Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Nikola Savić

Nikola Savić

Srpska radikalna stranka

Govori

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o udžbenicima, radi se o jednoj veoma osetljivoj oblasti u kojoj stanje poodavno nije onako kako bi trebalo da bude i zbog toga smatram da treba pod hitno da se interveniše u ovoj oblasti.

Naime, danas imamo situaciju da udžbenike piše svako, izdaje svako i bukvalno, svako vrši njihov odabir. Monopol na tržištu učenika u Srbiji imaju hrvatske i slovenačke firme, i naravno, nismo mi iz SRS protiv toga, nismo mi za to da jedna izdavačka kuća drži monopol, ma o kome da se radi, ali smatramo da mora da postoji Zavod za udžbenike, i država treba da pomogne toj instituciji koja se u ranijim vremenima dokazala, da ona stane na svoje noge.

Ovo se posebno odnosi na udžbenike koji obrađuju nacionalnu kulturu i nacionalnu istoriju. To su stvari koje su od vitalnog značaja za svako društvo i svaku naciju, pa tako i u našem slučaju. Mi vidimo danas da se otima srpska kulturna baština, da se falsifikuju istorijske činjenice i mnogo toga, a ne smemo to gledati, ovako, mirne glave, jer vreme prolazi i ti pokušaji naših neprijatelja će kad tad dati rezultate.

Videli smo da Šiptari otimaju srpsku crkvu, da je istaknuta albanska zastava na jednoj od najstarijih srpskih crkava u Novom Brdu. S druge strane, Hrvati otimaju kulturnu, istorijsku baštinu Srba, prisvajaju dinarske pesme, dinarska kola itd. To se isto radi i u Crnoj Gori. Imali smo situaciju da je Matija Bećković, jedan od najvećih srpskih pesnika još pre tridesetak godina proročki napisao u jednoj svojoj poemi, kada je govorio o Crnogorcima, kaže - „Gorski vijenac“ smo napamet naučili da ga imamo kada nam ga otmu. Sada vidimo da se upravo to dešava, da se u Crnoj Gori otima sve ono što je srpsko, i naravno, i Njegoš kao izraziti srpski pisac.

Dakle, mora se uvesti red u ovu oblast, jer ne sme svako izdaje udžbenike, i treba oduzeti licencu svima onima koji su do sada izdavali udžbenike u kojima su postojale ove stvari o kojima sam ovde govorio, a imamo i udžbenika ne samo iz nacionalne kulture, istorije kojima se …
Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam Predlog izmena i dopunama još jednog zakona, radi se o Zakonu koji se doslovno i bukvalno tiče svakog građanina Srbije, bez obzira da li je on vozač, pešak, svi smo mi učesnici u saobraćaju na ovaj ili onaj način.

Naime, u članu 47. stav 7. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima koji reguliše prvenstvo prolaza na raskrsnicama postoje određene kontradiktornosti, nelogičnosti i nedoslednosti, koje dovode do velike zabune kod vozača, a pogotovo dovode do zabune kada se desi saobraćajna nezgoda, gde nadležna i stručna lica bukvalno nisu u situaciji da utvrde vinovnika nezgode. Imamo baš slučajeva gde imamo mnogo takvih primera, stručnjaci iz oblasti saobraćaja ove stvari tumače na jedan način, pravnici, stručnjaci za pravnu nauku, to tumače na drugi način, a u suštini, ovo samo je potrebna jedna manja intervencija da se izmeni stav 7. člana 47. ovog zakona.

Naime, on govori o regulisanju prvenstva saobraćaja na raskrsnicama i tamo se kaže kada ne radi svetlosna signalizacija onda samo važi pravilo desne strane i pravilo levog skretanja i tu ništa nije sporno, ali je sporno nešto drugo. Kada radi žuto treptujuće svetlo, tu dolazi do nedoumice onda je u funkciji, znači, bukvalno svetlosna saobraćajna signalizacija je u funkciji i onda otpada pravilo desne strane i levog skretanja i to su stvari koje treba da se izmene u ovom zakonu.
Dame i gospodo narodni poslanici, danas govorimo o Komisiji za istragu posledica NATO bombardovanja sa posebnim osvrtom na posledice bombardovanja od osiromašenog uranijuma. Svi mi koji imamo 30-ak i više godina sećamo se dobro tog neprijateljskog čina i kada se pomene mesec mart, prva asocijacija nam je 24. mart kada je nastupila NATO agresija. Naravno, mesec mart je, hajde da kažem, crnim slovima upisan u istoriju srpskog naroda. Tu imamo još mnogo stvari koje su se dogodile u tom mesecu. Imali smo ubistvo predsednika, odnosno ubistvo Miloševića u Hagu, pa ubistvo premijera, pa čuveni 27. mart, da ne govorim o tome, ali prva asocijacija, ono najvažnije i najteže po Srbiju i srpski narod, je upravo ovaj 24. mart kada je nastupila NATO agresija.

Dolazim iz grada Niša, a poznato je da je grad Niš jedan od gradova koji je pretrpeo najveće posledice ovog neprijateljskog čina. Moje kolege, koji su članovi ove Komisije, a to smo čuli ovde i od gospodina Laketića, govoriće više o konkretnim stvarima, jer su upućeniji u to. Ono što mogu da kažem jeste da široj javnosti nije poznata činjenica da su pripadnici jedne vojne jedinice, gotovo svi pripadnici jedne vojne jedinice iz Niša, da ne govorim o kojoj jedinici je reč, nastradali tj. umrli od posledica NATO bombardovanja. Mislim da tako nešto treba da zna šira javnost i ti naši heroji su imali tu nesreću da su branili onaj deo neprijateljske teritorije na koju je agresor izručio najsmrtonosniji teret u ovom bombardovanju.

Želim ovde da istaknem i da pohvalim da je dobro što je formirana jedna ovakva Komisija i u tom smislu sve pohvale za ovaj saziv Narodne skupštine Republike Srbije.

Dokle je stigla ova Komisija sa njenim radom, čuli smo ovde jednim delom od predsednika te Komisije. Nadamo se da će oni ovaj zadatak, težak zadatak koji im je poveren od strane ove Skupštine i države Srbije i srpskog naroda, dovesti do kraja.

Srpska radikalna stranka ima svog predstavnika u ovoj Komisiji, to je profesor Dubravko Bojić i on se, znajući njega, sa najvećim entuzijazmom uhvatio u koštac sa ovim i čuvši od njega neke stvari, mislim da ova Komisija radi dobro svoj posao.

Nažalost, možemo primetiti i neke druge stvari koje ne idu baš u prilog svemu ovome, a to je da u vezi ovoga svega imamo određene opstrukcije, pre svega neformalnih krugova. Svi smo čitali, čuli, slušali izjave dr Danice Grujičić, koja tvrdi, a koja je na najdirektniji način uključena u sve ovo i akter je i svedok svega ovoga o čemu treba da raspravlja i što je zadatak ove komisije, da ima mnogo problema, pa čak i pretnje otkazima, smrću, itd. Tako nešto zaista ni pod kojim uslovima ne sme da se dozvoli. Država Srbija mora da stane u zaštitu svih svojih građana, pogotovo ovakve jedne osobe, koja radi jedan izuzetan posao, posao od vitalnog interesa za državu Srbiju.

Srbija je iskusila mnoge tragedije kroz svoju istoriju, ali ovo je jedna od najvećih. Konačne posledice ovoga nećemo moći sagledati mi koji danas živimo u Srbiji, nego će to biti u prilici tek naredne generacije.

Ako se osvrnemo na svetska zbivanja, trend maltretiranja malih naroda je i dalje prisutan i ako se ovo ovako nastavi i dalje, onda neće tu biti izlaza za ljudsku civilizaciju. Izgleda da veliki ne razmišljaju o sudbinama malih i oni smatraju da su samo oni ti koji treba da uživaju blagodeti ove planete i ovoga sveta, a da za male narode nema mesta u ovom poretku, nego da jednostavno oni moraju da igraju onako kako oni kažu.

Zapadna civilizacija koja personifikuje NATO pakt i koja je personifikacija NATO agresije na našu zemlju je civilizacija koja je izvršila poguban uticaj na sve ostale civilizacije, počevši od američkih indijanaca, afričkih, azijskih, australijskih plemena i, naravno, malih naroda Evrope. Zapadno-evropska civilizacija smatra da oni imaju veće pravo na život od svih ostalih, pogotovo smatraju da imaju veće pravo na bolji život. I zaista to ne vodi ničemu i to će dovesti i celu Evropu i ceo svet, ako se ovome ne stane na put, do određene katastrofe.

Danas mnogi ljudi, pa i ljudi iz tih zapadnih civilizacija, vide da nešto nije u redu, da mnogo toga nije u redu, ali ne mogu ili da shvate šta to zaista nije u redu ili, jednostavno, nisu u stanju, nisu u poziciji da se tome suprotstave, pa onda po sistemu - hajde, valjda će to proći. To je možda stvar koja je trenutna, ali, izgleda da baš i nije tako.

Ni jedna obmana se ne vidi na početku puta, nego se uvek vidi na kraju puta. Tamo gde postoji sila, a danas znamo da u svetu vlada sila, tamo ne može biti reči o nikakvoj slobodi, o nikakvoj pravdi, o nikakvoj demokratiji itd.

Svedoci smo toga da je dosovski režim, tamo, 2001, 2002. godine, kad je već to bilo, povukao tužbe protiv 19 zemalja članica NATO pakta koje su izvršile agresiju na Republiku Srbiju i mi smatramo da je to bila katastrofalna greška. Tako nešto se nije ni po koju cenu smelo dozvoliti i zato ovaj režim koji ipak, moramo priznati, vodi nešto više računa o interesima naroda i države, mora da uzme u razmatranje ovo pitanje i da nađe način da se te tužbe obnove, jer svakom razumnom čoveku na ovoj zemlji i u ovom svetu je jasno da je to bio eklatantan primer i eklatantan čin najbrutalnije agresije.

Uvek postoji način. Srbija je kroz svoju istoriju imala tu nesreću da su mnogi osvajači, mnogi neprijatelji nasrtali na nju. Naš narod i naši preci su se suprotstavljali koliko su mogli, i ne samo koliko su mogli nego i mnogo više od toga i to čini istoriju jednog naroda. Mi svi znamo da se, recimo, i danas kroz istoriju uči kako su se Spartanci u Termopilima, u Termopilskom klancu, suprotstavljali mnogostruko jačem neprijatelju persijskom i to je nešto što je ostalo zapisano u istoriji. Sama ta činjenica govori o veličini toga naroda koji se suprotstavljao tome.

Ako bi sad pominjali ovu NATO agresiju na našu zemlju, to bi zaista moglo, možda nekom ovo izgleda i patetično, ali to bi možda zaista moglo da se uporedi sa tom agresijom u Termopilima od strane Persijanaca, jer istorija nikad nije zabeležila slučaj da je na jedan narod, na jednu zemlju, nasrnula veća sila i da nije bilo neravnopravnijeg odnosa snaga. I ako se ima u vidu taj faktor, taj odnos snaga, materijalni, vojni, ekonomski i svi drugi resursi, u tom smislu mi nemamo čega da se stidimo. Naprotiv, naša tadašnja vojska, naš narod i naše rukovodstvo, uostalom, učinili su i više od onoga što je bilo moguće u tom pogledu, jer znamo da je Amerika, a Amerika je personifikacija NATO pakta, vodila mnogo ratova, bezbroj ratova posle Drugog svetskog rata i svuda gde su oni vodili ratove, nigde nisu bili prinuđeni da potpišu kakav-takav sporazum, nego Kumanovski sporazum. Znači, nisu stupili vojničkom čizmom na naše tle, dok pre toga, na ovaj ili onaj način, da ne ulazim u to, nisu izdejstvovali neki sporazum. U tom smislu to se, s obzirom na odnos snaga, može tretirati i kao naša, u jednom delu, pobeda.

Naravno, niko se ne zalaže za ratnu opciju. Te stvari treba izbegavati. Uvek postoji način da se suprotstavi neprijatelju. Branko Ćopić je jednom rekao u svojoj pesmi da još nije iskovana sablja koja može seći naše mesečine, naše zore i naša svitanja.

Postoji uvek način da se suprotstavimo neprijatelju. On ne mora da bude vojni. Po pravilu je uvek bolje da to ne mora da bude vojni. Zato treba da se suprotstavimo neprijatelju i našom kulturom, istorijom, našim sportistima koji svakako postižu uspehe na svakom koraku i naravno našim mladim studentima i učenicima i našim mladim naučnicima.

Zato želim da još jednom pohvalim da je dobro što postoji ova Komisija i dobro je što ova vlast ulaže sve više u jačanje naše armije jer znamo da onaj koji nema svoju armiju imaće tuđu. Naša armija ne može da se i sada i kada bude najsposobnija nosi sa mnogim armijama, ali u svakom slučaju vidimo da naši bivši susedi i ljudi koji su živeli u zajedničkoj državi na sve moguće načine provociraju, nasrću, traže nešto od države Srbije i vidimo da pokušavaju da tužbama razno raznim pred sudovima, UN izdejstvuju od Srbije ratnu odštetu.

Zbog toga naš je put da se vežemo za one naše istinske vojne prijatelje, a to je, pre svega, Rusija i u poslednje vreme Kina i kroz jačanje svoje armije i svojih resursa, zaštitimo našu teritoriju.

Nadamo se da ove posledice, gde ljudi umiru svakodnevno, neće doseći onaj najtragičniji, najviši nivo, ali treba razmisliti još jednom o tome da se obnovi tužba i da se tuže te zemlje koje su izvršile bombardovanje Republike Srbije i na naš narod. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, samo ću kratko.

Sve ono što smo danas čuli u vezi ove teme najbolji je dokaz da Srbija treba da preispita svoj evropski put, ako ni zbog čega drugog, ono zbog činjenice da članstvo u EU sa sobom neminovno povlači i članstvo u NATO-u, pre ili kasnije. Da se ne zavaravamo.

Eventualnim ulaskom u NATO, Srbija bi ušla u društvo razbojnika i možemo se osvrnuti i pogledati šta su naši susedi, Bugarska, Rumunija, Crna Gora, Severna Makedonija, dobili članstvom u NATO-u? Ništa. Dobili su samo obavezu da svoje mlade ljude šalju u Irak, Avganistan i druga ratišta na zemljinoj kugli da tamo služe kao topovsko meso.

Varaju se svi oni koji smatraju da ulaskom u NATO da će dobiti zaštitu. NATO nije stvoren da bi nekoga štitio, nego da bi nekome pretio. Tu ne mislim na one zemlje koje su sami osnivači NATO, od početka članice NATO. Najbolji dokaz za to je Kipar. Engleska koja je jedna od glavnih članica NATO na Kipru poseduje svoje baze. Već 40 godina deo teritorije Republike Kipar je okupiran. Čak je sad NATO i deo Evropske unije. Niko od tih članica NATO nije prstom mrdnuo da zaštiti taj narod i da vrati suverenitet Kipru na čitavoj njihovoj teritoriji. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, danas razmatramo dve večite teme. Jedna su večiti studenti, a druga je večiti predlozi Vlade, odnosno Narodne skupštine Republike Srbije da se ovoj kategoriji studenata izađe u susret kako bi i dalje zadržali status studenta. Međutim, ovakvim pristupom ni izbliza nećemo rešiti ove probleme koji postoje u našem visokom obrazovanju.

Svrha obrazovanja je sticanje odgovarajućeg znanja, odnosno sticanje diplome kao ulaznice da bi moglo da se sa tim vrše određeni poslovi. Zato mi nije jasno zbog čega se ova stvar ne rešava na jednostavan način, zbog čega svima onima koji to žele i koji to mogu, koji to mogu sebi da priušte ne dozvoliti da studiraju onoliko koliko hoće Ovo, tim pre, ako znamo da je sada u modi da ljudi upisuju fakultete sa 40, 50, pa i više godina, da ne ulazimo u to kako ih završavaju i gde ih završavaju.

Jedna osoba koja je upisala fakultet sa 40 ili 50 godina nije stara za studiranje, a neko ko ima 30 i nešto godina produžio je svoje studije nekada iz opravdanih, nekada iz neopravdanih razloga, e takvoga treba sankcionisati u skladu sa Zakonom o obrazovanju. Dakle, SRS se zalaže da u ovom pogledu ne treba da bude nikakvog ograničenja. To bi vam bilo isto kao kada bi, recimo, nekoga kažnjavali zato što nije zasnovao radni odnos na vreme i onda ga kažnjavate – eto, nisi počeo da radiš na vreme, nećeš više moći da se zaposliš, jer ti si već prestario za radni odnos.

Moramo znati da činjenica da je neko završio fakultet, da je bio odličan student, da je imao visoki prosek, nije obavezna garancija da on poseduje veliko znanje i da će od takve osobe sutra biti veliki stručnjak. Imamo mnogo slučajeva gde su neki bili odlični studenti, ali to im nije donelo sreću. Nije im donelo ni materijalnu korist. Na ovaj način samo se vrtimo u krug i s jedne strane studentima izlazimo u susret, a s druge strane zakonskim propisima ih ograničavamo vremenskim rokom koliko će studirati.

Znamo da u svim zakonima iz oblasti obrazovanja postoje tendencije i namere da se forsira tzv. celo životno studiranje, a mi ovde određenu kategoriju studenata ograničavamo, po meni, sasvim bespotrebno. Nauka se stalno razvija. Sa naukom nikada nije moguće završiti, jer se stalno razvija i nauka ne poznaje nikakve rokove koje propisuje ministar ili Ministarstvo prosvete.

Jasno je da ovde postoje određeni problemi, ali takve probleme treba prepustiti fakultetima, da oni sami odrede nivo razlike ispita, nivo gradiva koji trebaju da polažu ti stariji studenti i ovde od jednog kolege smo čuli za jedna dobar primer u ovom pogledu. To je primer Ekonomskog fakulteta u Nišu. Naravno, meni kao čoveku iz Niša je poznata ta činjenica i zaista mogu da uputim sve pohvale ljudima sa ovoga fakulteta.

Mi imamo u našem obrazovanju da je nastupila, hajde tako da kažem, dekadencija, da je nastupila obrnuta evolucija. Međutim, niko se zbog toga ne uzbuđuje zato što ovaj proces nije vidljiv na prvi pogled, nije vidljiv golim okom i nije vidljiv trenutno, ali već sada oni koji se malo bave i koji se samo malo upuštaju u ovo, vide i osećaju posledice bolonjskog procesa koji je uveden u vreme DOS-a, pre petnaestak i više godina.

Bolonjski sistem obrazovanja probio se do svetinja nad svetinjama, do formiranja svesti naših građana. Lično smatram da bi nam bolje bilo da se probio do najvećih tajni ove države. Na taj način bi naneo mnogo manje štete nego što je slučaj sa ovim.

Ove, kao i mnoge druge stvari nasledili smo od EU i mi stalno upozoravamo da sve ono što dolazi iz EU nije dobro, jer znamo da je zapad jedina civilizacija u istoriji čovečanstva koja je imala razoran, poguban efekat po sve ostale civilizacije u svetu sa kojima je dolazila u dodir.

Danas imamo intelektualce koji od svog znanja, opšteg znanja, koriste od znakova interpunkcije samo „.rs“, ali zato, s druge strane, znaju sve druge stvari – kako se upravlja državom, kakve su planetarni odnosi, šta se dešava u kosmosu itd.

Takvima svaka kašika vode iz okeana pokazuje da u okeanu nema kitova. Dakle, moramo učiniti sve da se povrati ugled našeg obrazovanja, jer ovo sada što imamo ide u obrnutom smeru.

Mnoge stvari koje nam se naturaju iz EU već imaju svoje uporište još u vremenu nacizma, a ovo je posebno vidljivo u našem obrazovanju. Evo, recimo, nacisti smatrali da robovi Rajha moraju biti lišeni svakog obrazovanja i svake vrste umetnosti. Za takve je bilo dovoljno samo da znaju da čitaju da bi mogli da shvate njihove ukaze i njihove naredbe i da znaju najprostije melodije i tu se njihov nivo obrazovanja završavao.

Mi danas sa ovim bolonjskim procesom od gotovog pravimo veresiju, od jednog sasvim solidnog procesa obrazovanja došli smo do ovoga za šta još uvek nismo svesni i za šta ne znamo, barem ne svi ili većina, do čega će to sve dovesti.

Mene ovo podseća na Papuance koji su menjali zlato za staklene perle. Znači, imali smo sasvim solidan sistem obrazovanja, ali pod pritiskom EU ili već bilo koga, pristali smo na nešto što svakako nije dobro. Odustajanje od samog sebe sigurno vodi u propast.

Mnogi uviđaju da sa ovim stvarima nešto nije u redu, ali ne mogu da shvate šta to nije u redu, ne mogu da utiču na to, pa hajde, znaju da ovo ne može ni bolje, ni gore, po, hajde, nije zgoreg, neka se nešto dešava i na taj način prihvataju ono što je trenutno stanje.

Sa obrazovanjem ne sme biti igranja. Obrazovanje je ozbiljna stvar. Tu je potrebna doslednost, istrajnost itd, a svaka doslednost i svaka istrajnost se uvek isplati. Da je Sizif odustao, niko za njega ne bi čuo. Ovako, mi ćemo biti prva generacija u istoriji civilizacije koja će imati manje znanja na svom kraju nego sa svom početku. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 1. ovoga zakona i iz samog zakona se odmah može da zaključi da je ovo još jedan od zakona koji se donosi po preporuci EU. Doduše, kada je u pitanju EU i kada je u pitanju ova oblast, ne možemo sporiti da su u ovoj oblasti oni iznad nas i da neka njihova rešenja treba da primenjujemo ali ih ne primenjujemo na pravi način.

Nije sporno da se ova intelektualna svojina zaštiti. To je sasvim normalno, jer imali smo situacije da je bilo mnogo zloupotreba u tom pogledu, ali ovaj zakon govori i o patentima, recimo unutar jedne firme, jednog preduzeća, jednog poslodavca. Kaže se tamo da se neki ugovori potpisuju o tome ako je neko od ljudi koji je učestvovao u neposrednom procesu proizvodnje unapredio neke stvari, znači on treba da potpiše ugovor prema kojem će zaštiti tu svoju inovaciju, taj svoj pronalazak.

Međutim, potpisivanje jednog takvog ugovora ne garantuje da će zaista doći do zaštite odnosno do obezbeđenja intelektualne svojine i zato smatram da je trebalo usvojiti ovaj moj amandman, koji sam tražio da se na drugi, precizniji i bolji način definišu neke stvari. Međutim, Vlada nije usvojila ovaj amandman ali smatram da je ipak to trebala da učini. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, Zakon o autorskim i srodnim pravima koji razmatramo kompatibilan je sa Zakonom o patentima čije smo razmatranje upravo završili.

Moram da priznam da je dobro što je Vlada uzela u razmatranje ovakvu jednu problematiku, jer intelektualna svojina je ozbiljna stvar i sa time ne sme da bude igranja.

Međutim, ono što nije dobro je činjenica da su mnoge stvari prepisane iz evropskog zakonodavstva koje su neprimenjive u našim okolnostima. S druge strane, imamo i stvari koje se ne primenjuju dovoljno. Sa ovim stvarima u EU, koliko god mi kritikovali nju, nema igranja, ali kod nas je sasvim drugačija situacija.

Mi imamo dosta autora, dosta autorstava, dosta autorskih dela, ali imao i slučajeve da ogromna većina autora nije dobila nikakvu satisfakciju za ono što su radili, ni novčanu, ni moralnu, niti bilo koju drugu. Čak, šta više, imamo i situacije da su pojedinci imali i problema na radnim mestima na kojima su zaposleni upravo zbog toga što su se trudili, što su radili ta autorska dela, pa su saplitani od strane kolega, zaposlenih, najčešće rukovodioca i tako dalje.

Imamo slučajeva gde su ljudi zbog svog autorskog dela, zbog svog autorskog rada i gubili poslove, gubili posao na onim radnim mestima gde su bili zaposleni ili su degradirani, pa su vraćeni na niže i slabije plaćena radna mesta.

To su stvari o kojima je ovaj zakon trebao da vodi računa, ali nisam primetio da se u zakonu o tome razmišljalo, jer kako stimulisati ljude da vrše autorska dela, da rade inovacije i slične stvari ukoliko im se ne garantuje nikakva sigurnost? Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, član 10. na koji sam podneo amandman govori o kopiji odnosno reprodukciji dela likovne umetnosti. Upravo zbog toga je ovaj član zakona i te kako važan, jer se jasno i precizno, na najjasniji mogući način, mora znati šta je kopija a šta je original.

Ja sam svojim amandmanom taksativno naveo šta treba da se smatra kopijom, odnosno originalom.

Recimo, ja sam tražio da se kopijom smatraju i dela originalnog umetnika koja su urađena u odnosu na delo o kojem se radi, u određenom broju primeraka, s tim da se ta dela numerišu i da svoj potpis stavi autor, odnosno umetnik koji je radio delo o kojem se radi. Takođe, smatram da kopijom treba smatrati i originalna dela koja je uradio neki drugi umetnik, po ovlašćenju originalnog autora, s tim što takođe mora da se stavi potpis i da se numerišu ta dela.

Mislim da nije potrebno još obrazlagati zbog čega je ovo važno, ako znamo i imamo u vidu činjenicu da, recimo, danas dela nekih poznatih autora koji više nisu živi dostižu basnoslovno velike cene na aukcijama i zbog toga imamo pojavu da se negde javljaju i kopije, odnosno reprodukcije i da bi se razlikovalo jedno od drugog i da ne bi dolazili u pravne situacije da se tumači šta je original, šta je kopija, odnosno reprodukcija, zato se mora taksativno navesti ovde o čemu se radi. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ovaj član 24. ovoga zakona govori o tome na koji način video program treba da se stavi na uvid javnosti. U mom amandmanu smatrao sam da to kako će se videti program stavljati na uvid javnosti treba da bude isključiva stvar autora. Svi znamo, a valjda je i logično da je svakom autoru najvažnije to da njegova produkcija, znači, njegovo delo, njegovo stvaralaštvo ugleda svetlost dana. Kako će se to desiti i na koji način, da ne ulazimo sada u tehniku, tehničke detalje, ali te stvari treba prepustiti samom autoru.

Autori video programa su ti koji su najviše zainteresovani za svoja dela i oni sigurno znaju ili pretpostavljaju, možda nekada i pogreše, ali pretpostavljaju s obzirom na ono što su stvarali kako će to najefikasnije doći do ušiju, odnosno očiju ovih gledalaca i šire publike. Znamo da je reklamiranje, reklama autorskih dela video programa danas najjači i najveći finansijski izdatak kod samih tih stvaralaštva, ne ulazimo u one, hajde da kažem, duhovne elemente gde su ljudi mnogo toga dali sebe, potrošili sebe da bi stvorili neko delo i zbog toga ne treba zakon da se meša, odnosno zakonodavac ne treba da se meša u to kako će se dela stavljati na uvid javnosti, nego to treba da bude isključiva stvar autora, jer je to stvar koja se njega najviše tiče.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, član 6. ovoga Zakona o topografijama poluprovodničkih proizvoda govori o eventualnim sporovima koji mogu nastati prilikom zloupotrebe kod ovih topografija.

Ovde se kaže, recimo, u ovom članu da se prijava zbog ove zloupotrebe ne može podneti nakon proteka 15 godina od nastanka topografija. Znači, prijava, misli se na prijavu koja se podnosi nadležnom organu.

E, sad, tu i jeste problem. Ovde se pominje ovaj vremenski period, rok od 15 godina, ali iz zakona nigde se ne može jasno utvrditi tačan datum nastanka pomenute topografije. Tako da, to može stvarati velike zabune kod eventualnih sporova, jer u pitanju je jedna procesno-pravna materija gde ti vremenski rokovi moraju biti tačno definisani.

Ja sam zato svojim amandmanom tražio da se tačno, taksativno utvrdi nastanak, datum nastanka pomenute topografije, kako ne bi imali problema na eventualnim sporovima. Ovo tim pre što se radi o jednoj materiji, o topografijama, jer znamo da se tehnika ubrzano razvija i neki period od 15 godina, obično te topografije zastare, ali da ne dođemo u situaciju da vodimo spor o nečemu što je već zastarelo i čija komercijalna upotreba više nije isplativa i nešto što se gotovo ne koristi. Dakle, o tome se radi u ovom mom amandmanu.
Dame i gospodo narodni poslanici, nema ministra, ali dobro, mi ćemo nastaviti sa diskusijom po ovom zakonu.

Ja sam podneo amandman na član 5. predloga ovog zakona. Inače, ovaj član 5. govori o izradi studijskih programa, odnosno modula, odnosno govori o tome ko sve treba da učestvuje u ovoj izradi. I u zakonu se kaže da, između ostalog, treba da učestvuju i predstavnici poslodavca, što nije sporno.

Međutim, sporno je nešto drugo, što sam ja tražio svojim amandmanom. Iskustvo iz srednje škole, iz dualnog obrazovanja u srednjoj školi je pokazalo da su poslodavci apsolutno nezainteresovani za učešće u izradi studijskih programa i modula. I zbog toga sam amandmanom tražio da predstavnici poslodavaca mogu učestvovati u izradi studijskih programa i modula, ali samo onda ako to žele. U svakom drugom suprotnom slučaju, sama ta činjenica nametanja obaveze njihovog učešća u svemu ovome usporavaće i kočiće ovaj proces.

Ali, dobro, hajde da pretpostavimo da je Vlada bila u pravu kada je odbila ovaj moj amandman. Mi ćemo sad za nekoliko dana usvojiti ovaj zakon. Za osam dana posle toga on će biti objavljen u „Službenom glasniku“ i stupiće na snagu. I, pojavi se sad neki novi poslodavac, koji nije učestvovao u izradi ovih studijskih programa. Onda prema ovom bukvalnom tumačenju ovog člana zakona ispada da pošto nije učestovao u izradi studijskih planova i programa, da takav poslodavac neće moći ni učestovati u samom procesu dualnog obrazovanja.

Dakle, smatram da je ovaj moj amandman trebalo usvojiti, jer su to stvari sa terena, stvari koje je praksa dokazala, odnosno neke stvari je praksa i demantovala.

Mi stalno, ne samo ova Vlada, nego i sve druge vlade, uglavnom vrše reformu obrazovanja, ali sve te reforme nekako ili idu traljavo ili idu bukvalno u obrnutom pravcu.

Videli smo, imali smo i reformu u gimnazijama i ostalim srednjim školama, ali nikad se niko nije setio, recimo, da u matematičkoj gimnaziji uvede predmet nacrtna geometrija, jer ogroman broj gimnazijalaca koji završe matematičku gimnaziju posle se opredeli na studiranje na tehničkim fakultetima i nacrtna geometrija je jedan od krucijalnih predmeta za sve tehničke fakultete, ali o tome niko nije razmišljao.

Međutim, pošto ministar nije ovde, ja bih na ovaj način i završio ovo moje izlaganje.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovo o čemu su pričale uvažene koleginice Vukojičić i Kovačević je tako, ali samo u teoriji, a ja sam govorio o praktičnim stvarima i o praktičnim problemima koji se javljaju na terenu, jer sam na najdirektniji način inkorporiran u ovaj posao.

Nemam ništa protiv toga i slažem se sa time da poslodavci treba da učestvuju u izradi studijskih planova i programa, modula itd. Međutim, najveći broj poslodavaca koji želi da uzme učešće u sistemu dualnog obrazovanja, da li je to srednje ili visoko obrazovanje, nije spreman da uzme kompletno učešće. Znači, oni ne žele da šalju svoje zaposlene, čak i nemaju takve kadrove koji bi mogli da idu na edukaciju i kako bi mogli da učestvuju u tim programima. Oni su spremni da učestvuju u onom delu gde im trebaju određeni učenici ili određeni studenti. O tome sam govorio.

Inače, ovde je bilo reči o tome da je određeni broj, veliki procenat, 70 i nešto procenata, onih koji su završili srednje dualno obrazovanje našao posao. Jeste, to je tačno, ali nije našao posao zbog toga što je završio baš to dualno obrazovanje. Nalaze posao i drugi sa srednjem obrazovanje, jer uglavnom dualno obrazovanje se primenjuje kod onih zanimanja koja su deficitarna. Znači, oni su našli posao zbog toga što su u pitanju deficitarna zanimanja, a ne zato što su završili dualno obrazovanje. Danas u Srbiji ni jednog jedinog keramičar nema na birou i još mnoga druga zanimanja. Znači, u tome je suština.
Evo, kratko ću.

Pošto smo koleginica Žarić Kovačević i ja iz istog grada i pošto ona sumnja u moje tvrdnje koje sam ovde izneo, a što je praksa dokazala i pošto je ona pravnik i advokat, evo ja je pozivam da sa ugovorom koji sam ja ponudio mnogim poslodavcima u Nišu i koji su odbili da potpišu, da odemo zajedno i da im ona objasni zbog čega su to učinili. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 28. ovog zakona. Inače, ovaj član govori o kompetencijama mentora kod poslodavca i načinu obuke tih mentora kod poslodavca. Sada, ako bi za trenutak zanemarili činjenicu da smo protiv ovog zakona, da smo mi iz SRS protiv ovog zakona, mentor kao mentor je potreban u ovom zakonu. Međutim, način njegove obuke, način ocenjivanja njegovih kompetencija je apsolutno diskutabilan.

Naime, visokoškolskim ustanovama data su široka ovlašćenja kada je u pitanju ocenjivanje kompetencija mentora kod poslodavca i njihove obuke i onda, sa jedne strane, ispada ono što naš narod kaže – kadija te tuži, kadija ti sudi. Sada je pitanje kakvi će biti ti mentori, ako znamo da su pojedini fakulteti, odnosno visokoškolske ustanove ušle u sistem dualnog obrazovanja i njihov interes je da imaju studente, da imaju profit itd. i oni ocenjuju kompetencije tih mentora i vrše njihovu obuku. Naravno, njima će od kvaliteta tih mentora, reč je o mentorima kod poslodavca, biti važniji njihov profit, nego kvalitet tih samih mentora. Neko iskustvo i praksa uvek pokazuju da je ovo jedno od najkritičnijih mesta gde dolazi i gde može doći do različitih zloupotreba.

Zato sam mojim amandmanom tražio da se izbriše ovaj član, a da se ova materija uredi na jedan drugačiji način. Znači, nisam tražio da se ukinu mentori, jer mentori su potrebni, ali da se njihove kompetencije i način obuke vrše na jedan drugačiji način.
Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 10. ovoga zakona o regulisanim profesijama i priznavanju profesionalnih kvalifikacija.

I, ako se samo vratimo malo unazad videćemo da se ovaj zakon nadovezuje na jedan zakon koji smo nedavno usvojili u ovom parlamentu, a to je Zakon o nacionalnom okviru kvalifikacija u Srbiji, i ja neću da sporim da je Vlada imala i dobru nameru, jer mnoge stvari treba da se urade i sistematizuju na jednom mestu, da se otprilike zna šta je šta, ali ovaj zakon, kao što je lepo primetio moj kolega Dubravko Bojić, odnosi se pre svega na one profesije koje su korektne tamo na zapadu, a gde smo se mi, odnosno naša deca, naši studenti pokazali kao uspešni.

Pretpostavljam da bez obzira na sve ono što sa zapadom imamo saradnju, da oni nikada neće ispoštovati onaj reciprocitet koji bi trebalo da stoji u ovom zakonu, da one diplome i one profesije koje ovde postoje, a njima ne trebaju, oni će praviti veliki broj opstrukcija kako bi ometali te naše mlade ljude koji bi eventualno odlazili tamo. Ali, ovde nije u pitanju samo ono, hajde da kažem, puko inostranstvo, te zapadne zemlje, nego i zemlje iz regiona, kako se to sada zove ili bolje reći zemlje bivše Jugoslavije.

Ne može se sve urediti zakonima, bez obzira što vi stalno prepisujete evropske zakone, jer ne postoji ni jedan zakon koji može obuhvatiti sve nijanse stvarnosti. Stvarnost je ipak uvek nešto drugo i čovek nije u stanju da predvidi mnoge te stvari i mislim kao i ostale moje kolege da se ovaj zakon, pre svega, donosi zbog preporuke, pritiska, direktive ili kako već to da nazovemo, EU, iako moram da priznam neke stvari nije postojala loša namera da se ove neke stvari urede, jer danas imamo toliko zvanja, toliko diploma, toliko profesija da se niko živ ne može snaći u svemu tome, čak i unutar samog našeg obrazovanog školskog sistema, a ne još ako to uporedimo sa nekim obrazovanim sistemima, profesijama koje postoje izvana.

Inače, kod onih zanimanja, kod onih delatnosti gde su se ljudi pokazali kao uspešni, nije ni potrebno nikakvo priznanje. Našim vrhunskim sportistima ne treba nikakav papri od ni jedne ustanove da su vrhunski sportisti da bi mogli nastupati u nekim inostranim klubovima, jednostavno dovoljno je videti kako oni to rade i kako igraju i to je dovoljno da bi uspeli, odnosno da bi mogli da nastupaju i da rade u stranim državama. Tako je slično i sa našim uspešnim lekarima i ostalim zanimanjima.