Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj moj amandman indirektno se odnosi na formiranje centra za evidenciju i analizu haških presuda.

Imam utisak da Vlada ovo nije shvatila ili razumela na najbolji način, jer se radi o jednoj veoma važnoj stvari. Mi smo ovde od ministra čuli da postoje raznorazni instituti, kao što je Institut za modernu istoriju, savremenu istoriju, Institut za uporedno pravo. E sad, želeo bih da čujem od gospodina ministra da li će jedan od tih instituta čija je delatnost, hajde na neki način, kompatibilna sa ovim što je tražila SRS biti na neki način obavezan da i ovu stvar koju smo mi ovde tražili uvrsti u deo svog programa istraživanja i svog rada.

Na prvi pogled nekome ko nije direktno zainteresovan za ovakve stvari ovo izgleda, hajde da kažem, kao neka sitnica ili možda nečiji hir, ali verujte ovo je i te kako važna stvar, jer haške presude i sve ono što se dešavalo u zadnjih 20 godina u Hagu i te kako opterećuju svakog Srbina, i ne samo svakog Srbina, nego svakog građanina Srbije, bez obzira kojoj nacionalnosti pripada. Znači, ovo je jedan svojevrstan Damoklov mač nad glavama naših građana i zaista trebalo bi iznaći načina da se ova stvar uredi tako da se proučavaju te stvari i da se analiziraju i naravno iskustvo najdužeg haškog robijaša Vojislava Šešelja u tome sigurno će biti dragoceno kod izučavanja ovih stvari i kod ovog instituta.

Mi vidimo da u ovom, ne baš direktno u ovom predmetu, ali u nekim sličnim stvarima ima pomaka kod ove Vlade i kod ministra. Ministar je danas i pominjao formiranje muzeja genocida na Sajmištu i još neke stvari, što je svakako za svaku pohvalu, ali, kažem, i ovo je jedna vrlo važna stvar, pogotovo iz najnovije naše istorije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam ovim mojim amandmanom tražio da se skrate rokovi za donošenje podzakonskih akata.

Podzakonski akti čine, hajde da kažem, finalnu kariku u celom lancu, od ideje zakona, javne rasprave, donošenja i bez tih podzakonskih akata svaki zakon je neprimenjiv. Ovo je pogotovo bitno kada je u pitanju Zakon o nauci i naučnim istraživanjima. Sada nije ovde važno da li je taj rok šest meseci, kao što je predložila Vlada, ili 60 dana, kao što sam tražio ja, bitno je da se te stvari moraju uraditi kako valja i da to ne sme da bude kočnica što se tiče nauke i naučnog istraživanja.

Zamislite, možda je neki čovek uradio neko svoje epohalno delo i tamo zbog nekoga ko nije odradio, hajde da kažem, te neke trivijalne stvari, taj njegov pronalazak, izum itd, ne može da zaživi.

Ali, ti ljudi koji donose podzakonske akte, najčešće ima slučajeva da oni i ne razumeju o čemu se radi, pogotovo kada je u pitanju nauka, a kada čovek nešto ne razume, sve što čovek ne razume, to za njega predstavlja besmislicu. Od takvih ljudi se traži da rade svoj posao, da donose podzakonske akte. Od njih niko ne traži da, recimo, razumeju neke stvari iz oblasti nauke, da razumeju najnoviju verziju Ustrojstva sveta prema tzv. teoriji struna, od takvih se ne traži da znaju sa koliko cifara se može izraziti celokupna masa vasione, koji je to red veličina itd.

Što se tiče nauke, srpski narod ima tu sreću da mi odgovaramo svakoj oblasti od koje se traže povišene sposobnosti. Odatle i Nikola Tesla i Milanković i Pupin i još mnogi naši naučnici. Znači, jedan narod velikim čini da ga čine, pre svega, veliki ljudi. Kao što rekoh, mi imamo dosta takvih velikih ljudi. Zato je nauka od izuzetnog značaja, slobodno možemo reći i za naše društvo. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo Zakon o nauci i istraživanjima. Nije ni potrebno naglašavati, a slobodno mogu reći da se radi o jednom možda i najvažnijem zakonu uopšte u svakoj državi i svakom društvu. Međutim, danas se pogrešno misli da svi oni koji rade u naučnim institutima i koji se bave naukom, da su naučnici. To nije tako. Ozbiljna nauka i ozbiljni naučnici su nešto sasvim drugo.

Recimo, kada su Amerikanci rešili da naprave atomsku bombu, njihove specijalne službe krenule su u potragu po čitavom svetu za najeminentnijim fizičarima toga vremena. Pri tome su nudili sve moguće uslove i sve metode da bi te ljude sakupili na jedno mesto i kada su sakupili jednu kritičnu masu takvih ljudi rezultat znamo do čega je to dovelo, ili, sa druge strane, ovo je princip i danas kada je, recimo, u pitanju matematika. Matematička elita postoji samo zato što se u potražnji za vrhunskim matematičarima pretražuje čitavo čovečanstvo. Znači, ljudi sa svih kontinenata, svih socijalnih kategorija, u protivnom da nije tako, matematika bi vrlo brzo kao nauka došla u određene probleme.

Prava nauka, ima jedna izreka koja kaže, prava nauka se hrani mislima. Naučnici, govorim o pravim naučnicima, to su ljudi proročkog tipa. Oni svetu javljaju nešto čega do tada nije bilo. Odakle im takve ideje dolaze u glavu to niko živ ne zna. Recimo, tablica PSE Mendeljejevu se javila u snu, neke stvari, znači ključne stvari su se javile u snu. Planeta Neptun otkrivena je zahvaljujući proračunima francuskog naučnika Leverjea. Da ne govorim o Arhimedu koji je trčao ulicama Sirakuze i govorio „Eureka!“, što znači – pronašao sam. Znači, nauka je jedna ozbiljna stvar i glavne ideje, one vrhunske ideje se javljaju ili proviđenjem ili proračunima, ono što bi rekli, na vrhu olovke.

Hiljadama godina je izvor svetlosti bio plamen koji svi znamo predstavlja interakciju zapaljivog materijala i kiseonika. Svi su bili uvereni u aksiom da se drugačijim putem i drugačijim postupkom ne može dobiti svetlost. Čak, ljudi su pokušavali sve, možda su mogli zamisliti bezdimnu sveću, bezdimnu baklju itd, ali električnu sijalicu sigurno nisu mogli da zamisle. Došlo je vreme, pojavio se Edison, on je mislio drugačije, ponudio je svoj koncept dobijanja svetlosti. Za tadašnju stručnu javnost to što je ponudio Edison izgledalo je maltene kao glupost, počeli su da ga ismevaju. Međutim, Edison je istrajavao na svojoj stvari i dobio je hiljadu puta jaču svetlost nego što je to do tada bio slučaj.

Obično se dešava da umni ljudi, umni pojedinci, običnim ljudima ponekad ili vrlo često izgledaju smešni. Kada bi neki ozbiljan naučnik razgovarao sa nekim običnim čovekom i rekao mu da se bavi ozbiljnom naukom, taj običan čovek bi se rastao sa njim u uverenju da taj naučnik ima vrlo čudan biznis za današnje vreme, jer se te stvari tako gledaju.

Ljudi ne mogu da shvate da nešto ne mogu da shvate i nije se ni čuditi, jer običan čovek gledajući sunce koje se kreće i zemlju koja se ne kreće, teško može poverovati u proračune koji govore obrnuto.

Znamo da mišljenje ima isto svoju inerciju kao sve ostalo i tako, recimo, irski filozof Berkli, a znamo da po njemu nosi naziv jedan od najprestižnijih svetskih instituta u Kaliforniji. On je svojevremeno pokolebao čak i matematiku, kao kraljicu svih egzaktnih nauka. On je tvrdio da, ako je jedan puta nula jednako nula i ako je dva puta nula jednako nula, onda ispada da je jedan jednako dva. Naravno, tada je nađen izlaz da je zabranjeno da se množi sa nulom. Međutim, neki matematičari tvrde da nema nikakve logike u toj zabrani. Jednostavno, ta stvar je prihvaćena kao zdravo za gotovo.

Poznati austrijski matematičar Gedel, u 20. veku je dokazao i pokazao da čak ni matematika nije tačna nauka. Sad, neću da ulazim u detalje, to su stvari za iste one ljude koji se bave time.

Svaki sistem koji počiva na zakonima logike sadrži pretpostavke koje se oslanjanjem na tu istu logiku ne mogu ni dokazati, niti se mogu opovrgnuti. Rene Dekart je izrekao svoju čuvenu besmrtnu misao – mislim, dakle postojim. Ali, čak i on nije odgovorio na neka ključna pitanja, nije odgovorio na pitanje odakle to mišljenje dolazi. Tako da, i njegove ideje nisu dovedene do logičnog završetka.

Ako sve ovo, o čemu sam ovde govorio, imamo u vidu, onda možemo tvrditi da su stvari još mnogo složenije nego što je to i Dekart samo postavio. Dakle, sve čega se dotaknemo može se dovesti u određenu sumnju, u pitanje počevši od samog postojanja Boga, pa zaključno sa matematikom o kojoj sam ovde govorio.

Naravno, u samoj matematici, osnovi matematike su aksiome, a znamo da se smatra tamo da su aksiome takve stvari kojima nisu potrebni dokazi. Ali, nešto čemu nije potreban dokaz, to je već jedna druga oblast, to je već vera. Sad, ovde imamo jednu situaciju da bukvalno iz oblasti nauke, fizike prelazimo u oblast metafizike. Metafizički zakoni ne mogu biti jasni baš kao, recimo, što su to matematički i tu postoje velike nedoumice i kod samih naučnika, naravno ne govorim o običnim ljudima.

Sve najvažnije u ljudskoj istoriji desilo se suprotno logici i ima mnogo takvih primera. Ni jedna logika ne može dokučiti na koji način genijalci ostvaruju svoje planove, na koji način dolaze do nekih stvari koje su otkrili.

Evo, recimo, samo jedan primer. Svi smo čuli i svi znamo za Kalašnjikova, naučnika i čuveni njegov automat „kalašnjikov“. Dok su se u to vreme svi konstruktori takmičili u tome da se smanje zazori, da naprave što preciznije oružje, Kalašnjikov je krenuo obrnutim redom, on je povećavao zazore između tih delova, funkcionalnih delova i došlo se do toga da je napravio najbolje oružje svog vremena.

Dakle, praksa pokazuje, i to mnogo puta pokazuje, da sam mnoge stvari i da se sve ne može racionalno objasniti, osim toga pokušao je racionalno objašnjenje nekih stvari, ne objašnjava, nego čak naprotiv, neoprostivo uprošćava i izvrće sam rezultat.

Leptir uopšte ne liči na gusenicu, iako znamo da je nastao od gusenice. Dakle, mnoge stvari u samoj nauci zalaze i sa one druge strane, sa one paradoksalne strane, ali upravo tamo, upravo sa te strane se rađaju najveće ideje i najveće i najvažnije stvari u ljudskoj istoriji. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo Izveštaj o radu Fiskalnog saveta za 2018. godinu. Kada se malo pogleda detaljnije ovaj izveštaj može se doći do nekih zanimljivih činjenica koje nije moguće naći na nekom drugom mestu.

Fiskalni savet je po definiciji nezavisno telo koje za svoj rad odgovara samo Narodnoj skupštini Republike Srbije. Koliko se ja sećam gospoda iz Fiskalnog saveta su prvi put ovde pred nama narodnim poslanicima i sada me interesuje šta je sprečavalo vas, odnosno predstavnike Fiskalnog saveta da se do sada nađu pred narodnim poslanicima.

Inače Fiskalni savet je telo koje u svom radu mora da se rukovodi nekim fiskalnim principima i njihova uloga je, ima više toga, ali njihova uloga se može svesti na tri osnovne stvari. Prva je da se ustanovi odnos javnog duga prema BDP, druga je stvar da se ustanovi odnos plate prema BDP i odnos penzija prema BDP.

Naravno, vi ste pedantno u ovom izveštaju koji ste dostavili nama narodnim poslanicima ovde dali te parametre i ono što mene interesuje, vidimo da je iznos plata u odnosu na BDP negde oko 9%, a odnos penzija u odnosu na taj isti BDP negde oko 11%.

Ako ovo uporedimo sa nekim prethodnim vremenima možemo videti i zaključiti da je ovde zaista došlo do određenih pomaka u odnosu na ono vreme kada su ovu državu vodili neki drugi, međutim, nikako ne smemo shvatiti da je stanje dobro. Naprotiv, imam mnogo toga što može da se zameri i vama iz Fiskalnog saveta i naravno, ljudima koji vode ovu državu.

Svi ovi podaci koji ovde imamo baziraju se na nekim statističkim istraživanjima, a znamo svi da statistička istraživanja nisu uvek baš najpouzdanija. Statistika nije baš uvek najpouzdanija nauka. Ima ona izreka koja definiše statistiku, kaže – „Statistika je tačan zbir netačnih podataka“. Tako da, uvek i ove podatke koje ovde imamo moramo uzeti sa rezervom.

Ideja da se uvede red u fiskalne oblasti je naravno dobra ideja i mi to pozdravljamo, mi iz SRS to pozdravljamo, i pozdravljamo ovo što je gospodin Pavle Petrović rekao ovde da što se tiče završnog računa budžeta na kojem mi neprestano insistiramo da će se i o toj stvari ubuduće i te kako voditi računa, jer sam budžet bez završnog računa budžeta ne znači mnogo, jer jednostavno nema načina da se utvrdi kako se troši novac. Inače, kad je u pitanju novac, tu postoji jedna izreka koja kaže – „Tamo gde je novac, tamo je uvek neka zamka“.

Videli smo u ovom izveštaju da se govori i o reformi javnih preduzeća sa osvrtom na Železnice Srbije, gde je jedino došlo do određenih transformacija, neću baš da ponavljam šta se sve tamo desilo.

Takođe smo iz ovog izveštaju videli, koji ste nam dali ovde, kada je u pitanju javno preduzeće "Elektroprivreda Srbije", da tu postoje određeni problemi koje ste ovde naveli i koje mi svi znamo, i običan čovek i običan građanin. Znači, tamo imamo prekomeran broj zaposlenih, znamo da postoje gubici pri prenosu i transportu energije i znamo da su plate u tom javnom preduzeću iznad onih prosečnih plata u ostalim sektorima Srbije.

Ako sa druge strane znamo da, nažalost, veliki broj građana Srbije živi u dosta teškim okolnostima i na granici egzistencije, to je jedan od najvećih problema sa kojim se naše društvo susreće.

Ono što je pozitivno i što želim da pohvalim je činjenica da se polako vraća poverenje u fiskalni sistem Srbije. Zaista, to je stvar za svaku pohvalu. Poverenje u fiskalni sistem je jedan od glavnih stubova na kojima počiva fiskalni sistem svake države, jer bez poverenja u fiskalni sistem, u banke, tu bi došlo do velikih turbulencija, do velikih problema, što bi uzdrmalo ne samo državu i sistem kakva je naša, nego i mnogo jače, ozbiljnije i veće države nego što smo to mi.

Iz tog razloga, poverenje u finansijski sistem je od izuzetnog značaja i, na svu sreću, kao što vidimo, to poverenje se polako vraća. Ono, naravno, nije još na onom nivou na kojem bi trebalo da bude, ali, jednostavno, ipak tu postoje određeni pomaci.

Iskoristio bih ovde priliku i prisustvo gospodina Pavla Petrovića da ga pitam da li je u nadležnosti, u ingerenciji vašeg Fiskalnog saveta, da li su u nadležnosti provizije koje određene banke zaračunavaju za određene transakcije? Naime, i sam sam ovih dana, tačnije juče, imao potrebu da uplatim neki simboličan iznos, ne ovde kod nas nego u jednoj od susednih država, odnosno bivših republika SFRJ i mnogi građani Republike Srbije imaju tamo i rođake i prijatelje itd. i imaju često potrebu da uplate neke iznose po osnovu ostavinskog postupka ili, jednostavno, ima ljudi koji imaju roditelje u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, pa i u Crnoj Gori, gde treba da im uplate račune za mobilne telefone. Pošto platni promet ne funkcioniše, ili ne funkcioniše na onaj način kako to običan čovek pretpostavlja da treba, eto, ja sam imao priliku da recimo za neki simboličan iznos od nekih 10-15 evra jedna banka, mogu da vam kažem i koja je u pitanju, tražila je proviziju 3.400 dinara. Znači, da bi uplatili 10 ili 15 evra, provizija je skoro 30 evra. U pitanju je "Unikredit" banka. Da li je to u vašoj nadležnosti i da li nešto može da se preduzme po tom pitanju, da bi se te stvari nivelisale? Jer, zaista, veliki broj građana Srbije ima potrebu da vrši te novčane transakcije sa bivšim državama SFRJ i u pitanju su uglavnom simbolični iznosi, a provizije su izuzetno velike. Hvala.

Jel možete vi da se, kao Fiskalni savet, svojim autoritetom, što kaže kolega Mirčić, založite kod Narodne banke da se ipak te stvari dovedu u neku razumnu meru? Jer, nije logično i nije normalno da, recimo, za neki iznos, platite dva ili tri puta veću proviziju nego što je sam iznos.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 3. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o glavnom gradu.

Gledajući ovaj zakon, najvažnije je ono što se iz toga vidi, da se zakon donosi iz razloga što pojedine odredbe zakona koje se odnose na nadležnosti glavnog rada nisu dovoljno precizne, nisu dovoljno jasne i ne daju mogućnost nosiocima vlasti u glavnom gradu da reaguju na pravi način. Ovo je uglavnom tačno, međutim, problem ovog novog Predloga zakona je u tome što i ovaj novi tekst Predloga zakona takođe ima odredbe koje su apsolutno nejasne. Neke su nelogične, čak ima i stvari koje su međusobno kontradiktorne.

Ovo o čemu govorim se posebno odnosi, kada su u pitanju komunalna mreža, rekonstrukcija komunalne mreže, njena izgradnja, cena itd. Tako se na jednom mestu u zakonu kaže da vršilac komunalne delatnosti je dužan da obezbedi razvoj, zaštitu i održavanje komunalnih objekata. Nisam siguran da je ovo baš najbolje, najsrećnije rešenje, jer praksa kao i mnogo puta do sada će demantovati ove stvari.

Naravno, svi mi znamo da svaka država u svetu, pa i država Srbija ima svoj glavni grad. Glavni grad je nešto što je posebno. Glavni grad je po pravilu i najveći grad u jednoj zemlji, mada znamo i sami da ima drugačijih situacija. Ima mnogo država gde najveći grad nije glavni grad, nego su administrativna sedišta neki drugi gradovi i to se donosi iz nekih strateških razloga.

Zato smatram da ovaj amandman koji sam podneo u ime SRS treba razmotriti i prihvatiti, jer sigurno će poboljšati tekst ovog zakona. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 7. Predloga ovog zakona. Ono što želim da kažem je da Beograd nije samo glavni grad onih ljudi koji žive u njemu, dakle Beograđana, nego je Beograd glavni grad i svih nas koji živimo u ostalim delovima Srbije i jednako smo ponosni na taj grad, tako da tu mislim da nema dileme kod nijednog čoveka.

Ali, ono što je bitno za ljude koji ne žive u Beogradu je sledeća činjenica. Znači, nas ne interesuje toliko da li će ova ili ona ulica imati asfalt, kanalizaciju, itd, pretpostavljam da je to stvar koja se tiče Beograđana, za nas iz unutrašnjosti je važnije nešto drugo.

Ovoga trenutka mi imamo situaciju da se ne zna da li Beograd ima ili nema Železničku stanicu. Vidimo da će uskoro biti izmeštena i autobuska stanica zbog izgradnje „Beograda na vodi“. Naravno, nemam ja ništa protiv toga što se gradi „Beograd na vodi“, čak mislim da je to jedna dobra investicija, bez obzira koliko ovi iz nekih stranaka, koji su ranije vladali Beogradom, to napadaju.

Ali, znam da ljudi, recimo, imaju problem, koji putuju vozom iz unutrašnjosti, iz Ništa, sa juga Srbije i drugih delova, jednostavno bukvalno su sada oni odsečeni od svih komunikacija i ne mogu da putuju vozom. Znači, ta železnička stanica, autobuska stanica i druga infrastruktura saobraćajna je nešto što se tiče celokupnih građana Srbije i koliko vidim nešto se ništa ne preduzima, barem nešto konkretno na tom planu. Ni od koga još uvek nisam čuo šta će biti sa tim stvarima, a verujte da je to ono što interesuje mnoge građane Srbije, pogotovu one građane iz unutrašnjosti. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je ko zna po koji put da sam skupštinskom sazivu podneo Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o udžbenicima. Međutim, kao što vidimo i dalje nema odgovora na ovo pitanje, i ako problem sa udžbenicima odavno postoji, a u poslednjih nekoliko godina taj problem je kulminirao.

Naime, imamo situaciju da udžbenike piše svako, izdaje svako i svako vrši njihov odabir. Mi u SRS nismo za to da u ovoj oblasti vlada monopol, ali jednostavno ovde mora da se zna neki red. Sada imamo situaciju da glavnu reč ovde vode izdavači iz Hrvatske i Slovenije. Ako, nam Hrvati i Slovenci pišu udžbenike iz istorije i udžbenike iz nacionalne kulture, onda znamo svi čemu to vodi.

Dakle, pogotovo kada su u pitanju udžbenici koji obrađuju teme iz nacionalne istorije i nacionalne kulture, tu mora da se otvori četvoro očiju i takvi udžbenici moraju da prođu kroz mnoge kontrole da bi došle pred učenike. Pred one koji ih koriste.

Naime, udžbenici su nešto sa čime se prvi put susreću naši učenici. To sa čime se prvi put susreću, šta pročitaju to im ostaje urezano za ceo život. I svima nama, starijima koji smo u ozbiljnim godinama još uvek ne mogu se izbrisati iz pamćenja neke odredice, neki elementi iz onog komunističkog vremena, iz one komunističke ideologije. Ono što sada naši mladi naraštaji uče, iz slobodno da kažem pogrešnih udžbenika, takođe će ostaviti neke trajne posledice na njih. Dakle, ovde mora da vlada neki red, jer ne može se ovo prepustiti slučaju.

Ja sam ovim zakonom tražio da se sankcionišu svi oni u čijim se udžbenicima nalaze odrednice koje vređaju i nacionalnu kulturu, nacionalni identitet i jednostavno javni moral i tako dalje. Ja sam na nekoj od prethodnih saziva i govorio i pokazivao kakvih sve udžbenika imamo. Neću to više da činim, ali ovde mora da vlada red.

Mogu i da pohvalim, recimo jednu stvar. Skoro sam video da u jednoj niškoj gimnaziji, jedan roman, jednog savremenog niškog pisca, naravno neću da govorim ime, da ne bi ispalo da nekoga ovde reklamiram, zaista jednog savremenog, odličnog niškog pisca ušao je u lektiru, uvršten je u lektiru, ali isto takođe znam da u Nišu ima autora iz udžbenika istorije koji su napisali izvanredne udžbenike, međutim to još uvek nije uvršteno

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima. Ovo je jedna vrlo važna i značajna tema koja se tiče bukvalno svakog čoveka, svakog vozača i onoga ko nije vozač. Mogu da kažem da u ovom zakonu postoje određene nedoslednosti, nelogičnosti, kontradiktornosti koje su, a praksa je to pokazala bile uzrok saobraćajnih nezgoda, pa čak i nezgoda sa smrtnim ishodom.

Radi se o famoznom članu 47. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, stav 7. koji je kontradiktoran i nedorečen i na osnovu kojeg se ne može jasno i precizno utvrditi i ustanoviti ko ima prednost na raskrsnicama. Ovo se posebno odnosi na one slučajeve kada dođe do neke saobraćajne nezgode i onda se ne može utvrditi krivac saobraćajne nezgode.

Onda imamo situaciju da stručnjaci iz pravne struke to tumače na jedan način, stručnjaci i veštaci iz oblasti saobraćaja to tumače na drugi način i ti sporovi se odvijaju u nedogled.

Dobro je što se prave auto-putevi, što se završavaju auto-putevi i što je u planu i izgradnja novih puteva, ali ako to nije propraćeno sa formalne strane pozitivnim propisima koji će pored toga što se prave putevi, omogućiti i bezbedniji saobraćaj na drugi način, onda neće biti mnogo velike vajde od toga.

Nažalost, mi smo svedoci da je u samo zadnjih mesec dana bio veliki broj saobraćajnih nezgoda sa smrtnim ishodom, evo sada pre nekoliko dana je umrla šesnaestogodišnja devojčica u Nišu. To je osma žrtva one tragične nezgode kada je autobus „Niš ekspresa“ i voz se sudarili na pruzi. Zaista, mislim da ovaj moj predlog zakona ne košta ništa, samo treba dobra volja da se pogleda ovaj član, da se preformuliše i makar u tom delu, u jednom malom promilu da se spreče i umanje posledice sa negativnim ishodom. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 96. predloga ovog zakona. Znamo svi da se radi o sprečavanju korupcije. Želim ovim povodom da kažem da je korupcija večiti problem koji je bio prisutan u svim vremenima, svim režimima i da ga je nemoguće eliminisati u potpunosti.

Postavlja se sada pitanje, kako se boriti protiv nečega, za šta smo unapred svesni da se ne može u potpunosti eliminisati? Postavlja se jedan logičan odgovor, a to je, ako znamo da nešto ne možemo eliminisati, onda se moramo truditi da to nešto, ma o čemu da se radi, svedemo na najmanju moguću meru.

Kada je u pitanju korupcija, kako se boriti ovde? Evropskim zakonima? Ja čisto sumnjam da se evropskim zakonima koje je donela još prethodna vlast, a ova samo nastavlja, može boriti protiv korupcije, čak mislim naprotiv da je doslovna primena nekih evropskih zakona u našim okolnostima, da daje suprotan efekat.

Korupcija je na ovaj način podignuta samo za nekoliko nivoa, nekoliko stepenica više i, recimo, imamo situaciju da se sada najveća korupcija dešava tamo gde je to nemoguće otkriti.

Znamo da se kod svih velikih poslova gde se vrti veliki novac raspisuju tenderi, a tenderi se nameštaju tako da se unapred zna ko će biti ponuđač, kupac, izvođač itd. i tu je najveća korupcija, a to su te tzv. evropske vrednosti.

Gogolj je svojevremeno pisao - ako jednom lopovu dodelite jednog stražara, dobićete dva lopova. Znači, moramo se malo distancirati od ovih evropskih zakona i potražiti neka komparativna iskustva na nekom drugom mestu. Kina kao država je spremna za to. Kina je zemlja koja se bori uspešno protiv korupcije. Naravno, ni tamo je ne mogu sprečiti. Recimo, za Kinu je karakteristično da su oni svoje ministarstvo pravde oduvek zvali ne ministarstvo pravde nego ministarstvo kažnjavanja. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam podneo amandman na član 16. Predloga Krivičnog zakonika, i možda će se nekom učiniti da moje kolege i ja iz SRS preterujemo kada je ovo u pitanju, međutim, to zaista nije tako, jer se radi o jednoj veoma ozbiljnoj stvari.

Ova stvar o kojoj ovde govorimo može imati dugoročne posledice po srpski narod, pa čak možda i za nekoliko vekova unapred. Genocid je ozbiljna stvar, to je teška reč i po svim međunarodnim konvencijama je jasno šta je genocid i ako se vidi šta se dešavalo na području Srebrenice, niko neće negirati zločin, niko normalan ne može da ne negira zločin, ali nije u pitanju bio zločin genocida.

Dakle, moramo biti svesni da srpski narod živi u okruženju koje podržavaju zapadne svetske sile i čiji su interesi sukobljeni sa interesima srpskog naroda.

Vidimo da su ovih dana i Šiptari doneli nekakvu rezoluciju, i oni žele da tvrde da je i tamo bio genocid, i ako mi pređemo tek tako preko ovoga, ko zna šta se sve može desiti u perspektivi.

Ova stvar o forsiranju genocida je direktno uperena protiv Republike Srpske i naroda u Republici Srpskoj, a srpski narod u Bosni i Hercegovini je herojski narod koji je izborio pravo na svoju slobodu i pravo na svoju državu, i niko nema pravo da mu spočitava tako nešto.

Dakle, treba da odgovaraju svi oni koji tvrde da se desio genocid, jer svima je jasno da genocida nije bilo, zločina jeste bilo, zločin treba osuditi sa svih strana, ali nije u pitanju genocid. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo finansijske ugovore i sporazume između Republike Srbije i različitih banaka.

U pitanju je kineska Eksport – Import banka, Evropska investiciona banka, Međunarodna banka za obnovu i razvoj i Banka za razvoj Saveta Evrope. Za mene je najinteresantniji ovaj ugovor između kineske Eksport – Import banke i Vlade Republike Srbije i najviše ću govoriti o tome. Do duše postoje tu dva ugovora. Jedan se odnosi na izgradnju puta E763, tačnije deonicu od Preljine do Požege, dok se drugi odnosi na modernizaciju i rekonstrukciju železničke pruge od Novog Sada do Subotice.

Ja ću se u svom izlaganju najviše skoncentrisati na ovaj ugovor koji se odnosi na izgradnju auto-puta E763, odnosno deonicu Preljina-Požega, a o ovom drugom ugovoru koji se odnosi na modernizaciju i rekonstrukciju pruge Novi Sad-Subotica, govorio je podobro i iscrpno moj kolega Mirčić.

Pozitivno je to što se ovi aranžmani realizuju sa kineskom bankom, jer su se Kinezi do sada pokazali kao sigurni i pouzdani partneri. Sa druge strane, svi znamo da nam je Kina istinski prijatelj i danas u današnjem svetu, u svetu u kome živimo prava je privilegija imati takvog prijatelja kao što je to Kina. Ovo se odnosi i na politički i na razvojni aspekt.

Znamo da je Srbija deo globalnog projekta "Jedan pojas, jedan put" i pošto je Kina pokretač tog projekta i finansijer, to je ujedno i velika šansa za Srbiju. Građevinska operativa za sobom povlači najveći deo ostalih delatnosti i na taj način se vrši upošljavanje novih kadrova, a ujedno dolazi i do rasta BDP.

Ne možemo da kažemo da se u Srbiji ne radi mnogo toga, ali mislim da se ministarska Mihajlović preterano hvali nekim svojim uspesima, a stvari baš i ne stoje onako kako ona želi da nam prikaže ovde.

Konkretno, kada je u pitanju Koridor 11, odnosno auto-put E736 Beograd-južni Jadran, stvari nisu baš onakve kako se ovde prikazuje. Od ukupno 285 km tog korodora koji prolazi kroz Srbiju, imamo sledeću situaciju. Komletni radovi završeni su samo na deonici Ljig-Preljina u dužini od 40,3 km. Što se tiče ostalih deonica, situacija je sledeća. Navešću po deonicama kako smo dobili u materijalu, da znaju građani Srbije. Deonica Ljig-Lajkovac dužine 24 km - radovi su u toku, deonica Lajkovac-Ub dužine 12 km - radovi su u toku, deonica Ub-Obrenovac dužine 26 km - radovi su u toku i najbliža deonica do Beograda, deonica Obrenovac -Surčin dužine 17,6 km - radovi su počeli sada 1. marta.

Dakle, vidimo da na ovom koridoru ima i te kako još mnogo toga da se radi. Do duše, moramo priznati da se auto-putevi grade po proceduri koju zahtevaju tehničko-tehnološki uslovi, gde se istovremeno radi više deonica. Sada, u toku izgradnje tih deonica, nailazi se na različite probleme i jednostavno nije ni moguće istovremeno završavanje tih deonica, a pogotovo ako znamo da različite deonice izvode različiti izvođači i može se desiti da ti izvođači uđu u problem, što smo imali slučaj u nekim situacijama.

Konačno smo dočekali da se ovih dana završi napokon južni krak Koridora 10. najavljuje se njegovo otvaranje i pošto se radi o jednom zahtevnom projektu zaista, završavanje južnog kraka Koridora 10 je za svaku pohvalu. Međutim, kada je u pitanju istočni krak Koridora 10, tu je situacija nešto drugačija i tu je situacija za svaku kritiku.

Imamo slučaj da još ne otvorena deonica ovog istočnog kraka Koridora 10 od proseka prema tunelu Bancarevo put još nije otvoren, a on je počeo da propada iako nijedan automobil, čak ni ljudska noga nije kročila tim putem, a taj deo gde propada je završen pre neke dve godine.

Tunel Bancarevo i deonica od Bancareva prema Crvenoj Reci je posebna priča. O tom delu istočnog kraka Koridora 10 gotovo da nema nikakvih informacija u javnosti i gotovo da se ništa ne zna, iako je samo praktično ta deonica ostala da se završi taj istočni krak Koridora 10. Nezvanične informacije do kojih sam došao govore da na tom delu istočnog kraka Koridora 10 postoje veliki tehnički problemi i kod izgradnje tunela i dalje prema deonici Crvena Reka.

Mene kao čoveka koji živi u tom kraju, čoveka koji odlično poznaje taj kraj i koji poznaje taj reljef, ovo i ne čudi. Naime, znamo za onu izreku – što se grbo rodi vreme ne ispravi, i ovaj tunel Bancarevo dužine od nekih 700 metara, apsolutno je bio nepotreban. U tome se slažu mnogi stručnjaci. Postojala je logičnija varijanta da se tunel elegantno izbegne uz mala i neznatna odstupanja od sadašnje trase. Evo, čak šta više, imamo situaciju da je najviša tačka tunela za pet metara višlja od alternativne varijante koja bi bila bez tunela.

Ja ovde imam, sada ne znam koliko će to kamera da prikaže da se vidi, znači, evo, ulaz u tunel je visine 530 metara, a alternativna varijanta je znači preko prevoja za pet metara niža. Ono što je najvažnije, tu se radi o terenu koji je apsolutno nenaseljen, znači nema ni oranica, ni njiva, sve su pašnjaci i neke druge stvari.

Ja znam da projektovanje ove trase, ovog dela, ovog tunela nije vršeno u vreme ove vlasti, ali naravno uz neka manja preprojektovanja moglo se doći do toga da se ove stvari preprojektuju i da se tunel izgradi i sigurno da se tunel zaobiđe i sigurno bi već ovog trenutka, da je to učinjeno, Koridor 10 istočni krak bio gotov. Ali, znate kako to ide, čovek ponekad postupa i suprotno zdravom razumu i teško mu je da prizna svoju zabludu.

Što se tiče ovog Moravskog dela koridora i o tome je bilo dosta reči, znamo svi da je u današnje vreme istočna i zapadna Srbija, da su potpuno saobraćajno odsečene. Nemamo auto-put, pruga i železnica takođe ne funkcioniše, pruga od Stalaća do Kraljeva i prema zapadnoj Srbiji takođe nije u funkciji i zaista ovde postoji jedna velika potreba da se ovaj koridor uradi. Ali, opet videli smo da pomenuta gospođa Mihailović, ministarka zadužena za infrastrukturu, mimo svih propisa i mimo znanja Vlade sama pravi neke aranžmane sa američkom firmom i sklapa ugovore koji su apsolutno nepovoljni i koji iznose višestruko skuplje nego da je to slučaj sa nekom drugom firmom.

Svi smo se ovde složili i možemo se složiti oko toga da su Kinezi i kineske firme najpogodnije i najpovoljnije kod izgradnje auto-puteva i ostalih infrastrukturnih objekata, a to smo se mogli ovde uveriti i kod izgradnje ovoga takozvanog kineskog mosta preko Dunava koji je izgrađen u rekordno kratko vreme i vrlo kvalitetno.

Na kraju, želim da podsetim vlast da postoji i istočna Srbija. Znači, istočna Srbija od Kladova, Negotina, Bora, Zaječara, Knjaževca i taj deo. To možda jeste najnenaseljeniji ili najređe naseljeni deo Srbije, ali teritorijalno je veliki prostor i zaista i tamo žive naši ljudi, naši građani i apelujem na vlast da posveti pažnju i tim građanima i tom delu Srbije. Hvala.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o udžbenicima sa predlogom da se uvrsti u dnevni red ove Skupštine.

Problem sa udžbenicima odavno postoji, međutim on je u poslednje vreme nešto izraženiji, jer imamo situaciju da udžbenike piše svako, izdaje svako i svako vrši njihov odabir. Mi nismo za to da u ovoj oblasti vlada monopol jedne izdavačke kuće, ali u svakom slučaju mora ovde da postoji neki red.

Ovo je posebno važno kada su u pitanju udžbenici koji obrađuju nacionalnu istoriju i nacionalnu kulturu. Mi imamo društvenu klimu gde se neke stvari, moram da priznam, malo popravljaju, ali to još treba pretočiti u udžbenike. Danas se slobodno, jasno i glasno govori o našim herojima sa Košara, ali tih stvari još uvek nema u udžbenicima. To bi trebalo da se nađe u udžbenicima istorije, jer ti heroji sa Košara su ostvarili isti podvig kao što su recimo branioci Beograda pre nekih sto godina i mislim da su ti heroji sa Košara apsolutno zaslužili da se nađu u našim udžbenicima. Kao što, recimo, znamo da se NATO agresija do skora zvanično zvala NATO kampanja i sada su stvari nazvane svojim imenom.

Mi imamo udžbenike koji na najeklantantniji način vređaju javni moral običnog čoveka i zaista mislim da je nedopustivo da se takve stvari više nalaze u udžbenicima. Ako se ovoj stvari ne posveti veća pažnja, u perspektivi, u neko dogledno vreme koje i nije u tako dalekoj budućnosti, imaćemo zaista velike probleme, jer znamo da Šiptari sa Kosova već svojataju srpsko kulturno nasleđe kao što je Pećka patrijaršija, Gračanica i da ne nabrajam sve naše manastire. Ili, recimo, sa druge strane imamo situaciju da u Hrvatskoj sve ono što je izdato na latinici smatraju hrvatskim kulturnim nasleđem. Tako recimo može da se desi, ukoliko budemo neoprezni, da sabrana dela Dobrice Ćosića, najvećeg srpskog pisca, koja su izdata na latinici, proglase se kao hrvatsko kulturno nasleđe.

Dakle, ovo je zaista jedna ozbiljna stvar i vlast mora učiniti sve da ovome posveti potrebnu pažnju. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo na dve prethodne sednice ove Skupštine imali zakone, razmatrali zakone koji tretiraju problematiku iz oblasti saobraćaja. Imali smo na pretprošloj sednici upravo ovaj zakon koji sam podneo, to je Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima, ali ova stvar koju sam predložio u mom zakonu, kao dopunu ovog dnevnog reda, niko nije uzeo u obzir.

Na prošloj sednici smo takođe imali jedan drugi zakon koji tretira saobraćaj na putevima, prevoz putnika u drumskom saobraćaju i neke amandmane koje je podnosila SRS koji su zaista bili smisleni i konkretni Vlada nije uzela u obzir.

Ovde konkretno predlogom ovog mog zakona tražio sam da se u kontroverznom članu 47. stav 7. Predloga zakona o saobraćaju na putevima izmeni taj član, iz prostog razloga što je on nedorečen i kontradiktoran. Naime, doslovnim i doslednim tumačenjem stava ovoga zakona ne može se jasno utvrditi ko ima prvenstvo na raskrsnicama. Naime, tamo stoji jedna odrednica ukoliko je upaljeno žuto svetlo da važi pravilo desne strane i pravilo levog skretanja, a to treba da važi tek onda kada se pre toga pomenu saobraćajni znaci koji naravno određuju prvenstvo saobraćaja na putevima.

Imali smo nekoliko, ja znam za nekoliko, možda i više, situacija gde je upravo baš zbog ove nedoslednosti i nedorečenosti u zakonu došlo do saobraćajnih nezgoda, a veštaci iz oblasti saobraćaja i naravno ljudi iz pravne struke nisu mogli jasno da utvrde o čemu se radi i ko je vinovnik, odnosno krivac ove saobraćajne nezgode.

Zaista apelujem na ovu vlast da ovu stvar uzme u razmatranje, pogotovo što vidite da nažalost u poslednje vreme imamo velikih problema što se tiče saobraćaja na putevima. Nažalost, mnogi naši ljudi ginu. Imali smo nedavno i za uskršnje praznike, znate svi, pet poginulih na putu kod Kuršumlije, tako da ova stvar nije za igranje. Ovo je stvar gde treba izmeniti samo jednu rečenicu ili redosled reči, kako bi se rešio problem barem u ovoj oblasti. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, na prvi pogled ovo je jedan standardan zakon koji važi u svakoj civilizovanoj zemlji i ovde ne bi trebalo da bude ništa sporno. Međutim, nažalost država Srbija je u jednoj specifičnoj situaciji, gde imamo situaciju da se određeni deo naše populacije, naših građana osećaju strancima u svojoj zemlji. Protiv svoje volje proglašeni su strancima u sopstvenoj zemlji, naravno reč je o našim sugrađanima na KiM.

Da ne govorim o našim sunarodnicima iz bivših jugoslovenskih republika kojih je takođe ogroman broj. O tome su govorile moje kolege. E, sada prilikom donošenja ovog zakona moralo se voditi računa o tim našim građanima, ali koliko vidim, odnosno iz Predloga zakona to ne može da se zaključi.

Imamo i još druge neke apsurdne situacije, imamo situacije da se neki naši građani ponašaju kao da su stranci ovde, odnosno da državu Srbiju ne priznaju kao svoju zemlju. Evo najnoviji primer u Bujanovcu koji je de fakto i de jure pod kontrolom države Srbije, direktor Kulturnog centra u Bujanovcu samovoljno zabranjuje prikazivanje filma i vlast ništa ne reaguje, pravi se nema kao da se to ništa nije desilo. Pa to je zaista jedan skandal nad skandalima, ali nisam čuo reakciju nikoga šta će se desiti u tom pogledu.

Dalje, u nekim našim ministarstvima kao što je Ministarstvo odbrane imamo kancelarije NATO pakta koji tu rade i pod kojim uslovima i zbog čega su oni baš tamo, ako već mora takva kancelarija da postoji, a mi smo u SRS izričito protiv toga, onda svakako to je nešto što ne sme da se nađe u prostorijama nadležnog ministarstva. Hvala.