Dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo zakon o javnim nabavkama. Moram da kažem da je dobro što se donosi jedan ovakav zakon koji treba na određeni način da unese malo više svetla i da bolje reguliše ovu i te kako važnu i osetljivu materiju.
Međutim, ono što je loše u Predlogu ovog zakona je to što je i ovaj zakon nedorečen, ne otklanja na najbolji način sve nedostatke prethodnog zakona. Ako se pogleda malo ovaj zakon, odmah na samom početku ovog zakona u članu 7, koji govori o poverljivim nabavkama, možemo primetiti da može doći do mnogo velikih zloupotreba gledajući ove poverljive nabavke.
Naravno, te poverljive nabavke u principu se odnose i na najkrupnije nabavke i ispada da se najkrupnije nabavke sklanjaju od očiju javnosti. Naravno da svaka država ima razloga i potrebe da neke nabavke skloni od očiju javnosti. Ovde nije definisano kako će se izbeći ipak određene zloupotrebe koje su moguće.
Tako, recimo, MUP može nabavku automobila voznog parka za policijske stanice širom Srbije proglasiti javnom nabavkom koja je poverljiva i neko od toga može uzeti veliku proviziju. Da ne govorimo o tome šta se može desiti u vojsci. Može neko proglasiti poverljivom nabavkom nabavku uniforme za Vojsku Srbije i opet može biti zloupotrebe.
Da je zaista bilo zloupotrebe, setite se svi čuvene afere jednog bivšeg ministra vojnog kada je zakupio nekakav satelit za nekoliko desetina miliona evra, da niko živ nije znao kako i zbog čega je to urađeno i da li je to zaista bila realna cena zakupa tog satelita. Moram da kažem da je i ovo jedan od mnogih zakona koji se donose u ovom parlamentu po direktivama EU. Ovaj zakon o javnim nabavkama, pre svega, donosi se kao pravna zaštita investitora iz EU.
Iako formalno na Predlogu ovog zakona stoji da je Vlada Republike Srbije njegov predlagač, moram da kažem da je ovaj zakon kreiran na drugom mestu. Naime, ovaj zakon je kreiran na jednoj konferenciji koja je održana u Istambulu, a koja je imala za temu transparentnost vršenja vlasti, gde je poseban akcenat bačen, odnosno stavljen na javne nabavke u zemljama zapadnog Balkana.
Znači, celokupna ova sadržina kojom se hvali ova vlada ovoga zakona nije nikakva ideja ove vlade, nego je to pre svega domaći zadatak od strane EU koji oni moraju da sprovedu. Da je to zaista tako, govori i podatak da je za nadgledanje, sprovođenje ovoga zakona zadužena nekakva organizacija "Transparence international".
Dalje, ako se gleda ovaj zakon, može se videti da za krupne ponuđače ovaj zakon ne deluje preventivno, već on ostavlja mogućnost i praktično vrši legalizaciju korupcije za krupne ponuđače.
U članu 30. ovoga zakona možemo videti da nije predviđena nikakva taksa ili naknada za podnošenje konkursne dokumentacije, ali je zato u drugom članu, radi se o članu 117, predviđena taksa na zahtev za zaštitu prava.
Postavlja se pitanje da li je ova taksa u skladu sa Zakonom o administrativnim taksama i mislim da je ovde predlagač promenio redosled stvari.
Logičnije bi bilo da je uvedena taksa i naknada za podnošenje konkursne dokumentacije. Ajde da se vratimo malo unazad, prema podacima Privredne komore Srbije iz 2002. godine negde je bilo oko 300.000 javnih nabavki i vidimo da se država odrekla jednog ogromnog dela prihoda, a ovamo je kroz ove takse za zaštitu prava stavila te takse i dovela u određenu sumnju da li je to u skladu sa zakonom. Kada ovaj zakon stupi na snagu, onda će praktično taj gubitak za državu biti još i veći.
Na kraju, ajde da završim, u ovom zakonu pominje se i kategorija neuobičajeno niske cene, što je u redu. Ali, vezano za ovu neuobičajenu nisku cenu, opet ima jedan propust, a on se odnosi na to da ovaj zakon ne predviđa nikakve sankcije za one koji daju neuporedivo nisku cenu.
Jer i laiku koji se bavi nekim sasvim drugim stvarima je jasno da ako nešto realno vredi recimo stotinu evra, a neko da svoju ponudu od 50, 20 ili 30 evra, da tu nešto nije u redu. Ali, verujte iskustvu, a imam i lično iskustvo u firmi gde sam radio, da upravo dolazi do miniranja iz nekih svojih ličnih interesa, da ne bi neko od konkurencije uspeo da realizuje javnu nabavku, tako je vršena ta da ne kažem sabotaža odnosno miniranje.
Predlažem da se za ove ponuđače koji daju neuobičajeno nisku cenu uspostavi određena sankcija za njih. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je set zakona koji se odnosi na funkcionisanje bankarsko-finansijskog sistema. Naravno, cilj donošenja ovih zakona je da se spreče, odnosno da se preduprede posledice globalne finansijske krize koja je nastupila u svetu.
Nažalost, nosioci vlasti u ovoj zemlji dugo su odbijali da priznaju da će ove posledice pogoditi i Srbiju i danas, kada su to napokon shvatile, predlažu donošenje ovog zakona, mislim da se sa time i zakasnilo jer prosto prema nekim procenama koje imamo.
Najveći deo devizne štednje u bankama u Srbiji je povučen. Verovatno Vlada ima i preciznije podatke o tome. Znamo da je novac roba, i to najkurentnija roba, i ukoliko takve jedne robe nema, onda sigurno ne može biti reči ni o kakvim razvojnim projektima, proizvodnji, nego ide jedna opšta recesija i opšta kriza.
Znamo da je država preduzela određene mere za ukidanje poreza na kamatu za štedne uloge, što je u suštini i dobro u ovoj situaciji, ali opet se ovde kasni sa time, jer ta uredba ili kako već, stupa na snagu od 1. januara 2009. godine.
Znamo da je tradicionalno kraj oktobra i početak novembra padaju te nedelje štednje i da se najviše uloga ulaže u banke ili se u tom periodu povlači iz banaka.
Jednostavno, treba imati u vidu da naš narod ima loše iskustvo sa bankama, da ne podsećamo, svi dobro znamo šta je bilo sa Jezdom, Dafinom i ostalim, i taman je na neki način počelo da se vraća poverenje u te banke, ali ovim nepravovremenim i neblagovremenim potezima opet je to poverenje poljuljano.
Ovde je prisutna gospođa ministar finansija i, koliko znamo, ona je juče bila na nekom sastanku, na pregovorima sa predstavnicima MMF-a. Narodne poslanike u ovoj skupštini nije još uvek, ili na adekvatan način nije, obavestila o čemu se tamo razgovaralo.
Gospođo ministarka, želim da vas podsetim da u ovoj situaciji u kojoj se nalazi i svet i kako drma finansijska kriza da sve ozbiljne zemlje beže od MMF-a kao đavo od krsta. MMF je omča oko vrata, a mi smo se nekako uhvatili za taj MMF kao pijan plota.
Doneo sam jedan dnevni list da bih ilustrovao kakva je situacija u ovom finansijskom fiskalnom monetarnom sektoru. (Pokazuje dnevni list.) Ovo je današnji dnevni list "Politika" i na naslovnoj strani udarni naslov "Breme deviznog duga". Da ne čitam sve, prepričaću o čemu se radi. Ovde se kaže da država Srbija ima negde gotovo 30 milijardi ukupnog duga, s tim što u 2009. godini pet milijardi duga stiže na naplatu. Znamo da su naše devizne rezerve negde oko 11 milijardi. Samo u 2009. godini treba izdvojiti gotovo polovinu deviznih rezervi za servisiranje duga. Tu 2009. godinu ćemo možda nekako i servisirati, ali će kritična i problematična biti 2010. godina, s obzirom da neće biti moguće zaduživanje u onom tempu koje je do sada bilo.
Kada sam baš pomenuo ovaj dnevni list kako se živi u ovoj zemlji, evo danas isto na naslovnoj strani naslov: "Građanima Srbije neće biti ukinute vize za putovanje u EU tokom 2009. godine". Gospodo, pa ukidanje viza i bela šengen lista je bila udarna pesnica vaše izborne kampanje i to je jedan od razloga zbog kojeg ste dobili ovoliki broj mandata i došli u priliku poziciju da formirate Vladu. Eto, građani Srbije neka razmišljaju o tome i neka cene da li ste ispunili obećanje.
U današnjem zasedanju neko od poslanika je pomenuo još jedan naslov, nije mi namera da reklamiram ovaj list, kaže: "Srbija šampion poskupljenja." Samo Letonija je imala veće poskupljenje hrane u 2008. godini od Srbije.
Ako znamo da u Evropi ima negde 44-45 zemalja, samo jedna Letonija, i ajde ako znamo geografski položaj Letonije da je to jedna severno evropska zemlja, gde klimatske prilike za proizvodnju hrane nisu ni približno tako povoljne kao što je to kod nas, onda to možda možemo razumeti. Ali, ako nemamo dovoljno gasa, nemamo dovoljno nafte ili nemamo dovoljno nekih drugih strateških resursa dovoljno, pa imamo sve uslove da imamo dovoljno hrane i da ona ne bude ovako skupa. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 5. zakona o budžetu zajedno sa mojim kolegama iz Niša, gospodinom Lapčevićem, koji je govorio pre mene, i gospodinom Ilićem, koji danas nije tu. Nažalost, moram da podsetim javnost Niša i javnost Srbije da osim nas trojice Niš ima još poslanika.  Voleo bih da su i poslanici vladajuće većine iz Niša, pre svega mislim na gospodina Boška Ristića iz DS-a i gospodina Branislava Jovanovića iz stranke G 17, podržali ovaj amandman koji se tiče nečega što ide u prilog i korist svim Nišlijama. Ali dobro, to je njihov problem, neka oni sutra objašnjavaju Nišlijama zbog čega nisu podržali ovako nešto. Naravno, vidimo da je gospodin Ilić, zaboravio sam to da kažem, ipak iz vladajuće većine, tako da je bilo moguće podržati ovaj amandman, ali zbog čega gospoda to nisu učinila, ne znam.
Očekivao sam od ove vlade, koja za sebe smatra da je socijalno odgovorna vlada, da sagleda probleme svih građana Srbije, a čuli smo od mog prethodnika da na jugu Srbije ima ogromnih problema. Nažalost, problema ima i ovde u Beogradu, ima ih u Vojvodini, ali jug Srbije, čiji je centar grad Niš, ima najvećih problema i tamo su prosečna primanja najmanja.
Grad Niš nije poznat samo po svojoj istoriji i po svojim istorijskim simbolima, od kojih je naravno najpoznatija Ćele kula, nego je u novije vreme bio poznat i po Elektronskoj industriji i po fudbalskom klubu Radnički. Nažalost, Elektronska industrija, koja je bila simbol grada Niša, gotovo da ne postoji više; od nekih dvadesetak hiljada radnika koji su nekada tu radili, to smo takođe čuli od prethodnika, sada ih ima jedva dve hiljade. O fudbalskom klubu Radnički da i ne govorimo. Nekada moćni Radnički, ponos srpskog i jugoslovenskog fudbala, one velike Jugoslavije, danas se takmiči, verovali ili ne, u trećoj ligi Srbije, a stadion Radničkog, čuveni Čair je u fazi propadanja i urušavanja. Onaj ko prati fudbal i sport zna da prijateljska utakmica između naše i bugarske fudbalske reprezentacije, koja je planirana da se odigra u Nišu, nije mogla da bude tamo odigrana iz tih razloga.
Niš je rastao sa Elektronskom industrijom i pominjanje Elektronske industrije budi određene emocije kod svakog Nišlije, jer gotovo da nema Nišlije koji nije radio ili čiji neko nije radio u Elektronskoj industriji.
Država ipak mora malo ozbiljnije da shvati sve ovo, jer znamo da je pomagala neke firme, kao što je kragujevačka "Zastava". Naravno, nemam ja ništa protiv toga, da me pogrešno ljudi ne shvate, da se pomaže i "Zastava", i "Magnohrom" iz Kraljeva, i "Sloboda" iz Čačka, i "14. oktobar" iz Kruševca i svi nekadašnji giganti, ali zbog strateških razloga... A verujte da jug Srbije, pored svega ostalog, ima strateške interese za Srbiju - blizina Kosova, blizina bugarske granice, blizina makedonske granice; znamo i da taj čuveni Koridor 10 nikako da jug Srbije spoji sa onim destinacijama kojima je namenjen i još uvek jug Srbije predstavlja slepo crevo.
Kao odraz ovih prilika, što se tiče privrede u Nišu i Elektronske industrije, možda ste imali prilike da pre nekoliko dana na jednoj lokalnoj niškoj televiziji vidite jedan jeziv prizor: u po bela dana na krovu jedne zgrade u širem centru Niša kamera jedne niške televizije snimila je trojicu mladića kako se drogiraju, jedan drugom špricevima bodu vene. Jednostavno, izgleda da nemajući mogućnosti za bilo šta drugo neki ljudi pokušavaju da pribegavaju i takvim sredstvima.
Ali, izgleda da ova država i ova vlada ima važnijih stvari od onih socijalnih stvari, jer se predstavlja kao socijalno odgovorna vlada. Njoj nije važno kolike su plate, kako radi privreda, kako se živi.
Izgleda da je ovoj vladi najvažnije da uspostavi kontrolu nad svim medijima u Srbiji. Naravno, ne čudi me to što Boris Tadić teži tome (i to je, u stvari, i uradio) da kontroliše sve medije u Srbiji; on to radi još od momenta kada je izabrani prvi put za predsednika države. Međutim, u poslednje vreme u tom poslu pomažu mu još neki ljudi, neki koji su se doskora izdavali za velike opozicionare, za velike patriote.
Vidimo, Boris Tadić je njima sada otvorio medije, ali im je postavio jedan uslov - dostupni će vam biti mediji, ali morate da pljujete po Vojislavu Šešelju. Naravno, u ovome poslu najviše prednjači Aleksandar Vučić, najveći lažov u Srbiji. Prosto verujem da se oni čuveni Njegoševi stihovi koji se odnose na velike lažove odnose baš na gospodina Vučića - niko krupno ko Vučić ne laže. Imali ste prilike da čitate i današnju štampu, i od juče i prekjuče; jadnik ne zna šta će sa sobom i onda optužuje čoveka koji je šest godina u Hagu, u Haškom tribunalu, na čijim nogama i rukama se nalaze lanci onih koji žele da unište i Srbiju i srpski narod.
Taj isti Vučić sada hoće da taj svoj poljuljani patriotizam predstavi naciji i narodu i kaže – evo, ja idem početkom decembra u Knin da obiđem te naše Srbe, da vidim šta rade i kako žive. Gde je do sada bio taj Vučić? Uostalom, zašto nije otišao u Knin pre nekoliko meseci kada je bila kampanja za gradonačelnika Beograda? Da je tu svoju kampanju tada, dok je bio član SRS, počeo iz Knina, možda bi Srpska radikalna stranka dobila još neki glas više i verovatno bi sada bila vlast u gradu Beogradu.
Ali, očigledno je da je Vučić sada postao miljenik hrvatske televizije i hrvatskih vlasti. Verujte, tamo se njemu neće ništa desiti, mada on uvek želi da diže tenziju kako je ugrožen sa svih strana. Kada pominje Knin i srpski narod u Kninu ne pominje više Republiku Srpsku Krajinu, ne pominje da ti ljudi tamo žive, i njihovi preci, više od osam vekova, da je to srpska zemlja, da su ti ljudi bukvalno proterani. On ide tamo iz nekih svojih razloga. Što se tiče gospodina Vučića, ne bih želeo više da govorim o njemu, ali verujte mi, neće me iznenaditi ako je njegov razlog posete Kninu taj da ide da se izvini Hrvatima i hrvatskom narodu za navodna zlodela koja su Srbi počinili u Hrvatskoj. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po amandmanu kolege Radulovića. Pre toga bih vas zamolio, gospođo Đukić-Dejanović, da se ne bih javljao po Poslovniku, da vam samo kažem nekoliko reči. Naime, ovo gde vi sedite, gde svi mi sedimo je Narodna skupština, nije nikakva radionica za opservaciju vaših potencijalnih pacijenata. Vi ste danas nekoliko puta pomenuli moje ime, tako što ste smatrali da sam pravio smetnje prilikom izlaganja određenih govornika. Jednostavno, to nisam činio.
Molim vas, nemojte više da me plašite, s obzirom na profesiju koju imate, jer u protivnom ću morati da se pomerim iz ovog prvog reda, da ne budem u vašem vidokrugu. Otišao bih možda i u zadnji red, ali tamo ste dopustili da sede neki građani, a poslaniku u Narodnoj skupštini nije mesto među građanima. Kad sedi u Narodnoj skupštini, tu sede samo narodni poslanici, a u svakoj drugoj prilici poslanicima Narodne skupštine je mesto među građanima. Dobro, da se vratim amandmanu.

Nisam ni rekao da ste me doživeli, rekao sam da, ako tako nastavite, možete me zaplašiti. Da se vratimo amandmanu. Kolega Radulović je podneo amandman na član 5. Zakona o budžetu. Moram da kažem da je ovaj amandman u duhu svih prethodnih amandmana koje su podnosili narodni poslanici, kojima se traži da se smanje troškovi funkcionisanja ove vlade.
Naravno, ova vlada se hvali kako je socijalno odgovorna Vlada. Pobogu, to nije nikakva novost. Logično bi bilo da svaka vlada bude socijalno odgovorna vlada i da je to njen osnovni zadatak.
Međutim, ova vlada tu komponentu socijalne odgovornosti ističe, makar onako deklarativno, u prvi plan i smatra za sebe da je to nešto ekskluzivno.
Vlada je imala puno prilika do sada i ima da pokaže svoju socijalnu odgovornost. Nažalost, tu socijalnu odgovornost do sada je pokazala samo prema sebi, prema ministrima, prema članovima kabineta, jer vidimo da se novac građana nemilice troši na putovanja, na razne stvari. Gde su tu građani Srbije?
Pošto dolazim iz Niša, želim da podsetim javnost Srbije da su u Nišu primanja daleko ispod republičkog proseka. Ne samo u Nišu, nego je na celokupnom jugu Srbije situacija mnogo teža. Situacija je takva da je gotovo svakom građaninu juga Srbije potrebna neka socijalna pomoć ili tako nešto.
Naravno, na jugu Srbije žive vredni, skromni i pošteni ljudi i njima nije potrebna nikakva pomoć, treba da im, pre svega, ova vlada stvori ambijent za to da radi privreda, kako bi oni mogli sami da se snalaze, a ne da tavore i preživljavaju kako znaju i umeju.
Evo, jedna od prilika za tako nešto je i taj famozni Koridor 10. O tome priča svaka vlada od 2000. godine pa naovamo. Znamo da je taj Koridor 10 došao do juga Srbije, prošao je do Leskovca, a istočno je došao do istočnog ulaza u Niš. Praktično, Koridor 10 jug Srbije čini jednim slepim crevom.
S obzirom da su žitelji juga Srbije vredni neimari, vredni građevinari, aktivirajte jednom taj Koridor 10 i to će biti prilika da se veliki broj tih vrednih ljudi uposli i da se sami snađu za sebe i za svoju porodicu.
Međutim, taj Koridor 10 izgleda samo služi u svim predizbornim kampanjama. Sećam se da je, recimo, baš ovu pominjanu istočnu obilaznicu oko grada Niša do sada su nekoliko premijera i nekoliko vlada otvarali, a u pitanju je nekih desetak, dvanaest kilometara te obilaznice.
Zaista učinite nešto, dajem vam i konkretan predlog i konkretan primer, učinite nešto vezano za ovaj koridor 10, neka krene to. To će biti korisno i za Srbiju. Neki 100 kilometara je do granice sa Makedonijom ostalo nezavršeno tog koridora, isto toliko, nešto manje od 100 kilometara do granice sa Bugarskom, da napokon jug Srbije oseti neku korist i napokon da počne da se razvija i da krene.
Kako to sve traljavo ide godinama unazad, čini mi se da su još drevni Rimljani u ono drevno vreme brže, bez ikakve tehnike, izgradili čuveni carski drum Via militaris, koji se nalazio baš negde na sredini puta između Rima i Carigrada, i koji je u to davno vreme jug Srbije činio možda pristupačnijim i dostupnijim tim carevinama.

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram član 104. Poslovnika – dostojanstvo Narodne skupštine.
Pošto gospodin Nikolić tvrdi da je mene i ostale kolege uveo u ovaj parlament, ovom prilikom bih ga zamolio da nas uvede u onu vilu koju ima u Bajčetini, da nas uvede u jedan stan od 200 kvadrata, sa bazenom, u jedan džip ili neki drugi skupoceni automobil.
Gospođo Đukić-Dejanović, vi tvrdite ovde da ne možete da radite zbog nas. Nije tačno. Mi ne možemo da radimo zbog vas. Po istom principu, kao što se sada obratio Tomislav Nikolić, sutra mogu dovesti deset, petnaest, dvadeset, pedeset mojih Nišlija, reći im o čemu treba da govore i da, praktično, ovaj parlament po ovoj tački dnevnog reda radi do kraja svog mandata.

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram povredu člana 27. poslovnika o radu Narodne skupštine. Odmah da kažem da se ovaj poslovnik odnosi na predsednika Narodne skupštine, odnosno, u ovom slučaju na predsedavajućeg gospođu Čomić.
Možda je dobro što ovu povredu Poslovnika izričem pred gospođom Čomić, jer čini mi se da je ona stroža od gospođe Đukić-Dejanović. Ona je rigidnija u primeni Poslovnika. Ovo što ću reći vezano za ovaj član Poslovnika, verovatno će ona uspeti i da primeni.
Citiraću st. 3. i 4. ovog poslovnika. Znači, reč je o predsedniku Narodne skupštine, u pitanju je član 27. stav 3. "stara se o primeni Poslovnika Narodne skupštine", i stav 4. "stara se o blagovremenom i usklađenom radu radnih tela Narodne skupštine".
Moram još da podsetim šta su radna tela Narodne skupštine, evo već na 10. strani poslovnika o radu Narodne skupštine, u petom poglavlju veliki naslov "Odbori i druga radna tela Narodne skupštine". Dakle, odbori su radna tela Narodne skupštine, a mi ovde imamo situaciju da pojedinim odborima predsedavaju građani. Čini mi se da su u pitanju četiri takva odbora.
Imamo i situaciju da je jutros jednim takvim odborom, Odborom za finansije, predsedavao jedan građanin, odnosno bolje reći građanka. Možda u svemu tome nije najgore to što je predsedavao građanin nego je najgore to što je taj isti građanin, odnosno građanka, drznula se da jednom legalnom i legitimnom narodnom poslaniku uskrati pravo da govori.
Dakle, gospođo Čomić, molim vas da rad Narodne skupštine, rad radnih tela Narodne skupštine uskladite sa Ustavom, sa zakonom, sa Poslovnikom, sa parlamentarnom praksom i da imate u vidu sve ovo o čemu sam vam govorio. Nemojte nas srpske radikale optuživati kako zbog nas kasnite u Evropu. Ovo što vi radite sigurno neće dovesti ni Srbiju, niti bilo koga drugog do Evrope.
Na ovom putu kojim vi idete u Evropu nećemo stići dalje od Surčina, odnosno od surčinskog klana. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram povredu Poslovnika, član 27.
Da podsetim, to je član koji se odnosi na predsednika Narodne skupštine. Citiraću stav 4. ovog člana: "Predsednik Narodne skupštine stara se o blagovremenom i usklađenom radu radnih tela Narodne skupštine". Dakle, između ostalih zadataka, i to je posao predsednika Narodne skupštine. Naravno da treba uskladiti rad radnih tela Narodne skupštine sa zakonom, Ustavom, sa Poslovnikom i sa parlamentarnom praksom i da sastav tih radnih tela treba biti srazmeran broju osvojenih mandata na izborima i raspodeljen prema strankama.
Međutim, u ovom parlamentu viđam određenu grupaciju ljudi koji nisu narodni poslanici.
Moram da podsetim gospođu Đukić-Dejanović na koji način se osvajaju mandati. Da ne idem naširoko, postoje dva osnovna uslova. Prvi uslov je da se učestvuje na izborima i drugi uslov je da se pređe cenzus, odnosno prirodni prag kada su u pitanju pripadnici nacionalnih manjina. Ova grupacija ljudi, koja sedi u ovom parlamentu, ne ispunjava nijedan od ova dva osnovna uslova. Šta više, oni su pre neki dan i javno, pred celokupnom javnošću Srbije, priznali da nisu učestvovali na izborima, da su pet i po meseci nakon izbora osnovali svoju stranku.
Naravno, svako ima pravo da osnuje svoju stranku, nemam ništa protiv toga, ali čini mi se da je za dan osnivanja stranke možda trebalo da izaberu 5. oktobar, dan koji je primeren i njihovom ponašanju i njihovim manirima, jer znamo šta je bilo jednog 5. oktobra pre osam godina. Oni su, otprilike, i pokušali jednim blickrigom da naprave 5. oktobar u SRS ali, na svu sreću, nisu uspeli.
Međutim, oni su za dan osnivanja svoje stranke uzeli jedan od najtužnijih datuma u istoriji srpskog naroda, a to je dan kada je već pre koliko godina, svi to dobro znamo, streljana jedna čitava generacija đaka u Kragujevcu.
Da bude ironija veća, takav datum je uzeo jedan čovek koji je rođen baš u Kragujevcu. Naravno, ko pita njega? Ne pita se on, za te stvari se pitao američki ambasador Kameron Manter, koji je bio prisutan na tom skupu i koji je rukopoložio Tomislava Nikolića.

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram povredu Poslovnika, čl. 225. i 226.
Moram, na početku, da priznam da sam očekivao da se o ovome što želim da kažem oglasi neko iz DS-a. Međutim, pošto se niko iz DS-a nije oglasio o ovome, moram ja da upoznam javnost Srbije da je juče formirana, ili otvorena, nova ekspozitura DS-a, koju predvodi Tomislav Nikolić.
Naravno, nije mi namera da se mešam u unutrašnje poslove, unutrašnje stvari DS-a, jer je, bez obzira na sve to, ipak, jedna ozbiljna i velika stranka, međutim, ono što se čulo sa jučerašnjeg skupa, nije ništa drugo nego brutalno obmanjivanje građana Srbije.
Želim da verujem da je do tog obmanjivanja građana Srbije došlo iz dva moguća razloga. Jedan razlog je taj što znamo da sve što je novo u početku ne stoji baš stabilno na svojim nogama i verovatno je došlo do određenog nesnalaženja, pa im je istrčalo, možda, to da obmanjuju brutalno građane Srbije. Drugi mogući razlog je taj da je to obmanjivanje sistemski naručeno iz matične centrale DS-a.
Bez obzira na to da li je jedan ili drugi razlog u pitanju, tražim od predsednika Srbije i predsednika DS-a, gospodina Borisa Tadića, da zaštiti građane Srbije, jer su iovako dovoljno obmanuti i od njegove stranke i od vladajuće većine – boljim standardom, većim platama, većim penzijama i bržim putem u Evropu.
Još jednom ponavljam, predsednik Srbije, predsednik DS-a Boris Tadić treba, konačno, kao predsednik države, da zaštiti građane Srbije od dodatnog obmanjivanja. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo dva zakona: zakon o strancima i zakon o državnoj granici, u objedinjenoj raspravi. Pošto je većina mojih kolega i mojih prethodnika govorila o zakonu o državnoj granici, potrudiću se da nešto više kažem o zakonu o strancima.
Odmah, gledajući ovaj zakon prvo mi je palo u oči da je ovaj zakon u određenom smislu diskriminatorski prema jednoj kategoriji naših sunarodnika, a naravno pre svega se misli na Srbe koji žive u Hrvatskoj, Republici Srpskoj, Crnoj Gori ili bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji ili u svetu.
Naime, u članu 3. stav 1. ovog zakona stoji da se strancem smatra svako onaj ko nema državljanstvo Srbije. Na taj način u istu ravan stavljaju se Srbi iz Republike Srpske, Hrvatske, Crne Gore, kao i državljani nekih nama čak i nepoznatih zemalja, kao državi Obale Slonovače, Haitija, Farskih ostrva itd, da ne nabrajam sve.
Zaista se pitam da li je jedan Srbin iz Knina, koji je rođen u Kninu i živi u Kninu, kriv za to što ne može da živi u istoj državi sa Beograđanima, sa Novosađanima, sa Nišlijama ili sa bilo kojim građanima naše države Srbije. Naprotiv. Čovek sigurno nije kriv, njegova najveća želja je da živi u istoj državi sa građanima matične države, ali nažalost, mi u preambuli ovog zakona takvu kategoriju naših sunarodnika proglašavamo strancima.
Naravno, znamo da postoje i neki drugi zakoni koji ublažavaju ovo o čemu govorim i moram da kažem da je situacija kod nas nešto povoljnija nego u onome što se radi u Crnoj Gori.
U državi Srbiji borave stranci po raznoraznim osnovama. Međutim, primetio sam u ovom zakonu da on suviše detalja i vremena posvećuje azilantima. Mnogo se govori o smeštaju za azilante, pa o kućnom redu u prihvatilištima za azilante itd, što naravno ne treba da se izbegne u zakonu, ali mislim da ima i važnijih stvari od toga. Stičem utisak da neko ko je pravio ovaj zakon ili neko ko je učestvovao u ovom zakonu očekuje talas azilanata iz ko zna kojih sve zemalja.
Ovaj zakon ne govori dovoljno o svim kategorijama stranih državljana, a svi znamo da po domaćim i stranim firmama ima veliki broj stranih državljana koji tamo rade.
Ovaj zakon uopšte ne govori, recimo, o posebnoj kategoriji stranih državljana, a reč je o bračnim drugovima naših državljana koji u ovoj zemlji žive 20-30 godina, a nisu rešili status državljanstva i nisu dobili državljanstvo Srbije. Za neke lično znam, pre svega što nisu u stanju da izdvoje novac, jer su te takse za državljanstvo veoma skupe. Ovde se pre svega misli na, recimo, žene, supruge naših državljana iz nama prijateljskih država bivšeg Sovjetskog Saveza. Molio bih zakonodavce da imaju sve u vidu.
U članu 28. ovoga zakona stoji da se praktično po njemu može zaključiti da pravo na rad u našoj zemlji može da dobije svako onaj ko dobije i boravište, što naravno nije slučaj sa drugim zemljama, jer znamo da naši državljani u Nemačkoj ni slučajno ne mogu da dobiju posao, i ako dobiju vizu da borave u Nemačkoj. Pa ajde da ne idemo u Nemačku, nego i nama susedne zemlje, kao što je Hrvatska, takođe se drže toga. Znamo da je jedna naša poznata estradna umetnica, Seka Aleksić, jednom prilikom uhapšena sa celim svojim orkestrom u Hrvatskoj zbog toga što nije imala radnu dozvolu.
Pošto nam je neko vreme uskratio, ovim završavam i dajem šansu svojim kolegama.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada se pomene reč visoko obrazovanje prva asocijacija koja se  javlja kod svih nas koji radimo u obrazovanju i kod svih građana Srbije je Bolonjska deklaracija.
Šta je u stvari Bolonjska deklaracija niko živ ne zna. Svi opet prvu asocijaciju u tom smislu imaju, Bolonja je grad u Italiji i otprilike tu njihovo saznanje o toj Bolonjskoj deklaraciji se završava. Neko je nama u našem sistemu visokog obrazovanja naturio tu Bolonjsku deklaraciju, Bolonjska deklaracija je nešto in, nešto što je danas trend u svetu, tamo znanje izgleda samo pada s neba, dovoljno je pomenuti tu reč i otprilike čovek ili neko može da pomisli da je postao odmah akademski građanin. Ono kako se prezentira ta Bolonjska deklaracija jeste to da ona treba da obezbedi povećanje efikasnosti studiranja, ali kada podvučemo crtu, kada napravimo jednu analizu videćemo da u stvari ta efikasnost studiranja nije postignuta, ali se i te kako izgubilo na kvalitetu samih studija, mogu reći i na kvantumu znanja.
U vreme dok sam studirao, a verujem i mnogi odavde od vas iz sale, čini mi se da je nivo stečenog znanja i kvalitet svršenih studenata bio veći, ali dobro, to je individualna procena, ostavimo to neka vreme sudi u svemu tome. Mogu da vam kažem da prestižni univerziteti u svetu izbegavaju da primenjuju Bolonjsku deklaraciju. Šta će njima to? Jednostavno, Bolonjska deklaracija je za sirotinju. Evo, znamo svi da u Americi ima ogroman broj univerziteta i mi bismo mogli napraviti neku gradaciju tih univerziteta po kvalitetu.
Znamo da ima onih najprestižnijih, onih najkvalitetnijih, koji su dali ogroman broj vrhunskih naučnika i ogromni broj Nobelovaca, ali isto tako dobro znamo da u toj istoj Americi ima univerziteta koji daju skromni nivo znanja njihovim studentima. Mogu čak i da pomislim ovog trenutka da je na jednom takvom skromnom univerzitetu američkom studirao i njihov sadašnji predsednik Džordž Buš, jer on je baš poznat po tome da je čovek koji ima skromno znanje.
Evo, podsetiću vas, kad sam već spomenuo njegovo ime, na jedan biser, da tako kažem, iz njegove biografije, kada je nedavno pre neku godinu u posetu SAD došao predsednik Brazila, Džordž Buš ga je pitao - pokažite mi na geografskoj karti gde se nalazi vaša zemlja? Kada je ovaj čovek to uradio, video je s kim ima posla, Džordž Buš mu je odgovorio - Boga mi, vi ste zaista jedna velika zemlja i nama relativno bliska zemlja, misli se geografski.
U ozbiljnim državama, gde je ozbiljan sistem obrazovanja, vrši se ozbiljna selekcija učenika, pre svega talentovanih učenika, kako bi se takvim učenicima dalo kvalitetno znanje na kvalitetnim univerzitetima jer to su nosioci i privrednih i svakih drugih promena.
Međutim, kod nas nažalost toga nema, kod nas svi idu u isti koš, svi idu danas po Bolonji, i oni najbolji, a imamo i takvih, imamo čime da se pohvalimo, a i oni koji su se jedva upisali na neke fakultete, samo zbog toga što je ostalo mesta na budžetu i da bi određeni profesori imali časove i normu.
Dakle, visoko obrazovanje je u ozbiljnoj krizi. Neću dugo, jedan podatak. Danas svaki drugi student u državi Srbiji studira menadžment, a svi dobro znamo da u državi Srbiji gotovo ništa ne radi, nema proizvodnje i ako je taj menadžment opredeljenje da se nešto prodaje, neka trgovina, onda zaista ne znam šta će ti studenti raditi i kome će prodavati. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po Poslovniku, član 104. koji se odnosi na dostojanstvo Narodne skupštine. Pre toga želim da podsetim, a moj kolega Krasić je to još u svom uvodnom izlaganju rekao, danas je Dan Ujedinjenih nacija i to je još jedan razlog više da se poštuje dostojanstvo Narodne skupštine.
Naime, Ujedinjene nacije i postoje zbog toga da se preko njih poštuju univerzalna prava čoveka, prava institucija, prava organizacija, prava država itd. Zato instituciji kao što je ovaj parlament želim da skrenem pažnju na to da se prava jedne organizacije kakva je Srpska radikalna stranka krše otimanjem njenih mandata. Uvek ćemo se boriti za ono što nam pripada i po Ustavu i po zakonu i po, ovde pomenutim, svim poveljama UN. Srbin se uvek borio za nešto što mu pripada. Srpski seljak, kada mu komšija pomeri među ili mu preore njivu, nije se uplašio, nije odustajao od toga, nego se, jednostavno, borio za to.
Znamo da je danas na delu velika propaganda uperena protiv Srpske radikalne stranke, ali to nas, u svakom slučaju, neće uplašiti i zastrašiti. Borićemo se za ono što je naše. Mi se u toj svojoj borbi ne opredeljujemo prema tome kolika je propaganda i kolika je sila uperena protiv nas, nego se opredeljujemo prema tome šta branimo i za šta se borimo, a u ovom slučaju borimo se za naše mandate koje smo pošteno stekli. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po Poslovniku, čl. 23. Drugi mandat sam narodni poslanik u ovoj skupštini, ali neke stvari ni do današnjeg dana mi nisu jasne, barem kada je u pitanju ovaj pomenuti član 23.
Citiraću prvi stav ovog člana 23, naravno, ovaj član se odnosi na formiranje poslaničkih grupa, a koji kaže: "U Narodnoj skupštini obrazuju se poslaničke grupe po pravilu najkasnije 7 dana od dana izbora predsednika Narodne skupštine".
Predsednik Narodne skupštine izabran je već odavno, a nedavno je formirana nova poslanička grupa Napred, Srbijo. Ako ovaj član kaže po pravilu i kada se nešto kaže po pravilu, to znači da sve ostalo mimo tog pravila predstavlja izuzetak. Ovde je jasno da je napravljen izuzetak. Kada se pravi izuzetak mimo pravila, onda svaki izuzetak mora dobro i valjano da se obrazloži kako bi svima bilo jasno.
Predsednica Narodne skupštine do dana današnjeg nije dala valjano obrazloženje zbog čega se odstupilo od ovog člana i zbog čega je formirana poslanička grupa Napred, Srbijo. Zato, u skladu sa članom 225. i 226. i u vezi člana 23, tražim objašnjenje od predsednika Narodne skupštine vezano za ovo o čemu sam govorio.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, reklamiram povredu Poslovnika - član 104, koji kaže: "Narodni poslanici su dužni da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine."
Pre ove pauze za ovom govornicom narodnim poslanicima obratio se jedan građanin, Tomislav Nikolić, koji je uvredio poslanike SRS, rekavši, pri tome se obraćajući gospodinu Draganu Todoroviću, u tom stilu - vi, gospodine Todoroviću, ne znate s kime sedite i na taj način uvredio sve poslanike SRS.
Meni je zaista žao što gospodin Tomislav Nikolić nije ovde, ali ću reći, sigurno tu ima njegovih kolega koji će mu to preneti. Ne želim ništa ružno da kažem o Tomislavu Nikoliću, ali hoću da kažem sledeće.
Lako je bilo Tomislavu Nikoliću koračati u komotnim cipelama Vojislava Šešelja, ali sada svi vidimo da se u armani odelima ne snalazi baš najbolje. Tomislav Nikolić je pametan čovek, obrazovan čovek, bez obzira što formalno svoje obrazovanje nije doveo do kraja. Možda je razlog i to što put za Bajčetinu ne vodi pored Pravnog fakulteta u Kragujevcu, ali to je njegov problem.
Neosporno da je Tomislav Nikolić čitao dosta toga, ali sigurno nije čitao Branka Ćopića. Da je čitao Branka Ćopića sigurno bi našao tamo na jednom mestu gde on kaže: "Ruko, najgora vjero, što ti je trebalo pero". Sada poručujem Tomislavu Nikoliću - što nisi slušao Branka, što ti je trebala stranka?

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po Poslovniku, član 225. Pošto je neko ukrao vreme koje treba da koristi SRS, moraću iskoristiti ovu priliku po Poslovniku da se obratim ovde prisutnom zaštitniku građana  gospodinu Jankoviću. Znamo svi da je zaštitnik građana ili ombudsman po definiciji neko ko bi trebalo da sasluša sve one koji su obespravljeni, uniženi, poniženi itd.
Danas kada imamo ovakvu situaciju kakva jeste znamo da i zaštitnik građana ima pravo da pokreće postupak pred sudovima.
Danas je obmana nešto što je najviše prisutno u Srbiji i kada otvorimo bilo koju dnevnu novinu naći ćemo mnogo onih koji su na ovaj ili onaj način obmanuti i iz te obmane trpe najviše materijalnu štetu, a bogami u velikom broju slučajeva i duševni bol.
Ne mogu, a da ne primetim da u ovoj sali sedi jedna grupa građana koja je obmanula ne jednog čoveka, ne grupu ljudi, nego više od milion građana Srbije koji su glasali za SRS. Zato želim da pitam zaštitnika građana, bez obzira što formalno Skupština i skupštinske aktivnosti nisu u nadležnosti njegovoj, šta može da učini da se spreči obmana tih više od milion ljudi koji su glasali za SRS?
Predlažem gospodinu Jankoviću da sa ovog mesta, iz ovih stopa, pokuša nešto, kako bi se vratili mandati SRS. Ako u tome uspe, da ništa više ne uradi za svog mandata, učinio je mnogo, znači uspeo je da više od milion građana Srbije, koji su obmanuti, dobiju na neki način neku satisfakciju. Hvala.