Hvala lepo. Dame i gospodo poslanici, koleginica Nada Kolundžija je pokušala citiranjem člana 178. Poslovnika da ubedi narodne poslanike da nema odgovornosti Borisa Tadića zbog činjenice da više od godinu dana bivši ili sadašnji predsednik Ustavnog suda Slobodan Vučetić prima platu i nije penzionisan. Rekla sam ''bivši'' zato što je, kada je obavestio Borisa Tadića, ispunio uslove za penziju, a ''sadašnji'' zato što još uvek prima platu.
Poglavlje XII, između ostalog, govori o postupku za izbor i razrešenje funkcionera koje bira Narodna skupština. Član 178. konkretno govori o predlogu za izbor predsednika i sudija Ustavnog suda, o proceduri pred ovim parlamentom, o predlozima gde se otvara pretres na Narodnoj skupštini, gde Narodna skupština odlučuje o izboru, odnosno razrešenju itd., da sad ne citiram ovaj član jer ga je malopre citirala gospođa Nada Kolundžija.
Ali, to se ne odnosi na ove argumente koje je iznosio gospodin Dragan Todorović. Mi govorimo o činjenici da je Boris Tadić ne slučajno saznao, a čak i da je slučajno saznao, onda je, bar u onom momentu kada se ponaša kao predsednik stranke, mogao sa svojim članom Oliverom Dulićem da nezvanično porazgovara o tome. Ne, nego je Boris Tadić zvanično saznao, zvanično je obavešten od strane predsednika Ustavnog suda i od strane Ustavnog suda, a kolege mi dobacuju da je Skupština tu informaciju dobila 2006. godine.
Hoćete da kažete – u vreme kada gospodin Oliver Dulić nije bio predsednik Parlamenta. To je tačno. Ali, dragi kolega, kada je došao i preuzeo funkciju predsednika Parlamenta, onda Oliver Dulić nije smeo da uradi ono što je uradio, a o tome smo govorili prethodnih dana, da je sve što je našao nezavršeno, sve nezavršene predmete iz prethodnog saziva, spustio u arhivu. Pa je naknadno, na našu intervenciju, pronađeno u arhivi da je Narodna skupština obaveštena 2006. godine o tome da je predsedniku Ustavnog suda istekao mandat.
To gospodina Olivera Dulića ne opravdava. Drugi čovek na nekoj funkciji ne znači da ono što je do tada rađeno treba da se briše i da se sada pojavljuje neko novi sa novim ingerencijama. Dakle, postoji Narodna skupština, postoji predsednik Republike. Bez obzira na to ko je predsednik Narodne skupštine i koja je skupštinska većina, moralo je da se nastavi ono što se nije završilo u vreme prethodnog mandata, kao što je gospodin Boris Tadić bio u obavezi da reaguje onako kako mu Ustav nalaže.

Hvala.
Gospodine Konstantinoviću, nemojte da se posipate pepelom. Govorite da je Narodna skupština bila u obavezi da na predlog Borisa Tadića za izbor pet sudija Ustavnog suda... Šta ste vi, kao skupštinska većina, uradili da se to zaista stavi na dnevni red? Da li ste reagovali? Niste, naravno.
Kažete da gospodin Todorović dovodi građane u zabludu. Čime? Iznoseći istinu o kršenju Ustava od strane Borisa Tadića i Olivera Dulića? Još kažete da je počela izborna kampanja ali nema smisla da se to koristi u izbornoj kampanji. Očigledno je, gospodine Konstantinoviću, da vama smeta to što je već takoreći počela izborna kampanja, pa sada građani Srbije slušaju o tome kako je Boris Tadić kršio Ustav i kako ga i dan-danas krši.
Žao nam je, ali moraćete to da slušate. Moraćete to da slušate i u jednoj ozbiljnoj raspravi u ovom parlamentu, kada se formira Ustavni sud koji će morati da utvrdi, ne samo u ovom slučaju, nego u mnogo slučajeva, koliko puta je Boris Tadić i na koji način prekršio Ustav Republike Srbije.
Kažete: ne može Boris Tadić da se dogovara sa predsednicima Parlamenta. To ja nisam rekla bukvalno, nego sam rekla da ima predsednika Parlamenta iz svoje stranke i da je čak i u toj komunikaciji mogao da dođe do nekih informacija. A, ponavljam, nije opravdanje to što je obaveštenje u Skupštinu stiglo u vreme kada Oliver Dulić nije bio predsednik Parlamenta. Vi niste učestvovali u radu Skupštine, to je takođe opštepoznato, i to je onaj period od nekoliko meseci kada ste samo dolazili da primate plate a niste učestvovali u radu Skupštine – to ste me lepo podsetili.
Ali, Boris Tadić, gospodine Konstantinoviću, nema mogućnost ni da bira ministre. Pa, sećate se kada je birana ova Vlada, kada je rekao da će on da vodi računa o tome kako radi koji ministar iz DS-a, i koji ne bude, po njegovim uslovima, radio dobro, on će da ga menja. Niste tada reagovali i niste rekli: alo, gospodine Borise Tadiću, odakle vama pravo da menjate ministre?
Dakle, Boris Tadić može da kaže šta god hoće, može da se ponaša kako god hoće. Zahvaljujući njegovoj skupštinskoj većini, nismo imali i još uvek nemamo Ustavni sud, nema nadležnog organa koji će da raspravlja i odlučuje o tome da li je predsednik Republike prekršio Ustav.
Ali, gospodine Konstantinoviću, i dame i gospodo, imali mi ili nemali Ustavni sud, poslanička grupa SRS će i na ovom mestu, i na svakom mestu, upozoravati na kršenje Ustava i od strane Borisa Tadića i Olivera Dulića i Vojislava Koštunice.
Podsetićemo vas da ste u ovom periodu imali i dva državna udara – jedan od strane Dulića, a drugi od strane Koštunice.

Svaki put, gospodine Albijaniću, kad kažete ''da li možemo da nastavimo dalje sa radom'', ja se zabrinem za vaše stanje. O kom radu vi govorite? Da li nas zovete da idemo u neku akciju, da kopamo?

Ovo je rasprava po amandmanu, odnosno rasprava po Poslovniku, trenutno izazvana našom raspravom o amandmanu na član 1. Predloga zakona o predsedniku Republike.
Ja zaista moram, pre svega, da pomognem kolegi Milivojeviću, da više ne lupeta sa ovog mesta jer ovo ipak slušaju građani Srbije.
Srbija je parlamentarna demokratija, gospodine Konstantinoviću, i moram da ga naučim, on reče da je u Srbiji na snazi predsednički sistem. Vi znate da nije, pa kažite mu, naučite ga da, kada izađe za govornicu, treba da barata osnovnim činjenicama.
Moram da pomenem onu narodnu – čega se pametan stidi, time se neko drugi ponosi – a odnosi se na vašu izjavu, kolega Milivojeviću. Onako ponosno ste izjavili da smo mi u subotu ovde izglasali kandidate za sudije Ustavnog suda. Jeste li nekad čuli za Ustav? Jeste li nekad čuli za Zakon o sprovođenju Ustava? Jeste li nekad pročitali član 9. toga zakona?
Kada je ova skupština bila u obavezi da uradi ono što je uradila tek u subotu, gospodine Milivojeviću? Čime se ponosite? Kršite ovaj Ustav od kada je donet. Kršite ovaj Ustavni zakon. Nijedan član ovog Ustavnog zakona još uvek nije ispunjen, a imali smo obavezu da ga ispunimo.
Srbija je, zahvaljujući skupštinskoj većini, u neustavnom stanju i dan-danas. Zahvaljujući DS-u, DSS-u, Borisu Tadiću i Vojislavu Koštunici. Dopalo se to vama ili ne, to su činjenice.
Razgovarajte sa svojim kolegama pravnicima koji znaju ovo što ja pričam pa, negde gde vas niko ne čuje, pitajte: da li je ona Vjerica u pravu kada nam je sve ono rekla? Priznaće vam: da, u pravu je.
Kao što je u pravu i za potvrdu ovoga što je gospodin Todorović ovde pokušao da vam objasni, vama naravno vrlo teško, ali građani Srbije su, sigurna sam, razumeli da je Boris Tadić prekršio Ustav i da je, zahvaljujući kršenju Ustava od strane Borisa Tadića, gospodin Slobodan Vučetić godinu i po dana primao platu, a trebalo je da bude penzioner. Ovaj novi Ustavni sud, makar bio i partijski, moraće da raspravlja o tome, a mi ćemo podneti inicijativu.

Hvala, gospodine Džudževiću.
Malopre sam mislila da vas zamolim da tražite objašnjenje od gospodina Dulića, da vidimo da nije došlo do nekih promena u funkcionisanju ovog parlamenta, ali sada vidim, pojavila su se dva poslanika iz DSS-a, iz G17 i dalje nikog nema. To je već danima tako.
Izvinjavam se, tek sada vidim dvojicu kolega iz G17. Dakle, već danima je takvo stanje i pomislim da nije kao u ono vreme kada je DS napustio rad Parlamenta, pa se nisu pojavljivali u sali.
Jasno je da i ovo govori o tome kako je Vlada Republike Srbije podeljena na vladu Vojislava Koštunice i na vladu Božidara Đelića. Kada je ovde predstavnik vlade Božidara Đelića, onda su tu i poslanici DS-a, a kada je neko iz vlade Vojislava Koštunice, onda su tu poslanici DSS-a.
Naravno, to je vaš problem i vaša stvar, ali ovo želim da kažem, pre svega zbog javnosti, da građani Srbije znaju kakav je odnos narodnih poslanika, koje građani biraju, prema problemima koje imaju građani Srbije i kako se narodni poslanici bore i pokušavaju da izbore za rešavanje njihovih problema.
Kada je u pitanju ova rasprava, koja je malopre ovde vođena sa jednom grupom narodnih poslanika i resornim ministrom, ministrom za državnu upravu i lokalnu samoupravu, ili još bolje ''protiv lokalne samouprave'', kada se govori o ovih 11 opština gde su uvedene privremene mere, nisam želela da se uključujem i da se javljam po Poslovniku, ali zaista mislim, gospodine Markoviću, da morate bar ozbiljnije da odgovarate kolegama poslanicima kada vam postavljaju ova i ovakva pitanja.
Vi ste u svih tih 11 opština gde su uvedene privremene mere uveli reciprocitet u odnosu na sastav Vlade Republike Srbije. Kolega Zlatan Jovanović vam je malopre govorio o stanju u Užicu, o broju odbornika SRS-a u Užicu, o tome da sada nikog od radikala nema u tom privremenom veću, i ne samo u Užicu, i ne samo radikala, nego su sada, dakle, u privremenim većima samo predstavnici stranaka koje vrše vlast na nivou Republike.
To je neustavno, gospodine Milane Markoviću. Ali, nažalost, zahvaljujući vašem predsedniku Borisu Tadiću, mi nemamo Ustavni sud, pa nemamo kome ni na to da se žalimo.
Pokušali ste da objasnite kako je necelishodno da raspisujete izbore u nekoj lokalnoj samoupravi gde je već više od godinu dana privremena uprava, gde su privremene mere već uvedene – jer čekate da se raspišu izbori na svim nivoima.
A, s druge strane, kada govorite o raspisivanju izbora za predsednika Republike, onda ste čak u stanju da kažete, ne vi lično, ali vaše stranačke kolege, da je to, otprilike, najvažnije pitanje i da čak ni problem Kosova i Metohije ne treba da ometa izbor predsednika. Jer, kako rekoše vaše kolege, zbog problema na Kosovu i Metohiji ne može da stane život, mi moramo da radimo, moramo da biramo predsednika.
Podsetiću vas, gospodine Markoviću, na to kada ste prvi put ovde govorili u svojstvu ministra. Tada sam vam rekla: zapamtiću ovo što ste rekli, gospodine Milane Markoviću. A rekli ste da garantujete, vi kao ministar, da će svi zakoni, po Ustavnom zakonu, koji se odnose na lokalnu samoupravu biti u Parlamentu u roku koji predviđa Ustavni zakon. Tada sam vam obećala, da ne tražim stenogram, da ću vas podsetiti na to.
Sada vas podsećam da niste održali obećanje i da još uvek nemamo zakone kojima se regulišu lokalni izbori. I niko nam iz DS-a, ili iz drugog dela te vladajuće koalicije, još nije objasnio zašto je bitno održati predsedničke izbore, a nije bitno održati lokalne izbore.
U čemu je razlika ako nas Ustavni zakon obavezuje i na jedno i na drugo, i to u istom roku? Zaista bih volela da nam neko to objasni, pa bar da znamo, možda ste u pravu, možda postoji nešto što mi ne razumemo, ajde pokušajte da nas ubedite i da nam objasnite to.
Kada je reč o ovom zakonu o predsedniku Republike, i amandmanu o kom sam zapravo želela da govorim, i ovaj član 3, na koji je koleginica Nataša Jovanović podnela amandman, govori u prilog onome što ste vi, gospodine ministre, rekli u svom obraćanju ovde – da su ovo tehnički zakoni.
Vi ste ih zaista doživeli kao tehničke zakone. Naravno da ja to ne mogu da prihvatim ... rekli ste, rekli ste, sve što sumnjate, tražićemo stenogram i pročitaću vam tačno kako ste rekli, a rekli ste da se radi o tehničkim zakonima. Naravno, što se tiče poslanika SRS-a, mi nikako ne možemo da prihvatimo da je zakon o predsedniku Republike tehnički zakon.
Istina je, postoji jedno poglavlje Ustava koje nosi naslov ''Predsednik Republike''. Govori o položaju, nadležnostima, izboru predsednika itd., ono što jeste obaveza Ustava, ali zakon treba da razradi ove odredbe Ustava. I šta ste vi sada, za razliku od onih amandmana i članova 1. i 2, gde smo tražili brisanje, sada ću da vam objasnim zbog čega smo tražili brisanje člana 3, i šta nam je sad Vlada odgovorila?
Član 3. govori o nadležnostima predsednika Republike. "Nadležnosti predsednika Republike", to piše u Predlogu zakona, "određene su Ustavom. Ustavom određene nadležnosti predsednika Republike mogu se razraditi zakonom ili drugim propisom samo ako to Ustav izričito dopušta ili ako nalaže njihova priroda".
Da li ste vi zaključili, bar po ovom što je do sada bilo, do ovog člana, da ovu materiju ne treba dalje zakonom razrađivati, ili ste negde pročitali da vam Ustav to izričito ne dopušta, ili je priroda ovog zakona, kako ste napisali u ovom članu 3, takva da mu nije potrebna dalja razrada? Očekujem da ćete to da nam objasnite, jer iz ovog što je napisala Vlada, nisam baš toliko pametna da razumem šta je Vlada htela da kaže.
Kaže Vlada: ''Amandman se ne prihvata. U Predlogu zakona kojim se uređuje položaj predsednika Republike neophodno je da se naglasi da su nadležnosti predsednika Republike određene Ustavom i da one mogu da se razrade samo kad to Ustav nalaže ili kad to proizlazi iz prirode nadležnosti predsednika Republike''.
Ovo je, zaista, nebulozno objašnjenje. Izvinite, ali ja drugi izraz ovde ne mogu da upotrebim.
Kažete da je neophodno da se naglasi da su nadležnosti predsednika Republike određene Ustavom, i to kažete u članu 3, ali vam ne pada na pamet, što bi bilo možda bolje, da ste malo o ovim nadležnostima ponešto rekli i u zakonu o predsedniku.
Ustav kaže da predsednik predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu, ali nigde ne piše da Boris Tadić treba da ode kod Stipa Mesića i da mu se izvini zato što su ustaše proterale Srbe iz Republike Srpske Krajine, a on je to uradio. Nigde ne piše, naravno, ni da se sastane na aerodromu u Skoplju sa Agimom Čekuom.
Mislite da možete ovakvim uopštenim formulacijama da zadovoljite sve ono što vi mislite da je nadležnost, odnosno što misli predsednik – ne pita on, verovatno, ni vas, bar ne vas lično.
Ustav u članu 112 kaže da ''predsednik Republike predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika Vlade, pošto sasluša mišljenje predstavnika izabranih izbornih lista''.
Da li je Boris Tadić uradio ovo posle poslednjih izbora? Nije. Da li je, zato što je Boris Tadić opstruisao konstituisanje i Skupštine i Vlade, Srbija bila bez tih organa nekoliko meseci, skoro pola godine? Da li je to tačno? Tačno je. Ni to niste razradili u ovom zakonu.
"Predsednik Republike predlaže Narodnoj skupštini nosioce funkcija, u skladu sa Ustavom i zakonom". Zašto to niste razradili u ovom zakonu? Je l' vam ovo ne nalaže Ustav ili vam nije naložio Boris Tadić?
Da je ovo lepo razloženo i objašnjeno u Predlogu zakona, onda ne bismo imali situaciju o kojoj je govorio danas gospodin Dragan Todorović, da je Slobodan Vučetić, opet radi javnosti podsećam, obavestio pre više od godinu dana Borisa Tadića da je stekao uslove za penziju, da mu je istekao mandat i da traži od predsednika Republike da Skupštini predloži kandidate za predsednika. Naravno, niti je on to uradio, niti ga vi i dalje zakonom obavezujete da poštuje Ustav.
Dakle, zakon vam je toliko loš, gospodine Milane Markoviću, ne morate da crvenite, jedino ako je tačno, a tačno je, čim je to rekao gospodin Nikolić, da ovo niste pisali vi nego Zoran Balinovac, zaista u njegovo ime ne treba da crvenite, ali nije trebalo da dođete ovde da predstavljate ikebanu, jer je zaista očigledno da niste u stanju da sa narodnim poslanicima govorite o ovim amandmanima.
Ne radi se o tome da vi, kao Vlada, imate drugačiji pristup rešavanju ovog problema nego što ga ima opozicija, što je potpuno normalno i legitimno, ali i u tom slučaju opozicija iznosi svoje stavove, a vi iznosite stavove Vlade. Ne, vi to nemate. Zato što vama nije mnogo stalo ni do ovog zakona, ni do zakona koji će posle doći na dnevni red, zato što vi imate, u vašem delu Vlade, potpuno drugačiju koncepciju.
Vi samo gledate da raspišete te predsedničke izbore. Tu vidite neku šansu. Nećete da čekate ni donošenje ostalih zakona. Mi vam tvrdimo da vam je procena potpuno pogrešna, ali naravno, nama to ne smeta, to će se videti već posle narednih izbora.
Takođe je interesantno – opet se vraćam kratko na ovo što ste komunicirali sa kolegama, po Poslovniku, o raspisivanju lokalnih izbora – kako to da ste zaključili da nije celishodno raspisivati izbore za gradonačelnika Beograda po ovom zakonu, jer tu sada treba da čekamo neki novi zakon koji će, vi kažete, i čitam u novinama, i priča nam Marko Blagojević iz Cesida, koji se hvali da vam je napisao zakon, i ne znam kako ćete i taj zakon da branite jednog dana kad dođe pred ovaj parlament.
Nije vam dobar pristup, gospodo iz Vlade Republike Srbije, to što pokušavate da zbrzite, da upotrebim taj kolokvijalni izraz, tako što ćete da prepišete neke odredbe Ustava i da nam tako poturite zakon koji bi trebalo da bude nešto čime ćete da se hvalite, i već se hvalite u javnosti.
Smeta vam jako kada se vodi rasprava o ovim zakonima zato što građani Srbije koji prate rad Parlamenta mogu da čuju kakve ste vi zaista zakone predložili i da, zapravo, u ovom zakonu o predsedniku Republike nema ni trunke truda ove Vlade, ni vašeg ministarstva, čak ni tog Zorana Balinovca, jer ste samo prepisali ono što vam je svojevremeno Odbor za ustavna pitanja napisao u predlogu ustava, koji je kasnije, naravno, i postao Ustav.

Dame i gospodo narodni poslanici, žao mi je što nakratko prekidam raspravu. Očigledno je da svi poslanici opozicije imaju istovetno mišljenje o amandmanu na član 3. i to bi, svakako, trebalo da zainteresuje predstavnika Vlade.
Javila sam se po Poslovniku zato što smo malopre, za vreme dok je trajala pauza, dobili, pretpostavljam da ste svi to pogledali, izveštaj Zakonodavnog odbora koji je razmatrao Predlog zakona o predsedniku Republike. U najmanju ruku sam šokirana onim što sam malopre videla, sasvim slučajno, u ovom izveštaju.
Zakonodavni odbor predlaže Narodnoj skupštini da odbije amandmane, pa su onda nabrojani amandmani Miletića Mihajlovića, Milene Stanković, Ninoslava Dimitrijevića, Dragana Todorovića, Nebojše Ranđelovića, Željka Vasiljevića, Dejana Mirovića.
Sada pitam predsednika Zakonodavnog odbora: Odakle ste, gospodine predsedniče Zakonodavnog odbora, crpeli pravo da vi, kao Zakonodavni odbor, predložite Narodnoj skupštini da odbije amandmane?
Član 45. Poslovnika je vrlo jasan: ''Zakonodavni odbor razmatra predlog zakona, drugog propisa i opšteg akta koji je upućen Narodnoj skupštini, sa stanovišta njegove usklađenosti sa Ustavom i pravnim sistemom, predlog za donošenje autentičnog tumačenja zakona, drugog propisa i opšteg akta koji je donela Narodna skupština, kao i pitanja jedinstvene zakonodavne metodologije i druga pitanja od značaja za jedinstvenu pravno-tehničku obradu akata koje donosi Narodna skupština.
Zakonodavni odbor razmatra obaveštenja Ustavnog suda o stanju i problemima ostvarivanja ustavnosti i zakonitosti u Republici, mišljenja i ukazivanja Ustavnog suda na potrebu donošenja i izmena zakona i preduzimanja drugih mera radi zaštite ustavnosti i zakonitosti, kao i predloge i inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti zakona i drugih propisa i opštih akata koje je donela Narodna skupština.
Odbor prati i izgrađivanje pravnog sistema i o tome izveštava Narodnu skupštinu''.
Dalje, u članu 146. se kaže: ''Zakonodavni odbor će neblagovremene, nepotpune i amandmane sa uvredljivom sadržinom odbaciti, o čemu će Narodnoj skupštini podneti izveštaj. Odbačeni amandmani ne mogu biti predmet rasprave i o njima se ne glasa''.
Dakle, nigde ne postoji mogućnost da Zakonodavni odbor Narodnoj skupštini predloži da odbije amandmane.
Nisam uspela sada da pogledam sve ove amandmane, gledala sam ih naravno sve prethodno i nisam primetila da je ijedan od podnetih amandmana u suprotnosti sa članom 146, odnosno da je neblagovremen, nepotpun ili sa uvredljivom sadržinom. Sasvim sigurno znam da to nisu amandmani Dragana Todorovića i Dejana Mirovića, ali mislim da nisu ni ostali, barem koliko sam videla.
Dakle, ovo što ste vi pokušali – verovatno da Zakonodavni odbor zamislite kao matični odbor za zakon o predsedniku – to nije moguće, to nije tačno i niste mogli ni po tom osnovu, jer samo takvi odbori mogu da predlože da se odbije neki amandman, naravno sa odgovarajućim obrazloženjem.
Gospodine Ratkoviću, slično je pokušavao ...
(Predsedavajući: Vreme.)
Citirala sam bar dva minuta ... dakle, ovako je pokušavao gospodin Miloš Aligrudić, u vreme kada je bio predsednik Administrativnog odbora, nekoliko puta da podmetne Narodnoj skupštini, i svaki put smo ga upozoravali – nekoliko puta je bio uporan, ali je na kraju odustao od toga.
Vama je ovo drugi put. Zaista je neozbiljno, neodgovorno. Ne znam šta vam je bila namera. Da li da skratite raspravu o amandmanima? Zaista ne znam zašto radite ono na šta nemate prava na osnovu Poslovnika.
Glasaćete kako vi hoćete, usvojićete zakon bez ijednog prihvaćenog amandmana, nama je to jasno. Ali, to ne znači da možete da nam zabranite da učestvujemo u radu i da vas upozoravamo svakodnevno i svakominutno na ovaj Poslovnik. Koliko god se vi ljutili što mi koristimo Poslovnik, po vašoj oceni prekomerno, zaista radite takve stvari da mi to moramo da činimo.

Član 1: ''Ovim poslovnikom uređuje se organizacija i rad Narodne skupštine Republike Srbije (u daljem tekstu: Narodna skupština) i način ostvarivanja prava i dužnosti narodnih poslanika''.
Član 2: ''Narodnu skupštinu predstavlja predsednik Narodne skupštine''.
Član 3: ''Pečat Narodne skupštine je okruglog oblika sa grbom Republike Srbije u sredini i sa natpisom, ćiriličkim pismom, oko njega: 'Republika Srbija – Narodna skupština'.''
Izvinjavam se, dame i gospodo, ovako je izgledalo obrazloženje kolege Ratkovića. Počeo je da čita članove našeg poslovnika koji nemaju veze s onim što sam ja postavila kao pitanje i ni u čemu od onoga što ste pročitali niste našli mogućnost da Zakonodavni odbor predloži Narodnoj skupštini da odbije amandmane. To je suština.
Ako ste hteli nešto da kažete, onda je trebalo to da objasnite. Pročitali ste sve ono što sam ja već citirala. Što onda niste čitali nadležnosti svih odbora, pa biste onda jasno videli koji odbor ima ovakvu mogućnost, koji je eventualno matični odbor za ovaj zakon.
O tome će kolega Martinović, pa neću da uzimam ono što je on želeo da kaže.
To što ste vi nama pročitali šta Zakonodavni odbor može, šta ne može, kako odbori uopšteno rade – to apsolutno nema veze sa onim što sam ja stavila kao primedbu na ovaj izveštaj Zakonodavnog odbora. Pokazali ste nam, kolega Ratkoviću, da nemate adekvatan odgovor. Zapravo ste pokazali da ste ovaj izveštaj uradili suprotno Poslovniku Narodne skupštine.
Ako ćete ponovo da se javite, da nastavite da čitate, onda mi recite šta planirate da čitate, da vam pomognem. Evo, ja ću da pročitam.
Zaista je neozbiljno i neodgovorno. Ne treba meni u pisanoj formi – da li će biti u pismenoj, to zavisi od vas. Dakle, ne treba mi u pisanoj formi, ja odlično znam i sigurna sam da su svi narodni poslanici mišljenja da sam ja u pravu. Čak i vi to verujete, ali ne znam šta vam bi, ne možete da kažete, ne znam šta vam je bilo da ovakvu grešku napravite.
Ali, ovo govorim pre svega radi zapisnika i radi javnosti, da građani Srbije razumeju na koji način funkcioniše Narodna skupština, skupštinska većina, Vlada Republike Srbije, koliko vas ne interesuju ni Ustav, ni zakon, ni podzakonski akti. Vi radite nešto što se vama navrne da mislite da treba. Na osnovu čega – baš vas briga. To je suština moje intervencije.
Uzgred, na ime onoga što je gospodin Todorović malopre govorio o platama u Narodnoj banci, o tri milijarde dinara, u međuvremenu smo dobili informaciju da je, recimo, budžet opštine Pančevo tri milijarde dinara. Zamislite koliko bi, recimo, malih opština trebalo da se sabere, koliki broj opština zajedno nema tri milijarde dinara u budžetu, kolike su zarade u Narodnoj banci. A, kolika je Jelašićeva – to, kao što ste čuli malopre, ne sme da se obelodani.

Hvala. Dame i gospodo poslanici, čini mi se da je potrebno jedno malo razjašnjenje kada su u pitanju amandmani na član 4, i kolege Zlatana Jovanovića i Srđana Šajna.
Najpre, nadam se da je svima apsolutno jasno da mi imamo tri ravnopravne grane vlasti – zakonodavnu, izvršnu i sudsku; da je zakonodavna grana vlasti, iako ravnopravna, na neki način, rekla bih, ravnopravnija od ostalih, u smislu što bira izvršnu vlast, što bira sudsku vlast, što po sadašnjem Ustavu ima mogućnost razrešenja predsednika Republike koji je, inače, takođe izvršna vlast. Ali, mi imamo, opet radi razjašnjenja, bicefalnu izvršnu vlast, znači Vladu i predsednika Republike.
Čini mi se da kolega Baralić, bez namere da izazivam repliku, možda nije razumeo ove amandmane, za koje mi u SRS mislimo da su prihvatljivi.
Istina, amandmani nisu identični. Amandman koji je podneo Zlatan Jovanović predviđa da uslove za izvršenje funkcije i nadležnosti predsednika Republike obezbeđuje Vlada. Ovo ''ministarstva i drugi državni organi u skladu s propisima'' predloženo je da se briše.
Zaista, ako kažemo Vlada, šta znači uz Vladu i ministarstva? Čuli smo jedno potpuno nebulozno obrazloženje – imamo ga i u obrazloženju predloga zakona a i u obrazloženju zašto se ne prihvataju ovi amandmani – da ministarstva nisu Vlada.
To je nešto što sam, zaista, prvi put čula. Najpre sam, kada sam to pročitala u ovom predlogu zakona, mislila da se radi o štamparskoj grešci. Međutim, kada sam to videla i u obrazloženju, onda vidim da neko ko je pisao i obrazloženje zakona i obrazloženje zašto se ne prihvataju određeni amandmani – zaista misli da ministarstva nisu Vlada.
Pitam trenutno odsutnog ministra: šta čini Vladu, ko čini Vladu, ako je ne čine ministarstva?
Naravno, u ovom smislu, i svi drugi državni organi takođe su Vladini organi, osim sudske grane vlasti. Ako se ovde mislilo na neke agencije, direkcije, javna preduzeća, sve su to Vladini organi i sasvim je dovoljno reći "Vlada".
Ovo što je kolega Šajn predložio, da se ispred reči ''Vlada'' unese i ''Narodna skupština'', da uslove za izvršenje funkcije i nadležnosti predsednika Republike obezbeđuju i Skupština i Vlada, takođe je umesno, ali bi i u tom slučaju trebalo da se briše ovaj dodatak: "ministarstva i drugi državni organi ...".
U obrazloženju samog predloga zakona, kada je obrazlagan član 4, rečeno je: "Načelno se propisuje da uslove za vršenje funkcije i nadležnosti predsednika Republike obezbeđuju Vlada, ministarstva i drugi državni organi u skladu s propisima. Reč je o spletu pravila, sadržanim unutar pravnog poretka Srbije kojima se određuju državni organi koji svojim radom – putem subordinacije ili saradnje – omogućavaju predsedniku Republike da izvršava svoju funkciju i nadležnosti. Tako, primera radi, poslove koji su vezani za nadležnost predsednika Republike da daje pomilovanja vrše sudovi i Ministarstvo pravde itd."
Ovakvo obrazloženje nikako ne može da se uklopi u ovaj član 4. Moglo je onda da stoji, u krajnjem slučaju, ako smo hteli da obuhvatimo sve grane vlasti koje obezbeđuju uslove za izvršenje funkcije i nadležnosti predsednika, da to budu i Narodna skupština i Vlada i sudska grana vlasti.
Možda bi to bilo, recimo, najbolje rešenje, ali nikako ne u smislu kako je kolega Baralić razumeo (ponovo kažem, nemam nameru da izazivam repliku), da su svi ovi drugi organi nekakav servis predsednika Republike. Ne, nikako. Naravno da ne, jer predsednika Republike biraju građani, ali predsednika Republike smenjuje Narodna skupština. Predsednik Republike nema nikakvih ingerencija nad Narodnom skupštinom i pretpostavljam da to ni za koga nije sporno.
Ali, kada se kaže da se obezbeđuju uslovi, uslovi su i sredstva, i Narodna skupština, na predlog Vlade, opredeljuje sredstva u budžetu za predsednika Republike. I to je vrlo značajna uloga Narodne skupštine.
Znate da svake godine, od kada je Tadić predsednik, govorimo (a sigurno će to biti i kada ovih dana budemo govorili o budžetu za narednu godinu) o tome kako se finansira predsednik, zašto osim budžetskih sredstava postoje još neka sredstva, koja su, ko to može da finansira našeg predsednika a da nije budžet?
Pa onda ono čuveno pitanje: iz čega se finansira Narodna kancelarija? Da ne govorimo o tome koja je uloga Narodne kancelarije predsednika, koja se pretvorila u kancelarije mesnih zajednica u svakoj mesnoj zajednici gde DS ima vlast, naravno i u svakoj opštini.
A šta imaju građani od Narodne kancelarije? Obrate se pismom Narodnoj kancelariji, iznesu problem i dobiju, to dok je još Đilas bio direktor Narodne kancelarije, odgovor koji kaže: "Poštovani Marko Markoviću (koji se obratio), Narodna kancelarija je primila vaše pismo, upoznali smo se sa vašim problemom i obaveštavamo vas da ne možemo da vam pomognemo. Hvala što ste se javili."
To je toliko ponižavajuće i sramno za tog građanina koji očekuje nešto od svog predsednika i od Narodne kancelarije, koja se tako predstavlja u medijima.
Dakle, i ta narodna kancelarija se finansira nekim sredstvima, kroz budžet. Moram da priznam da još uvek nisam detaljno pogledala budžet za narednu godinu, pa ne znam da li su predviđena neka sredstva za Narodnu kancelariju, pošto je prošle godine to volšebno pokušano da se izbegne, da bi se sprečila uopšte priča o ulozi Narodne kancelarije i Draganu Đilasu, kao tadašnjem direktoru Narodne kancelarije itd.
Da se vratim na ovaj amandman. Nikako nije bila intencija, bar ne poslaničke grupe SRS, a ubeđena sam ni gospodina Šajna, da bilo koji državni organ podredi predsedniku Republike. Predsednik ima svoje ingerencije sadržane u Ustavu i samo u okviru toga može da se kreće. Nijedan drugi organ nije u ulozi da na bilo koji način servisira, ne daj bože, predsednika Republike, ma ko bio. Kad kažem predsednik Republike, ne mislim na Borisa Tadića, mislim na instituciju predsednika Republike.
Imamo ideju, gospodine ministre, da bi bilo dobro, ako ne prihvatate amandman SRS-a, a eventualno se opredelite da prihvatite amandman gospodina Šajna, da se napravi pravnotehnička redakcija, pod uslovom da se gospodin Šajn s tim slaže.
Bilo bi dobro da Zakonodavni odbor – to mu je uloga, gospodine Ratkoviću – napravi pravnotehničku redakciju člana 4. Predloga zakona i da na taj način u njemu budu sadržani svi relevantni državni organi, odnosno sve grane vlasti. Ali, ponavljam, ne na način da tu bilo ko kome bude servis, jer su to ravnopravne grane vlasti, nego se zna ko koju vrstu posla, u skladu sa Ustavom, obavlja i to treba da bude sadržano i u ovom zakonu.

Hvala. Najpre, gospodine ministre, ako ste malopre mislili da ćete ostaviti utisak da ste mnogo pametni i da znate najviše, niste uspeli.
Naravno da mi znamo ko čini Vladu, i naravno da znamo šta su ministarstva, ali sada ja vas pitam: ko je na čelu vašeg ministarstva, da li ste vi, kao ministar, ili vaša baba? Valjda se zna ko je na čelu ministarstva i ko su članovi Vlade. Zaista, nije vam uspelo, u svakom slučaju.
Dakle, amandman koji je podneo kolega Nemanja Šarović odnosi se na član 5, čiji je naslov ''Sedište predsednika Republike i radni prostor''.
Kaže se: ''Sedište predsednika Republike je u Beogradu'', što nije sporno. ''Rezidencijalni prostor, protokolarne objekte, objekte za boravak predsednika Republike i članova njegovog domaćinstva u zemlji u inostranstvu i radni prostor Generalnog sekretarijata predsednika Republike i Vojnog kabineta predsednika Republike određuje Vlada pošto pribavi saglasnost predsednika Republike''.
Ovde smo imali dve bitne primedbe. Najpre: šta znače članovi njegovog, predsednikovog domaćinstva? Nemamo tačnu odrednicu da su to članovi porodičnog domaćinstva, a u svim zakonima, kada se govori o domaćinstvu, onda se govori o članovima porodičnog domaćinstva i tačno se zna, po zakonu, ko su članovi porodičnog domaćinstva.
Ako se kaže uopšte članovi domaćinstva, znate, predsednik Republike živi u rezidencijalnom objektu, mnogo velikom, i tu postoje domaćice, spremačice, baštovani, vozači, čuvari... I sada, kada krene predsednik negde, ili tu gde je, da li će svi ti ljudi da se predstave kao članovi domaćinstva?
Bukvalno gledano, svi su oni članovi domaćinstva – svi su tu, svi žive u tom domaćinstvu, rade u tom domaćinstvu, primaju platu iz budžeta kao što je prima i predsednik Republike – znači, to su, u najširem smislu reči, članovi domaćinstva. Da li takve članove domaćinstva treba tretirati kao članove porodičnog domaćinstva predsednika Republike? Naravno da ne treba.
Kada je u pitanju odlazak predsednika Republike i članova njegovog domaćinstva u inostranstvo, postavlja se pitanje ko su članovi domaćinstva, koga će sve predsednik da vodi u beli svet. Da li će i tada kao članovi njegovog domaćinstva da se tretiraju i vozač, i domaćica, i ako žena ne može da ide – ljubavnica, i bračna deca, i vanbračna deca... Zaista je vrlo širok dijapazon koji ste ovde ostavili predsedniku.
Opet vas upozoravamo da ovo nije zakon o Borisu Tadiću, već zakon o instituciji predsednika Republike. Zato mislimo da je zaista neophodno da se ovde naglasi da se radi o njegovom porodičnom domaćinstvu.
S druge strane, predvideli smo da se briše ''u zemlji i inostranstvu''. Naravno, u zemlji treba da postoji i zna se koja je to rezidencija gde treba da boravi predsednik Republike, i treba, to nije sporno. Ne treba biti demagog kada je u pitanju smeštaj predsednika Republike dok obavlja tu funkciju, kao i predsednika Vlade itd.
Jednostavno, nije moguće da neko ko obavlja takvu funkciju živi u stambenoj zgradi, da tu stambenu zgradu na svakom spratu čuva jedna grupa policajaca ili, kako je za predsednika predviđeno, pripadnici Vojne bezbednosti itd.
Dakle, to nije sporno, ali je sporan ovaj drugi deo. Šta znači ''u inostranstvu''? Zaista nema potrebe da zakon definiše gde će predsednik da se kreće u inostranstvu.
Naravno da treba da postoje službe, postoji protokol, imamo ambasade. Ambasadori su ti koji će da odrede gde će predsednik da boravi dok je u inostranstvu, gde se sastaje, odnosno pretpostavljamo da tamo ide u zvanične posete pa mu je već obezbeđeno i gde drži konferenciju i gde se sastaje sa predstavnicima drugih država itd.
Jednostavno, ovoj odredbi nije mesto u zakonu. Potpuno je besmisleno, a to se vidi i iz obrazloženja Vlade Republike Srbije.
Najpre imamo obrazloženje u samom tekstu zakona, gde se samo kaže: ''Sedište predsednika Republike je u Beogradu, a Vlada određuje rezidencijalni prostor...'' – znači, potpuno prepisano, da sad ne čitam i ne trošim vreme. U obrazloženju Vlade nam nije objašnjeno zašto je ovo ovako predviđeno, nego je samo prepisan član o kojem se govori sada, a to je član 5.
U obrazloženju zašto se ne prihvata amandman Nemanje Šarovića kaže se: „Amandman se ne prihvata. Neophodno je da se predsedniku Republike omoguće rezidencijalni prostor, protokolarni objekti i objekti za boravak i u zemlji i u inostranstvu“.
Dakle, ništa novo nam niste rekli. Niste nam objasnili zašto to mora, zašto mislite da je neophodno, zašto ne prihvatate ovo što sam upravo izložila, a to je da predsednikov protokol i ambasada sve ovo uređuju, odnosno predsednikov protokol i protokol predsednika druge države kod kojeg on ide u zvaničnu posetu.
Još gore, zanemarili ste ovaj deo našeg amandmana koji se odnosi na članove porodičnog domaćinstva. Tu nemamo nikakav odgovor. Ništa niste rekli o tome da li prihvatate ili ne prihvatate da, kada se govori o domaćinstvu predsednika Republike, treba da se označi da se govori o njegovom porodičnom domaćinstvu.
Dakle, očigledno je, kao i zakon što je pisan kao nogom, tako su pisana i obrazloženja zašto se ne prihvataju amandmani narodnih poslanika. Zaista vrlo neozbiljno, vrlo neodgovorno.
Ponavljam ono što ste danas više puta čuli. Govorimo o zakonu o predsedniku Republike. To je ozbiljan zakon, o ozbiljnom državnom funkcioneru sa ozbiljnim i odgovornim obavezama i, ako ste vi ovako šarlatanski shvatili predlog ovog zakona i naše amandmane, onda se naš posao zaista čini potpuno uzaludnim.
Ne mislim da morate i da treba da prihvatite apsolutno svaki naš amandman jer, kada biste to uradili, onda biste prihvatili koncepcijsko rešenje Srpske radikalne stranke. Jasno mi je da vi to nećete, ali kada vas upozoravamo amandmanima na nešto što je tehničke prirode, što je takvog karaktera da pomaže boljoj primeni zakona, da onemogućava ili maksimalno smanjuje zloupotrebu kod primene zakona, onda zaista ne razumem, i svaki put ću to da vam ponavljam, ne razumem tu sujetu, ni vas kao ministra, ni Vlade Republike Srbije.
Kažem vam, zanemarili ste uopšte da nam objasnite. Sada vas pitam, gospodine ministre, i zamolila bih vas lepo da odgovorite, da li mislite da u članu 5, kada se govori o domaćinstvu predsednika Republike, treba da stoji ''njegovo porodično domaćinstvo'', jer nemamo mišljenje Vlade na tu našu primedbu.

Dame i gospodo poslanici, amandman kolege Rajka Baralića na član 7. je dobar amandman i poslanička grupa SRS će, u Danu za glasanje, glasati za ovaj amandman.
Podsećam da se ovaj amandman odnosi na sredstva za rad predsednika Republike i Generalnog sekretarijata predsednika Republike koja se obezbeđuju u budžetu Republike Srbije i dobro je što je kolega Baralić predložio da se briše ovo ''na predlog predsednika Republike''.
U situaciji kada imamo ovoliko štrajkova korisnika budžetskih sredstava, kada predstavnici sindikata ne mogu da se dogovore s Vladom da se poveća plata prosvetnim radnicima, da se poveća plata zaposlenima u organima uprave, mi predsedniku Republike zakonom ostavljamo mogućnost da on sam predlaže koliko mu treba para. To nije prihvatljivo. Možda u nekim boljim vremenima, u nekoj bogatijoj Srbiji, u ovoj sad – svakako ne.
Naravno, ne mislimo mi da predsedniku Republike ne treba obezbediti odgovarajuća sredstva, da bude ograničen u smislu da ne može normalno da funkcioniše, ne mislimo da treba da ima solidnu zaradu itd. Sve je to nesporno, ali kosi se sa zdravim razumom − da od svih korisnika budžeta jedino predsednik Republike ima mogućnost da kaže: dajte meni toliko.
Sa kolegom Baralićem se samo ne slažem u obrazloženju. On je rekao da njegov amandman treba prihvatiti zato što je neprihvatljivo da se predsednik obruka, da zatraži ne znam koliko novca, pa mu Skupština ili Vlada to ne prihvati, pa dovodimo predsednika u neprijatnu situaciju. Nisu to motivi zbog kojih ćemo mi glasati za vaš amandman, kolega Baraliću. Naprotiv, predsednik države treba, kao i svi državni funkcioneri, da deli sudbinu svog naroda i u dobrim i u lošim situacijama.
Ako zaposleni u Kabinetu predsednika imaju iste plate kao što imaju zaposleni u Skupštini ili u ministarstvima u Republici Srbiji, onda su to katastrofalno niske zarade. Ne znam kolika je plata, recimo, predsednikovog vozača, ali su plate vozača u Skupštini i u ministarstvima, u zavisnosti od radnog staža, od šesnaest do dvadeset hiljada dinara.
Mislim da nije prihvatljivo da u takvoj situaciji – ne upoređujem, naravno, funkciju predsednika sa ovim poslovima o kojima sam govorila – ali neprihvatljivo je, pogotovo kad i vi iz Vlade nemate pravo obrazloženje zbog čega je to tako.
Šta ste napisali kolegi Rajku Baraliću, zašto ne prihvatate njegov amandman? ''Amandman se ne prihvata. Predsednik Republike, kao samostalan i nezavisan organ, mora da ima pravo da predlaže iznos sredstava koji su potrebni za njegov rad i rad Generalnog sekretarijata''.
U obrazloženju zašto ne prihvatate amandman kažete: to je zato što predsednik mora. Ali to nije argument, gospodine Milane Markoviću. Ako imate neki argument, morate da nam kažete zbog čega mislite da mora. Već ste u Predlogu zakona rekli da predsednik sam određuje, da traži koliko mu treba novca.
Vi kažete: on to mora. A nama i dalje nije jasno zašto on to mora, jer mislimo ne da on to ne mora, nego da on to uopšte ne treba.
Da li ovo znači da ste, kada ste predlagali budžet, pitali gospođu Vidu Petrović Škero, predsednika Vrhovnog suda Srbije, (jer su i sudovi takođe nezavisni organi kao i predsednik, kao što rekoste) koliko joj treba novca za pravosuđe u Srbiji i dali joj onoliko koliko je ona rekla?
Ako je to tako, da li je ministar prosvete, vaš kolega, da bi sprečio štrajk prosvetara, da bi đacima njihovi nastavnici držali normalne časove, rekao: meni treba toliko i toliko para? Da li je dobio toliko para, ako je uopšte tražio? Naravno da nije.
Da ne nabrajam dalje, mogla bih da nabrajam koliko hoćete primera. Da li ste pitali penzionere koliko njima treba da bi im se povećale penzije, da bi mogli pristojno da žive? Niste ih pitali. Određujete koliko vi hoćete.
Zaista ne postoji nijedan opravdani razlog. Zašto baš predsednik Republike i zašto baš sad?
Već treći put danas govorim: ovo je Predlog zakona o predsedniku Republike, a ne predlog zakona o Borisu Tadiću. Ako se ne prihvati amandman kolege Rajka Baralića, onda vi samo potvrđujete da je ovo zakon za Borisa Tadića i da on treba sad da uzme koliko god mu treba za izbornu kampanju – što više traži, vi ćete da mu date, da bi mogao, pored redovnih sredstava koja dobija, i ta sredstva da koristi za izbornu kampanju. Ovo je neprihvatljivo, o kom god predsedniku da se radi.
Sad, otvoreno, mi srpski radikali sumnjamo da je ovo namenjeno izbornoj kampanji Borisa Tadića – da će onda on moći da kaže koliko hoće, da ćete vi to da predložite kao Vlada, i da će Skupština to da prihvati.
I ako se ne radi o tome, mislimo da je ovako nešto neprihvatljivo. Ne može predsednik imati ovu privilegiju. Određene privilegije predsednik treba da ima, ali ovu privilegiju, da on bude taj koji će da kaže ''uzmi, Šemso, koliko ti drago iz državnog budžeta, od građana Srbije'' − to ne može da bude prihvatljivo sa aspekta SRS-a.
Dakle, mi ćemo glasati za ovaj amandman.

Dame i gospodo, podnela sam amandman na član 8. stav 1. zakona o predsedniku i, takođe, predlog da se stav 2. ovog člana briše.
Kako biste znali o čemu se radi, reći ću da član 8. govori: ''Predsednika Republike i članove njegovog domaćinstva obezbeđuju policija, Vojska Srbije i drugi organi u skladu s potreba predsednika Republike i propisom koji donosi Vlada''.
Stav 2. kaže: ''Propisom koji donosi Vlada mogu da se odrede i druga lica koja imaju pravo na isto obezbeđenje kao predsednik Republike''.
Najpre imam primedbu, kao što smo već imali u jednom prethodnom članu, da je neophodno, kada se govori o domaćinstvu predsednika Republike, da se jasno kaže, u skladu sa Porodičnim zakonom, da se radi o porodičnom domaćinstvu.
Opet ponavljam, kad god je reč o nečijem domaćinstvu, bilo da su u pitanju neke privilegije, prava ili obaveze, uvek se to odnosi isključivo na porodično domaćinstvo. Predsednik Republike nema nikakvo pravo da se u tome razlikuje od ostalih građana Republike Srbije.
I opet, u svom obrazloženju zašto ne prihvata amandman, Vlada nije napisala zašto ne prihvata ovaj deo amandmana gde se insistira na tome da se radi o porodičnom domaćinstvu predsednika Republike.
Ovde se govori o obezbeđenju predsednika Republike. Normalno, predsednik Republike i treba da ima obezbeđenje, ali ne na ovaj način (o tome ću malo kasnije da govorim). Ako vi zakonom predviđate da na obezbeđenje imaju pravo i članovi njegovog domaćinstva – ljudi moji, da li vi razumete koliko je to širok pojam, ko sve onda u okruženju predsednika ima pravo da ga čuvaju Kobre, Žandarmerija i ne znam koji još nadležni organi.
Ovde predviđate da predsednika i to njegovo široko nedefinisano domaćinstvo, ''obezbeđuju policija, Vojska Srbije i drugi organi u skladu s potrebama predsednika Republike i propisom koji donosi Vlada''.
Pitali smo vas i u načelnoj raspravi, najpre, koji su to drugi organi. Pored vojske i policije, koji su to drugi organi koji obezbeđuju predsednika i veliki broj članova njegovog domaćinstva? I zašto Vojska Srbije obezbeđuje predsednika, prema predlogu ovog zakona? – to smo, takođe, pitali u načelnoj raspravi.
Podsećam vas, gospodo iz DOS-a, šta ste sve do 2000. godine pričali o policijskoj državi Srbiji i o obezbeđenju ovog ili onog, a tada, verujte, niko, ili gotovo niko, nije išao, bar niko od ministara nije išao sa obezbeđenjem. Predsednik je, za ove vaše uslove, imao vrlo, vrlo skromno obezbeđenje. Predsednik Vlade takođe.
A vi sad imate obezbeđenje, maltene, za svakog činovnika u Vladi Republike Srbije. To je zaista neprihvatljivo. Ako je to ono što ste postigli nakon petooktobarskog puča, onda je to zaista ispod svakog nivoa i ispod časti svakom građaninu Srbije.
Zašto su građani Srbije dovoljno bezbedni ako ih čuva naša policija, a ubeđena sam da jesu, a predsednik Republike nije dovoljno bezbedan ako ga čuva naša policija, već mu treba još i Vojska Srbije?
Vojsku Srbije ste ionako sveli samo na obezbeđenje tih najvažnijih vam ličnosti u državi Srbiji. Kako sada stvari stoje, uz dobru komunikaciju Šutanovca, kao ministra vojnog, i predsednika Srbije, to što je vojske, to će biti u obezbeđenju predsednika i njegovog ovog velikog okruženja.
I dalje nemamo odgovor. Očigledno, nećemo ni dobiti odgovor na pitanje šta podrazumeva ovo domaćinstvo. Opet ću da vas pitam da li ovo znači da će Vojska Srbije i policija, a posebno i drugi organi, a ne znamo koji su to drugi organi, da obezbeđuju sve one koji pomažu i koji vode računa o rezidenciji predsednika? Da li to znači da će i predsednikovi prijatelji, da ne kažem neki grublji izraz, prijateljice itd., da li će svi imati obezbeđenje koje će plaćati građani ove države?
Pogotovo nam je neprihvatljivo ovo što ste predvideli da propisom koji donosi Vlada mogu da se odrede i druga lica koja imaju pravo na isto obezbeđenje kao predsednik Republike. Koja li su to druga lica? – niste nam objasnili, gospodo iz Vlade Republike Srbije.
Rekli ste da se amandman ne prihvata i da će propisom Vlade biti određena lica koja imaju pravo na obezbeđenje kao i predsednik Republike (njegovi saradnici, članovi stranih i domaćih delegacija koje borave kod predsednika Republike itd.).
Ovo obrazloženje zaista ne vredi ništa. Ovakvim obrazloženjima, neko vam je to već danas rekao, Vlada Republike Srbije vređa inteligenciju i narodnih poslanika i građana Srbije.
Isto ono što ste napisali kao predlog člana 8. u stavu 2, napisali ste i kao obrazloženje zbog čega ne prihvatate amandman da se ovo briše.
Ko su predsednikovi saradnici koji će nekim posebnim aktom Vlade biti definisani kao lica kojima treba da se obezbedi posebno obezbeđenje od strane policije, Vojske Srbije i drugih organa?
Ako ste već rekli u prvom stavu da predsednika Republike i članove njegovog domaćinstva obezbeđuju policija, Vojska Srbije i drugi organi u skladu s potrebama predsednika i propisom koji donosi Vlada, zašto sada ovaj propis i šta će Vlada da propiše, odnosno koja će lica da odredi kao lica kojima će biti pružena posebna zaštita od strane vojske i policije?
Kada smo malopre komentarisali amandman na član 7, da li predsedniku treba dopustiti ili ne da sam traži koliko mu treba para, onda je obrazloženje bilo da je predsednik samostalan i nezavisan. A kad treba da se određuje koga sve treba da čuvaju vojska i policija, onda nije samostalan i nezavisan, onda će tu da mu pomogne Vlada Republike Srbije, onda će Vlada Republike Srbije, svojim propisom, da odredi koja su to lica. Ovako paušalna i ovako apstraktna odredba, jednostavno, ne može da opstane.
Zaista mi je žao što ministar izađe. Očigledno nema nameru niti ima želju da raspravlja o amandmanima sa narodnim poslanicima. To je samo potvrda onoga što mu je danas rekao gospodin Tomislav Nikolić, da on verovatno ne zna ni šta piše u ovom zakonu, da je ovaj zakon pisao Zoran Balinovac, da je obrazloženja zašto se ne prihvataju amandmani narodnih poslanika pisao Zoran Balinovac i zato ministar nema ni volju ni želju da se upusti u ovakvu raspravu.
Lepo sam ga malopre zamolila da nam kaže zašto Vlada nije prihvatila onaj prethodni amandman, gde smo insistirali da se uz reči "domaćinstvo predsednika Republike" napiše da se radi o porodičnom domaćinstvu predsednika. U ovom članu 8. imamo istu primedbu. Opet nemamo u obrazloženju Vlade zašto to ne može da se prihvati i to je nama zaista vrlo simptomatično.
Čuli smo danas ovde određene primedbe na ponašanje predsednika Parlamenta, u smislu putovanja, nekakvih savetnika, obezbeđenja itd. Ne znamo da li je to tačno, čekamo odgovor, kao što nam je predsednik rekao.
Zamislite šta će se onda desiti sa predsednikom Republike, koju će on svitu da vodi o državnom trošku. Naravno da predsednik Republike treba da ima određen tim, treba određeni ljudi s njim da putuju, to nije sporno, ali sve to mora da bude u nekakvim normalnim granicama i, što je najbitnije, u granicama striktno određenim zakonom.
Ako nećete da prihvatite amandman da se ovde radi samo o porodičnom domaćinstvu predsednika Republike, onda napišite i izglasajte da će posebno obezbeđenje, od strane Vojske Srbije, policije i drugih organa, u skladu sa potrebama predsednika, imati, pored predsednika, njegova uža porodica, njegova šira porodica, njegova ljubavnica, njegova bračna i vanbračna deca, njegovo obezbeđenje u sedam krugova, njegovih 27 savetnika, njegovi šefovi narodnih kancelarija...
Dakle, nemamo mi ništa protiv, napišite ono što mislite da je vaš stav, da je stav Vlade Republike Srbije, i izglasajte to, donesite takav zakon. Mi smo vam rekli, kakav god zakon da donesete, bilo da se radi o zakonu o predsedniku Republike ili bilo kojem drugom zakonu, stavljaćemo primedbe do momenta dok se zakon ne usvoji. Od momenta kada se usvoji i kada stupi na snagu, svaki zakon ćemo apsolutno poštovati, do nekog drugog momenta, kada budemo u prilici da ga menjamo.
Zato od vas tražimo da ne ostavljate nedorečene odredbe, nego da jasno i glasno kažete da građani Srbije znaju koga vi to sve, uz predsednika, hoćete da štitite.
Opet vam ponavljam, ovaj zakon ste slobodno mogli nazvati – predlog zakona o Borisu Tadiću, a mi hoćemo da ovaj parlament donese zakon o predsedniku Republike. Ko god bio predsednik Republike, moraće da se povinuje odredbama ovog zakona.
Mislimo da je nedopustivo da, ne samo ovaj nego bilo koji zakon, bude nedorečen, da ne bude konkretan, da norme nisu koncizne, jasne. Iz ovoga što ste predvideli u članu 8. vidi se da je upravo sve tako. Dakle, nema preciznosti, nema koncizne pravne norme, nema konkretne pravne norme. Ostavlja se na široko tumačenje, najgore je što se ne zna ni kome.
Da li će predsednik biti taj koji će svako jutro da vas obaveštava kome još treba jedna jedinica Kobri, koliko mu još policije treba, koliko mu još vojske treba, da li će to biti regulisano nekim propisom koji donosi Vlada, jer će Vlada da određuje koja su to druga lica koja imaju pravo na isto obezbeđenje, zamislite – na isto obezbeđenje kao predsednik.
Ljudi moji, ovo je zaista previše. Žao mi je, ponavljam, što ministar nije tu, da pokuša da se uključi konačno u ovaj rad, jer on, zapravo, potpuno nepotrebno sedi ovde dok govorimo o ovom zakonu, jer je očigledno da on zaista nema pojma šta u ovom zakonu piše.
Sada ga pozivam, još nije kasno da se uključi, tek smo stigli do amandmana na član 8. Pozivam ga da se uključi u rad po ovom zakonu. Neka pozove Zorana Balinovca, neka mu kaže Balinovac šta je imao nameru kada je ovo pisao, ako već nećete da dovedete Balinovca u ovu salu, iako, po zakonu, imate na to pravo.
Ali, dobro, to je vaša stvar. Onda bar insistiramo da ministar, koji ovde sedi, bude čovek sa kojim možemo da razgovaramo. On sad, ja mislim, ne zna ni da li mi pričamo o zakonu o izboru predsednika ili o zakonu o predsedniku – toliko se udubio i toliko je zainteresovan za ono što mi radimo.

Hvala. Najpre pomoć ministru. Ako zaista želite da usvojite bar ovaj deo amandmana i na član 5. i na član 8. koji se odnosi na konkretizovanje porodičnog domaćinstva, vi dobro znate da takvu mogućnost imate, da je za sutra zakazan matični odbor i, ako hoćete, to možete da uradite. Nemojte da se vadite na nešto što nije logično.
S druge strane, rekli ste da Vlada mora da brine o bezbednosti predsednika kada je on u inostranstvu. Naravno, da se razumemo, predsednik treba da bude obezbeđen, kao što treba da bude bezbedan i obezbeđen svaki građanin u Srbiji.
Vi kažete da Vlada organizuje obezbeđenje predsednika kada je on negde u inostranstvu. U obrazloženju zašto ne prihvatate amandman koji sam ja podnela na član 8. da se briše stav 2. kažete da Vlada utvrđuje koja su to lica koja će biti obezbeđivana isto kao i predsednik, i navodite, između ostalog, članove stranih i domaćih delegacija koji borave kod predsednika Republike. Znači, one koji dolaze kod nas – mi obezbeđujemo, a naš predsednik kad ide tamo – opet mi obezbeđujemo.
Meni je tu nešto nelogično. Vi ste pokušali nešto da nam objasnite, ali zaista neuspešno, gospodine ministre.
Prihvatam da mi obezbeđujemo ovde predstavnike zvaničnih delegacija, predsednike država, vlada itd. koji dolaze kod predsednika Republike, da naša Vlada, odnosno nadležno ministarstvo treba da organizuje to obezbeđenje. To prihvatam, ali zašto onda, kad naš predsednik ode tamo, to isto ne uradi ona vlada u čiju državu odlazi? Zašto mi obezbeđujemo i ovde i tamo, a nas ne obezbeđuju ni tamo ni ovde?
Jednostavno, nije vam dobro obrazloženje. Pokušali ste da nas ubedite, ali, bar što se tiče nas iz SRS-a, niste. Prvo, zato što nećete da prihvatite porodično domaćinstvo, jer da hoćete, poslovnička mogućnost postoji, a drugo, potpuno je neozbiljno ovo obrazloženje ko čuva predsednika ovde, ko ga čuva tamo, odnosno one kod kojih on odlazi i oni koji dolaze ovde. Niste se dobro snašli, moram da vam priznam.

 Dame i gospodo poslanici, intervenišem po čl. 103. i 104. Poslovnika Narodne skupštine, a u odnosu na prethodno izlaganje kolege Vlatka Ratkovića.
Kada budem govorila u načelnoj raspravi o predlozima ova dva zakona, onda ću da komentarišem njegovu opasku da su ovo samo tehnički zakoni, što je prosto neverovatno. Onda čujemo niz hvalospeva o tekstu ovih zakona, što je, naravno, pravo narodnog poslanika. Ima pravo da misli da su sva ova loša rešenja dobra rešenja, to ima pravo iz same činjenice da podržava Vladu Republike Srbije, i to svakako nije osnov mog javljanja.
Ali je vrlo interesantno na koji način je kolega pokušao da, pre svega javnosti Srbije, skrene pažnju na način na koji su o ovim predlozima zakona pre njega govorili predsednici poslaničkih grupa SRS i LDP, pa je onda rekao da su njegovi, kako kaže "prethodnici", mada nikad to ne razumem jer Tomislav Nikolić nikada nije bio vaš prethodnik ni u kom pogledu, trebalo je da kažete - kolege, šefovi poslaničkih klubova koji su govorili pre mene, ali to je vama mnogo komplikovano. Pa je onda rekao kako su gospodin Čedomir Jovanović i gospodin Tomislav Nikolić raspravu o ova dva predloga zakona, kako on reče, okrenuli na političku temu, pa su onda govorili o svojim strankama, ne znam na koji sve način o politici i onda on, jadan, onako naivno kaže: ali DS se ne plaši izbora jer zna da će pobediti Boris Tadić itd., što je naravno njegovo pravo, ali je licemerno.
Gospodine Ratkoviću, nema nikakvog razloga da se smeškate. Meni ne bi smetalo da ste vi svih 20 minuta ovde govorili o tome da očekujete da će vaš kandidat da pobedi na narednim izborima, jer će poslanici SRS takođe to govoriti za svog kandidata. Naravno, nećemo sve vreme trošiti na to, ali to je činjenica koju cela Srbija zna.
Ali, da vi skrenete pažnju kako neko drugi govori o tome, a onda svoju raspravu završite upravo na taj način, u najmanju ruku je licemerno i nemojte to sebi da dozvoljavate. Vodite računa da, kada govorite o nekom drugom, i neko drugi uvek može da kaže o vama mnogo toga. Ne mislim lično, mislim na vašu stranku i na vašeg već obelodanjenog predsedničkog kandidata.
Govorićemo o tome i danas u toku ove rasprave. Moja intervencija je, dakle, bila samo to što ste vi svojim ponašanjem povredili dostojanstvo Narodne skupštine zato što ste pokušali da obmanete javnost Srbije, ljude koji eventualno nisu pratili izlaganje gospodina Tomislava Nikolića i pre njega Čedomira Jovanovića. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, 23. novembra dobili smo u materijalu neke odgovore na poslanička pitanja i ja sam, malopre gledajući to, šokirana odgovorom koji je potpisao Božidar Đelić, a odnosi se na poslaničko pitanje našeg kolege Amdžada Migatija, gde je gospodin Đelić izneo neviđene laži. I zato je gospodin Dulić sprečio da ponovo imamo, odnosno jedan je od razloga zašto nemamo ono što predviđa stav 1. člana 199. Poslovnika, a to su poslanička pitanja.
Naime, gospodin Amdžad Migati je - verovatno će i on intervenisati, ali ja jednostavno nisam mogla da odolim a da odmah ne reagujem kad sam ovo videla - postavio pitanje vezano za komunikaciju naših predstavnika u Ujedinjenim nacijama, a njegovo pitanje se konkretno odnosilo na to da li nekom od naših predstavnika padne na pamet da nekad u UN podseti na to da je naš predsednik, predsednik SRS-a, prof. dr Vojislav Šešelj u haškom kazamatu pet godina a da mu nije počelo suđenje.
Zamislite ovu laž od odgovora. ''Kao što je poznato'', između ostalog, da ne čitam sve, ''predstavnici Republike Srbije redovno posećuju sve optužene u pritvorskoj jedinici Tribunala, uključujući i Vojislava Šešelja. Posete Vojislavu Šešelju i nastojanja da mu se pruži pomoć bili su intenzivni naročito tokom njegovog štrajka glađu''.
Dakle, ovo je neverovatna laž. Prvo, zato što ga ne posećuju, a drugo, Vojislav Šešelj nikada ne bi dozvolio da ga posećuje neko od ove izdajničke bagre koja mu je napisala optužnicu i smestila ga u Haški tribunal.
Dalje kažete: ''Sam Vojislav Šešelj nije nikada zahtevao od državnih organa Republike Srbije da se dužina trajanja procedure u njegovom slučaju ističe kao poseban prigovor nadležnima u Tribunalu''.
Ovo je prosto neverovatno. Zašto bi Vojislav Šešelj tražio, od koga, od Tadića i Koštunice? Naravno da mu ne pada na pamet, ali nemojte da lažete i nemojte da obmanjujete građane Srbije. Ne znate sad od muke šta ćete posle onog izvanrednog i fantastičnog obraćanja prof. dr Vojislava Šešelja i sad biste pocrkali od muke što je narod čuo samo deo onoga što će Vojislav Šešelj da govori dalje, u nastavku suđenja, od 11. decembra, kada se nastavlja suđenje.
Vi onda lažete da državni organi posećuju Vojislava Šešelja u Haškom tribunalu. Nemojte da ponižavate Vojislava Šešelja. On nikada ne bi dozvolio da ga posete ni Tadić ni Koštunica. On zna da su oni zlo za ovaj narod i mi to ovde u njegovo ime svakodnevno ponavljamo. I, prestanite više da lažete, dosta vas je, zaista. Sram vas bilo.

Dame i gospodo, član 87. Poslovnika kaže: ''Na sednicama Narodne skupštine, pored narodnih poslanika, učestvuju članovi Vlade, ovlašćeni predstavnici drugih predlagača zakona i direktor Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, kao i druga lica koja predsednik Narodne skupštine pozove''.
Činjenica da je predstavnik DS-a ova dva predloga zakona nazvao tehničkim zakonima govori o odnosu vladajuće koalicije, odnosno konkretno DS-a, pošto iz DSS-a bukvalno nijedan narodni poslanik ne sedi u sali i ovo je zaista nešto što bi trebalo da zabrine. Iz G17 takođe nema ni jednog jedinog narodnog poslanika. Odnos narodnih poslanika prema poslu koji ovde treba da obavljamo je najbolji pokazatelj, a onda tek odnos Vlade Republike Srbije.
Ovde je ministar Milan Marković čitao, uspavljivao nas ovim tekstom koji smo mi već dobili, kada je u pitanju Predlog zakona o izborima za predsednika Republike i Predlog zakona o predsedniku Republike.
Pročitao to što je planirao, otaljao taj deo posla, otišao lepo čovek svojim poslom, ili ko zna gde, ostavio ovde poslanike opozicije, odnosno sami smo ostali, da ne znam kome pričamo, ne znam kome da iznosimo svoje stavove o ovim predlozima zakona.
Ovo su, dame i gospodo, izuzetno ozbiljni zakoni. I na jedan i na drugi zakon nas upućuje Ustav Republike Srbije. Gospodine Mrkonjiću, mislim da zaista postoje uslovi da iskoristite svoje poslovničko pravo, ne da mislim nego tvrdim, da prekinete ovu sednicu, da se obezbedi prisustvo ministra Markovića, jer više ne može da se podnese da Oliver Dulić izađe u javnost pa kaže kako moramo da radimo danonoćno, kako imamo ne znam koliko obaveza, koliko poslova i onda, kada njima iz vladajuće koalicije padne na pamet - jesu tu, kad im padne na pamet - nisu tu, pa onda jedan dan radimo svega dva sata, pa onda radimo u neradnu subotu. Zaista, ovakav javašluk nije postojao otkad je višepartijskog sistema u državi Srbiji.
Insistiram, gospodine Mrkonjiću, da prekinete sednicu, da se obezbedi prisustvo gospodina Milana Markovića, pa da onda nastavimo sa radom. Jer, što se tiče SRS-a i naše poslaničke grupe, ovo je vrlo ozbiljan posao, ovo su veoma ozbiljni a ne tehnički zakoni, i neka gospodin ministar bude prisutan da sluša šta narodni poslanici imaju da kažu o predlozima ovih zakona.