Dame i gospodo narodni poslanici, Vojska je najvažnija institucija svake države i svakog društva. To je tako još od davnih vremena, tako je danas i tako će biti sve dok postoji ljudski rod.

Ono što želim da kažem je pozitivna činjenica da se popravlja status Vojske Srbije u odnosu na period posle 2000. godine kada je vojska totalno uništena, kada su neki stručnjaci, po nalogu zapadnih sila, smatrali i rešili da nam vojska nije potrebna. Nijedna zemlja, nijedno društvo ne može bez vojske. Ima ona jedna izreka koja kaže – onaj ko nema svoju vojsku, imaće tuđu.

Još jednom, dobro je što se vojska oporavlja i što se ulaže sve više u vojsku, jer naše društvo i država Srbija svoju tradiciju zahvaljuje, pre svega, najvećim delom vojsci.

Ono što nije dobro, a to je status koji proklamuje ova vlast, status neutralnosti. Neutralnost je diskutabilan pojam. Mi možemo reći da smo Marsovci, ali to ne zavisi od nas, nego zavisi od drugih. Mi smo bili neutralni i 1992. i 1999. godine, pa to naše neprijatelje nije sprečilo da izvrše agresiju na našu zemlju i na naš narod.

Što se tiče ovog obrazovanja, dobro je što se vrši reforma tog obrazovanja u vojsci. Napokon se shvatilo o čemu se radi, ali ono što bih hteo da kažem u vezi toga je činjenica da treba više insistirati na tom patriotskom obrazovanju, jer poznato je da će vojnik bolje shvatiti šta treba da radi uz neku patriotsku pesmu, nego uz mnoga predavanja iz taktičke obuke i drugih stvari. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je ko zna koji put da na redovnim zasedanjima u ime SRS podnosim predlog ovog zakona. Što više podnosim i obrazlažem predlog ovog zakona, to praksa sve više pokazuje da sam u pravu, jer imamo takvu situaciju da u ovoj oblasti, na tržištu udžbenika vlada pravi haos.

Suština onoga što sam tražio mojim predlogom zakona je u tome da se postrože kriterijumi za izdavanje licence za pisanje i za štampanje udžbenika. Naime, danas udžbenike piše svako, izdaje svako i svako, mogu da kažem, vrši njihov odabir. Na tržištu udžbenika u Srbiji monopol drže hrvatske i slovenačke firme i zato i ne čudi što je situacija ovakva. Mi nismo za to da jedna firma, makar ona bila i domaća, drži monopol, i u ovoj oblasti treba da vlada neka konkurencija, ali jednostavno nedopustivo je da Zavod za izdavanje udžbenika i nastavnih sredstava pokriva tek negde oko 2% našeg tržišta.

Ovo je posebno važno kada su u pitanju udžbenici koji obrađuju nacionalnu istoriju i nacionalnu kulturu. Videli smo u zadnje vreme, svi mediji su pisali o tome kako se u jednom istorijskom udžbeniku obrađuje ko su bili janjičari i šta su bili janjičari. Ne bih to sada ponavljao, o tome je dosta rečeno. Jedna činjenica koju javnost nije dovoljno propratila odnosi se na to da je u Savetu Evrope doneta preporuka da se napiše jedan zajednički udžbenik za evropske narode, pogotovo za narode na ovim našim prostorima, narode Balkana.

U tom smislu i ministar naše prosvete, gospodin Šarčević, bio je na nekoj konferenciji u Parizu gde je bukvalno pristao na to, gde je u svojoj izjavi domaćim medijima rekao, da je to dobra stvar jer će baciti jedno realnije svetlo, pogotovo na našu novu istoriju, na ova dešavanja od devedesetih godina na ovamo, a o čemu se tu radi svi znamo. Kakvi će to istorijski udžbenici biti ako znamo da je povodom stogodišnjice od Prvog svetskog rata, videli smo kakav je tretman imao predsednik Srbije, u tom istom Parizu u toj istoj Francuskoj. Tako da to su stvari na koje nikako ne smemo pristati, u protivnom sigurno ne piše se dobro ni ovoj državi, ni… (Isključen mikrofon.)

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj Predlog zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, koji podnosim kao dopunu dnevnog reda svakog redovnog zasedanja, je jedna, hajde da kažem, stvar za koju nije potreban nikav napor, nikakav novac, samo jedan delić pažnje onih koji vode računa o ovome.

Naime, radi se o regulisanju saobraćaja na raskrsnicama gde je jedan član tog zakona nedorečen. Tako da, kada se dese te eventualne saobraćajne nezgode, jednostavno, doslovnim tumačenjem ovog člana zakona nije moguće utvrditi pravog vinovnika nesreće i same te nezgode, tako da to dovodi do sporova koji traju beskonačno. Stručnjaci iz oblasti saobraćaja ovo tumače na jedan način, pravni stručnjaci ove tumače na drugi način, a to se može regulisati veoma, veoma lako i jednostavno.

Sada znamo i sami da su u proceduri izmene i dopune ovog Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima i kada sam pogledao te izmene i dopune ponadao sam da će obuhvatiti ovo o čemu sam ja govorio. Nažalost, toga tamo nema.

Kada smo već kod ovog saobraćaja, hoću da kažem i ovo. Dobro je što ova Vlada pravi auto-puteve, što pravi koridore i u tom pogledu, zaista nema ništa ni da se oduzme, ni da se doda.

Međutim, pošto dolazim iz Niša, veliki broj primedbi građana Niša je upravo u ovom pogledu, izgradnje ovih auto-puteva, odnosno naplatnih rampi i koliko god u Beogradu imamo situaciju da se naplatna rampa „Bubanj potok“ izvlači iz grada nekih 10 kilometara južnije do Vrčina, u Nišu imamo potpunu obrnutu situaciju. Znači, naplatna rampa „Nais“ koja je napravljena pre četrdesetak godina, takođe se pomera za nekih desetak kilometara, doduše isto južno, kao i naplatna rampa „Bubanj potok“, ali se pomera prema samom gradu. Bukvalno, ta naplatna rampa se pomera na samom ulazu u gradu Nišu, u samo gradsko jezgro, na nekih 300, 400 metara od ulaza na niški aerodrom „Konstantin Veliki“.

Nije samo u pitanju ta naplatna rampa, nego još i ostale naplatne rampe, tako da je Niš bukvalno zatvoren sa tri, odnosno četiri strane, naplatnim rampama, koje se trenutno grade, i neće biti moguće da se koriste… (Isključen mikrofon.)

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 3. ovoga zakona, tako što sam tražio da se posle stava 3. u ovom zakonu, doda novi stav 4.

Naime, o čemu se radi? Taj stav 4. treba da definiše rok postupanja po zahtevu lokalnih samouprava. Ja sam tražio da taj rok ne bude duži od 15 dana, jer imamo situaciju da davanje saglasnosti od strane Vlade na zahteve lokalne samouprave se uopšte ne poštuje. Tu nema nikakvih pravila. Imamo neke primere gde nikada nije dat niti pozitivan, niti negativan odgovor na zahteve lokalne samouprave. Naravno, reč je o zaduživanju lokalne samouprave.

Naravno, ovim ne želim da negiram da Vlada mora i treba da ima uvid u zaduživanjima svih lokalnih samouprava jer znamo šta sve imamo na lokalnu, kakvih sve ljudi iz bilo kojih stranaka, neću sada da imenujem, vode lokalne samouprave i naravno Vlada je ta koja treba to da preseče. Ali, tu stvar ne sme i ne može da odlaže u nedogled, nego jednostavno treba da se propiše rok u kojem se ta saglasnost mora dati, a kažem, predložio sam da to bude 15 dana, a da li će taj rok biti pozitivan ili negativan, to opet zavisi od kriterijuma na osnovu kojih Vlada odlučuje o tom roku.

Sada, pošto je na redu ovaj Zakon o javnom dugu, da iskoristim prisustvo ministra gospodina Malog, da mi kaže – koji su to najveći dužnici u Republici Srbiji kada je u pitanju ovaj dug?

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 57. ovog Zakona koji govori o sprečavanju pranja novca i finansiranju terorizma.

Pranje novca i terorizam su dve stvari koje idu ruku pod ruku. Nažalost, ni najmoćnije zemlje sveta nisu u stanju da se do kraja izbore sa time.

Kada su u pitanju manje zemlje, poput Srbije, onda su stvari tu još komplikovanije. Naime, država Srbija je preplavljena, premrežena raznim nevladinim organizacijama koje se finansiraju iz inostranstva i nema tog eksperta, tog finansijskog sistema koji može ući u trag novcu koji legne na račun neke nevladine organizacije ako je namera tog novca da se finansira terorizam i tako dalje.

Dakle, koliko god vi donosili ove zakone, vršili njegove izmene i dopune, ove stvari, nažalost, neće moći do kraja da se reše. Iz tog razloga nevladine organizacije koje se finansiraju iz inostranstva, a za koje se pouzdano zna da imaju antisrpski karakter, antidržavni karakter, antidržavno delovanje, e u tom pogledu treba nešto da se preduzme da bi se sprečilo njihovo delovanje. To je jedan od parametara, jedan od načina na koji se može delovati u smeru koji je predmet ovog zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 3. ovoga zakona, i to tako da se novouvedena tačka 4. ovoga člana, koja se odnosi na elektronsku fakturu, preformuliše, jer sam smatrao da je rešenje koje sam ja dao svojim amandmanom bolje.

Dobro je što se koriste savremene tehnologije, dobro je da se uvedu inovacije, ali ovde postoji još jedan problem. Pošto je ovde ministar finansija prisutan sa svojim timom, mislim da moraju da povedu računa o jednoj stvari, a to je da još mnoge stvari vezane za ovu elektronsku fakturu nisu zaživele.

Obični građani, građani koji imaju potrebe da se susreću sa nosiocima vlasti, imaju i dalje velikih problema sa tim. Na primer, na carinama izbegavaju, nerado, tek obični ljudi kada se nađu tamo ne znaju svoja prava, da primaju te elektronske fakture i onda prave probleme strankama koje, kako sam rekao, ne znaju svoja prava i dodatno gube vreme. Sličan je slučaj i kod knjigovođa, i u bankama, i u poštama, i u mnogim drugim stvarima.

Imao sam primer i sada imam, ne ja, nego svaki građanin, ako se desi, recimo, da zakasnite, a svakom se to jednom desilo, da platite račun za svoj mobilni telefon, to ne možete učiniti elektronskim putem. Možete, ali će ponovno uključenje tog vašeg telefona uslediti za tri-četiri dana, nego morate ponovo ono pešački, kao što se uvek radilo, da odete do banke, čekate na šalteru, pa da idete da im pokažete. Morate nešto da učinite u tom pogledu.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 1. ovoga zakona govori o stvarnom vlasniku pravnog lica organizatora igara na sreću.

Ja sam mojim amandmanom tražio da se na bolji i precizniji način definiše ovaj pojam stvarnog lica.

Zbog čega? Radi se o jednoj veoma ozbiljnoj materiji u kojoj može doći do zloupotreba, a praksa je nebrojano puta pokazala da je to zaista moguće i mislim da je neophodno, sa 100% sigurnošću, definisati vlasnika u pravnom licu kako bi se kod eventualnih zloupotreba gonio taj vlasnik, a ne neko drugi.

Mi smo imali bezbroj primera i ne samo u poslednje vreme, nego čak i u ono komunističko vreme. Recimo, čovek je dobio na „Loto-u“ i javljali su se neki ljudi, koji su hteli da otkupe taj njegov listić i čak su mu davali i više novca od onoga što je on nominalno dobijao na njegov dobitak, a da oni to prikažu kao svoj dobitak i na taj način, hajde da kažem, operu novac, odnosno pranje novca o kojem smo ovde govorili.

Dalje, ovaj zakon nije obuhvatio nijednom rečju ilegalne organizatore igara na sreću. Nažalost, ima dosta i toga, znamo da postoje ilegalne kladionice, pogotovo kada su u pitanju, recimo borba pasa, borba petlova i tako dalje i niko se nije, odnosno zakonodavac se nije pozabavio ovim stvarima, a mislim da je i to bilo neophodno da bi se to predupredilo i sprečilo ovim zakonom.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 6. odnosno član 56. postojećeg Zakona, odnosno njegov stav 2. govori o tome da su zaposleni u igraonicama, odnosno kako se ovde kaže igračnicama, što je po meni apsolutno neprihvatljiv izraz, moraju da čuvaju poslovne podatke o igračima, dobro, to nije ništa sporno.

Ali, takođe, ovaj član zakona govori o tome da zaposleni mora dostaviti podatke, ako do njih dođe, o sprečavanju pranja novca i finansiranju terorizma od strane onih koji igraju, odnosno od strane dobitnika. Ovo je zaista jedna odredba koja ne bi trebala da stoji u ovom zakonu.

Mi smo upravo, pre možda nekih sat vremena završili raspravu o Zakonu o sprečavanju pranja novca i finansiranju terorizma. I od raznoraznih kolega iz opozicije i iz vlasti smo čuli, kakve sve stvari i kakve sve finese se koriste u svrhu pranja novca i finansiranja terorizma.

Ne verujete, valjda, da će jedan običan čovek, prosečan čovek, koji je zaposlen u kladionicama, igračnicama, kako vi kažete, ja to kažem igraonicama, ako je tamo zaposlen, pre svega zato što nije imao mogućnost da nekom drugom mestu, da će on biti ta osoba koja će biti u stanju da proceni da baš taj i ta osoba koja navraća tamo pere novac, odnosno da novac dobijen u kladionicama koristi za finansiranje terorizma? Dakle, to jednostavno ne stoji, nije logično, i zbog toga sam tražio da se ova odredba povuče iz člana ovog zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je još jedan od zakona koji se donosi po direktivama EU. Konkretno, moj amandman se odnosi na član 11. i odredbe u ovom članu 11. odnose se na zatvaranje pregovaračkog Poglavlja 5, koje se odnosi na javne nabavke.

Iz tog razloga sam tražio brisanje ovog člana, pogotovo što se u obrazloženju za odbijanje amandmana kaže da će se ove odredbe primenjivati od momenta pristupanja Srbije EU, a svi znamo da će se to desiti za nekih 100 godina, a možda i duže.

Daleko smo mi i od EU i od ovih samih propisa, odnosno javnih nabavki, kako se to vrši u EU. Ne želim da idealizujem, da kažem da se tamo ne krade. Nije ni tamo sve idealno u EU, kada su u pitanju javne nabavke, ali oni to rade malo drugačije. Oni to ne rade na uštrbe svojih građana, nego na uštrb građana drugih zemalja. Da se nalog, evo, konkretno primer koji ovde SRS neprestano pominje, primer izgradnje Moravskog koridora i čuvene kompanije „Behtel“.

Znači, javna nabavka se napiše negde izvan Srbije i onda se nađe pogodan ministar u Srbiji, u Vladi Srbije, koji će to da prihvati i bez obzira na to što mi neprestano upozoravamo da je ta javna nabavka skrojena prema jednoj firmi i da je neuporedivo skuplja od drugih nabavki, ministarka Zorana Mihajlović i kompletna Vlada prihvate to i od toga štetu imaju građani Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 66. ovog zakona gde sam tražio da se stav 4. ovog člana promeni.

Naime, to sam tražio iz razloga ako ostane onako kako je predviđeno zakonom može stvarati eventualne probleme u primeni ovog zakona. Jednostavno dovešće se, ako ništa drugo u pitanje načelo obezbeđivanja konkurencije, da je to zaista tako moguće videli smo na bezbroj primera.

Meni je jasno i znam da ni jedan propis, ni jedan zakon ne može obuhvatiti sve nijanse stvarnosti, ali makar se treba truditi da propisi budu jasni, precizni, tako definisani da ostavljaju minimalnu mogućnost za one koji imaju nameru ili koji žele da traže rupe u zakonu i tu ništa nije sporno.

Načelo obezbeđivanja konkurencije, ili to može da se nazove i načelo sprečavanja konkurencije, i videli smo, kao što sam rekao, na velikom broju primera, jedan od njih je „Behtel,“ ali i u drugim oblastima ima takvih primera pogotovo na nivou lokalne samouprave. Zaista vreme koje SNS ima na raspolaganju je zaista malo i kratko da bi se pobrojali svi ti primeri.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 193. u sebi sadrži odredbe u kojima se pominju i platni razredi. Svojim amandmanom sam tražio da se ovaj član zakona briše jer besmisleno je pominjati nešto čiji zakon ne postoji. Srpska radikalna stranka je uporno insistirala da se donese zakon o platnim razredima. Taj zakon nije donet i pitanje je kada će biti donet i da li će uopšte biti donet i iz tog razloga ne treba da stoje odrednice u zakonu koje nisu regulisane zakonom.

Što se tiče Zakona o javnim nabavkama, taj zakon je jedan od možda najznačajnijih zakona koji ova Skupština donosi, iz razloga što najveći deo budžeta koji prihoduju svi građani Srbije ide putem ovih javnih nabavki.

Mi smo ovde govorili i o javnim nabavkama velike vrednosti i, naravno, kod javnih nabavki velikih vrednosti postoji veća mogućnost za zloupotrebe.

Međutim, niko nije pomenuo javne nabavke male vrednosti, gde takođe postoji problem, ali problem jedne druge vrste. U malim firmama, opštinama, školama, itd, gde ima potreba za javnim nabavkama male vrednosti, administracija je toliko glomazna, toliko složena, da bukvalno mnogi projekti, mnoge stvari ne mogu biti realizovani iz razloga što baš ovaj zakon ne može da se donese, što ove stvari ne mogu da se realizuju, jer zavise i od lokalnih samouprava i svega toga.

Zato bi trebalo da Vlada razmisli, kada su u pitanju javne nabavke male vrednosti, da se mnoge stvari pojednostave, kako bi se posao obavljao efikasnije i na dobrobit svih građana i kolektiva.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, tražio sam da se dnevni red ove sednice dopuni Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o udžbenicima.

Naime, radi se o jednoj veoma važnoj oblasti, u kojoj danas slobodno možemo reći da vlada haos, a svedoci toga smo gotovo svakodnevno.

Danas imamo situaciju da udžbenike piše svako, izdaje svako i svako vrši njihov odabir. Ovo je posebno važno kada su u pitanju udžbenici koji obrađuju nacionalnu kulturu i nacionalnu istoriju.

Poslednjih nedelju dana imamo u svim medijima, na svim društvenim mrežama, priče o aferi o udžbeniku istorije za sedmi razred, gde se bukvalno "Danak u krvi" prikazuje u pozitivnom svetlu, u nekoj pozitivnoj konotaciji. Ali, ja ne bih o tome, o tome je bilo dosta reči.

Ima nešto što je još opasnije od ovoga. Savet Evrope je pokrenuo inicijativu da se napiše zajednički udžbenik iz istorije za sve zemlje starog kontinenta. Tim povodom, u Parizu je nedavno održana i konferencija, na kojoj je bio prisutan i naš ministar prosvete i razgovaralo se na ovu temu.

Zajednički udžbenik iz istorije bi bilo nešto najtragičnije po Srbiju i srpski narod, jer znamo dobro šta sve može da se nađe u tom udžbeniku i ko bi pisao i ko bi vodio glavnu reč o tom udžbeniku.

Čak i ovi udžbenici iz istorije iz kojih smo učili mi, moja generacija i stariji, i taj udžbenik su pisali ljudi koji nisu bili naklonjeni srpskom narodu, konkretno Jiriček i ostali, a možemo zamisliti šta bi se tek desilo i šta će se desiti ako zaista Srbija pristane i prihvati da se piše zajednički udžbenik iz istorije za sve evropske zemlje. Onda možemo misliti koliko bi postali i zvanično genocidni narod.

Dakle, ovde ne sme biti nikakvog odstupanja i SRS smatra da ovako nešto ne sme da se prihvati ni po koju cenu.

To se pravda time da ćemo imati neke stručnjake iz te oblasti koji će uticati na to da se neke nepravde isprave, a kakvi su to stručnjaci iz istorije videli smo na primeru ovog pominjanog "Danka u krvi" i na primeru toga kako se prikazuju ratovi od 90-ih godina. Neki, nažalost, nazovi ili kvazi-istoričari to nazivaju - ratovi za jugoslovensko nasleđe.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče ovog zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, kada sam pre četiri-pet dana video da je u proceduru Vlada pustila izmene i dopune tog zakona, obradovao sam se, misleći da će tim zakonom koji je predložila Vlada napokon biti obuhvaćeno i ono što ja već godinu dana tražim da se ispravi u tom zakonu, odnosno neke nedoslednosti i neke nelogičnosti.

Međutim, kada sam pogledao taj zakon koji je u proceduri i koji će, verovatno, do kraja saziva ovog mandata i ući u Skupštinu i naći se na dnevnom redu, video sam da nema ni reči o članu 47. koji reguliše saobraćaj na raskrsnicama. Dakle, neko iz ministarstva zaduženog za saobraćaj nije uzeo, nije ni razmatrao ono o čemu sam ja ovde govorio i ono na čemu insistira SRS.

I ne samo to, veliki broj stručnjaka iz oblasti saobraćaja uporno iskazuje da propis odnosno pomenuti član 47. koji reguliše saobraćaj na raskrsnicama je nedorečen i na osnovu toga člana zakona ne može se jasno utvrditi ko je vinovnik eventualne saobraćajne nezgode koja će se tu desiti.

Znači, za tako nešto nije potrebna nikakva mudrost, nikakav novac, nikakva preterana pamet. Jednostavno, samo treba da se to pogleda, da se promeni par, ili, u najgorem slučaju, redosled reči u rečenici, kako ne bi došlo do pogrešnog tumačenja i različitog tumačenja, jer pravnici ove stvari tumače na jedan način, stručnjaci iz oblasti saobraćaja na drugi način i zato dolazi do nesuglasica i problema koji su potpuno bespotrebni.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je još jedan od zakona koji se donosi u cilju usaglašavanja sa evropskim zakonodavstvom. I s obzirom koju materiju tretira ovaj zakon i s obzirom na realno stanje koje imamo kod nas na terenu i s obzirom na ono što imamo u EU, možemo reći da ovo nema nikakve realne veze sa Evropskom unijom.

Bez obzira šta mi mislili o EU, a svi znaju šta SRS misli o EU, u ovom delu, u delu zapošljavanja, radničkih prava, radno-pravnih odnosa, mi treba da se ugledamo na njih. Međutim, kod nas je situacija kudikamo lošija i ovaj zakon, o ovom agencijskom zapošljavanju, svakako neće rešiti ovaj problem.

Od uvek je bilo privremenog zapošljavanja, privremenih i povremenih poslova, rad na određeno vreme, sezonskih poslova, itd. Čak smo imali i snimljen film "Rad na određeno vreme". Ali, to je nekako funkcionisalo.

Danas i ne samo danas, u poslednje vreme, u periodu dok su vladali i oni pre vas, žuti, nije se znalo ko se zapošljava, kad se zapošljava, dokle se zapošljava i koja su njegova radnička prava.

Sada se pitamo zašto nam mladi ljudi odlaze, zašto napuštaju Republiku Srbiju? Odlaze u inostranstvo, što se kaže - trbuhom za kruhom, dok mi u nekim segmentima, u nekim delatnostima, svakako, i ta je informacija tačna, ostajemo bez radnika i radne snage. Taj problem je već sada izražen, ali ovaj zakon koji je ovde pred nama, koji treba da donesemo, svakako nije tog kapaciteta da to reši na odgovarajući način.

Da nastavim sa onim članom 16, tamo gde sam stao sa svojim prethodnim amandmanom koji se odnosi na član 14, pošto se radi o istom zakonu.

Govorio sam o tome da nam mladi naraštaji i mladi ljudi odlaze u inostranstvo. Odlaze iz prostog razloga što ne mogu naći adekvatan posao ovde kod nas.

Mi danas u velikom broju i državnih i javnih preduzeća koja su pod ingerencijom Republike Srbije, i u preduzećima koja su pod ingerencijom lokalnih samouprava i u samim državnim organima, imamo veliki broj ljudi koji rade, ali se još uvek ne zna kako i na koji način rade. To je ona čuvena odrednica - privremeni i povremeni poslovi. A koliko će to trajati i dokle će to trajati, niko živ ne zna.

Imamo situaciju da ljudi rade i po devet, deset godina. Evo, u školi u kojoj ja radim, imamo slučaj da jedan mladi kolega punih devet godina, sad je ušao u desetu godinu, radi, nije to ni na određeno vreme, nego to je klauzula - do raspisivanja po konkursu. A realna potreba za takvim kadrom postoji. Posle njega je došlo još drugih ljudi, i oni takođe rade do raspisivanja po konkursu.

Zato se mi zalažemo da se ta kategorija ukine, da se ukine ona odredba koja ograničava zapošljavanje u državnim organima, jer postoji ogromna potreba za rad u mnogim delatnostima. Ovde smo čuli sto puta i od samih ministara da nedostaju mnoge profesije kao što su raznorazni inspektori i, recimo, ovde, baš konkretno u prosveti, postoji veliki broj ljudi za čijim poslom ima potreba, koji rade svoj posao po nekih sedam-osam i više godina, ali, jednostavno, ne mogu da dođu do tog posla i mnogima je prekipelo, znam mnogo takvih primera, digli su ruke od svega i otišli u inostranstvo.