Samo kratko o amandmanu mog kolege, gospodina Duvnjaka. Studenti su posebna kategorija u svakom društvu, sa specifičnim željama, i bez obzira što je u današnje vreme izvršena decentralizacija visokoškolskih ustanova, što su se fakulteti i visoke škole  približile svim okruzima u Srbiji, to ne mora da znači da je studentima nešto bolje nego u prethodnim vremenima.
Naime, s jedne strane gledano, mislim da studenti imaju, takođe, velike probleme. Jer, ne zaboravite, veliki broj studenata je prinuđen da radi da bi platio školarine, da bi platio stanarinu, hranu i sve ostalo. Zaista moram da kažem da današnji studenti su u težem položaju, nego recimo kada je to bilo u moje vreme i u vaše vreme, gospodine Obradoviću, trebalo bi da se malo povede računa o tome.
Takođe poznajem slučajeve gde je bilo nelegalnog izbora članova studentskog parlamenta iz grada iz kojeg dolazim, iz Niša, ali ne bih ovom prilikom da navodim niti imena visokoškolskih ustanova, niti imena tih ljudi koji su to radili, ali bih hteo da ukažem na drugu stvar. Poznato je da je već osam godina u proceduri, odnosno razmatra se donošenje zakona o studentskom organizovanju, ali do dana današnjeg od toga još uvek nema ništa. Možda je i ovo bila prilika, gospodine Obradoviću, da se u sklopu ovog zakona koji danas razmatramo donese i taj zakon o studentskom organizovanju.
Još bih hteo da kažem na kraju, zbog čega neko uskraćuje pravo akademcima da i oni sami učestvuju u reformi visokog obrazovanja, jer praktično to visoko obrazovanje se najviše i najdirektniji način tiče njih samih.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo Predlog odluke o učešću pripadnika Vojske Srbije i pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova u multinacionalnim operacijama u 2010. godini.
Prilikom predlaganja ove odluke vi ste se pozvali na član 140. Ustava, kako biste dali određeni legitimitet ovoj oblasti, uz to se još pozivate i na Zakon o odbrani, odnosno na odredbe ovog zakona, u kojima se kaže da se odbrana zemlje ostvaruje i učešćem u multinacionalnim operacijama.
U ovim uvodnim obrazloženjima još govorite i to da je obaveza svake države članice UN da svoje trupe šalje u misije koje se formiraju u okviru UN. I sada, ako formalno ovo gledamo ono što bismo mi ovde rekli u Skupštini ove odluke su formalno-pravno moguće, ali se sada postavlja jedno važno i jedno krucijalno pitanje – da li država Srbija i građani Srbije imaju koristi od jedne ovakve odluke?
Mi u SRS smo duboko ubeđeni da država Srbija nema, ama baš, nikakve koristi od ovoga, naprotiv, da od ovoga trpimo samo određene štete, zato i nećemo podržati ovako nešto i suprotstavljamo se slanju naših trupa u misije koje se formiraju u 2010. godini.
Ovaj parlament treba da donese odluku o slanju predstavnika Ministarstva odbrane u šest različitih misija i napomenuo sam već predstavnike Ministarstva unutrašnjih poslova u dve mirovne misije.
Iz Predloga zakona se vidi da su za ove misije neophodna određena finansijska sredstva. I kada se pogledaju predlozi tih odluka, kada se uporede i saberu svi iznosi, ispada da se iz budžeta Republike Srbije mora izdvojiti nešto više od 300 miliona dinara, a s obzirom na to da znamo kakve su ekonomske prilike u Srbiji, velika ekonomska kriza, ova sredstva nisu baš ni tako mala. Lično smatram da su se ova sredstva mogla upotrebiti na mnogo bolji i korisniji način.
Samo ću vas podsetiti da je pre nekoliko dana u jednom gradu na jugu Srbije, u Leskovcu, jedna žena umrla od gladi zato što je socijalna pomoć, koja je trebalo da joj stigne, zakasnila. Nažalost, voleo bih da je to jedini slučaj, ali se plašim da će takvih slučajeva biti još ili da ih već ima, samo što javnost ne zna za njih.
Ove operacije u koje šaljemo svoje predstavnike počele su u različitom vremenskom periodu, pa je, recimo, prva operacija o kojoj je ovde reč počela još davne 1964. godine, kada je Rezolucijom Saveta bezbednosti UN doneta odluka da se uspostavi mir na liniji razdvajanja na Kipru između Grka i Turaka.
Imamo, uslovno rečeno, i najmlađu operaciju, a odluka je doneta 2007. godine o slanju snaga u Republiku Čad i Centralnoafričku Republiku.
Kada se u predlozima odluka govori o razlozima za donošenje ovakvih odluka, onda se kaže da misija daje, slušajte pažljivo – aktivan doprinos izgradnji povoljnog bezbednosnog okruženja.
Koliko znam geografiju, nijedna od ovih zemalja ne predstavlja ni bliže, čak, ni šire okruženje Republike Srbije, tako da je po meni ovo obrazloženje apsolutno nelogično i kontradiktorno.
Bezbednosno okruženje o kome ovde govorite doživljavam i cenim na jedan drugi način, pre svega po tome koliko je naša vojska sposobna i koliko predstavlja jedan respektabilni faktor u odnosu na naše stvarno okruženje, na naše susede, i u odnosu na one koji su nam zauzeli i zaposeli deo teritorije, naravno, radi se o teritoriji Kosova.
Nažalost, svi dobro znamo, to znaju i građani Srbije, kakva nam je danas vojska i sa vojskom koju danas imamo niko nas niti ceni, niti uvažava. Znamo ko je glavni krivac za to što nam je vojska ovakva. To je ova aktuelna vlast, doduše, moram da budem iskren, i sve vlasti od 2000. godine naovamo radile su na tome da se uruši i uništi naša vojska, da se sistem odbrane sroza na najniže moguće grane i, nažalost, u tome ste i uspeli.
Naravno, koncepcija ove Dosovske vlade i Dosovske većine jeste – mi ćemo diplomatijom, diplomatskim sredstvima rešavati stari, jednom diplomatskom ofanzivom sve ćemo rešiti, dosta je bilo sukoba itd. A, tu vašu diplomatsku ofanzivu, te vaše diplomatske napore i te vaše diplomatske uspehe imali smo prilike da vidimo juče u Briselu, kada je jedan od ministara u Vladi bio prisutan, vezano za neke odluke koje se tiču našeg pristupanja EU.
Sve ove misije o kojima govorimo ovde, u suštini, imaju isti cilj, samo su im zadaci različiti i sa različitim zadacima nastupaju. Pa, tako, recimo, imamo u jednom slučaju, da misija ima zadatak uspostavljanje vladavine prava i to, recimo, u Libanu. U drugom slučaju je to sprečavanje ilegalne trgovine i implementacija mirovnog sporazuma. U trećem slučaju je to vazdušna evakuacija povređenih i obolelih pripadnika misije. U četvrtom slučaju je to kontrola popisa stanovništva i priprema za predstojeće izbore. To se odnosi na Obalu Slonovače i tako dalje, da ne nabrajam sve više.
Sada, kad smo ovde kod priprema za predstojeće izbore u Obali slonovače, ne vidim zbog čega se ovde šalju pripadnici i predstavnici naših oružanih snaga. Imamo mi ''Cesid'', imamo i ''Otpor'', oni su odlučno obučeni i za izbore koji su se obavljali u našoj zemlji i za izbore u nekim drugim zemljama. Ne vidim ovde gospodina Milivojevića, on to najbolje zna. Izvinjavam se, Srđan Milivojević to najbolje zna i, naravno, za ovu misiju, pomoć oko izbora, dakle, tu bi mnogo bolje posao odradio ''Cesid'' i ''Otpor'' pogotovo. To nas ne bi ništa koštalo, jer znamo ko finansira te organizacije.
Onda se dalje u odlukama navodi i ocena i procena stanja bezbednosne situacije po određenim zemljama i uglavnom se kaže da je situacija stabilna, osim situacije na Haitiju, gde se, iz razumljivih razloga, zbog razornog zemljotresa, ne može govoriti o stabilnoj situaciji.
Postavljam onda jedno pitanje, ako je situacija zaista tako stabilna, onda čemu slanje trupa u te misije? Recimo, situacija na Kipru stabilna, tako je ocenjujete, a već više od 46 godina međunarodne trupe se nalaze tamo. Da je ta situacija toliko stabilna, pa, za tih 46 godina i nešto više, valjda bi prestala potreba za slanjem tih trupa.
Ono što hoću da kažem i da podvučem jeste, da su naši ljudi koji se šalju u ove misije u sastavu kontingenata drugih zemalja, kao što su Norveška, Italija, Poljska, Španija, Mađarska i t ako dalje.
Postavljam pitanje, evo, ovde prisutnom ministru, ako ste već namerni i ako imate nameru da šaljete naše ljude u mirovne misije, mislim da bi bilo mnogo bolje da umesto ovih šest, odnosno osam misija, gde su naši ljudi, po nekolicina njih rascepkani u određenim kontingentima, formirate jedan srpski kontingent sa našim pripadnicima i pošaljete ga u jednu od ovih zemalja ili u neku zemlju gde za tim ima takve potrebe. Ili, recimo, da naše ljude ili našu misiju šaljete u okviru Centra za vanredne situacije koji je u fazi formiranja u Nišu. Znate, taj centar se formira i već se radi o tome na osnovu odluke koju su potpisali predstavnici srpske i ruske strane i, kada vam treba za neke izbore i za neke političke poene, vi taj centar pominjete, a evo idealne prilike da ovaj centar promovišete na taj način i da šaljete ljude iz tog centra u te misije.
A ovako, nekolicina ljudi u sastavu jednog kontingenta, nekolicina ljudi u sastavu drugog kontingenta, to su sve tuđi kontingenti i, bukvalno, na taj način, niko ozbiljan to ne shvata na pravi način, a praktično, idemo tamo kao neke prišipetlje ili ne znam kako. Jednostavno, po meni, ovakvo slanje je samo omalovažavanje, pre svega, i pripadnika naše vojske koja ima slavnu tradiciju i, naravno, naše države.
Da završim, pitam gospodina Šutanovca – da li ima i koliko ima predstavnika oružanih snaga, dakle, Ministarstva odbrane, pa i policije, u ovim misijama iz redova onih ljudi koji su direktno učestvovali na Kosovu u suprotstavljanju NATO agresoru? Hvala. (Aplauz)

Gospodine Šutanovac, nisam ''neki'' poslanik Savić, nego, poslanik koji je, makar formalno ravan sa svih 250 poslanika u ovoj Skupštini.
Prema vama se barem kao ličnosti nisam obraćao u negativnom kontekstu.
Očigledno, niste razumeli ono o čemu sam govorio: rekao sam –bolje bi bilo, kada već imate nameru i kada ste poslali kontingente, da ste umesto ovih šest misija formirali jedan kontingent pod srpskim imenom, pod srpskom zastavom, pod zastavom države Srbije i da se na taj način promoviše naša zemlja, a vi ste, praktično, u ovih šest ili osam misija u timove, podtimove, pročitajte tamo predloge odluke, biće deo podtima, ne čak deo tima, nego podtima i kada sam to rekao mislio sam na to ali sam pre toga ogradio i rekao da srpska vojska ima stalne tradicije.
Kada sam rekao da nas niko ne ceni nisam mislio tu na Kinu, Kina je naš istorijski prijatelj, nisam mislio ni na Rusiju, to je naš tradicionalni prijatelj, ali, evo, danas ili juče, ne znam tačno, gost predsednika Srbije je Sulejman Tihić oficijelni predstavnik politike BiH, a sećate se samo pre godinu ili pre godinu i po dana šta je govorio o Srbiji, o Vojsci Srbije, Vlado Komšić član predstavništva BiH. Na to sam mislio. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju. Ovo je još jedan u nizu zakona čije izmene i dopune vršimo. Ako bismo imali pred sobom neku statistiku videli bismo da se ovaj parlament mnogo više bavio izmenama zakona nego što je u suštini donosio nove zakone. Naravno, znamo da smo imali izmene zakona koje smo svake godine menjali. Imali smo nedavno zakon koji smo menjali posle nepunih šest meseci.
Osnovna verzija ovog zakona je doneta 2005. godine. Imali smo jednu izmenu, doduše kozmetičku, negde, oktobra 2008. godine i to sa jednim obrazloženjem da je cilj ovih izmena poboljšanje u efikasnosti sistema. Ovim neću da kažem da ne treba vršiti izmene zakona. To je i te kako potrebno, jer praksa je ta koja ukazuje na određene slabosti kod nekih zakona i to se radi zbog toga.
Mogu da verujem i želim da verujem da je bila iskrena namera predlagača da se poboljša efikasnost sistema. Pogotovo hoću da verujem zato što gospodina Žarka Obradovića doživljavam kao jednog ozbiljnog čoveka, a da li će zaista efikasnost sistema biti poboljšana ostaje da se vidi.
Uverenja sam da, kao i kod mnogih drugih zakona koje smo donosili i čije smo izmene i dopune vršili, neće biti stvarnog poboljšanja. Evo zbog čega to kažem – ako se pogleda ovaj zakon, prvi član ovih izmena i dopuna, odnosno to je 4. član, ako se ne varam, osnovne verzije, vidimo da se menja nešto što ne treba da se menja. Prvo, baš, menjate ono što ne treba da se menja. SRS je intervenisala svojim amandmanom u ovoj oblasti.
Naime, ovde se radi o tome da se izostavljaju reči – nacionalne tradicije, i govori se o ''univerzalnim vrednostima kulturnog nasleđa''. Naravno, svi znamo da univerzalne vrednosti proizilaze iz nacionalnih vrednosti. Mislim da svaka država na svetu neće tako lako da se odrekne svog nacionalnog kulturnog nasleđa, takođe, mislim da to ni država Srbija ne bi trebalo da radi. Zato bi trebalo u ovom predlogu izmena i dopuna zakona usvojiti amandman SRS i da ostane staro rešenje kada se radi o ovome.
Dalje, vidljivo je da u ovom zakonu imamo određene izmene i određene novine. Recimo, jedna od takvih novina je, o tome su govorile i neke moje kolege, ali moram i ja nešto da kažem, povećanje broja članova Nacionalnog saveta sa 16 na 21. Videli smo da su članovi Nacionalnog saveta iz tri asocijacije: iz reda profesora univerziteta, iz reda istaknutih ličnosti i iz redova profesora strukovnih studija. Ovaj broj od pet, za koliko se povećava broj članova Nacionalnog saveta deli se samo na dve asocijacije, a za asocijaciju iz reda profesora strukovnih studija, koja je i do sada imala najmanji broj zastupljenih, ne povećava se taj broj. Ovde je SRS, takođe, svojim amandmanom intervenisala. Pogotovo što znamo da je velika zastupljenost visokih strukovnih škola u Srbiji, više od 70 takvih škola, i ako bi se to prevelo po jedinici studenta, po broju studenata i broju profesora, to je sigurno najveća asocijacija.
Kod ovog zakona je primetno kada se govori o početnoj akreditaciji, govori se o potrebnom kvalitetu studiranja i taj početni kvalitet studiranja ovde se tretira kao neka izvesna stvar. Ne možemo mi govoriti o nečemu kao o izvesnoj stvari koja je tek na samom startu, na samom početku. Tom kvalitetu studiranja naravno treba da se teži, da on bude što veći i što bolji, ali o njemu se može govoriti tek kada jedan vremenski period prođe i kada dođemo do određenog iskustva.
Za sprovođenje ovog zakona potrebna su i dodatna finansijska sredstva, i to, za rad ovih pet novih članova Nacionalnog saveta, o kojima sam govorio, za rad Konferencije univerziteta i za rad Konferencije akademije strukovnih studija. Kaže se da ova sredstva neće zahtevati dodatna izdvajanja iz budžeta Republike Srbije, nego će se uraditi preraspodela iz budžeta Ministarstva prosvete, i to u okviru razdela 60.
Ako znamo, a znamo da je Ministarstvo prosvete, ako se ne varam, najglomaznije ministarstvo, ima najveći broj zaposlenih i kada se uporedi vidimo da je to ministarstvo gde su najmanje plate. Da uprostim, to je najsiromašnije ministarstvo zbog svoje glomaznosti. Ako se još unutar tog ministarstva predvide dodatni troškovi, bez obzira koliki oni bili, neću da kažem da su u pitanju velika sredstva, ali će to stvoriti još određene probleme, jer svi treba da znamo da se plate prosvetnih radnika nisu povećavale i nisu menjale u poslednje dve godine.
Dalje, u zakonu se govori o zaštiti socijalne sigurnosti građana i onda navodi da se visina školarine utvrđuje nakon pribavljenog mišljenja Ministarstva prosvete. Principijelno tome nema šta da se prigovori, međutim, želim da kažem jednu drugu stvar. Ministarstvo prosvete trebalo bi da propiše i maksimalan iznos školarina za određene fakultete i za određene univerzitete, pa onda ostaje na fakultetima, odnosno univerzitetima i visokim školama da usklađuju iznose svojih školarina onako kako oni to žele, držeći se odrednice kolika ona može da bude, odnosno najvećeg limita od strane Ministarstva.
Znamo da danas različiti fakulteta imaju različite školarine. To, pre svega, zavisi od interesovanja studenata za određene fakultete. Praktično, mogli bismo da kažemo da određeni fakulteti imaju monopol zato što je interesovanje studenata uvek najveće za njih, ali oni to zloupotrebljavaju, pa propisuju enormno visoke školarine. Onda, imajući u vidu socijalni momenat i stanje u kome se nalazi naše društvo, oni najsiromašniji nisu u situaciji da studiraju, recimo, medicinu, pravni fakultet, arhitektonski fakultet ili neke slične fakultete gde su te školarine najveće.
Hoću da kažem još nešto, a odnosi se na član 21. ovog zakona. Moram da kažem da je ovaj zakon dosta pažnje posvetio uslovima za sticanje stručnih zvanja, ali i dalje kod velikog broja stručne javnosti i ljudi kojih se na neki način tiče ova problematika javlja se velika nedoumica. Ovo se pogotovo odnosi na diplome na engleskom jeziku, koje se odnose u međunarodnom prometu, a slično je i kada su u pitanju zvanja na srpskom jeziku. Samo ću da pomenem da se pominje: bachelor, bachelor with honours, bchelr (appl.), master, Ph. D, odnosno odgovarajući naziv na jeziku na koji se diploma prevodi itd.
Tu je gospodin ministar i ja bih ga pitao, da li, recimo, ovih pet zvanja na engleskom jeziku, odnosno praktično imamo, ako uzmemo i specijalizaciju koja se pominje u članu 21, sedam zvanja u okviru ovoga, dakle, da li to znači da imamo sedam različitih stepena zvanja i da li je u odnosu na broj bodova izvršena njihova gradacija?
Šta će se desiti ako se, recimo, za jedno radno mesto jave sve ove kategorije ljudi, a svi oni u uslovima konkursa ispunjavaju uslove da budu primljeni, da li će biti obaveza onoga ko vrši prijem tih radnika da postupi prema najvišem stepenu zvanja ili će to biti prepušteno da se radi na drugi način?
Pošto vreme prolazi, ostaviću vreme i mojim kolegama. Otprilike, toliko sam imao da pitam ministra. Hvala. (Aplauz)

Dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo predlog dva zakona, zakon o volontiranju i zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu. Ovo su potpuno novi zakoni. Oni se donose prvi put kao posebni zakoni, a problematika koju tretiraju ovi zakoni do sada je bila sadržana u nekoliko drugih zakona.
Ono što je interesantno i što u prvi mah pada u oči vezano za zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu, jer prvo ću o njemu nešto da kažem, jeste to da je, prema nekim ispitivanjima, pojava zlostavljanja na radu najizraženija u organima državne uprave, u ministarstvima, sekretarijatima, raznim agencijama, kao i drugim budžetskim organizacijama, kao što su ustanove školstva, zdravstva, kulture i slično.
Država je danas kod nas još uvek najveći poslodavac i, naravno, njene institucije su sa aspekta ovog zakona, onako kako to ovde stoji, praktično i najveći „zloupotrebljavači“, tako da se izrazim, ovoga zakona. Uzroci ove pojave zlostavljanja na radu, kada su u pitanju državne institucije, pre svega su u osionosti i bahatosti partijski postavljenih funkcionera, a znamo kako se oni postavljaju – iz stranačkih redova iz ove koalicije. Zato, ako bismo želeli da smanjimo zloupotrebu, barem kad su u pitanju državne institucije, bilo bi neophodno da se ukinu politički direktori; ova pojava bi samo na osnovu te činjenice bila dosta smanjena, manje izražena.
Zakon o kome govorimo propisuje i obaveze poslodavaca. To nije sporno sa aspekta obaveza poslodavaca, ali je sporno to što poslodavci u velikom broju slučajeva ne poštuju svoje obaveze i rade onako kako njima najviše odgovara ili, ako su postavljeni po partijskoj liniji, rade onako kako to najviše odgovara njihovim partijama.
Ovaj zakon navodno ima za cilj da zaštiti žrtve zlostavljanja na radu. Međutim, mi smo videli iz ovoga što sam do sada rekao da oni koji su zaduženi za kreiranje i za sprovođenje ovoga zakona i sami doprinose pomenutom zlostavljanju na radu. Evo jednog primera: zar može biti većeg zlostavljanja od onoga što radi ova vlada? Naime, stalno se priča o boljem standardu, o boljem životu građana, a u stvarnosti se dešava potpuno obrnuto. To je zaista jedan vid zlostavljanja, i preko ovog zlostavljanja ne zlostavljaju se samo zaposleni, nego svi građani.
U jednom od članova ovog zakona, sad ne mogu da kažem tačno koji je broj člana, govori se o nadoknadi materijalne i nematerijalne štete. Na osnovu nekih ispitivanja koja vrši Centar za unapređenje pravnih studija iz Beograda, došlo se do podatka da u zemljama EU oko osam procenata zaposlenih trpi zlostavljanje na radu ili mobing, kako se to savremeno kaže. Što se tiče naše zemlje Srbije, nemamo egzaktne podatke o ovoj pojavi kao što je to u zemljama EU. Zaista ne bih želeo da licitiram da li je taj procenat kod nas veći ili manji, ali mogu da iznesem jedan podatak na osnovu ispitivanja Viktimološkog društva. Oni saopštavaju da je u toku prošle godine bilo 117 prijava zlostavljanja na radu. S obzirom na činjenicu da naši ljudi za ovim posežu samo u izuzetnim slučajevima, da veliki broj onih koji trpe zlostavljanje na radu nemaju i ne poznaju mehanizme na osnovu kojih mogu da se zaštite od ovoga, verovatno ovo nije verodostojan podatak i verovatno je ovaj broj mnogo veći.
S obzirom na to da zakon predviđa nadoknadu materijalne i nematerijalne štete, a videli smo da se u jednom članu zakona ta šteta propisuje u rasponu od 200.000 pa do 800.000, ako bi oni koji trpe zlostavljanje na radu (ili makar deo njih) zatražili i od države dobili tu nadoknadu štete, to bi bio veoma veliki izdatak za budžet i radilo bi se o veoma značajnoj i ozbiljnoj sumi. Međutim, u obrazloženju za donošenje ovog zakona vi kažete da za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna dodatna finansijska sredstva u budžetu. Jednostavno, iz ovoga se vidi da to nije tačno.
Što se tiče ovoga, mogu da kažem da u svetu danas postoji jedna posebna nauka koja se bavi ovom pojavom, odnosno merenjem pokazatelja ove pojave, i zove se mobingometrija. Nisam našao podatak i ne znam da li postoji merna jedinica i na koji način se izražavaju parametri ove pojave na osnovu ove nauke.
Moramo da znamo i to da danas u svetu još uvek nema opšteprihvaćenih definicija zlostavljanja na radu, pa je to jedan od razloga što veliki broj zemalja u EU još uvek nije doneo ovakav zakon. Evo, mi danas U ovom parlamentu donosimo ovaj zakon. Mi u SRS nemamo ništa protiv toga što se donosi ovakav zakon, a imamo zamerke i primedbe na njegovu suštinu i sadržaj. Kroz ovaj zakon ste malo požurili, prednjačite u odnosu na neke zemlje i možda će biti nešto od te obećane Evrope kojoj toliko težite.
Meni se ponekada čini da ovaj zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu ima pre svega zadatak da stvori iluziju kod građana Srbije kako ćemo živeti dobro, a radićemo malo, ili samo ono što želimo.
Ovaj zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu neće dati efekte. Pre svega, izgubiće se u šumi velikih propisa jer se ove stvari tretiraju i u Zakonu o državnim službenicima, Zakonu o radnim odnosima, kolektivnom ugovoru itd.
Na kraju da kažem da ovaj zakon nije vodio dovoljno računa o onoj drugoj strani, o poslodavcima. Moramo biti iskreni i reći da pored tajkuna, iza kojih uglavnom stoji neko iz ove vlade, postoje i savesni poslodavci. U zakonu nigde ne stoji na koji način će se ti savesni poslodavci zaštititi od nesavesnih radnika. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na Predlog zakona o obavljanju savetodavnih i stručnih poslova u oblasti poljoprivrede.
Mojim amandmanom sam tražio da se promeni naslov iznad člana 22. tako da se reči "poljoprivredni proizvođač" zamene rečima "nosilac registrovanog poljoprivrednog gazdinstva".
Ovo sam tražio iz razloga što se reči "poljoprivredni proizvođač" danas sve manje koriste ili se gotovo i ne koriste u zakonima. Pogledajte sve prateće zakone koji prate ovu oblast, svuda se koristi termin – poljoprivredno gazdinstvo. Zato smatram da je ovo rešenje koje sam dao amandmanom bolje, ali vi niste prihvatili ovaj amandman.
Interesantno je da u obrazloženju zbog čega niste prihvatili amandman kažete da je nosilac registrovanog poljoprivrednog gazdinstva uži pojam od pojma poljoprivredni proizvođač. Nisam stručnjak ni pravni, ni za lingvistiku, možda ste i u pravu, možda je to tako, ali zbog čega onda seljacima namećete da moraju da registruju poljoprivredna gazdinstva, kada u suštini vrlo često od toga imaju slabe koristi, a puno puta imaju i štete.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na Predlog zakona o pivu, i to na 15. član ovog zakona. Naime, moj amandman se odnosi na deklaraciju i tražio sam da deklaracija proizvođača bude takva da sadrži što više podataka o kvalitetu i poreklu piva.
Naravno, nije ni potrebno naglašavati da, kada je u pitanju hrana, piće i sve ono drugo što se unosi u organizam, treba da bude jasno, glasno i precizno definisano i da ima što sveobuhvatniju deklaraciju, jer svi ti parametri se nalaze na deklaraciji.
Međutim, Vlada u obrazloženju za neprihvatanje mog amandmana kaže – amandman se odbija iz razloga što deklaracija uopšte ne sme dovesti u zabludu potrošača ni u jednom smislu. Moram da kažem da se apsolutno slažem sa ovim obrazloženjem Vlade. Ali, upravo sam amandmanom to isto tražio, da se proširi, da se jasnije, sveobuhvatnije definiše deklaracija, kako se ne bi doveo potrošač u zabludu.
Zbog čega sam napisao amandman? Nisam ga pisao tek onako, pisao sam ga jednostavno iz razloga što je u praksi potpuno obrnuto kada su u pitanju potrošači.
Veoma često imamo priliku da deklaracije raznih proizvoda, konkretno u ovom slučaju razmatramo pivo, ne sadrže onoliko procenata sastojaka i one sastojke koji se nalaze na deklaraciji, što utvrđuju svakodnevno raznorazne inspekcije. Na taj način potrošači se dovode u zabludu, iako se u obrazloženju kaže drugačije.
Nije ovo jedini način da se potrošači dovode u zabludu. Ima, nažalost, danas mnogo načina gde se potrošač dovodi u zabludu, osim onih gde na deklaraciji piše nešto drugo od onoga što se nalazi u pakovanju, u ovom slučaju konkretno u flaši piva. Ali, recimo, potrošači se dovode u zabludu i kada odu u banku da dignu kredit, gde tamo ona kamata koju određena banka reklamira na televiziji nije više ta kamata kada se upozna klijent sa time.
Potrošači se dovode u zabludu i kroz razne mreže mobilne telefonije, gde kada stigne naš račun za mobilnu telefoniju vidimo da minut ne košta 5, 10 ili onoliko dinara koliko tamo stoji u onom paketu, nego jednostavno mnogo više i na raznorazne načine.
Evo, danas imamo u svim novinama da operateri bilo koje mobilne mreže nude razne vrste telefona za samo jedan jedini dinar. To je jedna od najvećih zabluda gde se varaju potrošači. Zaista ne znam nikoga ko je za jedan jedini dinar mogao da kupi telefon, ali to je jedan od načina kako se varaju potrošači.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na Predlog zakona o pivu i to na član 23. ovog predloga zakona. Naime, tražio sam svojim amandmanom da se rok za izjavljivanje žalbe na rešenje poljoprivrednog inspektora poveća sa osam na 15 dana.
Naravno, vi niste prihvatili ovaj amandman. U obrazloženju kažete, odnosno tvrdite suprotno od onoga što sam tvrdio – da je rok od osam dana sasvim dovoljan. Naravno, ne bih hteo da polemišem sa vama u tom smislu – vi tvrdite ono što tvrdite. Hoću da vas podsetim da ovaj amandman nisam podneo tek reda radi, onako, da bi bio što veći broj amandmana i da bi se na taj način neko promovisao kao poslanik ili neka poslanička grupa, već sam smatrao jednostavno da je predlog, odnosno moje rešenje koje sam podneo amandmanom mnogo bolje.
Naime, neka dobra praksa kad je u pitanju izjavljivanje bilo koje žalbe kaže da neki standardni, klasični, uniformni rok od 15 dana i zbog toga sam tražio ovaj rok od 15 dana. Naime, vi niste ispoštovali ovo, ali to je vaša stvar. Međutim, hoću da kažem još nešto vezano za ovaj zakon o pivu.
Meni uopšte nije jasno zbog čega se donosi ovaj zakon o pivu, kada znamo, a čuli smo ovde od mnogih kolega u ovoj skupštini, naravno ima nas iz svih krajeva Srbije, da su naše pivare, srpske pivare u očajnom stanju – mnoge su ugasile proizvodnju, mnoge posluju na ivici rentabiliteta. Ovde su mahom o tome govorile naše kolege, pre svega iz Vojvodine, jer se Vojvodina na neki način može smatrati i kolevkom piva, pivarstva u Srbiji.
Dolazim iz Niša, iz centralne Srbije i hteo bih da kažem da nema samo fabrika piva u Vojvodini. Ovde smo čuli i znamo da je poznata fabrika u Zaječaru, pa Niš ima svoju fabriku piva, pa valjevsko pivo itd, da ne nabrajam to. Ove fabrike su ipak gotovo uništene ili su pred samim zatvaranjem. Niška fabrika piva je jednog trenutka bila zatvorena. Doduše, sada posluje na neki način, ima određenu proizvodnju, ali je to veoma slabo i radnici gotovo i da ne primaju platu, dok je to fabrika sa jednom velikom i dugom tradicijom.
Šta je primetno kod privatizacije? Šta je prvo ova država, Vlada, uradila? Prvo je privatizovala pivare, jer se tu okreću velike pare i onaj koji kupi određene pivare sigurno je izvukao određeni profit. Sada, naravno, nisu mu potrebne neke pivare, neke fabrike u unutrašnjosti Srbije, jer sada vidimo da se polako prelazi na proizvodnju i ambalažu piva u flašama od pola litre ili 0,33 litra, a znamo da je naš čovek u Srbiji pre svega navikao na onu standardnu ambalažu, flašu od polovine litra.
U kraju iz koga dolazim se kaže – koje je pivo najbolje, najbolje je ono pivo koje se pije ispred zadruge. To je stvarno. Jednostavno, kroz ovu ambalažu i kroz sve ovo može se primetiti i vidljivo je da se polako guši proizvodnja piva, odnosno da opstaju samo veliki, da im je cilj samo da izvlače profit – to se vidi i kroz ambalažu.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS se temeljno priprema za sve predloge zakona, naravno, tako i za ovaj zakon o metrologiji, bez obzira na činjenicu što je Vlada, a i vi iz Skupštine, takođe, ste bili apsolutno nepravedni kada je ovaj zakon u pitanju i kada je u pitanju čitava ova naučna disciplina, pa ste čitav ovaj zakon o metrologiji strpali tamo gde mu nije mesto, stavili ste ga u jedinstveni načelni pretres sa zakonom o regionalnom razvoju, zakonom o besplatnim akcijama i zakonom o privatizaciji. Zbog toga u načelnoj raspravi o ovom zakonu nije bilo nijedne reči, nije se moglo čuti ništa o ovom zakonu, a, nažalost, i sada kroz raspravu u pojedinostima neće se mnogo toga reći, jer je vreme poslaničkih grupa potrošeno na vrlo važne zakone.
SRS će iskoristiti svoje vreme i reći nešto o ovim zakonima. Naime, ovaj zakon o metrologiji je veoma važan zakon, jer se on na neki način tiče svakog građanina. Ujutru, čim se probudimo, mi pogledamo u jednu spravu za merenje vremena, časovnik, ili, nakon toga, kada odemo do prodavnice opet se susretnemo sa jednom spravom za merenje, odnosno za merenje mase, vagom, ili, recimo, kad odemo na benzinsku pumpu, jednim uređajem za merenje protoka itd. Znači, ovaj zakon je i te kako važan jer se tiče svakog našeg građanina.
Kao što se iz samog naslova zakona može zaključiti, on se odnosi na različite vrste merenja, jer i sama metrologija je naučna disciplina koja se bavi merenjima. Svako merenje podrazumeva grešku pri merenju, međutim, vi ovde u ovom zakonu tu grešku ne nazivate pravim imenom, greška pri merenju, nego to zovete – pridružena mera, nesigurnost, mada je stari izraz, ''greška pri merenju'', mnogo primereniji i razumljiv svima.
Sa druge strane, zakon ne posvećuje dovoljno pažnje preciznosti merenja, a samim tim ne definiše na najbolji način greške merenja, a videli smo i sami da te greške merenja i te kako mogu uticati na mnogo toga. Ne treba mnogo podsećati, ali navešću jedan primer koji je svima nama dobro poznat, naime, na poslednjoj Olimpijadi svi dobro znate da je našem plivaču Miloradu Čaviću, možda i nepravedno, oduzeta zlatna olimpijska medalja, iz prostog razloga, što su uređaji za merenje bili neprecizni.
Ono što je još važno da se kaže kod ovog zakona je činjenica da se on odnosi i na zaštitu zdravlja i opštu bezbednost. Međutim, ovde zakon ne tretira zaštitu zdravlja i opštu bezbednost na adekvatan način, a znamo da je to veoma važna oblast, jer, recimo, u medicini ili biologiji ne postoje teorijske vrednosti, što merenja u ovim oblastima čini dosta komplikovanim. (Aplauz)

Pošto nemam mnogo vremena, nastaviću ovo izlaganje od prethodnog amandmana. Naime, biću konkretniji kada je u pitanju zakon. Ovaj zakon ima mnogo nedostataka, a jedan od osnovnih je taj što on ni na jednom mestu nije pobrojao sedam osnovnih jedinica međunarodnog SI sistema. Dakle, nema ih mnogo, sedam jedinica je mogao da pobroji, a sve ostale jedinice su izvedene od ovih ostalih sedam.
Hteo bih da ukažem na još jedan nedostatak ovog zakona. Njime nije obuhvaćeno, a ja smatram da bi trebalo, da se obuhvate i neke specifične vrste merenja, kao što su, recimo: ispitivanje javnog mnjenja ili ispitivanje gledanosti pojedinih televizija. Naime, svi smo svedoci da danas postoji u Srbiji mnogo veliki broj agencija za ispitivanje javnog mnjenja koje svojim pogrešno prezentovanim ili pogrešno urađenim podacima i te kako utiču i oblikuju javno mnjenje u Srbiji. Naravno, to se najviše reflektuje kada je u pitanju rejting političkih stranaka. Jer, saopštavanje pogrešnog javnog mnjenja može podizati ili smanjivati rejting određene političke stranke. Naravno, to se odnosi i na neke druge oblasti.
Zato bi u ovaj zakon trebalo ubaciti jednu odredbu prema kojoj je svaka agencija za ispitivanje javnog mnjenja obavezna da kod objavljivanja tog javnog mnjenja saopšti i podatke o pouzdanosti tog ispitivanja. Naime, kaže se da je pouzdanost ispitivanja 90, 95 ili 80%, nije važno, ali, pošto je to promenjiva kategorija, a mi se bavimo politikom pa kada su u pitanju izbori, za one koji mnogo promaše, a imali smo situacije da je toga bivalo mnogo ranije…

Dame i gospodo narodni poslanici, evo ovako privodimo kraju načelnu raspravu ovog maratonskog zasedanja sa 94 tačke. Danas razmatramo 17 sporazuma. Naravno, ja neću navoditi imena tih sporazuma, jer za to i nemam vremena, ako bih to radio onda bih potrošio pola od vremena koje sam predvideo da pričam.
Ovde ću se pre svega skoncentrisati na nekoliko sporazuma iz oblasti prevoza putnika i stvari u međunarodnom drumskom saobraćaju. Naime, pre svega govoriću o utvrđivanju sporazuma iz ove oblasti sa Mađarskom, Švajcarskom, Iranom i Crnom Gorom. Hajde da pređemo na stvar.
Počeću od Mađarske. Pre svega, Mađarska nam je severni sused, a mislim, doduše, da je i Crna Gora sada naš sused, ali sa Mađarskom zato što je saobraćajna infrastruktura i transport Srbije i Mađarske u velikoj meri su kompatibilni zbog Koridora 10 i Dunava, kao i zbog nekih drugih stvari. Ovaj sporazum sa Mađarskom se nešto razlikuje od sporazuma sa ostalim ovim zemljama koje sam pobrojao, iz prostog razloga što se on odnosi na kombinovani transport robe i logistike, dok se ostali pre svega odnose i tretiraju prevoz putnika i stvari u međunarodnom drumskom saobraćaju.
Kombinovani transport danas se sa pravom forsira i to, pre svega, kao alternativa drumskom saobraćaju, u cilju smanjenja troškova transporta, a i zbog još jednog veoma važnog faktora, a reč je o očuvanju životne sredine i ekološkim standardima. Kombinovani prevoz podrazumeva, da podsetim, prevoz železnicom, drumskim i vodnim putem. Naravno to je u redu i, kao što sam rekao, treba i dobro je da forsiramo tu vrstu prevoza.
Jednostavno ipak, kada je u pitanju država Srbija i kada su u pitanju okolnosti u kojima se mi sada nalazimo, ovo je skoro nemoguće ili veoma malo izvodljivo. Mi svi znamo, odnosno nije potrebno ni podsećati, u kakvom stanju se nalaze naše pruge, naši vagoni, naše lokomotive, naša železnička infrastruktura i kompletna železnička logistika. Međutim, imamo Bogom datu reku Dunav, koja kroz našu zemlju prolazi u dužini od skoro 600 kilometara i plovna je čitavim svojim tokom kroz našu zemlju i to za brodove veće nosivosti, odnosno za brodove solidne nosivosti. Pored Dunava imamo i Savu, koja je, takođe, plovna celim svojim tokom kroz našu zemlju.
Nažalost, šta to vredi, ako znamo da su tajkuni otkupili naše luke, otkupili naša brodogradilišta, i od toga nema ništa. Nije slučajno što SRS, odnosno šef naše poslaničke grupe gospodin Dragan Todorović svakog utorka i svakog četvrtka ukazuje upravo na slučaj privatizacije i stanja ''Luke Beograd''. Evo, samo iz ovog sporazuma, na osnovu ovih nekoliko stvari o kojima ovde govorim vidimo od kakvog je značaja ta luka i vidimo da se taj kombinovani transport danas sve više forsira u celom svetu.
Ovaj sporazum sa Mađarskom, hajde da se vratimo još na njega, da se malo zadržimo, ima i svoje suštinske nedostatke. Naime, poznato je da je Mađarska članica EU, a Srbija to još uvek nije. Tamo, u tekstu tog sporazuma, stoji – da on ne utiče na prava i obaveze Republike Mađarske zato što je ona u EU.
Još sam primetio jednu stvar, u ovom sporazumu, gde se kaže – srpska strana oslobađa mađarsku stranu od naknade za korišćenje puteva, dok mađarska strana to ne čini, već samo predviđa oslobađanje od poreza na motorno vozilo. Moram da priznam da je ovo, onako kako ga ja tumačim, nešto zaista izuzetno nepovoljno. Mogu da priznam da ovo meni nije i dovoljno jasno.
Evo, tu je gospodin Mrkonjić i njegovi saradnici, a video sam da je on potpisivao ovaj sporazum, pa bih voleo, nakon diskusije narodnih poslanika po ovoj temi – da kaže nešto o ovome, odnosno da li je zaista moguće da se ovakvi sporazumi potpisuju?
Dalje, opet kada je u pitanju ovaj sporazum sa Mađarskom kaže se – da se njime stimuliše kombinovani transport, što je dobro, ali ste videli već da praktično Srbija od toga neće imati ništa, dok će, opet, ovaj sporazum mnogo više koristiti Mađarskoj, jer Mađarska ima mnogo razvijeniji kombinovani transport od države Srbije. U to sam se lično uverio, jer sam puno puta bio u toj zemlji.
Druga stvar, kada je u pitanju ovaj sporazum sa Mađarskom, video sam tamo jednu odrednicu koja se odnosi na vanredno stanje, pa se tamo kaže, ako dođe do tog vanrednog stanja – strane ugovornice preduzimaju zajedničke hitne mere u cilju obezbeđivanja neometanog odvijanja transporta. Jednostavno, smatram da ovako nešto nije bilo neophodno da se unosi u ovaj sporazum, jer, šta ako dođe do nekakvih problema na ''prevodnici'' kod ''Đerdapa'' na Dunavu? Znamo da je ''Đerdap'' više od 500 kilometar udaljen od mađarske granice. Da li to znači da ćemo čekati, prema slovu ovoga što piše u sporazumu, nekoga iz Mađarske da dođe da nam pomogne da bi intervenisali i otklonili eventualne poteškoće?
Recimo, ima i drugi slučaj, još gori, ako nastanu problemi takve vrste, da je neophodna pomoć ili intervencija vojno-tehničkih sredstava i lica vojnih stručnjaka. Da li ćemo, možda, u tom slučaju dozvoliti da nečija vojno-tehnička sredstva i nečija vojna lica ili vojni stručnjaci patroliraju i špartaju našom zemljom?
Znam da se sporazumi ovakvi kakvi dođu u Narodnu skupštinu ne mogu menjati, ali mislim da je barem ovo poslednje o čemu sam govorio trebalo malo više razraditi ili izbaciti iz sporazuma, trebalo je više voditi računa o tome.
Samo jednu stvar da pomenem, to je pomenuo i moj kolega Milan Avramović ovlašćeni predstavnik, tamo se kaže da je u stalnom porastu i uvoz i izvoz iz Mađarske u Srbiju i obrnuto. Voleo bih baš ovde da čujem kada je u pitanju izvoz koja zemlja ima veći rast od ove dve zemlje potpisnice ugovora?
Moraću, pošto vreme prolazi, da kažem još nešto o nekim sporazumima. Naime, rekao sam u uvodnom izlaganju da ću pomenuti i Sporazum sa Iranom, Crnom Gorom i Švajcarskom. Ovi sporazumi se odnose na prevoz putnika i stvari u međunarodnom saobraćaju.
Kada je u pitanju Iran, SRS je zahvalna toj zemlji, toj državi, što nije priznala Kosovo. Iran je jedna velika država, jedna velika sila i jedna od najvećih islamskih država i sa tog aspekta, naravno, mi tu zemlju podržavamo. Međutim, kada je u pitanju ovaj sporazum o međunarodnom drumskom saobraćaju, lično smatram da od ovog sporazuma država Srbija neće imati ništa, a da će jedinu korist imati država Iran.
Nažalost, prošlo je ono vreme kada su naši kamioni nekada vozili i za Irak i za Bliski Istok, i za Irak i za Iran. Dolazim iz Niša i sećam se …
(Srđan Milivojević, narodni poslanik, s mesta: Irak ili Iran?)
I za jedno i za drugo, gospodine Milivojeviću.
Pošto dolazim iz Niša, sećam se da je nekada moćna transportna firma "Srbijatrans" svojim kamionima zalazila duboko u Iran, prelazila reku Šat el Arab i vozila do samog Persijskog zaliva. Nažalost, to vreme je prošlo, firma koju sam ovde pomenuo, naravno, više i ne postoji, kao i mnoge firme, tako da smatram da od ovog sporazuma Srbija neće imati apsolutno nikakve koristi.
Što se tiče Sporazuma sa Crnom Gorom i Švajcarskom, primetio sam da ovi sporazumi i ne lične mnogo na sporazume, nego su, u suštini, jedna prepisana verzija nedavno usvojenog Zakona o međunarodnom prevozu u drumskom saobraćaju, koji smo usvojili pre nekih mesec dana. Iako su oba ova sporazuma preuzela iste definicije pojmova iz ovog zakona, kada se pogledaju i jedan i drugi, vidi se da oni nisu u istom izvornom tekstu uneti u te sporazume, nego su menjali, pre svega, redosled rečenica, ne znam iz kojih razloga, verovatno da bi pokazali da su nešto radili.
Smatram da je tu napravljena jedna velika greška. Ako su nešto preuzeli iz jednog zakona koji je okosnica ovog sporazuma, onda je to trebalo da preuzmu kompletno u izvornom tekstu, kako bi bilo lakše za snalaženje i praćenje onih ljudi, onih struktura i onih službi koje se bave ovim. Ovako, jedna ista definicija u jednom sporazumu se tumači ovako, u drugom sporazumu na drugi način, a u izvornom Zakonu o međunarodnom transportu u drumskom saobraćaju je sasvim drugačija.
Pošto hoću da ostavim vremena i za moje ostale kolege koji žele da govore o ovome, ne mogu a da ne pomenem samo ovaj sporazum o Crnoj Gori, iz posebnog aspekta. Naravno, gospodine Mrkonjiću, ova zamerka koju ću uputiti ne odnosi se apsolutno na vas, vi sa tim nemate ništa. Video sam da u ovom sporazumu sa Crnom Gorom u preambuli stoji da je ovaj sporazum potpisan, napisan i na crnogorskom i na srpskom jeziku. Koliko nas ima ovde u sali, nema nas baš mnogo, svi smo učili škole, završili neke škole i niko od nas nikada nije učio ni čuo u školi da postoji crnogorski jezik, pa čak i najveći Srbi iz Crne Gore negiraju i ne znaju za postojanje tog jezika, tako da mi zaista nije jasno zbog čega to stoji u Sporazumu.
Na kraju, da završim, možda najveći broj zakona koje usvajamo i danas i u okviru ovog zasedanja, a i u okviru vremena koje je iza nas u ovom mandatu i vremena koje je pred nama, možda se najveći broj tih zakona odnosi na sporazume, ali nikada, čini mi se, nisam čuo informaciju ni od jednog ministra, ni od jednog predstavnika Vlade da nam saopšti da li je ona druga strana i kada je ratifikovala neki sporazum. Konkretno, ako znate, gospodine Mrkonjiću, pitam vas – da li je Crna Gora i kada ratifikovala ovaj sporazum, da li je ratifikovala Mađarska, da li je ratifikovao Iran i neke druge zemlje? Ovim bih završio. Hvala. (Aplauz)

Da li je prihvaćen? (Da.)
Kažite da li je prihvaćen, jer ima nekih koji nisu.

Gospođo predsedavajuća, zamolio bih vas da, kada dajete reč narodnim poslanicima, pre toga kažete da li je Vlada prihvatila ili odbila amandman koji je na dnevnom redu, jer narodni poslanici u svom izlaganju imaju jedan osvrt kada je prihvaćen amandman, a drugi kada je odbijen.
Doduše, ministar je čitao koje amandmane je Vlada prihvatila, međutim, nisu svi narodni poslanici bili tog trenutka u sali, pa apelujem na vas kao predsedavajuću da pokupite informacije od ministra koji se nalazi ispred vas, da bismo znali o čemu se radi. Zaista pitam da li je ovaj amandman prihvaćen ili nije.

Da li mogu da nastavim?

Posle ovog vašeg izlaganja ja i dalje ne znam da li je amandman prihvaćen ili nije, ali nije ni važno.