Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, gospođo Mihajlović, vi ste na sva usta i na svakom mestu hvalite kako je vaše ministarstvo uradili mnogo toga i da je to isključivo ili u najvećoj meri vaša zasluga.

Pošto se radi o Zakonu o planiranju i izgradnji, da vas pitam jedno konkretno pitanje. Naime, radi se o sledećem – mi znamo da je Srbija nažalost najvećim delom pusta što se tiče naseljenosti pogotovo u njenom istočnom delu, istočna i jugoistočna Srbija. Sela su nam potpuno pusta. Ima mnogo naselja u kojima ne živi nijedan stanovnik, a to je jedna od najvećih teritorija Srbije, teritorijalno najveći deo Srbije, i ujedno, prirodno gledano, i jedan od najlepših delova Srbije.

Da li je vaše ministarstvo razmišljalo o tome, pa i dalo predlog eventualno Vladi kojoj pripadate da se recimo na teritoriji Stare planine ili eventualno Suve planine ili u nekom drugom delu gde nema dovoljno stanovništva da se izgradi jedan mini grad, jedno mini naselje potpuno novo i to je apsolutno legitimno i puno je takvih primera bilo i u mnogim državama. Vidimo da Orban planira nešto slično. U Carskoj Rusiji se gradio maltene godišnje po jedan novi grad i u Sovjetskom Savezu isto se pravio jedan novi grad, i u bivšoj Jugoslaviji takođe se pravio po jedan novi grad i Kraljevini Srbiji u predratnoj Srbiji takođe su podizana nova naselja i takvo naselje bi imalo jedan strateški značaj za taj region i za celu državu Srbiju, gde bi to bilo samoodrživo u smislu da se tamo vrši proizvodnja biološke hrane, zdrave hrane. Imamo ionako prirodne lepote, turizam i sve ostalo.

Dakle, da li se razmišljalo u tom pravcu?

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 9. ovog zakona, gde sam tražio da se posle reči „ministarstvo“ dodaju reči „nadležno za rečni saobraćaj“.

Naravno, Vlada nije usvojila ovaj amandman, mada su postojali svi razlozi da prihvate ovaj amandman, ali to me i ne čudi, čak me ne bi ni začudilo da ovde stoji umesto „ministarstvo“, da stoji da je nadležna Zorana Mihajlović.

Kad smo već kod ovog zakona, kod luka i plovidbe na unutrašnjim vodama, mi znamo da nam je Bog dao nekoliko velikih reka koje su plovne: Dunav, Tisa, Sava, Morava možda u svom donjem toku, ali me sad interesuje jedna druga stvar.

Možda ljudi koji žive u Vojvodini, možda to znaju, ali mi dole sa juga Srbije sigurno nismo upućeni kakva je situacija sa stanjem na kanalu Dunav-Tisa-Dunav. Svi znamo još iz davnih vremena da je to još posle Drugog svetskog rata bio jedan od najvećih projekata one komunističke Jugoslavije. Znamo čak i pre Drugog svetskog rata, pa čak imaju neke priče da je to još iz vremena, izgradnja tog kanala, prvi temelji tog kanala su udareni još u vreme Marije Terezije.

Nigde i ništa nismo ni videli, ni pročitali u ovom zakonu, niti čuli od ministarke u njenom ekspozeu, niti u odgovoru narodnim poslanicima, šta je sa kanalom Dunav-Tisa-Dunav? Da li se tu planira nešto uraditi i da li je uopšte moguća plovidba barem ona projektovana plovidba, kako je to zamišljeno prilikom izgradnje kanala?

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj član 19. govori o ograničenju broja operatera za pružanje lučkih usluga u jednoj luci.

Ja sam mojim amandmanom tražio brisanje navedenog člana, upravo iz ovoga razloga, jer smatram da ovde ne treba da bude nikakvog ograničenja, jer je ovo idealno mesto za eventualne koruptivne radnje.

Kao što vidite, gospođo Mihajlović, ministarstvo koje vi vodite ništa ne može da prođe, a da ne postoji neka određena sumnja za određenu korupciju. Koji je to kriterijum da će neko dobiti odobrenje za pružanje usluga, a neko neće? To je situacija u kojoj se na najdirektniji način uništava konkurencija. Pustite neka bude konkurencija i u toj oblasti, pa ko izdrži, izdrži.

Ali, očigledno da se na ovaj način protežiraju određeni svoji ljudi i vidite da se čak i Marijan naljutio, verovatno je i on ukapirao nešto da ovde nije u radu sa ovim zakonom. Kažem da sve što je vezano za vaše Ministarstvo ne može bez afera, počevši od afere „Behtel“. Sada smo videli ovde i danas čuli i za ovu aferu u vezi sa naftom, vezano za sina ili unuka od Mike Špiljka, Vanje Špiljka.

Dakle ovaj član 19. treba da se briše, ne treba sprečavati nikakvu konkurenciju, nego da ljudi imaju slobodan pristup da rade svoj posao.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj Zakon o hidrografskoj delatnosti kompatibilan je sa zakonom koji smo prethodno razmatrali, a to je Zakon o plovidbi i lukama na unutrašnjim vodama. Naime, i ovaj član 10, na koji sam podneo amandman, govori o lučkim operaterima, a i mnogi od članova u prethodnom zakona, takođe, govore o tome.

Naime, u ovom članu 10. se kaže da je lučki operater dužan da najmanje jednom u pet godina Direkciji za vodne puteve dostavi rezultate hidrografskog merenja na lučkom području.

Amandmanom sam tražio da se taj rok smanji i da umesto pet godina to bude tri godine. Za to, naravno, postoji više razloga, jer u poslednje vreme dolazi do značajnih i izraženim promena u ovoj sferi. Nije potrebno naglašavati, jer svi se sećamo ogromnih poplava koje smo imali pre četiri, pet godina u Obrenovcu i neku godinu kasnije na nekim drugim mestima, onda dolazi do klizišta, dolazi do erozije itd. i smatram da ovaj rok treba skratiti, jer zaista, nažalost, su se intenzivirale promene, tako da mora ovo merenje da se radi češće, kako bi se imala prava slika onoga stanja na terenu.

Srbija nije Holandija gde se već godinama, pa i vekovima unazad imaju svi podaci u ovoj oblasti. Jednostavno, ovde još uvek, za to ne želim da krivim ovu Vladu, nego i prethodne vlade, nemamo pravu sliku onoga što se dešava ovde u hidrografiji i ovo je jedan potpuno novi zakon. Nije ni loše što se donosi, ali mora da se vodi računa.

Ovaj član 15. govori o nadležnostima u ovoj oblasti, pa se, između ostalog, tamo navodi da su neke stvari u nadležnosti Republike, neke stvari u nadležnosti autonomne pokrajine i neke stvari u nadležnosti lokalnih samouprava i sada da ne nabrajam o čemu se tu radi.

Ako se pažljivo pročita tekst, znači, te i te stvari su u nadležnosti autonomne pokrajine. Ja sam svoj amandmanom tražio jednu leksičku ispravku, koja u suštini nije samo leksička, nego je suštinska da, umesto autonomne pokrajine, stoji autonomnih pokrajina.

Iz teksta zakona se može nedvosmisleno zaključiti da je u pitanju samo jedna pokrajina, znači da je u pitanju jednina. Bukvalno ovaj zakon se u startu izuzima u svojoj primeni sa teritorije AP Kosovo i Metohija.

Zbog toga sam tražio ovo. Jednostavno zakon mora da se poštuje. O tome je govorio maločas i moj kolega Filip Stojanović, koji je rođen i odrastao dole na Kosovu i Vlada Republike Srbije, odnosno ministarstva ne smeju nikako da u ovoj oblasti izuzimaju Kosovo i Metohiju, nego svaki zakon koji se donosi mora tačno i jasno biti preciziran, da se sve to odnosi na AP Kosovo i Metohija.

Međutim, s obzirom da se radi o ministarstvu na čijem je čelu gospođa Mihajlović, zaista takve stvari me i ne čude.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj član 4. odnosi se na član 49. osnovnog zakona, pošto su u pitanju izmene i dopune Zakona i on govori o pojmu usluga i informisanja vazduhoplova tokom leta.

Amandmanom sam tražio da se ovo precizira na bolji i na precizniji način da se definiše, jer nije potrebno uopšte naglašavati o kakvoj važnoj oblasti se radi. Ne daj Bože jedna greška ovde i gotovo.

Dakle, suština amandmana je bila da se ovo na bolji i precizniji način definiše, da nema tu više nikakve dileme. Mi smo videli i pored svih preduzetih mera, nažalost, uvek se dešavaju po svetu neke nesreće. Skoro smo imali jednu tragediju, gde je poginuo košarkaš Brajant i to je, zaista, potreslo ceo svet. Jednostavno, treba preduzimati sve moguće radnje i sve moguće eventualnosti kako bi se otklonile i neke sve moguće posledice.

Što se tiče samog avio-saobraćaja, kao čovek koji dolazi iz Niša, moram da kažem da je situacija sa niškim aerodromom nešto bolja nego što je bila, međutim, ima tu još mnogo, mnogo toga da se uradi. Nišlije jesu zadovoljne što JP „Aerodromi Srbije“ ima sedište u Nišu, ali puno ljudi me je zvalo i kontaktiralo sa mnom da treba otvoriti još neke linije iz Niša, npr. kao što je linija Niš-Moskva, Niš-Sankt Petersburg, Niš-Tel Aviv itd, jer zaista postoje interesovanja za takve linije.

Ja sam sa ove govornice pre nekih pola godine govorio da treba da se otvori linija Niš-Malta i ta linija je otvorena. Dakle, poslušajte šta dolazi sa terena i da se… (Isključen mikrofon.)

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj član 10. govori o tome da se mora voditi evidencija vazduhoplova koju poseduje služba Vlade i ti vazduhoplovi, znamo svi, koriste za prevoz članova Vlade, šefova država, visokih državnih delegacija, pre svega se to može odnositi i na delegacije koje dolaze i posećuju državu Srbiju i u tom pogledu ne mora ništa da bude sporno.

Međutim, ja sam amandmanom tražio i suština mog amandmana je u tome da služba u ovom pogledu vodi striktnu evidenciju, kako bi se izbegle eventualne zloupotrebe i ukoliko se zaključi ili dođe do takvih zloupotreba, da se obavezno upozna javnost sa tim.

Nažalost, mi smo pre nekoliko godina imali jednu tragediju sa jednim avio-prevoznim sredstvom Vlade, gde je na neki način došlo do zloupotrebe, a tu su možda bili i motivi najhumaniji, ali se kasnije ispostavilo da tu nešto nije štimalo i došlo je do tragedije, reč je o padu onog helikoptera od pre nekoliko godina.

Dakle, suština je da mora da se vodi striktna evidencija i da niko nema pravo ni na kakvu zloupotrebu, nego da se striktno pridržavaju propisa i pravila u ovoj oblasti, ko, kada, kako i pod kojim uslovima može da se prevozi državnim avionima, odnosno vazdušnim plovilima. Ukoliko dođe do zloupotrebe, da se o tome obavezno obavesti javnost.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 3. ovoga zakona odnosi se na član 56. postojećeg Zakona o prevozu u drumskom saobraćaju. Ja sam amandmanom tražio da se posle stava 3. ovoga člana doda novi stav, koji će omogućiti da se prodaja voznih karata i drugih putnih isprava putem interneta omogući i onim prevoznicima koji nemaju sedište na teritoriji Republike Srbije.

Zaista, ne znam zbog čega je Vlada uskratila prodaju ovih karata prevoznicima čije sedište nije na teritoriji Republike Srbije? Naravno, to sve treba da se odvija u skladu sa zakonom.

Činjenica je svima poznata da najveći broj prevoznika, odnosno putnika iz Srbije i u Srbiju, je sa Republikom Srpskom i Crnom Gorom. Znači, mi na ovaj način faktički kažnjavamo naše sugrađane, naše sunarodnike. Zašto neko iz Podgorice ili nekog drugog mesta u Crnoj Gori, Kolašina, Mojkovca, ne bi mogao putem interneta da kupi voznu kartu za Beograd ili iz Beograda, pogotovo ako vidimo, znamo i svedoci smo šta se danas dešava dole u Crnoj Gori, da su Srbi u Crnoj Gori danas najugroženiji narod, ne samo na prostorima bivše Jugoslavije, nego najugroženiji narod u Evropi i oni se hrabro i junački, u skladu sa svojom tradicijom, bore za svoja prava i nadamo se svi i dajemo im podršku da će u tome istrajati.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovim amandmanom na član 9. tražio sam da se izađe u susret prevoznicima i da se rok za ispunjavanje određenih uslova poveća sa tri na šest meseci.

Naime, svi danas znamo da su prevoznici u veoma teškoj situaciji. Sve je manji broj putnika, čak i najveći prevoznici u državi poput „Laste“ i „Niš ekspresa“, su u problemima, a da ne govorimo o onim sitnim koji imaju po nekoliko autobusa itd. glavni razlog je što je broj putnika sve manji, a cene goriva i cene putarina već znamo kakve su.

Kada je reč o ovom zakonu, mislio sam da će se ovde nešto predlagati vezano za izlazak u susret putnicima, kada su u pitanju autobuske stanice, svi znamo da se na autobuskim stanicama naplaćuju peronske karte, međutim, nigde se ne kaže i ničim nije definisano šta obuhvata i šta sve ulazi u cenu te peronske karte.

Logično bi bilo da, kada kupite peronsku kartu, uđete u neku autobusku stanicu da u sklopu te usluge imate i uslugu toaleta, onima kojima je potrebno i da imate česmu sa, ako ne pijaćom vodom, ali česmu sa vodom kada u letnjim vrućinama možete da operete ruke, da možete da se umijete itd.

Međutim, u većini autobuskih stanica toga nema, pogotovo nema u ovim većim gradovima na autobuskim stanicama, kao što nema u Beogradu, nema ni u Nišu, nego se naplate peronske karte naplaćuju se dodatno i ove druge usluge, a mislim da ne treba trostruko kažnjavati putnike nego jednostavno treba sve regulisati kroz jednu naplatu.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo jedno, u najmanju ruku čudnog zakona za koji samo Zorana Mihajović zna zbog čega je donet. Mada smo mi iz SRS prozreli njenu nameru i to najbolje pokazuje nervoza koju ona ovde ispoljava prema narodnim poslanicima.

Naime, ovaj zakon je čudan od svog samog naziva. Zakon u nazivu ima tačno 20 reči. Ako znamo da prosečna srpska rečenica ima četiri do pet reči, znači ovo je zakon od četiri, pet rečenica i garantujem da niko od narodnih poslanika ovde prisutnih u sali ne može bez čitanja ponoviti naslov ovog zakona. Ja priznajem da ne mogu, a ako ima onih koji mogu, ja im se stvarno divim, a verujem da i njih nema toliko.

Nije ni čudno što se Zorana Mihajlović ponaša ovako. Mi smo zbog nje danas ispropustili, prekršili Poslovnik, zasedamo od 10.00 časova bez pauze, kako bi ona mogla ovde da provocira i da sprovodi svoj hir zahvaljujući zaštiti nekoga koga ima, a otprilike svi znamo ko su njeni prijatelji u ovoj državi i ja molim gospodina Arsića da prekine ovo zasedanje, a to što ministarka ima neke obaveze sutra privatne, ili neke druge vrste, to je njen problem.

Podsetiću vas, ministar u doslovnom značenju se prevodi kao sluga. Znači, ministar je sluga naroda. Narodni poslanici su narodni predstavnici i ophođenje prema narodnim poslanicima je zaista neprimereno.

Ovakvo provociranje sa ovim transparentom i upiranje prema poslanicima SRS je nešto što je nedopustivo i ja bih završio sa ovim.

Dame i gospodo narodni poslanici, moja koleginica Vjerica Radeta je sada ovde iznela jednu tezu da je ovo svojevrstan leks specijalis i ja njoj apsolutno verujem kao vrsnom pravniku. Ovo nije prvi leks specijalis koji donosimo u ovom parlamentu. Uglavnom ti zakoni koji nose indeks leks specijalis se odnose na ono ministarstvo kojem pripada i kojem predsedava Zorana Mihajlović.

Ovde ima jedan problem, a taj problem je u tome što su svi ovi zakoni pisani u kondicionalu. Znači, jednostavno, ako bude ovo biće ono, ako bude ovo biće ono. Ako je to već tako, zaista se postavlja pitanje zbog čega je uopšte pisan i donošen jedan ovakav zakon.

Najviše bih voleo da ovaj kondicional, odnosno ako bude, da se odnosi na Zoranu Mihajlović, a ako ona ne daj bože bude ministar, a svi verujemo i ubeđeni smo da neće biti više ministar u narednoj vladi posle izbora koji će biti uskoro, tako da će možda na ovo ministarstvo verovatno doći neko ko ipak malo trezvenije i racionalnije gleda na ove stvari i da će ovaj zakon staviti ad akta i prema potrebi i prema realnoj situaciji proceniti šta od ovoga treba prihvatiti, šta ne treba i to dovesti u jedan sklad sa realnošću i onim što odgovara građanima Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj leks specijalis, kako ja nazivam ovaj zakon, predviđa, odnosno ovde piše u ovom tekstu šta će da se radi od onih sredstava koja budu predviđena za ovu namenu. Otprilike, kad pogledamo jednu teritorijalnu mapu Srbije, ima većina Srbije pokrivena, izuzev jugoistok Srbije.

Sada, ako je već napokon, posle ko zna koliko vremena, završen ovaj Koridor 10, južni i istočni krak Koridora 10, to ne znači da ovaj region treba apsolutno zapostaviti.

Samo da uzmemo Pirot i pirotsku okolinu. Pirot je jedna od najvećih teritorijalno opština u Srbiji, ako ne i najveća, a sa aspekta prirodne okoline ubedljivo, ubedljivo najlepšu okolinu ima u celoj Srbiji. Tu je Stara planina.

Ja znam da je lokalna samouprava Pirota radila nešto iz njenog domena, vezano za povezivanje auto-puta sa Starom planinom, odnosno Babinim zubom i to bi bila najkraća veza, za nekih 20-25 km kraće nego što je to sadašnji put preko Svrljiga i svrljiškog dela opštine.

Ne vidim ovde u ovom zakonu da je tako nešto predviđeno, a mislim da bi to trebalo da stoji. Jer, badava nam taj auto-put ako nismo povezali naše prirodne lepote sa tim auto-putem i da na najlakši i najbrži mogući način stignemo do toga.

Dame i gospodo narodni poslanici, dobro je što se donosi Zakon prostornih jedinica i Adresni registar i protiv te činjenice niko nema ništa protiv, naravno, ali uvek postoji ono - ali.

Pitanje je sada da li je glavni motiv ovde da se zaista uredi jedna stvar koju treba urediti jedna stvar koju treba urediti na način kako to dolikuje ili što bi naš rekao, da li je u pitanju „da se Vlasi ne sete“? Dajte da mi popišemo sve i što se koristi i što se ne koristi, i što vredi i što ne vredi, i posle toga da udelimo porez na to.

Vidite, do pre samo možda nekoliko godina, porezi na kuće, stambene jedinice gde ljudi žive bili su simbolični. Međutim, iz godine u godinu to se sve povećava, tako da možda je to jedan od glavnih razloga zbog čega se donosi ovaj zakon. Ali, otom potom, sačekajmo da vidimo šta će se na kraju desiti.

Međutim, ovde ima mnogo problema. Ima jedan obiman posao gde se javljaju veliki problemi i gde neće biti moguće ovaj posao dovesti do kraja.

Evo, videli smo samo kroz jedan nemio događaj koji se desio pre nekih mesec dana, kada je cela Srbija bila na nogama iščekivajući šta će biti sa sudbinom male Monike Karimanović iz okoline Niša, gde se cela policija, žandarmerija digla u potragu za tim, i hvala Bogu, desio se epilog onakav kakav smo svi očekivali. Ali, upravo najveći problem im je bio što su objekti stambenih jedinica koje su napuštene, koje nisu imale vlasnike, imali su vlasnike za čije se vlasnike nije znali, a ima i naslednika u Srbiji koji ne znaju da su naslednici nekih stambenih jedinica.

E, to je najveći problem i ne znam kako će i na koji način će se Vlada izboriti sa ovim.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, razmatramo amandmane na jedan izuzetno važan zakon. Koliko je ovaj zakon važan ja ću ilustrovati jednim primerom.

Početkom Drugog svetskog rata kada je Hitler napao Englesku, zasedala je engleska Vlada i svi ministri su insistirali na tome da se trebaju kresati prihodi svih ostalih ministarstava da bi se ostavilo što više prostora za odbranu. Međutim, Čerčil se suprotstavio tome i rekao im je, otprilike, ovim rečima – Izvinite, šta ćemo mi to onda braniti ako unište našu kulturu i naše kulturno dobro? Evo, najboljeg dokaza koliko je ovaj Zakon važan.

Mi, kao država Srbija i kao narod, relativno mali narod u odnosu na visinu države i visinu naroda ne odnosimo se baš na pravi način prema našem kulturnom dobru. Videli smo da je više od deset godina naš Narodni, nacionalni muzej, bio zatvoren što je bilo nedopustivo. Hvala Bogu, došlo je konačno do njegovog otvaranja.

Evo, tu je i ministar, mi znamo da je Narodna biblioteka još srušena u vreme Drugog svetskog rata, kada je Hitler bombardovao Beograd, tadašnju Jugoslaviju. Zgrada koja je prva bila pogođena bila je tadašnja zgrada Narodne biblioteke. Tu je nepovratno uništena građa, ogromno nacionalno bogatstvo.

Naravno, ne možemo danas kriviti nikoga zbog toga što je to tako urađeno, ali ja mislim, koliko se sećam, nijedna Vlada od Drugog svetskog rata, pa do danas, a promenilo ih se ko zna koliko, nije postavila pitanje da se na tom mestu gde je bila ta Narodna biblioteka, nacionalna biblioteka da se napravi ponovo nova zgrada. Mi svi znamo gde se nalazi Narodna biblioteka i to nije sporno, ali makar jedna zgrada na tom mestu trebalo je da se napravi kao simbol, kao podsećanje na nešto što je bilo od izuzetnog značaja za nacionalnu kulturu.

Ja sam ovde naveo samo dva primera, Narodni muzej i ovu biblioteku iz glavnog grada, a takvih stvari ima mnogo i po čitavoj teritoriji Srbije. Evo, recimo i na teritoriji Svrljiga, odakle potiče naš kolega poslanik Milija Miletić, a verujem da i tamo postoje, znam lično da postoje određena nacionalna blaga koja se ne tretiraju na naš način, a verujem da niko iz ministarstva za to nije čuo i da ne zna o tim stvarima.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 2. Predloga zakona o kulturi.

Svaki narod ima svoju kulturu i ona pokazuje njegovu vezu sa biološkim osobinama nacija i energija jednog naroda skoncentrisana je određenim delom u njegovom kulturnom stvaralaštvu. Ovakvo stvaralaštvo utiče na pripadnike tog naroda i u određenoj meri, pa neki put i u većoj meri može da menja i da utiče na svest nacije. Iako je nekada u ranija vremena se podrazumevalo da kulturno stvaralaštvo utiče u pozitivnom smislu na oblikovanje svesti nacije, danas nažalost imamo i jedan drugačiji trend gde pojedini stvaraoci, ne samo kod nas nego i u čitavom svetu, utiču negativno na svest nacije.

Evo, koleginica Nataša Jovanović je pominjala neke naše filmske reditelje i scenariste itd, koji su pravili filmove u kojima sa na najeklatantniji način vređa javni moral i istorija i sve ono što su radili naši prethodnici i ono što pripada kulturi naroda Srbije.

Postoji materijalna i duhovna komponenta. To su te dve stvari koje su neodvojive. Ako je materijalna komponenta nešto što se vidi, što se može opipati, zaštititi itd, kulturna komponenta je i te kako važna i o njoj treba voditi računa. Ovde naš kolega Milija Miletić je govorio o dijalektu koji se govori u njegovom kraju, u njegovom zavičaju. To je isto jedno kulturno dobro, jedno duhovno i nematerijalno kulturno dobro našeg naroda, a o tome je dugo i naširoko pisao pokojni akademik Aleksandar Mladenović koji je bio stručnjak za te stvari.

Zaista je neprimereno da kada neko iz nekih, ajde da kažem, iz južnih delova Srbije, koji imaju akcenat nešto drugačiji od ostalih pokušava da sa nekim nipodaštavanjem se odnosi prema tome.