Veliki problem sa ratnim memorijalima svakako će biti na okupiranim srpskim teritorijama, konkretno u Republici Srpskoj Krajini. Mnogo je tamo mesta koja bi trebalo da budu označena kao memorijali, ali nažalost ustaška hrvatska država ne želi da bude saradniku u tom poslu državi Srbiji. umesto toga oni proširuju spisak Srba koje hvataju na granici ako prelaze u Hrvatsku i svaki put imaju nekog novog navodnog ratnog zločinca.

Danas je narodni poslanik Aleksandar Šešelj o tome pokušao da govori, da se obrati Plenkoviću i u Savetu Evrope mu je rekao da je on razumeo, Aleksandar Šešelj je razumeo da je svrha Saveta Evrope promovisanje demokratije, ljudskih prava, poštovanje zakona i antifašizma. A danas imamo, rekao je, ispred sebe čoveka, misleći na Plenkovića, koji veliča Jasenovac, koncentracioni logor za 700 hiljada Srba, Jevreja i Roma, koji veliča Blajburg, predvodnika neonacističkog režima u srcu Evrope, u kojem su Srbi građani drugog reda, predsednika političke partije čija je glavna ideologija etničkog čišćenje.

Rukovodstvo Saveta Evrope bi trebalo da se stidi. Umesto da se stidi rukovodstvo Saveta Evrope je prekinulo Aleksandra Šešelja u daljem izlaganju, ali su dozvolili da Plenković kaže da jabuka ne pada daleko od drveta, da predstavnik ove stranke, misleći na SRS, se zalaže za veliku Srbiju, koja će obuhvatati teritoriju drugih država. Onda kaže – predsednik te stranke i njegov otac je osuđen ratni zločinac i Srbija je, kako misli Plenković, a vi niste, gospođo Gojković, juče bili u sali. Isto ovo su govorili i predstavnici novodosmanlija, pa kažu – Srbija je izvršila agresiju na Hrvatsku, ali pre toga i na Bosnu, Sloveniju i Kosovo i odgovorna je za sve ratne sukobe.

Dakle, u Savetu Evropi Plenković može ovako nešto da kaže, a predstavnik naše Narodne skupštine, naš kolega je prekinut samo zato što je izneo istinu o hrvatskom ustaškom režimu i, naravno, pozvao rukovodstvo Saveta Evrope. On je rekao da bi trebalo da se stide, a svakako i da preduzmu odgovarajuće mere kada je u pitanju sve bujnije cvetanje neoustaštva u Hrvatskoj. Hvala.

Hvala.

Posle ovog zakona, odnosno u toku primene ovog zakona mnogi srpski junaci će ostati i bez groba i bez belega. To je valjda naš usud, ali je dobro da se potrudimo da toga bude što manje, a da što više bude tih ratnih memorijala kojima treba da se ponosimo i koje treba da negujemo.

Evo primer Loznice, ne znam da li ovde postoji neko ko ne zna da je Loznica sa Banjom Koviljačom prvi oslobođeni grad od fašističke Nemačke u celoj Evropi i da je Loznica oslobođena 31. avgusta 1941. godine, a Loznicu je oslobodio četnički komandant i potpukovnik Veselin Misita, sa grupom svojih četnika i sa grupom lozničana koji su im se tu pridružili. Zamislite da do dana današnjeg ni jedna ulica u Loznici ne nosi njegovo ime i da ni država, ni lokalna samouprava nikada nisu ništa uradili da se obeleži grob Veselinu Misiti.

Srpska radikalna stranka je uz velike muke, koje smo imali od tadašnjih koalicionih partnera, izgradila spomenik Veselinu Misiti i mi smo svake godine išli, i dalje ćemo, naravno, 31. avgusta da položimo venac na Misitin grob, ali tek pre dve godine su počeli da dolaze i ljudi iz lokalne samouprave, a sa nivoa države i pre toga sa nivoa lokalne samouprave nikada niko nije dolazio. Toliko o odnosu vlasti prema tako značajnim stvarima i prema tim velikim ljudima i velikim imenima.

(Predsedavajući: Zahvaljujem koleginice Radeta.)

Evo, završavam.

Nije čudo, vi niste u stanju da nađete ni jednog Mehu Omerovića, a kamoli da uradite nešto drugo.

Kolega Marijan Rističević je malopre vama, ja govorim po članu 27. zamerio, rekao je da ste tolerantni prema opoziciji. Svaki put kad tako nešto čujemo mi moramo da reagujemo zato što mi ne spadamo u tu neku, Đilasovu opoziciju ili ne znam već ko ih sad okuplja, i nekako uvek imamo potrebu da zamolimo da se naglasi da mi srpski radikali jesmo opozicija vlasti, ali da nismo deo tog čopora koji čini neki novi pokret u Srbiji ili ne znam šta.

Pogotovo je nemoguće da nas svrstate, da nas kolega Rističević svrsta u opoziciju sa onim ko je malopre govorio. Malopre je govorio sledbenik Dimitrija LJotića i mi srpski četnici nikako ne možemo biti u toj istoj grupaciji. Četnici su se uvek borili protiv ljotićevaca i zato bih vas samo zamolila da ubuduće to imate na umu.

Naravno, sve ovo što ste vi iznela kolega Rističeviću, nemamo mi nikakvih primedbi na to što ste rekli, jedina primedba je da, da li možete da zamislite da neko od nas stoji pored nekoga ko pozdravlja hitlerovskim pozdravom? Da li možete da zamislite nekoga od srpskih radikala da stoji pored nekoga ili da bude sa nekim ko je rekao da je u Srebrenici bio genocid, kao što je to Boškova prijateljica i koleginica, zajedno su na listi i ušli u parlament, rekla Sanda Rašković Ivić.

Da li možete da zamislite nas da neko od nas srpskih radikala kaže da je Oluja bila legitimni čin, kao što je rekla Sanda Rašković Ivić, koja je, opet ponavljam, koja je zajedno sa Boškom Obradovićem ušla u parlament, bolje rečeno, ugurana od strane Skota. Hvala.

Zakon o ratnim memorijalima svakako treba da postoji, trebalo je odavno. Ideja je dobra, ali ovaj Predlog zakona nije dobar. Nekako je nedovoljno, kako bih rekla, nedovoljno je konkretan, odnosno nije konkretan i nekako kao da se želi samo reda radi, eto, da se donese taj zakon, a da se suštinski ne uradi ono što bi trebalo da jeste intencija ovog zakona, nadam se i Vlade i skupštinske većine i na kraju krajeva svih građana Srbije.

Nekako je utisak stalno i to decenijama unazad, pogotovo od 2000. godine, mi kao treba da se stidimo svega onoga što je srpsko, što je srpsko junaštvo, što je srpsko herojstvo, ono čime se sve druge države diče, mi nekako to pokušavamo u javnosti da predstavimo kao nešto retrogradno, nešto čime ne treba da se ponosimo itd.

Sama činjenica da predsednik, nekadašnji predsednik države Slobodan Milošević, nema nikakvo obeležje u Beogradu, je više nego dovoljan dokaz da i ovaj zakon neće ni takve stvari promeniti i da ni ovaj zakon nije dobar.

Mi se plašimo nečeg drugog. Plašimo se da je ovaj zakon možda samo dimna zavesa, da kažemo – evo, doneli smo zakon o ratnim memorijalima, a da onda koristeći ovaj zakon, i zato on nije dobar, potvrđujemo onu priču koja je sve više prisutna u javnosti, da mi treba da raskinemo sa našim mitovima, sa legendama itd. To svakako ne bi smelo da se desi. To je deo tih zahteva koje dobijamo iz EU, a vezano je za taj obavezujući sporazum za KiM.

Nikako ne bi smelo da se desi da se pod formom ovog zakona tako nešto uradi, jer mi i na KiM imamo, osim naših velikih mitova, osim kosovskog mita kojeg nikad niko ne sme da se odrekne i ni po koju cenu, u nikakvim pregovorima i razgovorima, imamo i mnogo novih mesta koja zaslužuju memorijale i Goraždevac i Staro Gradsko i svaka pojedinačna pogibija svakog Srbina na KiM, i svi poginuli u danima pogroma i svi poginuli od NATO agresije, ne samo na KiM.

Naravno, kroz amandmane ćemo ići i dalje kroz istoriju, ali ovo na šta sada posebno želimo da ukažemo jeste, ministre i gospodo iz Vlade i vladajuće većine, nemojte da zbog ovog zakona kažete – evo, sve što treba da čuvamo sadržano je u ovom zakonu, a ostalog ćemo se odreći zarad puta u EU. Ne postoji taj put zbog kojeg iko ima pravo da se odrekne i jednog dela naše slavne srpske istorije.

Nastavljamo samo ono što smo već govorili i što ćemo govoriti ceo dan, odnosno dok traju ovi amandmani, o tome koliko je ovaj zakon zapravo potreban i koliko su se nekako zapostavljale u našem narodu, možda ne u narodu, ali više među zvaničnicima, te činjenice o žrtvama, toliko da je, recimo, pre nekoliko meseci da se na Starom sajmištu, tamo gde je nekada bio logor, pojavio transparent SNS.

Naravno, brzo je sklonjen, ali to govori o tome koliko se ne vodi računa i koliko uopšte nije bilo, nema čak ni popisa tih nekih najvažnijih mesta gde su ginuli nedužni ljudi.

Mi smo 2017. godine, mislim da je u martu bilo, bili na sahrani u Merdaru, Žarko Milačić, dobrovoljac SRS poginuo u Mašićkoj Šagovini, gde je poginulo više dobrovoljaca, tada naravno, svi pod komandom tadašnje JNA. Sahranjen je posle 26 godina, istina, uz vojne počasti, ali bez ijednog zvaničnika koji je u ime države trebalo valjda tu da se pojavi, da se skrene pažnja kako Hrvati da ne bi odgovarali za masovna ubistva, kako neće masovne grobnice da otvaraju, nego jednog po jednog Srbina, koji je sahranjen u tim masovnim grobnicama tako dostavljaju porodici.

Još uvek nisu svi iz Mašićke Šagovine leševi dovezeni u Srbiju, odnosno tamo odakle su, porodice nisu sahranile, zato što niko iz države ne želi da se uključi u rešavanje tog problema, i pokojni Žarko Milačić je pronađen tako što je jednoj porodici, u toj Mašićkoj Šagovini su ubijena dva sina, trećeg sina su naterali da zatrpava leševe, pa i svoja dva brata, i onda su oni odselili, ne žive više u Srbiji i oni su dali podatke bratu Žarka Milačića, koji se lično vrlo zainteresovao da pronađe posmrtne ostatke svoga brata.

Dakle, moramo mnogo više kao država i bez obzira na ovaj zakon, mnogo više moramo da vodimo računa o stradalim Srbima i ponavljam, ne smemo da se stidimo toga. Moramo jasno i glasno svakome da kažemo kakve su mu zasluge u istoriji.

Potomak sam Solunskog borca. Moj pokojni deda Stevo Radeta bio je Solunski borac, bio je na Kajmakčalanu. Tada je imao sreću da je živ došao odatle, ali su ga 1941. godine sačekale livanjske ustaše. Zaklan je zajedno sa svim Srbima iz Livna, svim odraslim muškarcima iz Livna koji su zaklani na Ognjenu Mariju 1941. godine, i te žrtve i ta mesta zaslužuju da budu memorijali i to stratište Prolog, gde je moj pokojni deda i sve kraške jame u Livnu, zaslužuju da budu memorijali i da ih država Srbija i posećuje i da im se određeni pietet ukazuje.

Znate, mi smo kosti svojih predaka, mi livanjski Srbi sahranili, vadili iz kraških jama, sahranili na Svetog Iliju 1991. godine. Nekoliko meseci posle toga te iste kosti iz kosturnice koja je napravljena u Porti Pravoslavne crkve u Livnu, šutirane su po Livanjskim ulicama, šutirale su ih komšije Muslimani i Hrvati. Ponovo je, to što se uspelo, sakupljeno i ponovo postoji ta kosturnica, ali ona ne može opstati u jednom Livnu, gde Srba više nema ukoliko ne bude interesa države Srbije da i tim Srbima ukaže određeno poštovanje, jer nije samo moj deda bio Solunski borac, mnogi od njih su se borili, ali nažalost završili vezani u bodljikavu žicu, zaklani i prekriveni živim krečom u tim kraškim jamama.

Nažalost, o ovoj temi i ovim temama mogli bismo da pričamo danima i ponavljamo dobro je da je donet ovaj zakon, ali ako niste spremni da prihvatite određene amandmane pripremite, nećemo vam zameriti, pripremite jedan sveobuhvatni tekst, pa da još jedanput o tome raspravimo i da donesemo zakon za koji ćemo i mi biti.

Mi u principu jesmo za ovaj zakon, ali ne za ovakav i zato ne možemo glasati za njega zato što je ovaj zakon samo farsa, što ne rešava suštinski potrebu za očuvanjem uspomena na sve naše pale heroje.

Htela sam, gospodine Arsiću, da vas upozorim na član 104, odnosno da vas lepo zamolim da budete malo fleksibilniji ako želite da stvarno porazgovaramo o ovom Predlogu zakona. Ovde se niko ni u malopređašnjoj raspravi nije ni svađao, ni vređao, to je tačno, ali mislim da treba da dozvolite da poslanici razmene argumente.

S jedne strane, predsednik vaše poslaničke grupe apeluje da se dođe do nekog rešenja da bi što više poslanika glasalo za ovaj predlog, s druge strane, vi se onako striktno držite, ne dozvoljavate da se kaže neka reč, da se prosto razmene argumenti. Mislim da bi u nastavku rasprave bilo dobro da jednostavno dozvolite narodnim poslanicima da se o ovoj temi raspravlja.

Ova tema je preširoka, o ovoj temi bismo mogli danima da pričamo. Nažalost, nema mesta, nema ulice, nema godine, maltene, gde ne bismo mogli da obeležavamo neke srpske žrtve. Ali, nije dobro da se izbegava da se Jasenovac nazove koncentracionim logorom, pogotovo sada što neki u Hrvatskoj političari, pa i neki kvazi istoričari pokušavaju da potpuno promene i sliku i stvarno značenje, čak i broj ubijenih Srba, Roma i Jevreja u Jasenovcu. To je jedino mesto gde je bio i dečiji logor i oni sada pokušavaju da karikiraju to, da to nazivaju radnim logorima, pa nekakvim humanitarnim mestima gde su okupljali ljude, pa na svaki mogući način vređaju te žrtve, vređaju, pre svega, naša nacionalna osećanja i bilo bi dobro da se ovaj predlog prihvati. Hvala.

Ovo je prepodnevni EPP. Biće ovako i poslepodne u jednom periodu. Naravno, to jeste pravo poslanika i opozicije da napadaju i vlasti da se brane.

Ali, pošto je prekinuta ova rasprava o amandmanima koja je jutros započeta, ja želim da iskoristim priliku po ovom Poslovniku da pitam narodne poslanike i vas kao predsedavajućeg, mi i dalje nemamo saznanja o tome gde se nalazi narodni poslanik, još uvek narodni poslanik Meho Omerović? Mi moramo da dođemo do istine.

Znate, on je i dalje na evidenciji narodnih poslanika. Da podsetim da je izvršio krađu na aerodromu u Frankfurtu, da se tamo pozvao na diplomatski status i da je to izazvalo veliki skandal. Ako misle i ovi iz njegove partije, a i vi na čijoj je listi bio, da ćemo mi ćutati i posle nekoliko dana da bude – tresla se gora rodio se miš, ne nećemo. Ali smo zabrinuti, pošto niko neće da nam kaže šta je sa Mehom Omerovićem. Trebalo bi da, ako se već danima, skoro mesec dana ne pojavljuje, bilo bi možda pametno da se raspiše poternica, da se čovek nađe. Ko zna, možda je shvatio šta je uradio, pa je možda digao ruku na sebe. Ko zna. Nema ga, nigde se ne pojavljuje. Dajte nam tu informaciju. Zaista, neophodna je.

Prirodno je da rasprava narodnih poslanika, koja je do dolaska Aleksandre Jerkov u salu zaista bila usmerena na temu, na Predlog zakona o ratnim memorijalima i da, tačno je, poslanici SRS su podsećali, i dalje ćemo podsećati na sve srpske žrtve, podsećaćemo na potrebu da svaka žrtva treba da joj se ukaže poštovanje, da svako mesto zločina mora da ima memorijal i to gde god da je, ne samo na teritoriji Srbije, nego na teritoriji svih srpskih zemalja, a i u celom svetu gde postoje, ako to gospođica Jerkov možda zna gde sve postoji ukupno 6.000 srpskih grobalja, grobalja srpskih ratnika, ali verovatno ona, kada su je tamo u CIA obučavali, nisu je o tome učili. Učili su je nešto suprotno od toga.

Znate, da neko ko je narodni poslanik kao Aleksandra Jerkov može da kaže da je Vojislav Šešelj ratni zločinac, a u presudi to ne piše, i ona to ne govori zbog Vojislava Šešelja, već govori da bi pomogla svojim prijateljima iz ustaške Hrvatske da mogu jednog dana da kažu – evo, vi Srbi ste proterivali Hrvate iz Srbije iz Hrtkovaca, što naravno, apsolutno nije tačno.

O tome je ona govorila na jednoj hrvatskoj televiziji i zaista je bilo strašno slušati nekoga ko je narodni poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije da govori sve ono što je ona govorila protiv države, protiv vlasti, protiv dela opozicije, protiv predsednika države. Dakle, onako nešto, ja mislim da je bio iznenađen i onaj voditelj koji je vodio emisiju, ni on ne bi mogao sve ono da kaže za Srbije što je Aleksandra Jerkov u toj emisiji govorila

(Predsedavajući: Privodite kraju koleginice Radeta.)

Završavam.

Dakle, nije iznenađenje, verovatno će ona u toku dana i njene kolege pokušavati na ovaj način da omalovaže, ne ovaj vaš predlog zakona, ministre, nego da omalovaže srpske žrtve.

Dame i gospodo, mi danas iznosimo niz konkretnih primera koji, bilo koga od nas, asociraju na potrebu za donošenjem ovog zakona i za postojanjem ratnih memorijala. Ovo zaista govori koliko je to nedostajalo celoj Srbiji, iako danas o tome govori većina narodnih poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Naravno, primera je mnogo, dana je mnogo, koji bi mogli da se obeležavaju. Evo, danas je, na današnji dan, recimo, 1992. godine, u Petrovo selo, kod Ozrena, pod Ozrenom, stigle su srpske izbeglice iz Zenice, posle nekoliko dana pešačenja, usput su neki umirali. Nigde nema, i pitanje da li će ikada biti nekog obeležja, nekog memorijala, na njihove žrtve. Isto, na današnji dan, recimo, 1999. godine, zapaljena je pravoslavna crkva u Velikoj reci, a u Prištini je zapaljena kuća Srbina Momčila Blagotića. Dakle, nema dana kada nam se nije dešavalo nešto što bi mi trebali da obeležavamo na ovaj ili onaj način.

Danas, dok mi ovde raspravljamo o ovoj zaista veoma važnoj i interesantnoj temi, naša delegacija je na Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope. Pre sat vremena, naš kolega Aleksandar Šešelj, tamo je postavio pitanje ministru spoljnih poslova Hrvatske, Mariji Bulić Pejčinović, i pitao je kako ih nije sramota da oni u Hrvatskoj, kao neki nacionalni praznik, obeležavaju dan kada je ustaški režim Franje Tuđmana iz Republike Srpske Krajine, proterao ili ubio, više od pola miliona Srba?

Dakle, to je, hajde da kažem, potrefilo se u isti dan kada mi raspravljamo ovde o tome da je takvu poruku naša delegacija, odnosno Aleksandar Šešelj uputio i Savetu Evrope i svima koji su tamo to slušali. To zaista jeste zadatak narodnih poslanika, koji idu da zastupaju Republiku Srbiju, odnosno Narodnu skupštinu, negde u belom svetu. To je ono što treba, naravno, a ne kao Meho Omerović, da krade, pa da se krije, nego je ovo zapravo zadatak svakog narodnog poslanika. Nadam se i nadamo se da će i u narednim danima imati vremena i prilike da se i dalje naše kolege poslanici u Strazburu obraćaju na ovaj način.

Što se tiče amandmana koji je sada na dnevnom redu, svakako taj amandman neće biti prihvaćen, to nam je Vlada rekla, kao i ostali amandmani, koje smo podnosili svi narodni poslanici. To možda nije toliko ni važno, ali zaista jeste važno što nam se kroz ove amandmane, i to mislimo drugačije od kolega koji imaju primedbe na ovakve amandmane, kad su neki drugi zakoni u pitanju i mi smo često intervenisali, ali mislimo da je dobro da danas imamo što više amandmana i da što više govorimo na ovu temu. Hvala.

Član 107.

Zaista veoma uvredljiva rasprava malo pre, uvredljiva za svakog Srbina, za Republiku Srbiju, za Republiku Srpsku, a onda to znači i za svakog narodnog poslanika.

Ne znam šta je gospođa Čomić mislila pod tim da to što je kolega rekao kako je nastala Republika Srpska i da je to zaista država srpskog naroda, da ćemo imati problema negde kad se budemo negde sretali na tu temu? Možda tamo gde ona ide da razgovara? Možda kod Skota? Možda u Soroševim kojekakvim fondacijama? Ali, gde god se razgovara sa Srbima i sa svim građanima koji žive u Srbiji i koji su lojalni Republici Srbiji, sasvim izvesno da tih problema nema, niti će ih biti.

Republika Srpska jeste ponos srpskog naroda. Zaista ne razumem da neko može da drugačije govori o toj državi, o toj pravoj srpskoj državi?

Kaže gospođa Čomić gde ona sve može a ode. Pa, nisam baš sigurna da sa tim treba da se hvali. Mnogo je ovde ljudi koji su rođeni u Republici Srpskoj Krajini, na teritoriji sadašnje Bosne i Hercegovine, sadašnje Hrvatske i mnogi ne mogu da odu tamo, ali ne zato što Gordana Čomić vredi više nego oni, nego zato što su oni ili neko njihov učestvovali u ratovima, zato što su ginuli u Republici Srpskoj, u Republici Srpskoj Krajini i mislim da na ovu temu niko nema pravo na ovaj način da razgovara i da se hvali da može da ode i u Knin. Možda može i 4. avgusta, kada niko normalan ne bi poželeo da ode tamo. Hvala.

Kako lepo zvuči kad Gordana Čomić ovako počne umiljato da priča, da bi na kraju rekla ono što zapravo u suštini želi ceo dan ovde da kaže.

Vojislav Šešelj nije ratni zločinac. Gordana Čomić bi trebalo da zna da čita, očigledno ne zna, jer krajnje je vreme da ona i njene demokrate pročitaju šta piše u presudi Haškog tribunala. Vojislav Šešelj nije osuđen za ratni zločin, ali je suština nešto drugo. Gordana Čomić i njene demokrate, sad u raznim pojavnim oblicima okupljenim oko Dragana Đilasa, zapravo žele da pogrešno prevedu i da kažu da je Vojislav Šešelj ratni zločinac zbog proterivanja navodnog Hrvata iz Hrtkovaca, da bi njima to moglo da služi da sutra mogu da kažu – evo, vi Srbi ste isterivali Hrvate sa teritorije Srbije i zato je opravdano da deo Srbije AP Vojvodina više ne bude u Srbiji.

Rekao je jutros, mislim, kolega Martinović, oni imaju u svojoj poslaničkoj grupi Aleksandru Jerkov koja je otvoreni separatista, i to već decenijama, i za njih to nije ništa čudno. Ali, mislim da je krajnje vreme da se zvanično država Srbija, a bogami Narodna skupština pre svega, oglasi na ovu temu, da neko pročita konačno presudu Vojislavu Šešelju izrečenu u Haškom tribunalu, kakav god da je taj tribunal, a znamo koliko je antisrpski, i da konačno neko ovom bezobrazluku stane na kraj i da se objasni da Vojislav Šešelj nije ratni zločinac, da nije učinio ratni zločin, da to ne piše u njegovoj presudi i da konačno ove ustaške sluge začepe brnjicu.

Čega se pametan stidi, Đilasovi najamnici se time ponose. Neverovatno je da neko sa toliko ponosa pominje akciju „Sablja“.

(Predsedavajući: Koji član Poslovnika, koleginice?)

Član 27.

Hajde da se podsetimo kratko da je u toj akciji Sablja, da su dosmanlije pohapsile 14 hiljada ljudi. Sada kaže Gordana Čomić, da ako neko misli da su oni zato krivi i odgovorni, da treba da ih neko tuži.

Pa, ima tužbi itekako, ima krivičnih prijava, ali još uvek ima mnogo vaših u tužilaštvima onih što su birani, svojevremeno, ako se sećate iz kabineta Dušana Petrovića. Nismo to zaboravili, znate.

Vi ste 2003. godine, pošto vi pominjete ko je koga ubio, volite to tako da kažete, ja potpuno otvoreno vama kažem - vi ste ubili vašeg premijera. I, doneta je presuda, dobila je presudu Nata Mesarević, sećate se svi toga, i mi smo ovde inicirali, ne samo sada, nego i pre kada smo bili u parlamentu, inicirali smo da se utvrde politička pozadina i svi detalji vezano za to ubistvo. Sada smo predlagali anketni odbor, ali vi to nećete, zato što vi ne želite istinu.

Kada se, a daće Bog, desiće to, obnovi postupak Legiji i Zvezdanu Jovanoviću, onda će ta istina u potpunosti izaći na videlo. Onda će se videti koji je deo mafije ubio svog mafijaškog gazdu. Onda će se videti ko je sve bio umešan u to.

A, gospođo Čomić, ako niko ne trpi zbog te akcije „Sablja“, evo da vam kažem da je samo prošle godine 14 miliona dinara iz državnog budžeta, iz džepova građana Srbije, isplaćeno ljudima koji su ni krivi ni dužni hapšeni u akciji „Sablja“, zato što ste vi tada bili sila, zato što ste nam dovodili vojsku, specijalce pod punom opremom, u strahu smo ulazili u Narodnu skupštinu, zato što ste zatvorili sednice Narodne skupštine, zato što ste hteli da zatvorite i sakrijete od javnosti vašu sramotu i bruku.

Ovo se dešava kada skupštinska većina zloupotrebljava član 92. Poslovnika. Do danas sam bila uverena da hoćete da iscrpljujete poslanike opozicije, a vi u stvari hoćete da iscrpljujete ministre.

Ovde ste naterali ministra Đorđevića da čita sat i 20 minuta da bi pomenuo svaki od ovih predloga. Da ste stavili još dve tačke čovek bi dehidrirao, završio na infuziji. Saosećam sam se sa vama ministre, zato sam i intervenisala da se to ne bi dešavalo budućim ministrima, pa da kolege iz vladajuće koalicije vode računa, na stranu to što su u ovom predlogu pomešane babe i žabe, što su mogle da se naprave bar tri grupe o kojima je moglo da se raspravlja, ako ste već izbacili iz običaja poslovničku obavezu da se o jednom predlogu raspravlja kao o jednoj tački dnevnog reda.

Prosto smo se uželeli jedne tako lepe rasprave, gospođa Đukić Dejanović se seća kada je bila predsednik, imali smo po nekada jedan predlog jedna tačka dnevnog reda, pa amandmani po tom predlogu, pa rasprava sa ministrima, pa rasprava unutar poslaničkih grupa, a ovo sada zaista gubi smisao.

Još jedan razlog zbog čega sam se javila radi javnosti pre svega, ovaj dnevni red piše da je podržalo 150, pa onda nešto prebrisano, 154 narodna poslanika, svejedno, iako je 150, sasvim je u redu, to je u skladu sa Poslovnikom, ali mislim da je velika bruka vladajuće većine što su dozvolili da ovaj predlog potpiše i Meho Omerović, narodni poslanik koji je uhvaćen u krađi na aerodromu u Frankfurtu i vi umesto da se izjasnite po tome, čak ovo dozvoljavate. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, mnogo je tema raznolikih u okviru jedne tačke dnevnog reda i ovo nije dobro, svaki put na to skrećemo pažnju. Ovde su morale biti bar četiri grupe. Ne razumemo zašto niste izdvojili bar ovaj Predlog odluke o izmeni članova RIK, kada znate da bi to svakako prošlo bez rasprave, ali, dobro. Glasali ste, sad ćemo da govorimo o onome što možemo i koliko imamo vremena.

Što se tiče Zakona o ratnim memorijalima i izmena i dopuna Zakona o osnovnim pravima i pravima boraca vojnih invalida i porodica palih boraca, to su svakako teme koje su vrlo interesantne za poslanike SRS, za našu stranku koja se zalaže za rešavanje svih ovih problema, ali o ovim predlozima ćemo govoriti u nastavku načelne rasprave. O ovim drugim predlozima po par rečenica, koliko je moguće.

Kada su u pitanju izmene i dopune Zakona o uslovima za upućivanje zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo i njihovoj zaštiti itd, vi ste ovaj Zakon doneli 2015. godine i mnogo malo je vremena prošlo da primetite da nešto nije bilo dobro i to je upravo ono o čemu mi govorimo. Svaki put kada govorimo o predlozima zakona, skrećemo pažnju da vrlo često dolazite pred Narodnu skupštinu sa polu dovršenim ili neprimenljivim zakonima i zato imate ovakav problem. Znači, sami ste doneli zakon i sad već morate da ga menjate, ali u pitanju su samo tehničke izmene, ništa suštinski u ovom zakonu se nije promenilo, ali morali ste i to da uradite.

Zakon o zapošljavanju stranaca, takođe, izmene i dopune za razliku od ovog prethodnog zakona, ovaj ste doneli 2014. godine, pa onda 2017. godine menjali i poslanici SRS su uložili, podneli amandman, koji je upravo skraćivao ovaj rok sa 10 na sedam dana. Vi taj amandman niste prihvatili i evo, sada o tome raspravljamo kao o izmenama i dopunama zakona.

Dakle, budite ljubazni, obratite pažnju na ono što pišu narodni poslanici. Mi poslanici SRS smo uvek bili ozbiljni i odgovorni ljudi i naši amandmani su uvek smisleni. Možda vam se nekada ideološki ne dopada ono što napišemo, ali kada je u pitanju pravna forma, onda zaista trebalo bi da nas poslušate.

Zakon o pojednostavljenom radnom angažovanju na sezonskim poslovima, mnogo se govorilo o ovom predlogu, nije da ne treba ovaj zakon, ali ne bismo mu mi pridavali taj značaj kao što ste vi danas pokušali da predstavite, pa i poslanici koji su dosta vremena govorili o tome i ne samo vi predstavnici Vlade.

Nekako je tužno da kažete da je ovaj zakon, zapravo borba protiv sive ekonomije, a na šta se u suštini odnosi ovaj zakon? Ko su ti ljudi koji rade na sezonskim poslovima i koji su to sezonski poslovi? Govorim o najvećem broju. To su ljudi koji su u onim lopovskim privatizacijama od 2000. godine ostali bez posla, koji imaju 50 i više godina i koji ne mogu ponovo da se zaposle i koji idu da beru maline, da beru višnje, da beru kajsije, da beru voće itd. Takvih je najviše i vi kažete kad njih regulišete zakonom, blago nama, nesta siva ekonomija, a siva ekonomija cveta li cveta i vi to dobro znate. Ovo je najmanji problem u okviru te sive ekonomije.

Jedan od ministara je rekao u odgovoru nekom od poslanika, da se ovim zakonom štite elementarna prava tih ljudi. Ne, elementarna prava tih ljudi bila su prvo da ne dobiju otkaze, da im se ne rasprodaju firme na doboš u burazerskim privatizacijama da se oni koji su od 2000. godine, preuzmu vlast da ne pretvaraju fabrike za lokacije za hotele, danas uglavnom hoteli i mega marketi niču na mestima nekadašnjih fabrika. Tada je pogaženo elementarno pravo tih ljudi i od tada do danas, nažalost nijedna vlast ih nije tretirala tako da su se stvarno potrudili i da su tim ljudima našli posao.

Ovaj zakon je poprilično, kada bude zakon, sada je predlog, je poprilično neprimenjiv. Znate, lepo je to, digitalizacija, portali, prijavljivanje, ali znate li vi kakva je struktura ljudi u selima? Znate li vi da se ovim poslom, poljoprivredom bave ljudi koji imaju 60, 70 i više godina i da ti ljudi nemaju mogućnost pristupa internetu, da ti ljudi ne umeju ili nemaju, mnogi nemaju, nema mreže, ne može da prijavi do 10,00 sati tog nekog koji mu je došao da obere voće. Dakle, ovo što govorimo nije banalizacija, nego je ovo najveći deo na koji se ovaj zakon primenjuje.

Još kaže ministar Đorđević – nismo bezgrešni, sigurno imamo greške, pa ćemo sledeće godine u drugoj polovini godine verovatno imati izmene i dopune ovog zakona. Dakle, donosite ga u sred sezone i već najavljujete izmene u toku sledeće sezone. Malo nije logično.

Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o mirnom rešavanju sporova, znate, ovaj zakon još kada je donet 2004. godine, pa menjan 2009. godine, mi smo i tada 2004. godine tvrdili da od ovog zakona neće biti vajde, da je ovo samo mrtvo slovo na papiru i to tako jeste. Nema podataka šta se zaista na osnovu ovog zakona, koliko se tih problema rešilo, na koji način su problemi razrešeni. Postoji suštinski problem i nije on u rešavanju sporova, osnovni problem je u Zakonu o radu.

Vi znate da po sudskoj presudi neko može biti vraćen, pravosnažno, na posao, ali Zakon o radu kaže – poslodavac ne mora da ga primi, nego mu plati neku duplu ili ne znam koliki iznos u odnosu na ono koliko mu je sud dosudio, tako da rasplinjavanje ovih problema još sada u situaciji kada god mnogih ovih privatnih preduzetnika i firmi koje su ovde iz inostranstva, kažu – ne mogu ljudi ni sindikalno da se organizuju, kako će onda, a vi ovde predviđate neke reprezentativne sindikate koji će predstavljati te zaposlene. To je jednostavno takođe nešto što je neprimenjivo. Vi možda u toj agendi imate obavezu da ovako nešto donesete, ali ljudi moji, donosite ono što je obaveza.

Ovde produžavate rokove sa 15 na 60 dana. Potpuno zanemarujete činjenicu da je svaki spor iz radnog odnosa hitnog karaktera. Vama radni sporovi na sudovima traju pet, šest, sedam, osam godina, sporovi za mobing traju po pet, šest, sedam, osam godina. Dakle, hajdete malo u realan život. Lepo je ovo sve što piše, ali malo u realan život.

Pre nego što malo više vremena budem posvetila ovom zakonu o finansijskoj podršci sa decom, moram da kažem da ste uradili nešto dobro, vi iz Vlade Republike Srbije, SRS to podržava, a to je Predlog zakona o potvrđivanju sporazuma između Republike Srbije i Ruske Federacije o socijalnoj pomoći. Kada god budete imali neki ovakav predlog koji se odnosi na saradnju sa Ruskom Federacijom, imaćete našu javnu podršku.

Sada ovaj zakon o finansijskog podršci sa decom, odnosno predlog zakona, izmene i dopune. Najviše se ovde o njemu govorilo. Zakon je od prošle godine, a menjamo ga ove godine i to govori da ovaj zakon nema sistematski pristup rešavanju problema populacione politike. Ne može se, rekoste vi gospođo Đukić Dejanović malopre – sada govorimo o ovom, pa ćemo, ne znam kada o ovom, pa ne znam kada o onom, morate prvo vi u vašem ministarstvu da predložite Vladi. Ovaj problem mora celovito da se sagleda i celovito kroz zakon da se reši. Ovo jeste jedan od koraka, sa određenim manama, dobar korak, ali nije ovo način rešavanja tog našeg ozbiljnog problema.

Slušala sam vas jutros na jednoj televiziji, govorili ste ono što svi znamo, ali ste to rekli, nije mi se dopao način na koji ste objasnili kako mladi ljudi, anketu ste neku imali, mladi ljudi u Srbiji završe fakultet, mislim najviše iz IT sektora i medicine, tako ste rekli, žele da idu iz Srbije, kažete – mi smo uložili u njihovo školovanje i oni opet odoše. Onda vi onako pomirljivo kažete – pa dobro, neka onda oni budu naši ambasadori u svetu. To je loše. Ne možemo mi nikome zabraniti da ode, ali moramo stvarati uslove, ovako ste rekli otprilike – ali moramo stvarati uslove tim mladim ljudima da ostanu u Srbiji, da imaju decu, da stvaraju porodicu i to ne može na ovaj način.

Znate, mnogo je porodica koje jedva čekaju ovaj zakon da dobiju taj neki dinar za prvo, drugo, treće, četvrto dete, ne znamo samo šta će se desiti ako se nekome desi peto dete. Da li će biti, pošto je nepoželjno državi, treba li da bude nepoželjno i porodici? Kakav će odnos onda imati prema tom detetu, hoće li to biti neko ružno pače u porodici?

Dakle, bez obzira na tu materijalnu pomoć, koja jeste potrebna i koja će dobro doći mnogim porodicama, gospođo Đukić Dejanović molim vas, izvinite molim vas, znam da vas ovo interesuje i da želite da učestvujete u raspravi.

Dakle, samo ova finansijska pomoć stvara utisak da država pravi socijalnu kategoriju od porodice, a to nije dobro. Ja mislim da nema čoveka, ili je vrlo mali broj ljudi, koji prihvataju i kojima je to lako da od svoje porodice napravi socijalnu kategoriju, pa država će da da malo za ovo dete, malo za ono, po ovoliko godina za ovo, ovoliko za ono, i nekako će to da se prevaziđe. Nije to valjda intencija? Intencija je da se stvaraju uslovi za formiranje normalnih porodica, da mladi ljudi mogu da formiraju porodicu i u selu i u gradu.

Nedavno je ovde donet Zakon o posebnim uslovima za rešavanje stambenih potreba policije i vojske. Mi smo tada rekli da država koja ima pare, mi slušamo iako nismo imali završni račun, za 18 godina samo jedanput, slušamo da država ima pare. Ako ima, dajte da ih uloži u budućnost, a budućnost je upravo to, dakle povoljni krediti za rešavanje stambenih potreba mladim ljudima, ali i u selu i u gradu i onima što žive u selu.

Siguran posao ne trebaju ni majkama, ovde smo slušali neke kolege poslanike, neće ni majke, ni očevi, mladi ljudi ne žele da budu socijalni slučajevi. Idu u školu, obrazuju se, hoće da mogu normalo da žive, normalno da funkcionišu, da imaju siguran posao, da taj posao bude pristojno plaćen, da ne može niko više da dobija, koliko god je mala ta garantovana zarada, taj minimalac takozvani. Znate li vi da milion ljudi prima taj minimalac i što je najgore pet do 10.000 moraju u kešu da vrate poslodavcu? Dakle, mnogo toga morate da uredite pre nego što dođe samo do toga da date nekom neke pare da bi bio zadovoljan.

Smeštaj u predškolskim ustanovama, to je takođe problem. Da li ste vodili računa o tome i kada ćete početi ozbiljnije da gradite vrtiće u selima? Hoćemo da ostaju mladi ljudi u selima. Kako će? Zašto bi dete u selu bilo uskraćeno za vrtić, za predškolsku ustanovu, zašto bi ovo u gradu imalo prednost, a ono tamo ne bi?

Mladi ljudi u selu koji zaključuju brakove, koji dobijaju decu, zašto oni ne bi dobili te povoljne stambene kredite, da možda tamo na očevoj ili dedinoj kući sagrade lepu svoju porodičnu kuću? Ne smemo praviti tu vrstu razlike ako hoćemo na ovaj način da rešavamo ovo pitanje.

Znate, mi smo svašta slušali ovih dana i u nekom prethodnom periodu i sad valjda svi da se dodvore Vladi, koja govori o niskoj stopi nataliteta, o populacionoj politici, o tome da će Vlada to strateški da rešava, niko normalan nije protiv toga naravno, ali mi onda u toj želji da se dodvori Vladi ili predsedniku države, onda recimo narodni poslanik, i sad ja pitam vas, kad ovu rečenicu završim, da vidim da li to možda ne postoji u Vladi, nešto što mi još ne znamo, narodni poslanik kaže da ima saznanja da treba uskoro da dođe ovde zakon o migrantima koji će skupštinska većina usvojiti, da migrantima naseljavamo naša opustela sela i kaže ta koleginica, narodni poslanik, da je to dobro i zbog niske stope nataliteta.

Dakle, nećemo mi valjda da menjamo demografsku sliku, nećemo mi rešavanjem, doseljavanjem migranata u ta naša nenaseljena mesta da podižemo natalitet. To je vrlo, prvo, ružno, drugo, to je nešto što ne sme da se desi. Dakle, pošto je u pitanju poslanik vlasti, možda zna nešto što mi ne znamo. Zaista je bitno da nam i to kažete ako imate neka saznanja o tome.

Porodice sa decom, problem su i porodice bez dece, odnosno problem je rađanje prvog deteta i ne mislim sad u medicinskom smislu, nego takođe kada se govori o rešavanju ovih finansijskih problema, problem je mladih parova da rode prvo dete, pa onda kad se rodi prvo, onda nekako se osmele da se usude da se rodi i drugo.

Dakle, i taj problem mora da se rešava u osnovi i ne smete da ovo vezujete, prvo, za ne znam, do 10 godina. Ako prihvata država da finansira drugo, treće, četvrto, prvo dete, mora ga finansirati do punoletstva, sufinansirati, finansira ga, odnosno porodica obezbeđuje sredstva, ali država dodaje, to što dodaje mora biti ili do punoletstva ili do kraja školovanja. Šta ćete vi neko ko ima troje dece i vi mu dajete do 10 godina starosti te dece i šta će posle? Skuplja škola, stiže srednja škola, više košta nego osnovna, skuplja garderoba, rastu deca Bogu hvala. Dakle, ovo je dobar početak, dobra zamisao, ali suštinski nije dobro rešenje.

Još jedan predlog, mi smo intervenisale amandmanima uglavnom o svim ovim stvarima o kojima govorim, ali nažalost o amandmanima nećemo moći da raspravljamo iz poznatog razloga što ćemo raspravljati o tri amandmana o memorijalima, što nije manje važno, ali ne na ovaj način. Nemojte da ovaj zakon vezujete za primenu zakona za 1. jul. Ako imamo informaciju da je od 2017. godine ozbiljan suficit u budžetu, onda član 197. Ustava dozvoljava tzv. retroaktivnost. Hajte bar da ga primenjujete od 1. januara 2017. godine, imaće više efekta, a prema onome što čujemo u javnosti, država pare ima samo da ih lepo rasporedimo. Hvala.

Počeću od ovog poslednjeg. U pravu ste ministre Đorđeviću, radite to što kažete, radite kampanju. Vi ste ti koji možete da napravite dobar spot na televiziji i da se prekriju oni spotovi banaka koji reklamiraju dvoje mladih ljudi sa psom.

Gospođo Đukić Dejanović, nisam ja koristila kako ste rekli iskustvo opozicionog poslanika u ovoj raspravi već politički program SRS. Sve ono što ste vi i u ovaj zakon i u ovim zakonima prevideli i što inače u okviru ove kampanje populacione politike sprovodite, a što je u skladu sa programom SRS, naravno, nećemo mi reći da je to dobro zato što je neko drugi deo vlasti. Mi hoćemo da se ovaj problem reši i do da se reši što je moguće pre i što je moguće na bolji način. Mi razumemo to, dugo se nije i sad je počelo itd, ali i vi ste mnogo, poprilično vremena zapravo izgubili samo u toj priči, najavama, strategijama itd. Ovo je prvi nešto konkretnije.

Niste smeli propustiti, opet se vraćam na onaj Zakon o stanovima, niste smeli propustiti da u taj zakon budu odmah u startu predviđeni i mladi ljudi koji žele da ostanu u Srbiji, da stvaraju porodicu.

Govorite o socijalno odgovornim poslodavcima. Ne kažemo da ih nema, ali verujte ima ih mnogo socijalno neodgovornih. Imamo poziv, ali naravno niko ne sme da mu se ime pomene, žene koja radi u jednom lancu trgovinskom, trudnica, dogovorila se da radi samo popodne jer joj tako odgovara zbog supruga i samo zato što je stavila neku primedbu na rad u tom objektu gde je radila, rečeno joj je od sutra ideš u smene ili uzmi knjižicu. Takvih ima, ali na žalost inspekcije ili ih nema dovoljno ili ne žele da rade, uglavnom ne rade inspektori rada dobro svoj posao. Bilo bi još odgovora, ali na žalost vi možete koliko hoćete, a mi samo dva minuta.