivno učestvovati u raspravi o zakonu o Ustavnom sudu u pojedinostima. Nemamo razloga, ukoliko se ne pojavi neki novi razlog, i nećemo intervenisati po Poslovniku, radićemo isključivo po dnevnom redu i uvek ćemo tako raditi kada poslanička većina ne pokuša da nametne silu umesto zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, dobro je što Vlada Republike Srbije nije prihvatila amandman koji su podnele kolege Aleksandra Jerkov i Aleksandar Marton na član 11. Predloga zakona.
Predlažem narodnim poslanicima da u danu za glasanje ne glasaju za ovaj amandman.
Poslanici SRS-a to neće učiniti, zato što je član 11. Predloga zakona apsolutno u skladu sa Ustavom Republike Srbije i nema mesta dodavanju novog stava koji je predložen, koji glasi da je Narodna skupština Republike Srbije u obavezi da pribavi mišljenje skupštine autonomne pokrajine o kandidatu za sudiju koji mora biti sa teritorije autonomnih pokrajina.
U članu 172. Ustava Republike Srbije jasno je napisano kako se vrši izbor i imenovanje sudija Ustavnog suda. Podsetiću na stav 3, koji kaže da Narodna skupština bira pet sudija Ustavnog suda između 10 kandidata koje predloži predsednik Republike.
Predsednik Republike imenuje pet sudija Ustavnog suda između 10 kandidata koje predloži Narodna skupština, a opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda imenuje pet sudija između 10 kandidata koje na zajedničkoj sednici predlaže Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca. Ko će biti na listi predsednika Republike, ko će biti na listi Narodne skupštine, ko će biti na listi Vrhovnog kasacionog suda, o pojedinačnim predlozima, naravno, možemo da raspravljamo u Narodnoj skupštini, da dajemo svoje ocene, da iznosimo saznanja i činjenice o predloženim kandidatima, ali da koristimo neke davno zaboravljene ključeve, da mora biti ovaj ili onaj, to, jednostavno, ne može da stoji u ovom zakonu.
Ustav Republike Srbije daje sva prava pripadnicima nacionalnih manjina kao i Srbima, koji su u Ustavu označeni kao konstitutivni narod, odnosno država Srbija kao država srpskog naroda i svih ostalih građana koji žive u Srbiji. Naravno da treba da se vodi računa prilikom svakog izbora, i u ovaj parlament, i u Vladu, i u Ustavni sud, i u sve sudove, od opštinskih do Vrhovnog, o tome da budu zastupljeni i pripadnici nacionalnih manjina na svim državnim funkcijama.
To je ono za šta se SRS oduvek zalagala i za šta ćemo se zalagati. Mi smo, između ostalog, zamerili predsedniku Republike Borisu Tadiću što on na svojoj listi nema pripadnike nacionalnih manjina.
To ne znači da možemo da prihvatimo ovaj amandman, jer šta znači mišljenje Autonomne Pokrajine Vojvodine? Da li to znači da se odnosi isključivo na mišljenje za kandidata koji je pripadnik određene nacionalne manjine ili može biti pripadnik i srpskog naroda, a da AP da svoje mišljenje, to je potpuno nelogično, neustavno, nezakonito, i zato ovaj amandman ne treba da bude prihvaćen. Naravno, ponavljam, mora da se vodi računa, i trebalo je da predlagači vode računa o tome da na svojim listama za sudije Ustavnog suda ponude pripadnike nacionalnih manjina.
Vidite, ovih dana je ovde bila aktuelna rasprava o predstavnicima stranaka nacionalnih manjina kao kandidatima za Ustavni sud, o gospođi Zejnepi Kavrajić, ako sam dobro zapamtila. Tu smo imali vrlo neprijatnu situaciju, da se pripadnici istog, muslimanskog, naroda ovde svađaju oko toga da li je taj kandidat dovoljno dobar ili nije dobar. Nije sporno što se rasprava vodila i o kandidatu i o njenim kvalitetima, ali je problem što je došlo do toga da se to pretvorilo u jednu raspravu o tome da li neko voli muslimane, ili ne voli muslimane.
Naravno, što se tiče SRS-a, tu je stav jasan, mi volimo i muslimane, kao i sve druge narode i nacionalne manjine koje žive u Srbiji. Dokaz za to je i poslanik Sulejman Spaho, poslanik SRS-a, ali mi smo apelovali tada, i sada, da ovakvi izbori, ni bilo koji izbori, ne budu razlog da dolazi do bilo kakvih unutarnacionalnih ili međunacionalnih sukoba.
Jer, moramo da budemo svesni ko sve živi u državi Srbiji, da svi ljudi moraju biti ravnopravni i da ni ono što se popularno zove - pozitivna diskriminacija, ne može da bude prisutno, jer svaka diskriminacija je diskriminacija, bilo ona pozitivna, bilo negativna.
Ponavljam, ovaj amandman ne treba prihvatiti, pre svega, zato što je u suprotnosti sa članom 172. Ustava Republike Srbije.
Gospodine Petroviću, kao predstavniku predlagača, član 11. na koji je uložen amandman vam je dobar član, u skladu je sa Ustavom Republike Srbije i nemojte, već vidim da Vlada nije, nemojte ni vi da ga prihvatite. I vi, kolege, u danu za glasanje, glasajte protiv ovog amandmana, jer ovakvi amandmani, odnosno ovakva rešenja, mogu samo da unose razdor. To nam u Srbiji ne treba.
Dakle, moramo da vodimo računa. Nisam čula da ste nešto preterano kritikovali Borisa Tadića zato što u svom predlogu nije imao predstavnika nacionalne manjine. To jeste zamerka. Da li je moguće da od 10 kandidata nije primetio i nekog predstavnika nacionalne manjine koji ispunjava uslove za sudiju Ustavnog suda?
Videćemo šta će biti u danu za glasanje i sa ovim jednim jedinim predstavnikom nacionalne manjine koji ide kao predlog predsednika Skupštine, odnosno potvrđen od strane, na neki način, Odbora za ustavna pitanja, mada samo u smislu da svi ti kandidati ispunjavaju uslove. Nije dobro da pokušavamo kroz formu zaštite nacionalnih manjina, odnosno prava nacionalnih manjina, da proturamo neke amandmane i neke ideje, valjda da se niko ne usudi da kaže - to je amandman koji je došao od strane predstavnika nacionalne manjine i sada ne sme niko to da komentariše.
Naravno da smemo, zalažemo se, ponavljam, za sva prava nacionalnih manjina, zalagali smo se za to i prilikom donošenja Ustava Republike Srbije. Podsećam vas da je SRS aktivno učestvovala u izradi i, uopšte, u proceduri i donošenju Ustava Republike Srbije i ovaj ustav, kao ni onaj prethodni, kada su u pitanju prava nacionalnih manjina, odnosno ljudska i manjinska prava, nije imao nikakvih mana, tj. ni ovaj sadašnji nema nekih velikih izmena u tom delu.
Dakle, u državi Srbiji, ljudska i manjinska prava nikada nisu bila ugrožena, ni danas nisu ugrožena. SRS će se uvek zalagati za ljudska i manjinska prava u državi Srbiji. Uostalom, takav je i primer našeg predsednika, prof. dr Vojislava Šešelja, u Haškom tribunalu, koji je, podsećam vas, prošle godine u ovo doba štrajkovao glađu da bi se izborio za osnovna ljudska prava, ne samo svoja; borio se u tom momentu za svoja ljudska prava, ali je pobedom tada i svojom istrajnošću stvorio određene principe koji će se odnositi na sve ljude na zemljinoj kugli kojima budu ugrožena osnovna ljudska prava, kao što su Vojislavu Šešelju bila ugrožena u Haškom tribunalu.
Mi u Srpskoj radikalnoj stranci nikad nismo imali tu vrstu problema i nikada se nismo snebivali da jasno i glasno kažemo da nećemo dozvoliti bilo kakva nova separatisanja u Srbiji.
Mi imamo problem Kosova i Metohije, žarište, akutan problem, problem o kojem mora da raspravlja ovaj parlament. Krajnje je vreme, jer ne možemo više iz novina da se informišemo o tome šta predstavnici koje je uputila Vlada Republike Srbije, predstavnici Pregovaračkog tima, gde kažu, šta kome pišu i tako dalje. Ovaj parlament mora da se bavi tim problemom. Ovaj parlament mora da da nove i dalje instrukcije našem predstavničkom timu, Pregovaračkom timu. Naravno, pre toga moramo da se upoznamo s tim šta je tačno od onoga što piše u novinama, što objavljuju mediji, šta se stvarno dešava i kakav je ishod dosadašnjih pregovora.
Ovo je apel, gospodine Duliću, vama - da hitno zakažete posebnu sednicu Narodne skupštine, na kojoj bi se raspravljalo isključivo o problemu konačnog rešavanja statusa Kosova i Metohije. Približava se 10. decembar i mi ne smemo da se bavimo bilo kakvim sporednim stvarima, a u odnosu na Kosovu i Metohiju, danas je svako pitanje sporedna stvar. Nadam se, gospodine Duliću, da razmišljate o tome, ili možda Dulić više ne sedi ovde... (Ne)
Dakle, treba da razmišljate o tome da ćemo uskoro imati sednicu koja će imati isključivo tu temu. Međutim, ponavljam, nećemo dozvoliti - dok ovaj problem nije rešen, da nam se otvaraju novi problemi. Srbija je jedinstvena država, a, naravno, tu podrazumevamo i Kosovo i Metohiju. Sve što je trebalo, sva prava koja treba da se daju predstavnicima nacionalnih manjina, sadržana su u Ustavu Republike Srbije i svaki zakon koji bude u tom smislu usklađen sa Ustavom Republike Srbije, svaki predlog, imaće podršku poslanika SRS-a, a uvek ćemo se suprotstaviti amandmanu ili bilo kakvoj izjavi i reakciji poput ove koja je sadržana u amandmanu kolega Aleksandre Jerkov i Aleksandra Martona.

Hvala, kolega Marašu, na mišljenju koje ste izneli na početku svog izlaganja, ali u daljem nastavku, svakako, niste u pravu.
Jasno je šta se krije iza ovog amandmana, ne zato što dolazi iz te poslaničke grupe, koja je predložila amandman, nego da je iz bilo koje druge poslaničke grupe. Uostalom, i vaše obrazloženje sa, ne znam, 7%, koliko vredi Vojvodina i koliko vredi mišljenje Vojvodine itd., jednostavno, nije prihvatljivo, bar ne za poslanike SRS-a.
Ako ćemo da spuštamo mišljenje na niže teritorijalne organizacione jedinice, hajde onda da krenemo da tražimo za svakog kandidata mišljenje opštine u kojoj se nalazi sud gde je taj radio, ako je radio u sudu, ili gde je firma u kojoj je radio, pa mišljenje opštine gde se rodio, pa mišljenje mesne zajednice gde živi.
Ne možemo na taj način da ignorišemo odredbe Ustava, gospodine Maraš. Vama je to, svakako, vrlo jasno i vi, kao i podnosioci amandmana, pokušavate na jedan drugi način da sada istaknete kao problem nešto u Vojvodini. Zaista ne vidim kakav je problem, barem što se tiče ovog rešenja u zakonu.
Opet ponavljam, o kandidatima smo govorili i može da se govori. Kada se govorilo o kandidatima, mogli smo da pitamo predsednika Republike zašto nema predstavnika nacionalne manjine, zašto nema predstavnika sa Kosova i Metohije?
Zašto nema predstavnika iz Vojvodine? Zašto nema predstavnika iz Valjeva, zašto nema predstavnika iz Kule? Zašto nema .. itd?
To nije suština. Suština je da svaki kandidat treba da ispunjava zakonom određene, zakonom propisane uslove. Naravno, opet ponavljam, da se poštuje ono što je činjenica u Srbiji.
Činjenica je da u Srbiji žive predstavnici nacionalnih manjina i svaki državni organ treba da vodi računa o tome. Osnov za to je Ustav Republike Srbije.
Dakle, dovoljno je kretati se u skladu s odredbama Ustava Republike Srbije, koji garantuje sva ljudska i manjinska prava svima koji žive na teritoriji Republike Srbije. Više od toga nije potrebno i pogotovo je neumesna ova vaša primedba koja se odnosi na 7% budžeta Vojvodine i na to koliko vredi glas iz Vojvodine.
Glas iz Vojvodine, iz bilo kog grada iz Vojvodine, u svakom kontekstu, kolega Maraš, vredi kao glas iz Kosovske Mitrovice, kao glas iz Valjeva, kao glas iz Zemuna, kao glas iz Vranja, iz bilo kog mesta u Republici Srbiji.

Gospodine Mrkonjiću, nije baš po Poslovniku. Poslovnik ima prednost u odnosu na repliku, ali valjda ste hteli zbog kontinuiteta.
Kolega Maraš, kada čitate stav 4. člana 172, koji kaže: "Sa svake od predloženih lista kandidata, jedan od izabranih kandidata mora biti sa teritorije AP", ničeg spornog u tome nema. Pročitajte prethodni stav, koji kaže: "Narodna skupština bira pet sudija Ustavnog suda, između deset kandidata koje predloži predsednik Republike.
Predsednik Republike imenuje pet sudija Ustavnog suda, između deset kandidata koje predloži Narodna skupština. Opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda imenuje pet sudija, između deset kandidata koje na zajedničkoj sednici predlože Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca".
Nije potrebno, u odnosu na ovu ustavnu odredbu, da se pribavlja bilo čije mišljenje, osim predsednika Republike - za jednu grupu, Narodne skupštine Republike Srbije - za drugu grupu, i za treću trećinu - Vrhovnog kasacionog suda.
U ovoj sali su narodni poslanici iz Vojvodine, sa Kosova i Metohije, iz svih krajeva Srbije.
Oni ovde predstavljaju birače koji su ih poslali u ovaj parlament. Oni ovde prenose mišljenje svojih birača, kao što to radi svaki narodni poslanik, kao što narodni poslanici iz SRS-a sa teritorije Vojvodine predstavljaju svoje birače, ali ne kao nekakve autonomaše, nego kao građane Srbije, dakle, potpuno izjednačene u svim pravima i obavezama, bez obzira na to da li su sa teritorije Kosova i Metohije, Vojvodine ili bilo kog drugog dela Srbije.
Kada čitate, nemojte samo da pročitate stav 4, koji se vama čini, zapravo vam se i ne čini, nego to potpuno svesno iznosite, naglašavate tu potrebu da treba da bude na svakoj listi jedan kandidat sa teritorije autonomne pokrajine. Rekla sam, a to smo govorili i prethodnih dana, mi smo zamerili Borisu Tadiću što nema kandidata nacionalnih manjina i iz određenih delova Republike Srbije. To nije sporno.
Nema mesta, u odnosu na stav 3. člana 172, koji sam malopre citirala, za ovaj amandman. Bio bi neustavan taj član zakona kada bi ovaj amandman bio prihvaćen. Postoji samo predlog Narodne skupštine i nema mogućnosti da se inkorporira ovo što je predloženo amandmanom kolega Jerkov i Martona.