Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Nikola Savić

Nikola Savić

Srpska radikalna stranka

Govori

Dame i gospodo narodni poslanici, naplaćivanje dugova predstavljalo je problem svakoj vlasti i svakom pojedincu oduvek. U tu svrhu koristile su se razne metode i došlo se do toga da je ovde idealno rešenje ne postoji, jer ima jedna izreka – niko te ne mrzi kao tvoj dužnik.

Znači, taj problem je prisutan vekovima i milenijumima.

Ova vlast je nažalost našla najgori mogući način, najgore moguće rešenje od svih, a rekli smo da nijedno nije idealno, da rešava problem. Država kao država pre svega treba da ima socijalnu ulogu. Država treba da štiti svog građanina, da mu obezbedi i pravnu i socijalnu sigurnost, a kroz ovaj sistem izvršenja i obezbeđenja, kroz sistem izvršitelja to se pretvorilo u svoju suprotnost.

Evo, sada su mi javili da su jednoj ženi iz Knjaževca izvršitelji zaplenili prase iz zamrzivača. Ja sam se trudio da proverim da li je to zaista tako i to je zaista bilo tako. Vidite dokle se sve došlo u tim stvarima, a valjda je cilj države da obezbedi sigurnost svim građanima i da na sve moguće načine pokuša da dužniku omogući, da mu olakša poziciju kako bi uspeo taj svoj dug da nekako reši, da reguliše.

Nije ničiji interes da mi sada dužnika totalno uništimo, onda smo dobili samo još jedan socijalni slučaj. Međutim, ovaj način naplaćivanja dugova, bolje reći uterivanje dugova, nikome nije doneo dobro, ni dužniku, ni povereniku, a Boga mi ni državi.
Dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o Predlogu odluke o prestanku dužnosti starog Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti i naravno o izboru novog Poverenika.

U suštini ovo predstavlja realizaciju ljudskih prava i sloboda da na nesmetan način dođu do nečega što ih interesuje i do nečega zašta smatraju da im je važno. Iz tog razloga veoma je važno da ljudi, građani imaju slobodan pristup informacijama od javnog značaja. Zašto? Pa, poznato je da nepostojanje pravih informacija sputava razumnog i pospešuje nerazumnog, zato imamo mnoge stvari koje ne bi želeli da imamo u našem društvu.

Sloboda čoveku znači isto ono što mu znači i hleb nasušni. Postoje razne definicije slobode, a jedna od njih je da je to mogućnost da se živi u skladu sa svojim poimanjem sveta. To poimanje sveta može biti pogrešno, a da se pri tome ne naruši sloboda. Dakle, ovde nije najvažnije ispravnost poimanja sveta, nego je najvažnije obim saznanja ili znanja koji dovodi do tog i takvog poimanja sveta. Ako je obim znanja ispod potrebnog minimuma onda umesto slobodnog delovanja imamo mehaničko delovanje koje najčešće zavisi od tuđeg mišljenja, a u najboljem slučaju zavisi od nekih objektivnih, odnosno nepredviđenih okolnosti.

Danas imamo situaciju ne samo kod nas nego i u svetu da većina ljudi nije u stanju da stvori sopstvenu predstavu o slobodi. Zato postoji više razloga. Neko o ovoj temi ne razmišlja, neko ne želi da razmišlja, neko nema vremena za ovo, a neki jednostavno nisu dorasli svemu ovome. Najlakše je nešto prihvatiti zdravo za gotovo, usvojiti nekoliko uobičajenih postulata i aksioma i problem rešiti na taj način. Ali, ako je ovako, onda ispada da se čovek dobrovoljno odriče nečega što mu, možda nije važno, ali to mu se samo tako čini. Ako je tako, onda se sam čovek, osoba, individua dobrovoljno spusta na niži civilizacijski nivo.

Uvek je jedna večita dilema, i postavlja se pitanje zašto čovek prihvata tuđe mišljenje i na čemu se zasniva nečija sloboda da nekom drugom nameće svoje mišljenje. Ima tu više odgovora, ali jedan od najznačajnijih i najvažnijih odgovora, da se takav oblik slobode uvek zasniva na nekoj vrsti, na nekom obliku sile. Međutim, znamo da tamo gde postoji sila, ne može se govoriti o individualnim slobodama. Onda ispada da je ta sloboda u sili. Međutim, iz iskustva znamo da gušenje slobode ne vodi nigde. Sa druge strane, znamo i to da apsolutna sloboda dovodi do tog istog rezultata. Obadva ova krajnja slučaja podjednako uspešno guše sve ono što vredi.

Shvatanje slobode kod svih je različito, ali suštinski imaju isti cilj. Znači, cilj im je zajednički. Najvažnije je da čovek svoju slobodu može objasniti na svom nekom logičnom nivou. Velika pitanja mogu postavljati samo veliki umovi, ali je poznato da najveća sloboda postaje, nastaje i javlja se kod ideološkog izbora. Imamo situaciju kada se recimo neki čovek nače na nekom visokom položaju, on po prirodi stvari smatra da njegovi postupci ne podležu negativnoj oceni. To savremeni, liberalni, demokratski svet dovodi u ćorsokak, i to je jedan od razloga kako i zbog čega nastaju totalitarni režimi.

Zbog toga danas imamo mnoštvo ljudi koji pozivaju ko zna na šta i ko zna gde, a da sami nisu ni svesni toga. Svedoci smo toga i ovde kod nas, imamo mnoštvo onih koji smatraju da je jedino rešenje za nas da se izađe na ulicu i da se tako reši problem, a u stvari na taj način se samo rešava problem onih koji tako misle i koji se tako ponašaju.

Ovakve stvari ne nastaju od velikog uma, nego nastaju od velikog nesporazuma. Iskustvo neko nam govori da kada neko tvrdi da je spreman da se žrtvuje za spas otadžbine, ali pod uslovom da mu to neko plati, taj neko nije došao da spasava ništa, jednostavno je došao da traži posao, jednu vrstu posla da traži uhlebljenje. Običan čovek ne može da primeti to, to mogu samo primetiti oni ljudi koji se bave time.

Ljudi danas svakoga dana nailaze na velike istine, ali nastavljaju dalje kao da se ništa nije desilo. Čovek je sličan boci, on u sebi nosi ono čime su ga, uslovno rečeno, napunili. Danas je oblik manipulacije ljudima takav da niko nije u stanju da se suprotstavi dobro osmišljenoj profesionalnoj manipulaciji. Ali, pored svega toga, većina ljudi intuitivno oseća da nešto nije u redu, ali ne mogu da shvate šta to nije u redu. Koliko god narodu objašnjavali, narod može shvatiti samo onoliko koliko je u stanju, dakle ono figurativno, koliko god vode sipamo u čašu, u nju može stati samo jedna čaša.

Međutim, svaka smisaona borba za prava, za istinu, za pravdu nije uzaludna pa čak ni onda kada deluje uzaludno, to je sejanje semena koje će kad-tad dati plod. Ali, hajde da se malo vratim konkretnije na ovog našeg budućeg Poverenika Marinovića.

Što se tiče Srpske radikalne stranke, mi nemamo neposredna saznanja na osnovu kojih se on može diskreditovati, diskvalifikovati, itd. Međutim, to još uvek nije dokaz da će taj Milan Marinović biti dobar i uspešan Poverenik za informacije od javnog značaja.

Imali smo ovde pominjanog Rodoljuba Šabića, koji je taj posao obavljao 17 godina. Ali, ja se sećam, a verovatno i svi vi, vremena kada je ova vladajuća većina, znači, pripadnici ovog režima, kada su pričali sve najbolje o Rodoljubu Šabiću. I onda, desilo se nešto i sada imamo situaciju da pričaju sve najgore o njemu. Naravno, mi u SRS delimo to vaše mišljenje, ali, opet postoji neka bojazan da će možda i ovaj poverenik ili neki budući doživeti istu sudbinu. Znači, mora se uspostaviti neki princip na kojima će se ovako osetljive stvari izbegavati.

Koleginica Vjerica Radeta je govorila dosta u svom izlaganju o delovanju nevladinih organizacija. Nažalost, mi danas u Srbiji imamo ogroman broj nevladinih organizacija koji na najdirektniji način rade protiv svoje države, protiv države Srbije. I mnoge od tih nevladinih organizacija predstavljaju neprijateljskog vojnika u sopstvenoj pozadini. Taj vojnik je spreman da puca vama u leđa onoga momenta kada za to dobije nalog.

E, posao ovog poverenika i ljudi iz Vlade, raznih ministarstava itd, treba da bude da se osujete ti i takvi, jer, zaista, možda na prvi pogled oni nisu toliko opasni, međutim, verujte, oni su mnogo opasniji, to informaciono oružje koje oni šalju preko raznih medija koje kontrolišu i raznih drugih stvari, mnogo je opasnije od onog klasičnog oružja. Dakle, sugerišem pripadnicima ove vlasti, pripadnicima režima, da obrate pažnju da se takve nevladine organizacije stave pod kontrolu, a, bogami, možda to nije lepo da se kaže, neke treba i zabraniti.

Zaista nije normalno da jedan novinar koji radi i živi u Srbiji, državljanin je Srbije, koji piše za jedan list koji izlazi u Srbiji, naravno, reč je o ovoj Snežani Čongradin, da ona kaže - eto, ja živim u državi koja je počinila genocid. Eto, ona se nekom tamo žali i jada kako živi u državi koja je počinila genocid. Ako ona to zaista iskreno misli, ako to ne radi zbog novca ili nekog drugog razloga, pa, ako joj se ne sviđa ta država, ima država u svetu, 200 i nešto, mislim oko 202 države, ako vam se ne sviđa država, svakom je slobodno da može da traži da živi gde hoće.

Dakle, mora se nekim stvarima i nekim pojavama stati na put i nadam se da će ovaj naš, odnosno budući Poverenik, gospodin Milan Marinović, biti u tom pogledu uspešniji od svog prethodnika. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, pojedini izvršitelji su toliko zla naneli pojedinim građanima Srbije da je ova celokupna profesija proskribovana i stavljena na stub srama.

Naravno da svi izvršitelji nisu takvi, da je tamo ogromna većina časnih ljudi koji rade svoj posao u skladu sa normama i onako kako treba. Međutim, nisu krivi, možda, u svakom slučaju ni izvršitelji, nego sistem koji im je to omogućio.

Evo, ja sam sinoć imao razgovor sa jednom ženom, a ovo je čista istina, reći ću i kasnije kako se zove, ako treba, znači žena je za ratu od 600 dinara, neku duksericu koju nije uzela ona, nego njen sin, nije htela da ga provlači po sudovima, nego je dala dvadeset dve, tri hiljade. Znači, za jednu od rata, ne znam, ta dukserica je možda koštala dve, tri hiljade, to je koštalo nju ukupno dvadeset dve, tri hiljade. Radi se o dosta siromašnoj porodici, a da nevolja bude još veća toj istoj porodici je ukradena bicikla koja mnogo više košta od te dukserice. U međuvremenu je pronađen izvršilac, radi se o, hajde da kažem, starijem maloletniku, licu koje je takođe siromašno, koje je tu biciklu prodalo negde u drugi grad, potrošilo pare i sad ona ne može da naplati svoje.

Znači, kada je u pitanju nešto njeno, nije u stanju to da naplati od države, a ono što je bilo nešto vrlo minimalno, simbolično, to je država od nje uzela. Kako će ta osoba, ta žena da gleda na pravni sistem i kako će imati poverenje u ovaj sistem i ovu državu, kažite mi?
Dame i gospodo, narodni poslanici, član 55. ovog zakona govori o uslovima i vremenskom periodu na koje se vrši privremeno zatvaranje nekog trgovinskog objekta.

Ja sam mojim amandmanom tražio da se ova materija reguliše na drugačiji način od one kako je to predviđeno zakonom, jednostavno iz razloga što mu u zakonu stoji da se privremeno zatvaranje jednog trgovinskog objekta može vršiti i do šest meseci.

Naravno, nemamo mi ništa protiv toga da oni koji su kršili određena pravila, određene norme i snose sankcije, ali ako nekom zatvorite trgovinski objekat na šest meseci, to u suštini, u najvećem broju slučajeva znači i trajno zatvaranje.

Ja sam amandmanom tražio da se zatvaranje vrši do momenta otklanjanja nepravilnosti zbog kojih je taj objekat zatvoren.

Naime, neki put se desi da, iz čisto trivijalnih razloga dođe do zatvaranja nekog objekta, a znate i tržišni inspektori su ljudi i oni procenjuju prema nekim, ne samo prema onoj pravdi, nego i prema nekim ličnim simpatijama ili da kažem, nekim drugim stvarima.

Ako neki trgovinski objekat koji se nalazi u nekom turističkom mestu zatvorite u jeku turističke sezone, sigurno je da će taj objekat biti tako pogođen da on više nikada neće moći da se oporavi.

Dakle, ja smatram da treba prihvatiti ovaj amandman. Znači, vremenski period za privremeno zatvaranje nekog trgovinskog objekta regulisati tako da do momenta otklanjanja nepravilnosti zbog kojih je zatvoren, a ne na period od šest meseci.
Evo, konačno dođe i vreme da pričamo o amandmanu.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam podneo amandman na član 59. ovoga zakona, on govori o ovlašćenjima ministra u ovoj oblasti. Mojim amandmanom sam tražio da se briše stav 9. ovoga člana zakona. Jednostavno sam smatrao da ministru nisu neophodna ovolika ovlašćenja. To sledi i iz samog obrazloženja zakona, gde se kaže da će se ove stvari regulisati na jedan drugačiji način, tačnije da će se regulisati podzakonskim aktima.

Nemam ja ništa protiv da se to reguliše podzakonskim aktima, ali praksa pokazuje, iz iskustva znamo, da zakonski akti uglavnom kasne, ponekad kasne i po nekoliko godina, imali smo slučajeve, do duše, sa nekim zakonima, da su menjani predlozi zakona, a u međuvremenu nisu ni donošeni podzakonski akti, a znamo da zakon bez podzakonskih akata nije zakon.

Sa druge strane, ma kolika ovlašćenja ima ministar ili bilo ko drugi u ovom pogledu, mi znamo da su trgovci ti koji će uvek težiti ka tome da prodaju i plasiraju svoj proizvod i u današnje vreme, bez reklame jednostavno nemoguća je bilo kakva trgovina, a reklame su postale toliko moćne i toliko sofisticirane da bukvalno imamo pojedine vrste proizvoda gde kupac ne kupuje proizvod, u bukvalnom smislu, nego kupuje utisak, odnosno kupuje poruku iz same reklame.

Znači, čovek puno puta kupuje nešto što mu ne treba. Recimo, čoveku nisu potrebni dijamanti, na primer kao dijamanti, nego mu je potrebna reakcija okoline na te njegove dijamante. Tako da smatram da ipak ova ovlašćenja, u ovom pogledu koja ministar ima, neće rešiti ništa, jer uvek postoji način da se sve to izigra i da se na neki način reši drugačije. Hvala.
Gospodine Martinoviću, ja mogu da se složim sa puno toga što ste rekli u vezi Boška Obradovića. Međutim, moj amandman i moje izlaganje u vezi mog amandmana, nemaju nikakve veze sa Boškom Obradovićem. Ja sam govorio o tome kakva su ovlašćenja ministra i onda sam govorio i o reklami, da prodaje nema bez reklame.

Ako bi trebali nekoga da pomenete, moj amandman i moje izlaganja ima mnogo više veze sa Đilasom, jer znamo da je taj čovek koji je prodavao reklame, verovatno i sada to radi, tako da možda bi bilo bolje da ste njega uzeli kao primer, a ne Boška Obradovića. Hvala.
Kada sam pominjao Boška Obradovića i Dragana Đilasa, ja sam rekao da Dragan Đilas se nije pominjao u kontekstu mog amandmana, jer tamo sam govorio o nekim reklamama, a znamo da je Dragan Đilas, protokol, majstor za reklame i upravo to bogatstvo o kojem vi govorite, ovde je stekao na taj način prodajući reklame.

Što se tiče Boška Obradovića, meni nije toliko sporno, nije mi bitna, ne razmišljam o njegovoj diplomi da li je validna ili nije, meni je sporno nešto drugo, a to je, vi naprednjaci ste krivi zašto se takva lista i takav čovek uopšte našao u Narodnoj skupštini. Srpska radikalna stranaka je jedina koja je uporno tvrdila da ta lista nije prešla cenzus i da je Kajl Skot američke ambasador taj koji je tu listu bukvalno, na mišiće ugurao u Narodnu skupštinu. Zamislite koja je to verovatnoća da jedna lista od 200 i ne znam koliko hiljada glasova, koliko je potrebno bilo za cenzus za jedan jedini glas, odnosno čak manje od jednog glasa. Pa, veća je verovatnoća da svakog od nas pogodi meteor, nego baš da jedan jedini glas fali da bi neka lista ušla u Narodnu skupštinu.

Što se tiče Đilasa, Jeremića, Obradovića, i tako dalje, tu smo apsolutno saglasni sa vama, čak o nekim stvarima smo i rigidniji od vas.
Želim da repliciram gospodinu ministru.

Gospodine ministre, za nas je u najmanju ruku sporno sledeće. Umesto reči „ministar“ treba da stoji „makar ministarstvo“.

Evo, vam konkretnog primera. Zakon o kome danas razgovaramo je iz nadležnosti ministra Rasima Ljajića. Rasima Ljajića nema, ne samo danas, nego i juče i ovih dana i već nekoliko meseci, i zamislite ako je nešto što je u njegovoj isključivoj nadležnosti, bukvalno Rasima Ljajića nema, mi ne bi mogli da raspravljamo o ovom zakonu. O tome se radi i to je smisao amandmana koji sam podneo na član 59. ovog zakona.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam ovim mojim amandmanom tražio brisanje ovoga člana 23, iz jednog prostog razloga što ovaj član uvodi ograničenja o tome ko sve može da se bavi trgovinom.

Meni je obrazloženje Vlade zbog čega nije prihvatila ovaj amandman u najmanju ruku zanimljivo, gde se kaže - amandman se odbija iz razloga što na veletržnicama mogu raditi samo oni ljudi koji imaju diplomu trgovca.

Mi svi znamo da je trgovina najstarija delatnost ljudska, da je to univerzalna delatnost i da se trgovinom bave, pre svega, oni koji imaju talenta za to. Može neko imati i sve diplome iz oblasti trgovine, a recimo da u praktičnom pogledu, u praksi, ne može ništa da uradi.

Dakle, mislim da ne treba uvoditi nikakva ograničenja, nego jednostavno pustiti da se ljudi bave trgovinom onoliko koliko su za to sposobni i onoliko koliko osećaju da su za to sposobni.

Pošto se radi o veletržnicama, ja mogu da pretpostavim da ste možda hteli sa ovim da izbegnete, da eliminišete nakupce i tako neke druge stvari, ali onaj proizvođač svoje robe na veletržnicama ima pravo sa svojom robom da radi šta hoće i da je proda na bilo koji način. Recimo, ako uzmemo da je reč o poljoprivrednim proizvođačima njima je najjednostavnije i najlakše da tu svoju robu daju na kvantaškim pijacama, da je prodaju odjednom da bi išli ponovo da rade na tim svojim poljoprivrednim gazdinstvima.

Tako da, mislim da nije trebalo uvoditi ova ograničenja, jer za tim apsolutno nema nikakve potrebe. Diploma kao diploma, mi znamo kako se danas dolazi do diplome. Diplomu je danas lakše kupiti, nego malo bolji telefon. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, član 37. govori o vremenskom periodu i količini robe koja će biti na rasprodaji.

Ja sam mojim amandmanom tražio da se ovaj član briše. Zbog čega sam to tražio? Zašto trgovcima uskraćivati mogućnost da sami određuju o tome u kom vremenskom periodu će njihova roba biti na rasprodaji? Zašto trgovcima ukidati mogućnost da sami odlučuju o tome koju će količinu robe izložiti na rasprodaji?

Naime, nema tog zakona koji može doskočiti trgovcima. Trgovci su ti koji moraju da se snalaze i oni koriste sve moguće trikove da bi privukli mušterije i plasirali svoju robu.

Poznata je ona priča još iz biblijskih vremena, kaže - lakše je kamili proći kroz iglene uši nego trgovcu ući u carstvo nebesko. Doduše, ne sme se to baš bukvalno tumačiti, ne misli se tu baš na klasične iglene uši. U starom Jerusalimu na ulazu postoji jedan uzani prostor kuda su morali proći svi karavani sa kamilama i on je bio toliko mali da su bukvalno kamile morale da se sagnu maksimalno, da bi mogle da prođu.

Dakle, mislim da je ovo ograničenje trgovcima potpuno bespotrebno, jer trgovci su ti koji moraju da se snađu. Čak smo i u onom komunističkom vremenu, kad nije vladala puna tržišna ekonomija nego dogovorna, mnogi su proizvođači, pogotovo konfekcije i sličnih proizvoda, naduvavali cenu robe pa onda tu istu robu stavili na rasprodaju. Ti popusti su išli čak od 50 do 70%. U tome je nekad svojevremeno prednjačio "Prvi maj". Naravno, nije mi namera da reklamiram bilo koga.

Znači, potpuno je bespotrebno ograničenje ove vrste što se tiče trgovaca, odnosno što se tiče rasprodaje. Hvala.
Da li se uvažena poslanica Čarapić slaže ili ne slaže sa mojim amandmanom, to nije bitno ni za mene, ni za nju, a ni za ovaj parlament. Ali, jednostavno ovo o čemu sam ja govorio je nešto što iziskuje, i potreba je a i realnost.

Recimo, u vreme, evo, sad će, još malo pa će početi sezona pred školu, gde roditelji kupuju odeću, obuću, garderobu svojoj deci, i sad, recimo, ima na rasprodaji neki artikal. Jedan kontingent koji je bio tu u radnji je rasprodat, pa po ovom zakonu taj isti trgovac ne bi smeo da naruči drugu robu iz svog magacina, koji može biti u tom gradu ili u nekom drugom gradu, jer je ovaj zakon njih ograničio.

Znači, ovo je direktno upereno i protiv roditelja, protiv kupaca. Jednostavno, nema nikakve logike u ovome.
Šta zakon kaže, šta je sniženje a šta je akcijska rasprodaja a šta je nešto drugo, to je jedna stvar. Zakon može da kaže da je zemlja četvrtasta, ali su bitni oni ljudi koji su direktni akteri, odnosno konzumenti robe, znači, potrošači.

Običan čovek, za njega je isto akcija, sniženje, rasprodaja, itd. Ali, nije poenta u tome. Poenta je da se ovim zakonom brani prodavcima da prošire količinu robe koju su imali na rasprodaji. Ako su imali jedan artikal koji je rasprodan u prodavnici, ovaj zakon im ne dozvoljava mogućnost da nabave istu tu količinu koju već imaju, ali koja je već u magacinu, koja ne mora da bude tu u mestu gde se nalazi prodavnica.

U tome je suština, ali valjda je suština svake prodaje da se izađe u susret prodavcima i da se proda što veća količina robe.
Dame i gospodo narodni poslanici, i ovaj moj amandman je u skladu sa stavom SRS da ovaj član nije trebalo ni donositi i zato sam i tražio njegovo brisanje.

Naime, ja mogu i da razumem da je možda Vlada jednim delom predlažući ovaj zakon imala iskrene namere, računajući, pre svega, da će ovo na neki način pomoći i olakšati našim sunarodnicima koji žive u Republici Hrvatskoj, Republici Bosni i Hercegovini, itd. Međutim, gledajući sam Predlog zakona i znajući još neke druge stvari koje se dešavaju oko ovoga, vidimo da to nije bila glavna namera, već da je glavna namera bila, u stvari, glavna namera je da se ispoštuju direktive EU. Videli smo da su tu, na osnovu nekih pilot presuda, šta se to dešavalo, o tome smo govorili ceo dan i o tome su više govorile moje kolega.

Ali, hajde da to sada ostavimo po strani. Pretpostavimo da smo i mi za ovaj zakon. U svakoj, i u toj varijanti, mi bi tražili brisanje ovog člana iz prostog razloga što ovaj član nije u skladu sa uobičajenom praksom, jer zaista ne vidim razlog zbog čega se toliko žurilo da ovaj zakon stupi na snagu sa danom njegovog objavljivanja u „Službenom glasniku“. Zaista, to nije u skladu sa uobičajenom praksom, a i nema nikakve potrebe za time.

Mi smo nedavno, koliko prošle nedelje, doneli jedan zakon na osnovu koga se mogu korigovati, recimo, cene putarine, itd, pa i taj zakon, koliko ja znam, još uvek nije stupio na snagu, iako to na najdirektniji način utiče na, kažem, punjenje budžeta Republike Srbije, a ovde sa ovim zakonom je upravo obrnuto i ne znam zbog čega se žurilo sa time.

Ova Vlada ima, po meni, i nekih možda važnijih stvari, ne možda, nego sigurno važnijih stvari od ovog zakona, a jedan od njih je i zakon o izvršiteljima. Vi znate da je SRS sakupila određeni broj potpisa za pokretanje te inicijative. Doduše, imamo, i u proceduru je ušao zakon o izvršiteljima, ali na osnovu onoga što se vidi, on suštinski neće nešto mnogo promeniti i olakšati život građana Srbije.

Ovih dana je, recimo, Ruska Duma donela jedan zakon o izvršiteljima, gde je bukvalno zabranjeno da izvršitelji imaju ikakvog upliva u stvarima koje se tiču komunalnih troškova i svih tih drugih stvari koje su direktno vezane za državu, a to je nasušna potreba naših građana, jer bukvalno imamo takve izvršitelje, ne, nisu svi, naravno, takvi, koji pre toga, što se kaže, targetiraju žrtvu i onda raznoraznim ucenama i pretnjama naprave tu artiljerijsku pripremu i onda dođu samo na gotovo da bukvalno opljačkaju ili otmu nešto svoje.

Zato mislim da je ovaj zakon važnije biti doneti od ovoga. Hvala.
Zahvaljujem.

Dame i gospodo, narodni poslanici, danas razmatramo Izveštaj o sprovođenju Zakona o slobodnom pristupu informacija od javnog značaja i Zakon o zaštiti podataka od ličnosti za 2018. godinu.

Dobro je što se ovo napokon našlo na dnevnom redu, međutim, ovakvim zakonom, ovakvim predlozima koje imamo nećemo ni približno rešiti one probleme koje postoje u ovoj oblasti. Pogotovo ih nećemo rešiti ako se bavimo samo bivšim Poverenikom za informacije.

Naravno, verujemo na reč predstavnicima vladajuće većine da je to sve tako što kažu za njega, ali jednostavno, onda tog čoveka treba procesuirati. Ali, dobro, ne želim da se bavim time.

Da bi se video breg treba doći do njega. Da bi se videla planina treba se udaljiti od nje. Ako se vratimo ovih petnaestak godina unazad i pogledamo propise i zakone iz tog perioda, videćemo da ovakvog nečeg u tom vremenu nije bilo.

Međutim, to što danas ima tih propisa, ne znači da su ljudi zaštićeniji, slobodniji i sve ostalo. Naprotiv, mislim da je situacija sasvim drugačija. Još je drevni grčki filozof Diogen govorio: „Da bi čovek živeo mora se naviknuti na dve stvari, na loše vreme i na ljudsku nepravdu“. Naravno, to su stvari sa kojima mora da se živi, dok je jedan drugi filozof govorio - da su retka bila ona vremena u kojima se smelo slobodno misliti, a još ređa vremena u kojima se mogu iznositi to što se misli.

Iz tog razloga mnogo nam je važna istina i informacija da ljudi mogu doći do te istine, jer od ljudi koji ne znaju istinu samo su u nepovoljnijem položaj oni ljudi koji ne žele da znaju istinu i oni ljudi kojima se ta istina uskraćuje, odnosno kojima je zabranjeno da do te istine dođu. Na neznanju takvih ljudi zasniva se današnji svet.

Ranije smo imali situaciju da je jezik bio jedan od najvažnijih, najsvetijih čovekovih sposobnosti. Međutim, kada je glavno sredstvo manipulacije… ljudima postala manipulacija svešću, kao što je to slučaj danas, onda je jezik došao u drugi plan i postao je drugorazredni instrument.

Danas se najviše radi na onim tehničkim dostignućima koja omogućavaju manipulaciju ljudima i manipulaciju svešću. Jedna od takvih stvari na kojima se danas i te kako radi su recimo kvantni kompjuteri. Oni će biti u stanju da vrše proračune stotinama hiljada, pa i više puta nego što su to danas u stanju najsavremeniji kompjuteri, i ta tehnika, znači, takva komunikaciona sredstva, otvaraju neviđene, fantastične mogućnosti u ovoj oblasti, u oblasti kriptografije, a to je oblast kojom se upravo bavi ova naša današnja tačka dnevnog reda.

Danas još uvek ni najmoćniji računari nisu u stanju da tako lako razbiju šifru tekućeg računa, deviznog računa, itd, ali kvantni kompjuteri, na kojima se i te kako radi, to će biti i te kako u stanju.

Mi ne znamo dokle se došlo sa tom tehnologijom, ali imajući iskustva sa nekim prethodnim stvarima koje je čovečanstvo otkrivalo vrlo je moguće da to dana postoji. Znate, čovečanstvo je osuđeno da gleda ugašene zvezde, a ne one zvezde koje i danas sjaje.

Kada se sa takvom tehnikom, takvim kompjuterima, tajnu kakvu poznajemo više neće biti moguća. Možda će biti moguća na nekom drugom nivou, ali u ovakvom sigurno neće. Sada su sve tajne sadržane u kodiranju, u brojevima, otiscima prstiju i ostalo. Naravno, te stvari radi računar. Kompjuter je tu samo jedno pomoćno sredstvo, najvažniji je algoritam koji taj računar koristi.

Prema nekim saznanjima, proračunima, prema Murovom zakonu snaga računara udvostručuje se na svakih 18 meseci. Za otprilike nekih 10 godina imaćemo situaciju da računari, kakve danas poznajemo, da će to biti prošlost, da bukvalno neće postojati, ali će zato postojati u nekom drugom obliku i pratiće nas tiho i neprimetno i biće nevidljivi za ljudsko oko, kao što je nama nevidljiva električna struja, koju svakodnevno koristimo, i bez koje život nije moguć.

Dalje, nije daleko dan kada će internet biti dostupan putem kontaktnog sočiva i kada se to desi onda ćemo sa osobom sa kojom razgovaramo biti u stanju da, da čitamo njegovu biografiju i sve druge podatke koji su vezani za njega lično i za njegov život.

Čak, šta više, ako bude u pitanju osoba koja govori nekim drugim jezikom, moći ćemo odmah da imamo i gledamo ili simultan ili titlovani prevod.

Ovo naravno govorim, jer bukvalno, danas se sve radi preko računara, pa čak i oni ljudi koji rade u ovoj Kancelariji zaštitnika građana, jednostavno i oni nisu svesni šta sve postoji i kakve sve mogućnosti postoje zahvaljujući tehnici.

Recimo, ako bi nervne završetke ljudskih čula, ljudskog oka, ljudskog jezika i drugih organa povezali sa moćnim računarom i taj računar slao signale tim čulima koji imitiraju spoljni svet, spoljnu okolinu, čovekov mozak bi bio 100% prevaren. Bukvalno, čovekov mozak ne bi imao ni jedan promil šanse da se suprotstavi tome da shvati da je to jedna virtuelna realnost. Već sadašnji nivo razvitka sveta dozvoljava da se ovaj problem rešava, doduše, prvo u virtuelnom svetu, ali neke stvari i već i realnom.

U doglednoj budućnosti, recimo reklame će uključivati informaciju koja će se slati direktno u ljudski mozak. Kada govorim o tome, u doglednoj budućnosti, to su stvari koje su bukvalno pred nama, možda se negde već sada dešavaju.

Evo, recimo jedan američki naučnik je na ovu temu nedavno rekao - ako čovečanstvo bude imalo sreće, ove stvari će se deseti za nekih desetak, petnaest godina, a ako ne bude imalo sreće, desiće se već sa pet, šest godina. Znači, tu su mnoge stvari pred nama, tako da i o tome mora da se vodi računa.

"Da bi se postupalo razumno, nije dovoljan samo razum", to je govorio Dostojevski. Različiti oblici informacije i izveštavanja stvaraju privid različitih informacija.

Danas se, na primer, uporedo sa lažnim izveštajima i lažnim informacijama plasira i neka istinita tačna informacija, ali i informacija koja je izgubila svaki značaj.

To se sve radi u cilju promene svesti ljudi, a svest ljudi se menja samo uvođenjem informacija. Ne postoji drugi način za promenu svesti. Da bi se ovome suprotstavili, mi moramo da imamo i istinu, da pokušavamo da na sve načine do te istine dođemo.

Pošto vreme ističe, veća količina informacija, koje je danas na dohvat ruke čoveku, ne dovodi do veće mudrosti, nego naprotiv, dovodi do još većeg haosa, do veće zabune, gde se jednostavno te informacije ne mogu selektovati. Tako da, sve sam ovo govorio sa jednog drugog aspekta u odnosu na neke moje kolege koje su do sada pričali, ali čisto da znate šta sve čeka čoveka u budućnosti i to u bliskoj budućnosti, koju ćemo nadam se dočekati svi mi. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj moj amandman indirektno se odnosi na formiranje centra za evidenciju i analizu haških presuda.

Imam utisak da Vlada ovo nije shvatila ili razumela na najbolji način, jer se radi o jednoj veoma važnoj stvari. Mi smo ovde od ministra čuli da postoje raznorazni instituti, kao što je Institut za modernu istoriju, savremenu istoriju, Institut za uporedno pravo. E sad, želeo bih da čujem od gospodina ministra da li će jedan od tih instituta čija je delatnost, hajde na neki način, kompatibilna sa ovim što je tražila SRS biti na neki način obavezan da i ovu stvar koju smo mi ovde tražili uvrsti u deo svog programa istraživanja i svog rada.

Na prvi pogled nekome ko nije direktno zainteresovan za ovakve stvari ovo izgleda, hajde da kažem, kao neka sitnica ili možda nečiji hir, ali verujte ovo je i te kako važna stvar, jer haške presude i sve ono što se dešavalo u zadnjih 20 godina u Hagu i te kako opterećuju svakog Srbina, i ne samo svakog Srbina, nego svakog građanina Srbije, bez obzira kojoj nacionalnosti pripada. Znači, ovo je jedan svojevrstan Damoklov mač nad glavama naših građana i zaista trebalo bi iznaći načina da se ova stvar uredi tako da se proučavaju te stvari i da se analiziraju i naravno iskustvo najdužeg haškog robijaša Vojislava Šešelja u tome sigurno će biti dragoceno kod izučavanja ovih stvari i kod ovog instituta.

Mi vidimo da u ovom, ne baš direktno u ovom predmetu, ali u nekim sličnim stvarima ima pomaka kod ove Vlade i kod ministra. Ministar je danas i pominjao formiranje muzeja genocida na Sajmištu i još neke stvari, što je svakako za svaku pohvalu, ali, kažem, i ovo je jedna vrlo važna stvar, pogotovo iz najnovije naše istorije. Hvala.