U pravu ste kad kažete da mi nemamo velike mogućnosti kada su u pitanju velika preduzeća u oblasti mašinske industrije. To su nas ubedili, da nama Mašinska industrija Niš nije bila nepotrebna, rekli su - što bi mi imali jednog takvog giganta, giganti su samo gubitaši. Pa, onda su isto tako rekli - šta će nam kablovska industrija tolika u Jagodini, ona služi samo da bi bila gubitaš. I onda se napravila velika praznina, koleginice, i to vi dobro znate.

U tehničkoj struci mi smo dovedeni na ivicu opstanka kada su u pitanju tehnički fakulteti, to vi jako dobro znate. Došli smo u situaciju da, recimo, na Građevinskom fakultetu na prste jedne ruke mogli ste da izbrojite ukupan broj studenata. Zašto? Zato što se politika vodila takva da je za cilj jednostavno imala da eliminiše ono što je intelektualno, što se obrazovalo, što se usavršilo u oblasti građevinske industrije, jer su rekli mi imamo gotove projekte.

Kada je u pitanju uopšte tehnologija u mašinskoj industriji, rekli su – šta će nam, pa, mi imamo tehnologiju koja je mnogo jeftinija da se uveze, nego da smišljaju ili osmišljavaju naši inženjeri. I država koja dođe, kada je u pitanju tehnička struka na tako niske grane, mora i da trpi posledice.

Ovo je jednim delom u srednjem obrazovanju iznuđen potez države, jer se pojavila velika praznina kada su u pitanju neka zanimanja u srednjoj školi, pogotovo ovo dualno obrazovanje, to je iznuđeno, zato što se nije stimulativno delovalo ili dejstvovalo prema deci, učenicima, onih koji su išli na zanate. Oni su jednostavno bili destimulisani. Nije se u pojedinim oblastima vodilo računa da nećemo imati generaciju i mi smo ostali bez generacije koja je spremna, sposobna da u okviru srednjeg obrazovanja rade određene stručne poslove. To je suština.

Pa nisu vam neke velike tehnologije to što se ovde donosi, nisu to neke komplikovane tehnologije gde se podrazumeva veliko znanje ili mogućnost usavršavanja. Sve vi to znate. Isto kao i mi srpski radikali i vi to dobro znate. Ne vi lično, nego mnogi od vas koji se sedite sa te druge strane.

Ono što treba jasno da se kaže, ta floskula da država ne može da se meša u tržišne odnose, da mora zakon tržišta da vlada i kada je u pitanju radna snaga. To ne važi više, poštovana koleginice, ni u Americi, ni u zapadnoj Evropi, nigde.

Videli ste kako Amerika reaguje kada je došao u pitanje opstanak „Forda“, giganta. Odmah se država umešala, ne samo finansijski, nego i u ovom delu. Odmah su rekli – razlozi zbog, uslovno rečeno početka propadanja „Forda“ nalaze se između ostalog i u kadrovima. I Amerika je reagovala, jer je to ogroman gigant, „Ford“ je Amerika. Tako i Srbija treba da ide tom logikom. To da li će ovi biti 10, 20 ili pet godina, to niko ne zna, njih vuče profit, njima i vreme boravka ovde i rada, i angažovanje radne snage opredeljuje i odlučuje profit i ništa više. a mi imamo zadatak kao država da budemo veoma oprezni.

Jel to što je iznuđeno, to što mora na brzinu to može da donosi još veću opasnost. Zbog toga treba biti oprezan kada je u pitanju srednje obrazovanje. To su mladi ljudi, ljudi sa 15 godina koji tek zakoračuju u život i treba da donese svoju životnu odluku. Može da bude pogubna. Šta da radimo? Moramo im predočiti sve mogućnosti. I one koje su dobre i koje nisu. Ali, ako iza toga stoji država Srbija, ako stoje javna preduzeća onda će tu sigurnost biti veća, neće stopostotna, to je van pameti. U svakom slučaju insistiramo na opreznosti.

Evo šta je logika stvari. Ne mala sredstva se daju tim stranim investitorima, generalno investitorima sada ne pričam o nečemu što nije sada bitno za ovu temu. Kroz ta sredstva se određuje i broj zaposlenih. Po svakom zaposlenom se daje subvencija. Kada je u pitanju usavršavanje, školovanje u srednjim školama, pa može da se razgovara na taj način, država već daje pare. Da je neka obaveznost da može da se školuju srednjoškolci u određenom broju jer su to pare od ove države.

Nemojte da pričate, sada odjednom ispade da država pušta ove na slobodno tržište, da su to tržišni zakoni. Nisu. Država daje njima pare za svakog zaposlenog, daje im benefite u obliku zemljišta. Sve im daje. Čak uostalom, pa to i predsednik Srbije ističe. Sada i u Davosu je rekao. Koliko puta je ponovio, ako nađete negde u svetu da vam daju povoljnije uslove dođite kod nas u Srbiju mi ćemo vam dati još povoljnije. To znači još veće subvencije. To je pitanje dokle to traje? Vi kažete mi u programu nemamo. Mi u programu imamo jasno izdefinisano šta treba raditi.

Ne treba se zanositi sa tim. Jeftina radna snaga, jednostavna tehnologija i veliki povećani izvoz u interesu stranih kompanija nikome u svetu nije doneo korist. Neće doneti ni Srbiji. To vi možete statistički prikazivati koliko god želite i koliko god hoćete, ali u strukturi te statistike ipak postoje ljudi koji su vični, koji su stručni pa vide kakva je perspektiva. Od toga nema perspektive ako se ne vratimo na domaće, ako se ne vratimo na što veće učešće domaće privrede. Mi nemamo, nama se uništavaju, nama je nedavno kupljena bivša fabrika traktora na Novom Beogradu. Srušeno sve do temelja. Prave se zgrade. Jel to perspektiva Srbije?

Mora da bude kontinuitet, i kada je u pitanju rast ekonomije, BDP on mora da bude u kontinuitetu. Da bi bio u kontinuitetu on mora da ima bazu. Baza nije to što vi sada pričate i što želite da prikažete kao veliki uspeh, tako što je ovaj turski tok izvukao, odnosno podigao BDP na 4%. On je završen, nema više. Nije baza u tome što vi to pričate da je porasla stanogradnja, pa možemo da gajimo nade da će BDP da raste. Neće. Doći će do zasićenja tržišta, šta ćete onda? Baza je kada imate kontinuitet proizvodnje, bazne proizvodnje. To je baza za BDP, kada imate svoju sopstvenu industriju.

S druge strane, vi imate nešto što prikazujete kao veliki doprinos rastu ekonomije. Jeste, to je ta logika "Fijata", ali "Fijat" je italijanska kompanija. "Fijat" je italijanski proizvod.

Sve to što ovde rade stranci, sve što uvoze, izvoze, to je njihov proizvod. To je njihovo. Profit ide njima. Deo tog profita ostaje.

Mi želimo i insistiramo da se razvija domaća industrija. To je jedina sigurnost. Domaća privreda, poljoprivreda, energetika, a školstvo je osnova svega toga.

Ne možete tako da kažete - mi smo u poslednjem kvartalu povećali. Jeste, ali kako ćete povećati, pa nećete još jedan Turski tok, ima jedan, završen je. Nećete u nedogled praviti stanove. Auto-put je posebna priča. Koridor kasni tri godine. A vi kao da ste otišli na Mesec, kao da ste sleteli na Mesec sa Zoranom Mihajlović. Koliki su gubici? Koliko su izvođači ostali dužni? To nikom ne spominjete. Bitno da je završen. I narod gleda završnu fazu i kaže - dobro je.

Ne može se tako voditi država i posmatrati ekonomija države, a pogotovo obrazovanje ne može biti osnova takvom vođenju.

Prvo, jedna ispravka, koleginice. Svako živi za sebe, a radi i nastoji da obezbedi uslove za život njegovih potomaka i to je prosta činjenica.

Drugo, potpuno pojednostavljeno, kad mlad čovek završi srednju školu, da li u trajanju od tri ili četiri godine, njegova želja je da taj posao, zanat ili bilo šta drugo u okviru struke radi sve do penzije. To je želja. Iz tog razloga mi srpski radikali imamo još veći oprez kada je u pitanju potpisivanje ovih sporazuma. Mora država tu, odnosno ministarstvo, Vlada, svi da se uključe. Moraju jasno da se predoče.

Jer, šta to znači kad mlad čovek potpiše sporazum sa stranom kompanijom, koja je ovde investirala? To je najmanji problem, kad ta strana kompanija se pokupi i ode. Ali, ako profil njegove struke ne može više da nađe radno mesto ovde, šta ćete? Prekvalifikaciju? Dosta je bilo prekvalifikacija. Sa tom pričom su nam došli posle 5. oktobra i rekli - najbolje je u prekvalifikaciju.

Uostalom, evo iz struke vaše, koleginice, tu ćemo se razumeti. Pogledajte pivare koje su privatizovane. Znate koliko je diplomiranih inženjera radilo u pivarama, primera radi, pivara "Čelarevo", i mašinske i elektro i tehnološke struke? Mnogo. Sad se to svelo na prste jedne ruke. Zašto? Zato što je njihova logika sasvim razumna. Oni su rekli - mi imamo tehnologiju, imamo sve, čak i ambalažu imamo koja se jeftinije proizvodi u mađarskim fabrikama, ne trebaju nam inženjeri, ne treba nam kreativnost. To je suština. A svaki inženjer, svaki školovan čovek košta ovu državu.

Najlakše je reći, kako je to bila logika posle 5. oktobra - uslovi tržišta su takvi, nek se snađu, nek svoje znanje prodaju. U to znanje je ulagala država.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što pređem na diskusiju po tački dnevnog reda, hteo bih da saopštim javnosti, a i vama kolegama jednu veoma dobru vest, danas je Skupština grada Niša donela odluku da jedna ulica u gradu Nišu nosi ime pokojnog preminulog našeg kolege Zorana Krasića. Mi smo ganuti sa ovim gestom i zahvaljujemo se svim odbornicima u Skupštini grada Niša. Čisto iz razloga da se na ovaj način započne sa nekom tradicijom koja će se zasnivati na kvalitetima i vrednostima stvarnim, a ne na pripadnosti političkoj partiji ili političkoj opredeljenosti. Tako da, ova odluka Skupštine grada Niša je tim samim mnogo, mnogo veća.

Ono što je vezano za ovaj predlog izmena i dopuna zakona, potpuno je jasno da svaki predlog zakona, svaka strategija u oblasti kulture je uslovljena sa više faktora. Jedan od glavnih faktora je raspoloživost finansijskih sredstava. Mi smo država, odnosno društvo gde je to hronična pojava, da jako malo sredstava u odnosu na ukupna budžetska sredstva se opredeljuju za potrebe ovog resora, resora kulture. Sa to malo sredstava treba znati upravljati u smislu da se koliko toliko očuva onaj minimum u svemu ovome što se zove globalizam i pritisak globalista na individualnost jednog naroda, njegovu kulturu, njegove posebnosti, kao što je jezik. Treba ipak sačuvati taj minimum.

Nismo mi toliko kao društvo ranjivi osim ove finansijske dimenzije. Imamo mi nešto što je i te kako značajna tradicija. Kada je u pitanju književno stvaralaštvo, mi smo društvo koje je dalo jednog nobelovca. Mi smo društvo koje je dalo Ivu Andrića. Malo je naroda koji mogu da se pohvale da je iz njihovih redova izrastao tako jedan veliki stvaralac.

Evo ministar nas je obradovao, na insistiranje SRS pronađena su sredstva da se prevedu dela nobelovca Petra Handkea, što je veoma pozitivno. Mi smo društvo koje je dalo ovom svetu, sveopštoj kulturi svetskoj i unapređenju jednog Emira Kusturicu i nije to mala stvar. Društva sa mnogo većim potencijalom i finansijskim i svakim drugim nisu uspela toliko baš koliko je to uspela Srbija. Samim tim, to je otežavajuća okolnost za rad i za delovanje ovog ministarstva u prethodnom periodu.

Ne možemo se zadovoljiti sa kritikama prethodne vlasti, da kažemo – sve je to u prošlosti, dok su oni bili na vlasti, sve je bio mrak, sve je bila tama. Apsolutnu većinu i mogućnost da bira, a samim tim i da menja pogrešno izabrane ima SNS. Ako je pogrešila kada je bio ministar Tasovac, ako je videla da on više pridaje značaja svojoj umetničkoj slobodi, svom nekom ekscentričnom kako se to može slobodno reći, ponašanju, nego što je to uniformisano ponašanje jednog administratora u okviru Vlade Srbije, onda se to moralo odmah na vreme reagovati, kako bi se sprečile posledice takvog ponašanja i takvog načina razmišljanja u kulturi.

Mi smo videli kako to ide. Ide tako što se pravi od čitave oblasti kulture jedan galimatijas, jedan provizorijum, prave se performansi, stavlja se u prvi plan ličnost ministra itd. Nije to neka velika zamerka sa moje strane, zato što je on čovek i te kako veliki i značajan kada je u pitanju posao kojim se on izvorno bavi, a to je dirigent, kompozitor, to je pre svega njegovo opredelenje da unapredi operu, filharmonijski orkestar itd.

Ali, nije bio ni razlog sve ovo što govorim, kao prednost, nije bio razlog da se toliko odugovlači sa personalnim promenama. Mislilo se da će se napraviti veći pomak kada se dovede novi ministar. Mi smo tada govorili, srpski radikali, to i sad ponavljamo, bili bi zadovoljniji da na to mesto izabrana Maja Gojković. Zašto? Zato što znamo Maju Gojković kao jasno izdefinisanog srpskog nacionalistu. To je veoma, veoma bitno, da čovek sam po sebi bude jasno izdefinisan u svojim stavovima. Zašto? Ovo je izmena i dopuna zakona koji se odnosi na srpsku kulturu, na nacionalnu kulturu i na stvaralaštvo svih onih koji žive zajedno u Srbiji sa srpskim narodom i tu ne treba da se zamajavamo.

Znate, ta globalistička matrica nas upućuje da kažemo, svi smo mi, kada je su u pitanju ovakvi zakoni, manje-više jednaki. Ne, nosioci razvoja kulture je onaj ko je većinski, a to je srpski narod. Na njemu je još veća odgovornost kada je u pitanju omogućavanje slobodnog stvaralaštva i drugih koji žive.

Zašto je ovo bitno? Zato što se ovde nameće jedna veoma čudna teza, da se kaže da mi Srbi, različitih veroispovesti imamo različite kulture, nemamo gospodo. Imamo jednu jedinstvenu kulturu, u jednom istorijskom trenutku došlo je do razmimoilaženja, odnosno razlaza kada je u pitanju versko opredelenje, a ne kulturno. Kultura i jezik su ostali zajednički, isti.

Sada se ovde nameće teza da kultura onih koji su potpuno isti, jednaki sa većinskim srpskim narodom, ona se razlikuje i zbog te razlike i specifičnosti, treba da ima poseban tretman. Ne, to je potpuno suludo na prvi pogleda, a sa druge strane, to je strategija koja se sprovodi na prostorima Republike Srbije kako bi se dokazalo da postoje ne samo razlike u jeziku nego potpuno kulturološki se razlikujemo od onih sa kojima smo istog porekla. Šta nas vezuje? Pa, upravo nas vezuje kultura.

Meni je potpuno čudno, ministre, kako ovde u reprezentima nosioca kulturnih dešavanja, kada je u pitanju pozorište, kako ste izostavili Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada? Gospodine ministre, vi to dobro znate, oni koji su osnovali Srpsko narodno pozorište, to je prvo nacionalno pozorište na ovim prostorima. U okviru Austrougarske nije ga bilo lako osnovati, a još je teže bilo da se prebaci iz Budimpešte, odnosno iz Budima u Novi Sad. Oni koji su ga osnovali, oni su ga osnovali sa razlogom kako su govorili da se sa pozornice obraća narodnim srpskim jezikom, da se gledaocima objašnjava sa pozornice o prošlosti srpskog naroda, da srpski narod to razume.

Prvi upravnik tog pozorišta, Jovan Đorđević, na zamolnicu kneza Mihajla Obrenovića, podigao Kraljevsko srpsko narodno pozorište, to je današnje Narodno pozorište u Beogradu. Samo ministre, bitna je ta činjenica, to je nacionalno, jasno izdefinisano. Nemamo mi ništa protiv. Treba da bude i narodno pozorište, jer su to dva najstarija pozorišta kada je u pitanju srpski narod. Ali, Srpsko narodno pozorište u trenutku, ministre, kada vidite i sami koliko insistira taj zapad, da Novi Sad bude prestonica evropske kulture i kada bi bili još dodatno naivni, mi bi poverovali da je to iskrena njihova težnja. Ne, nije ministre, vi to dobro znate. Vi ste čovek koji boravi dugo u kulturi, vi znate da na bazi tog što se vrši podvojenost između srpskog naroda, na one koji su u autonomnoj pokrajini i oni koji žive u centralnoj Srbiji, da se kulturološki razlikuju, da se razlikuju po nijansama u jeziku. To je priprema za nešto što može biti jako opasno. Zbog toga je bitno sačuvati ovu značajnu tradiciju. Tradicija je Srpsko narodno pozorište. Hvala vam.

To jeste suština gospodine ministre, i vi ste na pravi način izdefinisali. Srpsko narodno pozorište do 2000. godine je funkcionisalo tako što je osnivač bila Republika Srbija, a posle 2000. godine, posle „5. oktobra“ namerno, ciljano, sa razlogom su to vratili na nivo AP Vojvodine. Zato što se imala dugoročna namera.

Vi se dobro sećate kolika su bila nastojanja, pritisci da Srpsko narodno pozorište promeni ime, naziv, pa su obrazlagali, nema smisla da u multincionalnoj, multikulturalnoj Vojvodini bude Srpsko narodno pozorište, to vređa dostojanstvo onih koji nisu Srbi, pa da bude pozorište naroda i narodnosti, pa onda da bude samo pozorište itd. Čak su išli toliko daleko da su zgradu uradili toliko, da ne kažem, nakaradno, da je odbojna sama po sebi kao građevinski objekat, da bi što manje ljudi valjda svraćalo u tu instituciju.

Naravno, među te ne spada Maja Gojković koja redovno posećuje sve predstave i nije samo zbog toga, nije njena prednost što smo je mi kandidovali za ministra kulture, nego zato što je sama po sebi opredeljena nacionalno. Ne želim uopšte da podgrevam bilo kakve sumnje, nego to je bilo naše iskreno. Uostalom, Nataša Jovanović je, ministre, da ne bi posumnjali, Nataša Jovanović je svedok, ja sam ovde iz prvog reda Aleksandra Vučića kada je bio predsednik Vlade, pitao zašto Maja Gojković nije ministar kulture? On je rekao da će biti u sledećoj izmeni Maja Gojković. To je bilo sasvim normalno da očekujem.

Naravno, nisam ni prihvatao, bio je gospodin Tasovac, niste vi bili. Gospodin Tasovac je bio, ali meni je bilo logičnije, nama je bilo…

(Narodni poslanik Nataša Sp. Jovanović dobacuje bez mikrofona.)

Jeste, evo vam Nataša citira. Jel završen citat? Jeste, dobro.

Dame i gospodo narodni poslanici, u dnevnom redu o kome mi raspravljamo ima dosta tačaka o kojima prethodne kolege nisu maltene ništa govorili, a ministar je onako ovlaš prešao preko toga. Recimo, Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Makedonije o saradnji u oblasti obrazovanja, nauke i tehnologije.

Ovde vidite da Republika Srbija izražava želju da u oblasti nauke, obrazovanja i tehnologije ostvaruje saradnju sa drugom stranom Severnom Makedonijom, gde Vlada još ovde, ili oni koji su pisali dnevni red nisu promenili ime te republike. Ona nije više Makedonija, ona je sad Severna Makedonija. Možda i ne treba menjati, Bog te pita kako će završiti.

Ovde se radi o nameri Srbije da uspostavi saradnju u oblasti obrazovanja. Ali, vreme i okolnosti u kojima se nalazimo nalažu neka razmišljanja koja su logična.

Gde su to predstavnici vlasti Srbije u poslednjih osam godina pokrenuli neku inicijativu ili nešto slično tome, kada je u pitanju dopunsko obrazovanje, srpskog korpusa, tačnije rečeno srpske dece koja su u Makedoniji? Nigde nije, to se jednostavno izgubilo. Izgubilo se u onom talasu opšte evropske euforije, tako što se objašnjavalo da se to podrazumeva da proporcionalno ili srazmerno broju đaka koji budu išli u Srbiji tako će u Makedoniji. Izgubilo se nešto što je veoma dragoceno, a to je taj srpski korpus mladih ljudi koji su i te kako bili voljni, iskazivali tu volju tako što su pohađali dopunsku nastavu koja je bila organizovana radi učenja jezika, istorije i svega onoga što je predviđeno programom. Čak su bile organizovane i tzv. letnje škole, pa je jedna od tih tzv, ili kampovi bila organizovana u manastiru Prohor iz razloga da bi bila bliže deci srpskog porekla, ili onima koji žive u Makedoniji, a žele da uče srpski jezik, srpsku istoriju, i to se izgubilo. Kako? Niko ne zna.

Sada imamo jedan sindrom liderstva, tzv. liderstva Srbije koji se pojavljuje u poslednjih osam godina. Mi uvek ističemo kako smo mi lideri u ovom regionu, kako Srbija je ta koja preduzima određene inicijative, a ovde imamo na ovom pitanju još neke stvari, još neke detalje, koji su isto shodno sadašnjim dešavanjima u Crnoj Gori, ako ništa drugo, onda za opomenu. Ne zaboravite ne samo ukidanjem, postepenim gašenjem, da ne koristimo takve reči, jer pretpostavljam da vi nemate u svom vokabularu, postepenim gašenjem srpskih dopunskih škola, nego Srpska pravoslavna crkva, je jednostavno izbrisana sa prostora Makedonije. Postoji Ohridska eparhija. Zar vam to ne liči na ovo što radi Milo Đukanović? Kako je reagovala zvanična vlast, za ovo, za dopunsku školu, to se smatralo, nisu zainteresovana deca. Jesu zainteresovana, matica nije zainteresovana matica, nije zainteresovana vlast da ih angažuje oko toga.

Nisu bili zainteresovani da angažuju i prosvetni kadar kada je u pitanju raspoloženje i mogućnost korišćenja manastirskog prostora tu je uvek bilo jednako isto raspoloženje, bilo je na raspolaganje državi. Ali, očigledno je da je tu nešto drugo preovladalo, preovladala je neka logika koja se nazire i sad u odnosima sa Crnom Gorom, da mi to ne kvarimo, da mi ne talasamo, da nas u Evropi ne prozivaju da smo mi remetilački faktor. Tu mora jasno i glasno da se kaže ne možemo sarađivati u oblasti tehnologije, u oblasti nauke, ako ne obnovite i ponovo, ne otvorite mogućnost da oni koji su zainteresovani da uče na srpskom jeziku to rade.

Bugarska je intervenisala odmah po pitanju Severne Makedonije. Šta je uradila Srbija? Srbija stoji po strani. To što su generacije ginule da oslobode staru Makedoniju, koga to više interesuje. Uostalom i udžbenici istorije se pišu tako da to mora da se zaboravi. Za nas je višestruko važno da se očuva taj srpski korpus. On će se očuvati tako što se zanovi učenje jezika, istorije i svega onoga što je karakteristično za naciju, odnosno za srpski narod.

Drugo, ovde je nešto što je dobro. To je što je ministar rekao, potpisivanje konačno tog zakona, odnosno usvajanje zakona o slepim i slabovidim licima kojima treba omogućiti da im je dostupna sva štampana literatura, odnosno sve ono što je objavljeno kao štampani materijal ili onima koji su hendikepirani isto tako, audio materijal treba da im je dostupan i to je nešto što je humano.

Humanost jednog društva se gleda u tome koliko vodi računa o ovakvim licima, a ne koliko su izdvojili sredstava ili novca i skupili iz dobrovoljnog priloga, nego omogućili da se ti ljudi bukvalno mogu uključiti u normalan život, u normalno funkcionisanje i to je dobro. To je konačno da se usvoji taj zakon.

Što se tiče ovih zakona o dualnom obrazovanju, o srednjem obrazovanju, to se svodi na jedno te isto. Ovde se uvek priča jedno te ista priča, to je ona matrica koju je započela predsednik Vlade. Evo, Vjerica Radeta je svedok, ona je to i slušala uživo, kada je predsednik Vlade Ana Brnabić rekla da već rezultati dualnog obrazovanja se vide, da su očigledni. Nijedna generacija nije završila, nijedna. Pa čekajte ljudi da završi neka generacija, bar jedna pa da kažemo dobro je.

Mi smo radikali rekli – treba se vratiti nekim tradicionalnim oblicima obrazovanja. Kada je u pitanju ovo dualno obrazovanje, ovde niti je majstor, a niti je srednjoškolac. Ili će biti majstor ili će biti srednjoškolac. Imali smo Šuvarevu reformu, Stipe Šuvar je tako započeo reformu, pa smo imali desetogodišnje opšte obrazovanje, a onda dve godine niti je srednjoškolac, niti je gimnazijalac, a niti je zanatlija.

Ovde Ministarstvo ide u nekom uslovno rečeno, razgraničenju kada je u pitanju dualno obrazovanje, pa kaže oni koji su završili srednje obrazovanje, a slično je sa dualnim obrazovanjem, oni moraju da budu potvrđeni da su sposobni da rade isto što i oni koji su završili sa dualnim obrazovanjem. Ali nije suština u tome. Suština je u sledećem. Sve ovde što govorimo o obrazovanju i srednjem i dualnom, dominantna je uloga poslodavca, dominanta uloga.

Vi bukvalno pravite nešto što je poznato kao ona maksima – umesto radimo da bi živeli, sada živimo da bi radili. Poslodavac će odlučiti da li je neko ko njemu odgovara, da li je sposoban posle dualnog obrazovanja ili posle završene srednje škole.

Dobro je ministre što ste ovde zakonom zabranili da se radno aktivira učenik od 22 sata do ujutru do šest, to je taj tzv. smenski rad. To je dobro. To je zakonom zabranjeno. Da li će se poštovati, to niko ne zna.

Ovde se nije govorilo o žigovima. Ovaj zakon podrazumeva da se ponovo izvrši registracija žigova. To nimalo nije naivna stvar. Vi znate da ima mnogo pritužbi, žalbi na postojeće, važeće žigove u Srbiji. Jedan od primera, mesna industrija iz Hrvatske i dalje osporava, privatna industrija koja se bavi istim poslom zbog oblika izgleda žiga i to nimalo nije naivna stvar. Ovde se otvara mogućnost da se prilikom prijave za žig može uložiti žalba. Mora se voditi računa da se zaštiti nacionalna industrija.

Ministre, treba koristiti prednost kada je u pitanju obrazovanje i sprečavanje asimilacije, pogotovo asimilacije srpskog življa u Severnoj Makedoniji, to zajedništvo sa SPC.

Vi dobro znate, kao javnost što zna, da je manastir Prohor bukvalno bolna tačka za Severnu Makedoniju, za njihovu politiku. Njima je čitava državnost nalazi se u manastiru Prohor Pčinjski, tu su navodno na osnovu istorijskih falsifikata, održali antifašističko veće naroda Makedonije, što nigde nije potvrđeno. Ali, to je još dodatni razlog da imate motiv više, jer sad u ovome trenutku kada se kompletno Makedonija nalazi na raskršću, to što ministar ne sumnjam, albanske nacionalnosti, prihvata sve, pa njemu odgovara. Oni su ostvarili tamo svoj cilj. Oni su sa navodno 20% procentualnog učešća, njihovog stanovništva albanske nacionalnosti, ostvarili pravo konstruktivnog naroda, a čitav taj srpski korpus se sveo na to, na provizorijum da mi nagađamo koliko ga ima. Ima ga mnogo više, jer će i oni koji se sada izjašnjavaju i osećaju kao Makedonci, vremenom zbog istorijskih okolnosti, okretati se Srbiji, ali matica mora biti aktivnija.

Ovde je jedan problem koji želim da raspravim sa vama. Ovde, u ovome zakonu o dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, vi navodite, ministre, da one škole koje imaju kapacitete, imaju mogućnost za obrazovanje odraslih i za iznajmljivanje svojih prostora, da one mogu to slobodno da urade. Ali, ministre, u tim prostorima, ne mali broj slučajeva, izvinjavam se gospodine Arsiću, ako mogu samo da završim, ne manji broj slučajeva je da se drži privatni časovi škola fudbala, tenisa, a koristi se taj prostor, a oni koji pohađaju te škole, te kurseve su učenici iz te škole. Zar nije logika stvari da se stimulišu oni koji predaju fizičko ili na taj način i druge predmete, ti koji rade u tim školama, da bi vanredno, vannastavno bili aktivni i te iste učenike obučavali. Zar to nije logika stvari? Nije sve u tome da materijalno i finansijski okoristite se. Hvala, gospodine Arsiću.

Ministre, naveli ste jedan od pravih primera. Ko je god bio u situaciji da poseti srpsku Gimnaziju u Temišvaru, a pogotovu da doživi da mu hor te gimnazije, koji je sastavljen većinom od srpske dece i poreklom Srba, peva „Tamo daleko“, teško je bilo ko izdržao da nisu emocije proradile. Njih veći broj, verovali ili ne, znaju toliko srpskih reči koliko sadrži ta pesma „Tamo daleko“, a sa takvim osećajem pevaju da čovek ne može da ostane ravnodušan.

Tu je Srbija napravila veliku grešku. Ne kažem da je Srbija generalno kao država, nego oni posle „5. oktobra“, oni su prekinuli te veze, oni su rekli da njih bukvalno ne interesuje ta manjina koja živi u Đerdapskoj klisuri, pa se tako to prenelo i na Severnu Makedoniju, pa bogami počelo i u Crnoj Gori.

U Crnoj Gori ima jedan fenomen kada je u pitanju jezik. To je jedini jezik crnogorski za koji ne treba prevod na njihov maternji srpski. To je jedini jezik. To je jedinstveno. Sad, gledajte, ono što treba da se uradi, to je da se Ministarstvo i ministarstva angažuju. Ne može samo Ministarstvo prosvete, kada je u pitanju naša dijaspora, moraju mnoga ministarstva.

Vi imate zakon u Rumuniji konkretno, a i drugi donose sličan zakon, gde se brani da bilo šta od nepokretnosti bude vlasništvo škola u kojima pohađaju srpska deca ili predškolskih ustanova u kojima su srpska deca, pa čak i ona didaktička sredstva ne mogu biti vlasništvo predškolske ustanove nego to mora da bude vlasništvo u ono vreme je bilo Jugoslovenskog aero-transporta ili neke naše kompanije koja je u Rumuniji, kao i vozila i sve.

To je nešto što je značajno za istoriju, za čitav srpski korpus, ministre. O tome treba razmišljati i na taj način treba postupati, a ovde se dešava nešto kada su u pitanju ovaj okvirne kvalifikacije. Vi ste ministre ovde kompromis napravili. Vi ste rekli – mi nećemo raspravljati pojedinačno u validnost tih diploma, mi ćemo to staviti sve na tržište rada, pa neka poslodavac odluči da li mu odgovara neka diploma ili ne odgovara. Šta ćemo doći? Doći ćemo u situaciju ministre, da onaj ko je završio recimo u Americi koledž koji se zove “Sirogojno“ za pletilje i vezilje, on se tretira fakultetski obrazovan kao čovek koji je završio u Srbiji i poslodavac će birati njega jel mu je jeftiniji.

Dobro je to što se vojska vraća tradicijama, ili tradicije što se vraćaju vojsci, pre svega i kada je u pitanju i srednje stručno obrazovanje.

Mi svi znamo i pamtimo kada je Vojna gimnazija bila elitna škola, u koju su se upisivali bukvalno najsposobniji. Ja se ne sećam da je nekada moglo iz gimnazije, ako želi da se aktivira, da se aktivira kao u činu nižeg oficira. Ne sećam se, možda je bilo, ali ne sećam se.

Ono što je veoma bitno to je da ovde se poboljšalo i finansijsko stanje kada je u pitanju vojska i kada je u pitanju uopšte briga i finansije koje su vezane za Vojsku Srbije. Otprilike budžet za sledeću godinu iznosi oko 800 miliona, ne računajući ona dodatna sredstva koja su namenjena za opremu i sve ono što je potrebno vojsci. I, zamislite kakav bi to efekat bio i kada je u pitanju obrazovanje i kada je u pitanju opremanje vojske da se manje razbacuje, recimo, ova što vodi saobraćaj i građevine, da ne deli tako 300 miliona, jer u tih 800 miliona koji su namenjeni za Vojsku Srbije, nešto preko 300 miliona je za plate zaposlenih u Vojsci? Zamislite koji je to red veličina kada ona olako prihvati da „Behtelu“ poveća cenu za 300 miliona?

Zamislite kada bi sredstva koja su na nivou lokalne samouprave, po izveštaju DRI, zloupotrebljena, potrošena, razbacana, milijarde i milijarde, kada bi se ta sredstva racionalno koristila, a pogotovo za potrebe Vojske, u kakvoj bi situaciji, u kakvom bi stanju bila Vojska Srbije, koja je veoma bitan faktor da odbrati neprijatelje, a ne da razmišljamo o tome da ratujemo?

Dame i gospodo narodni poslanici, prvi put ustajem u ovom sazivu u znak poštovanja i podrške svim onim hrabrim i istinoljubivim u crnogorskom parlamentu koji ustadoše da brane najveću svetinju srpskog naroda.

To su isti oni koje je Srbija, zajedno sa predsednikom Srbije, optužila da ima veze sa ruskom obaveštajnom službom i da su pripremali državni udar u Crnoj Gori. To su isti oni kojima, umesto da damo jedinstveno podršku u borbi za opstanak za očuvanje života, vere, crkve, mi ovde pravimo performans.

Gledali smo mi srpski radikali svega i svačega u srpskom parlamentu, ali ovakvu nameštaljku još nismo videli.

Umesto da osudimo najstrožije, najoštrije da osudimo rukovodstvo Crne Gore, ovde upadaju oni za koje znamo od početka su na blagajni SNS i obaveštajnih službi. (Isključen mikrofon.)

Mi danas raspravljamo o Vojsci Srbije, raspravljamo i kažemo da se bazira na tradiciji srpskog naroda. Zaboravili ste da dobar deo te tradicije serdar Janko Vukotić, Marko Miljanov, da ta tradicija dobrim delom ima temelje u srpskoj Crnoj Gori. To ste brzo zaboravili.
Ali, niste zaboravili kad treba rukovodstvu Crne Gore, mafijaškom, lopovskom, utočište, azil, zaštita, to ne zaboravljate. Šetaju vam se po Beogradu oni koji su pokrali, ojadili Crnu Goru, oni koji su glavni ideolozi u borbi protiv srpskog nacionalnog bića u Crnoj Gori. Šetaju se slobodno po Beogradu. Još se hvale kako u Beogradu imaju punu slobodu.

Prvo, ja nemam razumevanja za ovo, Marinkoviću, kako vi to iznesoste kao da vi dajete nekome ili oduzimate. To je Poslovnikom regulisano. Ako bilo koji poslanik reklamira povredu Poslovnika, vi ste dužni po istom tom Poslovniku da mu date reč, a ne ovde da pravite neku veoma čudnu selekciju. Vi sada dajete meni koji po spisku govornika imam pravo na reč, a ne dajete poslaniku Šaroviću koji reklamira povredu Poslovnika. Ne može to, pa vi ste privatizovali ovo.

Ja sam uvek sumnjao u ono što nije izloženo očima javnosti da bi moglo da bude izmanipulisano.

Evo, malo pre smo čuli čak od kolege Markovića kako spočitavate kolegi, pretpostavljam Šaroviću, da je bolje imati devojku nego dečka. U zavisnosti šta ste u toj vezi, kolega Markoviću, tako se to i definiše. To je suština.

Ako kolega Šarović traži po Poslovniku da bi odgovorio, zašto mu ne date, gospodine Marinkoviću? Vi ste bar čovek koji je tolerantan, vi poštujete Poslovnik, na svu sreću jedan od retkih potpredsednika koji poštuje Poslovnik, tako da vas molim, ako je moguće, da date kolegi Šaroviću ili bilo kom kolegi koji je reklamirao povredu Poslovnika.

Ono što je čudno, to je da kada je u poslednje vreme bilo koji predlog od Vlade pred narodnim poslanicima, bilo kakva kritika koja se uputi na ime tog predloga odmah nailazi na burnu reakciju vladajuće koalicije. Oni koji imaju političko iskustvo znaju da je to u stvari odraz neke nervoze. Nije to samo u suštini što su to loši predlozi, nego je to nervoza unutrašnja, unutar koalicionog saveza ili unutar jedne partije. Mesto za iskazivanje te nervoze nije parlament.

Ono što vi pokušavate, pokušavate ovde da ućutkate SRS kao opozicionu stranku da ne iznosi ni jednu jedinu reč kritike ili sumnje na ove predloge Vlade. Nema tog srpskog radikala koji nije za integracije, koji nije za saradnju. Ne postoji takav srpski radikal. I oni koji su bili nekada srpski radikali znaju da je to principijelni stav SRS, ali nismo za integracije po svaku cenu. Nismo za integracije gde bi Srbija trebala da bude u podređenom položaju. Mi smo za integracije gde nas prihvataju kao ravnopravne sagovornike, kao ravnopravne partnere. Mi ovde govorimo o jednom graničnom prelazu na granici sa Makedonijom. Ima li bolje prilike nego da javnosti predočimo šta se krije iza ove najave oko saveza Srbije, Albanije i severne Makedonije? Nema bolje prilike. U ovoj godini sigurno nema.

Sledeće godine ko zna šta će sve da bude, ali mi ukazujemo na neke potencijalne opasnosti i govorimo – sve je to u redu. Strateški je veoma značajno da postoji koridor, da postoji tranzit između Srbije i Makedonija. Vardarska dolina je od krucijalnog značaja za Srbiju, ali to je regulisano, tu nema više nikakve opasnosti. Ono što bi eventualno bila opasnost u budućem periodu, to će da reguliše neko ko je mnogo jači i snažniji nego što je Srbija, politički uticajniji i u svakom drugom pogledu, a to je Kina. Znamo da Kina ulaže ogromna sredstva u održavanje tog koridora koji vodi iz Grčke preko Makedonije, preko Srbije u srednju Evropu. Tu ništa nije sporno. Kad smo mi to osporavali, mi srpski radikali? Uvek smo govorili – u redu je, treba podržati, zato što su te dobre namere Kine i kineske politike od ranije poznate svima nama u Srbiji. Tu nema ništa da se krije. Ali, izražavamo veliku rezervu kada je u pitanju mogućnost integracije u ovom trenutku, čije razmere podrazumevaju integraciju sa Albanijom.

Možda mi ne bi bili toliki skeptici da se u poslednje vreme nisu javili ovi sa zapada dobronamerni, koji hvale tu najavu integracije i saveza sa Albanijom. Čim se pojavio ili javio, kako god želite, predsednik Francuske, odmah je sumnja pojačana kod srpskih radikala. I da je najbolje i da je najkorisnije za Srbiju, kada se takvi pojave kao dobronamernici, mi tu odmah stavljamo veliki znak pitanja i stavljamo pod sumnju. Jeste, u pravu su oni koji kažu – treba se integrisati, treba da se obezbedi slobodan protok ljudi, kapitala, robe, ali nije to suština globalizma koji je dominantan i kada je u pitanju Balkan. Suština globalizma je da se ostvaruje interes onih koji upravljaju sa kapitalom. U ovoj integraciji više uticaja imaju „Rajfajzen banka“, primera radi, i druge banke, nego što to ima realna politika koja se vodi u bilo kojoj državi na Balkanu.

Mi vam želimo ukazati na to kolika je opasnost. Zašto se ljutite? Nema razloga da se ljutite. Vi želite to da predstavite Srbiji, kako to i reče ministar sa onom floskulom – Balkan balkanskim narodima. Pa, nije to od juče, ta izreka, ali u pravom smislu reči floskula, to je još od Austrougarske. To su oni podmetnuli da se pod tim motom što više isparceliše Srbija, što više amortizuje uticaj srpskog naroda na ovom području. To je potpuno jasno.

Ako, je iole neko čitao istoriju video je da je to podvala još od Austrougarske, ali da se ne vraćamo toliko daleko, bilo je i ambicioznijih u novijoj istoriji, bilo je onih koji su govorili da je neminovnost da se ujedine pojedine države na Balkanu, a da Srbija bude lider i zna se kako su završili. Čemu te parole koje su već toliko potrošene, već se zna da kriju i te kako opasnost za nas koji živimo na ovom području? Kada gledamo ekonomske, kada gledamo finansijske, kada gledamo političke interese moramo biti oprezni u kom tom trenutku mi želimo da odlučujemo o ovakvim savezima.

Vi mislite da je sada trenutak da bilo kakav savez pravimo sa Albanijom? Vi mislite da je to dobro za Srbiju. Zašto to ne može da sačeka? Ostavimo to za neka kako to kažu, bolja vremena, kada Srbija bude stabilnija, kada Srbija još dodatno ojača i ekonomski i politički i kada utvrdi svoje pozicije. Uostalom svima je jasno da i Srbija i druge zemlje mogu da ostvaruju svoje interese ako žele samo preko velikih i jakih, preko moćnih.

Što ne pitamo šta to misle u Ruskoj Federaciji oko ovih integracija? Oni su jedini dobronamerni. Mi slušamo šta nam kažu sa zapada. Kakva je logika kojom se vodi zapad i koju želi da nametne i nama da razmišljamo u Srbiji. Njihova je logika da je neminovnost integracionih procesa, a šta nama govore, nama govore prvo se dezintegrišite tako što ćete priznati samostalno Kosovo i Metohiju, tako što će Kosova da postane članica Ujedinjenih nacija, a onda će se jednog dana naći svi zajedno u Evropskoj uniji. Pa, još malo i to pa kažu – pa nije loše i da se pristupi promeni Ustava, da Vojvodina bude federalna jedinica. Pa, i da Sandžak ima veću autonomiju, pa i tako i takao jednog dana ćete kako oni kažu, da li u bližoj ili daljoj budućnosti naći u porodici evropskih zemalja. Kakva je to logika? To je samo po sebi kontradiktorno. Pa, valjda integracija isključuje mogućnost bilo kakve dezintegracije. Ali, to je nama sasvim svejedno.

Dve države koje se treba da ujedine u takozvani mali Šengen samo je dodatno opterećenje za Srbiju, političko, stvara nam probleme kada je u pitanju nacionalna politika koju treba voditi. Mi imamo dobre odnose sa BiH i niko nema protiv da se radi dalje na poboljšanju odnosa sa Federacijom u okviru BiH. To je perspektiva. Tu treba tražiti mogućnost zajedničkog jezika. Tu živi ogromni korpus srpskog naroda na teritoriji jednog entiteta koji se zove Republika Srpska, ali ne smemo da ispustimo, ne smemo da prepustimo na milost i nemilost i onaj drugi deo BiH. Ne samo iz nacionalnih interesa, nego iz ekonomskih interesa.

Pogledajte gde je najveći izvoz Srbije, osim ovo što stalno kao papagaju ponavljate, Italija, Nemačka, zapadna Evropa. Najveći izvoz je u BiH. To je realan izvoz, ogromne potrebe su za robama koje se proizvode u Srbiji od strane Federacije BiH. Tu treba da se traži poboljšanje i tu nije samo ekonomska saradnja tu ima i ona druga dimenzija, tu ima jedno pomirenje koje donosi dobrobit za ovaj prostor. To je prihvatanje ili učvršćivanje odnosa sa onima koji su druge veroispovesti.

A, mi to gledamo, to ćemo rešiti tako što ćemo se integrisati sa Albanijom. U trenutku kada se intenzivno radi na tome da se Kosovo i Metohija još više osamostale. Pa, gde je tu logika stvari? Hajde da vidimo ekonomsku stranu. Koliki je to izvoz Srbije u Albaniju? Zanemarljiv u odnosu na sve ostale zemlje. Koliki je uvoz? Zanemarljiv. Nemojte ljudi da se igrate. Vi se služite sa nečim što bi eventualno pojedince proizvele u lidere regionalnog karaktera.

Šta to znači biti lider za jedno određeno veoma kratko vreme u jednom regionu koji je potpuno zanemarljiv kada su u pitanju dešavanja u svetu, kada su u pitanju dešavanje u Evropi? Samo znači, lično zadovoljenje.

Ne možemo mi zarad ličnog zadovoljenja nečijih aspiracija da prećutimo i da ne kažemo kakve su opasnosti u sporazumima, kakav je sporazum o saradnji sa Albanijom u ovom trenutku, kakav je sporazum o bilo kakvom razgovoru o takozvanom malom Šengenu.

Dobro razmislite, hladne glave donosite odluke. Pitajte onoga ko nam je iskren istorijski potvrđen prijatelj, pitajte Rusku Federaciju, pitajte uostalom i Kinu. Šta vas to košta, pa da čujemo i njihovo mišljenje. Nemojte slušati ovo laskanje sa zapada, kada su god laskali, kada su hvalili lidere tada je Srbiji bilo sve gore i gore. Hvala vam.