Ne znam da li ste vi, gospođo Kuburović, videli ovaj amandman i ova dva uzastopna amandmana i meni je prilično nejasno zašto ih niste prihvatili, bar jedan od ova dva amandmana?

Vi ovde imate apsolutnu koliziju između člana 101. i novog člana 102a. Ovo je zaista amandman bio sa namerom da se ovde izvrši ova ispravka.

U članu 101. u stavu 1. stoji - osuđeni se upošljava u Zavodu ili izvan Zavoda o čemu odlučuje upravnik Zavoda na predlog stručnog tima. U članu 102a kažete – sudija za izvršenje može po predlogu upravnika zavoda odobriti da osuđeni koji je razvrstan u poluotvoreno ili otvoreno odeljenje obavlja poslove na radnom mestu, itd. Ovde mora da bude ili u članu 101. da se osuđeni upošljava u Zavodu ili izvan na predlog upravnika uz mišljenje stručnog tima ili u članu 102a mora da stoji da upravnik uz mišljenje stručnog tima upošljava.

Jednostavno, jedan od ova dva amandmana morate prihvatiti. Ne znam, moguće da vam službe nisu to dobro pogledale, još uvek nije kasno da to uradite. Ostaće vam stvarno nejasnoća i kolizija i imaćete problem u primeni ovoga zakona. Nemojte da dozvolite samo zato što amandman dolazi od poslanika opozicije, da ga ne prihvatite, da bismo za neko skorije vreme ovde morati ponovo da raspravljamo o izmenama i dopunama ovog zakona.

Dakle, amandmanom ni na koji način ne utičemo ni na suštinu ovog predloga zakona, niti neke vaše namere i vaš cilj da udovoljite tom otvaranju Poglavlja 23, ni na koji način ne diramo, iako smo mi, naravno, protiv otvaranja Poglavlja i bilo kakvih daljih nastavka razgovora sa EU, ali molim vas, još jedanput pogledajte i prihvatite ili amandman Aleksandra Šešelja ili moj, svejedno je, bitno je da se ova dva člana usklade da ne budu u koliziji. Hvala.

Gospođo Kuburović, vi ste u Predlogu zakona napisali da se Zakon o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija našao na dnevnom redu zbog ispunjavanja nekih uslova koje imate u odnosu na otvaranje Poglavlja 23, ali čini se da ste to radili nekako na brzinu i zapravo da vam je loš prevod Zakona, jer nema drugog objašnjenja za neke potpuno nelogične propuste koji ne verujem da bi se desili da ste sami ovo pisali ili da vam je to neko dobro preveo.

Govorili smo o nekoliko takvih slučajeva gde smo mi kroz amandmane pokušali da vam skrenemo pažnju da to ispravite na vreme, da se ne bismo opet bavili u skorije vreme ovim zakonom. Imate, na primer, predviđeno kada je u pitanju postupak po žalbi za izvršenje kazne u prostorijama gde osuđeno lice stanuje, vi ste tamo odredili rok u kojem se može uložiti, odnosno mora uložiti žalba i to je rok od tri dana, ali, recimo, niste ostavili rok sudu u kojem će odlučivati po žalbi, pa ako je to postupak tako hitan, a jeste i ako se računa na dane, onda je valjda bilo logično i da odredite, evo, mi smo predložili, na primer, 48 časova, da odredite i kratko vreme za odlučivanje.

Ali, ovaj konkretan amandman o kojem sada govorimo odnosi se na poseban stručni ispit za obavljanje poslova u službi za obezbeđenje. I vi ste ovde napisali da zaposleni u službi za obezbeđenje koji imaju, vi kažete, srednju školu propisanu zakonom itd. Mi smo vam predložili da napišete - završenu srednju školu. Jer, kada smo čitali ovaj Predlog zakona i kada smo videli da neko mora da ima srednju školu, mi smo mislili kao ministar Šarčević, da mora da ima školu, da ima zgradu školsku, jer niste napisali da mora da ima završenu srednju školu. Ne razumemo u čemu je vaš problem da takav jedan, evo, rekla bih, tehnički amandman prihvatite.

Nije dobro, nije dobro što odbijate naše amandmane. Verujte i vidite i sami u raspravi sa nama, a i kada su u pitanju konkretni amandmani koje smo vam predložili, da je trebalo bar pola ovih amandmana da prihvatite da bi vam zakoni bili malo manje loši od onoga kakve ste nam predložili. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u načelnoj raspravi poslanici skupštinske većine su nekako zamaglili suštinu ovog predloga i malo kom je maltene ostalo u sećanju da mi zapravo govorimo o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika.

Ovaj predlog i inače Krivični zakonik ne može se raspravljati ni demagoški, ni populistički, ni sa nekakvim izlivima emocija itd, a ovde se pokušalo upravo na taj način ceo ovaj zakon i sve ove izmene svesti samo na Fondaciju „Jurić“, na 158.000 prikupljenih glasova da ovaj zakon dođe na dnevni red, a to nije suština.

Suština je da ovo nije Tijanin zakon, kao što pre nije bio ni Aleksin, ni Zojin, ni Marijin zakon. Jesu ti zakoni svi, odnosno te izmene inicirane tragedijama koje su se dešavale porodicama i zaista strašnim stvarima koje svako normalan mora da osudi i ne verujem da postoji neko ko se ne zgražava na takvim stvarima, ali ovo danas nije samo to. Ovo su danas izmene i dopune Krivičnog zakonika.

Mi iz SRS smo vam u načelnoj raspravi izneli neka naša suštinska pitanja i suštinske primedbe, između ostalog i na ovaj član 6. koji govori o uslovnom otpustu, koji ste vi predvideli za neka najteža krivična dela, mogućnost uslovnog otpusta posle 27 godina izdržane robije, a za neka krivična dela ste to apsolutno onemogućili.

Vi dobro znate da to nije dobro, da to tako ne može da bude, da svakom licu koje je osuđeno, kakav god monstrum da je bio u pitanju i koliko god mi kao ljudi kažemo strašno, monstruozno itd, kao pravnici pre svega, moramo da znamo da se osuđenom licu ne uskraćuju osnovna ljudska prava osim prava na slobodu kretanja, i to je nešto što moramo vrlo precizno i jasno da kažemo.

Da bismo skrenuli pažnju uopšte na ovo mi smo predložili ovaj amandman i rekli da uslovni otpust umesto 27 godina može da ide na 20 godina, može i na 30, o tome možemo da razgovaramo, ali je činjenica da ga mora biti.

Znate, vi ako osudite nekoga na doživotnu robiju potpuno s pravom i taj neko ako zna da nikada u životu više neće biti u prilici da zatraži da izađe na slobodu, ne znači izaći će ako zatraži, verovatno i neće, ali mora postojati prosto u čoveku taj tračak nade da će jednog dana, pa i za 30 godina, 20, 27, biti u prilici da nekoga zamoli da ga pusti na taj uslovni otpust. Ako toga nemamo, onda možemo od takvog zatvorenika očekivati niz krivičnih dela. On će ubiti i stražara i drugog zatvorenika, i ljude u poseti itd, zato što je on tu, pa je tu, i nikada više nema šanse da ne bude tu.

To je jedna od anomalija ovog zakona. Mi ćemo i dalje govoriti po našim amandmanima o svim našim primedbama.

Naravno, generalno ovaj zakon, zbog onoga što je predstavljeno kao suštinsko i stvarno zbog ovog člana, predviđa tu najstrožu doživotnu kaznu za monstruozna krivična dela nad maloletnom decom, nad trudnicama, nad starim i nemoćnim licima, bolesnim licima, moglo je ovo još da se proširi, gospođo Kuburović, i nadam se u sledećim izmenama i dopunama, koje brzo očekujemo, da ćete i to proširiti.

Dakle, ovo što je suština što vi predstavljate kao suštinu izmena i dopuna ovog zakona jeste dobro i jeste u redu, ali bi bilo dobro da ste se malo ozbiljnije pozabavili i našim amandmanima. Hvala.

Hvala.

Gospođa Kuburović je apsolutno razumela i šta smo mi tražili u amandmanu i ovo što ste vi rekli je otprilike nešto što smo mi govorili i u načelnoj raspravi, i tih 40 godina, dve trećine itd.

Ovde je suština da svi nemaju pravo na uslovni otpust. Vi kažete – to nije prvi put, to se već dešavalo. To što se nekada nešto već dešavalo, ne znači da je dobro. Da je tako, onda nikada ne bismo menjali zakon. Mi vas i pozivamo i već smo vas pozvali da se sačini Krivični zakonik sa svim mogućim krivičnim delima da to bude kodifikovan Krivični zakonik i da zaista traje, da ne moramo svaki čas o njemu da vodimo računa.

Ali nije dobro ako malopre kolega koji je govorio pokušava da kaže da mi nešto ovde ne znamo, da mi nešto nismo razumeli itd. Mi samo imamo u nekim delovima drugačije mišljenje od predstavnika vlasti. Nemojte se ponašati populistički, ja vas molim, i dozvolite da komuniciramo sa gospođom Kuburović, nemamo ništa protiv ni sa vama, sa bilo kim, a gledajte onda konsultujte pravnike u vašoj poslaničkoj grupi. Nismo mi srpski radikali kao što su ove razne kreature nevladine koje su sad digle kuku i motiku protiv ovog zakona, nismo mi apsolutno protiv bilo čega što je u interesu zaštite i života i zdravlja i države i državnih interesa i nacionalnih interesa i mi na to pokušavamo da skrenemo pažnju i kroz ovaj amandman i kroz sve amandmane koji slede.

Mi znamo da vi nećete prihvatiti ove amandmane, mi smo zato i napisali ovih 20 godina samo da bismo imali temu za razgovor. Rekoh vam, moglo je biti 30 godina, ali to nije tema, tema je ovaj drugi deo, da li svi moraju imati tu mogućnost. O tome može da se razgovara i nadam se zaista, gospođo Kuburović, završavam, kolega Arsiću, da ćete vi, kao neko ko je posvećen svom poslu, stvarno angažovati jednu dobru ekipu na čijem čelu ćete biti i da ostanete zapamćeni po tome da ste vi, Nela Kuburović, predložili kodifikovan Krivični zakon. Ne treba vam ništa lepše u karijeri. Hvala.

Dobro, ne plačemo mi za ovima što ih nema. Ko hoće da učestvuje u radu – učestvuje, ko neće – ne mora, to je legitimno pravo. Takođe ima pravo da podnosi amandmane, mi i pravo i obavezu da o amandmanima raspravljamo. Što se nas tiče, oni nisu uopšte tema, tema je ovaj ozbiljan zakon.

Opet podsećam da ministar zna da svaka kazna, pa i kazna zatvora, pa i doživotna kazna, ima određenu svrhu kažnjavanja.

Znate, ako nekoga kaznite vi očekujete da će njegov tretman tamo negde u zatvoru biti takav da se očekuje da to lice može da se rehabilituje, da može da se ponovo vrati u normalne životne okvire itd. U ovim najtežim slučajevima, mi se slažemo da je to gotovo nemoguće očekivati, slažemo se i da se najčešće u ovakvim situacija dešavaju povrati krivičnih dela i svakako da sve neke buduće žrtve treba zaštititi od takvih, jer ko je jedanput pokazao takvu monstruoznost da je u stanju da siluje dete od tri godine i da ga ubije, od takvog je zaista teško očekivati da će bilo kakav zatvor vratiti u nekog normalnog čoveka. Ali on da bi koliko toliko prihvatljiv u zatvoru, da tamo ne bi nekome pretila opasnost od njega treba mu ostaviti tu mogućnost.

Ponavljamo više puta, ne mislimo da tako nekome nekada treba dozvoliti kad on posle 27 ili koliko godina zatraži da neko kaže – bravo, ti si se popravio, ideš na uslovni otpust. Najverovatnije se to u tako drastičnim slučajevima nikada neće ni desiti. Kako bi mogao neki sudija da donese i da dozvoli uslovni otpust npr. onome, pre neki dan monstrumu, unuku koji je silovao i ubio nepokretnu babu da bio joj uzeo, ne znam, 2.000 dinara itd.

To su zaista neke stvari koje normalan čovek teško može i da ponovi, ali mi moramo formalno zadovoljiti ono što smo mi kao pravnici učili u školi. Prosto, to je nešto što treba biti tema zakona, zbog toga što će se možda negde i pojaviti neki slučaj koji bi to zaslužio. Eto, samo kao mogućnost, a ne kao obaveza. Hvala.

Anglosaksonsko pravo koje je ovde kolega pominjao je upravo ono što se od 2000. godine nameće u Srbiji, što nam je, složićete se, upropastilo pravosudni sistem. I danas imamo posledice toga, od tužilačkih istraga, itd, od tribunalizacije našeg pravosuđa, specijalnih sudova i šta sve ne.

Dakle, da mi imamo kodifikovan Krivični zakon, onda ne bi bilo potrebe da mi svaki čas imamo ovakve izmene. Broj od 158 hiljada potpisa jeste nešto što zaista treba poštovati. Ali, zašto smo mi došli u situaciju da neko treba da sakupi 158 hiljada potpisa, da bi ovo došlo na dnevni red? Zašto se nije reagovalo u Vladi odmah kada se to krivično delo desilo, kad ga već nije bilo u postojećem zakonu?

Zato mi govorimo da ovo jeste populistički nastup, a zaista toliko patetike je bilo juče u raspravama da nije ličilo ni na skupštinsku raspravu ni na zakonik.

Nismo mi bez empatije, naprotiv, mi samo hoćemo da vam skrenemo pažnju. Evo, kaže kolega, 158 hiljada potpisa. U redu. Nije ista tema. Ali, u AP Vojvodini srpski radikali sakupe 30 hiljada potpisa da se registruje humanitarni "Srpsko-ruski centar" u Novom Sadu. Pa, što ste zanemarili 30 hiljada potpisa?

Evo, mi smo danas krenuli u akciju prikupljanja potpisa za stavljanje van snage zakona koji reguliše izvršenje, odnosno protiv javnih izvršitelja. Pa kad vam donesemo 159 hiljada potpisa, hoćete li to staviti na dnevni red? O tome govorimo. Nemojte na taj način pristupati. Pričajmo kao pravnici.

Treba da se najstrože kazni onaj ko učini krivično delo silovanja, ubistva nad maloletnim detetom, nad starom, bolesnom, nemoćnom osobom. Dakle, sve ono što jeste sadržano u ovom članu. I mi nemamo ništa protiv toga. Ali, samo govorimo da je bio drugačiji red poteza, da mi ne bi sad trebali da čekamo da li će neko da pokrene neku inicijativu, pa da li će onda ona inicijativa mladih za ljudska prava, kako li se zove, i ovaj Fond za humanitarno pravo Nataše Kandić, itd, sada raspravlja da li se ovde neko nekom dodvorava ili ne dodvorava, pa da oni prete nekim evropskim komisijama itd. Neka oni to rade za račun onoga ko im daje pare, ali mi smo im na ovaj način dozvolili da se oni, na neki način, umešaju u rad Narodne skupštine, zato što smo red poteza malo pobrkali.

Nadam se da se ovo više neće desiti i zaista očekujem od gospođe Nele Kuburović jedan ozbiljan predlog zakona, pa da onda lepo, ljudski porazgovaramo, i pre odbora i na odborima, ali ovde onda da dođemo sa jednim stavom koji će zastupati pre svega ozbiljna pravnička mišljenja i da onda kažemo - bar 50 godina buduće Skupštine nega rade šta god hoće, Krivičnim zakonikom neće morati da se bave. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, a pre svega građani Republike Srbije, želim da skrenem pažnju da su svi poslanici SRS podneli amandman slične sadržine, a suštinski isti, gde smo tražili da se u Krivičnom zakoniku, kao krivično delo inkriminiše raspirivanje i širenje lažne teze da se u Srebrenici desio genocid.

Znači, naš predlog je da svako ko javno iznosi mišljenje da se u Srebrenici desio genocid, bude kažnjen doživotnom kaznom zatvora. Ovo je zaista interes trenutno, čini se najveći interes, nacionalni interes, Republike Srbije i ja moram da kažem da sam iznenađena stavom našeg Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo koji su rekli da su razmatrali ove naše amandmane i oni smatraju da to nije u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.

Dakle, kolege pravnici su u ovom odboru i ja sam zaista šokirana, a zar jeste u skladu sa Ustavom i zar jeste u skladu sa pravnim sistemom države Srbije da dozvolimo da kojekakva gamad plaćenička po Srbiji ide po televizijama, u novinama, organizuje nekakve mirdite, ne znam ni ja kakve skupove po Srbiji, i da priča da su Srbi u Srebrenici izvršili genocid.

Mi moramo, ljudi moji, to da sprečimo. Mi ne smemo dozvoliti da generacije, da Srbi kao narod ostanu obeleženi kao genocidni.

Vidite šta se dešava, vidite li juče šta je uradio lažni parlament tzv. lažni parlament šiptarske države, oni donose nekakvu rezoluciju gde osuđuju Srbiju za genocid na KiM? Takođe, čovek da se naježi, slušam, gledam sinoć na televizijama, od jedne do druge televizije, svi kažu kosovski parlament doneo je rezoluciju, kao da pričaju o najnormalnijoj državi na svetu, kao da pričaju o najlegitimnijoj državi na svetu. Može to neko da kaže, evo, mi smo sada za verbalni delikt itd, ovo prevazilazi verbalni delikt, to je nacionalni interes.

Vi ste iz ministarstva napisali da ne možete amandman prihvatiti i naveli ste gospođo Kuburović neke formalne razloge, jer to ne može biti deo ovog člana itd. Možemo mi to da prihvatimo, formalno, moguće je da nije uklopljen ali vi dobro znate i kolege poslanici znaju da se amandmanom može itnervenisati samo na onaj član na koji već interveniše Vlada. Mi smo hteli da skrenemo pažnju da moramo ovo da uradimo ako ne sada onda da se dogovorimo za sledeće izmene, ako ne budemo dugo čekali kodifikaciju, ovo mora biti sankcionisano. Mi ako pređemo preko ovoga i ako dozvolimo da nam svako, nama u Narodnoj skupštini Marinika, Čanak, Aleksandra Jerkov i ostale tu ustaške profuknjačke ovde govore da su Srbi izvršili genocid u Srebrenici i mi ćutimo, narodnim poslanicima.

Molim vas kolege poslanici ovo shvatite krajnje ozbiljno. Gledajte da glasate za bilo koji amandman od naših 21 amandmana koliko smo ih podneli, pa mi možemo izvršiti, gospođo Kuburović, ako su narodni poslanici za to da se glasa za jedan od naših amandmana, mi možemo izvršiti pravno-tehničku redakciju pa da to uklopimo tamo gde se uklapa u skladu sa ovim što ste vi ovde nama predlagali.

U svakom slučaju, apelujemo na narodne poslanike, na Vladu, na javnost Srbije da nas podrže u ovome. Moramo označiti kao krivično delo za koje će se dobijati doživotna robija za svakoga onoga ko kaže da je u Srebrenici bio genocid. Ne smemo dozvoliti da Srbi ostanu zapisani kao genocidan narod. Mi to nismo. Hvala Bogu nismo. Nikada nismo bili i nikada nećemo biti, a na žalost nad Srbima se vršio genocid. Hvala.

Pravo na repliku, hvala, ali, pre svega u okviru ove replike želim da kažem da ohrabruje diskusija iz vladajuće većine, upravo ova koju je gospodin Marko Atlagić malopre izneo.

Gospodine Atlagiću, jeste ovo i pravno i političko pitanje, ali ste u pravu, pre svega pitanje naučnog dokazivanja i mislim da niko ko je pravnik, niko ko je pročitao neku ozbiljnu knjigu, niko ko se malo ozbiljnije bavi politikom i bilo kojom naukom nije u dilemi. Svakom je jasno da u Srebrenici nije bilo genocida.

Pomenuo je gospodin Atlagić i predsednika SRS, dr Vojislava Šešelja. On je već napisao dva toma inače trotomnog dela koji se zove „U Srebrenici nije bilo genocida“. Završava uskoro i taj poslednji tom. Kada bude sve završeno, ne postoji niko živi ko će pročitati te knjige, pretpostavljam, gospodine Atlagiću, da ste ove dve čitali koje su već gotove, ne postoji niko živi ko će posle čitanja tih knjiga moći i da pomisli da se u Srebrenici desio genocid.

Dakle, genocida nije bilo i tu nema spora, nema spora među normalnim ljudima, nema spora među ljudima koji nešto znaju, koji umeju da pročitaju definiciju genocida, pa da je prevedu na slučaj Srebrenica, ali naši amandmani su i zato očekujem da će gospodin Atlagić verovatno i ostali poslanici SNS glasati za jedan od ovih naših amandmana.

Mi zato hoćemo to što svi mi znamo i što nikom ovde nije sporno, u Srebrenici nije bilo genocida, e samo hoćemo da sankcionišemo svakog onog koji pored toga će izaći negde u javnost i reći – Srbi su u Srebrenici počinili genocid. Takva svaka izjava je strašan zločin prema Srbima, prema srpskom narodu, prema državi Srbiji, prema Republici Srpskoj. Mi zato mislimo da država mora institucionalno da se štiti od takvih, a jedini način je da ovo bude krivično delo i da svako ko kaže da je u Srebrenici bio genocid mora da zna da će ga sačekati doživotna robija. Hvala.

Dakle, zaista raduje da su počele i kolege iz vladajuće većine da podržavaju naše amandmane ili jedan od amandmana, potpuno je svejedno, jer su suštinski isti. Opet se ponavlja ono što su govorili i gospodin Rističević i gospodin Atlagić, evo sada i gospodin Stojmirović isto to kaže, dakle nema spora da u Srebrenici nije bilo genocida.

Šta mi sada očekujemo? Sporna je visina kazne. Mi možemo da razgovaramo o smanjenju kazne. Mi mislimo da je to, zaista najstrašniji zločin, zato što on nije samo za ovaj trenutak, nego i za buduće generacije, koje će doći mnogo posle nas i nikada nigde ne sme biti zapisano da smo mi Srbi genocidan narod, zato što to nismo i zato što u Srebrenici nije bilo genocida.

Dakle, ako je vladajuća većina spremna da glasa za jedan od ovih naših amandmana, mi možemo da se dogovorimo da se ova kazna koju smo mi predvideli, da mi izmenimo jedan od amandmana da to bude neka manja kazna.

Možda je to u ovom momentu formalno, po Poslovniku, malo teško izvodljivo, ali je toliko značajno pitanje da možemo čak i tu da napravimo neki zajednički dogovor da se to uradi, da se ponovo sastane odbor, itd.

Možda bi bilo još bolje da gospođa Kuburović, u ime Vlade nam kaže da je i njoj ovo prihvatljivo, pa da onda vidimo da zajedno napravimo i predlog kazne i konkretan naziv krivičnog dela. Zapravo, ovo je naziv krivičnog dela, u Srebrenici nije bilo genocida i to ne sme javno da se kaže, pa da se napravi i raspon kazne kao što je neko, da li reče Marijan, može to da kaže i u pijanstvu, u svađi itd, pa da se napravi raspon kazne, pa da može da se mere neke olakšavajuće, otežavajuće okolnosti, itd.

Nama je bitno da vas ubedimo da se stvori ta klima, da se stvori ta atmosfera, da vlast, da Vlada zapravo prihvati i skupštinska većina, nema razloga da se mi plašimo da ovo inkriminišemo kao krivično delo. Ovo nema veze sa bilo kakvim uskraćivanjem prava na govor.

Naravno, dobro se setio kolega Rističević, Sanda Rašković Ivić je na nekoj televiziji u Sarajevu rekla da se u Srebrenici desio genocid. Onda je narodni poslanik, ne znamo tačno čiji, ali narodni poslanik. Dakle, sada kada ona ode u Sarajevo na tamo federalnu televiziju ili gde je bila iako oni kažu – Evo, poslanik Narodne skupštine Republike Srbije kaže da je u Srebrenici bio genocid. To ne može da prođe bez kazne.

Kazniće nju sasvim sigurno zbog toga i građani na sledećim izborima pa nikada više neće biti poslanik, ali i pored političke osude mora postojati i krivična osuda.

Evo, završavam samo ovom rečenicom, molim vas i vas gospođo Kuburović i kolege poslanike iz vladajuće većine, hajde da sednemo da razgovaramo, da se dogovorimo, da se ovde dogovorimo da je ovo prihvatljivo, pa da onda već za neke sledeće izmene formulišemo i krivično delo i sankciju. Hvala.

Kao pravnik, recimo, ja nikada ovaj zakon, predlog o kojem danas raspravljamo, ne bih nazvala Tijanin zakon, jer je ovo zakon o izmenama Krivičnog zakonika.

Kao pravnik, kod prvog amandmana sam rekla da razumem zašto je ministarstvo, odnosno Vlada, zašto su rekli da ne mogu da prihvate amandman iz formalnih razloga. Kao pravnik, takođe znam, složićete se, kolega Komlenski, po našem Poslovniku, mi ne možemo da intervenišemo na član na koji intervenciju nije dala Vlada.

Vlada je intervenisala na ovaj član koji je bio najpribližniji nekoj mogućnosti da se doda i ovo što smo mi predvideli kao krivično delo.

Opet ponavljam, nemamo ništa protiv da se dogovorimo, mogli smo to i na odboru i pre odbora i tako dalje, da vidimo da dobijemo saglasnost Vlade da promene još jedan član, da bi moglo ovo da se uklopi. Dakle, ovo je bilo kao pravnik. Da, i ovo na kraju će biti kao pravnik.

Sloboda izražavanja može se zakonom ograničiti ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije. Dakle, član 46. Ustava Republike Srbije, citirala sam 2. stav, nas obavezuje da jedan ovakav amandman bude prihvaćen, odnosno da jedan ovakav član bude formulisan.

Kao čovek, kao patriota, kao nacionalista, kao neko ko želi dobro svom narodu gde god da se nalazio, i Republici Srbiji i Republici Srpskoj, kao neko ko se politikom bavi da bi ostavio neki trag u politici i da taj trag ne bude negativan, kao neko kome je jako stalo da posle nas o našem narodu ne bude nigde pisalo da je izvršio genocid, a nije, mi moramo da kažemo, da tražimo da se institucionalno zaštiti ta država na taj način da niko ne sme da kaže, odnosno sme da kaže, ali da zna da ga čeka ozbiljna zatvorska kazna. To je ono na čemu mi insistiramo i to je ono što očekujemo.

Opet kažem, ako je to nemoguće po vašem mišljenju da to uradimo danas, hajde barem recite uradićemo to za neku sledeću sednicu. Mada i dalje mislim da za ovo treba da se glasa, za jedan od naših amandmana. Lako ćemo mi izvršiti pravno-tehničku redakciju, kolega Komlenski. Hvala.

Član 17. se odnosi na 137. Krivičnog zakonika i govori o tome da ko zlostavlja drugog ili prema njemu postupa na način kojim se vređa ljudsko dostojanstvo, pa u trećem stavu kaže ako delo iz stava, ovog koji sam pročitala, učini službeno lice u vršenju službe, kazniće se za delo od tri meseca do tri godine, a za delo iz stava 2. zatvora, ranije je bilo od jedne do osam godina, a vi ste sada rekli da to bude od dve do deset godina, a mi predlažemo od pet do deset godina.

Mislimo da s obzirom da smo na žalost sve češće svedoci, saznajemo u medijima itd. da ima dosta zloupotreba službenog položaja, da se ova krivična dela vrše u okviru obavljanja službe, odnosno posla i da ova minimalna kazna treba da bude pooštrena da bude podignuta na pet godina, a ova maksimalna da ostane deset.

Ovo je inače naš principijelni stav kada je u pitanju raspon kazni i mi svaki put intervenišemo kada su u pitanju i neki prekršaji u zakonima o kojima ovde raspravljamo. Veliki raspon kazne pravi probleme i vodi ka korupciji. Kada god imate mogućnost da službeno lice, u ovom slučaju sudija ima tako rastegljivo da li će nekome izreći kaznu jednu godinu ili deset godina, odnosno rekli ste dve ili deset godina, znači on ima toliko mogućnosti za razne mahinacije i upotrebe, a opet smo svedoci da se to na žalost u našem pravosuđu dešava.

Mi nismo bili u prilici opet da pričamo o ovim predlozima vezanim za pravosuđe, za izbor predsednika sudova, sudija koji prvi put stupaju na sudijsku funkciju zato što smo imali ove druge predloge zakona, pa onda jednostavno nismo mogli i nije bilo dovoljno vremena da i o tome govorimo.

Problem, gospođa ministar je govorila i u javnosti o njemu, o problemu izricanja kazne ispod zakonskog minimuma, izricanja minimuma kazni itd, to je teško rešiti ovim zakonom. Da li ćete vi zapretiti najnižom kaznom od dve ili tri godine, pitanje je do one najviše kazne, odnosno tu najvišu kaznu malo ko će dobiti. Postoje ozbiljni problemi u funkcionisanju pravosuđa. Jedan broj sudija ima kontakte sa advokatima, nedozvoljene kontakte. Vi dobro znate, postoje neke sudije, odnosno neki advokati u Beogradu, a tako i širom Srbije, kažu za šta te terete, to i to, e kod advokata, on je sa tim i tim sudijom, ali godina zatvora te košta toliko i toliko.

To je naša stvarnost i mi protiv takve stvarnosti moramo da se borimo. Jedan od načina jeste da nam ne bude veliki raspon kazni, da ne ostavljamo veliku mogućnost sudijama da mogu na osnovu svoje slobodne ocene da izriču tu najnižu ili najvišu kaznu. Mi želimo na ovaj način da pomognemo i ministarstvu i sudskoj grani vlasti. Na kraju krajeva, kada kažemo za neku oblast, evo sada govorimo o pravosuđu, nikada nećemo reći da su sve sudije korumpirane, nikada nećemo reći da su sve sudije pod političkim uticajima itd. ali demantuju nas često presude kada vidimo da zaista postoji još uvek ozbiljan politički uticaj još iz onog vremena kod onih sudija koje su 2010. godine birane na predlog koji je dolazio iz kabineta Dušana Petrovića. Pamtimo, tada smo govorili o tome. Ne znači da ako je sada otišao Dušan Petrović, otišle demokrate, treba sve te sudije smeniti, ne daj bože, ali moramo praviti takve uslove da takve sudije koje su korumpirane same prosto izađu na površinu i da se rastosiljamo, oslobodimo takvih sudija da ne guše časne i poštene ljude koji hoće profesionalno da rade svoj posao.

U tom cilju je ovaj amandman i mislimo da bi bilo dobro da bude prihvaćen. Hvala.

Ovaj amandman je principijelan stav Srpske radikalne stranke i nikada nam nije jasno zašto se donose zakoni, zašto se troši vreme da se o nekom zakonu ili predlogu ovde raspravlja, da se zakon donese, a neće se primenjivati za pola godine?

Razumela sam ja objašnjenje kada je u pitanju Krivični zakonik, ali nema ovde ni toliko mnogo izmena, pretpostavljam, da službe već rade prečišćeni tekst i da neće biti veliki problem da sudije i ostali koji primenjuju ovaj zakon da počnu da ga primenjuju, pogotovo što se približava i taj letnji period, kada se uglavnom ne sudi, kada se samo rade presude, itd. Svi znamo kako sudovi funkcionišu.

Mi uvek mislimo da pre nego što dođe predlog nekog zakona u Narodnu skupštinu, a to se odnosi i na ovo, da nadležne službe u ministarstvu moraju da pripreme sva podzakonska akta, sve neke pripremne radnje da budu završene, da bi zakon mogao onako kako nas Ustav obavezuje da stupi na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku" i da se, naravno, nakon stupanja na snagu i primenjuje.

U tom smislu je bila naša primedba i ovaj amandman.

Član 4. se odnosi na član 327. postojećeg zakona gde smo mi predložili brisanje 2. stava, a taj stav 2. kaže da za osuđenog saradnika ne može biti predloženo lice koje je osuđeno kao organizator organizovane kriminalne grupe, niti lice koje je pravosnažno osuđeno na kaznu zatvora od 40 godina, odnosno u budućnosti kaznu doživotnog zatvora.

Ovako formulisan ovaj stav, rekao bi čovek – pa šta hoće, ovo je sasvim u redu i takvim licima i ne bi trebalo biti omogućeno da budu saradnici. Ali, mi smo ovaj amandman podneli iz jednog konkretnog razloga i taj konkretan razlog ćemo pre svega izneti zbog javnosti, govorili smo i u načelnoj raspravi.

U požarevačkom zatvoru već koliko godina leže Milorad Ulemek Legija i Zvezdan Jovanović, optuženi i osuđeni za ubistvo Zorana Đinđića. Oni su tamo, prvo, u nehumanim uslovima, neprimereno je vreme koliko su potpuno izolovani i od spoljnog sveta i od ostalih zatvorenika, ali to je tema ovog sledećeg zakona. Ali, mi tvrdimo da kada bi Miloradu Ulemeku Legiji i Zvezdanu Jovanoviću pravno bilo moguće da Tužilaštvo sa njima napravi odgovarajući dogovor, da oni iznesu celu istinu o svemu što se dešavalo kada je u pitanju ubistvo Zorana Đinđića i ostala krivična dela za koja su oni optuženi i za mnoga već osuđeni i da oni zauzvrat, naravno, treba da dobiju odgovarajući status i da postanu slobodni ljudi, ako će oni državi pomoći da reši to pitanje koje evo koliko godina već traje.

Nijedna vlast nije pokazala interesovanje da se utvrdi prava pozadina ubistva Zorana Đinđića, da se utvrde ubice i oko toga postoje dileme, postoje knjige koje su kasnije objavljivane, svedoci itd. Ne može se zaboraviti sudija tadašnji Nata Mesarović koja je, kako kaže naš narod, jezik izgovara ispravno, malo brže od pameti, pa ona kaže – dobili smo presudu. Da, oni su dobili presudu, zato što su Legija i Zvezdan Jovanović po tadašnjem stavu tadašnje političke elite takozvane morali biti osuđeni.

Sad je pitanje, već koliko dugo traje, ko zaista stoji iza tog ubistva, kome je u interesu bilo ubistvo Zorana Đinđića. Mi uvek kažemo – ne govorimo mi ovo zato što je nama bitan Zoran Đinđić, nego je za državu Srbiju bitno da se utvrdi pod kojim okolnostima, ko, zbog čega i kako je ubio tadašnjeg premijera. I zato smo stavili ovaj amandman da ga prihvatite i da na osnovu ta dva čoveka, ponavljam, Milorad Ulemek Legija i Zvezdan Jovanović, da im se omogući da sa slobode razgovaraju sa tužilaštvom, da iznesu nesporne činjenice koje oni sasvim izvesno znaju, imaju podatke, dokaze i sve, a ako se ispostavi da nešto od toga nije tačno, lako ih je vratiti odakle su došli. Hvala.

Zakon o sprečavanju korupcije, tako se zove ono o čemu danas raspravljamo i ovim se menja Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije. Dakle, nikakve suštinske razlike nema, ali kolega Đukanović je dobro primetio kada se pomene i sada kada se u javnosti čuje kako se zvučno zove ovaj zakon, sada će ljudi misliti stvarno da će ovim zakonom da se spreči korupcija. Ovo nema nikakve veze sa suštinskom korupcijom i to je ono o čemu treba da se govori.

Mi smo u načelnoj raspravi to pominjali, pa ste vi, gospođo Kuburović, pominjali neku nultu toleranciju na korupciju itd, ali to sve nema veze sa ovim.

Tačno je da je krajnje vreme da polako počnete da iz pravnog sistema izbacujete ove balaste poput ove Agencije za borbu protiv korupcije. Nije to jedina agencija. Videćemo i u ovom zakonu kroz ove dalje članove kako se to ponaša. Oni su izvan sistema, kao neke paradržavne organizacije.

Šta to znači? Vi ste nešto nasledili i vi ćete tako nastavljati pa makar srljali u propast. To nije dobro rešenje.

Mi imamo Savet za borbu protiv korupcije, pa hajde da se prisetimo, paralelno su postojali i Savet za borbu kao i danas i Agencija za borbu protiv korupcije. Da li je neko živi zapamtio nešto šta je ta Agencija za borbu protiv korupcije uradila u smislu borbe protiv korupcije? Da li je nešto značajno obelodanila, otkrila, istražila?

I danas dan svi pominjemo Vericu Barać, Savet za borbu protiv korupcije i njene famozne, čuvene 24 privatizacije. Žena je nažalost, koliko već godina mrtva, a taj izveštaj još duže traje, ni do dana današnjeg sve te sporne privatizacije nisu raščišćene i nisu tamo gde je trebalo da se vodi postupak, nisu vođeni postupci itd.

Bilo ko, ko čuje da mi raspravljamo o Zakonu o sprečavanju korupcije pomisliće - evo konačno sada će da odgovaraju i Pitić i Labus i Dinkić i Tadić i Vlahović i svi ostali koje godinama već pominjemo kao korumpirane političare toga vremena, što nesporno jesu bili. Niko od njih nije odgovarao i niko neće odgovarati, ni od njih ni od nekih novih na osnovu ovog zakona o kojem mi danas razgovaramo.

Ovaj zakon se bavi i time će se baviti Agencija, zaista trivijalnim stvarima da li je neki javni funkcioner kasnio pet dana sa prijavom imovine ili nije. Naravno, ne zagovaramo mi da imovina ne treba da bude javna javnog funkcionera i ne zagovaramo da ne trebaju da se poštuju rokovi i tako dalje. Ali, eto, desi se, neko iz nekog razloga zaboravi, ima neke druge obaveze i tako dalje i ne prijavi imovinu. I evo ga na naslovnim stranama zato što novine imaju tamo nekog u agenciji pa kaže - evo ti sad objavi, Vjerica nije prijavila na vreme svoju imovinu, Marko, Janko i tako dalje.

Od toga se stvara upravo ovo što je govorio kolega Đukanović, kada tako nešto izađe Agencija za borbu protiv korupcije izrekla opomenu ili pokrenula prekršajni postupak ili daleko bilo krivičnu prijavu protiv nekog iz javnog političkog života. LJudi automatski misle ovo je neki ozbiljan kriminalac, evo došao je pod udar te agencije. To nije to. Niti je to smisao te agencije.

Zašto ta agencija, ni sada niste predvideli, da se bavi recimo najozbiljnijom korupcijom, a to je kupovina i prodaja poslaničkih mandata? Kupovina. Dakle, čuli smo, već se doguralo dotle da se cele stranke kupuju. Ako Đilas ima pare on će da kupi celu nečiju stranku, samo tamo napravi dogovor sa ovim da on bude predsednik umesto onog ko je bio ranije i sve što je pripadalo toj stranci u tom formalnom smislu pripada njemu.

Tako će da uradi i Vuk Jeremić zato što ima pare, tako će da uradi i Boško Obradović pošto ostaje očigledno bez svoje te izvorne stranke. Dakle, to bi trebalo, ako već postoji ta Agencija za borbu protiv korupcije, to bi trebalo da bude smisao njene borbe, ta vrsta korupcije o kojoj niko niti govori, niti govorimo ovako, eto pomenemo u nekoj skupštinskoj raspravi, ali suštinski tu se ništa ozbiljno ne radi.

Nema, nigde se ne pominje šta će ova agencija raditi, recimo u predizbornim kampanjama i ne samo tada, kako će se sprečiti kupovina glasova na izborima? Nema toga. Šta Agencija radi? Angažuje ugovorom o delu u svakom gradu desetak nekih mladih ljudi i oni dobiju neki dinar, kaže - idi broj plakate političkih stranaka. Ozbiljnog li posla da li je politička stranka uradila 10 hiljada ili 12 hiljada plakata i da li je hiljadu ili dve hiljade plakata više po Srbiji polepljeno.

Nema mogućnosti da kontroliše, recimo, to što je Boško Obradović pare koje je dobio u kampanji iz republičkog budžeta dao nekom električaru, nekoj privatnoj radnji ili kako se to zove, 400 ili ne znam koliko hiljada, što mu je, koliko mu je to sijalica promenio električar u toku predizborne kampanje? Toga nema u ovom zakonu.

Znači, ovaj zakon, gospođo Kuburović, ovaj zakon stvarno bi bilo najbolje da povučete i da kažete na Vladi da se ova agencija kao pojam ukine. Ništa ne znači, ništa doprineti neće.

Šta se desilo sa onom, kako se zvala Zorana, kako joj beše prezime, zamislite direktor Agencije za borbu protiv korupcije, zbog korupcije smenjena sa mesta direktora. Da li to ima negde u belom svetu?

Dakle, ne mogu takve stvari da se rade a moramo mi ovde zakonima da ih sprečavamo. Imamo Savet za borbu protiv korupcije, imamo policiju, imamo tužilaštvo, imamo sudove, to su nadležni državni organi koji treba da se bore protiv korupcije.

Mi, narod u Srbiji, ne zna u suštini šta je korupcija, zato što se u medijima nameće nekakva potpuno drugačija teza, veza, kriminal, korupcija, itd. Treba svaki građanin Srbije da zna da korupcije nema ako u nju nije umešan neko iz državne vlasti ili lokalne ako je korupcija na tom nivou.

Ne može niko, ni jedan privrednik, ni jedan tajkun, ni jedan kako god ga zvali, ne može uraditi ni jednu koruptivnu radnju ako to ne radi u dilu sa nekim funkcionerom lokalnim ili državnim i to nema veze sa onim klasičnim kriminalom o kojem smo govorili kroz ovaj zakon, Zakonik o krivičnom postupku. Nema.

Istina, vi ste ovde predvideli krivično delo u ovom zakonu, trebalo je da ga stavite u ovaj Krivični zakonik i to znate, kada je reč o korupciji, to nije ni malo bezazleno. Tu treba ozbiljno da se razmisli i korupcija širih razmera trebalo bi da potpada pod ovu kaznu doživotnog zatvora.

Znate šta se sve u Srbiji kao koruptivna radnja uradilo u nekom onom prethodnom vremenu? Korupcija je onih pet miliona maraka koje dobio neko u Srbiji za izručenje Slobodana Miloševića. Ko je odgovarao? Korupcija je isto neki milioni evra koje je Boris Tadić, Vuk Jeremić, Borko Stefanović i ta bulumenta tada koji su dobili za Radovana Karadžića, Ratka Mladića, Gorana Hadžića i Tolimira. To je ozbiljna korupcija koja zaista zaslužuje doživotnu robiju.

Mi se takvim stvarima ne bavimo. Opet ponavljam, umesto tih ozbiljnih stvari mi ćemo da vidimo da li je narodni poslanik ili predsednik opštine, ne branim poslanike apsolutno, ni sebe pa ni druge, da li je prijavio imovinu ili nije. Vi kažete – možda supružniku neće biti po volji da prijavljuje, da se njegova imovina prijavljuje, ali mora, to piše u zakonu.

Hajmo da to ne piše u zakonu. Zakon nismo ubrali sa grane, kao niko i moramo, šta ćemo. Ne. Zakon donosimo, o zakonu raspravljamo. Zašto bi supružnici imali obavezu i imali takav odnos da jedni drugima baš, da imaju uvid u kompletnu imovinu jedno drugog, pogotovo vanbračni supružnici? Izvinite, znam ja po mnogo čemu su izjednačene bračne i vanbračne zajednice, ali da li neko ima neko nasleđe, da li neko ima sa nekim članom svoje porodice, muž ili žena, neku imovinu itd, sa kojom ovaj drugi prilično nema ništa, a ovde mora da bude prijavljena.

Dakle, nemojte da terate, ovo će biti kad budemo, to je druga tema, kada budemo govorili o tom zakonu koji uveliko najavljujete o poreklu imovine, to će takođe biti promašaj, ali pričaćemo o tome kada bude vreme.

Ne možemo mi, ne smemo, zapravo, zakonima da teramo ljude u neke nedozvoljene radnje, pa da onda svoju imovinu prebacuju, više se to ne radi na ujne, strine, itd, sada se prave ozbiljni poslovni aranžmani, ugovori, pa ja tebi prepisujem moju imovinu, to košta toliko, ti ćeš meni to vratiti pod tim i tim uslovima, kada ja više ne budem pod udarom ovog zakona i kada ne budem funkcioner itd.

Za ovoliko godina koliko se nama pokušavaju nametnuti nekakve tzv. evropske vrednosti, koje su zapravo anti-vrednosti, kvazi-vrednosti, svašta smo naučili, svašta smo videli, pa hajde kada donosimo zakone, neka to budu zakoni koji su proistekli i iz prakse, neka to budu zakoni koji su primenjivi na našu državu, na naš mentalitet, na naš sistem, na naš narod, a ne tamo, ne znam ni ja, na koga da se ugledamo.

Nema potrebe, kao što, ovde je neko počeo i temu javnih izvršitelja, ništa nećete uraditi menjanjem toga zakona ako ne uradite ključnu stvar, a to je da se izvršiteljstvo, da se poslovi izvršitelja izmeste iz privatnih ruku i da se vrate u nadležne sudove. Dok to ne uradite, džaba ste krečili. Ne možete da postignete da nađete 200, 300, koliko ima izvršitelja danas u Srbiji. To je 200, 300 lopova. To je 200, 300 ljudi koji kradu ljudima, kriminalaca, već u ozbiljnoj korupciji sa činovnicima banke, sa onima što čekaju ispred koji prodaju, koji kupuju stanove, sa onima koji ih preprodaju. Pa to je već, ljudi, napravljena mafija, napravljeni klanovi. Zna se u svakom gradu ko kupuje, ko dojavljuje, kome se prodaje. To više nije tajna. Hoćete li da vam pričam imena? Kada bude taj zakon na dnevnom redu.

Zato smo mi srpski radikali danas krenuli u akciju, prikupljamo potpise da se stavi van snage ovaj zakon, pa da onda lepo od početka pričamo o rešavanju tog problema i gde ćemo svakako da se založimo da svako mora da vrati svoj dug, ali da niko ne sme da ostane na ulici. Hvala.

Da, interesantan amandman, odnosno član i u sklopu cele ove priče za obrazloženje, radi se o plati direktora i zamenika direktora ove agencije.

Predvideli ste da direktor ima platu u visini osnovne plate sudije Ustavnog suda. Sada vi zamislite odgovornost sudije Ustavnog suda, angažovanje sudije Ustavnog suda, rad sudije Ustavnog suda i ovog nekog direktora Agencije. To, jednostavno, ne može da se upoređuje.

Ali, nije samo to. Mi smo predložili da se briše, a vi ćete to ostaviti - direktoru i zamenika direktora može se uvećati plata do 20% na osnovu odluke veća Agencije. Ovo stvarno nije normalno.

Na osnovu čega? Kako će procenjivati to veće? Na osnovu čega će da poveća platu za 20%? Šta će on to da radi, taj direktor Agencije, više nekog meseca da bi dobio 20% veću platu od sudije Ustavnog suda?

Ovo je stvarno karikiranje ozbiljnog sistema i nemojte to da radite. Lepo vam je i vaš kolega iz vlasti rekao da treba prekinuti sa ovim agencijama i sa ovim stvarno budalaštinama koje ste vi nasledili, ali nekako ih uporno tetošite i čuvate.

Ja se sećam kada je formirana ta agencija i to je, ja mislim 2010. godine je bilo, i Arsić je bio na tom sastanku, zato sam htela da ga podsetim, sastanak u Agenciji je držao, zvali su predstavnike svih političkih partija, i sada mi mislimo tamo ćemo čuti nešto, Agencija se napravila, sad ćemo da vidimo. I tamo nas sačekao onaj sa maramčetom, sa prslukom, onaj što voli da se slika po parkovima kad daje izjave. Kako ne znate, Zoran Stoiljković. Tada je bio profesor na fakultetu, asistent, onda je slagao u svojoj biografiji, napisao profesor. Eto, kakav čovek. I sad je asistent. Pa je onda on bio u tom upravnom odboru, kako se tad zvalo, te Agencije za borbu protiv korupcije. U međuvremenu je postao nekakav sindikalac, poznat po tome kako se sam hvali da je aktivan u organizacijama civilnog društva. I kako neko ko je takav, sa takvom biografijom, može biti u upravnom odboru Agencije, tada kad je bio? To sam se pitala i kad sam odlazila na taj sastanak, ali rekoh hajde da vidimo.

Tamo smo mi zaista onako neprijatno bili iznenađeni koliko tamo niko ništa nije znao od onoga što se očekivalo od te Agencije. Ja se dobro sećam jednog pitanja koje sam tada postavila, na koje mi je taj Zoran Stoiljković rekao da je pitanje odlično, ali da on nažalost ne zna odgovor. Verujte, evo, Arsić bio.

Pričali su o tome kako se, kad se otvara, Zakon o političkim strankama je bio u pitanju, pa kad se otvori onaj izborni račun, namenski, i sad taj račun treba da se zatvori u roku od 30 dana posle izbora i ostanu neki dugovi, u smislu da neko ne pošalje na vreme fakturu za prevoz, za neke emisije, neki električar Bošku Obradoviću na primer itd. I sad pitamo mi, evo, dobili smo tu fakturu, račun smo ugasili u skladu sa zakonom. Mi sa redovnog računa ne smemo finansirati izborne aktivnosti. Ovo je izborna aktivnost.

Kako mi da rešimo taj problem? Kako? On kaže – hm, kaže, da razmislim, ali bukvalno ovako kaže – gospođo Radeta, dobro vam je pitanje, ali stvarno nemam odgovor. E, i njemu treba zato valjda povećati 20% platu na onu koja je već bila onoliko velika. Tada je prvi direktor Agencije bila ta Zorana Marković, koja je, zamislite, razrešena zato što je ukrala dnevnica negde 2.100 ne znam koliko evra, dnevnica na put u inostranstvo. Prvo pitanje - šta će ona u inostranstvu ako nije na godišnjem odmoru? Šta će ona u inostranstvu? Kakva ona to iskustva razmenjuje, sa kim? Stvarno neverovatno. Pa, onda država dodeli stan Agenciji, da tamo nekom reše stambeno pitanje, i ona ne pitajući nikoga uzme stan sebi. I to je neko ko je bio na čelu te Agencije.

Zašto se sve ovo dešava? Zato što je licemerno da se piše i u ovom zakonu, i u svakim sličnim zakonima, da direktor Agencije ne može biti član neke stranke, a mene neka neko ubedi da postoji neka stranka koja će na čelo ovog ili bilo kog drugog organa staviti nekoga ko nije njen član. To treba da se kaže. Ne može biti istovremeno javni funkcioner i funkcioner stranke, ali da bude član stranke. Šta, nego će da stavi članstvo u zamrzivač, kako se to sad popularno kaže? To je licemerno i to dovodi do ovakvih apsurdnih situacija.

Sadašnji direktor Agencije je član SNS. Kao takav je bio član radnog tela RIK ili tako nešto. I neka je, nama to ne smeta, vi ste dobili većinu na poslednjim izborima i vi treba da popunite sva takva mesta. A zbog priče da je to nestranačka ličnost, onda se tim bave, pa onda kroz to svim političarima neki transparentnost, KRIK, BIRN, ne znam ni ja kako se sve zovu.

Dakle, nemojte da budete licemerni, nego kažite - jeste član SNS, ali je on po tom i tom ispunio uslov i zato je tu.

Dakle, vi ste takođe prihvatili ono, mislim da je to iz vremena Vlade Vojislava Koštunice uvedeno, od državnih sekretara pa dalje, da bi oni kad, proračunali su – aha, posle četiri godine mi ako ne budemo vlast, neka na bitnim funkcijama ostanu naši ljudi, pa su onda državnim sekretarima oročili na pet godina mandat, pa onda ovim tzv. nezavisnim telima, koja inače ništa ne znače. Jedino od tih nezavisnih tela koje ima nekog smisla zaista jeste DRI, institucija koja nešto konkretno radi. A, šta će ovaj da radi? Ništa. Šta će da radi taj Poverenik za zaštitu ravnopravnosti? Gospođa se našminka, obuče lepo i dođe, pozove novinare, da bi ona rekla šta je moralno, šta je kulturno, šta je vaspitano, šta nije vaspitano. A ko je nju odredio, po kojim kriterijumima je ono što je njoj dobro vaspitanje, mora biti i meni ili nekom drugom?

Dakle, potpuna besmislica, ništa ljudi ne rade, dobijaju, primaju ozbiljne plate, umesto da se ovim poslovima bave pravi državni, nadležni državni organi i da onda znamo i ko za šta odgovara i ko šta treba da radi. Ovo je samo onako mlaćenje prazne slame. Izvinite, ali nikako drugačije ovo ne može da se nazove.