Dame i gospodo narodni poslanici, ove izmene i dopune Zakona o poljoprivredi i ruralnom razvoju, zasnivaju se, pre svega, na pretpostavci ili tvrdnji, kako god hoćete, da će, iz predpristupnih fondova EU, Srbija dobiti 175 miliona evra. To je nešto što je i dalje neizvesno, bez obzira koliko ministar tvrdio da problemi koji su u međuvremenu bili, koji su bili prepreka, oni su otklonjeni i velika su šansa da se realizuje ta pomoć iz predpristupnih fondova koje treba da dobije Srbija.
Ono što treba voditi računa je sledeće. I ako se dobije tih 175 miliona, gospodo iz Vlade, da li vi mislite da su te pare date zato što je EU naklonjena Srbiji i njenom ulasku u EU ili ima svoje interese? Kakvi su to interesi EU prilikom dodele tih sredstava i u krajnjem slučaju, ako baš ne želite da raspravljamo o tome, da vidimo kakvi su uslovi korišćenja tih sredstava. Naravno, ovde u ovom Predlogu izmene i dopune se kaže – pristupiće se programima podsticaja ruralnog razvoja i u poljoprivredi. Ali, ono što je veoma, veoma ostalo nejasno, to je da li i pod kojim uslovima mogu da učestvuju ravnopravno poljoprivrednici Srbije, i kakvi su uslovi za dobijanje ovih sredstava u smislu garancije. Mora da postoji neko obezbeđenje koje će biti sigurnost za vraćanje ovih sredstava i za korišćenje ovih sredstava.
U svakom slučaju, ona moraju da se sastoje ili u bankarskim garancijama, ili u nekim hipotekarnim zalozima. Onda morate da vodite računa kako ćete ubediti seljaka u Srbiji da koristi ova sredstva. Da ne ulazimo u neke detalje, koliko će profitirati predstavnici tih istih fondova, odnosno EU, koji će doći ovde da svoje savetodavne uloge dobro naplate, koji će svoje programe, i te kako znati dobro da naplate, to smo već videli više puta kada oni daju, ''neka povoljna sredstva'', kako ta povoljna sredstva većim delom završe u njihovim džepovima.
Ali, ono što treba objasniti seljacima, to je pod kakvim će uslovima moći da dobijaju ova sredstva, da li će to biti bankarska garancija ili će morati da zalažu svoju imovinu. Nemojte gubiti iz vida da imamo veoma negativno iskustvo posle 5. oktobra. Sećate se samo kada su oni buldožer, revolucionari došli na vlast, šta je, tadašnji ministar Veselinov, govorio – evo boljitka za seljake, svi problemi seljaka su rešeni dolaskom DOS-ovske vlasti, upućivao seljake na obnavljanje njihovog voznog parka, na obnavljanje njihovih imanja, tvrdeći da dolaskom stranih banaka, se stvaraju mnogo povoljniji uslovi za unapređenje poljoprivrede u Srbiji. I šta se desilo?
LJudi su verovali da, najiskrenije tadašnji ministar, preporučuje da se pomoću kredita koji su, kako se kaže, bili povoljni, može obnoviti mehanizacija, a na taj način dolazi i do povećanja produktivnosti svakog domaćinstva. Odlazili su u te strane banke, za koje su tvrdili da, ne samo da su likvidne, nego su dobronamerne kada je u pitanju pomoć seljaka, podizali kredite, uslov za podizanje takvih kredita je bila hipoteka. To su hipotekarni krediti. Kako su seljaci računali? Kao uvek, tradicionalno što seljak računa i u Srbiji i svugde. Računa koliko mu je to robe mesečno na ime rate koju treba da otplaćuje. Ne može on da se snalazi u tim nekim finansijskim transakcijama i promenama, nego računa koliko ga to košta i koliko će morati da izdvoji kukuruza, koliko će to izdvojiti pšenice, koliko će oni što se bave stočarstvom izdvojiti stoke da bi platili i podmirili svoje obaveze na mesečnom i na godišnjem nivou. I do čega je došlo? Došlo je do najveće pljačke seljaka. Samo vas podsećam, hronološki, da ne bi ponovo pravili istu ili, ne daj bože, sličnu grešku.
Kada je seljak uzimao kredit, nije računao da će doći do povećanja cena repromaterijala, do povećanja cena hemijskih sredstava koje koristi seljak, do skoka cena energenata, a do smanjenja otkupnih cena. U početku je mogao da izdrži sve te promene, međutim, kako je vreme odmicalo, cene su varirale što naniže, kada je u pitanju input ulazni, u stvari, što više kada su inputi, a što niže kada je otkupna cena, i seljak je pao u probleme.
Kakav je sled dalji priče? Opšte je poznato. Imamo sada domaćinstva i seljake u Srbiji koji su u dužničkom ropstvu. Kako su pali u dužničko ropstvo? Kada nisu mogli servisirati svoje obaveze, kada nisu mogli da izmiruju dugove prema banci, onda im je banka ponudila alternativu. Te strane, dobronamerne banke, po preporuci ministra poljoprivrede tadašnjeg i ministra finansija, rekli su dajte još dodatno neki zalog, pa ćemo to da prolongiramo na više godina, biće vam malo veća kamata. To su vam životne priče u Srbiji?
Šta je čovek, seljak, mogao da uradi? Morao je da prihvati te uslove. Šta su mu dodatni bili zalozi? Kuća i okućnica. Već je zemlju stavio u zalog da bi kupio mašine, da bi se snabdeo sa novom opremom, ostala mu kuća i okućnica. I mnogi su sada u situaciji da ostaju bez ičega. Dovode ga u situaciju da služi kao najamna radna snaga. Kod koga je u najmu? Kod onih koji su preko noći postali veleposednici kada je u pitanju zemlja. Kako su postali? Tako što je taj isti, ili slični ministri, zajedno sa ministrom finansija, obezbeđivao im da kupuju ogromne površine zemlje bez ijednog jedinog dinara, sa garancijama njihovih banaka. Kada kažem njihovih, to su te iste strane banke u kojima su oni bili ili čelni ljudi, ili Upravni odbori, ili njima bliski prijatelji.
Sada seljaci moraju da rade kod onih koji nikakve veze nisu imali sa poljoprivedom, ni sa zemljom, osim sa onim što imaju u saksijama, ili što su imali u saksijama. Možete misliti kakva je situacija sada u Srbiji. Šta ako ovi fondovi su zasnovani na sličnoj osnovi? Šta ako hipoteku mora da založi? Šta ako mora da priloži bankarsku garanciju? Sve su to pitanja na koja treba dati jasan odgovor.
Koje su to povoljnosti kada je u pitanju krajnji korisnik? Sve je ovo zasnovano, ponovo kažem, zasnovano na onome ako.
Od toga – ako, ne može da se živi. Da li se slažete? Od 2015. godine, kada je trebala da se realizuje ova linija ispred pristupnih fondova evropskih, do dana današnjih, prošlo je puno vremena. Sve je manje i manje šanse da se ljudi nadaju. Mi bi voleli, srpski radikali, da dođe do realizacije ovoga, da se pomogne, iskreno, da se pomogne ovako ojađenoj, uništenoj poljoprivredi u Srbiji. Nije ona ojađena i uništena zato što srpski seljak ne zna da radi i ne zna da vodi ekonomiju domaćinstva, nego zato što je to bio projekat koji je planiran negde napolju, u Briselu ili u nekim drugim sedištima, koji je jasno rekao – Srbija ne može da ima svoju proizvodnju u poljoprivredi, Srbija mora da bude tržište gde će se plasirati prehrambeni poljoprivredni proizvodi iz EU. To je suština priče. O tome treba veoma, veoma voditi računa.
Ono što mi, srpski radikali, jasno govorimo kada je u pitanju izmena i dopuna ovoga Zakona o poljoprivredi i ruralnom razvoju, to je da ima ovde i dobrih stvari. Ima ovde nešto što je veoma, veoma dobar i koristan predlog. To je sistem tržišnih informacija poljoprivrede Srbije. Konačno da je neko došao na tu ideju da taj sistem zaživi, da se uradi jedan jedinstveni sistem na kome će ljudi moći da se informišu o svemu onome što je vezano za tržište poljoprivrede u Srbiji.
Ima i ovaj sistem, o kome je ministar govorio, a to je sistem za identifikaciju parcela. Veoma, veoma dobra stvar. Jednom treba stati se na kraj tom javašluku, tom haosu koji je vladao kada su u pitanju parcele, kada je u pitanju poljoprivredno zemljište.
Mi smo svedoci da posle mnogo, mnogo vremena ne možemo još da saznamo, niti da imamo informaciju koliko je to poljoprivrednog zemljišta, vlasništvo države, uzurpirano od strane pojedinaca. Svakog dana otkriva se neki novi. I svako otkriće takvo i vraćanje tog zemljišta, a pogotovu kad imamo jedan informacioni sistem koji će nam dati podatke o tome, veliki je napredak. To je nešto što ne zavisi od evropskih fondova. To je nešto na šta ima uticaj Vlada Srbije. I o tome, mi srpski radikali, želimo da pohvalimo ovaj predlog izmene i dopuna.
Kada je u pitanju podsticaj za poljoprivredni i ruralni razvoj, ovde ima jedna novina koja se uvodi da bi se potpuno uništeni stočni fond iole obnovio, a to je da se akcenat stavlja na tov junadi, kao nešto što je konkurentno sada kao izvozni artikl i što može Srbiji da donese korist, što može da pokrene ruralne sredine u njihovom razvoju. Pogotovo ovaj sistem koji ste naveli, a to je krava – tele, omogućava ljudima, koji se odluče za bavljenje ovog, da u veoma kratkom roku mogu da zabeleže ne samo dobre rezultate, nego mogu da podignu svoju proizvodnju na mnogo viši nivo, imajući u vidu da se izdvajaju dovoljna sredstva za subvenciju u ovim delatnostima.
Ono na šta mi srpski radikali želimo da upozorimo je sledeće. Srbija u poljoprivredi ne može više da bude sirovinska baza. Ne može iz Srbije samo da se izvozi sirovina. Mora se pristupiti realizaciji programa koji svaka Vlada iznosi, a to je da se ide sa višim stepenom prerade, da se ide sa gotovim proizvodima. Mora prehrambena industrija konačno da zaživi u Srbiji. Mora prerađivački kapaciteti, kada je u pitanju poljoprivreda, da sve više i više dolaze do izražaja.
Svedoci smo da banke koje funkcionišu, komercijalne banke koje funkcionišu na teritoriji Srbije svakog trenutka, bilo kom od nas, a pogotovu onima koji se bave poljoprivredom, odmah će odobriti kredit da kupite novi automobil. Daće vam kredit i sredstva da kupite tehničke uređaje, daće vam čak i sredstva, odobriti i stambene kredite, a kada se zatraže sredstva da se ulože u privredu, da se uloži u podizanje neki proizvodnih programa, tu ćete uvek naići na objašnjenje – nisu još u fazi i u mogućnosti da daju takve kredite, ili ako daju, onda je to sporadično, u bukvalnom smislu reči. Onda su to pojedinačni slučajevi, a ne možemo da se oslonimo na takvu vrstu pomoći kada je u pitanju kreditiranje ili finansiranje inicijative koje se odnose na podizanje proizvodnih programa. Mora da budu realni izvori. Mora da bude realna podrška. Ne da mi sad, srpski radikali, apelujemo na Vladu da iz ovako siromašnog budžeta izdvaja dodatna sredstva kako bi se podizali takvi pogoni. Ne, samo je dovoljno da Srbija bude otvorena za svaki kapital i za onaj koji dolazi sa Zapada i onaj koji dolazi sa Istoka.
Uostalom, vi pokrećete jedno pitanje, odnosno inicijativu, bolje rečeno, koja treba da donese korist, a to je bavljenje tovom junadi. Najveća perspektiva za izvoz je upravo istočne zemlje. To je najveće tržište. Naravno, ne treba nijedno tržište zapostavljati. Ne treba ovde diskriminisati, po sistemu, da li se politički sviđa zapad ili istok, jednako je tržište i na jednoj i na drugoj strani. Mi moramo da otvorimo za investicije, moramo da otvorimo ulaz, slobodno kretanje kapitala.
Čuli smo ovde da treba da bude slobodna konkurencija. Može, po nama srpskim radikalima, ali onoga trenutka kada srpska poljoprivreda dovoljno ojača, kada bude dovoljno jaka i snažna da može da parira toj konkurenciji koja je sa zapada, koja je iz EU. Šta treba do tada da se uradi? Treba pomoći toj poljoprivredi da se oporavi, da postane snažna. Treba jednostavno sprečiti tu nelojalnu konkurenciju. Zašto nelojalnu konkurenciju? Ne možemo mi da se zanosimo idejom da možemo subvencionisati na nivou kako to rade članice EU. Daleko je od toga. Svaka zemlja EU podržava, subvencioniše poljoprivrednu proizvodnju i nema tu neke ekonomske računice, da kažemo – sad je to ekonomski isplativo. To se radi sa namerom da se ne dovede u zavisnost od uvoza hrane. Ne sme stanovništvo jedne države da zavisi od uvoza hrane i roba široke potrošnje u najvećem delu. Naravno, postoji onaj procenat koji se podrazumeva da se uvozi. Zato poljoprivreda i poljoprivredni proizvođači moraju da imaju tu vrstu podrške, a to je podizanje carina za uvoznu robu.
Drugo, gospodo, ako mislite da ćete tovom junadi i ovim merama kojim predviđate podići stočarstvo, morate razmišljati kako ćete sprečiti taj uvoznički lobi koji uvozi zamrznuto meso iz robnih rezervi, kupljeno po belom svetu, koje su stare, kažu da su rariteti, čak i preko 20 godina. Da li je propaganda ili nije propaganda, ali slikovito je upozoravajuće. Morate sprečiti taj uvoznički lobi. Oni zajedno sa prerađivačima su uvek prepreka da se krene u obnovu stočnog fonda. Jeftinije im je da uvoze otpad, da ga prerađuju i ovde ga prodaju na domaćem tržištu, nego da ulažu u uzgoj stoke, odnosno u tov. I to je logika stvari. Niz mera koje mora da preduzme Vlada su neminovne. Moraju se što pre sprovoditi.
Ne možete uvek da razmišljate o tome da ulazak ili kandidatura za ulazak u Evropsku uniju podrazumeva da Srbija bude otvorena širom, a da pri tome nema mogućnosti da uzvratno ponudi svoju robu ili ako je nudi, nije konkurentna. Mora se razmišljati na potpuno drugačiji način.
Mi imamo primere gde se ukazivala šansa u proteklom periodu, Srbiji i te kako velika šansa kada je u pitanju rusko tržište. Imali smo situaciju i sada je imamo kada Evropska unija uvodeći sankcije, jednostavno ne može više da prodaje na tom tržištu.
Šta se dešavalo kod nas? Taj lobi uvoznički i prerađivački iskoristio je tu šansu tako što je uvozio svinjsko meso iz Hrvatske, a onda to isto meso izvozio u Rusiju. Šta se desilo? Došlo je do problema. Došlo je bukvalno do velikih problema. Mora se u paketu mera zajedno ispratiti ovaj predlog koji ima Ministarstvo u ovim izmenama i dopunama Zakona.
Mi srpski radikali ćemo u daljoj raspravi po pojedinostima svojim amandmanima pokušati da poboljšamo ove izmene i dopune, a na osnovu toga odlučićemo kako ćemo glasati za ovaj predlog izmena i dopuna zakona. Hvala vam.