Dame i gospodo narodni poslanici, arhivska građa predstavlja izuzetno kulturno dobro od opšteg interesa za državu Srbiju i iz tog razloga mora da uživa najviši oblik zaštite.

Nažalost, situacija je takva da imamo mnogo propusta u ovoj oblasti. Ja ne želim da za to krivim samo ovog ministra i ovo ministarstvo, ranije je situacija znala da bude i gora.

Imali smo slučajeve da smo neke mnogo važne dokumente nalazili na buvljacima i spašavani su na taj način. Ali, ko zna, možda je to bila i božija volja, da je to bio jedini način da se neki vredan dokumenat spasi.

Prilikom razmatranja prethodnog zakona, ministar je govorio o srpskom kulturnom prostoru. Ja se slažem tu sa vama. Srpski kulturni prostor je nešto mnogo šire od administrativnih granica države Srbije. To Rusi nazivaju u svom slučaju - ruski svet. Mora da se vodi računa i o kulturnoj i o arhivskoj građi koja se nalazi i van administrativnih granica Srbije, a tamo imamo možda i značajnije građe nego što je to kod nas slučaj. Da pomenem samo Hilandar. Tamo se nalazi zaista mnogo važne, možda i najznačajniji deo, srpske kulturne građe, tako da o tome mora da se vodi računa.

Samo bih skrenuo pažnju na jednu stvar koja je aktuelna u poslednje vreme, vezano za Crnu Goru. Pominje se ruka Svetog Jovana Krstitelja. Mi znamo da je ta ruka Svetog Jovana Krstitelja u Crnu Goru dospela tokom Drugog svetskog rata iz Srbije. Pitam ministra - da li je pokušao i da li ima nekakve šanse da se učini nešto da se to kulturno dobro vrati u državu Srbiju, odakle je i otišlo u Crnu Goru?

Vi ste mi dali odgovor jednim delom na ovo što se odnosi na ruku Svetog Jovana Krstitelja. Da li mi to zvali relikvija ili kulturno dobro, ali, to je relikvija kulturno dobro od planetarnog značaja. Za ceo hrišćanski svet to je nešto od izuzetnog značaja. Spada možda u red nekoliko najvažnijih i najznačajnijih kulturnih dobara ili relikvija u celom svetu.

Bog je eto tako namestio da se ta ruka Jovana Krstitelja nalazila određeni period vremena ovde kod nas. Nažalost, vidimo da se u Crnoj Gori sada dešavaju neke stvari.

Ja ne želim da krivim vaše ministarstvo, to nije samo u nadležnosti vašeg ministarstva, nego i država Srbije i Crne Gore, Srpske pravoslavne crkve i svega ostalog, ali mislim da ne bi tako olako smeli da pređemo preko toga. Makar neka se priča o tome da je to stvar čije je boravište pre nego što je preneta u Ostrog, kasnije u Cetinjski manastir, da je ta stvar bila u posedu države Srbije i da bi po nekoj logici to trebalo možda da se vrati.

Znamo da je to dospelo iz Rusije kod nas. Ako treba, neka se vrati tamo, ali bi bila šteta da se sa tim postupa na jedan neodgovoran način, kao što mi se sad čini da se radi u Crnoj Gori.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre ovaj član 31. govori o mikrofilmovanju i digitalizaciji arhivske građe. U tom članu se kaže da taj posao treba da obavljaju isključivo arhivi. Mojim amandmanom sam tražio da taj posao mogu obavljati i druge institucije i druge ustanove ukoliko za tako nešto imaju tehničke i druge mogućnosti, ali pod nadzorom ljudi iz arhiva kako bi se sprečile neke eventualne zloupotrebe.

Zbog čega sam ta tražio? Iz razloga što digitalizacija arhivske građe nije baš tako jednostavan posao. Ima mnogo toga. Mora da se obrati posebno pažnja. Obimna je arhivska građa, a imamo i dobar deo arhivske građe koja je u takvom stanju da je samo pitanje dana kada će ona iz tih tehničkih razloga, odnosno zbog istrošenosti biti neupotrebljiva. Zato smatram da bi trebalo razmotriti ovaj amandman da se otvori mogućnost da se ubrza digitalizacija i mikrofilmovanje arhivske građe, a jedan od načina da se to uradi je i ovaj kako sam tražio i ja u svom amandmanu.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, podneo sam amandman na član 3. ovoga zakona, tako što sam tražio brisanje ovoga člana.

Naime, ovaj član predviđa da agencija treba da određuje timove, vrši eksterno vrednovanje, kod obrazovanja odraslih, odnosno kod takozvanih javno priznatih organizacija za aktivno obrazovanje odraslih.

Ja lično smatram, a i poslanička grupa SRS, da ovaj posao ne treba da se poveri agencijama, nego da ovaj posao treba da bude direktno vezan, na najdirektniji način vezan za Ministarstvo prosvete. Naime, kako je moguće da određene agencije vrše vrednovanje, vrše akreditaciju, da vrše sve ono što je najbitnije za jednu obrazovnu instituciju, a znamo kakvo nam je stanje i u visokom obrazovanju i srednjem obrazovanju, da smo u ovoj oblasti, znači, vrednovanja i eksternog verovanja i akreditacije, imali mnogo propusta, mnogo problema, o tome je ministar govorio pre neki dan, u načelnoj raspravi.

Moram da priznam da se tu neke stvari i pomeraju u pozitivnom smeru, ali nikako ne bi smelo da se dozvoli ovde, da agencije vrše direktno eksterno vrednovanje ovih stvari, nego to mora da bude baš pod najdirektnijom kontrolom Ministarstva prosvete, i samog ministra.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 15. ovoga Zakona o žigovima, gde sam tražio da se izmeni stav 2. ovoga člana.

Naime, svima nama je jasno da svi zakoni i zakonski propisi moraju biti jasno i precizno definisani. To posebno važi kada je u pitanju ova jedna specifična oblast kakvi su žigovi, odnosno kakav je Zakon o žigovima.

Znate, ja sam amandmanom tražio da se na bolji i precizniji način definiše predmet ovoga zakona. Jasno je da je žig najveća garancija da je neka roba, neka stvar u skladu sa onim što on jeste i u skladu sa onim što bi on trebao da predstavlja. Zato podnosioci prijava za žig trebaju da ispune određene uslove, određene garancije. To se pre svega odnosi da navedu naziv, znači tačan, jasan i precizan naziv roga i usluga za koje traže odnosno za koje podnose prijave za žig.

Naravno, celo ministarstvo ili već ko razmatra te stvari, to mora da bude u detalje da razmotri, pri čemu se svakako treba voditi račun o tome, da se zadrži, odnosno da ne dođe do povrede određenog stepena zaštite autorskih i drugih prava, proizvodnih prava, kako bi se podnosilac prijave za žig, ne bi imao štete od toga.

Dakle, mora se jasno i precizno svaka stavka, pogotovo u ovom zakonu, definisati, da ne bi bilo nekih nedoumica, jer ovde jedna mala stvar, jedan suvišan zarez, jedna tačka, ili nešto slično, može dovesti do velikih posledica.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj član 109. govori o kaznama koje se izriču za prekršioce zakona i ja sam mojim amandmanom tražio da se poveća raspon ovih kazni. Znači, da se poveća raspon.

Zbog čega je to bitno? Pa, ako je veći raspon kazni, onda se na pravedniji način mogu sankcionisati prekršioci određenih odredaba zakona, jer nije svejedno, pošto se radi o vrlo specifičnoj oblasti. Znači, to su žigovi i nije svejedno da li će, recimo, neko biti kažnjen za neku trivijalnu stvar koju je prekršio, a koja po svojoj suštini ne proizvodi nikakve negativne posledice u primeni ovog zakona ili neko ko je odgovorno lice, u pravnom licu ili na bilo koji drugi način da snosi odgovornost, da napravi takav prekršaj, da proizvede izuzetno veliku štetu ne samo vlasniku žigova ili onome na koga se odnosi ovaj zakon, nego i široj društvenoj zajednici, sredini i zbog toga treba napraviti opet jednu diferencijaciju tako da se kazna rasporedi u jednom dijapazonu koji je će obuhvatiti najpravednije moguće izricanje kazne.

Dakle, mislim da ovakve stvari postoje, prekršajne kazne za izrečene prekršaje i u drugim zakonima i mislim da bi Vlada i Ministarstvo trebalo da vode računa o ovome ne samo kada je u pitanju ovaj zakon, nego kada su u pitanju i ostali zakoni koje predlaže Vlada, a donosi ih ova Skupština.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj član 2. ovog zakona govori o tome pod kojim uslovima deca stranih državljana, lica bez državljanstva i tražioci državljanstva uče srpski jezik kao strani jezik ukoliko ga ne znaju. I tu je zakon dodao ovaj stav, što je u redu.

Međutim, ja sam mojim amandmanom tražio da se ove stvari malo bolje i jasnije preciziraju. Zbog čega? Pa, imamo situaciju da je veliki broj lica bez državljanstva, tražioca državljanstva srpske, a i drugih nacionalnosti, da je srpski jezik njihov maternji jezik. To isto mora da se navede i precizira u zakonu. Onda je sasvim bespotrebno da se kod ovih lica smatra da im je srpski strani jezik, kad je on maternji.

Znači, nije u pitanju samo kad su ljudi srpske nacionalnosti, nego znamo da ima mnogo ljudi i drugih nacionalnosti čiji je jezik srpski jezik maternji. Oni ga danas mogu zvati i ovako i onako i bošnjački i hrvatski i crnogorski itd, ali svi znamo da je to u osnovi srpski jezik i da taj jezik razumeju.

Dakle, ova stvar treba da bude predviđena zakonom kako ne bi bilo nikakvih nedoumica i, pre svega, kako bi se tim ljudima izašlo u susret kod izučavanja ovog jezika. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, mojim amandmanom sam tražio da se u članu 11. koji se odnosi na član 177. osnovnog zakona, briše tačka 3.

To nisam tražio slučajno nego iz jednog veoma praktičnog razloga, a ova tačka govori o tome o prikupljanju podataka, o deci, učenicima i odraslim. Znači, o prikupljanju podataka gde se između ostalog kaže da se u te podatke unose i podaci o socijalnom ugroženim kategorijama. Takođe, u ovom članu zakona se kaže, da treba sakupiti podatke o socijalnom statusu, stambenom zbrinjavanju učenika, porodičnom statusu i tako dalje.

Mi koji radimo u prosveti toliko godina, znamo iz iskustva da su ovo najosetljiviji podaci koje hoće i koje žele da daju neki učenici. Mnogo njih, pogotovo oni koji pogađaju ovakve stvari ne žele da daju podatke ili daju pogrešne podatke o tome da nemaju jednu sobu ili da dele sobu sa bratom, sestrom i tako dalje, jer nažalost imamo mnogo onih koji su podstanari i tako dalje. Zamislite, njegov kolega napiše da ima pet soba na raspolaganju u kući, a on sa braćom, sestrama ili već kime deli jednu sobu ili jednu prostoriju u nekom podstanarskom objektu.

Ovde se doduše kaže da se to prikuplja pre svega u svrhe statističke svrhe, međutim, mi znamo da se ove stvari menjaju, pa čak u te statističke svrhe tu neće imati neke naročite i velike koristi, tako da mislim da ove podatke, baš ove najosetljivije podatke koji mogu stvoriti problem i koje stvaraju problem, praksa je pokazala u većem broju dece i učenika, ne treba sakupljati od učenika, nego do tih podataka, naravno koji su važni za centre za socijalni rad i neke druge društvene institucije, do tih podatak treba dolaziti na drugi način.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj član zakona, na koji sam podneo amandman, govori načinu vođenja evidencije o stručnom usavršavanju, o karijernom napredovanju, polaganju stručnog ispita, kretanju u službi i svim drugim stvarima koje su vezane za ovo.

Ovaj član zakona je neprecizan pa sam ja amandmanom tražio da se to malo bolje definiše. Naime, svima nama je poznato da nema procesa obrazovanja bez onih ljudi koji, bez pomoćnog osoblja, bez tehničkog osoblja, ne samo u procesu obrazovanja, ne učestvuju samo oni koji su neposredni izvršioci obrazovanja, nego i drugi kao logistika i nastavno i vannastavno osoblje.

Način kako je ovo precizirano u zakonu podrazumeva se i moglo bi da se shvati da stručni ispit treba da polažu i čistačice i domari i ložači gde škole još uvek nisu prešle na sistem centralnog grejanja, mada na svu sreću je sve manje takvih škola i ja sam zbog toga amandmanom tražio da se to jednostavno razdvoji, da se posebna evidencija vodi o nastavnom osoblju jer to je ono što je najvažnije, a druga evidencija, posebna o nenastavnom osoblju koje je takođe isto važno za proces obrazovanja.

Evo podsetio me sada moj kolega Bojić. Govorio je o korupciji u obrazovanju. Na žalost mi svi znamo da u obrazovanju ima korupcije i bilo je ranije, ima je i sada i biće je i to je proces za koji treba da se bori. Možda, ministre, jedno razmišljanje i jedna preporuka vama za razmišljanje, da se napravi neki etički komitet ili kako, on ne mora biti u formi da ima izvršna ovlašćenja da donose odluke, nego jednostavno da se raspituje, da vidimo koji su to profesori koji su nedostojni svog poziva i onda da preporučimo vama ili nekom drugom telu, ministarstvu, komisijama i da se reaguje. Mislim da to ne bi bilo loše da se uradi.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo izmene jednog člana zakona, reč je o članu 1, odnosno o stavu 2. člana 30. osnovnog zakona, koji je izazvao velike nedoumice, a mogu reći delom i negodovanja kod onih kojih se to dotiče, pre svega kod direktora škola i samih izvođača.

Radi se o predmetu - Praktična nastava i profesionalna praksa, koja se izvodi kombinovano, delom kod poslodavca a delom u školi. Ja sam zato intervenisao amandmanom u ovom članu, jer smatramo da je suviše mali procenat dat tog dela profesionalne prakse i praktične nastave koji se obavlja kod poslodavca. Ja sam amandmanom tražio da to bude otprilike 50% tamo i 50% ovamo, a ne onako kako je zakonodavac predvideo.

Ovo se posebno odnosi na specifična zanimanja, a imamo mnogo takvih specifičnih zanimanja, jer škole nisu u poziciji da pruže adekvatne uslove za izvođenje ove nastave većem delu tih specifičnih zanimanja, dok pojedini poslodavci to mogu. Jednostavno, smatram da nije apsolutno ni korisno, ni potrebno, ni svrsishodno, da se to ograničava u onoj meri kao što je to ovde predviđeno zakonom, jer je poslodavac često u prilici da pruži mnogo bolje uslove.

Čuli smo od ministra da će škole da budu mnogo više opremljene, itd. Hajde da mu verujemo na reč. Ali, situacija je sada takva da dobar deo i jedan veliki deo praktične nastave i profesionalne prakse još uvek mora da se obavlja kod poslodavca. Od toga čak imaju koristi i sami učenici, jer čest je slučaj da svi oni koji su se pokazali kao dobri, pedantni, kod poslodavca, po završetku školovanja, oni im ponude i radno mesto, odnosno zasnivanje radnog odnosa.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, podneo sam amandman na član 7. ovog zakona. Inače, podsetiću vas, ovaj član 7. odnosi se na član 63a osnovnog zakona i on tretira, odnosno propisuje uslove pod kojima se mogu steći stručna i opšta matura za trogodišnje zanimanje.

Dobro je što se ovim zakonom daje mogućnost da se trogodišnja zanimanja u dualnom obrazovanju, da im se omogući sticanje opšte i stručne mature, naravno, uz uslov da se savlada odgovarajući program i odgovarajuće kompetencije za određenu maturu. Ali, ono što nije dobro, to je što ovi isti uslovi moraju da važe i treba da važe za sva ostala trogodišnja zanimanja.

Mi smo svedoci da je Vlada i rukovodstvo Srbije, iz nekih njima poznatih razloga forsiraju ovo dualno obrazovanje i u srednjem i u višem i u visokom obrazovanju, a ja bih voleo da to da onakve rezultate kakvi su proklamovani kod uvođenja ove vrste obrazovanja i onakve rezultate kakve Vlada očekuje. Ali, iz iskustva, čovek koji je baš inkorporiran na najdirektniji način u to, vidim da to ne ide baš onako kako je zamišljeno, da tu ima milion problema i da ima još mnogo toga da se uradi, a možda neke stvari nikad i neće biti moguće urađene, da ono da rezultate koji se očekuju.

Zato, za vas, gospodine ministre, jedno pitanje, a to je da sagledate sve negativne stvari, sve ono što je do sada praksa pokazala sa terena, vezano za ovo dualno obrazovanje i da pokušate to da ispravite, ako je moguće da se ispravi, ako nije moguće, onda da tamo u perspektivi razmišljate o uvođenju nekog novog oblika obrazovanja umesto ovog dualnog.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ovaj član 1. ovog zakona govori o tome da pored specijalističkog obrazovanja ovde treba da stoji i majstorsko obrazovanje i obrazovanje uz rad koji traje dve godine.

U principu, slažem se sa tim, to tako i treba da stoji, međutim, suština nije u tome, da li to bilo specijalističko, majstorsko ili obrazovanje u trajanju od dve godine, činjenica je da sve manje ljudi, sve manje učenika, sve manje mladih ljudi pokazuje interesovanje za ovakva zanimanja.

Ako znamo kakvo nam je stanje u obrazovanju, to i ne čudi, danas svi jure, teže onim zanimanja čiji nazivi lepo zvuče, a da li iza toga stoji neka suština ili neki kvalitet, to nije ni bitno, važno je da lepo zvuči. Svi žele biti neki menadžeri i nešto slično, a danas ili da ne ostanu na srednjem obrazovanju nego da studiraju i završavaju nešto više što je i legitimno, ali tome doprinosi činjenica da nikada do sada nije bilo lakše doći do diplome.

Znamo kako se dolazi do diploma. Imamo mnogo i privatne, a imali smo situaciju i na nekim državnim fakultetima da se do diplome dolazilo po sistemu "cash and carry" - kupi i nosi. Bukvalno, važno je da se uplate odgovarajuće rade, radnici, seminarski radovi.

Imamo da su mnogi studenti su polagali ispite, a da nisu ni videli profesore. Imamo, s druge strane, i primere gde su neki funkcioneri imali diplome, a nisu znali tačan naziv stečenog zvanja ili tačan naziv fakulteta ili univerziteta. To su sve stvari koje su dovele do toga da niko ne želi da ide, odnosno mali broj želi da ide u ovo zanimanje.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ovde kod ovog člana 6. u pitanju je način na koji se biraju, odnosno predlažu članovi komisije za utvrđivanje ispunjenosti uslova za rad, odnosno za učenje kroz rad kod poslodavca.

Sada, predložen je čitav spektar profesija i zanimanja, ja ću navesti samo neke. Pa, recimo, bira se iz reda prosvetnih savetnika, iz reda spoljnih saradnika, iz redova prosvetnih inspektora i kažem opet, još jednom, nije sporno. Znači, to su sve institucije koje su na najdirektniji način vezane za obrazovanje i oni i trebaju da daju svoje predstavnike.

Ja sam svojim amandmanom tražio da i oni, znači, nastavnici koji već imaju kroz ovih nekoliko godina iskustva u radu sa dualnim obrazovanjem, da i oni imaju mogućnost da se iz njihovih redova predlažu članovi ove komisije o kojoj je ovde reč.

Ja sam podneo veći broj amandmana na čitav set ovih prosvetnih zakona, ali sam bio ubeđen da će Vlada makar prihvatiti ovaj amandman.

Jeste dualno obrazovanje jedna nova oblast, relativno nova oblast, zadnjih nekoliko godina, tri, četiri godine, nije ni važno koliko, ali već određeni broj prosvetnih radnika ima iskustva sa ovim. I mislim da bi i ta branša zaslužila i da treba i u ovoj komisiji i još nekim drugim komisijama i radnim telima koji su vezani za dualno obrazovanje, da i oni imaju mogućnost da daju svoje predstavnike u ovom.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo o setu zakona iz oblasti obrazovanja.

Moramo biti svesni da je obrazovanje svetinja nad svim svetinjama, jer putem obrazovanja formira se svest naših mladih generacija, a na taj način čitavog naroda i čitave nacije.

Nažalost, mi danas imamo situaciju da nikada ranije mlade, naše mlade generacije, nisu dobijale slabije, odnosno nekvalitetnije obrazovanje, kao što je to sada slučaj. Za ovo je glavni krivac naš evropski put, i ako nam je za utehu to nije situacija samo kod nas, to je situacija i u zemljama EU, i u zemljama u našem okruženju.

Neke stvari koje se danas dešavaju u srpskom obrazovanju proklamovane su još u nacističko vreme, gde su čelnici Rajha govorili da robovima Rajha ne treba nikako dati ozbiljno obrazovanje, za njih je sasvim dovoljno da znaju slova da bi mogli čitati, da bi mogli zapamtiti neke određene naredbe i ništa više.

Do čega smo mi došli danas? Mi smo došli u situaciju da od gotovog pravimo veresiju, od nekada sasvim solidnog obrazovanja pravimo nešto za šta ne znamo i nismo sigurni čemu služi i do čega će nas dovesti. Ovo me podseća na onu situaciju kada su Papuanci menjali zlato za staklene perle ili za neku bezvrednu bižuteriju.

Mi ćemo biti prva generacija u istoriji civilizacije koja će imati manje znanja na svom kraju, nego na svom početku. Ovo je nažalost činjenica, voleo bih da nije tako, da se prevarim, ali sve ukazuje na to.

Ozbiljne zemlje, najozbiljnije zemlje koje drže do nauke već sada shvataju i glavni akcenat stavljaju na to i vide da glavni razvoj i glavni akcenat nauke nije više na materijalnoj i fizičkoj sferi, nego na metafizičkoj i to je nešto što možda daje nadu, pa ćemo možda neko, mi, ili neko drugi, krenuti tim stopama.

Ako se vratimo nekih 20-ak godina unazad, videćemo da je naše obrazovanje sada u goroj poziciji, neću da kažem materijalnoj, materijalno moram da priznam je u boljoj poziciji, ali generalno sa aspekta obrazovanja, nauke i stečenih znanja u goroj poziciji nego što je to bilo pre 20-ak godina, pa čak u goroj poziciji nego što je to bilo možda i pre 50-ak godina. Samo ne želim da kažem da je kriv ministar Šarčević, mada i on snosi deo krivice, ovo je jedan trend koji je krenuo od 2000. godine naovamo i nezaustavljivim koracima dovodi do nečega o čemu sam ovde na početku govorio.

Šta se danas uči u našim školama? U našim školama se uče neke najosnovnije stvari, deca se uče kako napisati si-vi, kako uraditi video prezentaciju i tako neke slične stvari, a one fundamentalne nauke, kao što je fizika, hemija, iz kojih je proistekao čitav ljudski progres i civilizacijski progres, to nije važno, to su stvari iz starih vremena, to je prevaziđeno. Učenici se danas uče da ne treba ništa znati, ništa znati, u smislu da ništa ne treba držati u glavi, sve se može naći na „Guglu“, a ostalo dovoljno je samo da se klikne, da imate konekciju sa internetom i vaša znanja su tu u vašem džepu ili tu pored vas.

Međutim, ako naše mlade generacije ne poseduju ta neka znanja i ako im se ne usade ta temeljna znanja, onda to dovodi do jednog drugog problema. Prazna glava je veoma pogodna da se u nju strpa šta god poželite i zbog toga postoji ogromna mogućnost i zbog toga ovaj postoje velike manipulacije našim mladim ljudima. To je generalno, to nije naš problem, nažalost, to je problem savremene civilizacije, do čega će to dovesti videćemo.

Glavni resurs današnjeg potrošačkog društva su nepismeni, jer njima se samo sugeriše, ne moraju oni mnogo znati, ali važno je da troše, potrošačkom društvu je važno da se proizvodi nova roba i sve tako ide unedogled, a šta će biti na kraju, kao što sam rekao, videćemo.

Zato danas imamo veliki broj obrazovanih neznalica, i pored činjenice da postoje formalne diplome i formalno znanje. Znate, pričano je ovde, neću da kažem, bilo je mnogo reči o kupovini diploma itd, mogu se kupiti diplome. Bilo je to i u ono vreme i u ona srećnija vremena komunistička, ljudi su nekim prečicama dolazili do diploma, diplome se mogu kupiti, ali znanje se ne može kupiti.

Kolega Mirčić me ispravlja, srećnija vremena po obrazovanje, neću da kažem, ja sam antikomunista, odmah da se ispravim, po ubeđenju, ali ona srećnija vremena za naše obrazovanje. Našoj omladini ne daju se pravi orijentiri, oni vrednosni orijentiri koji će od njih stvoriti prave ljude i koji će od njih stvoriti nešto da ne mogu ljudi sa njima vršiti manipulacije. Zbog toga imamo činjenice da su neki bili i odlični učenici i odlični studenti, ali to im nije donelo sreću, nije im donelo čak ni materijalnu korist. To je baš zbog toga što se na ovaj način vršila manipulacija sa njima, nisu im dati oni temelji, duhovni, porodični, društveni orijentiri na osnovu kojih bi mogli da se ponašaju u skladu sa situacijom.

Međutim, eto, situaciju imamo kakvu imamo, ali ću da kažem još jednu stvar o udžbenicima, o tome je govorio moj kolega Aleksandar Šešelj. Ja dve godine uporno podnosim na svakom redovnom zasedanju ove Skupštine, kada to Poslovnik dozvoljava, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o udžbenicima. Današnji udžbenici su zaista katastrofalni i mi u SRS se ne zalažemo za to da jedna izdavačka kuća ima monopol, ali mora se posebna pažnja obratiti pre svega kada su u pitanju udžbenici koji tretiraju nacionalnu kulturu i nacionalnu istoriju.

Danas udžbenike piše gotovo svako, izdaje svako i svako vrši njihov odabir. Ne čudi što ima mnogo, navodile su kolege primere gde ima katastrofalnih udžbenika, evo jedan najnoviji primer, ima mnogo tu bisera, o tome bih mogao da govorim sat vremena najmanje, samo o tim primerima koji vređaju i dostojanstvo i moral. Imamo najnoviji primer u jednom udžbeniku i za četvrti razred iz poznavanja prirode i društva gde se država Hrvatska prostire i na teritoriji i današnje Crne Gore i Albanije, znači, govori se o staroj srpskoj državi Raškoj, gde praktično država Hrvatska zauzima deo Šumadije, pa i Beograda i ostalog. Znači, prostire se do Drine i preko Drine. Jednostavno, to je zbog toga što izdavanje udžbenika vrše hrvatske firme, vlasnici firmi koji kontrolišu izdavanje udžbenika su u Hrvatskoj. Ne želim da optužim njih, oni rade svoj posao, to je njihov posao, ali kriv je onaj ko je dozvolio u ime države Srbije da se nešto takvo dešava.

Imamo situaciju da se izbacuju poznati književnici iz lektire, u Crnoj Gori se to već odavno radi, oni su odavno izbacili i Ćopića i Kočića itd. Kako je krenulo, pitanje je samo dana kada će izbaciti Njegoša i kada to urade, onda će biti posao sa njihovog aspekta završen.

Dakle, gospodine ministre, morate povesti računa o ovim stvarima. Nije samo u pitanju, kažem, ta materijalna komponenta, ali obrazovanje ima pre svega i tu duhovnu komponentu i taj duhovni značaj. Hvala.

Evo kada smo već kod ovih udžbenika i pre svega udžbenika istorije. Mada ovo o čemu ste vi govorili mogu da se složim sa dobrim delom toga što ste izlagali, ali evo konkretno jedana primedba vama gospodine ministre.

Pre nekih mesec, dva dana otprilike, možda tri najviše Savet Evrope je usvojio neku preporuku ili ne znam već deklaraciju kako se to zove, vezano za udžbenike istorije, da se piše zajednički udžbenik istorije za evropske narode. U tom smislu održana je i neka konferencija u Parizu na kojoj ste vi učestvovali. Negde sam pročitao vašu izjavu gde ste vi saglasni sa time, gde ste rekli da ćemo mi imati i koristi od toga jer će tu učestvovati u pisanju tog udžbenika i neki stručnjaci istorijski iz naše zemlje.

Ja se tu ne slažem sa vama. Mislim da će to biti potpuno kontraproduktivno kada je u pitanju država Srbija. Ne očekujete valjda od zemalja EU, od onih koji su nas bombardovali da će oni realno u tom udžbeniku prikazati agresiju na državu Srbiju i još mnogo toga. Mi imamo, na žalost, jedan smo od retkih naroda koji ima negativna iskustva sa tim, ajde nazovi našim prijateljima sa zapada, tako da se tu mora biti potpuno oprezan.

Neka oni pišu svoju istoriju za sebe. Mi imamo svoju istoriju koju smo i dok je bila nepismenost ogromna prenosili sa kolena na koleno, kroz narodne pesme, guslama i ostalo, tako da tu morate biti vrlo, vrlo oprezni.