Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Ljajiću dobro je što ste predložili ovaj zakon, iako sad rizikujem da budem pogrešno interpretiran od strane medija, ni prošli put nisam rekao da ćete vi za ovaj zakon imati podršku svih narodnih poslanika, ovo je jedan od retkih zakona koji će biti primenjen sa 300% i jedan od retkih zakona koji je počeo da se primenjuje 11 godina pre nego što je stupio na snagu.
Kad sam rekao da je dobro što ste predložili ovaj zakon ne znači da će poslanici SRS glasati za njega, ali dobro je da građani Srbije i Srbi, ma gde žive, vide koje vera a ko je nevera, kakva je situacija, kakav odnos pojedinih narodni poslanici imaju u istoriji Srba i Srpskog naroda i ono što bi trebalo da bude praznik. Retko koji narod na kugli zemaljskoj ima toliko razloga i potrebe da ima dana koji se slave i dane kada bi trebao da tuguje i to obeležava.
Nažalost, kroz istoriju imamo jedan isti dana ili isti datum kada možemo da ga slavimo i predlaže SRS da se slavi i Vidovdan kao državni praznik ali istog dana veliki broj građana Srbije bi mogao verovatno i da tuguje iz razloga što je jedan od predsednika i Srbije i SRJ bio protivzakonito odveden, uhvaćen i isporučen Hagu i protivzakonito i protivustavno.
Vidite li kakvu istoriju ima srpski narod, ni malo laku, ali za nas je to ponosna pre svega i činjenicom da u SRS postoje članovi koji su Srbi islamske veroispovesti, Srbi rimokatoličke ispovesti i svih drugih naroda i narodnosti i građenje tog odnosa poštovanja i uzajamnog poverenja za nas jeste politički motiv i politički cilj, ali sramno je da nam određene kolege pokazuju ovde karte.
Zaključujem da je još 2000. godine rečeno da KiM nije sastavni deo Srbije. Šta je učinila ova vlada da se primenjuje Rezolucija 1244? Ovaj režim je učinio mnogo…

Moja amandman glasi da se Prvi maj i drugi maj brišu kao praznici. Gospodin ministar je rekao da mnoge zemlje u okruženju Dan državnosti slave dva dana, jer i Novu godinu slavimo dva dana.

Ako mislite da je tako, neka vama tako bude.

Država se ne voli ili ne poštuje na taj način što će se ustanoviti manji ili veći broj držanih praznika, nego na taj način kako i kolike uslove će Vlada i režim da obezbedi za građane Srbije. Zato kod nas nije primaran jer sam u početku rekao da bi skoro svaki dan koji postoji mogao da bude državni praznik.
Vidite još, gospodine ministre, u obrazloženju za ne prihvatanja mog amandmana šta se još kaže, jer sam jasno tražio da državni praznici budu Sveti Sava i Vidovdan. Ovako kažete – oba praznika i SPC na odgovarajući način, a u skladu sa crkvenim kanonima. Nije valjda da mislite da ova vlada, Mirko Cvetković i Boris Tadić mogu i crkvene praznike da ukinu? Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, gospodine Mariću, stiče se utisak na osnovu vaših izlazaka na teren da prilično samostalno delujete. Te, u vezi s tim, imam jedan konkretan predlog – hajdemo najpre da rešimo jednu vanrednu situaciju koja najduže traje, a to je situacija na Kosovu i Metohiji. Kako? Pa, najpre, da se svi ponašaju u skladu sa preambulom Ustava, u skladu sa Ustavom i pozitivnim zakonima. Ako to budemo uradili, iscrpeli sve mere i mogućnosti iz tih pozitivnih propisa, pretpostavljam da će vanredna situacija na Kosovu i Metohiji biti umanjena.
Još jedan predlog, jedna sugestija, krajnje je vreme da se u ovom parlamentu nađe Rezolucija o Kosovu i Metohiji.

Uvažavajući Predlog zakona o izmenama i dopunama zakona o vanrednim situacijama podneo sam amandman na član 12. Predloga ovog zakona, gde predlažem da se član 36, a odnosi se na osnovi član 36. Zakona, da se briše. Šta je predviđeno članom 12. ovog predloga zakona? predviđene su određene obaveze okružnih vanrednih štabova da, između ostalog, pismeno obaveštavaju Republički štab za vanredne situacije. Smatramo da je to već na nekoliko mesta rečeno i da nema potrebe, te, s toga bi bilo celishodno da se ovaj amandman prihvati, odnosno da se član 12. briše.
Gospodine Mariću, šta bi trebalo uraditi da što manje vanrednih situacija imamo? Potrebno je preventivno delovati. Ako se preventivno deluje otklanjanje posledica je mnogo jeftinije. Opet, imam jedan konkretan predlog, građani Krupnja pored ostalih i niza regionalnih puteva imaju dosta i lokalnih, ali dva su regionalna koja tu varošicu spajaju sa gradom Loznica, Šapcom, prave komunikaciju sa Ljubovijom i slično.
U poslednje vreme, i to ne samo u toku ove godine, već duži niz godina, pojavljuju se klizišta. Od maja meseca uporno i u kontinuitetu upozoravaju i obaveštavaju i dopisuju se sa JP "Putevi Srbije" sa Ministarstvo za infrastrukturu ali svi ostaju nemi i niko im ne daje ni jedan odgovor na njihove pokušaje i njihove zahteve. Ovde se ne radi samo o mogućnosti da komuniciraju sa drugim gradovima iz dela koji sam pomenuo nego i potreba i opasnost ugrožavanja života. Tim putem koji su ozbiljno ugroženi, gde su se pojavila klizišta, pojavljuju se stalno, čak ne stoji nijedan slobodna traka za prolaz ali je moguće u tim odronima. Ulazi se sad u zimski period kad će odroni biti pojačani. Moguće je u momentu pojave odrona da prolazi autobus koji vozi decu u školu, radnike na posao ili sa posla.
Zato morate preneti ovaj vapaj građana Krupnja, da Ministarstvo za infrastrukturu, da JP "Srbija putevi", oglase se povodom zahteva i povodom pisanja Skupštine opštine iz Krupnja, kako bi se otklonile te posledice koje mogu da nastupe. Ako ne želite to zbog tih ljudi, prisetite se Cera, Tekeriša, Ravne gore nije ni ona daleko, Mačkog kamena i to su neke istorijske činjenice koje Vladu Republike Srbije obavezuju da blagovremeno odreaguju po tim pitanjima i po tim zahtevima.
Kako mislite da ove izmene i dopune koje ste vi uočili i analizom ste rekli da se ukazala potreba za izmena i dopunama ovog zakona, a mi smo ukazivali na to prilikom donošenja ovog zakona 2009. godine, a njegovo dejstvo, odnosno primena se odložila za šest meseci dok se podzakonski akti ne donesu.
Videli ste, vi ste bili i u Ljuboviji kad su bile poplave početkom decembra 2010. godine, da se nije najbolje snašao opštinski štab za vanredne situacije. Ne da nisu želeli, nego jednostavno nije bila obučenost, nije bila dobra priprema. Vaši vatrogasci u tom momentu i druga lica koja su zadužena da intervenišu u vanrednim situacijama obavili su posao kada je već situacija nastupila, odnosno posledice kad su nastupile onako kako je to bilo moguće, ali određeni broj vaših pripadnika te službe je bio obučen, ne obučen, nego obučen u uniformu paradnu koji će se postrojiti kada bude došao predsednik republike, pa je brzo sa mesta ulaska u Ljuboviju prešao u centar, gde se on pojavljivao.
Ne treba nam to u takvi situacijama, moramo i svakog čoveka i svaku opremu i sva sredstva iskoristiti efikasno da se na najbolji i najbrži način otklone te posledice. Vi sami kažete, ovde izmene i dopune ovog zakona zahtevaju posebna sredstva. Pa ovaj zakon, ovaj papri ne traži posebna sredstva, ali da bi vi bili efikasni da bi mogli da odreagujete blagovremeno i sami vrlo često izjavljujete da nedostaje koliki broj vatrogasaca, pa da bi se ovaj zakon ispoštovao da ne bi bio, kako se vrlo često kaže, mrtvo slovo na papiru potrebno je realizovati one ciljeve koje ovaj zakon pretpostavlja. Znači, potrebna su određena sredstva, potrebna su određena sredstva i za preventivna ulaganja i zbog toga ne smemo ostati nemi pred ovim zahtevima koje mi iznosimo.
Jedan kolega je ovde rekao da će on predložiti amandman kojim će se ubrzano otkloniti posledice zemljotresa iz 1998. godine iz Kolubarskog okruga i poziva SRS da glasa za takav amandman. Ne treba nama poziv bilo kojeg pojedinca, sve što je u interesu i što je od koristi za građane Srbije, mi to svakodnevno i sa velikim zadovoljstvom radimo. Šta je sa koalicionim partnerima, zašto su u raspravi o budžetu za konkretnu godinu, ako to već čini duži niz godina uzastopno, ne usaglase­? Zašto nema punu podršku od svojih koalicionih partnera za usvajanje takvog zakona?
Gospodine Mariću, mislim da ste vi potpuno stručna osoba. To što nema ministra, to je postao manir Vlade, to je postao manir onog predsedavajućeg Skupštine koji se nađe u datom momentu kada sednica Skupštine traje, da više predstavnici Vlade, u liku ministra, ne moraju da sede tu. Znam da vi i vaši saradnici koji se nalaze tu vrlo rado neke amandmane prihvatite, ali po Poslovniku nemate takve mogućnosti. Ovo je pitanje gospodine predsedavajući i za vas. Razumemo mi što vaša koleginica, Gordana Čomić, vrlo često kaže – imaju pravo ministri da izađu u datom momentu. Šta je sa ministrima koji se uopšte ne pojave? Ovo se ne odnosi samo konkretno na ministra Dačića.
Vrlo česta pojava, pa i praksa u Narodnoj skupštini, je da ovde sa narodnim poslanicima budu i korektno odsede činovnici iz Vlade koji ne mogu u datom momentu da odreaguju, ali sigurno su oni u većoj meri radili predloge ovih zakona.
Gospodine Mariću, ako sada ne možete da prihvatite ni jedan od ovih amandmana, izmene i dopune ovog zakona kada budu, ako još budete na tom mestu, obratite pažnju na ovo što vam govore poslanici SRS. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 11. Predloga zakona izmena i dopuna Zakona o policiji i on se odnosi na član 87. Zakona o policiji i odnosi se na, odnosno član 87. reguliše upotrebu sredstava prinude. Pa se kaže – kad su sredstva prinude upotrebljena u granicama zakonom utvrđenih ovlašćenja isključuju odgovornost. Mada ovo nije precizno definisano, isključuju odgovornost i sredstava prinude se mogu upotrebiti i zavisno sad i od okolnosti u kojima se ona upotrebljavaju. Ovlašćeno službeno lice koje ih je upotrebilo, pa se kaže da je – MUP u obavezi da pruži i besplatnu pravnu pomoć, dakle licu koje je uniformisano i postupalo je u skladu sa dozvoljenim sredstvima prinude, da će mu pružiti pravnu i drugu neophodnu pomoć u tom postupku. To je regulisano i u članu 87. stav 2. i 3. da će pružiti i drugu neophodnu pomoć.
Nama ovde nije jasno, odnosno nikome ne može biti jasno na koju drugu pomoć se misli ako se stoji da će biti besplatno pružena pravna pomoć. Koja je to druga pomoć? Pripadnici policije moraju, odnosno njihove nadležnosti prava i obaveze moraju da budu u potpunosti, precizno i jasno regulisani iz jednog prostog razloga. To su lica čije je obavljanje delatnosti podrazumeva jednu opasnu aktivnost, što su izloženi stalnim pritiscima, što su u poslednje vreme, videli ste koliko je bilo i poginulih policajaca, ali mora biti potpuno jasno i precizno regulisano koju pomoć ministarstvo. I neću da pitam, zbog čega nema ovde predstavnika Vlade koji bi možda prihvatili amandmane ili rekli nešto više o amandmanima koje smo mi podneli. Naravno i ono što pojedini zvaničnici države Srbije rade i kako ….
Na član 11. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nenad Čanak, Bojan Kostreš, Aleksandra Jerkov, Olena Papuga i Radovan Radovanović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 12. amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić.
Da li neko želi reč? (Da.)

Dame i gospodo narodni poslanici, član 12. na najbolji način oslikava odnos Vlade prema ovom zakonu. Član 12. slika u ovoj sali takođe pokazuje kakav odnose je, ja bih rekao, ove trule i trusne vlade, baš kao što su putevi u okolini Krupnja gde ova vlada ne želi da interveniše, a mogući su kasnije i ljudski životi biti ugroženi.
Još jedna stvar, naknadno sam uvideo ovo o čemu je govorio kolega Meho Omerović, što takođe pokazuje kako Vlada Republike Srbije, odnosno kakav odnos Vlada Republike Srbije ima prema ovom Zakonu o rehabilitaciji. Neki su ovde govorili da ovaj zakon iz 2006. godine nije bio dobar, a te 2006. godine takođe bili u vladi i mogli su, valjda i trebali, i bili u obavezi da donesu, odnosno da predlože mnogo bolji zakon nego što je ovaj bio. Taj zakon iz 2006. godinu dana ili negde blizu godinu dana nije uopšte imao svoju primenu dok jednostavno i sudska praksa nije se usaglasila malo oko nekih situacija, a onda je on našao svoju primenu.
Odmah da kažemo da u tom periodu nije o tome odlučivao sudija pojedinac, nego u to vreme Okružni sud u veću sastavljenom od tri člana. Vidite kakav odnos je imala Vlada, odnosno i ovaj odnos prema reformisanom pravosuđu kakav je bio. Jedan sudija koji je možda u 50 slučajeva bio predsednik veća, koji je odlučivao o zahtevima o rehabilitaciji, kao koautor napisao jednu knjigu koja opisuje te slučajeve, knjiga se zove "Pod maljem ideologije", a on je sudija Okružnog suda I, gle čuda, nakon reforme pravosuđa, on nije reizabran. Moj je zaključak, stavlja mu se na teret, stavlja mu se na dušu što je dosta pozitivnih rešenja po zahtevima za rehabilitaciju doneo. Tako da i ovo sad što se govori o Zakonu o rehabilitaciji, verovatno će se potomci samo nekoliko dana radovati, smatraće da će od ovoga biti nešto, da će neka nepravda moći da se otkloni, a onda u praksi to neće uopšte biti tako.
Zamolio bih sve kolege koji se zalažu za istorijsko otklanjanje nepravde, za sezanje u neka daleka vremena, da najpre razmislimo šta danas možemo da uradimo. Šta možemo konkretno u ovom trenutku da uradimo? I ceo dan, sednica Odbora za Kosovo i Metohiju je trebala da počne i da se održi u dva sata, pa u četiri sata, pa čini mi se, negde u 17:30, napokon, kvorum je obezbeđen i sednica je mogla da počne. Ali nije dovoljna sednica Odobra za KiM. Kada će se u Narodnoj skupštini raspravljati o situaciji na Kosovu i Metohiji? Hajdemo da ne bi neke generacije koje dolaze iza nas, čiji ćemo mi biti potomci, morali da otklanjaju takođe neke nepravde koje mi i danas, neki doduše i voljno, neki doduše potpuno svesno idu u to i donose takve situacije.
Dalje, šta ovom zakonu ne valja? Naravno da mu ne valja ta vremenska zatvorenost, ograničenost, ogorčenost i rekli smo od početka Drugog svetskog rata, a zašto do stupanja na snagu ovog zakona? Ja verujem, slažem se sa jednim kolegom koji je rekao – novi stepen ljudskih prava ne dozvoljava mogućnost povrede kao što je to nekad bilo. Hajdemo uzeti uslovno da je to tako, ali povreda ljudskih prava i danas je moguća. Moje kolege su govorile pre svih i najviše je povređeno i ugroženo pravo predsednika Srpske radikalne stranke, prof. dr Vojislava Šešelja i biće neko u obavezi da to otkloni.
Šta će se desiti sa ovim zakonom? Ovaj zakon je limitiran. Znači, kada stupi na snagu ovaj zakon, do tog momenta će moći da se otklone neke nepravde, a posle toga neće, ili se mora donositi drugi zakon. Umemo li mi da donesemo zakon, odnosno vi da predložite i da donosite zakone koji će imati trajniju vrednost?
Sada imamo jednu hiperinflaciju zakonskih propisa, a oni ljudi na koje se oni odnose, žale se da ih je puno, obećavate giljotinu propisa. Od toga se ništa ne dešava i o tome niko ne vodi računa. Verovatno to i nije krajnji cilj.
Imamo još jednu situaciju i malo je to simptomatično, čim se situacija na KiM malo zaoštri i zategne, vi ubacite neki zakon koji po vašem mišljenju i proceni bi mogao biti interesantan i mogao da zabavlja građane Srbije. To nije u redu i ne smete tako da radite.
Imali smo zakon koji da ste vi imali nameru i hteli da ga primenite, to ste mogli da uradite. Nema jedinstva, nema sloge u ovoj vladi. Danas samo prate, ali s pažnjom i u punom kapacitetu, kako vi iz DS, a ako ima još neko, ima, kolega Milovanović, volite da kažete – u punom kapacitetu ovu rasprave prate samo poslanici SVM i poslanici SRS, u preostalom delu koji ne prate sednicu za KiM.
Zar ovakav zakon u naslovu, u onome što vi želite da postignete s njim, zaslužuje jednu takvu neozbiljnost? Ovo je tehnička i mala stvar koja će ukazati na svu neozbiljnost Vlade Republike Srbije da se ovaj zakon primeni. Naslov glasi – besplatna pravna pomoć i troškovi postupka. Član 12. glasi - podnosiocu zahteva koji je fizičko lice ili pravno lice, čiji cilj nije ostvarenje dobiti u postupku rehabilitacije, može se odobriti besplatna pravna pomoć, u skladu sa zakonom.
Ovde je nejasno šta se misli pod ostvarivanjem dobiti? Ako neko podnese imovinski zahtev, da li ste vi u Vladi mislili da je to pravo na ostvarivanje dobiti, ili je samo rehabilitacija neke druge vrste, možda u najužem njenom smislu, u moralnom smislu, nedobitna a sve ostalo je dobitno? Neće biti da je to tako. Kada vi kažete – može se odobriti besplatna pravna pomoć, ukazuje da vi nemate ozbiljnu nameru da pomognete.
Možda to i nisu veliki troškovi. Ne znam, jer nisam proučavao taj deo, odnosno nisam proveravao, ali bi država trebala da bude jača i da se nađe u pomoći pojedincu, ma koliki oni da su. Ukoliko stranka koja podnosi zahtev za rehabilitaciju ili lično, jer po ovom zakonu iz 2006. godine, u ovoj knjizi "Pod maljem ideologije" se govori o nekih 15 slučajeva, gde su lično podnosili zahtev za rehabilitaciju ili možda njihovi naslednici, pa ukoliko oni budu zainteresovani da im se nadoknade ti troškovi, odnosno da im se pruži besplatna pravna pomoć, da oni za to ne budu uskraćeni. Vi kažete – može im se odobriti besplatna pravna pomoć.
Ko će o tome odlučivati? Šta će biti kriterijum? Potpuno je nejasno da li je to sud, da li je to neki drugi državni organ koji će o tome odlučiti, da li stranka koja podnosi zahtev za rehabilitaciju, treba ujedno i da snosi te troškove? Ili će to možda biti postupajući sud, odnosno onaj sudija pojedinac iz Višeg suda koji će o tome odlučivati? Nejasno je i opet bespotrebno ostavljate mogućnost da on donese konkretnu odluku u slučaju da li će pravna pomoć biti pružena besplatno ili neće. Dajte jednom ujednačite neke kriterijume. U krajnjoj liniji, ovo dovodi do zaključka, da država, odnosno Vlada kao predlagač ovog zakona, nema nameru da sprovodi ovaj zakon i da joj to nije cilj.
Želeo bih i da još jednom podsetim svog uvaženog kolegu Mehu Omerovića, na konkretan slučaj, gde je doduše, potpukovnik Veselin Misita po naredbi komandanta Draže Mihajlovića i vojnog ministra u kraljevoj vladi, poslao potpukovnika Misitu u Loznicu da podigne ustanak. Mnogi Lozničani koji se bave proučavanjem te istorijske problematike, neke učesnike nazivaju i ustanicima. Potpukovnik Misita, kasnije i posthumno je unapređen u čin pukovnika, inače je bio član kraljeve vojske i veliki broj učesnika se izjasnio kao pripadnici četničkog pokreta.
Zato mi u SRS smatramo da bi taj datum morao malo više da se poštuje. Zbog toga što je Loznica veće mesto, a bila prvo oslobođeno mesto u okupiranoj Evropi. Oslobodili su je, između ostalog, i četnici u borbi protiv partizana. Mislim da je sada potpuno jasna situacija da se ovaj zakon neće primenjivati, a neke istorijske činjenice su takve. Još bi trebalo rehabilitovati i Georgija Bojića Džidžu koji je bio monah i starešina manastira u Tronoši, gde je potpukovnik Veselin Misita sa drugima boravio tu i dogovarao se i pravili su akcije i planove kako i na koji način da oslobode Loznicu, a zatim je to krenulo u jednoj većoj meri: Rudnik, Gornji Milanovac, Čačak, Kraljevo, Kruševac i druga mesta. Malo li su učinili ustanici Draže Mihailovića? Mislim da mi to danas moramo da poštujemo i cenimo, ma kojoj opciji ili orijentaciji ideološki pripadali. Nešto što je istorijska činjenica mora da se uvaži i poštuje. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, kao član SRS, stranke koja ima lepe manire, koja čuva tradiciju, voli svoju državu, ne traži neprijatelje srpskog naroda, a mnogo ih je, ne razgovaramo sa onima koji bi da je unište, ne tražimo finansijera u Stanku Subotiću. Sećate se već knjige koju je naš predsednik napisao 2002. godine, a je sud izrekao kaznu njemu od šest godina. To ukazuje da su bili u pravu, da imamo državnike u našoj stranci koji mogu da predviđaju situaciju i da ukazuju kako treba da se ponaša.
U vezi sa tim, kada sam razmišljao koja prva rečenica da bude vezano za ovaj zakon, da budem pristojan, a da bi me razumeli oni koji slušaju, moram da kažem da je ovaj zakon izuzetno loš. Da ste dali punu slobodu gospodinu Dimitrijeviću, gospođi Despotović i gospođi Stojanović, pretpostavljam kao poznavaoci tržišnih prilika, ambijenta u kojem naši privrednici rade mogli bi da napišu, ali bez nekih ograničenja, mnogo bolji zakon nego što ste nama ponudili.
Za vas imam jedno pitanje, nije lično upućeno samo vama, nego nekome ko predstavlja ovu vladu. Ko je vama dao za pravo da vi nas vodite u političku i ekonomsku izolaciju? Mislio sam da je to vreme prošlo, a vođenje Srbije u EU u svakom slučaju je vođenje Srbije u ekonomsku i političku izolaciju. Činjenica da je 2% budžeta EU od ukupnih budžeta tih zemalja članica ukazuje da je to jedna naddržavna tvorevina koja ima za cilj da porobi ostali deo zemalja u kojima su našli saradnike i idu ka tome.
Neću se više baviti tim, nego ću pokušati da vam kroz prilike koje su na tržištu ukažem da ovaj zakon je apsolutno besmislen. Vi kažete – pravne tekovine EU. Mi ovim zakonom pokušavamo da dostignemo pravne tekovine EU. Za mi ne možemo da napravimo bolji pravni sistem nego što je on u zemljama članicama EU? Ovde ste vi, kada kažem vi mislim na Vladu Mirka Cvetkovića, promovisali giljotinu propisa. Posle toga užurbano donosite neke zakone koji nemaju nikakvu primenu. To su vam rekli u agenciji koju je sprovela Republička agencija za regionalni razvoj, to su vam rekli mali privrednici, odnosno predstavnici malih i srednjih preduzeća šta su najveći problemi u privređivanju. Pa kažu – loše zakonodavstvo, nedostatak povoljnih izvora finansiranja, nedovoljno informacija o novim tržištima i tehnologijama. To bi sada mogli da pružaju donekle u oblasti poljoprivrede vaših 1.800 agronoma koji su se zaposlili, da se zna tačno šta treba da proizvode. Ne vredi nama što je gradonačelnik Leskovca spreman da donira svoje organe, kada mu je paradajz u okruženju bio dva dinara.
Ministar poljoprivrede, čini mi se već u to vreme ste bili ministar poljoprivrede i niste stvarali ambijent, niste doveli do preduslova da to što su naši vredni poljoprivredni proizvođači proizveli mogu da plasiraju. Neusklađenost poslovanja sa zahtevima standarda kvaliteta. Mi ne kažemo da ne treba da uvodimo standarde kvaliteta, ali ovo kako ste vi krenuli to zaista ništa nije dobro. Vi znate da je u toku 2011. godine, u prvih devet meseci podeljeno 60 miliona dinara, 362 preduzeća su bili korisnici tih kredita, za 85 firmi je obezbeđeno 40 miliona dinara, za preduzeća koja imaju brz razvoj takozvane gazele oko 17 miliona.
To je isuviše malo da bi se napravio ozbiljan pomak u privređivanju i da bi mogli da se unaprede standardi i uslovi prilikom proizvodnje i da bi mi deo od ovog što se predviđa ovim zakonom mogli i da ispoštujemo.
Evo, standard Hasap. Hasap standard se uvodi i pojavljuju se na tržištu pružanja usluga i mešetari i oni ljudi koji rade ozbiljno taj deo posla. Ali, pre svega, ljudi koji imaju male trgovinske radnje su dužni da plate, ne znam tačno koliki je iznos, da li on varira, ima to veze, i plaćaju umesto da inspekcije koje već obilaze vlasnike tih, ja ću vam pokazati ugovor, radnji da im pokažu kako i na koji način treba da osavremene svoje poslovanje. Zar za ovu državu nije dovoljno što će vlasnici trgovinskih i drugih radnji plaćati porez na promet ili porez na usluge? To bi trebalo da bude dovoljno.
U ovom momentu naša država, odnosno administracija, morala bi u potpunosti da bude zadovoljna. Znate da se u prošloj godini svaki treći vlasnik malog ili srednjeg preduzeća izjasnio da bi najradije zatvorio svoje preduzeće. Ne verujem da se u poslednje vreme nešto posebno promenio taj ambijent, da je bolja situacija. Pedeset tri hiljade preduzeća i preduzetničkih radnji je u blokadi. Dvadeset osam hiljada koje su u poslednje tri godine izašle iz sistema PDV. Trideset jedna hiljada preduzeća su iskazale negativan saldo završnog računa za 2010. godinu i 15 hiljada preduzeća povremeno negativno posluju. To je ambijent u kojem se mi danas nalazimo, u kojem se privređuje.
Ovde govorimo o zakonu koji treba da reguliše tržišni nadzor. Imajući u vidu naslov zakona očekivao sam sasvim druga rešenja. U članu 7. ako se ne varam vi ste pobrojali sektore, odnosno ministarstva, koja će imati pravo, mogućnost kontrolisanja. Ovde nema Borisa Tadića, Mirka Cvetkovića, Jelene iz Culina i onda bi situacija bila potpuno jasna. Tačno bi sve imali na spisku ko treba da kontroliše. Zar mi dosad sistem utvrđivanja minimalno tehničkih uslova za rad nekih radnji mogli da rešavamo sve probleme. Ne, mi sad idemo ka nečemu drugom.
Ispitivanje uzoraka u trgovinskim radnjama ide na teret vlasnika tih radnji. To nije dobro. Čini mi se da neke državne institucije funkcionišu na osnovu toga što idu, uzimaju uzorke, naplate to, pokaže se da je proizvod dobrog kvaliteta, a pod uslovom i da nije dobrog kvaliteta ako to uradite u onom privrednom subjektu koji je proizvođač, i to ima smisla. Valjda bi on trebalo da odgovara za kvalitet proizvoda, a distributer, odnosno prodavac treba da garantuje, odnosno da stoji iza roka trajanja, a ne kvaliteta proizvoda. Kvalitet proizvoda treba da garantuje proizvođač.
Nemojte sad reći da to nije tačno. Pokazaću vam fakturu za to. Znači, to je tako. Uradite nešto za male privrednike. Uradite nešto za stotine hiljada ljudi koji su možda iz nužde ušli u taj vid posla, ne zato što im se to najviše dopadalo, nego zbog prestanka rada velikih sistema. Ne može niko da okrivi ovu vlast da se to desilo u poslednje tri ili četiri godine, ili u poslednjih 10 godina. Prosto poslujemo u takvom ambijentu da su neke stvari bile neizbežne i one se ne mogu vezivati pojedinačno za bilo koju Vladu. Vi ste se upustili, u jednom momentu ste rekli da je standard nešto poboljšan u odnosu na 2000. godinu. Reći ću vam da baš nije sve tako.
Godine 2000. na jednog penzionera bilo je 1,75 zaposlenih. Đuro da li je tako? Tako je. Sada imamo situaciju da je na jednog penzionera 1,21 zaposlenih sa tendencijom opadanja broja zaposlenih. Od 2009. godine do današnjeg dana u javnom sektoru, zapravo ono što je evidentirano, što nije u zoni sive ekonomije, posao je izgubilo je 270 hiljada ljudi. To je zvanično. Lično smatram da je nezvanično daleko veći broj od toga, jer ono što nije evidentirano u Nacionalnoj službi za zapošljavanje ne može ni da se iskazuje, ne može kasnije ni da se vidi.
Sad vi kažete da je vaš cilj i ambicija da dođemo do milijarde evra, onih koje ćemo moći da povučemo kada dobijemo kandidaturu. Neki ljudi i danas dobijaju ta sredstva. Evo dva projekta iz okoline Arilja, jedan je ariljska malina, a drugi je malina preko granice. Ne tvrdim da je potpuno ovaj iznos, ali za jedan projekat je EU izdvojila 750 hiljada evra, za drugi 700 hiljada evra.
Realizatori projekta treba da pokažu proizvođačima maline da oni moraju da operu ruke pre ulaska u svoj malinjak i da to rade u toku dana ako se spremaju da ručaju, doručkuju. No znaju oni to, oni će tako i da urade, ali ajde da im ova vlada i država obezbedi neku cenu koja će biti adekvatna njihovom radu. Možda ono što oni zahtevaju ponekad nije realno ali sigurno da i ono što im bude isplaćeno više nije realno nego ono što oni žele da ostvare. Tu mora država da odigra veoma, veoma značajnu ulogu i mnogo više. Ne kažemo mi da država treba da uspostavlja privredne uslove u celosti, ali u datom momentu ako se u određenoj oblasti pojave problemi gde proizvođači, trgovci nisu u stanju, pa izvoznici, nisu u stanju sami da reše. Država mora na znatno bolji i efikasniji način da reaguje, a ne tako što će poslati vašeg pomoćnika koji će im obećati neka rešenja, a do toga zasigurno neće doći.
U ovom samom zakonu naravno ima i nekih stvari koje su potpuno nelogične, potpuno nejasne, baš kao da ih je neko pisao ko je upisao Pravni fakultet i trebao da pokaže šta još treba da nauči, a šta sve zna. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, vama se konačno isplatio odlazak u siromašne porodice, činjenje poklona, odlazak na gradilišta i obilazak radnika. Vi ste jedan od retkih ministara koji može da se pohvali i da kaže – predložio sam zakon u Narodnoj skupštini koji će verovatno biti prihvaćen i koji će se primenjivati. Svi dosadašnji zakoni nisu bili primenjivi, ovo će svi da ispoštuju – praznike.
Pretpostavljam da vi kao ministar i u vašem ministarstvu ima mnogo većih problema nego što su veći problemi vezani za državne praznike. U suštini, kao što ste i sami rekli, jedna dopuna i još dva nova praznika. Hteo sam statistički da pogledam kako to stoji, pa sam primetio da je 67 reči koje se nalaze u Predlogu zakona o izmenama i dopuna Zakona o državnim i drugim praznicima. Od toga su sedam brojevi, 12 su veznici, a ukupno 67 reči.
Zaista ste imali mnogo prečeg posla. U suštini, pošto je to sve primenjivo i već se tu nalazi, teško da se može nešto mnogo osporavati. Načelne primedbe u odnosu na ono što ste predložili izneo je naš predstavnik i zamenik šefa poslaničke grupe dr Aleksandar Martinović. O nekima od njih i ja ću reći neku reč.
Samo da se podsetimo, a verovatno ćete se i vi saglasiti sa tim, mi bi više voleli da se na dnevnom redu ovde nalazi kako da se smanji inflacija, da se priključimo onima kojima vi uporno i bezglavo trčite, da se priključimo u smanjenju inflacije, ne u smislu članstva, da se naša inflacija svede na procenat od 2 – 2,5%. Čini mi se od 1804. do 1858. godine Narodna skupština, iako nije bila predstavničko telo, ona je imala značajniju ulogu nego što je ponekad ima danas ova koja je predstavničko telo. Sazivala se u momentu kada je trebalo dati neko mišljenje i kada je to režim osećao za potrebno, kao i kada su građani Srbije imali za potrebu da sazovu Skupštinu, ona se sazivala i donosila neke odluke.
Predložen je 15. februar i on već postoji kao Dan državnosti. On zaista ima neke istorijske pokazatelje i činjenice koje ukazuju da se nije pošlo pogrešno od tog datuma. I početak Prvog srpskog ustanka vezan je za Narodnu skupštinu. Bila je to Skupšina u Orašcu, održana na Sretenje 2. februara, odnosno 15. februara po novom kalendaru. Ovu skupštinu su činili narodni predstavnici iz beogradske i kragujevačke nahije. Bilo ih je oko 80. Tada je doneta odluka da se Karađorđe izabere za organizatora i vođu Prvog srpskog ustanka.
Vi u obrazloženju zbog čega kažete da se 15. februar uzima kao Dan državnosti, ističete i donošenje Ustava 1835. godine. To je bio jedan, reklo bi se slobodouman Ustav, za ono vreme Ustav koji je garantovao neka prava građana, možda u nekim elementima više nego što to čine današnji Ustav i zakonski propisi koji se donose i u ovoj skupštini. On nije bio u to vreme prihvaćen od Austrije, od Turske, pa je posle nepunih mesec dana važenja stavljen van snage i onda je primenjivan tzv. Turski Ustav iz 1838. godine. Dakle, istorijske činjenice koje su poslužile kao podloga za utemeljenje Dana državnosti, mogu se prihvatiti kao takve.
Postoje građani u Srbiji kojima su državni praznici 365 dana. Takvih je sve više. Od 2009. godine do danas 270 hiljada, to su zvanični podaci Republičkog zavoda za statistiku, ostalo je ljudi koji imaju 365 dana praznike, a mislim da ih je nezvanično mnogo više, jer u sektoru sive ekonomije, da li je to realni ili možda neki drugi sektor, povećava se broj nezaposlenih. To su problemi koji više muče građane Srbije nego koliko će biti dana koji se praznuju.
Postoje građani u Srbiji koji uopšte nemaju državne praznike. Ljudi koji se bave poljoprivredom i nekim drugim aktivnostima, usled sve težih uslova privređivanja i plasmana svojih proizvoda, ne mogu da ispoštuju ni verske praznike, a kamoli državne praznike.
Vi ste ovde imali jedan lagan zadatak i ne može se nešto mnogo osporavati, ali mi možemo da ukazujemo na činjenice koje su iz dana u dan očigledne, ne samo za poslanike opozicije nego i za ovu vlast.
Kad smo kod onih skupština koje nisu imale predstavnički karakter, moram da podsetim, u toku Prvog srpskog ustanka održano je negde oko 14 skupština. One su bile tzv. male skupštine. Jedna je bila velika ili redovna skupština. Prisustvovalo je negde od 60 do 80, hajde da kažemo uslovno, predstavnika naroda i bila je jedna tzv. tajna skupština. Mi danas sve više imamo ne tajnih skupština, nego tajnih pregovora koji se vode u ime Republike Srbije, u ime ove države, na čijem čelu je predsednik Republike i Borko Stefanović i to nije dobro. To nije dobro što mi danas imamo takvu situaciju.
Kada smo kod praznika o kojima, ili možda u nekom narednom periodu, treba voditi računa i ako vam se ukaže prilika još jednom da dođete pred ovaj parlament u cilju odbrane Predloga zakona o državnim i drugim praznicima, kao što je i dr Aleksandar Martinović istakao, mi u SRS smatramo da bi 31. avgust trebao da bude dan ustanka.
Srpska radikalna stranka prilikom podizanja spomenika potpukovniku, u to vreme potpukovniku, Veselinu Misiti, a kasnije je posthumno unapređen u čin pukovnika Kraljeve vojske, je imala probleme i od svojih koalicionih partnera. Ali, već 2011. godine u Loznici je bio prisutan i potpredsednik Centralne otadžbinske uprave, narodni poslanik Zoran Krasić, video je da je na tom skupu, koji svake godine organizuje SRS, odnosno opštinski odbor SRS u Loznici, bili su prisutni i predstavnici lokalne vlasti. Znači, u narodu se saživelo, u narodu je sazrelo osećanje da je 31. avgust 1941. godine veoma značajan datum, ne samo za Srbe koji žive u Srbiji, nego za građane Srbije uopšte i mi smatramo da bi taj datum bio veoma značajan za taj deo Podrinja, jer velika odmazda je krenula u aprilu mesecu 1941. godine kada je prvi oficir nemačke vojske, istina nižeg ranga, u okolini Lešnice, varošica takođe u neposrednoj blizini Loznice, bio ubijen i onda je krenula prva veća odmazda.
U ovom obrazloženju za usvajanje ovog zakona vi ste naveli istorijske činjenice i podatke koji ukazuju da je taj deo naše Srbije dao i podneo ogromne žrtve. Ne samo u znak zahvalnosti prema tim ljudima, prema tom geografskom delu ili celini naše Republike, nego jednostavno i zbog toga što je Loznica bila prvi veći oslobođeni grad u tada okupiranoj Evropi, mislim da ne možemo da zatvaramo oči pred tom činjenicom, da bi trebalo ozbiljno obratiti pažnju na ovaj istorijski događaj i uvrstiti ga kao dan ustanka u Republici Srbiji, a ne nikako onaj dan gde su se Srbi međusobno ubijali, gde je Žikica Jovanović Španac ubio, pucao u dva žandarma u Beloj Crkvi kod Krupnja.
Ukoliko bi prihvatili amandmane koje je podnela SRS, ovaj zakon bi bio nešto kvalitetniji. Bez toga kao da nismo ništa ni radili, kao da se nije krečilo. Smatram da ćete vi uticati na to da određen broj amandmana, ako ne svi, budu prihvaćeni i onda bi kvalitet ovog zakona bio nešto popravljen. Bez toga vi možda možete i da donesete, da izglasate ovaj zakon, ali suština nije u tome.
Činjenica da u poslednje vreme na dnevnom redu sednica Skupštine imamo zakonske predloge koji ne trasiraju budućnost, iako je neko rekao – bez nekih zakona nećemo imati dobru budućnost, da li ćemo praznovati ovaj ili onaj praznik. Nije sve jedno koji je. Mi tražimo istorijsko utemeljenje, utemeljenje u nekim činjenicama, ali to ne rešava mnogobrojne probleme koji su narasli. To će rešiti stvaranje ambijenta, što ova vlada verovatno ne može. Ako to nije uspela da uradi u prvim godinama svog mandata, ako nije uspela da uradi u momentu kada nije bilo velikih ucena od strane koalicionih partnera, zasigurno ako se nekom od koalicionih partnera kaže – hajde nemojte praviti probleme do 9. decembra, onda se od ove vlade ne može očekivati ništa, nego će verovatno rešenje ili deo rešenja za velike probleme za građane Srbiji biti sledeći izbori na kojima oni imaju mogućnost da one koji nisu radili u njihovom interesu, naprotiv, radili su mnogo protiv njihovog interesa mogu da ocene ocenom koju oni zaslužuju. Naravno, rezultati ove vlade mogu da se ocene sa jednom ocenom koja je ravna jedinici. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, zarad javnosti samo da podsetim, iako su to učinile moje kolege, verovatno građanima, kao što ni koleginici Vjerici Radeti juče nije moglo da bude jasno da ćemo danas raspravljati zakon koji je dostavljen nama u junu 2010. godine, a kao zakon koji treba razmatrati po hitnom postupku.
Pred sobom imamo Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, koji je dostavljen 10. juna 2010. godine, sa namerom i uz predlog da se o tom predlogu zakona raspravlja po hitnom postupku. Eto koliko je on hitan. Ovo je možda najbolja slika kako Vlada Republike Srbije radi.
Gospodine ministre, vas su neke moje kolege pokušale malo da operu od odgovornosti. To se ne može učiniti u potpunosti. Istina, vi ste najmanje odgovorni za to. Vi ne patite od stranačke genetike. Važite za veoma pragmatičnog čoveka, ali kad ste videli ovo, niste mogli, niste trebali da prihvatite da u ime Vlade Republike Srbije govorite o ovom zakonu.
Da li je vas neko prevario, u to ne ulazimo, to nije ni bitno, te stoga deo odgovornosti stoji na vama za ovako loš predlog. Jer bi se moglo reći – otkud sad kad mu vreme nije da se raspravlja o ovome?
Sindikati su rekli ono što su rekli. Srpska radikalna stranka je politička stranka i ona ne ulazi u sindikalno organizovanje. Naravno, svi zajedno želimo da poboljšamo standard i zaposlenih i onih koji to nisu, da im damo šansu. Obaveza i odgovornost Vlade Republike Srbije jeste da stvori takve uslove i takav ambijent da se na zajednici za zapošljavanje ili nacionalnoj službi za zapošljavanje nalazi što manji broj, a oni koji imaju potrebu da se leče, da se što kvalitetnije mogu lečiti.
Sad u ovakvoj situaciji, gospodine ministre, jedna vaša koleginica igrom slučaja radila je na VMA i da bi stavila samo do znanja, ne u pežorativnom smislu, koliko je teško biti ministar zdravlja, jer je to zaista jedan veoma odgovoran sektor, nije to da li ćemo napraviti neki poslovni ambijent ili neki posao ili nećemo, ili ćemo otići kod drugog dobavljača. Ovde se obraćamo po zdravlje i zbog toga je velika odgovornost i kaže ona 2008. ili 2009. godine – normalan čovek, ali samo u želji da naglasi probleme koji stoje u zdravstvu, normalan čovek ne bi mogao da prihvati odgovornost ministra zdravlja.
Mi znamo da je takva situacija u zdravlju. Najveći problem je korupcija. Nemojte čitati da su svi lekari i svo medicinsko i nemedicinsko osoblje koje radi na pružanju usluga zdravlja, da su svi podložni mitu i korupciji. Ali, kao što je dr Paja Momčilov rekao – to je sistemski problem i sa njim, čini mi se, nije lako izaći na kraj, nije se lako izboriti.
Koliko ćete vi u tome uspeti, ostaje da se vidi. Da li ste pokazali dobru želju i nameru da to tako bude? Čini mi se da jeste.
Evo šta kaže jedan lekar iz Zdravstvenog centra u Loznici. Na moje pitanje, on pripada jednoj političkoj stranci koja podržava Vladu, da li je on za EU, ovako je rekao – u privrednom smislu mislim da je to katastrofalno za Srbiju, ali pošto sam zdravstveni radnik, mislim da bi dobro bilo da uđemo u EU, da se konačno nađe neko ko će nam zavesti red. Izgubili su poverenje prvo u direktora zdravstvenog centra, ali to nije problem Zdravstvenog centra u Loznici. To je generalno problem u celoj Srbiji.
Kaže, trebao bi neko sa strane da nam dođe kao da će sada EU poslati neke svoje eksperte da budu direktori u zdravstvenom centru. Eto vidite kako je on prepoznao u čemu je problem i šta mi, čini mi se, nismo u stanju, odnosno vi gospodine ministre, zajedno sa Vladom čiji ste član, da uradite da promenite, da bi tu bilo nešto bolje i drugačije.
Korektivni faktori, ono otprilike po onome što vam je i sindikat u svom dopisu i obraćanju 15. septembra rekao, neće dovesti dobrom i pitanje je, ovde postoje kolege narodni poslanici, koji su i lekari, znaju da se ponekad u zdravstvu učinak ne može vrednovati kao nešto primarno. Znači, veoma je bitno da se pacijent primi i za najkraće vreme da se zbrine, da mu se pruži neophodna medicinska pomoć, ali pitanje je vremenskog programiranja. To nije proizvodnja nekog predmeta za koji tačno može po tehnološkim vremenima da se utvrdi.
Ovde, kada je u pitanju lečenje, nije lako do toga doći. I, možda će to dovesti do još nekvalitetnijih usluga u zdravstvu, a moram da kažem, hvala Bogu, nisam imao potrebu lično da koristim mnogo usluge zdravstvenih radnika, ali mi u Srbiji zasigurno imamo dobre lekare, imamo onih koji umeju dobro da leče, oni koji mogu dobro i uspešno da nauče druge, a pre svega, mislim na profesore na Medicinskom fakultetu. Imamo one koji znaju i da organizuju posao. Da li se svi sada nalaze na tim funkcijama? Ne nalaze se sigurno. Jer za razliku od vas, čini mi se gospodine ministre, da je do sada stranačka genetika bila osnovni preduslov, kako za ministarsku funkciju, tako i za funkcije direktora domova zdravlja, zdravstvenih centara, bolnica i slično.
Ovo nije obična privredna aktivnost, ovde treba naći najbolje i posvetiti vreme najboljim i postaviti ih na takve funkcije. Šta su zamerili sindikati? Zbog čega oni smatraju da ovo nije u redu, a najavljuje se oko desetak hiljada zdravstvenih radnika. Najveći broj su, verovatno, lekari koji kažu da se ovde nije ispoštovao sporazum koji ima Vlada sa sindikatima, da se nacrti svih predloga akta dostavljaju njima.
Predlog zakona i Uredba o korektivnom koeficijentu jesu u suprotnosti sa članom 104. Zakona o radu i zbog toga je to neprihvatljivo i zbog čega je ovaj predlog zakona neprihvatljiv za SRS. Predlog zakona i uredba o korektivnom koeficijentu nisu u saglasnosti ni sa članovima od 91. do 94. posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove, koje je u ime Vlade Republike Srbije potpisalo Ministarstvo zdravlja.
Oni procenjuju, a to su vam kolege iz SRS već govorili, i da se ovde ostavlja mogućnost da nešto što je osnovna motivacija efikasnog pružanja medicinskih usluga, to nagrađivanje, da se to reguliše uredbama i da to radi Vlada. Znači, polako se zalazi u jednu sferu koja se izmešta iz ovog parlamenta i prepušta se nekim pojedincima koji mogu nesavesno da obavljaju svoj posao.
Iako su neki ovde pomislili da će doći do povećanja zarada zdravstvenim radnicima, one će možda čak da se smanje. U prvoj godini za 10%, a u drugoj ili trećoj godini, kako je to već predviđeno i nekom dinamikom i u skladu sa tom uredbom, možda i do 30%. Zbog toga je sindikat 20. oktobra, u pet do 12, skrenuo pažnju da to nije u redu i najavljuju se veći i značajni protesti. Šta, gospodine ministre, kada se pokaže da su ti ljudi u pravu? Svakako je to tako i oni jesu u pravu.
Da li je moguće i da li ste vi razmišljali za ovo relativno kratko vreme koliko se nalazite na čelu Ministarstva zdravlja, doneti zakon koji bi odgovarao, ne u potpunosti, ali u najvećoj meri i zaposlenima u zdravstvenim ustanovama, i pacijentima koji imaju potrebu da se jave i dođu u zdravstvene ustanove? Sigurno je da je to moguće, ali se mora shvatiti da je to ozbiljan posao.
Tu procenti o kojima smo vam već i ukazali kada je u pitanju, čini mi se Dom zdravlja Stari grad, i želja da se za kratko vreme obogati, pa čak i preko najhumanitarnije delatnosti. Kada to rade ljudi koji su položili Hipokratovu zakletvu, onda zasigurno u toj ličnosti izostaje lekar, a ostaje samo požuda za novcem. Čini mi se da ste u tom pravcu krenuli da rešavate neka pitanja. Ako ostanete usamljeni, to sigurno nećete moći da uradite. Kada kažem usamljeni, računam, ukoliko ne bude cela Vlada Republike Srbije stala iza vas po tom pitanju, u smislu da se raščisti korupcija u zdravstvu, onda vi nećete moći napraviti nikakav napredak i neke ozbiljne korake u tome.
Ako bi slušali poslanike SRS samo jednostrano, mogli bi da izvedete zaključak, da nama zdravstveni sistem ne funkcioniše na najbolji način. Da, i to je tačno. Mi imamo i svetlijih primera. Izneću samo dva ovde u ovom domu, da ukažem da može da bude i drugačije. Dobar primer jeste specijalna bolnica u Banji Koviljači, kod Loznice, gde od menadžerskog dela u toj bolnici, pa do pacijenata i svih zaposlenih, sve je regulisano na dobar način. Jedan je primer iz jednog malog mesta odakle ja dolazim, iz Ljubovije, da zdravstveni radnici, lekari i medicinsko osoblje, a pre svega mislim na medicinske sestre i na tehničare, brinu o svojim pacijentima i posle završetka radnog vremena, i sve do ozdravljenja pacijenta. To nema nikakve veze sa tim, ko je trenutno direktor doma zdravlja. Da li je to zbog toga što je to malo mesto, pa se međusobno poznaju ili su se možda posebno dobri ljudi školovali za ta zanimanja.
Gospodine ministre, kada sam već rekao ko se školuje za ta zanimanja, ako vam je problem da na kraju kažete koliko sada imamo lekara koji su nezaposleni, koliko medicinskih sestara, zdravstvenih tehničara, stomatologa, farmaceuta i da li ćete i vi možda, a to bih nazvao pre političkom fintom, predložiti, a to je kolega Nikola Krpić jednom tražio da se proba nešto uraditi, ali to nije dobro uraditi neposredno pred izbore, da pokažemo da brinemo o ljudima koji su se školovali i završili i postali lekari?
Ako nismo imali zaposlenja, ako ova vlada nije mogla u mandatu od tri godine da zaposli 1800 poljoprivrednih stručnjaka, ili ćete vi sada reći koliko imamo zdravstvenih radnika, da nije mogla za tri godine to da uradi. Ne kažem sve, jer nema verovatno ni u jednoj zemlji da su zaposleni svi ljudi poljoprivredni inženjeri, ili lekari. Ako nije mogla da prepolovi, ako nije mogla da smanji na zanemarljiv broj nezaposlenih, onda kako će i šta će se desiti, da jednom odlukom ili aktom, ili jednom uredbom, kaže – mi ćemo sada da zaposlimo one koji se nalaze na evidenciji za zapošljavanje.
Da li je to možda signal ili paljenje crvene lampice, da vi zajedno sa ministrom prosvete, počinjete polako da utvrđujete kriterijume koliko ljudi treba da se upisuje na određene visoko-školske ustanove? Školovati jednog lekara je možda i najskuplje školovanje. Neki medicinski privatni fakulteti ne mogu da dobiju sertifikat iz razloga što ne mogu da obave praksu. To podrazumeva da je zaista školovanje jednog lekara izuzetno skupo i za državu i društvo, ali svakako i za roditelje. Ako je to tako, onda moramo na jedan ozbiljniji način da povedemo računa.
Mi smo i niko više i nije od SRS, a pre svih, dr Paja Momčilov, kada se govorilo o vakcinama protiv svinjskog gripa, govorili o tome na početku, znači i pre nego što se ušlo u taj posao. Pokazivali smo i ukazivali smo da tu može da se desi nešto, odnosno da imamo indicija da će se desiti nešto što nije dobro i da će neko na tome ostati veoma čestit. Vi to niste verovali, a sada se pokazalo da smo apsolutno u pravu. U tome gospodine ministre, imate punu podršku od SRS da istrajete. Ne može se desiti da su samo odgovorne dve ili tri osobe za takvu jednu skandaloznu prevaru. Uključite se tu mnogo više, da bi uostalom, zadobili poverenje i rešavali neke obaveze koje kao ministar imate dužnost.
U članu 5. ovog predloga zakona je rečeno da će se akta doneti u roku od šest meseci. Ovo se manje odnosi na vas, verovatno pored vas sede vaše koleginice koje su duže u Ministarstvu zdravlja nego što ste vi, pa one znaju da li su ova akta doneta, da li će se odmah po usvajanju zakona i ona početi primenjivati, mada bi najbolje bilo i za zdravstveni sistem i za zaposlene u zdravstvu i za pacijente da ovaj zakon uopšte na ovakav način kakav jeste ne bude donet. Uostalom, ne radi se samo o ovom zakonu. Svi zakoni koje smo mi u poslednje vreme imali na dnevnom redu ovde su neka kupovina vremena, očekivanje tog 9. decembra ne bi li nešto dobili na štapu. Čini mi se da je kod ovog zakona to posebno naglašeno, a ne bi smelo da bude tako. Postoje zakoni koji u životima građana Srbije nemaju neku veliku primenu i neki veliki značaj, pa mogu da se slože, neće štetiti, ali ovo može i onako loše stanje u zdravstvenom sistemu da učini još lošijim. Nadam se da ni jednom savesnom čoveku nije stalo da to bude tako, nego prosto ima želju da se to drugačije rešava.
Zanima nas da li su podzakonski akti, koji će detaljnije razrađivati ove odredbe, da li su oni već urađeni ili nisu? Mi imamo određene informacije, samo da vidimo da li je to u toj meri i tačno. Vi znate, verovatno, kao zdravstveni radnik da su u staroj Kini najbolje plaćeni oni lekari koji su najmanje radili. Sa druge strane, to ukazujem da su oni vodili računa o zdravlju, a ne o bolesti. Želja poslanika SRS i moja lično, naravno, kao i velikog broja građana Srbije, jeste da i mi naš zdravstveni sistem dovedemo u takvo stanje da ljudi brinu, a posebno zaposleni u zdravstvu da vode računa o zdravlju građana Srbije, a ne kasnije kada to bude već potpuno kasno. Hvala vam.

Uvažene dame i gospodo narodni poslanici, gospodo predstavnici Ministarstva, prilikom komentara određenih zakonskih predloga, uvek tražimo motive predlagača o čemu se radi. Ono zbog harmonizacije sa propisima EU, to nas ne zanima i na svu sreću, sve veći broj građana Srbije, taj procenat je prošao 50 i iz dana u dan je sve više i više.
Pokušao sam konkretno da vidim šta predlagača motiviše za jedan ovakav zakon. Sigurno je da gospodin Stevanović nije sigurno razumeo i kada je pričao o nekim privatizacijama, nije mislio konkretno na ovaj predlog zakona, nego o vama, pokušaj da date posao drugim subjektima, a ne javnim preduzećima iz okvira komunalnih delatnosti.
Pošto to nije išlo onako kako ste vi želeli, konkretan primer je Veliko Gradište, jedna grčka kompanija je dobila posao iznošenja smeća, neposredno posle tendera je osnovala ćerka firmu, tu je bilo i firmi: jedna firma – jedan zaposlen, a pošto to nije išlo, građani Velikog Gradišta su prepoznali, pojavio se problem, promenjena vlast.
Slični problemi su bili i u Velikoj Plani. Vi sada predlažete jedan zakon kojim bi ti problemi mogli da se reše. Ovo što smo imali do sada, iako je rečeno – maksimalan rok onome ko dobija komunalnu delatnost jeste 25 godina, imajući u vidu investicija, imajući u vidu učešće u infrastrukturu kod komunalnih delatnosti, vi ste dodeljivali uvek 25 godina.
Ovaj zakon niti dovodi do poboljšanja usluga, niti do pojeftinjenja usluga, niti do otvaranja novih radnih mesta, nema ničega što je povoljno za građane. Ministar je rekao da nema sredstava. Ova država je imala pare, one su pogrešno usmerene. Da ne pričamo gde su otišle pare iz "Kolubare" i iz niz drugih firmi. U Bajinoj bašti samo u izgradnji stoji obaveštenje da građani nisu platili skoro milion dinara za grejanje jednoj toplani. Najveći broj su korektni i savesni potrošači, ali nema mogućnosti da oni to plaćaju.
Ovde predlažete da će cene komunalnih usluga da se povećavaju, ali ne pričate kako podići standard građana da bi mogli da isprate te komunalne usluge, a da njihov opstanak i egzistencija ne budu ugroženi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ove prevare Tomislava Nikolića, o kojima je koleginica Nataša Jovanović govorila, nisu svojstvene građanima Srbije. Za najveći broj građana Srbije možda ovakav zakon nije potreban, ali odmah da se razumemo, nismo mi generalno  protiv zakona, svi bi prijavili mesto prebivališta, eventualno mesto boravišta i tu ne bi bilo ništa sporno, međutim, prebivalište i boravište su dve izuzetno važne kategorije koje su vezane za svakog pojedinca. Naime, na osnovu tih činjenica veliki broj građana Srbije bude u situaciji da ostvari neke beneficije u odnosu na druge. Ako je nešto karakteristično za neku lokalnu samoupravu u odnosu na neku drugu, oni mogu da ostvaruju takva prava. Zatim, na osnovu mesta prebivališta ili boravišta uspostavlja se i sudska nadležnost i te činjenice da budu utvrđene i na osnovu zakona su veoma bitne i o vođenju računa gde ima neko mesto prebivališta ili boravišta. Čim je država malo postala savremena o tome se vodilo računa.
Kada je u skupštinsku proceduru stigao ovakav zakon mi smo mislili da imate nameru na ozbiljan način da rešite neke probleme, pa smo onda sačekali član 18. i videli smo da tu postoje određeni propusti.
Duboko verujem da će gospođa Kasalica i gospodin Todorović verovatno pružiti dodatne informacije gospodinu Dačiću da bi ovaj amandman trebalo prihvatiti. Naime, postoje određene stvari koje se mogu polemisati, pa sada da li se mesto boravišta stiče nakon 90 dana, odnosno obaveza prijavljivanja nakon 90 dana, ili možda što je u svojoj diskusiji vezano za neke amandmane istakao gospodin Šarović, možda i posle 60, pa čak da je skraćen taj rok i posle 30 dana, to može biti nešto što je sporno, nešto o čemu se može diskutovati. Rešeno je sa dužim ili eventualno kraćim rokom, ali ovo našta se odnosi amandman na član 18. koji sam podneo, nama je bilo veoma važno da se prihvati, ako ništa drugo, barem zbog pijeteta prema licima koja su preminula. Mi podržavamo i možemo da razumemo da član 18. predlaže ažuriranje iz oblasti sticanja odnosno prijavljivanja mesta prebivališta ili boravišta.
Prethodni članovi su regulisali kako i na koji način se do toga dolazi, koje su obaveze građana Srbije a zatim koje su obaveze državnih organa odnosno pre svih Ministarstva unutrašnjih poslova. Onda, pošto postoji mogućnost, i videlo se da postoje i namere da se ovo zloupotrebljava, država je morala da interveniše na jedan drugi način, odnosno pre svih MUP.
Član 18. stav 1. je rekao da sud, ili neki drugi državni organ ili možda fizičko ili pravno lice mogu izraziti sumnju u mesto prebivališta ili boravišta za određeno lice, jer može i fizičko lice da ima interes da dokazuje da određeno lice nema mesto prebivališta ili boravišta upravo tamo gde zvanično u odnosu na osnovu prijave ga ima. I onda, na osnovu tako podnetog zahteva, državni organ odnosno MUP može da pokrene postupak i da dovede do pasiviziranja takvog stanja. Ukoliko se MUP odlučilo za tako nešto, onda ono tim rešenjem o pasiviziranju prebivališta ili boravišta uspostavlja obavezu za građanina Srbije odnosno lice koje ima državljanstvo u Srbiji a pretpostavlja se da je lice živo, svakako, ima obavezu da prijavi u roku od osam dana mesto prebivališta odnosno boravišta.
Šta se dešava ukoliko ono ne želi to da uradi? Rečeno je da će se stavom 4. člana 18. ovog predloga zakona, da će onda organ odnosno MUP, u skladu sa članom 11. stav 2. Predloga zakona, regulisati i rešiti taj deo. Opet ostavlja mogućnost žalbi. Znači, ovde postoji niz varijanti i nijansi i da se pogreši i da se eventualna greška otkloni.
Onda konačno dolazi stav 6. ovog člana gde je zaista napravljen jedan, rekao bih, i morbidan predlog da se to uradi. Ali, kolega Miletić Mihajlović nije trenutno tu, a on kaže da usvojimo ovakav zakon pa da pustimo malo, da vidimo šta kaže prakse, pa ukoliko praksa bude neke stvari demantovali, mi ćemo pristupiti izmenama. Evo, mi odmah predlažemo izmenu jer smo sigurni da ovo zaista nije dobro. Mislimo da bi ovo trebalo prihvatiti.
Kaže se: "Nadležni organ će po službenoj dužnosti pasivizirati adresu prebivališta odnosno boravišta u slučaju prestanka državljanstva Republike Srbije". U redu. Ali, ovde se još dodaje: "ili smrti građanina". Kako možete pasivizirati mesto prebivališta ili boravišta nekom ko je preminuo? Tu nema potrebe uopšte ništa pasivizirati. Ukoliko još jednom razmislite o ovom amandmanu, mislim da ćete ga prihvatiti, jer je besmisleno da ostane ovako. Ipak će ovo neko da čita i nekome će ovo jako zasmetati.
Gospodine Dačiću, nemojte imati iluziju da nakon usvajanja ovog zakona, sa prihvaćenim amandmanima ili ne, da će mnogi problemi koji nastaju iz ove oblasti biti rešeni ovakvim zakonom. Neće. Neka lica, ja ne govorim o onima koji se preseljavaju na određena područja da bi vršili krivična dela, da bi na organizovan način napadali na pojedinca ili na državu Srbiju u celini, govorim o onima koji zbog mnogo nerešenih problema koje ova vlada nije bila u stanju da reši, neki, moram reći, i nasleđeni stoje od ranije, fiktivno ne prijavljuju mesto prebivališta ili boravišta u nekim drugim mestima zbog školovanja, lečenja, zbog eventualne mogućnosti na zaposlenje, zbog eventualnog upisa u srednje škole i na fakultete i zbog toga prijavljuju mesto prebivališta a da zaista tu ne stanuju ili ne borave.
Ovde je potrebno uključiti kompletan sistem, kompletnu, rekao bih, državnu upravu i Vladu da rešavaju ove probleme. Oni su se nagomilali i uvek će postojati želja ili potreba da se na određeni način obezbede neke privilegije koje, recimo, Beograd nudi u odnosu na Bajinu Baštu, Krupanj, Ljuboviju ili neka druga mesta, a da ne govorim o Crnoj Travi. To nije moguće rešiti kroz ovaj zakon, ali je dobro postupanje na domaćinsko vođenje politike, na vođenje računa o svojim građanima moguće rešiti te probleme.
Gospodine ministre, i u ovom domu, a i u javnosti se govorilo o jednom problemu koji je karakterističan za određeni lokalitet odakle ja dolazim. Verovatno ste čuli, pa bi možda u sklopu potrebe da odgovorite na ove argumente koje sam izneo, vezano za prihvatanje ovog amandmana mogli i to da osvetlite na neki način. U Banji Koviljači je veliki problem sa azilantima i o tome govori i pozicija i opozicija i govore građani. Čuli ste za probleme koji su se pojavljivali, da se silovala neka žena koja ima englesko državljanstvo, nezvanično se priča da postoji jedno ubistvo između pripadnika ljudi koji se nalaze tu, koji su azilanti. Trebalo bi taj problem mnogo ozbiljnije i mnogo brže rešavati, dok se problemi još više nisu nagomilali, a kasnije će ih biti teže i rešavati.
Još jednom pozivam vas, gospodine ministre, da ovaj amandman koji je SRS podnela prihvatite. On će sigurno otkloniti neke nejasnoće, zapravo i jednu nepravdu prema licima koja su preminula i jednu veliku besmislenost. Hvala.

Uvažene dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, gospođo ministar, ako bi na trenutak smeli da zaboravimo velike obaveze ministra finansija, ministra prosvete, ministra privrednih aktivnosti, vi ste sledeći čovek koji ima ogromne obaveze, vi i ministar policije. Vidite u poslednje vreme da se vrlo često dešava veliki napad na državnu i na privatnu imovinu, na ličnost, na integritet čoveka i to treba sprečavati. U poslednje vreme nedostaje veliki broj policajaca. Naravno, ne mogu sada da tvrdim ni da li ih ima dovoljno ili nema, ali poznato je da oni u pojedinim danima budu skoncentrisani možda na neadekvatan način.
Sada bih da kažem zbog čega eksplicitno u Ustavu stoje vaše najveće obaveze kad sam rekao i kažem ako smemo da zaboravimo one sektore u našoj Vladi koja utvrđuje, kreira i vodi politiku, gde bi se stvorili preduslovi zapošljavanja, lečenja, školovanja i slično, član Ustava 142. stav 1. kaže – sudska vlast je jedinstvena na teritoriji Republike Srbije. Vi iz toga jasno prepoznajete šta bi trebala i morala da bude obaveza vašeg ministarstva. Da li ste u stanju da se nosite sa takvim i tolikim problemima, a verovatno niste. To ne može da uradi sam ministar pravde ili bilo koji pojedinac ako to ne čini predsednik Republike, ako to ne čini Vlada u celini.
SRS i vi kao ministar pravde u ovoj vladi ste apsolutno slažemo, a to je da je nama potrebna reforma pravosudnog sistema. Tu se vaša i naša saglasnost završava. Način na koji vi mislite treba sprovoditi reformu pravosuđa i način na koji SRS smatra da treba reformisati pravosuđe dalje nemaju zajedničkih tačaka.
Član 143. stav 1. Ustava kaže koje vrste sudova postoje u Srbiji. Vi ste krenuli u tom pravcu. Takvi zakoni su donošeni – sudovi opšte i posebne nadležnosti. Mi smo smatrali da sudovi opšte nadležnosti mogu na najbolji, na najfunkcionalniji način da rešavaju sve probleme koji bi bili u oblasti pravosuđa.
Zakon o sudovima, gde se vi pozivate u razlozima za donošenje ovog zakona mogu da vam kažem da Zakon o Visokom savetu sudstva i Zakon o Državnom veću tužilaštva je mogao biti pisan jednom mašinom, da tako kažem.
Samo tamo gde stoji Visoki savet sudstva tamo bi trebalo da stoji Državno veće tužilaca jer sve odredbe koje se menjaju su potpuno iste. Kažete – imajući u vidu da Zakon o sudijama propisuje mogućnost udaljenja sudija i iz drugih razloga, osim u slučaju kada je pokrenut postupak za razrešenje, neophodno je da se u Zakonu o Visokom savetu sudstva predvide i drugi slučajevi kada je moguće udaljiti člana Visokog saveta sudstva sa te funkcije.
Ovde to navodite, kao da smo juče doneli zakon o sudovima, pa smo zaboravili, a danas donosimo zakon o Visokom savetu sudstva i zaboravili smo da navedemo neke pojedinačne slučajeve i eto danas intervenišemo.
Ne, ovaj zakon je donet 2008. godine i jedan i drugi. Prema tome, nije to u pitanju, nego se desio, kao što su prethodno moje kolege, poslanici SRS, kažu - desio sudija Blagoje Jakšić, čovek koji je bio član Visokog saveta sudstva. On je i danas to. Sada ono o čemu je upoznata ta šira javnost jeste da je on zloupotrebio svoj položaj i to pre 10 godina, a moram da vam kažem, sve se češće priča i među izabranim i neizabranim sudijama, da je ono kada se dva puta mesečno odlučuje o prigovorima neizabranih sudija, sudija Jakšić, i u proseku to bude na jednom zasedanju te komisije, koja je tročlana, po 20 slučajeva otprilike rešavaju, da je kod sudije Jakšića, kao člana izvestioca iz te jedne komisije bio najveći broj vraćenih sudija i možda je to razlog.
Srpska radikalna stranka ni na jedan način ne želi da oteža položaj i poziciju sudije Jakšića, niti da njemu doprinese u odbrani. Znači, neka se vodi jedan proces nezavisno od onog što se želi uraditi.
Vi sada predviđate i predlažete izmenu Zakona o državnom veću tužilaštva iz istih razloga, jer nije predviđeno da se član Državnog veća tužilaštva može udaljiti u slučaju ako se nalazi u pritvoru. Kaže – predlaže se da se zakon donese po hitnom postupku, budući da bi njegovo nedonošenje po hitnom postupku moglo da prouzrokuje štetne posledice po rad Visokog saveta sudstva.
Ovde imamo konkretan razlog da se interveniše da se ovaj zakon menja. Ali, kakva je situacija kod Državnog veća tužilaštva? Znači, nemamo još uvek u praksi takav slučaj, ali ćemo vam pokazati da niste dovoljno razradili ovu materiju i da vam se mogu pojavljivati, i potrudićemo se, ovo je strogo stručna oblast, ali dozvoljava, s obzirom da se radi o reformi pravosuđa, dozvoljava jednu malo širu opservaciju da bi mogli da vam ukažemo na stvari koje ste vi propustili da navedete.
Ne bi nas iznenadilo da dođe ponovo neki predlog zakona o izmenama i dopunama zakona o visokom savetu sudstva ili o Državnom veću tužilaštva možda za mesec dana, jer vi zaboravljate da Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaštva, pokušaću paralelno da govorim, s obzirom da sam već i rekao, to se moglo pisati pod matricom, imaju po 11 članova i da su od toga tri po funkciji, radi se o vama kao ministru pravde, predsedniku Odbora za upravu i pravosuđe i u slučaju Visokog saveta sudstva, o predsedniku Vrhovnog kasacionog suda. Kada je u pitanju Državno veće tužilaca, onda je tu republički javni tužilac. Zar i kod njih ne mogu da se dese neke stvari? Zar se i u njihovom slučaju ne može pokrenuti postupak za razrešenje?
U 1. stavu člana 9a, vi ste rekli – ukoliko se nalazi u pritvoru. Znači, za sve članove Visokog saveta sudstva, odnosno Državnog veća tužilaštva, ukoliko se nalaze u pritvoru, da će biti privremeno udaljeni. To važi i za izabrane i za članove po funkciji. Ali, posle dalje vi kažete – ukoliko se pokrene postupak za razrešenje izabranog člana sudstva, takođe može da privremeno da ne obavlja tu funkciju. Zar se ne može pokrenuti vaš opoziv? Šta dok se ne reši konačno? Zar se ne može pokrenuti opoziv, govorimo o stvarima koje ćete vi možda za mesec, dva ili tri, zar se ne može desiti pokretanje postupka za razrešenje predsednika Vrhovnog kasacionog suda, republičkog javnog tužioca, predsednika Odbora za pravosuđe i upravu? To može DS, on je njen član, ali se jednostavno ne dopada, Boško Ristić neće da sluša, uslovno, hipotetički govorim. Hiljadu jedan je razlog zbog kojeg može da se pokrene postupak za opoziv.
To ne važi za te članove koji su po funkciji. Zbog čega? Sutra će vam se pojaviti taj problem. Kada smo mi govorili, govorili smo i ukazivali na slične slučajeve koji mogu da se podsete. Doduše, mi nismo mogli da gledamo u pasulj, karte ili nešto slično, pa da vam kažemo, od osam izabranih članova, šest su sudije, govorim o Visokom savetu sudstva, šest članova su iz suda, nismo mogli da kažemo imenom i prezimenom desiće vam se taj slučaj. Ne znamo ni ko je kome simpatičan, a ko nije. Zato pretpostavljamo da može i ovakva situacija da vam se pojavi.
Zbog toga je, kada koleginica Vjerica Radeta kaže da ovi zakoni iz oblasti reforme pravosuđa, možemo da govorimo o Zakonu o sudovima, zakonu o mreži sudova, da ga kolokvijalno tako nazovemo, Zakon o Državnom veću tužilaca, o Visokom savetu sudstva, baš se često menjaju, kao što je slučaj sa ovim pravilnikom o postupku i dokazima u Haškom tribunalu.
Vi znate da je krivična materija i materija iz oblasti pravosuđa jedna ozbiljna materija i mi, hvala Bogu, imamo veliki broj dobrih pravnih stručnjaka i profesora na pravnim fakultetima i sudija sa dugogodišnjim životnim iskustvom i sa dobrom stručnom praksom. Ali, to nije bilo dovoljno, jer prilikom izbora sudija znate li koliko je bilo grešaka? Nije valjda bilo moguće da neko ko je bio sudija Vrhovnog suda nije bio reizabran, a kasnije je bio angažovan kao predavač na Pravosudnoj akademiji, na kursevima za polaganje pravosudnog ispita, na kursevima za notare, ne znam gde sve, nisu uzimali te ljude, a nije mogao da bude izabran za sudiju Vrhovnog suda ili već u nekom drugom sudu. Ne, nego ko se dopadao, i ranije sam vam govorio, vi ste napravili procenu koliko ima sudija na koje ova vlast i ovaj režim mogu da računaju da će biti poslušni i onda se krenulo od toga i toliki broj se izabrao.
Evo, još jedan problem. Stoji vam - kako ćete i kada ćete rešiti one zahteve, tj. prigovore neizabranih sudija ako se zna da se na mesečnom nivou, znači za jedan mesec, odlučuje o 40 prigovora? Koliko treba vremena da bi se rešilo 800 zahteva? Kada su u pitanju prigovori tužilaca, tu ste pretpostavljam priveli kraju, jer ih je mnogo manje bilo, a kada su u pitanju sudije, treba još dve godine o tome da odlučujemo, odnosno da Visoki savet sudstva o tome odlučuje ili njihove komisije, a dotad će biti isplaćivani, iako ovi koji nisu izabrani kažu da su poslednje njihove neke naknade, ne znam kako bih to i nazvao, da li su to plate, da li je to njihovo neko pravo ili nije pravo, to uopšte sada više niko ne zna. Poslednja je isplaćena u avgustu mesecu za februar mesec, mart mesec još nije isplaćen. Taj problem da građani Srbije ne bi plaćali nešto što ne moraju da plaćaju i jednostavno, više ni ne mogu da plaćaju, mora da bude rešen što pre.
Još jedna, a pretpostavljam da vam je poznata situacija 4. oktobra kada se odlučivalo o prigovoru predsednika Društva sudija, pa je bilo zatraženo izuzeće, čini mi se da se zove prof Dimitrijević, njegovo izuzeće, pa se odustalo od toga, pa je on sam rekao – ja ću da se izuzmem konkretno od ovog slučaju, ali je posle u toku istog dana nastavio da odlučuje o prigovorima sledećih sudija koji su bili u toku istog dana. Da li je to moguće? Kakav je to odnos prema predmetima koje je trebalo rešavati? Kakav je odnos ljudi koji sutra treba da dele pravdu? Da li je moguće da imamo i takvu situaciju?
Sada ovde vidite ovo, odluku o udaljenju sa funkcije člana saveta donosi predsednik saveta. Koleginica Vjerica Radeta je rekla da to nije dobro. Reći ću vam zbog čega to nije dobro. Kao što imamo mi u pravu ne bis in idem, ne dva puta o istoj stvari, ovde ćemo imati situaciju da predsednik Visokog saveta sudstva, a to je predsednik Vrhovnog kasacionog suda, on donese odluku o udaljenju sa funkcije, a kasnije će, u roku od osam dana da odlučuje po prigovoru člana Visokog saveta sudstva. On će i jednom i drugi put da učestvuje ravnopravno sa ostalim članovima, naravno, samo neće moći da odlučuje tu onaj sudija na kojeg se to odnosi, a ovi drugi će to moći da urade.
Moram još da vam postavim jedno pitanje. Na primer, da li će nešto u odnosu na ove zakonske promene, znači, tu ima da se dodaju novi članovi, da se nešto menja, imati braća Pantić, Miroslav iz Smederevske Palanke i Pantić Radomir iz Azanje, čiji postupak i proces traje, okončano je, sve je u radu, nego govorim i o budućim postupcima, što ne bi smelo da se dešava, čiji postupak je trajao preko 15 godina? Kakvo nam je to pravosuđe? Kakav je odnos i sprega između advokata i sudija? to su problemi gde čovek za 15, 20 godina polepo izgubi i materijalna sredstva vodeći ove postupke, a Boga mi, i zdravstveno stanje se promeni. Ili, možda Srećko Jovanović, koji vodi postupak protiv PTT, koji takođe traje skoro desetak godina, gde nema mogućnost da se zaštiti, a kada je u pitanju neka država ili neki državni organ, tu može bez ikakvog vođenja postupka da se pojedincu nanese neka šteta.
Vaše obaveze i vaša odgovornost je mnogo velika, i da vas još jednom podsetim, na sve ove primere o kojima su govorile moje kolege, vi kao ministar pravde, morate da proverite o čemu se tu radi. Zašto mi ne prikupimo dovoljno dokaza, kada podižemo optužnice protiv stranih državljana? Zašto takav odnos? Znate, možda je bolje da nismo ništa radili, nego kasnije da nam institucionalni sistem, pravosuđe, tužilaštvo, izvrgavaju, neko reče, nama bliska Hrvatska, ma daleka Hrvatska i daleke druge zemlje, izvrgavaju ruglu i ne samo pravosudni sistem, naravno i Ministarstvo pravde, nego i građane Srbije preko toga. Ma koliko mi bili protiv ove vlade, ovakva kakva jeste, ona predstavlja interese građana Srbije i ukoliko ona ne radi dobro, takav odnos strani državljani imaju prema građanima Srbije. Mi ne želimo takav odnos, mi želimo jedan sasvim drugačiji i sasvim pristojan odnos. Zbog toga i svega što smo izneli, mi za ovakve zakone ne možemo glasati. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, upravno pravo je specifična pravna disciplina, dosta apstraktna i teško je napraviti kodifikaciju. Zato ja neću da vam kažem – donosi se jedan zakon, odnosno vi predlažete jedan zakon, a rad Upravne inspekcije će biti regulisan sa otprilike 30-ak  zakona. To je upravo iz razloga apstraktnosti upravnog prava i nemogućnosti da se pravi jedna kodifikacija.
Kako se vi u Vladi ponašate? Tako što kao da su u ovoj zemlji najpotrebniji zakoni i parade. Da, za zakone smo i mi. Napraviti prioritet trenutka u kojem se nalazimo i dati prednost donošenju takvih zakona. Evo, ja ću samo da vas podsetim na jedan zakon koji je doneo ovaj parlament. Zakon o popisu stanovništva, domaćinstava i stanova i bio je određen jedan rok za popisivanje, pa je onda zbog nedostatka sredstava ili nekih drugih razloga, da sad ne ulazimo u tu materiju, ponovo donet zakon o izmenama i dopunama tog zakona i rečeno je da se popis vrši od 1. do 15. oktobra. Mi zvanično još uvek pravimo popis. Ne kažem ja da treba prekinuti, ali kakvi su preduslovi, šta je sve urađeno da bi mogao u predviđenom roku.
Kasnije kad budem govorio, konkretno o nekim odredbama ovog zakona, videćete da na određene stvari nije ukazana pažnja. Mnogo bi više i bolje bilo da povedemo računa o uslovima u trenutku u kojem mi živimo, o tome da se obradi šta se obraditi može, da se zaposle oni koji vape i čekaju za poslom, što ne znači da zakone ne treba zaista da donosimo, ali da oni budu primenljivi. Mi smo vrlo često argumentovano iznosili zbog čega neki zakoni nisu dobri. Vi niste imali dovoljno sluha da to saslušate, a posle praksa demantuje vas i pokaže da smo mi bili u pravu i da je to trebalo tako uraditi.
Sada neću da, a mogao bih to da sporim kao opozicioni poslanik, ali nije suština u sporenju svega što postoji. Suština je i mi se trudimo kao poslanici SRS u ime građana koje zastupamo, predlažemo ona rešenja koja su prihvatljiva i koja su za njih dobra. Do sada je posao Upravne inspekcije obavljalo 18 upravnih inspektora. Iz prelaznih odredaba tamo gde se projektuje koliko je potrebno sredstava za rad Upravne inspekcije do kraja ove godine, vi idete sa novim sredstvima. Ministar u obrazloženju ovog zakona je rekao da će inspektorat biti formiran tek kada bude formirana druga Vlada. Sada mi ne znamo da li će ona sredstva biti potrošena, da li će biti usmerena za rad Upravne inspekcije ili neće? Nije to ni bitno. Potpuno sam siguran, evo da vam ne osporavam sad na ovo zapošljavanje, ko će vam biti zaposlen?
Ministar je rekao, vi ste kao njegovi saradnici potvrdili u dva tri pokušaja konkursa, da su samo primljena, čini mi se, dva upravna inspektora. To će biti otprilike iz razloga što nisu bili pripadnici određenih političkih stranaka. Mada, ministar Marković je zadržao, čini mi se, svoje saradnike koji su bili predloženi ranije od nekih drugih vlada. Meni se čini da je to poprilično ili dosta isto. Da bi ovaj broj upravnih inspektora i eto hoću da vam verujem, da vam je cilj da državna uprava bude efikasnija, da državna uprava štiti javni interes, a javni interes ovog društva bi trebalo da bude i ono što je pojedinačno pravo, Ustavom predviđeno stranke koja se pojavljuje pred organom državne uprave. Da bi ovaj broj mogao da obavi taj posao kvalitetno ili bar u meri u kojoj građani minimalno i ja kao narodni poslanik očekujem da bude, potrebno je bilo da bar sedam uslova državna uprava ispunjava.
Sada ću da kažem i kojih, a i građani i vi, naravno, znam i ja, koji od tih uslova su ispunjeni. Samostalnost državne uprave, koliko je ona samostalna? Zakonitost u postupanju, ne treba da govorimo kakva je tu situacija. Stručnost, stručnost je pomešana. Imamo organe gde imamo stručnih ljudi i gde nema i način zapošljavanja i prijema je vrlo diskutabilna. Nepristrasnost, politička neutralnost, danas gospodo narodni poslanici, gospodo iz Vlade, ne može niko da govori da su zaposleni u organima državne uprave, u najvećoj meri, politički neutralni i neopredeljeni. Naravno da nisu. Nije sporno i pripadati određenoj političkoj stranci, ali u vršenju profesionalne odgovornosti mora se biti profesionalac i raditi na osnovu Ustava i zakona i kako jedan od diskutanata rekao, što mu je samo, po mom mišljenju bilo dobro - mi donosimo zakone da bi važili za sve. Mi se upravo tako i trudimo.
Za badava neko ovde kaže – da, kada budemo doneli i usvojili ovaj zakon, onda će zastava u Bujanovcu, Preševu i Medveđi, biti onakva kakva bi trebala da bude. Sigurno neće. Nema dovoljno snage i nema dovoljno političke volje u ovoj vladi, u nadležnim organima države Srbije da to tako bude.
Srazmernost i poštovanje stranaka, da li se to u praksi poštuje i sprovodi? Naravno da ne. Naše koleginica Gordana Pop-Lazić, kao ovlašćeni predstavnik SRS, na ovu temu i po ovom pitanju vam je rekla kakav odnos građani Republike Srbije imaju kada treba da odu da ostvare neko svoje zakonom predviđeno pravo i javnost u radu.
Izneo sam minimum onoga što bi državna uprava trebalo da poštuje, a da ministarstvo nadležno za državnu upravu treba da se grčevito bori da to tako bude. Možda bi ovaj broj inspektora koji sada postoji koje vi predviđate i projektujete, posle donošenja ovakvog zakona, mogao da ostvari svoju funkciju i možda bi mogao nešto da uradi i da učini da iskontroliše. Ali, pošto to tako nije, to tako neće ni biti.
Šta bi morali da urade da se pomogne Upravnoj inspekciji da može da obavlja kvalitetno svoj posao? Pošto postoje i ostale vrste kontrole, a to je politička, o kojoj smo već i govorili, ona mora maksimalno da dođe do izražaja. Najbolji primer da nije tako je ovaj parlament. Politička kontrola izostaje i nema je. Društvena kontrola, poverenik za javne informacije u meri u kojoj može da radi svoj posao, i na kraju, pravna ili upravna kontrola o kojoj govorimo, ona bi trebalo otprilike da se odnosi na one slučajeve gde ove prethodne kontrole, a da ne govorim o onoj prvobitnoj autokonroli, kontroli od zaposlenog činovnika koji treba odgovorno da izvršava svoje poslove i da bude politički neutralan, da bude stručan, da bude depolitizovan u organu državne uprave, onda bi ovaj broj izvršilaca i Upravna inspekcija možda mogla kvalitetno da obavi taj posao.
Onda nam se predstavnik Vlade žali svašta je zapošljeno, svašta se dešava tamo, ne ispunjavaju uslove. Hajde nađite čoveka u Trgovištu koji će da ispuni uslove da vodi upravni postupak, sa položenim stručnim ispitom itd. Nađite ga. Pa nije cela Srbija Stari grad, ljudi. Ovaj zakon ne rešava jedan veliki problem.
U čemu bi se ogledala razlika ukoliko upravna inspekcija u zdravstvenoj ustanovi proverava status zaposlenih i ona inspekcija koju vrši zdravstvena inspekcija? Pa, svi inspekcijski organi države proveravaju i status zaposlenih i organizaciju državnog organa ili paradržavnog organa koji primenjuje opšti upravni postupak, kontrolišu primenu i poštovanje Zakona o opštem upravnom postupku. A ovde se izdvaja, da bi se opet napravila legitimacija kako smo mi to sve usaglasili.
Evo jednog primera, kad se pređe ovaj Pionirski park, 30. aprila 2001. godine tu je policija oduzela džip. Upravni postupak, sedam puta na Vrhovnom sudu je dobijen upravni spor, nalog je da se vrati džip. Hajde da neka ode upravni inspektor u Ljermontovu da prekontroliše i prvostepeno postupanje i idite kod sada Dačića, pošto je on drugostepeni organ, pa primenite pravila dobre uprave. Uhapsili bi vas. Šamarali bi vas, izbacili napolje.
Drugi primer, pošto se nalazimo na terenu - upravni postupak, upravna stvar i upravni spor, potencijalni. Što ne pružite zaštitu građanima sela Vreoci?