Ovo je amandman čisto tehničke prirode i kada je neko, u raspravi u načelu, govorio o ovom zakonu i pri tom istakao ko je sve učestvovao u izradi Predloga zakona o finansiranju političkih aktivnosti ili političkih stranaka, kako mi kažemo, ja sam mislio da nije bilo potrebe za tolikim angažovanjem, ali, evo, već smo ušli u treću deceniju višestranačkog sistema u Srbiji, a nismo umeli da napravimo zakon o finansiranju političkih stranaka.

Razmišljao sam sve vreme kako bi u Srbiji mogli da se sprovedu izbori, a da to najmanje košta građane Srbije, odnosno njene poreske obveznike. Grupisao sam tu mogućnost u dve kategorije.

Prva grupa je da se donesu dve odluke. Prva odluka bi bila da se Upravni odbor RTS izvini za do sada sve održane izbore, u istu tu grupu mogla bi da uđe još jedna odluka, da se donese odluka o večnom životu Borisa Tadića, i nema potrebe za izborima.

Druga kategorija ili u druga grupa kako bi mogli da se sprovedu izbori, a da vrlo malo košta građane Srbije, jeste da se pojavi neki politički Gandi, koji će da ukrade određen broj mandata, ode do trgomena, Miškovića, Beka i kaže – pomozi mi sad kad učestvujem u osvajanju vlasti, nećeš plaćati obaveze prema državi, a ja ću te osloboditi da plaćaš i struju, čak, kad budem došao na vlast. Eto, to su neka moja razmišljanja kako bi mogli da se sprovedu izbori u narednom periodu u Srbiji, a da samo malo koštaju građane Srbije.

Ovde je jako zanimljivo kako Vlada nije imala sluha da prihvati amandman koji je tehničke prirode. Pošto postoji obaveza za političke stranke koje učestvuju na izborima a ne osvoje jedan procenat od važećih glasova, ili ako se radi o strankama manjina, ne osvoje 0,2% od važećih glasova, u obavezi su da od onih 20% koji se finansiraju nakon potvrđivanja izbornih lista to vrate. Mi smo u amandmanu tražili da se precizira amandman, da se precizira ovaj stav 2. člana 26…

Poslanici SRS u raspravi u načelu, a i u raspravi po amandmanima, uglavnom su iskazali svoje mišljenje vezano za ovaj zakon o finansiranju političke aktivnosti ili finansiranju političkih stranaka, kako je za nas prihvatljiviji.

Smatramo da zakonske odredbe treba poštovati bez obzira šta mi mislimo o tome. Nismo intervenisali ni kad je u pitanju član 38. koji uspostavlja i krivično delo i govori o kaznenim odredbama. Nismo intervenisali u prva dva stava gde se kaže, da, predstavlja krivično delo ukoliko se prikriva subjekat koji finansira političku stranku i ako se ta sredstva zloupotrebe, to je 1. stav, a u 2. stavu se kaže da je zaprećena kazna od šest meseci do pet godina, ukoliko ta sredstva prelaze milion i po. A, u stavu 4. ovog člana predviđeno je da će u slučaju ako je krivično delo iz člana 38. stavovi 1. i 2. postupati Tužilaštvo za organizovani kriminal i posebno odeljenje nadležnog suda.

Evo, gospodine Ćosiću, pošto ste vi u Ministarstvu pravde, sprovodi se reforma pravosuđa deset godina, a intenzivnije u poslednje dve godine i dokle se stiglo, nigde, a već sad zadajete udarac, onako mučki, pravosuđu. Pa, kako će da postupa Tužilaštvo za organizovani kriminal ukoliko neka osoba ili neko lice da prilog, radi se o privatnom finansiranju, od hiljadu dinara i politička stranka ili odgovorno lice u političkoj stranci propusti da navede ime tog lica? I, onda će po tome da postupa Tužilaštvo za organizovani kriminal ili drugi nadležan sud?!

Zar pored privatizacije koja je urađena tako kako jeste, pored niz drugih malverzacija koje postoje, Tužilaštvo za organizovani kriminal i odeljenje nadležnog suda ili posebnog suda treba da se bavi onim problemom ukoliko je, recimo, sa hiljadu dinara neko donirao neku političku stranku, a nije evidentirano?!

Evo i na osnovu člana 39. Predloga zakona jasno se vidi i može se konstatovati da su poslanici SRS bili apsolutno u pravu kada su predlagali da se ovo zove zakon o finansiranju političkih stranaka.

Član 39. kaže: "Novčanom kaznom od 200.000 do 2.000.000 dinara kazniće se za prekršaj politička stranka…" Sasvim dovoljno argumenata i po vašem pisanju Predloga zakona da se taj zakon tako i zove, međutim, podneli smo amandman na ovaj član 39. stav 1. tačka 1) koji glasi: "Primi sredstva suprotno članu 8. stav 3. ovog zakona". Da vas podsetim da član 8. stav 3. Zakona reguliše naplatu članarine od članova političkih stranaka, pa se kaže da, ukoliko članarina iznosi na godišnjem nivou do 1.000 dinara, da se onda to može uplatiti u gotovom novcu, uz potpisivanje priznanice i od onog ko prima novac i od onog ko daje novac.

Moram da vas podsetim da SRS ima oko 500.000 članova i to je jedan partner građana Srbije. Članarina je ista za svakog člana, da li je on visoki funkcioner stranke, da li je neko ko učestvuje u vršenju državne funkcije ili gradonačelnici ili predsednici opština ili član, članarina na godišnjem nivou jeste 100 dinara. Mi smo tu bili vrlo praktični. Ne treba popunjavati nikakve priznanice, ne treba ništa popunjavati, mi smo uradili ovako, pogledajte kako to lepo izgleda, uradili smo jedan karton na kojem se tačno vidi kolika je članarina za jednu godinu. I, to je najbolje rešenje.

Smatramo da bismo bili praktični da se takav način za uplatu članarina koja iznosi ispod 1.000 dinara reguliše na ovaj način. Ukoliko su donacije ili članarine, što neke političke stranke imaju, u većim iznosima, neka to rade na drugačiji način.

Dame i gospodo narodni poslanici, kad se razmatrao Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika mi u SRS smo očekivali materijalizaciju odredbe 102. stav 2. Ustava Republike Srbije, gde je narodni poslanik slobodan staviti na raspolaganje svoje mandat političkoj stranci.
Međutim, dve epohalne stvari u ovom zakonu o izmenama i dopunama Zakona su, sa vašeg aspekta i stanovišta, blanko ostavke i zaključana lista. Blanko ostavke nisu važile za SRS, a važile su za sve druge. Već više puta ovde smo isticali kako je narodni poslanik Ferzo Ćelović, kada je došao na blagajnu da vidi da li je vreme da primi platu, rekli su mu da više nije narodni poslanik. Onda je on bio jako nezadovoljan, a nije ni znao da još tog dana više nije narodni poslanik.
Sada će biti problema i sa tim zaključanim listama. Evo, mi smo duže od sat vremena razgovarali ovde da li su stvorene pretpostavke za nastavak sednice Narodne skupštine i nas onda to ne čudi ukoliko se nije izašlo u susret malim koalicionim partnerima, kako to u poslednje vreme figurira u toj terminologiji.
Onda nije čudo zašto ne narodnim poslanicima SRS se ne izlazi u susret, nego zašto građanima Srbije. U obrazloženju zakona, na samom njegovom kraju, rečeno je – EU nema unificirano zakonodavstvo vezano za izbor narodnih poslanika, ali postoje neki predlozi i neke sugestije kako i na koji način mi u Srbiji treba da uredimo ovu problematiku. Videli smo da od toga nema ništa. Vi niste uspeli da obezbedite dovoljan broj narodnih poslanika koji će vam podržati ovaj zakon. Ali, to uopšte nije bitno, to nije problem SRS.
Drage kolege, nemojte se pitati, nemojte da mislite da ovaj atak na Narodnu skupštinu, ne na narodnog poslanika kao pojedinca, nego na Narodnu skupštinu, nije u poslednjih mesec dana, od kada se počelo pričati ili malo intenzivnije raditi na izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika.
Ova hajka na visoki predstavnički dom traje pet, šest, sedam godina. Setite se samo onih napisa "stoka bez repa" i slično. Sve je to prolazilo uz saglasnost i tada skupštinske većine. Ona je doduše bila malo drugačija od ove današnje, ali je bila saglasnost.
Vi ste i tada imali želju da jačate možda jednu funkciju, da jačate ličnost predsednika Republike, pa je on svemoćan, on može sve da uradi. On će sada da pomiri Čedomira Jovanovića i Đuru Perića, da se saglase da glasaju oko toga. On može sve. Ma, neće. Onaj ko je rekao Čedomiru Jovanoviću da glasa za ovaj zakon, on će ga i sada pozvati i reći – glasaj za ovo, to mora tako da prođe.
Mog Đuru Perića neće niko pitati, nije ni važno šta on misli o tome. Mada čini mi se da je ovaj amandman koji stranka penzionera podnosi da on ima neke logike, ukoliko se ulazi u predizbornu koaliciju, da ima logike da se uspostave neki principi, da se dogovore neka pravila koja će važiti, da nam se ne desi što smo imali u toku ovog mandata jedno kršenje nekih koalicionih sporazuma.
Ali, nas se to ne dotiče. Mi u principu na izbore izlazimo sami, odmerimo snagu, kažemo šta su to građani rekli šta misle o politici SRS i kada se završe izbori onda pokušavamo da uradimo nešto drugo.
Šta ćete vi da uradite ako se odvaži neki poslanik, sad se zovete lista Za evropsku Srbiju, ne znam kako će to biti na sledećim izborima i posle konstituisanja te Narodne skupštine, poslanik ZES kaže – Boris Tadić je izdajnik? Šta ćete vi uraditi? Hoćete li čekati tri dana da on overi svoju izjavu da neće više biti narodni poslanik ili ćete po nekom automatizmu da kažete – ti više ne možeš da budeš narodni poslanik? Videćete vi, pojaviće se i kod vas neki problemi.
Ovde je neko govorio, naravno, kada je bila rasprava u načelu vezano za ovaj zakon - mi nismo tu samo zbog tih nekih poslaničkih mesta, eto, mi imamo izvršnu vlast, mi ćemo da se borimo za tu izvršnu vlast, mi ćemo da motivišemo građane Srbije. Kako? Vi promovišete kao da građani Srbije sad odlučuju.
Građani Srbije će sad samo da izađu na izbore. Oni uopšte neće da odlučuju, u njihovo ime će da odluče političke stranke. Mogli ste tako. Ne mora čak da bude ni 250 više kandidata na listama, da se predsednici političkih stranaka, oni samo angažuju, oni samo kandiduju i koliko dobiju mandata, oni će imati pravo toliko da predlože narodnih poslanika i da to bude sastav parlamenta.
Očigledno i nikad više niste radili protiv građana Srbije, ali vi ste, čini mi se, pod pritiskom morali da prihvatite ovakav predlog zakona, a ne što je to vaša želja. I vi sami znate da ovo nije dobro, da je ovo izuzetno pogrešno.
Kada smo predložili u članu 2. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona neke izmene koje nisu suštinskog karaktera, koje ne diraju u vaše blanko ostavke, onako kako ih vi doživljavate i vidite, koje ne remete vaše zaključane liste, nego smo hteli samo da ovu odredbu regulišemo kako je to rekao i Ustav. Šta kaže Ustav?
Moram prvo da pročitam predlog člana 2. koji se odnosi na član 10. Predloga zakona, po vašem viđenju: "Pravo da bira poslanika i da bude biran za poslanika (znači i aktivno i pasivno biračko pravo) ima punoletan poslovno sposoban državljanin Republike Srbije sa prebivalištem u Republici Srbiji (u daljem tekstu: birač)".
Punoletno sposobno, a ovde u Ustavu, u članu 37, potpuno je definisao i precizirao kad se lice u Srbiji smatra punoletno i kada je poslovno sposobno, ako nema nekih drugih opet zakonom predviđenih izuzetaka. Od države do države ovo ograničenje, ova granica može da bude drugačija.
Kod nas se kaže: Svako lice ima pravnu sposobnost. Lice punoletstvom stiče sposobnost da samostalno odlučuje o svojim pravima i obavezama. Punoletstvo nastupa sa navršenih 18 godina života. Citirao sam odredbu člana 37. Ustava.
Mi smo predložili u našem amandmanu da se član 2. menja i glasi: "Pravo da bira poslanika i da bude biran za poslanika ima građanin sa prebivalištem u Republici Srbiji, državljanin Republike Srbije - znači, potrebno je kumulativno ispuniti oba uslova – koji je navršio 18 godina života i poslovno je sposoban". Znači, mi smo bili veoma precizni, konsultovali smo i Ustav prilikom podnošenja ovog amandmana i predlažemo da ovaj amandman bude usvojen i prihvaćen.
Poštovane kolege iz skupštinske većine, vi na sebe preuzimate najveću moguću odgovornost do sada koja je bila i postojala. Izborima se trasira put, određuje se politika za naredni period, u normalnim uslovima to je na četiri godine.
Vi ćete na ovaj način, glasanjem za ovaj zakon, podržati jedan nakaradan izborni sistem i jedan sistem koji sigurno ne da neće biti u interesu građana Srbije, nego će biti najviše protiv njih. Najveći broj naših građana je jutros zvao i mene i ostale kolege u poslaničkoj grupi SRS i pitao o čemu se tu radi. Treba da raspravljamo o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika, a mi se nadgornjavamo da li su stručne službe to prosledile ili nisu.
Da smo hteli da budemo efikasniji, mi smo mogli za pet minuta da razrešimo tu dilemu, a ne da sve ono što ne vodi ničemu predstavljamo pred očima javnosti. Ali, neka, dobro je i to da se vidi. SRS stranka u ovakvoj lakrdiji neće učestvovati, a vi birate jedan potpuno pogrešan put.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Šoškiću imajući u vidu značaj Narodne banke Srbije, za nju se kaže da je centralna banka i da je njeno postojanje određeno Ustavom, pa i neka vaša lična stručna svojstva, očekivali smo daleko kvalitetniji zakon. Evo, na osnovu člana 45, i samo pominjući član 50. ovog zakona, pokazaću da čak ni prosečno poznavanje pisanja pravnih akata nije bilo zastupljeno prilikom izrade ovog zakona.
Mi smo podneli amandman na član 45. stav 4: „Novčana kazna iz ovog člana uplaćuje se na račun Narodne banke Srbije.“ Naš predlog je da stoji: „Novčana kazna iz ovog člana uplaćuje se na račun budžeta Republike Srbije.“
Zašto ste ovde želeli da sačuvate za sebe i kaznenu politiku? Naravno, da bi taj priliv sredstava umesto u budžet Republike Srbije išao u NBS. Ukoliko prihvatite ovaj amandman pokazaćete da vam je stalo da zaštitite ne samo korisnike finansijskih usluga, nego da na taj način posredno štitite i budžet Republike Srbije, što svakako mora da bude cilj Narodne banke Srbije.
Vrlo često su kolege iz SRS pominjale negativan odnos stranih banaka u Srbiji. Moram da vam kažem da načelno nemamo ništa protiv stranih banaka nego protiv politike koju oni ovde vode. To nije odnos da se pomogne građanima Srbije, odnosno korisnicima finansijskih usluga, nego se jednostavno favorizuju te banke. Neko je pre vas uništio domaće banke, koje su vodile mnogo računa o razvoju realnog privrednog sektora, o razvoju proizvodnje u Srbiji, da bi doveo strane banke koje treba da imaju direktno korist, i možda neki pojedinci.
I do sada je Narodna banka Srbije kontrolisala poslovanje banaka i samo u nekoj grešci na relaciji komercijalna banka, odnosno poslovna banka – NBS možda su bili izricane neke kaznene mere, ali prvi put sada pokušavate Predlogom zakona da zaštitite korisnike finansijskih usluga. Da se možda niste obuli u obuću od sedam milja u kojoj se korača užurbano prema EU, da nije bilo Direktive 2008/48, možda ni dan-danas ne bi bio predložen ovaj Predlog zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga.
Ovim se ne postiže ništa posebno, ne štite se prava korisnika finansijskih usluga. Da jeste tako, mi bismo imali analizu u kakvom stanju su sad korisnici finansijskih usluga, pa bismo onda mogli da se koncentrišemo na to u kojem pravcu ide ovaj predlog zakona. Ako se on po svom nazivu definiše i predstavlja, ne narodnim poslanicima, nego onome ko je iole pismen i ume da čita, onda se od takvog zakona očekuje zaštita, pre svega, korisnika finansijskih usluga.
Ne može uopšte ni iz jedne odredbe ovog zakona da se vidi na koji način će biti štićeni korisnici finansijskih usluga koji imaju tekuće račune kod banaka i koji prilikom podizanja gotovine, da li su to njihove zarade ili penzije, preko određenog iznosa... Naravno, kada im se skrene pažnja na to, oni kažu – da, pogrešili smo. Ako preko određenog iznosa dižu u jednom danu, kod matične banke, oni im naplate proviziju za takvu vrstu usluge. Iz ovog zakona ne možemo da prepoznamo da li će oni biti zaštićeni.
Ovaj član 45. na koji smo podneli amandman i želeli da se otkloni ova nejasnoća – to nije samo nejasnoća, nego smo želeli da zaštitimo deo sredstava koja se mogu prikupiti zbog nesavesnog poslovanja poslovnih banaka – vezan je za član 42. Predloga zakona. Kaže, ukoliko su oštećena ili nisu na dobar način zaštićena prava korisnika ovih usluga, korisnik usluge najpre ima pravo da podnese prigovor svojoj banci i da čeka rok od 30 dana, pa ukoliko mu se ne odgovori pozitivno ili se uopšte ne odgovori u tom roku, ima pravo da se žali Narodnoj banci. Onda će Narodna banka da izvrši kažnjavanje. Kaže se da će to biti i duplo i dobijena sredstva će ići na račun NBS. Mi smo predložili da to ide u budžet Republike Srbije. Mislim da je to svrsishodnije i daleko bolje.
Sada je nama potpuno jasno zbog čega su onako visoke plate, neću da govorim o plati guvernera NBS, ali, recimo, činovnici u Narodnoj banci Srbije imaju plate koje nadmašuju plate lekara, hirurga, univerzitetskih profesora. Onda vi kažete, i vaš prethodnik je govorio – pa, mi smo profitna organizacija, mi smo komercijalna organizacija, stvaramo novac. Ovako je lako stvarati: znači, Narodna banka Srbije, predviđena Ustavom, zaštićena, ima određenu nadzornu funkciju nad komercijalnim bankama; onda ih zbog nepoštovanja nekih relacija, nekih dobrih poslovnih običaja kazni i sredstva koja naplati nameni sebi. To meni izgleda isto kao kada bi policajac nesavesnog vozača zaustavio i neću da kažem on lično naplatio tu kaznu, nego kad bi kazna išla na račun MUP-a. Mislim da to nije u redu i da ćete morati da povedete računa o tome.
Mislim da bi ovaj amandman trebalo prihvatiti. Pokazali biste, pored onog „pismeno“ ili „pisano“, da to nije šminkanje, nego da zaista postoji ozbiljna namera da se banke, kad postoje uslovi za to, kad ne posluju savesno, kazne i da ta sredstva idu u budžet Republike Srbije.
Ali, zbog čega su ovako visoke kamate? Kada govorimo o stranim bankama, najveća zamerka poslanika SRS je to što su kamate, tzv. aktivne kamate, sa aspekta banaka izuzetno visoke, nekoliko puta veće nego što su u domicilnim državama. Ako vrlo često izjavljujete da smo mi kreditno sposobna država, da je naš bonitet dobar, a tako visoke kamate pravdate rizikom, otkud onda razlog za tako visoke kamate? Nema ga, ne postoji, nego je u pitanju ovo o čemu je govorio i kolega Krasić – verovatno se neko obavezao (naravno pre vas, Šoškiću, a ne znači da vi sada pružate neki otpor tome) da će banke koje budu došle u Srbiju dobro poslovati, da nemaju nikakav rizik, nijedan privredni subjekt. Banke su takođe privredni subjekti. Niko ne snosi odgovornost i rizike. U takvim uslovima je lako poslovati. U takvim uslovima može svako da posluje, ali mi moramo da vodimo računa pre svega o našim građanima.
Pomenuo sam član 50. i sa jednom ili dve rečenice ću vam to objasniti. Predviđena je kazna od 500.000 dinara za bilo koji prekršaj odredaba ovog zakona. To znači da je određen zakonski minimum. Zakonski minimum je 500.000, a zakonski maksimum nije propisan i on može da bude onoliki koliki je najveći predviđen za bilo koje krivično delo. Ako je određen samo zakonski minimum, onda zakonski maksimum treba da bude onoliki koliki je najviši za bilo koje krivično delo. Vi ste sada podneli, čini mi se, Narodna banka je podnela amandman kojim će se ovo ispraviti. Kaže se da će biti kažnjen od 500.000. Ako je od, mora da bude ograničeno i do, da bude bar do 500.001 dinar. Vi to niste uradili.
Očekujem da posle ove diskusije, mislim da sam, gospodine Šoškiću, dao dosta argumenta, ovaj amandman bude prihvaćen, jer ne možete raditi samo u interesu NBS.
Usput da vam kažem, Narodna banka ima obavezu da vodi računa i o cenovnoj stabilnosti. U slučaju da dinar raste u odnosu na evro, šta se dešava sa cenama? Mislim da bi Savet guvernera NBS trebalo što hitnije da napravi jednu analizu i da vidimo da li će cene ostati na tom nivou na kojem su bile kada je za jedan evro trebalo izdvojiti 106 ili 110 dinara. Trebalo bi na vreme da se bavite time.
Nekoliko kolega iz Srpske radikalne stranke je reklo da se ovaj zakon kasno donosi. Nije prekasno, ali je kasno. Zato na vreme intervenišite kao NBS, vezano za cene, jer to je, po Zakonu o Narodnoj banci, obaveza Narodne banke. Hvala.

Evo, guverner je rekao da 30% sredstava naplaćenih, da kažemo, iz kazni, da bi nas razumeli oni koji prate ovaj prenos, ostaje Narodnoj banci Srbije. Mi smo ovim amandmanom želeli da postignemo da sredstva do kojih Narodna banka Srbije dođe na takav način u celosti pripadaju budžetu Republike Srbije, i tu je tačka.
Kad je u pitanju odnos između pasivne i aktivne kamate, vi ste u pravu da je u našoj državi nešto veća i pasivna kamata, sa aspekta banaka, ali zaboravljate da se u ovom momentu ovde mnogo više uzimaju krediti nego što građani Srbije imaju mogućnosti da štede.
Kad kažete da nije tačno sigurno imate u vidu one koji rade u Narodnoj banci Srbije, oni sigurno mogu nešto da uštede, ali oni koji rade za 10.000 - 15.000 na mesečnom nivou, ili blizu milion ljudi koji su nezaposleni, ne mogu da štede, oni moraju da se zadužuju. To nam sad izgleda kao, otprilike, kad dovedemo u vezu podatak da jedan artikal koji nije prisutan u svakodnevnoj ljudskoj ishrani ima nisku cenu, a hleb, recimo, poskupi, pa vi kažete – pa, jeste, hleb je poskupeo, ali nam je zato pojeftinilo meso. Pa, ne možemo na takav način da dovodimo neke stvari koje međusobno ne da nemaju nikakve veze, ali nisu...
Evo, kolege kažu šta je možda pojeftinilo. Nemojte tako gledati, ipak bismo morali više vremena i pažnje posvetiti građanima koji se zadužuju, jer i sam zakon kaže – zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga, ne odnosi se na mali broj onih koji su u prilici da nešto i uštede. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, Zakon o ličnoj karti jeste zakon koji u sebi ne bi trebalo da sadrži političku dimenziju i, kako reče ministar, nije političke prirode.
Međutim, uz ono što su poslanici SRS govorili u prilog ove diskusije mogu da kažem još nekoliko stvari - pokušao sam najpre da sebi objasnim zbog čega se pristupa izmenama i dopunama Zakona o ličnoj karti. Ministar je to rekao i prethodnih dana se moglo čuti da je osnovni razlog i produženje roka važenja lične karte, kako za decu, tako i za odrasle, i zbog toga što veliki broj imalaca lične karte, a građana Republike Srbije, državljana Republike Srbije, nisu ili sigurno neće stići do 27. jula ove godine da zamene svoje lične karte.
Razlozi za promenu Zakona o ličnim kartama mogu se svrstati u tri grupe sa aspekta nas iz SRS. Prvi je usavršavanje čipa, načina na koji ćemo mi da znamo tačno, što kolega Jojić reče, i kakva su nam krvna zrnca, i kad je on u svojoj diskusiji kao ovlašćeni predstavnik SRS na ovu temu kazao da će biti brojne zloupotrebe, ministar je odgovarajući na tu primedbu, istakao - ako neko iz MUP koristi podatke, pa makar to bio i ja, on Ivica Dačić, to mora da ostane evidentirano.
Mi znamo da bi valjda trebalo da bude evidentirano, ali poznato nam je da su službenici MUP i svih državni organi, prilikom pisanja službenih zabeleški ili preduzimanja bilo kakvih službenih radnji, morali da ostave pisani trag o tome, odnosno neki dokaz da je to činjeno.
Svedoci ste, pre nekoliko meseci najveći broj službenika Ministarstva policije u Nišu i u drugim mestima Srbije šta je uradio. Ko može garantovati građanima Srbije, ovde uopšte ne optužujem ni ovog ministra, ni bilo kojeg konkretno zaposlenog u MUP, ali to će sigurno biti rađeno i niko to neće sprečiti. To je znači bio jedan od razloga.
Drugi razlog su po nama podaci izvan člana 10. Ustava Republike Srbije. Član 10. Ustava Republike Srbije propisuje koji jezik je službeni. Naravno, u stavu 2. tog člana 10. Ustava Republike Srbije kaže se – da može i drugi jezik, pod uslovom da je to predviđeno zakonom.
Mi ovde imamo jednu ponuđenu situaciju na osnovu zakona, da se može koristiti drugi jezik ili drugo pismo, ali bih zamolio da to u praksi ne bude shvaćeno i tumačeno ekstenzivno, nego samo u slučajevima kad je to neophodno.
Kad kažete da građani nisu stigli da promene ili zasigurno neće stići da promene do jula ove godine, onda tu morate da napravite jednu analizu, da vidite koliko građana Srbije, postoje tu objektivni razlozi i ono malo takse koju treba uplatiti, neki građani u Srbiji nisu u situaciji da to urade, a neki nisu iz razloga što ne žele više da poštuju pozitivne propise u državi Srbiji.
Ko da ih i natera, kad to ne poštuje vladajuća koalicija, kad to ne poštuje Vlada, kad mi donosimo zakone upodobljene samo jednom, dvojici ili trojici gradonačelnika u Srbiji, da bi istovremeno mogli da budu i poslanici i gradonačelnici u svojim opštinama. Kako i na koji način, a odakle i moralno pravo bilo kome u Srbiji, da od građana Srbije traže da poštuju zakone, a trebalo bi i moralo bi?
SRS se zalaže za poštovanje zakona. Mislim da bi na taj način naše odnose uredili mnogo bolje i drugačije i da bi život u Srbiji sasvim sigurno bio bolji.
Zakon o ličnim kartama je rekao i definisao šta je to lična karta, ko ima pravo, a ko obaveze i dužnosti da nosi i šta se dešava, koja su prava i ovlašćenja zvaničnih državnih organa, ukoliko neko to ne radi i ne čini.
Mi smo 2006. godine na to ukazivali ovde gospodinu Miloradu Todoroviću, sekretaru MUP, koji je na istoj poziciji bio i 2006. godine, kao što je i danas. Mogao je tada da čuje argumente SRS, koji su bili skoro kao i danas, i argumente nekih drugih poslanika političkih stranaka koji su onda bili u vlasti, pa su upravo predlagali ovako nešto, a neki koji su tada podržavali vlast koja je bila, a nisu bili zvanično skupštinska većina, ali su podržavali vlast i svi su menjali odnos prema ovom zakonom, jedino SRS ostaje na istim pozicijama.
Kada se ministar potrudio da objasni kolegi Jojiću da je čip uveden 2006. godine, mi smo i tada tu iznosili priču i iste argumente kao što ih i danas iznosimo. Smatramo da to nije dobro. Ima još jedna činjenica, ako je dva miliona ličnih karti izdato sa čipom, a 800 hiljada bez čipa, ne ukazuje li to gospodinu ministru i drugim u MUP da bi trebalo napraviti neku analizu? To nije 1% ili 2%, to je veliki i značajan procenat onih građana Srbije koji nisu želeli lične karte sa čipom.
Sadašnji ministar MUP je bio odličan student, ali izgleda nije imao matematiku. Nije matematika ni moja jača strana, po profesiji sam diplomirani pravnik, ali on kaže da je njegov uticaj 7,6% u vlasti Republike Srbije. Ne tvrdim da sam nešto bolji matematičar od ministra unutrašnjih poslova, ali kažem da je njegov uticaj, a kad kažem njegov uticaj, mislim na SPS, njegov uticaj je 23,18%.
Kada je on imao 7,60%, SRS je imala 30%, ali do danas nije valorizovano u ovoj skupštini, nije valorizovano u Vladi. Naprotiv, ova Vlada je SRS i građanima Srbije ukrala njihovu izbornu volju, a poslanicima SRS ukrala mandate.
Ako se tako radi u Parlamentu, ako se tako radi u Vladi, niste valjda očekivali da će građani u Srbiji da zamene lične karte u roku. Šta oni koji imaju ove lične karte i promeniće ih, biće u obavezi da ih promene 2014. godine, jer su 2009. godine došli u posed ovakvih ličnih karti, a oni koji imaju stare obrasce moći će to još da koriste do 2016. godine.
Gospodo iz Vlade, moraćete malo ozbiljnije da povedete računa u čije ime se zaklinjete, od koga tražite pomoć samo kada su izbori, a pre i u toku vaše vladavine o njima uopšte ne razmišljate.
Nije istina, gospođo predsedniče Skupštine, da ministar unutrašnjih poslova nema drugog mesta i druge mogućnosti da kaže ono što je kazivao ničim izazvan, a vezano za ono što je on izjavio skoro. Mislim da mu se to možda i omaklo, ali bilo što i bilo pod kojim uslovima, ono što je izgovorio vezano za podelu KiM, to je najgrublja povreda Ustava Republike Srbije, ne samo zato što je on ministar unutrašnjih poslova, što je zamenik premijera, što je prvi zamenik premijera, nego to ne bi trebalo i ne bi smeo nijedan građanin Srbije da kaže.
Čini mi se da ministar nesmotreno kaže da Srbija mora da vodi računa o Srbima na KiM i tu je stao. Apsolutno mi to u SRS podržavamo. Mora da vodi računa pre svega o Srbima na KiM, ali bi trebalo da vodi računa i o drugim građanima KiM, jer su to građani Srbije.
Ako se ovako bude govorilo i kazivalo, kao što je počeo ministar unutrašnjih poslova, mi ćemo zaista imati dodatni problem. Mislim da to tako ne bi trebalo da se radi, jer on ima prilike izvan ovog parlamenta i da ne povezujemo ove dve teme, jer smo svedoci da prilikom sletanja možda nekog insekta na rame nekog činovnika u MUP, pa ako ga poseti ministar, to bude objavljeno. Prema tome, može ponekad i o tome da priča.
Ali, trebalo je možda na vreme, a ministar unutrašnjih poslova je imao mogućnosti i da je jedno vreme podržavao Vladu, a već tri godine jeste u Vladi, da odlučnije, energičnije traži primenu Rezolucije 1244. Sada više uopšte nije ni važno ko je bio za Rezoluciju, a ko je bio protiv nje.
Važno je da je imamo i važno je da je mi držimo na snazi i da zahtevamo da se ona primenjuje, a ne da potpuno odustajemo od toga i da idemo u neke druge ekskurzije, da idemo u nešto drugo što je potpuno neprihvatljivo sa stanovišta Ustava i sigurno i želje ljudi koji žive u Srbiji i koji nemaju drugu otadžbinu i koji samo žele da su tu.
Mnogo više ozbiljnosti treba kod ove Vlade, ministar nije tu, on bi možda mogao da da i odgovor na jedno pitanje, kada bude komentarisao izbeglice. Najveći broj građana iz Hrvatske, odnosno iz Republike Srpske Krajine, imao je status izbeglice. U Komesarijatu dobijaju pravo na produženje. U MUP, to se može videti, čini mi se, iz izmena i dopuna ovog zakona o ličnim kartama, ako to nije član 9a ili neki drugi, sada ne mogu na brzinu da ga pronađem, kad odu u MUP ne žele više da im produže izbegličku legitimaciju, to reguliše ovaj član koji kaže da može dobiti ličnu kartu i onaj koji ima boravište u Srbiji, ali najduže na dve godine.
U toj grupaciji lica koja mogu da dobiju ličnu kartu vidim izbeglice koje su imale izbeglički status, a sada to je politika Vlade, to nije politika MUP, pretpostavljam da gospoda i gospodin Todorović znaju, nego je to politika Vlade da se status izbeglica ne reši ni na jedan način, da odnos Republike Hrvatske prema građanima, prema Srbima koji su izbegli da bi sačuvali svoju glavu nije rešen i da Srbija ni najmanje ili ne ozbiljno ne čini ništa da bi se taj problem rešio.
Mislim da je ovde otvoreno nekoliko pitanja koja, ukoliko se ministar bude vratio, vi ćete mu preneti, pa bi bilo dobro da da odgovor, ne poslanicima SRS, nego građanima Srbije, koji bi morali da na vreme i blagovremeno budu obavešteni i kako danas voditelj u jednoj emisiji u kojoj je učestvovao ministar kaže – a do pre nekoliko dana ste pričali nešto drugo o statusu Kosova, a sada drugo, da li ste vi bili cinični onda ili su ovi drugi sada?

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, podneli smo amandman na član 11, a on se odnosi na član 15. Zakona o drumskom saobraćaju. Član 11. se nalazi u delu zakona koji reguliše drumski saobraćaj u Republici Srbiji i zbog obuhvata broja putnika koji koriste prevoz u drumskom saobraćaju podneli smo ovaj amandman da bismo na nekoliko konkretnih primera ukazali na probleme koji su prisutni u ovoj oblasti, a koje ste vi dotakli samo površno ili uopšte niste o njima razmišljali.
U članu 15. Zakona o drumskom saobraćaju stajalo je međumesni i međurepublički prevoz obavljaju se autobusima koji ispunjavaju propisane uslove za međugradske autobuse, briše se međurepublički, naravno, to je potrebno, zakon je donet 1995. godine i od 2000. godine je imao nekoliko izmena.
Pošto ne postoji više ni SRJ, ne postoji više ni Državna zajednica SCG naravno zahvaljujući DOS-ovoj vlasti, što bi kolega Zoran Krasić rekao u ma kom agregatnom obliku, onda nema više ove države i sasvim je izlišno da u tom zakonu stoji međumesni i međurepublički saobraćaj.
Dalje, vi ste predložili da se koriste autobusi s najmanje 20 sedišta. Mi predlažemo da se ovo briše, da se ne ograničava broj sedišta i, gospodine Mrkonjiću, inženjeru Mrkonjiću, meni neće biti uopšte problem da s nekoliko konkretnih primera pokažem i iznesem argumentaciju zbog koje ćete vi, skoro sam siguran, ne samo zato što ste human čovek nego zato što vrlo često imate razumevanje za život kojim žive građani Srbije i prihvatiti ovaj amandman. Pretpostavljam da ne iznosim usamljene primere, da je to manje-više prisutno skoro u celoj Srbiji.
Dovoljna je činjenica da recimo u gradu Zaječaru ne postoji autobuski prevoz od centra grada prema lokalnim sredinama odnosno pojedinim mestima. Izneću nekoliko konkretnijih slučajeva.
Recimo, jedno selo koje se zove Orovička Planina, ono je udaljeno od Ljubovije oko 30 kilometara i nema prevoza autobusima, i sasvim je sigurno da građani koji žive tu, odnosno seljaci koji žive u Orovičkoj Planini ne očekuju da dolazi autobus sa 50 sedišta u selo udaljeno 30 kilometara gde, usput rečeno, više od pola puta je makadam, ali očekuju da saobraćaju mnogo manja vozila. Znači, ne treba ograničavati na 20 sedišta nego možda i manje.
Nedavno sam razgovarao sa direktorom jednog auto-saobraćajnog preduzeća odnosno privrednog društva koji kaže, tamo gde se vidi kombi prevoz, a u funkciji prevoza putnika, problemi u saobraćaju su veoma teški i ozbiljni. To je sa aspekta dobiti tog preduzeća.
Moramo da vodimo računa o ljudima koji žive u tim udaljenim selima i Vlada Republike Srbije, a pre svega vaše Ministarstvo, inženjeru Mrkonjiću, moralo bi da povede računa o tome i to bi bila dobra strategija. Ne razvoja sela, ne možemo da razvijamo sela gde je vođena pogrešna politika 50 godina, posebno u poslednjih 10 godina, ali možemo da održimo na nekom stanju prihvatljivosti za te ljude koji žive tamo.
Šta se tu dešava? Ako deca koja idu, govorim konkretno za ovo selo koje sam već napomenuo Orovička Planina, ako deca nakon školovanja od petog do osmog razreda moraju da odlaze u veće gradove kao što su Valjevo, onda prirodno, logično da i njihovi roditelji, jer to dete još uvek nije formirano da bi moglo samostalno da vodi računa o sebi, njihovi roditelji napuštaju ta sela i odlaze zajedno s decom.
Ako sad, ako ovog trenutka ne budemo intervenisali u takvim situacijama, onda ćemo imati samo jednu situaciju, da će nam biti mali i autobusi sa 50 sedišta, ali samo u Beogradu, moraćemo vagoniće, neke autobuse kačiti jedne za druge da prevoze po Beogradu jer u drugim selima toga neće ni biti.
Šta je još potrebno? Znam da sam malo izašao iz teme, gospodine Mrkonjiću, ali ovo je sve u oblasti kojom vi rukovodite, odnosno preko vašeg ministarstva se odlučuje.
Postoje dva opštinska mesta, to su Bajina Bašta i Kosjerić. Udaljenost 40 do 45 kilometara. Postoji oko 10 km makadama, alternativno rešenje i dolazak iz jednog u drugo mesto, inače ta dva mesta, te dve opštine pripadaju Zlatiborskom okrugu, moraju da idu oko 120 do 150 km. Samo je negde oko 9 km puta koji nije asfaltiran.
Slična je situacija Ljubovija – Krupanj, gde preko Mačkovog Kamena, uskoro će biti obeležena i godišnjica, a mislim da bi mogli da se potrudite da do tog perioda bude završen taj deo puta gde je nekoliko kilometara, i oni takođe upućuju na alternativne pravce Ljubovija – Mali Zvornik – Krupanj, preko Loznice, takođe oko 120 km.
Trebalo bi posvetiti ozbiljnu pažnju rešenju ovih problema ukoliko mislimo da vodimo računa o ravnomernom regionalnom razvoju. Ovo o čemu zagovara ova Vlada, ne radi se uopšte o ravnomernom regionalnom razvoju, nego se radi o regionalnoj podeli, i to političkoj podeli, što uopšte nije dobro i ne treba prihvatiti takve situacije.
U obrazloženju ovog zakona se kaže da je dosta nadležnosti preneto sa republičkog nivoa na nivo lokalnih samouprava. Jeste kada je u pitanju overa reda vožnje, određivanje autobuskih stajališta i mislim da je to manji problem. Naravno, treba ovu oblast urediti na najbolji mogući način.
Ali, nije veliki problem autobusko stajalište, jer uglavnom lokalni prevoznici znaju gde postoji potreba da se grade ta autobuska stajališta. Ne ništa luksuzno, nego jednostavno da se obeleži gde se ukrcavaju i iskrcavaju putnici i to nije problem.
Mislim da ovi problemi o kojima sam govorio, a o kojima je na dobar i kvalitetan način govorio kolega Nikola Savić, pa čini mi se kada je u pitanju deo Raške oblasti govorio je kolega Poturak, ministar Mrkonjić je tada rekao da ulazi u rešenja nekih problema, zato što je razgovarao sa svojim školskim drugom koji tamo ima neke veze i uticaja. Molim vas da ozbiljno obratite pažnju na ove probleme i ovu argumentaciju o čemu sam govorio vezano za ovaj deo posla.
Šta se dešava na autobuskim stanicama? Na autobuskim stanicama, ukoliko putnik želi da dobije informaciju o određenom putnom pravcu kada ima sledeći prvi, uvek putnici pitaju za prvi, odnosno najčešće za prvog prevoznika, oni koji rade na autobuskim stanicama ne kazuju im tu informaciju, nego im govore za nekog drugog prevoznika, verovatno u skladu sa dogovorom. Toga ima i mislim da će prevoznici pokušati sa vlasnicima autobuskih stanica da rešavaju taj problem, ali da se to ima u vidu.
Dalje, čitajući obrazloženja Vlade zbog čega nije prihvatila neke amandmane, mislim da je postupila ispravno sa aspekta onoga što je predmet ovog zakona, a to se odnosi na amandmane koje je podnela koleginica Rajkov. Rekli ste da je to problematika drugog zakona. I jeste, i ajde da ostavimo.
Ali, kada budete predlagali izmene i dopune Zakona o bezbednosti u drumskom saobraćaju da imate te amandmane koje je podnela koleginica Rajkov i da se reši taj problem. Problem prilikom putovanja kod invalidnih, starih lica, trudnica, takođe je izražen i da se to proba rešiti kroz taj zakon, zabeležite to pa neka to bude vaš predlog izmena i dopuna tog zakona.
Mi ne patimo od toga da bude prihvaćen amandman SRS, ali nam je stalo kada govorimo o zakonima i kada se donose zakoni u ovom parlamentu da oni budu što kvalitetniji i da oni rešavaju problemi građana koji su na indirektan način vezani. Kada su putnici u pitanju, koliko je bitno da se reše problemi prevoznika, da se reše problemi privrednih društava koja se bave drumskim saobraćajem, isto toliko su važni problemi putnika i da se to ima u vidu i da se ti problemi rešavaju.
Povećanjem kazni promeniće se neka situacija, dovešćemo u poziciju da oni koji su zloupotrebljavali odredbe Zakona o prevozu u drumskom saobraćaju se svedu na najmanju moguću meru, ali prihvatanjem ovog amandmana otklonićemo određeni broj problema i mislim da ćemo dati makar jedan mali doprinos.
Gospodine Mrkonjiću, probajte da pomognete onim ljudima koji veoma retko dolaze i u sedišta i u male opštine, a da ne kažem u Beograd i gradske sredine, a njima bi mogli pomoći na taj način što bi prihvatili ovaj amandman SRS i omogućili saobraćanje ne samo vozilima iznad 20 sedišta, nego i ispod.
Potpuno sam siguran da veliki broj lokalnih sredina nisu u situaciji da pomažu privrednim društvima koja se bave auto-saobraćajem, ali ministarstvo bi moralo to da ima u vidu, pa preko budžeta RS da intervenišu u određenom broju, i da se u maloj meri, a to je samo jedan deo, učini život podnošljivijim onima koji su se opredelili da ostanu u selima, da nam svake godine ne nestaje po 30.000 stanovnika.
Doduše, to je nešto drugo. Ali, veoma mali broj ljudi je zainteresovan da živi u selima. Ukoliko se neko i opredeli, mislim da bi Vlada i ministarstvo trebalo da mu pruži punu podršku.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandmani koje su podneli gospodin Krasić, Plužarević, Krstin i magistar Srboljub Živanović se odnose na prekršajne norme, odnosno članove u kojima se govori o kaznama koje će biti izrečene privrednim subjektima ili preduzećima koja se bave auto-prevozom. Čuli ste uglavnom iz obrazloženja kolega kakva je situacija vezana za te predloge.
Član 39, na koji je amandman podneo magistar Srboljub Živanović, odnosi se na član 50. osnovnog zakona i u njemu se vidi da se radi o trideset grupa prekršaja uglavnom formalne prirode, nijedan nije tehničke prirode. Mi bismo mogli da razumemo kada je u pitanju bezbednost prevoznog sredstva da se kazne povećaju, ne u meri u kojoj ste to vi zamislili, ali na drugi način, da budu stavljena van saobraćaja ona vozila koja ne poseduju minimum sigurnosti za odvijanje saobraćaja, odnosno za kvalitetan prevoz.
Ovde postoji trideset grupa prekršaja za koje su predviđene kazne, po Predlogu zakona, od sto hiljada do petsto hiljada. Ranije je bilo od pedeset do dvesta hiljada. Ako se ima u vidu da su poslednje izmene i dopune Zakona o prevozu u drumskom saobraćaju bile 2006. godine, onda, kao što je kazao i gospodin Krasić, nije inflacija bila tolika da je sad potrebno uvećati za nekoliko puta, za čak i do četiri puta.
Mi se nismo upuštali u to da osporavamo ono što se zove prekršaj, ali svakako želimo da intervenišemo kada je u pitanju visina zaprećene kazne za te prekršaje.
Vidite ovo, novčanom kaznom od stotinu do petsto hiljada dinara kazniće se za prekršaj privredna društva ili drugo pravno lice ako obavlja linijski prevoz putnika, a nije vlasnik najmanje tri registrovana autobusa.
Ovde se može desiti da se u pojedinim momentima obavlja ovaj prevoz iako nema tri registrovana autobusa. Možda je i juče za onaj treći istekla registracija, a nije blagovremeno završena ili se mnogo puta u praksi dešava da nije završena iz razloga što privredni subjekat nije likvidan i ne može da izdvoji sredstva za registraciju jednog autobusa.
Mi ne kažemo da ovo treba propustiti, ali verovatno su kazne koje su predviđene i zaprećene visoke. Stoga je magistar Srboljub Živanović predložio da se kazne kreću od pedeset do dvesta hiljada. Znači, i smanjenje i manji raspon. O mogućnostima zloupotrebe kada je raspon u pitanju, o tome vam je Vjerica Radeta kazala kako i na koji način treba povesti računa i kako to može da dovede do zloupotrebe u praksi.
Sledeća odredba – obavlja vanlinijski prevoz putnika, a nije vlasnik najmanje jednog registrovanog vozila. Kako može uopšte da obavlja ako nije vlasnik jednog vozila? Evo, nisam vlasnik nijednog vozila i ne mogu uopšte, ni teoretski, a kamoli praktično da vršim vanlinijski prevoz. To nije moguće uopšte.
Dalje – vozilo koje obavlja linijski prevoz nema važeći red vožnje. Ne podstičemo da nema važećeg reda vožnje u prevoznom sredstvu, ali smatramo ako se iz bilo kojeg, pa može ponekad da bude i objektivnog slučaja, desi da nema važećeg reda vožnje, da je zaprećena kazna od petsto hiljada dinara veoma visoka.
Vozilo koje obavlja linijski prevoz nema važeći i overen cenovnik. Takođe, ništa strašno se neće desiti u toku samog putovanja ukoliko nema važećeg overenog cenovnika, a pogotovo ako je u pitanju, ovde nije izričit predlagač zakona da kaže – ako je u pitanju linijski prevoz.
Overen i važeći red vožnje, odnosno cenovnik, može da se desi da nema u vozilu koje je na vanlinijskom prevozu. Šta onda hoćete? Hoćete li i u tom slučaju da kaznite prevoznika do 500 hiljada dinara? Ima tu još nekoliko slučajeve, gde kaže – najkasnije do 10. u mesecu ne dostavi tačan izveštaj o neobavljenom linijskom prevozu i da će zbog toga biti kažnjen, takođe do 500 hiljada dinara.
Sve su ovo navodi koji nemaju neke štetne posledice po zdravlje putnika. Ne podržavamo nered i javašluk koji verovatno i postoji u tom drumskom prevozu, ali smatramo da su kazne drastične, da su previsoke. Zbog toga Srboljub Živanović, kao čovek koji preko 30 godina radi u privredi, ima veliko iskustvo, ima mnogo razumevanja za privrednike, smatra da ove kazne treba smanjiti.
Ako ste mislili da ćete na ovako visokim kaznama, naknadno, na bolji način puniti budžet Republike Srbije, ne vredi vam to mnogo, dok se kraducka, makar to podsticali bivši ili sadašnji ministri u Vladi, sasvim svejedno, nema napretka za privredu Srbije i za bolji standard građana Srbije.
Ništa od povećanja ovih novčanih kazni neće imati koristi ni građani, neće imati od toga ni putnici koji su udaljeni od pojedinih mesta, evo još jednom Gornje Košlje, nije general Arsenović tu, to je njegovo rodno mesto, 40 kilometara od sedišta opštine, gde autobus ne saobraća više nijednom nedeljno, a ranije je bilo.
Možete da povećate kazne ne znam koliko puta, ti putnici, potencijalni putnici koji žive u tim mestima neće imati od toga nikakve koristi. Potrebno nam je da ukinemo kraduckanje, potrebno nam je da ukinemo sve ono što nije dobro, što građani Srbije osuđuju, a SRS podržava i onda se možemo nadati boljem životu i boljem uređenju odnosa, a sve dok toga ima, pa makar bili bivši ministri, to nam neće doneti nikakve koristi. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, Zakon o finansijskom lizingu je donet 2003. godine, 2005. godine je imao prve izmene i dopune, a sada se priča o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o finansijskom lizingu.
On je u nekom periodu imao izuzetno dobru primenu i bio je konkurencija bankarskim kreditima. To je bilo do nastupa svetske ekonomske krize, a kasnije se situacija nešto menja u korist bankarskih kredita, to ne samo zbog svetske ekonomske krize, nego jednostavno prestaje mogućnost ljudi da investiraju. Potrebna su im gotova novčana sredstva za preživljavanje i onda finansijski lizing gubi trku sa bankarskim kreditima.
Dva su osnovna razloga zbog kojih ste vi pristupili izmenama i dopunama Zakona o finansijskom lizingu. Prvi razlog je što želite da proširite predmet finansijskog lizinga, a drugi razlog jeste što želite da povećate osnovni kapital sa 100 hiljada evra na 500 hiljada evra.
Vi pravite procenu da se to neće negativno odraziti na oko 17 kompanija otprilike koje se bave finansijskim lizingom, jer one poseduju kapital od 90 miliona evra u sadašnjem momentu, a potrebno je po odredbama zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansijskom lizingu da ima oko osam i po miliona evra.
Upravo u tom grmu i leži zec, vi hoćete da zaštitite, hoćete da smanjite broj zainteresovanih za osnivanje firmi koje bi se bavile finansijskim lizingom, a zapravo finansijski lizing znači posredovanje između davaoca finansijskih usluga i primaoca finansijskih usluga, gde davalac finansijskog lizinga zadržava pravo svojine na predmetu koji je predmet finansijskog lizinga, a primalac finansijskog lizinga ima mogućnost da koristi taj predmet.
Amandman o kojem sada govorim odnosi se na član 4. Predloga zakona. Do sada je u članu 4. stajalo da je predmet finansijskog lizinga pokretna nepotrošna stvar, oprema, postrojenja, vozila i slično. Sad ste vi predložili da se dodaju i reči "i nepokretna stvar koja može biti predmet prava svojine u smislu zakona koji uređuje svojinsko-pravne odnose".
Predložili smo da se, pored ovog, preciznije i jasnije definiše da taj novi ili na drugačiji način predviđen predmet lizinga predstavljaju i novi i stari građevinski objekti, stambeni prostor, poslovni prostor i fabričke hale. Znači da se član 4. precizira ovim što smo mi predložili u amandmanu.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, navodeći u obrazloženju zbog čega ne prihvata amandman. Kaže, "amandman se ne prihvata, između ostalog, što zakon nema za cilj da informiše one na koje se odnosi". Primarno da zakon nema cilj da informiše, nego da uredi određenu oblasti.
Kako se može očekivati efikasna primena i dobra primena i uticaj zakona na one na koje se odnosi, ako oni neće biti informisani o tome. Čini mi se da obrazlaganje zakonskih predloga, kako u načelu tako i kad su u pitanju pojedini amandmani, na najbolji način informiše građane šta mogu da očekuju u narednom periodu.
Nijedan zakon o finansijskom lizingu, kao ni zakoni o bankarskim kreditima ne mogu da reše nagomilane probleme građana Srbije, pa neće moći ni ovaj, a neće moći ni neki drugi koji su u pripremi. Naravno, ni konverzija građevinskog zemljišta o kojem je ministar Dulić ovde govorio neće moći da reši probleme građana Srbije, ali će moći zato da učvrsti pozicije pojedinih tajkuna i koji su postali vlastodršci svega u Srbiji.
Ovde je, čini mi se, osnovni cilj izmene i dopune ovog zakona da se zapečati na 17 kompanija koje već postoje, a da ni u jednom drugom momentu nije moguće da se proširi broj davalaca finansijskog lizinga. Na tržištu finansijskog kapitala treba da stoji jedna otvorena utakmica. Oni koji su najkvalitetniji, oni koji su najjeftiniji i najbolji za korisnike, da li je u pitanju bankarski kredit, da li je u pitanju finansijski lizing, da korisnici se sami opredeljuju na osnovu onog što je ponuđeno.
Vi ne želite to, vi želite da smanjite broj onih koji će da pružaju takve mogućnosti. Evo, iz jednog u drugog zakona, uvek se ograničava na nečemu. Sad će advokaturom moći da se bave oni koji budu osigurali svoju delatnost, tako da je nazovem. To je mogla da bude alternativa, ko želi da osigura, a ko ne. Ne mora i da može da nastavi i dalje da obavlja tu delatnost.
Klijenti, komitenti i oni koji se pojavljuju kao korisnici tih usluga će moći da odlučuju i to bi bilo to što se zove tržišna utakmica. Vi želite zapravo da zaštitite one koji su vama logistička ili neka druga podrška. To ćete moći samo do nekih narednih izbora. O tome će vam Krasić govoriti da li će nešto biti u novembru, decembru. U decembru kažu, najavljuju za januar.

Danas ovde razgovaramo o tržištu kapitala, finansijskom lizingu, investicionim fondovima, dobrovoljnim penzionim fondovima. Oni građani koji su u prilici da ovo prate, oni se pitaju – o čemu ovi ljudi pričaju? Ovo je neka lepa priča za one čiji je standard iznad prosečnog u Srbiji, ne iznad prosečnog nego daleko bolji od onog koji danas žive na ivici egzistencije, a mi razgovaramo o nečemu što bi dobro bilo kad bi bilo.
Dobrovoljni penzioni fondovi osnovani su 2005. godine, odnosno zakon je stupio na snagu 2006. godine i u početnoj fazi primene ovog zakona verovatno je određen broj ljudi mogao alternativno da uplaćuje doprinose, kako vi kažete za stare dane nešto da uštedi. To nije bilo loše zamišljeno, verovatno.
Danas potpuno sam siguran i znam da veliki broj ljudi koji u startu počeo da uplaćuje nije više imao poverenja od 2000. godine naovamo u režime koji su bili na vlasti i hteli su malo da se obezbede za taj starački period, ali je došlo vreme kad više nisu mogli. Oni ne mogu dnevne obaveze da izmiruju.
Poznato vam je da danas postoji veliki broj gladnih ljudi, a da ne govorim o onima koji nemaju zaposlenje, koji se školuju, pa to kasnije ispadne kao da nije trebalo, kao da nije važno. Oni sada dolaze u poziciju da moraju da prestaju, ne mogu više da izdrže da uplaćuju nego prestaju sa tim uplatama.
Šta se dešava u tom slučaju? Mi ćemo imati situaciju, ne mogu sada da prognoziram u kom vremenskom periodu, da neće biti penzija iz redovnog fonda, da oni koji danas ne rade i nemaju od čega da uplaćuju, neće imati mogućnost ni da obezbede penzije preko dobrovoljnih penzionih fondova.
Šta sa takvim ljudima? Gospodine ministre, voleo bih kada bi vi kasnije, kada budemo završili svoje izlaganje vezano za ove amandmane, kažete koliko ima dobrovoljnih penzijskih fondova u Srbiji, koji su referentni, koji su dobri, koji su rizični za građane Srbije. Pretpostavljam da ste se za današnju raspravu vezano za ovu temu malo i pripremili i to ne bi bilo loše da čujemo i mi narodni poslanici, a i građani koji prate ovaj prenos.
Član na koji smo mi podneli amandman je 22. i on reguliše ulaganje imovine dobrovoljnim penzionih društava, kako i na koji način se ta imovina odnosno sredstva prikupljena troše? Ovde se sada u ovom predlogu za izmene i dopune ovog zakona predlažu i još neka društva u koja mogu da se ulažu ta sredstva, pa pod tačkom 8b u okviru stava 4. ovog člana stoji – investicione jedinice otvorenih investicionih fondova kojim upravljaju društva za upravljanje sa sedištem u Republici.
Iza toga stoji – odnosno u državama članicama EU i OECD. Mi smo predložili da se ovo posle reči "investicione jedinice otvorenih investicionih fondova kojim upravljaju društva za upravljanje sa sedištem u Republici" stavi tačka i da ostali deo rečenice se briše, a to se odnosi na ove jedinice koje se nalaze u državama članicama EU i OECD.
Smatramo da je to nepotrebno i da se to ne uklapa u pravni sistem Srbije, te stoga i predlažemo da se ovaj deo teksta briše i da se amandman prihvati. Hvala vam.

Gospođo ministar, imam jedno pitanje lično za vas. Zbog čega prihvatate da predloge zakona piše neko drugi ili ovde po nalogu nekog drugog. Evo, potpuno realna tvrdnja gospođe Vjerice Radete.
Jeste neko od koleginica rekao, mi imamo različit pristup. Naravno da imamo različit pristup. Evo, ovde ću vam pokazati, kad kažem i zbog čega prihvatate. I vi i ja znamo kakve imamo vrsne profesore na pravnom fakultetu i u Beogradu i u drugim mestima, izvanredno dobre sudije i druge ljude koji se bave pravnom naukom, i oni mogu daleko bolji predlog da urade od onog koji mi ovde imamo.
Vi ste u članu 5. predvideli da izvršni postupak u prvom stepenu i odluke donosi sudija pojedinac, a u drugom stepenu veće sastavljeno od jednog sudije i dvoje sudija porotnika. Mi smo predložili da se to menja.
U prvom stepenu da, sudija pojedinac, u drugom stepenu veće od tri sudije. Uvažavamo mi princip zbornosti, uvažavamo mi princip javnosti u sudskom postupku, ali nije moguće da u drugom postupku odlučuju, odnosno u donošenju odluka učestvuju sudije porotnici, za koje vi dobro znate da najčešće nemaju pravnu kvalifikaciju, odnosno nisu diplomirani pravnici.
Prihvatili ste vi amandman nekih drugih narodnih poslanika. U redu, on će u dobroj meri popraviti tekst ovog predloga zakona, odnosno člana 5, ali ste dalje rekli da je to preciznije i bolje, i potvrdili ono što smo mi predložili iz SRS, ali je prihvaćen amandman gde se kaže – ako zakonom nije nešto drugo regulisano.
Nemojte stalno izazivati da bude nešto drugo regulisano. Naši zakoni moraju da budu precizni. Ne možemo u jednoj odredbi reći na ovakav način, a u drugoj tamo negde pričati nešto drugo. Znači, pojedini članovi u okviru istog zakona su suprotni sami sebi.
Nažalost neko od kolega kaže, mi radimo po želji građana. Mogu samo da postavim pitanje da li su građani želeli da budu nezaposleni? Da li su građani želeli da sporo dolaze do pravde? Da li ste u toku da je predsednik Vrhovnog kasacionog suda, ujedno i predsednik Visokog saveta sudstva, izjavila da će vama predložiti, odnosno Ministarstvu pravde predložiti da preispita odluku o sudskoj mreži sudova.
Mi smo o tome pričali i 2009. godine i 2010. godine. Sad se vraća na ono što smo mi ukazivali. Neko nije hteo da sluša ili nije mogao to dovoljno i dobro da razume. Zalažu se neki, nečija politika je za ravnopravnost građana. Kako mogu biti ravnopravni oni koji su dobili otkaze sa onima koji su ostali da rade ili nanovo primljeni? Razlika među njima je samo politička pripadnost i ništa drugo. Je l' to ravnopravnost?
Gospođo Kolundžija, ako mi dozvoli predsedavajuća, moram da se obratim direktno vama. Naravno da Boris Tadić krši Ustav jer je nespojivo da bude i predsednik stranke i da bude predsednik države Srbije. To vam kažu pravnici ustavnog prava. Pogledajte malo, pa ćete videti da nijedan drugi princip ustavni ne krši, dovoljno je to, pa da se duboko zapitate o čemu se tu radi.

Gospođo Malović, samo se vi nama žalite na neuspešnu reformu pravosuđa, mi ćemo kroz amandmane pokušati to da popravimo, vi prihvatite pa onda ćete olakšati sebi malo posao. Ovo sam se malo šalio, naravno.
Mi govorimo o izvršnom postupku. Izvršni postupak je jedan od sudskih postupaka. Vi rekoste da se uvode neke nove institucije, odnosno instituti. Nas te nove institucije i instituti jako zabrinjavaju.
Član 12. reguliše osnove za određivanje izvršenja. Izvršenje se sprovodi na osnovu izvršne isprave regulisane članom 13, verodostojne isprave regulisane članom 18. One definišu tačno šta je jedna, a šta druga isprava i na osnovu toga dolazi do izvršenja.
Član 12. kaže: "Izvršenje se određuje na osnovu izvršne ili verodostojne isprave, ako ovim zakonom nije drugačije propisano". Mi predlažemo posle zapete tačka, da se briše ovo "ako ovim zakonom nije drugačije propisano". Nema, dakle, nijednog ni stručnog, ni bilo kakvog potrebnog razloga da ovo ostane, nego da se izvršenje određuje na osnovu izvršne ili verodostojne isprave.
Ne bih da uplašim sad građane Srbije, ali bih im onako toplo preporučio da zbog toga što duguju Elektrodistribuciji, TV Srbiji, odnosno Javnom servisu, komunalnim preduzećima, ako imaju nešto malo da prodaju, da mogu prodaju, da izmire svoje obaveze, jer će im kasnije kostolomci, kad budu došli, da uzmu i kuću i sve što imaju. U vezi toga, pretpostavljam da nisu glasali za takve izvršioce, da nisu glasali za takav režim, pa neka razmisle, neka odluče šta će raditi dalje.
Danas, gospođo Malović, ako vam nije problem da odemo zajedno do Šapca, u 18 časova. Hvala.

Naravno, ovaj zakon je pravno nemoguć zato što je loš.
Amandman na član 20. stav 6. Član 20. reguliše subjekte – sud, izvršitelj i govori se o poveriocu. Mi predlažemo da se stav 6. ovog zakona briše, jer u njemu kaže – preduzimanje radnji iz st. 4. i 5. ovog člana izvršni poverilac može usloviti svojim posebnim odobrenjem.
Stav 4. je rekao – izvršitelj sprovodi izvršenje na osnovnim sredstvima i predmetima izvršenja koji su navedeni u rešenju izvršenja. Stav 5. kaže – radi namirenja istog potraživanja šta može sve da se uradi.
U stavu 6. ostavlja se mogućnost izvršnom poveriocu da on predlaže neke nove predmete za izvršenje, što izvršitelj ne može da prihvati i onda to postaje besmisleno, bez obzira šta neke akademije misle, makar to bila i uvažena akademija Čikiriz.
Mislim da je ovaj amandman sasvim logičan i treba da bude prihvaćen, jer ničemu to ne vodi. Ne može se na licu mesta odreagovati po zahtevu izvršnog poverioca, jer sudski izvršilac nema ta ovlaštenja koja bi trebalo da ima da bi mogao da izađe u susret izvršnom poveriocu.

Generalno da, zakoni koje predlaže ova vlada su loši. Mi smatramo kada bi se oni bar primenjivali da bi bilo znatno manje problema, nego što ih inače imamo na ovakav način. Neko je rekao da mi želimo da odugovlačimo izvršni postupak. Sada ćete videti iz predloga člana 29. ko želi da odugovlači izvršni postupak.
Ako se pažljivo analizira član po član, onda se vidi da od ovoga neće imati koristi ni poverioci, ni izvršioci. Da li će biti nekih batinaša, ali njih ne uvodi država, ona preko izvršitelja ostavlja mogućnost da izvršitelji uvode takve, privatni izvršitelji, naravno.
Dostavljanje; član 29. reguliše dostavljanje izvršnom dužniku, naravno, sudskih podnesaka i kaže se, ako je fizičko lice, na koji način, a ako je pravno, na drugi način, odnosno gde, na ono što je kod Agencije za privredne registre upisano kao sedište, dostavlja se na tu adresu. Ako se radi o fizičkom licu, onda je izvršni poverilac dužan da dostavi tačnu adresu izvršnog dužnika.
Mi smo predložili da to bude MUP, gde se inače vodi evidencija, gde su prebivališta, odnosno boravišta naših građana.
Ako bude imao obavezu da to radi izvršni poverilac, a on ima problema s naplatom svojih potraživanja, čemu ovi zakoni i šta to zapravo rešava. Oni koji se prave normalni, pitao bih gde je overena ostavka bivšeg narodnog poslanika Ferze Ćelovića, to ste u jednom danu po hitnom postupku realizovali. Da li je ona overena u crkvi ili džamiji, ne ulazim u motive promene narodnih poslanika, pogotovu ne što pripada Demokratsko-sandžačkoj partiji, nego samo pitam gde je overeno, a realizovana je. Administrativni odbor nije imao nikakvu dilemu da tu ostavku narodnog poslanika prihvati i da se zameni poslanik, samo kada traži SRS, onda je problem.