Dame i gospodo narodni poslanici, osnovna karakteristika ove vlade, a u tome joj pomaže nesebično i skupštinska većina, jeste da krši Ustav i Zakon.
Evo primera gde je bilo predviđeno Zakonom o obezbeđenju osiguranja u saobraćaju iz 2009. godine, da treba osnovati garantni fond koji treba da počne sa radom 11. oktobra 2011. godine. Vi predlažete ovde da zakon stupi na zakon dana objavljivanja u "Službenom Glasniku" Republike Srbije. Vi kršite Ustav, ustavom je jasno precizirano kada akt donet u Skupštini stupa na snagu, a vi ste ovde naveli ne mogu što neke razloge zbog čega je hitnost postupka donošenja ovog zakona i zbog čega bi treba da stupi zakona na snagu ranije.
Da podsetim samo, vas ne vredi podsećati, da podsetim građane Srbije, i ako to oni odlično znaju, danas je 18. oktobar 2011. godine. Garantni fond je trebao da počne sa radom 11. oktobra 2011. godine. Ne vredi vam više, vi ste u zakašnjenju. Možete sada reći da vam je zakon stupio na snagu i u januaru 2011. godine. Niste sposobni da regulativom uradite neke stvari, a kamoli sutra da obezbedite bolju i srećniju budućnost građanima Srbije. Kako ćete vi rešavati sada probleme barikada na KiM? Zakuvali ste lepo, a nemate rešenje ni za jedan praktičan gorući i težak problem.
Vreme je da o građanima Srbije razmišljate na ozbiljniji način, da se uozbiljite, da poverenje koje su vam ukazali, ne ulazimo sada u to kako i na koji način, šta ste sve koristili u izbornim kampanjama, šta vas je krasilo i odlikovalo, ali kada ste došli, uzeli vlast, treba građanima bar delimično da uzvratite i da oni osete da su imali neku vladu u Srbiji. Ovako, ostaćete zapamćeni samo po prevarama i po vašoj nesposobnosti. Hvala.

Uvažene dame i gospodo narodni poslanici, imajući u vidu da ovde govorimo o  ograničenju, nešto što je sloboda i moglo bi se reći, posle ljudskog života da je to nešto najsvetlije. Stoga, ova debata bi trebalo da bude mnogo šire. Ona ostavlja mogućnost, bar poslanicima SRS koji jedino imaju prijavljenu listu govornika, da govori o onim stvarima koje dovode do izvršenja krivičnih sankcija i do niza drugih stvari, a naravno, sve sa ciljem da popravimo stanje, da popravimo ono što se već godinama ne radi na dobar način.
Kada bih bio maliciozan, naravno, iskoristiću priliku da pročitam odredbe i razloge za odluku zbog čega se ovo donosi po hitnom postupku. Na osnovu toga, mogao bih da stavim tačku i da prestanem da govorim. Neću to učiniti, jer mi je namera da članovima komisije koji će biti izabrani, pretpostavljam i skoro sam siguran da će biti izabrani, da skrenem pažnju na neke činjenice, da bi oni u svom radu mogli to da primene.
Šta se kaže zbog čega se donosi ova odluka po hitnom postupku. Donošenje odluke o izboru članova komisije za kontrolu izvršenja krivičnih sankcija po hitnom postupku u skladu sa članom 168. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, u potpunosti će ispuniti zakonske obaveze Narodne skupštine koje postoje još od 1. januara 2006. godine. Dakle, ne izlazimo iz okvira – nekog ne volimo i nešto nama u SRS smeta, nego čitam ono što ste vi napisali. Obaveza Narodne skupštine je bila da do 1. januara 2006. godine donese jednu ovakvu odluku.
Stvoriće se svi uslovi za početak rada komisije za kontrolu izvršenja krivičnih sankcija. Time će se, takođe, izvršiti i preporuka iz Godišnjeg izveštaja Evropske komisije o napretku Srbije za 2010. godinu, radi ispunjenja uslova Republike Srbije za sticanje statusa kandidata za članstvo u EU, eventualnog sticanja statusa u članstvo EU.
Šta za one koji su se nalazili u zavodu za izvršenje krivičnih sankcija od 1. januara 2006. godine? Znači, svih pet godina se tamo nalaze. Zbog čega niko nije vodio računa o njima, a imali smo zakonsku obavezu da nešto tako uradimo?
Još jedna situacija, a malo je paradoksalna, kolege koje jesu ovde, složićete se, možda nije ni bitno, ali ovi članovi komisije koji se predlažu i koji će danas ili u danu za glasanje, a to više niko ne zna, a za nas nije ni bitno kada će biti taj dan za glasanje, koji bi trebali da čuju nešto u vezi toga šta su njihove obaveze, kako i na koji način treba da rade. Niko, čini mi se, od tih predloženih članova nema to – Judita Popović, Đorđe Milićević, Goran Stefanović, Meho Omerović i Đuro Mučenski. To je pet članova komisije koji će imati zadatak da vrše kontrolu izvršenja krivičnih sankcija. Ovlašćenja te komisije i mogućnosti, poštovane kolege, izuzetno su velike. To je propisano u članu 29. Zakona o izmenama i dopunama tog zakona.
Zakon o izvršenju krivičnih sankcija je donet 2005. godine, i on je nametnuo obavezu izbora ove komisije za kontrolu izvršenja krivičnih sankcija, pa se menjao 2009. godine, pa 2011. godine negde sa proleća, kada se navodno nije znalo, kakvo je obrazloženje predlagača bilo, kako i na koji način da se izvrši izbor te komisije, da bi ona mogla da uđe u posao koji joj je na osnovu zakona obaveza.
Ja se sećam, i verovatno oni koji su zainteresovani za ovu temu, poštovani kolega Petar Jojić je bio naš ovlašćeni predstavnik vezan za Zakon o izmenama i dopunama Zakona o vršenju krivičnih sankcija i ni on tad, a ni mi danas, nemamo ništa protiv. Naprotiv, podržavamo izbor te komisije. Ali, on je tad govorio da bi sastav te komisije trebao da bude takav, makar SRS nemala nijednog člana u toj komisiji, da se u sastavu te komisije nađu isključivo, ali nedvosmisleno, to je naš stav, narodni poslanici opozicionih političkih stranaka.
Da sada ne razlažem priču u detalje o tome i šta to znači, na koji će način moći efikasno, i da li će uopšte da se suprotstave, kad budu članovi komisije nalazili određene nepravilnosti članovi komisije. Pravo rešenje bi bilo da budu na-rodni poslanici, pošto je rečeno da je sastavljena ta komisija od narodnih poslanika, da budu opozicioni poslanici. To je stav SRS, za nas potpuno legalan i legitiman.
Sa druge strane, upućuje nas na zaključak da ako ti članovi komisije nisu zainteresovani da prisustvuju ovoj raspravi, da li će oni zaista dati sve od sebe? Ne sumnjam u stručnost, ne sumnjam u dobru volju, neću uopšte o tome da govorim, bilo kojeg od ovih članova, ali, da li će oni učiniti sve od sebe da pomognu ljudima? Znate, najveći broj onih koji se nalaze u Zavodu za izvršenje krivičnih sankcija jesu oni koji se na osnovu pravosnažnih, a ja hoću da verujem – valjanih, odluka pravosudnih organa nalaze tamo. Tamo može da se nađe i neko ko se našao greškom sudskih odluka.
Evo, moje kolege su govorile o tome. Član Visokog saveta sudstva. Najbolji sudija posle sedam, osam ili 10 godina za ono što je činio u prethodnom periodu, nalazi se u istrazi. O tome neću dalje da govorim, tačka. Ne verujem da neko ko je predlagao nije znao da je takva situacija. Ali, možda mu je u datom momentu odgovaralo da se tako desi. Opet, moje kolege su skrenule pažnju, vezano za opšti reizbor, kako ga vi nazivate, sudija i javnih tužilaca i da smo vam ukazivali da ne može, da nije dobro, da je skupo. I manje-više što je skupo, ne plaćate vi, ne plaća Vlada Mirka Cvetkovića nego građani Srbije plaćaju sve te pokušaje i sve te eksperimente, nego nije dobro, neće moći da se na kvalitetan način obavljaju te inače veoma važne, ja bih rekao i društvene, ne samo stručne, nego veoma važne društvene funkcije.
Nije bilo moguće, a mi to znamo i ukazivali smo kad se o tome govorilo, kad je to bila tačka dnevnog reda, da su neke sudije kojima nije palo na pamet da konkurišu u neka mesta udaljena od mesta prebivališta i nisu to ni učinili, bili primljeni tamo a da oni o tome nisu imali pojma. Sada zbog toga imamo situaciju da neki žele da budu razrešeni.
Ali, zašto je važno da ova komisija ima svoj najbolji mogući sastav koji može u datom momentu jedna skupština da ponudi? Iz razloga što član 65. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija kaže: "Svako mora poštovati dostojanstvo osuđenog. Niko ne sme ugroziti telesno i duševno zdravlje osuđenog". Sad, opet, moje kolege su o tome govorile detaljnije, da li je to sve tako? Naravno da nije. Mislim da ne treba specijalan status za te ljude koji se nalaze na izdržavanju kazne zatvora, ali ova komisija ima pravo i mogućnost da kontroliše izvršenje krivičnih sankcija. Krivične sankcije nisu samo kazne zatvora, nego sve ono što se može izreći kao mera po osnovu pravosnažne izvršne sudske presude, sve to mogu da kontrolišu, mogu i trebaju i obavezni su da kontrolišu članovi ove komisije.
Moram još malo da bi građanima Srbije bilo jasnije, ne vidim neko veliko interesovanje ni od kolega kojima je ovo struka, ni u samoj Skupštini, pogotovo, još jednom ponavljam, članova komisije. Kaže – Narodna skupština obrazuje komisiju za kontrolu izvršenja krivičnih sankcija, a u daljem tekstu – Komisija ima, pa govori koliko članova, ko može da bude i iz kojih su odbora.
Znate li šta bi to značilo kod međunarodne javnosti? Da ova komisija uputi zahtev, možda Ministarstvu inostranih poslova, možda Ministarstvu pravde da želi da poseti Haški tribunal, da želi da poseti pritvorske ili zatvorske jedinice u drugim zemljama u kojima naši građani, građani Republike Srbije izdržavaju kazne zatvora. Imaće oni pravo i to da urade, ali sumnjam da će do toga doći. Ukoliko bi to uradili, znate li šta bi međunarodna javnost rekla? Pa, ovi poštuju sebe, oni cene sebe i očekivaće da to rade i prema drugima. Verovatno do toga neće doći. Ovo će biti jedna forma. Ovi treba da kontrolišu i stanje, kako i na koji način se odnosi zatvorska uprava, govorim ono što je žargonski zatvorska uprava, stražari, upravnik zatvora, prema onima koji se nalaze na kazni izdržavanja zatvora.
Zbog čega bi trebalo to postupanje da bude izraženo i izuzetno humano? Iz prostog razloga što je potrebno izvršiti resocijalizaciju tih ljudi i što sutra treba da očekujemo za ovo društvo korisne građane, jer krivične sankcije, pored represivnih, imaju ulogu i preventivnog kažnjavanja i treba da ostave pečat na onog ko je počinio krivično delo i da uputi smernicu i neki signal onome ko može da razmišlja, onom ko je tankih nerava. Zbog čega? Zbog ove vlade koja danas nije u stanju ni da obezbedi ni lečenje, ni zaposlenje, ni školovanje. Jeste da su se neki standardi promenili, ne možemo reći da ništa ne valja, ali svake jeseni, svakog proleća ili leta kada treba da se upisuju učenici i studenti razmišljaju da li će biti na budžetu ili izvan toga. Sve su to uslovi koji kod naših građana dovode do nekih pometnji, pa se onda i očekuje, a i statistika kaže da se povećava broj učinjenih krivičnih dela u poslednje vreme.
Opet statistika kaže u poslednje tri godine da se povećao broj onih koji su pritvoreni i koji se nalaze u zatvoru za tri hiljade novih ljudi. Mora se napraviti jedna analiza, to bi možda ova dva člana, jer ova komisija, odnosno njeni članovi imaju izuzetno velika ovlašćenja na osnovu zakona i imaju pravo i mogućnost da koriste druge stručne ljude, a sve o trošku budžeta Republike Srbije, da im daju pojašnjenja, da ih poduče kako i na koji način neke stvari treba rešavati. Napravite analizu da nam se smanji broj sa tri hiljade, da dođe do pozitivnog obrta u društvu, a ne da se dičimo možda povećanjem broja uhapšenih.
Svako ko radi suprotno u odnosu na zakon treba da bude sankcionisan, ali valjda cilj Vlade treba da bude da pravi neke uslove i neki ambijent da oni koji su možda skloni da počine krivično delo, da ne dođe do toga. Poseban odnos i posebno to dođe do izražaja u odnosu na vreme provedeno u pritvoru ili u zatvoru.
Sada da vas ne podsećam, i sami ste videli ili iz neke ispovesti ili iz pisanja ili iz kontakta i susreta sa ljudima koji se nalaze tamo kakva je situacija i ko sve u datom momentu bude na izdržavanju zatvora. Ono što vam je rekao kolega Krasić, neki se poduče i nauče jako lepo tamo da nastave sa onim što su možda pre svesno ili nesvesno, nije više bitno, uradili pre odlaska na izdržavanje kazne zatvora, a u društvu sa povratnicima, sa onima koji se više puta tu pojavljuju, oni postaju profesionalci u vršenju krivičnih dela.
Prosto, neću da kažem da je to cilj ove vlade. Nije, ali vrlo malo ili možda nedovoljno, ali možda potpuno ništa ne čini na tome da se to uradi. Evo, u poslednje vreme smo imali situaciju da oni koji pobegnu iz zatvora pa da u toku noći ili za nekoliko dana počine više teških krivičnih dela. Šta je sa onima, to moram samo sa jednom rečenicom, ne bih da otvaram ničiju ranu, šta je sa mladićem koji je izvršio samoubistvo u KPD u Valjevu? Posle je njegova majka, pretpostavljam da je to sin jedinac, imala problema da se utvrdi status da momak, da čovek više nije živ. Da li će to ova komisija moći, hteti i imati dovoljno snage i želje, profesionalnog iskustva da uradi nešto tako i da nam se takve stvari ne dešavaju?
Još jednom podsećam, član 65. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, potpuno je jasan kakav odnos jedno organizovano društvo treba da ima pa i prema onima koji su činili krivična dela. Ponekad se tamo može naći čovek, velika je razlika između krivičnog dela učinjenog sa umišljajem ili iz nehata.
Vrlo često i može da se desi da svaki čovek, da pođemo od proste činjenice, koji je vozač, može jednog dana da se nađe u Zavodu za izdržavanje krivičnih sankcija. Da li on zaslužuje isti tretman kao i neko ko je višestruki povratnik? Pa naravno da ne zaslužuje.
Teško će biti otkloniti sve ove probleme koje ovo naše društvo i koje je ova vlada ima, pogotovo kada se ušlo u reformu pravosuđa. Da li znate šta su rekli? Mi se ne pozivamo na to, nama ti podaci uopšte nisu dragoceni, nego da vas podsetimo, pošto vi više verujete drugima nego sami sebi, nego poslanicima Srpske radikalne stranke, koji ukazuju na brojne nepravilnosti i predlažu kako i na koji način treba rešavati određene probleme.
Znate li šta nam je reklo Međunarodno udruženje sudija u Istambulu, vezano za sprovođenje reformi u pravosuđu? Čak su jednu rezoluciju posvetili reformi pravosuđa u Srbiji. Oni kažu da prestanak sudijske funkcije ne može da se desi na onakav način na kakav smo mi to uradili. Ne može, prosto sudiji funkcija može da prestane ili kad je vođen postupak za nepoštovanje dužnosti, nije više profesionalan, nije više stručan ili tako nešto, ali pod uslovima velike pravičnosti, kad sam to ne želi u drugim uslovima predviđenim zakonom, a ne u momentu kada neko napravi procenu, neko ko vrši reformu pravosuđa, napravi procenu ko su nam poslušne sudije i tužioci, a ko nisu.
Sve može da bude uslov i razlog za promenu, za popravljanje, samo oni koji su poslušni nisu, ne smeju nikad i ne može da bude, to je vrlo opasna stvar. Zbog toga vrlo često menjate i neke druge zakone, koji diktiraju postojanje ovog ili onog broja sudija. Vi ste prvo pronašli i možda na bazi neke analize utvrdili koliko imate poslušnih sudija, pa ste onda ušli u sudsku mrežu, a onda ste možda pravili i nadležnosti osnovnih i viših sudova u skladu sa brojem sudije, a opet sve to u skladu sa onim koji će da poslušaju ovaj režim ili nešto drugo. To ne sme tako da se radi. To nije dobro, ukazujemo vam na to, ali vi ništa.
Svaki korak koji uradite je pogrešan. Imam običaj da kažem – ali, nemojte biti mnogo zabrinuti, jer i prethodni je takođe bio pogrešan, ako vam je to za utehu. Građani Srbije nisu utešni onim što ste vi pogrešili, što ćete da priznate, oni jednostavno nemaju više strpljenja za ovakvu vladu, za ovakvo reformisano pravosuđe, oni žele nešto potpuno drugo. Mi srpski radikali nikada nismo lagali i nećemo, uvek im govorimo istinu i spremni smo u ovom momentu da se uhvatimo u koštac sa svim problemima koje vi niste mogli do sada da rešite, a mi ćemo to zajedno sa njima mnogo uspešnije rešavati. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, spadam u one poslanike koji ne izražavaju osećanja – žao mi je ili mnogo mi je drago što je neki ministar u ime Vlade prisutan tu da brani taj predlog zakona ili da bude prisutan kada govorimo o amandmanima, ali je dobro da ste vi ovde prisutni, prosto iz razloga što pored političke volje koju mogu da razume ili ne razumem.
Ovde ima dosta pravnih termina, pravnih pojmova koje verovatno, imajući u vidu našu dugogodišnju advokatsku praksu, pa jedno vreme ste bili ministar pravde, da ćete razumeti ono o čemu govorim i verovatno pomoći SRS da sruši koncept ovakvog zakona.
Predložili smo da se član 5. i naslov iznad člana 5. koji glasi: "Pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje" briše. Mnogo je lepo pomoći čoveku, kućnim ljubimcima, to je humano, otklanjati nepravdu, pa kako to lepo zvuči, ali otklanjati nepravdu, a praviti ili dovesti sebe u opasnost da činite mnogo veću, to je mnogo strašnija stvar nego da ništa niste radili. Ovde preti opasnost jednom načelu koje je načelo zakonitosti. Određeni zakoni ne donose se na vremenski ograničen period, pa kažemo – važiće zakon dve, tri ili pet godina. Oni se u principu donose na neodređeno vreme, pa čak i ako životni uslovi nametnu takvu situaciju da takav zakon više praktično nema nikakvog smisla, ne mogu se potirati posledice koje je važenje takvog zakona proizvelo. Da li se slažete gospodine Petroviću? Naravno da se slažete.
Staviti van snage nekih 44, 45, manje ili više, nije bitno, zakonskih propisa, nekih čak i odluka, a bez vođenja jedne pravne procedure, to je veoma opasno. Istina, ovim zakonom je predviđena određena procedura koja je, čak bih i rekao, paušalna. Ovde bi se moglo ovo primeniti, osmisliti i možda da zaživi i ovo meni mnogo više liči na nešto što je amnestija ili pomilovanje. Amnestija, zato što razgovaramo ovde u skupštini, nije pomilovanje, jer bi to mogao predsednik Republike svojim aktom da uradi. Znači, pre se ovo može nazvati zakon o amnestiji nego zakon o vraćanju imovine, jer ne ispunjava mnogo pretpostavki koje bi bile neophodne da bi se ovako nešto uradilo i da bi ovako nešto zaživelo.
Na primer, samo jedan deo iz člana 5: "Ko nema pravo na povraćaj imovine – lice koje je bilo pripadnik okupacionih snaga koje su delovale na teritoriji Republike Srbije za vreme Drugog svetskog rata, kao i njegovi naslednici". Ovo u prvom delu "ko nema pravo", to je dobro, to je dobro bilo rešeno zakonskim propisima na osnovu kojih je takvima oduzeta imovina, to je sjajno, ali recite vi meni, gospodine Petroviću do kada je neko kao potomak dužan da ispašta? Pretpostavka je da je neko i odgovarao krivično zato što je možda bio pripadnik nekih okupacionih snaga ili čega drugog. Ovde se ne radi samo o pripadnicima okupacionih snaga. Do kada potomci moraju da ispaštaju zbog toga što su nečiji potomci? Zar vam se ne čini da se represija ovde prenosi neograničeno daleko. Obično znate da kažete da neko nema ili ima pravo u vertikalnoj liniji, u pobočnoj liniji kada je u pitanju nasleđivanje, a ovde bez ikakvog izuzetka.
Da li su bile moguće greške u tom periodu? Jesu. Da li će ovim zakonom biti otklonjene? Neće. U ostalom, ogroman broj ograničenja koja u ovom zakonu provejavaju, dominiraju, skoro u svakom članu postoje neka ograničenja. Kaže – vratiće se, a neće se vratiti. To ukazuje da niko ozbiljnu nameru nije imao da sprovede ovaj zakon i imajući u vidu raspravu koja se jutros vodila, doduše više u formi replika nego vezano za same amandmane, nama u SRS je u poprilično dobroj meri postalo jasno zbog čega, odnosno zbog koga se donosi ovakav zakon. Sigurno je jedno, nije zbog građana Srbije.
Znate šta oni traže od vas, gospodine Petroviću? Od vas, od Vlade čiji ste i vi član? Oni traže da malo više povedete računa o današnjem trenutku, kako danas živimo, da se današnja prava koja imamo i koja bi trebali da steknemo ne svedu na margine, ne unište, ne prestanu, a ono što je nekada bilo, pitanje, ako se nešto sprovodilo na osnovu važećeg zakona u tom periodu da li to sve nije valjalo ništa. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, član 17. govori o uvećanju objekta i nema pojma, nema definicije za objekat, ali stoji šta je to uvećani objekat, pa ako se nadzida, ako se proširi, znači radi se o uvećanju. Ako se napravi neka pregradica, pa se od jednosobnog napravi dvosoban stan, uradi španski zid, stave tapete ili nešto slično, onda tu nema proširenja i onda naizgled neće biti nikakvih ni problema.
Međutim, stav 2. ovog člana kaže, i sad oni koji vide neku šansu da će biti vraćanja imovine, da će biti obeštećenja, računaju - ovde se izglasa ovaj zakon, njihovi svi problemi i sve muke su rešene. Poštovani gledaoci, nije tako. Poštovani građani Srbije, tek tad će da nastupe određeni problemi, pa se kaže ovako – ako je nakon podržavljenja uvećan objekat, vlasnik uvećanog dela i bivši vlasnik sporazumno će regulisati svoje međusobne objekte na predmetnom objektu, a ako to ne uspeju sporazumno da urade onda će, naravno, o tome da odlučuje sud. Onda će da nastanu muke za one koji treba da reše to svoje pitanje.
Gospodine ministre, ovde se ulazi u jednu stvar koja nije dobra, uspostavlja se jedan princip da ono što je danas važilo i važi, a naravno, sve na osnovu zakona, sutra već možda neće moći da važi. I ona odredba koja kaže da će imovina stečena vršenjem krivičnog dela biti oduzeta, ona je dobra, ali možda u nekom periodu neko predloži eto, da bi izašao u susret tim, pa kaže – sada se stavlja van snage taj zakon, sada valja vraćati tu imovinu, ali to, recimo, posle 70 godina.
Postoji još jedno zanimljivo pitanje koje nismo mogli baš vrlo lako i jednostavno da raščivijamo o čemu se tu radi. Verovatno gospodin Radosavljević zna, priča se i o eksproprijaciji do 1968. godine. Lično mislim da će najbolje proći oni koji su imali ekspropisanu imovinu ispred i u 1968. godini, jer verovatno pod njihovim pritiskom, vi to dobro znate ko su ti ljudi, pod njihovim pritiskom, njihovim ucenama morali ste to da ugradite u zakon.
Hajde da se složimo, 1945. godine, bilo ovako ili onako, otimano, pljačkano, ne znam šta sve nije rađeno. Šta se dešavalo 1968. godine? Zar ovo nije bilo organizovano društvo? Zar nisu bili uspostavljeni neki pravni principi? Potpuno sam siguran da ovaj zakon neće biti primenljiv. On je ionako skrpljen. Mnogo amandmana Vlada podnosila, podnosili poslanici, to je njihovo poslaničko pravo, nikakav problem nije, poslanici koji podržavaju ovu vladu, ali tek kada bude trebalo primenjivati ovaj zakon, od ovog zakona biće veoma male koristi, a velika šteta. Ko će imati koristi? Oni koji vole vlast, pa sa ovim zakonom pokušavaju da se dodvore nekim građanima Srbije, sa jedne strane.
Naravno, oformiće se tu i jedna agencija. Agencija će zapošljavati određen broj ljudi. Oni će imati izuzetno dobre plate, jer će da rešavaju ove silne probleme. Oni će imati koristi i možda ovi kojima je imovina ekspropisana 1968. godine ili 1967. godine, a svi drugi mogu da imaju samo muke i probleme.
Gospodine ministre, dve milijarde evra kada bi bilo uloženo u onaj sektor kojim vi sada rukovodite, znate li šta bi, evo da kažem samo vi, sa našim vrednim poljoprivrednim proizvođačima i seljacima uspeli da napravite? Mi bi postali Švajcarska. Ovako vi ograničavate nešto, hoćete da vratite, nećete da vratite. Od ovoga nema ništa. Ovo je prazna priča. Hvala.

Gospodine Mikuliću, vi u kontinuitetu sedite ovde vezano za raspravu o amandmanima na ovaj zakon o vraćanju imovine, ali se stiče utisak da povremeno ulazite u salu. Ako pratite šta pričaju narodni poslanici SRS, onda ćete vrlo jednostavno zaključiti da mi predlažemo da se brišu članovi ovog zakona. Najbolje bi se nepravda ispravila u odnosu na ono što vi planirate sada da uradite, ukoliko ovakvog zakona ne bi bilo.
Mi ne tvrdimo da u nekim periodima možda pojedinačno nije naneta nepravda nekim ljudima, ali bi sigurno ovo bilo mnogo opasnije ukoliko bi se pristupilo selektivno. Rekao sam vam, eksproprijacija do 1968. godine. Nema potrebe da povremeno vi komentarišete koje amandmane ne treba prihvatiti, jer će i drugi steći utisak, a nije tako …

Vlada predlaže zakon o vraćanju imovine, a skupštinska većina će verovatno to da izglasa. Mi smo protiv tog zakona, a u suštini je isto.
Sada ću vam objasniti gospodine ministre, da i prihvatanjem ovog amandmana, koncepcijski se ne bi promenilo ništa, na neke druge članove možda i bi, mi smo već istakli više puta i principijelno smo protiv ovakvog zakona, ali član 29. govori o vraćanju pokretnih stvari. On ima tri stava. Jedan stav govori o vraćanju, a dva stava govore o ne vraćanju. Uvek je više zavrzlama i začkoljica koje nešto ne dozvoljavaju nego one koje upućuju na to.
Član 15. stav 3. definiše šta su pokretne stvari u skladu sa ovim zakonom, i kaže se, predmet vraćanja su podržavljene pokretne stvari, upisane u javni registar. Kolega Krasić je već rekao šta se upisuje u javni registar, to su vozila zbog registracije i rakijski kazan u ono vreme, a sada iz tog perioda verujem da nema nijednog ni drugog, iako bi to imalo neprocenjivu vrednost, kao i druge pokretne stvari koje prema propisima o kulturnim dobrima predstavljaju kulturna dobra i kulturna dobra od velikog i izuzetnog značaja, a koja postoje na dan stupanja ovog zakona. To se smatra pokretnim dobrima.
Sada, stav 2. ovog predloga zakona kaže – ne vraćaju se pokretne stvari iz stava 1. ovog člana koje su na dan stupanja na snagu ovog zakona sastavni deo zbirke muzeja, galerija, nepokretnih kulturnih dobara od izuzetnog značaja ili dobara srodnih ustanova. To je sve ono što smo rekli u drugom delu šta predstavlja pokretne stvari i ne vraćaju se pokretne stvari iz stava 1. ovog člana koje su prodate u postupku privatizacije, u skladu sa zakonom kojim se uređuje privatizacija.
Znači, ne znam da li ste vi imali, gospodine ministre, priliku da gledate odluku o oduzimanju tih pokretnih stvari. Tamo se nabrajaju i kašike, viljuške, šerpe, lonci, sva hrana za ljudsku i životinjsku ishranu.
To nije pobrojano u odlukama, ne piše koja količina, tako da ovo jeste besmisleno.
Ukoliko prihvatite ovaj amandman, ništa se neće promeniti, samo ne dajete nikakvu lažnu nadu nekome da može nešto i da očekuje. Hvala.

Mi se  sada nalazimo u procesnom delu ovog zakona koji reguliše ko su stranke u postupku podnošenja zahteva, ko su stranke, ko su organi podnošenja zahteva. Kaže – zahtev za vraćanje imovine u skladu sa ovim zakonom podnose svi bivši vlasnici, naravno, ukoliko oni još postoje, odnosno njihovi zakonski naslednici i pravni sledbenici.
Zahtev iz stava 1. ovog člana mogu podneti zajedno svi zakonski naslednici, bivši vlasnici ili svako od njih pojedinačno.
Ovde će biti dosta posla ne samo za onaj Sud za ljudska prava u Strazburu, nego će biti i za naše sudove. Otprilike se da pročitati i zaključiti iz ovog predloga zakona, odnosno njegovog člana 41. da će one sudije koje nisu bile primljene u ovoj reformi pravosuđa imati posla. Svi će oni da podnesu zajedno, pa će tu da se sude, tuže i slično. Onda će oni da budu i zaposleni.
Gospodine ministre, mi kada govorimo da vaša namera nije ozbiljna da se ovo uradi i dovede do kraja, iznosimo duge rokove, iznosimo ona ograničenja koja postoje. Ne žalimo za tim što je to tako, nego vašim argumentima pokušavamo da kažemo da zaista od samog početka nema ozbiljne namere da se uradi ono što ste vi hteli. Nama to odgovara, jer je koncepcijski u skladu sa onim što SRS misli.
Ovde, ovaj prethodni član, oni su povezani na neki način. Agencija će u roku od 120 dana da oglasi ili objavi javni poziv za zainteresovana lica da podnesu ovaj zahtev. Razumem da bi trebalo doneti neku odluku u roku od 120 dana. To je možda racionalno, možda objektivno ne može kraći period, ali 120 dana da je potrebno za agenciju da objavi, da pozove one koji su zainteresovani, to je zaista dug period.
Nema ovde ozbiljne namere za povraćaj imovine, jer znate vi verovatno, možda čak i o kojim sudijama se radi, jedan sudija koji je donosio odluku o rehabilitaciji, on nije reizabran samo zbog toga što je doneo nekoliko odluka o rehabilitaciji, naravno, po zahtevu zainteresovanih stranaka za taj deo, tako da i ovde ne postoji ozbiljna namera da se ovo realizuje.

Na 53. glasi – sedište i organizacione jedinice, naravno, agencije za restituciju. Mi smo predložili da se to briše, ali ovaj zakonski predlog obiluje pravnim nedostacima. Vi ste imali jednu ideju koju ste hteli da provedete, ali zaista niste proučili kako to treba uraditi na pravi način. Ministar je pokušao nekoliko stvari, koje su vrlo bitne, da ih podvede pod tehnička pitanja. Nije tehničko pitanje javna svojina u ovom momentu, nije ni dve milijarde evra, takođe tehničko pitanje, to je suštinsko pitanje.
Najpre je trebalo usvojiti zakon o javnoj svojini, da on stupi na snagu, pa onda donositi neke zakone koji su temelje na tom osnovu. Ne znam, gospodine ministre, vi ste tada bili narodni poslanik i sećate se jednog ministra koji je predlagao zakon o zaštitniku građana, i kada smo mi iz SRS rekli da to nije moguće, jer nije ustavna kategorija, on kaže – to piše u nacrtu ili u radnoj verziji Ustava. Čini mi se da ste i vi pošli od toga, ali ima još jedna stvar i malopre smo polemisali, vezano za agenciju za restituciju. Član 63. kaže da će se agencija formirati do 1. januara 2012. godine. Ovo – do 1. januara 2012. godine, zakon stupa na snagu osam dana od dana objavljivanja a rok za podnošenje zahteva agencija će objaviti u roku od 120 dana, sve je onako zbućkurišano, nema tu mnogo veze sa vama. Vi ste pokazali da se poprilično dobro razumete u materiju. Malo ste učestvovali u pripremi ovog i pokušavali ste ono što je suštinski da prevedete na poligon tehničkih pitanja, što ne stoji. Ali, dobro, mi i dalje smatramo da je ovo potpuno bespotreban zakon. Videćemo šta će praksa da pokaže. To sigurno neće biti dobro.

Osnovni razlog principijelne prirode zbog čega smo mi protiv ovakvog zakona i samim tim protiv svih njegovih članova jeste ta pravna sigurnost. Evo, Zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, mi smo bili protiv tog zakona i pokazalo se sad da ono što je agencija dobila na osnovu tog zakona nema skoro nikakav značaj.
Gospodine ministre, smi ste rekli da veliki broj zahteva koji je upućen toj agenciji ne ispunjava nikakve uslove za dalje vođenje postupka. Tako će se pokazati da i ovo nije u redu, a jedan od poduslova, rekao bih, zbog čega smo takođe protiv ovakvog zakona jeste, opet ste to vi rekli, a mi znamo da će se to desiti, pašće cena nepokretnosti pre svega poljoprivrednom zemljištu, bez obzira kako i na koji način ćemo ga uzimati.
Ovde su neke kolege iznosile – zamena nečeg drugog. Ti mladi ljudi koji ne osećaju šta to znači nisu učestvovali uz stvaranju toga, oni će najviše voleti novac, ali vi nećete moći da sprečite koncentraciju velikih površina poljoprivrednog zemljišta u rukama onih koji danas uzimaju poljoprivredno zemljište. Ma, zasigurno nećete moći jer ko to danas ima novac, ko to ima mogućnost da kupuje to zemljište? Imaju isti oni koji su već u Vojvodini, a možda i u Mačvi pokupovali velike površine i počinju oni da se bave poljoprivredom. Naravno da će imati veliki uticaj na cene poljoprivrednih proizvoda. Sve su to opasnosti koje smo uvideli, uočili i zbog toga ne možemo dati svoj glas za ovakav zakon.

Poštovani građani Srbije, do amandmana na član 31. mogli ste da mislite, vi koji niste stigli da se informišete o ovom predlogu, da ova Vlada razmišlja i u vašem interesu. Međutim, član 31. i njegov amandman na najbolji mogući način oslikaće vam namere Vlade. Ostavljaju jednu platformu, jedan prostor za dalje pljačkanje državne imovine. Član 29. Predloga zakona reguliše tržišne uslove pribavljanja i otuđenja nepokretnosti. Tu je rečeno i ko procenjuje i pod kojim uslovima se može vršiti promet.
Član 31. pravi izuzetak i ja ću ga pročitati – izuzetno, član 29. stav 1. ovog zakona, nepokretnosti se mogu otuđiti iz javne svojine i ispod tržišne cene, odnosno bez naknade, ako postoji interes za takvim raspolaganjem, kao što je rešenje socijalno humanitarnih pitanja, otklanjanje posledica elementarnih nepogoda ili uspostavljanje dobrih odnosa sa drugim državama, odnosno međunarodnim organizacijama i u drugim slučajevima predviđenim zakonom.
Onda smo mi saznali da je Vlada podnela amandman na ovaj član. Mislili smo da se amandman podnosi na brisanje dela teksta "ili uspostavljanje dobrih odnosa sa drugim državama", a to znači otuđenje imovine po izuzetno povoljnijim uslovima. Šta ovo znači? Ovo verovatno predviđate za NATO ili ustupanje nekim drugim državama koje će da ustupe nevladinim organizacijama u Srbiji, kao što su organizacije Nataše Kandić, Sonje Biserko, Borke Pavićević i druge.
Zamislite šta Vlada kaže u obrazloženju zbog čega ne prihvata sama svoj predlog nego mora da interveniše amandmanom. Oni ukidaju rešenje socijalno-humanitarnih pitanja. Nema više mogućnosti da se pod povoljnijim uslovima javna svojina, a za nas iz SRS isključivo javna, državna svojina u vlasništvu Republike Srbije, može ustupiti u te svrhe.
(Predsedavajući: Vreme.)
Kažu da će to biti regulisano drugim zakonima. Drugim zakonom su regulisane penzije, drugim zakonom, čak i Ustavom je regulisano pravo na rad …

Član 75. reguliše način sticanja javne svojine na nepokretnostima i podnošenje zahteva. Uglavnom se odnosi na autonomnu pokrajinu i odnosi se na jedinice lokalne samouprave. Mi smo predložili da se ovaj član 75. briše.
U obrazloženju stoji: "Amandman se ne prihvata iz razloga što je u suprotnosti sa osnovnim konceptom Predloga zakona." Naša suština i jeste da srušimo ovaj koncept zakona jer mi smatramo da javna svojina treba da bude u vlasništvu Republike Srbije, a drugi organi kao što je AP Vojvodina, kao što su jedinice lokalne samouprave, mogu i imaju pravo da koriste tu javnu svojinu.
Mi smo vrlo često, i izražavamo opasnost, izražavamo sumnju da se na ovaj način, odnosno ovim predlogom zakona pokušava dezintegrisati teritorijalna celina Republike Srbije. Mi smo imali priliku ovde da čujemo i neke amandmane koji su podneti da se mineralna bogatstva ustupe u svojinu Vojvodine, nije se reklo da se ustupe Kraljevu, Šapcu, Loznici ili nekom drugom, gde se ona nalazi, nego samo da se ustupe Vojvodini. Za nas je to apsolutno neprihvatljivo.
Stavovima koje iznosi SRS i javnost i građani veruju. To mora konačno da učini i Vlada. Setite se samo kad smo govorili o vakcini. Koliko puta dr Paja Momčilov, uvaženi poslanik SRS je govorio o tome, to niko nije uzimao za ozbiljno. Sada kada su neke stvari počele da se rešavaju, da se otkrivaju i da se iznose pred javnost, onda direktor Agencije za javne nabavke kaže…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, tema dnevnog reda.)
Moram malo paralele…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, tako možete paralelu sa bilo kojom temom, a tema je pretres u pojedinostima, amandman koji ste podneli.)
Možda potpredsednik Vlade vidi neke sličnosti…

Amandman na član 79. je logičan nastavak amandmana na član 75. koji smo podneli, gospodine Đeliću, još jednom i na kraju ove rasprave da vam kažem da se SRS najozbiljnije protivi prenošenju državne svojine u vlasništvo i na raspolaganje AP i jedinicama lokalne samouprave. Evo, samo ću jedan argument iz ovog člana 79. da komentarišem stav 2. "AP, jedinica lokalne samouprave mogu preduzimati sve akte raspolaganja nepokretnostima iz stava 1. " To znači i otuđenje uz saglasnost Vlade. Da ste bar ovde rekli, prenos u vlasništvo imaocima javne svojine, nego vi niste u opšte to ogradili.
Znači, može da se javna svojina prenosi i dalje i fizičkim licima. Zbog toga smo mi bili protiv ovakvog koncepta zakona, i gospodine Đeliću, ovo je još jedan pogrešan korak Vlade. Ali za utehu to nije jedini, od ove utehe nemaju ništa. za njih će biti uteha da vi odete sa vlasti i da jednostavno izaberu one ljude koji će na mnogo bolji način da vode računa o njima i da rade u njihovom interesu.
Razlog za donošenje ovakvog zakona pravdali ste i vi i neki drugi predstavnici Vlade do jučerašnji ministri u istoj toj Vladi ne efikasnošću Direkcije za imovinu, zbog toga što nije mogla da reši po zahtevu jedne opštine vezano za proširenje groblja. Pa to nije problem zakona o svojini to je bio problem ne efikasnosti te vlade, njenih službenika i činovnika. Na tome je mnogo trebalo poraditi i vi to verovatno dobro znate, kada posao ne ide kakao valja kreveti se ne menjaju.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Đeliću, ovo je naopasniji predlog koji je došao u Narodnu skupštinu. Neko je danas rekao da postoji kontinuitet između Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije i ovog predloga. Hvala bogu da je postojao taj zakon, jer da njega nije bilo mi odavno ne bi
imali ni javne svojine, ni državne svojine, ovo bi već bilo rastureno, kako ste i naumili, tako da je dobro što je postojao ovaj Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije, jer je imao veliki uticaj na očuvanje državne svojine.
Danas smo imali priliku da čujemo narodnog poslanika Mlađana Dinkića, inače dugogodišnjeg čuvara ključeva državne kase Republike Srbije, koji je pričao jedan, praktično, problem iz opštine Mali Zvornik. Tačno je da je zahtev za proširenje groblja u Malom Zvorniku podneo još predsednik opštine koji je bio iz DS ovoj sadašnjoj vladi, da nije bilo odgovora na to pitanje, a radilo se o zemljištu koje je u privatnoj svojini.
Čini mi se da je Mlađan Dinkić na najbolji način oslikao tromost i nesposobnost ove vlade. Njemu ćete valjda više verovati, vi koji sedite ovde i podržavate tu vladu, nego što verujete poslanicima SRS, a nama je cilj da objasnimo građanima o kakvoj opasnosti mi danas ovde razgovaramo.
Zar je moguće vi koji ste za evrointegracije, a ovde pokušavate sa rasparčavanjem? A znate li vi, u čemu je suština, ja bih bio jako srećan i ponosan čovek kad bih mogao da obradujem građane Srbije, pa i predsednike opština i gradonačelnike, da će oni od ovog zakona moći da imaju neku korist. Ali pošto mi iz SRS, slikamo i bojimo onakvim bojama i živimo život onakav kakav jeste, mi ne možemo pričati ono što bi oni voleli da čuju, nego moramo da pričamo ono što jeste i šta se odavde očekuje.
Pošto je Vlada uvidela da je nesposobna da na bilo koji način pomogne građanima Srbije, pa i tim predsednicima opština pa i tim gradonačelnicima koji su u najvećoj meri takođe iz stranaka koji podržavaju ovu vladu, oni su rekli – evo vama malo prašine u oči mi donosimo jedan zakon o svojini, odatle će vama biti mnogo lepo, ništa ne brinite ono što do sad nismo mogli da vam učinimo vi ste valjda toliko sposobni, glasao narod za vas, i kako reče gospodin Đelić, građani su birali vlast koja može da im učini prosperitetnije njihov život. Ali ste vi rekli gospodine Đeliću, naravno, kad pošaljete te poruke i još dve druge stvari koje mnogi prilikom ovog iščitavanja ovog zakona možda nisu mogli da otkriju, a ovde se radi o tome, kad se ovo bude prenelo ukoliko izglasate ovaj zakon, kad se ovo bude prenelo u svojinu lokalnih samoupravama, AP da će oni na kontu te imovine koju poseduju moći da se zadužuju.
Sada imam za cilj da izustim generalne stavove SRS po ovom predlogu zakona, ali naravno da bi to učinio snažnijim ja ću povremeno i citirati određene odredbe iz ovog zakona koji ste vi usvojili na Vladi da se vidi da mi ne pričamo svoju priču, nego jednostavno ono što vi nama predlažete. I pošto u svojim izlaganjima volim i rado se pozivam na Ustav Republike Srbije da samo jednom ukratko ponovim koji su to oblici i tipovi svojine uopšte kod nas. I naš Ustav je rekao da je to privatna, zadružna i javna svojina i vi sada ovim predlogom zakona razrađujete dalje tu javnu svojinu kako i na koji način ona treba da se podeli da neke stvari definišete i precizirate.
Ali vidite, ja ne mogu a da ne citiram član 26. predloga ovog zakona koji kaže – i naslov iznad člana 26. je pojam raspolaganja. Raspolaganje stvarima u javnoj svojini u smislu ovog zakona smatra se davanje stvari na korišćenje, ništa strašno možda, davanje stvari u zakup prenos prava javne svojine na drugog nosioca javne svojine uključujući i razmenu. I to ovde kažete uključujući i razmenu, ali drugom nosiocu javne svojine. Ali, tu ima tačka 4) ovog predloga zakona kaže se – otuđenje stvari iz javne svojine i ovde nema ograničenja na koga može da se prenesu stvari iz javne svojine, ovde mogu da se pojave neka privatna, fizička lica, neki tajkuni kao što nekoliko navrata ovde govorite da poljoprivredno zemljište, vode, vodni objekti, sl. su izuzeti iz ovog zakona i biće regulisani posebnim zakonom a vi znate poznato vam je da je u Vojvodini na stotine hektara, pa i nekoliko hiljada hektara da su ljudi uzimali u zakup poljoprivredno zemljište na dugogodišnji period na 100 godina i ono što bi trebali da plate zakup za 99 godina u jednoj godini su dobijali subvencije od Ministarstva za poljoprivredu.
E, tako je i ovde zamišljeno da određenim ljudima se izađe u susret, da određenim ljudima se izađe u susret, zasnivanje hipoteke na nepokretnostima. Evo, ono o čemu je ministar govorio, moći će određen broj opština da založi seoske puteve i da to bude garant da bi dodelio kredit. To su priče, ni za malu decu, to ne znam kome ste mislili da plasirate.
Prenos javne svojina na AP i jedinicu lokalne samouprave ovde se pominje reč "entitet", šta je vaša namera? Da li vi znate koje probleme imaju entiteti u Bosni i Hercegovini, pa kuda vi vodite ovu državu, pa zar vam nije dovoljno problem koji mi već imamo i niko ne može okriviti vas za taj problem koji stoji i pričate uzaludne priče sa agende, to vam je i narodni poslanik Balint Pastor rekao, šta je uslov i šta je cilj. I jutros u formi poslaničkog pitanja narodni poslanik Dragan Todorović je rekao i pokazao kako Šiptari pokušavaju i kako se oni bore da imaju kompletnu kontrolu na AP Kosovo i Metohija, a zašto mi 11, 12 godina nismo pokušali da realizujemo rezoluciju 1244. To nije bio vaš cilj i vi niste to hteli da uradite i još kažete da su ova rešenja u skladu sa Evropskom poveljom o lokalnoj samoupravi koju je Republika Srbija ratifikovala i time između ostalog preuzela i obavezu da lokalno samoupravi obezbedi dovoljno sredstava za obavljanje njenih funkcija.
Hoće li nešto iz Beograda biti preneto lokalnoj samoupravi kolegi Iliću u Žagubici, hoće li nešto biti preneto u Krupanj, hoće li te lokalne samouprave imate nešto od toga? Pa neće, pa u opštini Mali Zvornik biće vraćeno jedno igralište i pokušavate na taj način da nekog prevarite, a zgrada SO će i dalje služiti u te svrhe. Da nije bilo Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije, nisam siguran da mi danas ne bismo sedeli u ovoj zgradi i možda plaćali zakup. To su bile namere i vi idete ka tome.
Dalje, najveći nivo zaštite javne svojine koji je i do sada čerupana kao da nije ničija su odredbe člana 6. a da pogledamo šta kaže odredba člana 6. Predloga zakona. Molim vas samo jedan momenat: "Svako ko odlučuje o stvarima u javnoj svojini koji ih koristi ili njima upravlja dužan da postupa kao dobar domaćin i odgovoran je za to u skladu sa zakonom." Šta je bilo sa postupanjem dosadašnjih dobrih domaćina? Hoće li dobri domaćin ukoliko bude doneo neku odluku odgovarati, hoće li ići u zatvor? Neće, vas to i nije briga i činjenica da ste predvideli vrlo niske kazne ukoliko neko u AP, lokalnoj samoupravi donese pogrešnu odluku o davanju u zakup ili otuđenju javne svojine, biće sankcionisan sa 100 hiljada dinara, ukazuje da je cilj da se ovo što ima još malo raščerupa, ali SRS nikada neće dati takvu podršku nekom ko računa na to, a moći će u suprotnom, ukoliko se radi o očuvanju interesa građana Srbije u pokušaju da se popravi životni standard. Mi ćemo stati na takvu stranu i podržati tako nešto. Ovo je strašno, mislim da, o ovome ne sme ni da se razmišlja.
Neki stručnjaci iz oblasti prometa, gospodine Đeliću, pokretnina i nepokretne stvari procenjuju da će se Fond javne svojine na godišnjem nivou smanjiti, tj. menjati oblik svojine iz javne u privatnu svojinu od tri do čak sedam procenata. Podlogu za svoju tvrdnju nalazimo u članu 4. Predloga zakona koji kaže – da će se na sticanje, vršenje zaštite u prestanku prava javne svojine primenjivati odredbe zakona kojim se uređuje pravo privatne svojine, ako nešto drugo nije određeno ovim zakonom.
Nemojte vi matematičari sada da kažete da će javna svojina u Srbiji apsolutno da nestane od 14 godina i dva meseca ukoliko bi do 7% godišnje se pretvaralo u privatnu svojinu ili možda 33 godine, ukoliko bi to išlo po 3%, gde ćemo apsolutno ostati bez javne svojine. Ostaće nešto još jednom ponavljam, ostaće valjda i ova i druge zgrade, ali i pravno posmatrano, pravna nomotehnika kod izrade ovog zakona čini mi se da nije u rangu studenata prve godine Pravnog fakulteta. Dosta je opštih mesta, na dosta mesta kažete, biće tako ukoliko nije predviđeno drugim zakonom, ali to ste uradili vešto.
Znači, koji su uradili najpre nacrt ovog zakona, zatim i Vlada koja je usvojila predlog ovog zakona, oni su i svesno išli na to da ostave mogućnosti da sa nekim drugim propisima menja oblik svojine. Šta će se desiti sa imovinom gde su na primer MZ? U nekadašnje vreme kulucima gradili nešto, kome će to pripadati? Šta će biti sa tim? Mislite da oni mogu, što sam malo pre i rekao, da budu umesto Republike Srbije, dati kao garant odnosno kao hipoteka. Neće.
Mislim da pokušavate, nadam se bezuspešno da prenesete svoju odgovornost na nekog drugog, ali činjenica je daje ovaj predlog zakona stigao u Narodnu skupštinu još 6. septembra, a da je juče Vlada 19. septembra usvojila 18 amandmana svojih, 18 amandmana na ovakav zakon ukazuje gospodine Đeliću, da vi ne znate šta radite, jeli moguće da se toliko promenilo za 14, 15 dana, a moram da vam kažem, da je ovo možda za vas, kad su u pitanju građani Srbije, jer ne mogu direktno da odlučuju o ovome, možda jedan i prilično povoljan momenat, a kako?
Usled lične borbe za očuvanje gole egzistencije, za to da obezbede za sutrašnji dan, polako zaboravljaju ono što je od opšteg interesa, i biće možda lakše da vi ovo usvojite. Međutim, jednog dana za ovako opasne zakone neko će morati da odgovara. Ponekad i sud javnosti može oštrije da kazni od ovog, iz našeg reformisanog pravosuđa.
Mislim da bi ovaj zakon trebalo da se povuče iz procedure, jer on ništa dobro ne donosi građanima Srbije, možda pojedinim tajkunima koji su se namerili, koji su se sa nekim i dogovorili, možda nekom izvan Republike Srbije, jer još jednom da se prisetimo, otvaranje radnih mesta, ako je ino partner, ova država je izdvajala i do 10.000 evra, a to nije važilo za naše ljude, za naše preduzetnike.
Čini mi se da ste i ovde nešto slično pripremili, ali ne računajte na SRS.
SRS je protiv ovog zakona i mislim da na taj način najbolje čuvamo interese građana Srbije. Hvala vam.

Gospođo Malović, amandman je dobro obrazložen i ne znam zbog čega ga niste prihvatili. Postavlja se pitanje da li je vama cilj uopšte da vi zaštite stranke u postupku, ne vi lično da zaštite stranke, nego da se donese jedan propis Zakona o parničnom postupku koji će da uvažava stranke? Najveći broj tužilaca koji se pojavljuju iz raznih razloga su stranke koje nemaju posebno pravno obrazovanje i verovatno naprave određene propuste.
Član 192. govori o sadržaju tužbe. Stav 2. kaže: "Tužilac koji ima boravište ili prebivalište, odnosno sedište", ovde gde je sedište, znači, radi se o pravnom licu, a mogu biti pravna i fizička lica u postupku, odnosno tužioci, "ako ima prebivalište ili sedište u inostranstvu dužno je da u tužbi imenuje pomoćnika za primanje pismena. Ukoliko ne označi punomoćnika za primanje pismena, sud će tužbu da odbaci".
Mi smo predložili - odbaciće ukoliko je tužbu u ime tužioca podneo advokat, znači, lice koje ima stručno obrazovanje, a ukoliko nema punomoćnika odnosno advokata, onda da se tužiocu ostavi naknadno vreme za određivanje lica koje će primati ta pismena.
Prilikom obrazloženja pozvali smo se na član 101. Predloga zakona, se gde kaže – ukoliko podnesak, znači i tužba i protivtužba i drugi podnesci, nije pravno jasan ili nije na najbolji način urađen da će se vratiti stranci da ga dopuni, naravno, pod uslovom da nema punomoćnika odnosno advokata. E, pošto je to važilo u članu 101. vezano za otklanjanje pravnih nedostataka, mi smatramo da treba i ovde, ukoliko lice ima punomoćnika onda može da odbaci, ukoliko nema punomoćnika onda bi trebalo ostaviti tzv. sudski rok tužiocu koji može da otkloni nedostatke, odnosno da predloži lice koje će biti zaduženo za primanje pismena.

Gospođo ministre, vi ste krenuli obrnutim redosledom. Prvo ste napravili procenu koliko možete da izaberete od postojećih sudija, ili možda stručnih lica koja ispunjavaju uslove po zakonu da bi bile sudije. Izvršili ste izbor sudija, a onda ste počeli da menjate zakonodavstvo. To nije dobro.
Ako se sada neko žali na Apelacioni sud, kako je to njima preterano puno posla, ukoliko budu morali da odlučuju o reviziji, što inače i član 107. govori o tome, da će to biti preterano puno posla za njih.
Dva su razloga gde ste potpuno omašili kada ste govorili o reviziji. Jedan razlog je, a o tome je već govorio kolega Krasić, da vi predviđate evro u dinarskoj protivvrednosti. Sa kakvim pravom i otkud to? To je s jedne strane. S druge strane, to su izuzetno visoki novčani iznosi.
Otkud mogućnost i koliko će biti uopšte moguće voditi zahtev po reviziji, ukoliko protivvrednost bude 100.000 evra? Veliki broj ljudi danas se sudi, ne za 100.000 evra, govorim o fizičkim licima, nego za mnogo manje iznose. Vi ste to limitirali.
Zbog čega ste to limitirali? Zbog toga što će u prvom stepenu i drugom stepenu neko da osudi, a onda nema mogućnosti da se to ispravi kasnije. Ovo je vreme, čini mi se, pripremanja zimnica, mnogo bi bilo bolje da se radi to, nego da se uzaludno kreči. Mi smo ode, mi ćemo raspravljati o ovome, ali besmisleno je, toliko odredaba koje ničemu ne vode, nema nikakvog poboljšanja u ovom predlogu zakona, da odavno nešto ovako nije bilo. Neću da osporavam vašu dobru želju, a neću ni da je veličam, bogami, ali vi niste tu da ispunjavate dobre želje, vi ste ministar pravde u Vladi Republike Srbije, gde vi morate da usmeravate, da određujete, utvrđujete i vodite politiku, a ne da neko pretpostavi da ste vi možda imali dobru želju, a da je zakon, na kraju krajeva, koji će se usvojiti u ovom parlamentu, da ne kažem besmislen, nego uopšte ne odgovara onome što je trebalo da bude.