Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8303">Zoran Krasić</a>

Zoran Krasić

Srpska radikalna stranka

Govori

Slažem se. To je demokratija. Najbolji oblik demokratije jeste kad stanete ispred televizora, uzmete daljinski i birate kanal. Nemojte da me menjate. Vi niste zaduženi da mene menjate. Dužni ste da se vi promenite, ako je to moguće. Ako niste u mogućnosti da se promenite, kažite. Građani Srbije, vidite da su oni nepromenljivi, konstantno loši. Upravo o tome priča ovaj budžet.
Znači, ovo je neka sitna propaganda za ovu vladu. To nije mnogo, da znate. Daleko veća sredstva i daleko veći broj ljudi radi u prilog održanja ovakve ili prekompozicija ove u neku sličnu vladu. Da li će tu da dođu pastuvi ili ergele ...
Moram na početku da kažem da je Vlada potpuno u pravu s ovim mišljenjem. Ovaj amandman, ali ne samo ovaj, nego i svi amandmani koji su slični po svom karakteru i po svojoj sadržini, a podneti su na član 1. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije za 2008. godinu, ne ispunjavaju taj uslov, kako ste vi to napisali u obrazloženju. Međutim, to uopšte nije razlog da vi taj amandman ne uzmete u razmatranje, pa da, ukoliko se slažete s idejama koje su iznete u tih 5-6 amandmana različitih poslaničkih grupa na član 1, ukoliko smatrate da ima nekog osnova, to uzmete u razmatranje i, eventualno, svojim amandmanom to ispravite. Međutim, to, očigledno, nije ideja koja vas je rukovodila prilikom izrade Predloga zakona o rebalansu.
Moram na početku da ukažem na to šta poslanici koji su podneli amandmane na član 1. Predloga zakona, u stvari, hoće. Oni hoće ono što bi gospođa ministar vrlo rado htela da se uradi, ali to ona ne može da kaže, zato što je ministar, zato što se nalazi u Vladi, a u svakoj vladi postoje neki odnosi i neki politički interesi, neki politički ciljevi, i onda ne može ministar da istupi kao profesor, kao stručnjak, kao neko ko se razume, nego kao deo jedne ekipe, jednog tima.
S obzirom na to da ovde imamo i amandmana koji se, otprilike, zasnivaju na principu – koliko imaš, toliko trošim, taj princip je prihvatljiv. On ima svoje opravdanje, to moram da kažem, ali ima i neke probleme.
Krenuću od najpoznatijeg problema. Kada je Nikolae Čaušesku vratio sve dugove inostranstvu, obavestio naciju da Rumunija više nikome ništa nije dužna, oni su ga ubili. Taj dužničko-poverilački odnos između neke suverene države, kako bi to rekle demokrate, ovako suverene, i MMF-a, Svetske banke, ili ovih kreditora, mora da bude uvek prisutan, jer ukoliko nema tog dužničko-poverilačkog odnosa, onda vladari svetski kažu da nešto nije u redu, jer ako se taj mnogo osamostali iz ove ekipe, ovog tima i iz ovih pravila, on predstavlja opasnost za neki kapital itd.
Drugi primer tog nekog razmišljanja jeste nešto što su pravila Evropske unije. Svi naši ministri od 2000. godine naovamo su vrlo verno to prenosili, pa su rekli – budžetski deficit je moguć do 3% društvenog bruto proizvoda, to je podnošljivo itd. Međutim, ima jedan problem, već godinama Francuska i Nemačka imaju deficit koji je 5%. Razgovaram s njima i oni mi priznaju.
Nemojte da čitate te knjige. Nemojte, gospođo, da čitate knjige. Vi ste čitali knjige, pa studentima pričate jedno, dođete kao ministar i pričate nešto sasvim drugo. Nemojte baš mnogo te knjige da vrtite. Mlađa je vrteo te knjige, pa je pokazivao suficit, pa mi pukosmo kao dulek, od suficita. Mi smo prva zemlja koja je pukla zbog suficita.
Ako sam do sada malo pripremio teren da shvatite o čemu se radi... Gde je Dragan Vujadinović? Nema ga, otišao je da piše kolumnu.
Budžet je uvek političko pitanje, nikada ekonomsko pitanje. To svi moraju da znaju. To je Kardelj pokušao, pa je umesto – politička ekonomija, rekao – ekonomska politika. Ma, nije ljudi. Uvek je politika, ali poslednjih 250 godina politika je ekonomija, zadire u ekonomiju.
Ekonomija kao nauka koja izračunava vrednost itd., ako pođemo od te definicije, šta je poenta ovog budžeta? Poenta ovog rebalansa jeste da treba da se legalizuje nešto što je već potrošeno. Sada se postavlja pitanje – kako ste mogli da potrošite više nego što vam je odobreno?
Može, nije nikakav problem. Zašto? Zato što postoje instrumenti kratkoročnog zaduživanja, gde država ide na tržište, odnosno emituje kratkoročne hartije od vrednosti, obezbeđuje pare da premosti trenutne probleme budžeta i nedostatka sredstava, a onda se, na kraju, dođe s rebalansom i u taj rebalans utrče i sekretarice, i kola, i kabineti itd. Sekretarice, kola, kabineti i državni sekretari su kukavičje jaje, o kojima treba da se ovde raspravlja i priča. Vi s pravom to kritikujete, ali su oni to namerno podmetnuli, da se tu kritika vrši, da bi se prikrilo ono što je glavno. Tu sam sada raščistio i to vam je jasno.
Šta treba da shvate naši građani? Svaki budžet, u suštini, predstavlja trošak svih građana Republike Srbije i prema tome se ceni da li nam je država skupa ili jeftina. S obzirom na naš ekonomski položaj i socijalnu bedu, naša država je preskupa. Sada ću da vam to objasnim, da je preskupo.
Ako se pogleda bruto društveni proizvod, činjenica je da nam treba još 15 godina da s ovom stopom, kojom se ministarka hvali, od 6, 7 itd., dođemo na društveni proizvod iz 1990. godine. Međutim, mangupi su 2001. godine promenili metodologiju izračunavanja društvenog bruto proizvoda, jer su primenili međunarodne kriterijume, pa onda kažu da ova država nije kao što je nekada bila.
Ma, nije. Nema ni onoliko vojske, imamo jedan avion koji je u stanju da leti i tri helikoptera. U međuvremenu, svi avioni, helikopteri, tenkovi, pretopljeni su kod Amerikanaca u "Sartidu" i prodati su, i "Sartid" je najveći izvoznik, uspešna firma; za 20 miliona evra su kupili nešto što košta milijardu. Pa, i ja ću da budem uspešan. Svako može da bude tako uspešan, i ovaj vaš primerak može da bude uspešan. Dobije sve za džabe. Takva je ekonomska politika.
Ovaj nivo potrošnje utiče na sve segmente privrednog života i kada se pogleda šta je napisano u 1. članu, kako će država da ubire zakonom propisana sredstva, onda ovde nema mesta za domaći proizvod i za domaću proizvodnju. Tri puta više ćemo sredstava obezbediti za proizvode koji dolaze iz inostranstva u našu zemlju.
U formiranju bruto društvenog proizvoda, to što dolazi iz inostranstva, dolazi samo kao trošak, odnosno kao cena neke usluge, jer se društveni bruto proizvod formira na bazi ne samo vrednosti nove robe koja je proizvedena, nego i usluga i svega onoga. Usluge su zdravstvene, obrazovne itd. Pošto nema proizvodnje, kada vidite kakav je ovaj budžet i rebalans, svi numerički iskazi su rezultat poželjne inflacije, koja se prikriva. Kod nas ona ne eskalira zato što postoje sasvim dovoljne količine deviznih rezervi, pa onda Jelašić, s vremena na vreme, ubaci malo tih deviza na tržište, smiri kurs, navodno, sve je u redu, što se bunite, pa to je prava vlada, to je pravi guverner, vidite kako je valuta stabilna.
To pogoduje samo onim ljudima iz inostranstva i onima koji uvoze. Onda se javlja ta velika razlika – odeš u prodavnicu, tamo se ponašaš kao voajer, možeš samo da gledaš, da kupiš ne možeš. Kurs luduje kada su godišnji odmori, pred Novu godinu. Kada treba da se namame ovi da donesu devize, onda im se da malo dinara, ali kada treba deca da krenu u školu, onda je proces drugačiji.
To su sve mangupske stvari. U ovoj prostoriji to, verovatno, 50 ljudi zna. Znači, tu niste izmislili rupu na saksiji, da budemo načisto. Ovo je stvarno veliki budžet za nas. Samo da vas podsetim, vi ste bili pripravnik, gospodine Vujadinoviću, u ovoj zemlji nekada su te finansije vodili gospodin Jovan Zebić, genijalac, zatim, ne znam da li me sada sluša, pošto ste je isterali i podneli krivičnu prijavu protiv nje, Mila Jezdimirović, od koje ste mogli da naučite kako se vodi budžet. Sve velikani.
(Srđan Milivojević, s mesta: Sve velikani hiperinflacije.)
Ne hiperinflacije, ti ništa ne znaš. Ovo su ozbiljne teme o državi. Ne pričam o Američkoj ambasadi, nego pričam o državi, dečko. Prikoči malo, slušaj malo ove sede glave. Nije to sve "hepening". Država je ozbiljna stvar.
Idemo dalje. Znači, da ste koristili te stručnjake, oni su bili majstori da ovo malo prikriju, da se ne vidi sve, s razlogom su bili majstori, imala je da se brani država, ali sada je kod nas sve na izvolte. Kada je došao Svilanović, više nije postojala ni kripto zaštita komunikacije. Ne, pusti na faks. Ceo svet zna šta se radi.
Ovo je skupo za nas. Da li ovo bitno utiče na ovaj naš život? Utiče. Da li je toliko bitno? Nije. Znate zbog čega nije? Zato što nema proizvodnje. U ovom budžetu nema proizvodnje. Postoje neke subvencije. Nisu to subvencije za podsticaj proizvodnje. Vi ste pod silom dali te subvencije. Mlađan Dinkić neće da čuje za subvencije, regrese i te stvari za podsticaj proizvodnje.
U nekim trenucima, on jeste u pravu, ali naši robni fondovi, naše zalihe, ne mogu da se mere sa zalihama EU.
Evropska unija u svojim stokovima ima robe, osnovnih poljoprivredno-prehrambenih proizvoda za sledećih pet godina. Oni se zafrkavaju s vama oko ovog šećera, zbog toga što vode unutrašnju borbu, unutar EU, u pogledu premija i nekih stvari koje treba da dobiju. Oni su postali neka sila kada su stabilizovali proizvodnju, kada su stabilizovali tržište hrane. Sve su u industriju preselili.
Holandija je imala dve fabrike, jednu za helikoptere, jednu za kamione, jednu za kola. To je sve prebačeno na Istok. Više nemaju nijednu, nema "Lokida", DKV-a itd. Žive od usluga. Zašto? Prebogati su, 500-600 godina su držali ceo svet kao kolonijalna sila, kralo, kralo i navuklo veliko bogatstvo.
Ne možemo mi s njima da se merimo. To je vaša osnovna greška. Kako možete da upoređujete igrača iz seoske lige i Ronalda? Ne može da se upoređuje, a vi uporno upoređujete. Zašto? Da biste pobegli od stvarnosti.
Šta se sve finansira iz ovog budžeta i kako se formira prihodna i rashodna strana? Nemam vremena sada da vam pričam, ali ću se javiti povodom amandmana na član 1, jer ima još pet amandmana, pa ću kao predstavnik stranke, gospođo, samo ono što vi podržavate da kažem, kako se formiraju prihodi, kako se realizuju rashodi, zašto su rashodi tako veliki, gde mogu da se smanje, šta treba da se uradi da bi se smanjili rashodi, a posebnu ću pažnju da posvetim javnom dugu, zaduživanju, garancijama i svemu onome što, hteli to ili ne hteli da priznate, vodi Srbiju u dužničko ropstvo.
Častim vas 30 i nešto sekundi.
Za amandman imam 15 minuta, kada bih išao po Poslovniku imao bih tri, 15 minuta da izrazim nezadovoljstvo, kritiku, neslaganje s tim što gospođa Slavica Đukić želi da ima svoju rezervnu stranku; kada je isteraju iz SPS-a, ona će kod svog Kragujevčanina.
Gospođo Đukić-Dejanović, da vas upozorim, da ne ispadne da vam nisam rekao na vreme, pa da posle imam probleme sa nekoliko strana, prvo i osnovno, ovakvi građani postoji da bi načinili štetu Vojislavu Šešelju.
Da vas obavestim Vojislav Šešelj je od danas dobio još jednu zabranu od 30 dana komunikacije. To je samo zato što ovi postoje u Narodnoj skupštini i što mogu, ovako, da izigravaju nešto – ja sam Bog, ja sam poslanik itd.
Bilo bi opasno za našu javnost kada bi poverovala u ovo što je prethodni govornik rekao. Kada bi javnost poverovala u ovo što je rečeno, onda bismo svi ''obrali bostan'', ne samo u avgustu, nego i u novembru, decembru. To vam pričamo mi iz SRS-a na bazi iskustva.
Verovatno gospođa ministar zna, ta grupa postoji da bi reketirala tajkune, pa jedna grupa tajkuna zastupa njihove interese protiv druge grupe tajkuna, pa kada ih dovoljno stegne, onda ovi drugi tajkuni kažu – nećemo ništa, pustite nas. Onda, kao rezultat te tajkunske svađe, posredstvom ovih naprednjaka, imamo situaciju da se jedan preseli na Dedinje, drugi pravi stan od 250 kvadrata, ništa njima nije dao.
Ovo je samo aparatura za podršku, kao i ovi odbornici, oni se grabe, jadnici, za nešto, razmišljaju, sudovi vraćaju, brukaju se kao ljudi i kao pojedinci. Iz Palilule, došla su ova dva odbornika i kažu –katastrofa ljudi, pa, to je mafija. Bukvalno rečeno, mafija, ali to gospođa Đukić - Dejanović stoički podnosi. Zašto? Zato što još Boris Tadić i Srđan Milivojević to podržavaju. Više niko u ovoj zemlji to ne podržava. Apsolutno niko. Znam za sve prisutne iz DS-a da ne podržavaju ovo i da će to, u krajnjem slučaju, da bude vaša šteta.
Pošto sam gospođi koja predstavlja Vladu obećao, ispunjavam obećanje. Dragi građani da biste shvatili šta je taj budžet i ovaj rebalans, nije to nikakav bauk. To je isti budžet koji vi pravite svakog meseca u kući. Na koliko para mogu da računam, s tim parama mogu toliko i toliko da potrošim, mogu, eventualno, da se zadužim na karticu, na ovo, na ono, ali i to stiže, a znate kako je od kako su došle ove demokratske banke, to kad stigne – pun je plac lizing vozila koja ste oduzeli. Ne mogu ljudi da ih isplaćuju.
Nemojte da se sekirate, u Hrvatskoj se i kravate kupuju na lizing. Ovo vam sve pričam da ne biste napravili grešku. Bugarska više nema šta da privatizuje, imaju haos. Mađari sada preživljavaju tešku krizu. Unapred da vam kažem, prva sledeća zemlja koja će biti na udaru ovoga biće Italija, druga će biti Grčka, treća će biti Španija. Vi to, gospođo, dobro znate, pošto ste radili za MMF. Bili ste, valjda, neki predstavnik njihov, ispitivali ste bonitet itd.
Da bi građani, kao moji koalicioni partneri, koalicioni partneri SRS-a, shvatili šta je to budžet i rebalans, to vam je otprilike ovako – država, odnosno Vlada Republike Srbije želi da projuri nešto kroz Narodnu skupštinu i da to postane zakon. Podnese predlog i mi kažemo da to nije dobro i da treba da se izmeni.
Od kada je višestranačkog sistema, uvek je s ove strane bila vlast i onda se ono što je Vlada predložila ovde izglasa i postane zakon, kao da su ga donele i leva i desna strana. Po tim zakonima, imamo, s jedne strane, ovu levu stranu, gde se skupljaju sredstva, i imamo desnu stranu budžeta, gde se troše sredstva.
Sada da vidimo kako se skupljaju sredstva. Sredstva se skupljaju tako što postoji nekoliko propisa. To je set finansijskih propisa iz oblasti fiskalnog sistema. To su propisi o porezima, svim porezima, propisi o doprinosima, svim doprinosima. Doprinosi nisu izvorni prihod države, ali se usmeravaju prema paradržavnim organima, za tržište rada, zdravstvo, za obavezno osiguranje.
Upotrebljavam reč obavezno osiguranje. Kada neka država propiše obavezu osiguravanja, penzijsko-invalidsko, zdravstveno, za slučaj nezaposlenosti, onda je država garant i ona snosi odgovornost za kompletnu oblast. Ako u ove tri oblasti ne bude dovoljno sredstava po osnovu doprinosa, država je dužna da obezbedi nedostajuća sredstva. Odakle će da ih obezbedi, preko budžeta, a na bazi drugih propisa kojima se skupljaju sredstva. Tu smo završili priču sa MMF-om. Ne mogu oni nikoga u Srbiji da kritikuju što država iz budžeta vrši transfer sredstava, nedostajućih sredstava, za ova tri segmenta obaveznog osiguranja. Zašto? Država je propisala obavezno osiguranje.
Oštrom akcijom SRS-a od 1991. godine, preko 1994, kada je u naš program to ušlo, pre godinu i po dana smo dobili još jedan stub osiguranja, to je tzv. dobrovoljno osiguranje, ali i tu muvaju, da znate. To nije izvorno ona naša kombinacija, o kojoj smo 1994. napisali jednu knjigu, niti je ona kombinacija koju smo ovde zastupali kada su se donosili ti zakoni. Mi smo, praktično, prvi protagonisti tih dobrovoljnih fondova, ali oni to upropašćavaju. O tome ćemo drugom prilikom.
Postoje propisi o porezima koje građani plaćaju, porez na dohodak građana, porez na dobit korporacije, sada imamo i porez na imovinu itd. Tako se formiraju sredstva. Zašto? Da bi država ispunila svoje obaveze. Koje obaveze? Po Ustavu i po zakonu. Kako se ta sredstva planiraju, kažem, upravo, pravu reč – planiraju, to niko živi ne može da pogodi u dinar, ali se planiraju preko nekih stopa, pa se vidi broj poreskih obveznika, pa se vidi koliko će to u masi da bude.
Tu je, naravno, i carina, tu su i druge stvari. Kako su oni kod carine i kod ove stvari planirali? Loše. Zašto loše? Zato što je naše tržište, sa gledišta carinske zaštite, otvoreno kao konzerva za sardine, pogotovo kada čujete onog Đelića kako kaže – niko nije prihvatio ovaj sporazum o pridruživanju, stabilizaciji itd., ali mi ćemo da krenemo sa tom primenom, nezavisno od toga da li su oni ratifikovali. On kaže – otvaram tržište Republike Srbije još više.
Jednostavno, on nije projektovan da učini nešto dobro za Srbiju. Znači, kad vidite Đelića, znajte da je to nešto loše za Srbiju. To što on nešto malo "cicu-micu" i priča, glumi, izigrava, to je druga stvar, to je da vas prevari. Sve što je uradio je loše. To osećate po svom džepu i svakodnevnom životu.
Šta je moguća situacija? Moguća je situacija da ta sredstva što se prikupljaju nisu dovoljna za državne funkcije, ali moguće je da budu i dovoljna, a moguće je da ima i više sredstava.
Nekada, u ''trulo vreme'', kako ovi moderni ekonomisti kažu, ovi što su dobili diplome na nekom tečaju u Segedinu, ili su čekali kod nekog pozorišta da iz oluka ispadne diploma, to je karakteristika, pre svega, ovih iz G 17 plus, oni kritikuju ono što je nekada bilo, a nekada davno je bilo: ako je višak prihoda nad rashodima, to se namenski usmeravalo, ili se vraćalo onome ko je uplatio u odgovarajućoj srazmeri. Ta kategorija više kod nas ne postoji. Kada je došla demokratija, to više ne postoji. Šta god da se prikupi, njima je stalno malo.
Sa sedam hiljada zaposlenih, došli smo na 20 i nešto hiljada. To su vaši podaci, gospođo, džabe okrećete očima. U stvari, došli smo do 260 hiljada onih za koje se iz budžeta obezbeđuju sredstva. To je vaš podatak, na 78. strani, čini mi se, zato što se promenila država, pa nam je došla vojska, pa smo sa sto i nešto hiljada vojnika spali na to da ih imamo manje nego policajaca. Godine 2000. je rečeno da Milošević ima 100 hiljada policajaca, a posle mesec dana Dušan Mihajlović, ministar, reče da imamo 18 hiljada, da nam fali još pet hiljada i da ih obavezno obezbedimo. Sada smo došli na 43 hiljade, čini mi se. Sada imamo i "kornjače", i "žabe", sve imamo u funkciji da se čuva režim. To je sve trošak.
Što se tiče Vojske, katastrofa. Malopre sam vam rekao, jedan avion, dva helikoptera, a Šutanovac će da se slika, nema nikakvih problema. On će s kolegama ministrima da ode u Garmišpartenkirhen i da
se dogovore sve.
Znači, nema teorije da se vrate sredstva. Da li bi ona mogla da se vrate? Mogla bi, kada bi se smanjili troškovi. Ali, oni ne žele da smanjuju troškove države, oni povećavaju troškove države. Jedino tako može da se opravda da smo sa sedam i po hiljada došli na 23 hiljade zaposlenih, baš što se tiče Vlade i ministarstava.
Koga su zaposlili? Svoje. Ko su ti? Mladi, pametni, lepi, eksperti. Koji je efekat njihovog rada? Katastrofa za državu u svakom pogledu. Mi stagniramo, nemamo nikakve koristi od te državne administracije. Kakve koristi imamo? Odete i kažete – donet je ovaj zakon, nešto nije u redu, a on kaže – čekaj da izvadim iz fioke, izvadi iz fioke i kaže – to je loš prevod sa slovenačkog na srpski, nije trebalo ovako, nego je trebalo ovako za restriktivni postupak.
Koji ste vi eksperti? Šta vi znate? Da drpate, ništa drugo. Bukvalno rečeno, da drpate. Da li postoji reproduktivna sposobnost u ovom društvu, da se napravi akumulacija, da se krene s nekim razvojem itd.?
Evo, Beograd osam godina ne može most da napravi. Naravno, grad Beograd ne pravi pare, dobija ih po osnovu poreza itd. Dve godine su pričali o nekom mostu koji je vidljiv, pa nevidljiv, nema ga. Apsolutno ništa nisu u mogućnosti da naprave, ali su u mogućnosti da od građevinskog zemljišta koje vredi hiljadu dignu da to vredi pet hiljada i da se posle proda po ne znam kojoj ceni itd. Znači, mućke, prevare, malverzacije, tu su majstori, to su usavršili. Gde? Na Zapadu. Na kom Zapadu? Nekom trulom, iz vremena prvobitne akumulacije kapitala. To su sada eksperti kod nas.
To sve vi, građani Republike Srbije, plaćate, ne zbog ovih poslanika ovde, ne pita njih Boris Tadić mnogo. To je i zbog Dragana Đilasa, koga kuče nije imalo za šta da ujede pre 10 godina, ali on je u Češkoj napravio 50 i nešto miliona, tako se procenjuje njegovo bogatstvo. Možete da zamislite onog "Idola" Šapera? Ljudi su se krstili u gimnaziji kako je neinteligentan čovek, a njegovo bogatstvo je sada oko 100 miliona evra. Da ne pričam o ovim drugim tajkunima, ko su bili i šta su bili. Kako su oni uspeli?
Imamo i ovog iz Bajčetine, on je znao da poseti dve lokacije: Frušku Goru i Goč. Pazite vi iz Vrnjačke Banje, tamo će sada da bude velika prevara, sada preko nekog svog sponzora, koji ima stovarište, pravi kampanju. Moguće je da poruši sve kuće, da napravi nove hotele za njegove tajkune. Obrali ste bostan vi u Vrnjačkoj Banji ako glasate za ovu grupu građana "Napred, Srbijo".
Vidite, ova vlast nikada neće ići ka realnim finansijama, nikada neće ići ka nečemu što je realno, što je podnošljivo za građane Republike Srbije. Mi ćemo stalno da čujemo koliki je to trošak u odnosu na bruto društveni proizvod, ali šta ima čovek sa Seličevice od nominalnog iskaza bruto društvenog proizvoda? Kakve on veze ima sa bruto društvenim proizvodom? On zna da ono što je napravio ne može da proda, on zna da je bilo u njegovom selu 200 i nešto ljudi, a sada ih ima petoro. On zna da ne može da plati struju. Kakve veze on ima sa bruto društvenim proizvodom i time što će gospođa, vrlo učtivo, da nam objasni o učešću pojedine stavke u bruto društvenom proizvodu, o učešću neke stavke u ukupnim rashodima budžeta, sa rebalansom itd.? Nema vajde.
Cela ova priča o brojkama, o nekim upoređivanjima sa Belgijom, Holandijom, Francuskom, Engleskom, pada u vodu u sukobu sa stvarnošću, a stvarnost u Srbiji nije onakva kakva je u ovim papirima. Ovde se ne poštuje ono što nam Ustav garantuje.
Ja nisam završio ono, pa sad koristim priliku da kažem nešto povodom ovog amandmana i onoga što je rekla gospođa Vesna Pešić, a bogami je sve tačno rekla, to moram da vam kažem, a znate i vi, gospođo, da je sve tačno što je ona rekla.
Nego, da nastavim i da nađem neophodnu vezu između ovog amandmana i onoga što imam namere da pričam, da ne bih dobio opomenu.
O čemu se radi? Znači, da li su dobro planirane naše stope kojima su određeni porezi ili doprinosi? Neko bi rekao da te stope treba da budu veće, jer, po toj logici stvari, obezbediće se više sredstava, pa nema potrebe da se država zadužuje. To bi nekako bilo logično, ali u praksi logike nema, da znate. Ako bi se obezbedila veća uposlenost, pa na taj način povećao broj poreskih obveznika, onda bi, po sistemu: zrno po zrno – pogača, mogla stvar da se sredi, eventualno, čak, i da se smanji ta stopa. Međutim, mi imamo problema s vladajućom levom stranom u Narodnoj skupštini zato što oni ne ispunjavaju nijedno obećanje.
Samo da vas podsetim, posle onih epohalnih predloga za sanaciju Bora, da dignu ruke od rude, a da se bave kikirikijem i proizvodnjom nameštaja, nešto slično je rečeno i u Majdanpeku.
Nije prošlo nekoliko meseci, gospođo ministar, da vas obavestim, u to vreme predsednik Vlade je rekao – mi od 2005. godine uvozimo radnu snagu. Sada, kada vi kažete ovde – ja ću da zaposlenim 500 hiljada ljudi, ili smanjio se broj nezaposlenih, mislili smo da smo ih povećali, samo vas podsećam na ono što ste pričali – mi uvozimo radnu snagu. Zašto? Zato što imamo punu zaposlenost u Srbiji.
Kada građani kažu da ne rade, kako mogu da ubede Vladu? Oni žele da uvezu još jedno 150-200 hiljada ljudi iz inostranstva, jer je ovde vrlo ekspanzivna ekonomija, potrebni su novi radnici, zato što na svakom ćošku cvetaju novi kapaciteti.
Nema od toga ništa. Naravno da je laž u pitanju, to svi znaju. Kao što je laž – došao stranac, 2.000 evra po glavi budućeg zaposlenog, besplatna investicija, besplatna lokacija, besplatna infrastruktura, nešto slično kao u Kragujevcu.
Očekujem da će Vlada od 2009. godine samo ''Fijatova'' vozila da vozi. Da donesete zaključak da samo ''Fijatova'' vozila, koja se proizvedu u "Crvenoj zastavi" Kragujevac, država može da kupuje. ''BMV'', ''audi'', ''mercedes'' – zabranjeno. Da uživate vi u plodovima vašeg rada i vaših obećanja, a ne da terate građane da uživaju u plodovima vaših obećanja, ne, nego vi da uživate u plodovima vaših obećanja, da se vi potrudite da vaša obećanja budu realna, da budu ostvarena.
Ovako, predsednik Republike u elegantnom odelu, sa predstavnikom italijanske firme u džemperu, i to iscepanom, potpisuje ugovor od 700 miliona evra.
Molim vas, koga možete da ubedite u to? Pa se onda Blaćko seti, pa kaže – imamo nekih problema, moramo i besplatnu železnicu, moramo besplatno put, moramo sve besplatno da im damo da bi se zaposlili.
Šta će da se zaposli? Onda ugovor danas, pa sutra, pa za mesec dana, pa malo sutra, pa malo prekosutra ... laž, laž, laž, laž.
Samo da vas podsetim, vi imate ministra odbrane. On je uzeo otpremninu da više ne radi u državnoj službi. Da li vi znate to? Kad je bio u Saveznoj vladi, neki zamenik tamo, pa se vršila rekonstrukcija, državna zajednica itd., on je podigao otpremninu, 40 i ne znam koliko plata. To znači: država te isplatila, da više ne radiš. On – fuć, kao poslanik, fuć, pa sad kao ministar, pa ponovo na državno jaslo. Mi ga platili da više ne bude državni službenik. Država iz budžeta odvojila pare. Evo, sad je dobio i vilu, šofere, pa je dobio i reklamu onu – Šuki-Zikri, to je za kosu.
Molim vas, šta radite vi? Da ne pričam o ovim drugima, koji su, takođe, uzeli otpremninu, pa se vratili da rade u državnoj službi. Da li to može neko ko radi u privredi? Ne može. Zašto? On je trošak. Šutanovac, on nije trošak, on je funkcioner. To je ta tanana razlika, nije šija nego vrat.
Znači, to nećete da smanjujete, ali nema, gladni ste stalno. Država, kako ispunjava svoje obaveze po osnovu obaveznog osiguranja koje je ona nametnula i radniku i poslodavcu. Sada ćemo malo i na tu temu.
O čemu se radi? Svi građani koji su u radnom odnosu moraju da plaćaju doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje, slično nešto je i sa zdravstvom, ali kada te pare uđu u taj fond, onda postanu neki čudni kriterijumi za raspodelu tih sredstava. Pošto imamo neki modifikovani Kajzerov sistem – koliko se uplati, toliko se troši, pa, eventualno, država nešto uplati, kada je manji broj onih koji rade, ceo sistem štuca. Ali, dosetili su se majstori kako to da urade. Više nisu važni neki podaci koji su bili važni do 2003. godine, sada ste uveli neke nove bodove.
Nikome nije jasno da li je penzija neko pravo po osnovu rada i iz radnog odnosa ili je socijalna kategorija. Da ste čitali program SRS-a bilo bi vam jasno, ali vi to nećete da čitate. Kažem vam, moraćete da pročitate i da primenite to. Zapamtite šta sam vam rekao. Imam razloga zašto kažem da morate. Prvo, niste hteli dobrovoljno, pa ste pročitali, pa ste uveli, ali, hajde de.
Šta se sada dešava? Dosetio se neko, pa kaže, penzija može i ovako da se odredi, ali onda imamo i neke kategorije. Koje kategorije? One koje primaju ispod zakonom propisanog minimuma, pa se njima stvara fikcija – zakonom propisani minimum, a onda se ubaci u priču i neki procenat koliko to treba da bude u odnosu na nešto, ali opet u masi.
To je kao neki socijalni faktor. Sad neko neće da vrši korekciju na bazi tog socijalnog faktora, u skladu sa zakonom, nego se ide s obećanjima.
Znate kako je sa obećanjima? Obećanje, ludom radovanje, i ono kratko traje. Ako država ne može to obećanje da ispuni, zašto ispunjava druga obećanja? To je interesantna stvar. Ko je napravio tu selekciju obećanja? O tome ćete da se razmišljate, a odgovor ćete da dobijete za jedno sat vremena.
Sada da vam otvorim drugu temu. Druga tema se odnosi na potrošnju. Takođe, građani Srbije treba da znaju, sve što se troši iz budžeta, mora da bude zakonom propisano.
Kakvi su naši zakoni kojima je propisana potrošnja? Jedna od velikih stavki jeste plata zaposlenih u državi. To je 260 hiljada zaposlenih.
Balinovac se dosetio da, nekom arhaičnom terminologijom, podeli sve koji rade u državnoj službi na državne službenike, zato što primenjuju Zakon o upravnom postupku, i na drugu kategoriju, to su nameštenici; oni su stvarno ''namešteni''. Njima je namešteno da nema gore. Kafe-kuvarica – 15 hiljada dinara, šofer – 16 hiljada dinara, ali savetnik ministra, znate onog Mileta drekavca, ono ''Mile tranzicija'', on je Đeliću bio savetnik za reciklažu, valjda je glumac, mnogo je lepo odglumio savetnika, ali koliko je mesečno on primao – koliko čistačica u Narodnoj skupštini za godinu dana.
Tako je Nado, nisi ti kriva, Balinovac je kriv.
On je to uradio po nagovoru Mlađe Dinkića, jer je Mlađan Dinkić tražio zakon kojim treba da se regulišu plate zaposlenih u državnim organima, kako bi on mogao da kontroliše masu, jer njemu je masa
Trošak, a onda je uvideo da nešto nije u redu, pa policajac, kada ode u penziju, mora da čeka tri meseca rešenje, jer država nije platila doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje za njega, pa onda mora jadniku na vezu da se uplati, papirološki, da bi dobio rešenje o penziji.
Slično vam je i u Inspekciji rada. Zapamtite ironiju. U Inspekcija rada, koja goni, koja kontroliše to, inspektor rada, ako ode u penziju, mora, takođe, tri meseca da čeka da se smiluju gospođe iz Ministarstva finansija, Trezor, resorni ministar, da bi se napravio papir kako je fiktivno plaćen doprinos, da bi državni službenik mogao da ostvari pravo na penziju.
Juče, ili prekjuče sam vam rekao, ako država ne ispunjava obaveze po zakonu, kako možete da jurite vulkanizera? Vulkanizer na tržištu ima jednu dozu neizvesnosti, da li će da se pocepaju gume, da li će da se probuše, da li će kod njega da dođe mušterija, da li će da zameni, koliko će da naplati, da li će da mu da račun, ili neće da mu da račun, da li će na lepe oči.
Ima poslovnu neizvesnost. Koju poslovnu neizvesnost ima država? Nikakvu.
Šta god da napišu na ovom ovde, ova grupa izglasa, to postaje zakon, i onda kreću poreski i policijski, svi drugi organi, reketira ih, bato, do ovog iznosa. Koja je vaša poslovna neizvesnost? Da li će 127 poslanika da glasa protiv vas? Nećete to. Sada ste dobili novih 20. Zato vi to čuvate. Tu je problem.
U ovom rashodnom delu budžeta, 100% treba da se prikaže da je potrošnja na osnovu zakona, da je zakonom propisano kakva će biti ta potrošnja. U kom smislu? Kao što je kod državnih službenika plata propisana, pa se znaju kriterijumi, pa se izračunava. Međutim, u budžetu imamo taj tzv. programski deo, koji, takođe, izvire iz zakona, doduše, ima nekih obaveza koje izviru samo na osnovu ovog zakona, ali ovaj zakon je tehničko sredstvo.
Iz čega oni, suštinski, izviru? Iz programa ili zaključka Vlade? Šta se tu troši? Znatan deo sredstava, to je taj programski deo budžeta, jeste ulaganje u nešto. Od koga zavisi? Od koalicionog sporazuma. Tu se provlači sve i svašta.
Tačno je, sve je to tačno, nemojte da mi kažete da nije tačno, pa bio sam u Vladi, znam kako funkcionišu koalicione vlade. I meni se smučilo, pa sam hteo pet puta da pobegnem, kao što se nekome od vas smuči, ne može da trpi kritiku, pa bi hteo da pobegne, ali, dao si banku, ušao si u kolo, moraš da trpiš.
Tako je to u politici. Odgovaraš čak i za društvo, iako nemaš veze s tim društvom. Takvi ti kompanjoni. Sada imate ta unutrašnja drmanja, ali ta drmanja su samo za pozicije, pare, kola, zapošljavanje itd.
Ovde ima vrlo interesantnih stvari u pogledu potrošnje. Ima nešto o čemu će gospođa ministar da razmišlja dok se ponovo ne javim, a to su usluge po ugovoru.
To mi nekada nismo imali u budžetu kao stavku, kao nešto za prikazivanje, ali sada je to vrlo značajno. Tu se javljaju razni tipovi. Nisu to usluge za popravku foto-kopirne mašine. Tu se javljaju i Hiber, i Vodinelić, i neki eksperti s auspuhom koji pišu programe, vrše neka sagledavanja, pišu nacrt nacrta zakona itd. Oni tu svoju poziciju da mogu da pišu ne dobijaju iz stručnog znanja koje imaju, nego zbog toga što su bliski s nekima iz inostranstva, te tako nama kao struka ulazi nešto iz inostranstva.
S obzirom na to da je gospođa Pešić potrošila dva minuta više, častim vas ovih 16 sekundi.
Gospođo Čomić, vas je gospođa Slavica Đukić-Dejanović malo, čini mi se, prevarila, možda namerno, možda nije namerno, ali ovaj što je bio pre mene, pre dvadesetak dana je ukrao polovni kompjuter i sekretaricu. Kompjuter je vratio. Jeste. Ne verujete?
Odneo je i kompjuter i sekretaricu iz naše kancelarije i otišao kod Tome Nikolića. Koliko vidim, tu ima elemenata za patologiju.
Inače, on je trenutno u fazi da se predstavlja da je narodni poslanik samo zbog toga da ne bi odgovarao, zajedno sa Tomislavom Nikolićem, s obzirom na to da je i on bio ovlašćeno lice za potpisivanje tokom predizborne i izborne kampanje, i on je potpisivao tamo one naloge. Naravno, kad je otišao Tomislav Nikolić, on je ostao malo da skupi dokumentaciju, pa je onda otišao i on, pa je otišla, čak, i službenica koja je bila knjigovođa.
To je sada vaš problem, vi ste vlast. Vaš problem je gradonačelnik Zrenjanina, vaš problem je Bojan Pajtić, vaš problem je gradonačelnik Inđije, vaš problem jeste i Tomislav Nikolić. Čuli ste ove građane kako aplaudiraju, kroz otvoreni prozor smo čuli "Glas Amerike" itd.
Gospođa Čomić shvata o čemu se radi, znam da guta knedle, ali šta da radim, takva joj je pozicija i moraće ovakve stvari da trpi.
Poenta u ovom amandmanu je da član 2. uopšte ne postoji, odnosno, da budem precizniji, ostao je onaj stari član 2. iz Zakona o budžetu.
Naravno, ne mogu da utičem na vas da glasate za ovaj amandman, jer građani mogu da daju sugestije, primedbe, da predlože nešto nekoj poslaničkoj grupi, ali da građanin dođe da potpiše i kaže da je to amandman, i da to uđe u proceduru, mislim da je nemoguće. Ovde je, nažalost, sve moguće, jer od kada je došla ova vrsta demokratije imamo i tu situaciju.
Nego da se vratim temi, pošto imam monolog, odnosno dijalog sa gospođom koja predstavlja Vladu Republike Srbije. Ono što građani Srbije treba da shvate, cela operacija zvana rebalans jeste kako da se poveća deficit, i samo deficit je povećan. To što nas je Vlada obavestila u obrazloženju da su morali da menjaju Zakon o budžetu zato što su se povećali izvorni prihodi, mogao je da bude razlog i da se smanji deficit. Međutim, mi sad imamo situaciju da su se povećali, navodno, izvorni prihodi, ali se povećao i deficit, sa 42, na 45, ako nisam pogrešio. Pogrešio sam? Sa 41, na 45. Dobro, shvatićete, sa brojevima slabo stojim.
Znači, povećao se deficit. Sad se postavlja pitanje, da li je to stvarno deficit ili nije deficit? To, suštinski, jeste 92 milijarde, ali to je već neka druga operacija, sad neću da se ponavljam, to sam pre dve godine objašnjavao Dinkiću i on je to lepo shvatio.
Po ovom vašem predlogu, članu 2. Predloga zakona, kažete da će taj deficit da se pokrije iz privatizacionih primanja. Sad da vidimo i to. Znači, još nešto treba da se proda, uđe u proces privatizacije, i kada se to proda, država treba da dobije pare, a s tim parama će da pokrije ovo.
Nema, to ne postoji. Ili, ukoliko se bude to ostvarilo, onda će nešto što košta 100 da se proda za 15 da bi se nakupila ova sredstva, navodno. Međutim, kada je pravljena ova vlada, posle nekoliko dana je bilo govora o tome kakvi su problemi sa budžetom, sa Vladom itd., predsednik Vlade, a bivši ministar finansija, rekao je – znate, imamo problema sa budžetom, u toku ove godine ništa nismo prodali. To je njegova izjava, svi mediji su je objavili. Kaže - imamo problema s budžetom a ništa još uvek nismo prodali.
Znači, taj deo budžeta se popunjava tako što se prodaje. Tu je važna ona seljačka domaćinska politika – šta se prodaje. Kad seljak nešto prodaje? Zašto prodaje? Ali, ovde kod nas imamo proces. Vrši se prodaja, vrši se isterivanje radnika, dolazi novi vlasnik, izdaje to u zakup, ili od proizvodnih pogona pravi neka skladišta, ili je, možda, samo hteo stratešku poziciju, kao što je, recimo, Pivara u Pančevu, koja je privatizovana, zatvorena, pošto je u centru grada. Ne bi me iznenadilo da poruše i prodaju za novi poslovni prostor, jer je tu mnogo veća zarada, a pivaru ima već u Zaječaru, pošto je kupio čovek dve-tri pivare.
To su poslovni potezi. Mi ne možemo da utičemo na poslovne poteze privrednika. Oni se ponašaju prema tržišnim uslovima. Gde može više da zaradi, on taj posao tamo i radi. Ali, možemo da pričamo o državi, šta ona prodaje.
Sledeći izvor kojim će da se pokrije budžetski deficit. Očekivao sam da su prihodi od privatizacije nešto što redovno dolazi, vi ste rekli da je to izuzetak, ako ga bude, biće ga, ako ga ne bude, šta da radimo.
Sledeće, kaže, krediti. Zašto krediti? Zašto kreditima da pokrivamo budžetski deficit? Uzmeš kredit da bi nadomestio nešto što nemaš. Taj kredit treba da se vrati. Čime ćete da vratite taj kredit? Nečim što imate. Kako ćete da imate, kada ste uništili osnov za imanje? Kad ste uništili osnov za imanje, onda promovišete nemanje. Vrlo prosto.
Donacija. Tu je problem. Ako vam OEBS da donaciju, ne znam da li će vam OEBS dati donaciju. Ne znam ko bi dao donaciju ovde?
Gospođo, ne znam da li ste upoznati s tim? Haški tribunal je pukao kao tikva. Oni sada više nemaju para da plaćaju ove svoje svedoke koji idu tamo, nego ih finansira Rasim Ljajić. Da li znate da Rasim Ljajić finansira Haški tribunal? Ne znate. Rasim Ljajić je najveća vlast u ovoj zemlji. On je najduže ministar. Svi možete da se menjate, Rasim Ljajić je tu. On je sada glavni finansijer Haškog tribunala, preko onog svog komiteta, Nacionalnog saveta za saradnju, i on plaća kartu.
Ne verujete meni? Evo ga gospodin Ljubiša Petković. Njega su, navodno, ovde uhapsili, da ga hitno vode u Haški tribunal. Kada su rekli, dobro, vodimo ga, ali, dajte, platite kartu, rekli su – ne, nećemo da platimo kartu. Rasim Ljajić je morao da se ''otvori''.
On je platio njegovu kartu da ga prebace u Hag. Kada je došao u Hag, oni su se svi uhvatili za glavu u Hagu, kažu, aman, šta će ovaj čovek ovde, ko je ovog čoveka doveo? Kažu im, pa vi ste napisali neki nalog. Odgovaraju – da, jesmo ali šta će on ovde, imaćemo samo katastrofu ovde s njim. Da bi pokrili to što ste zabrljali, on je morao četiri meseca da leži u zatvoru, ni kriv ni dužan.
Takva je naša vlast. Takav je stomatolog Ljajić. Da li vam je jasno? Poreski obveznici finansiraju Haški tribunal. Zašto? Na osnovu kog zakona, na osnovu koje odredbe Ustava? Vi finansirate Haški tribunal.
Donacija? Ko vama da da donaciju? Znam da su te donacije sada usmerene prema Tomislavu Nikoliću, da završi ovaj prljavi posao, i on je primio vrlo važne donacije. Te donacije će neko drugi da razmatra, a vi biste mogli da pokrenete postupak odakle mu te donacije, ali ne smete, pošto će Boris Tadić da vas obriše sve redom tamo.
Finansijska imovina budžeta i kroz emitovanje državnih hartija od vrednosti. Na poslednjem mestu se nalazi glavni instrument kojim se finansira deficit. Kako? Neke banke su dužne da kupe državne hartije od vrednosti, a da bi država obezbedila novac, ona mora da im da daleko veću kamatu od one koja je na tržištu. To pričam nestručno, da bi me moji birači shvatili. Svake godine vrši se emisija tih hartija od vrednosti i na taj način se, u suštini, prelivaju obaveze. Banke se grabe da kupe te hartije od vrednosti zato što je kamata dobra i zato što je platiša dobar.
Verovatno, neki deficit treba da postoji. Verovatno, neki deficit i izlazak države na tržište sa svojim hartijama od vrednosti je potreban, ali da li u ovom obimu i da li da se o ovome priča 60 dana pre kraja budžetske godine?
Sada vas opet vraćam na početak. Kada dignete ruke i glasate za rebalans budžeta, vi, bukvalno, kažete – da, Borise Tadiću, bio si u pravu što si potrošio daleko više nego što je budžetom bilo planirano i mi te častimo na taj način što ćemo da glasamo i da ti omogućimo da i ovaj dodatak potrošiš.
Na taj način će se napraviti budžetski dobra pozicija za sledeću budžetsku godinu, jer nikada budžet iz sledeće godine ne može da bude niži od budžeta za tekuću godinu. Tako dolazimo do onoga da je naša vlada i uzrok i posledica inflacije i svega onoga što sputava normalan ekonomski život u našoj zemlji.
Pa onda dođe druga tačka dnevnog reda – otpis, mirovanje itd. i tako, Jovo, nanovo. Tu su novine, mediji koji to treba da prevare, tu je ''Fiat'', tu je ovo, tu je ono, o Euleksu nema potrebe da pričamo, zato što imamo ''Natoleks'', nema priče o Euleksu.
O statutu Autonomne pokrajine ne smemo da pričamo još uvek, o rasparčavanju, o uništavanju – ne, samo moramo da budemo fini, mazni, kulturni i milozvučni, da ne bismo uvredili predstavnika Vlade u Narodnoj skupštini. Naravno, to može da prođe samo ukoliko postoje primerci za to. Oni se ne rađaju, oni se sami javljaju, znate.
Zato je član 2. ovog predloga zakona o izmenama i dopunama opasan. Zašto? Zato što nam se predstavlja da je nešto nužno i neophodno na strani rashoda budžeta za šta nas Vlada nije ubedila da postoji zakonsko pokriće, da postoji zakonska obaveza, osim što nam je rekla – to je cena koalicionog sporazuma i činjenice da postoji ovakva konfiguracija Vlade.
Znači, svaki feud mora da se zadovolji, pa kada se svi feudi zadovolje, ako ništa ne ostane, a treba neke zakonske obaveze da se ispune, onda ćemo da projektujemo deficit. Praktično, putem rebalansa, vi koji glasate za to, povećavate samo deficit i ništa više, sa 41, na 45 milijardi, a ovo drugo je sve stvar projekcije.
Jedne godine nas je Dinkić prevario. On je naduvao budžet, pa kada je došao kraj godine, on kaže, pa, nismo mi toliko potrošili, bili smo štedljivi. Neće da kažu da je to nenormalno zamišljeno, ne – mi smo bili štedljivi.
To je sve moguće kada je u pitanju budžet, ali nema završnog računa za 2001, 2002, 2003, 2004. i 2005. godinu. To što ga imate na internetu, nije prošlo u Skupštini, nije donet zakon o završnom računu za te godine. To ne pokazujete. Zašto? Tu treba da se vidi kakva je bila potrošnja. Ova revizorska institucija neće još da zaživi, budite sigurni u to. Ona treba da bude brana od nezakonitog i neracionalnog ponašanja naše vlade.
Gospođo Čomić, vi ste čuli da me je pomenuo. Moj prethodnik je sve pobrkao.
Da krenemo redom. Da li je stomatolog, nije ni bitno, u krajnjem slučaju. Izvinjavam se, pogrešio sam, zadovoljni ste, koljite me, ako treba.
Moram da vam kažem da uopšte nisam pričao o nacionalnim manjinama, to je prva stvar.
Druga stvar, ništa vi mene niste razumeli. U ovoj skupštini je donet Zakon o pomoći porodicama i optuženima koji su pred Haškim tribunalom. Taj zakon se ne primenjuje.
Da li vi to znate? Ne primenjuje se zato što je Mlađan Dinkić rekao: "Ja taj zakon neću da primenjujem", pa smo mi pokrenuli postupak pred Ustavnim sudom, ja konkretno, u stvari ne, Beljanski, Vojin Dimitrijević i ovi su pokrenuli postupak, a ja sam kao zamenik predsednika Zakonodavnog odbora išao da branim Zakon, pa je Ustavni sud, pre nego što je organizovao tu raspravu, već doneo privremenu meru i obustavio primenu Zakona i taj zakon se ne primenjuje. Pomoć porodicama i optuženima ne postoji po zakonu.
Vrlo precizno sam pričao samo o jednoj stvari, da Haški tribunal ne plaća više troškove prevoza za svedoke Tužilaštva koji idu u Hag. Vrlo precizno. Vi ste izašli i ispričali ste nešto, a ja o tome uopšte nisam pričao. Onda sam vam rekao da gospodin Ljubiša Petković nije dobrovoljno otišao, kako vi pričate, nego su došli, pa su ga spakovali i odneli da bude svedok Tužilaštva, pa je naša država rekla – dobro, mi ga dovodimo kako ste naredili, ali hoćete li da platite njegov put. Oni kažu – ne, i onda se ''otvorio'' Rasim Ljajić.
Ovo su nesporne činjenice, ne znam zašto vi prigovarate na to. Sami od Haškog tužilaštva morate da tražite da vam vrate pare.
Kada su ga videli tamo, uhvatili su se za glavu i rekli – što Srbija dovede ovog čoveka, pa da bi pokrili tu svoju glupost, ni kriv ni dužan je morao četiri meseca da bude u pritvorskoj jedinici.
Da li vi shvatate o čemu pričate? Kako možete da mi replicirate na ovo kada nemate niti jedan papir, niti jedan dokaz, niti znate jednu činjenicu, a onda mi ubacujete tu – ja napadam čestitog Rasima Ljajića? Ma, šta ja imam njega da napadam, ja napadam ovaj njegov potez, konkretan potez.
Pričate mi da optužujem čestite pripadnike nacionalnih manjina. Nisam pomenuo nacionalne manjine, šta pričate? Da li ste vi portparol B92? Šta dalje da pričamo?
Gospođo Čomić, verovatno bih mogao nekoliko članova da navedem, ali mislim da nema potrebe. Dovoljno je da samo kažem čl. 225. i 226. Poslovnika.
O čemu se radi? Naravno, dobro je da Narodna skupština radi, dobro je da se razmatraju tačke koje su na dnevnom redu. Važna tačka jeste i rebalans budžeta Republike Srbije za 2008. godinu, bez obzira na protivljenje, bez obzira na primedbe itd. Međutim, stičem utisak da nas možda neko zloupotrebljava, nas prisutne u Narodnoj skupštini.
Izvan ove skupštine, preko puta, u zgradi Predsedništva, dešavaju se neke stvari koje su stvarno vrlo teške i bolne za sve građane Republike Srbije. O tome najbolje govori današnja agencijska vest "Bete", koja kaže: "Zvaničnici Evropske unije, Euleks, pod okriljem UN, na celom Kosovu". Naravno, u ovom tekstu se pominje Boris Tadić, Havijer Solana, Kristina Galjak itd.
Mi odavno pričamo da nema ovde na dnevnom redu ni rezolucije, ni deklaracije, ni odluke koja se tiče Narodne skupštine, a onaj Bogdanović, vajni ministar, više se ne zna ni čiji ministar, da li u Vladi Republike Srbije ili u onoj tamo gde je prvi put bio ministar, priča nam kako su oni u teškoj svađi sa EU povodom Euleksa, da ne prihvataju Euleks, a ovde imamo potvrdu da su oni već, maltene, postigli dogovor.
Ne znam kako predstavnik Vlade može dalje da zastupa rebalans budžeta, imajući u vidu ove nove činjenice i nove okolnosti. Neko, verovatno, ovde tera Narodnu skupštinu da priča o važnim stvarima, a da se još važnije stvari završavaju u apsolutnoj tišini, u mraku, po sistemu: realna politika; otprilike – pala je kometa, šta da radimo, krater je toliko i toliko, možemo samo da konstatujemo koliki je krater.
Mislim da Narodna skupština mora i preventivno da deluje na "Cvetka", da ovakve stvari nisu dobre za Republiku Srbiju, a sada nam je apsolutno jasno zašto se ide u ovaj kontrolisani haos. Od strane Amerikanaca, Engleza, napravljena je ova grupa koja treba da smeta SRS-u, kao, mi ne možemo da alarmiramo. Ma, sve mi alarmiramo, sve mi žigošemo. Sada nam je potpuno jasno zašto vi izbegavate ovu diskusiju.
Tražim obaveštenje da li je ova agencijska vest tačna. Naravno, vi ne možete da mi odgovorite, ali možete da tražite od Nikite Rakića, šefa kabineta predsednika Republike, ili od direktora BIA, a možete i Vučića i Nikolića ...
Izvinite, molim vas.
Gospođo Čomić, bio sam izuzetno precizan. Uopšte nisam tražio da mi odgovori Agencija ''Beta'', niti Tanjug, niti deo Vlade zadužen za odnose sa javnošću. Zamolio sam vas, posle onog uvoda, i naveo sam razloge zašto sumnjam da se radi o nekoj prevari, podvali, inače, najgorem što može nama da se desi, da mi obaveštenje i objašnjenje, koje ta dva člana Poslovnika propisuju, daju, pre svega, Boris Tadić, njegov šef kabineta, direktor BIA-e ili neko drugi, ne mogu sada sve da znam. U svakom slučaju, obratio sam se onako kako ta dva člana nalažu, državnom organu.
''Beta'' nije državni organ, mada postoje problemi oko finansiranja nekih agencija itd. Nemojte vi mene da upućujete na privatne ''Beta'', erefi, agencije itd. Želim od moje države, od vlasti u Republici Srbiji da me ona obavesti.
Nije to samo moja potreba ili moja želja. Veliki broj poslanika s ove desne strane traži objašnjenje i obrazloženje zašto se ove stvari rade mimo svih postojećih odluka Narodne skupštine i ja sam vas lepo obavestio da vidim da postoji neka podvala. Nećemo da to bude na dnevnom redu, to je vlast, ova leva strana, blokirala. Blokirali su raspravu u Narodnoj skupštini. To im uopšte ne smeta da budu u kontaktu sa Havijerom Solanom.
Gospodo, to je onaj što je pritisnuo dugme, potpisao i ljudi su stradali u Srbiji. On je ubio te ljude. Po komisiji koja je ispitivala NATO kampanju, specijalna komisija koja je formirana u Tužilaštvu Haškog tribunala, kolateralna šteta – to je zločin protiv mira. U Statutu Haškog tribunala ne postoje zločini protiv mira, postoje ratni zločini, kršenje zakona, običaja rata, zločini protiv čovečnosti. Znači, neka vrsta krivice je dokazana.
Vi ste povlačili tužbe, vi ste povlačili krivične prijave, da bi Solana i svi drugi mogli da normalno borave ovde, da ne budu nepoželjne osobe. Oni nastavljaju svoj krvavi pir prema Srbiji.
Svi to vide, jedino predsednik Republike ide sa nekim alternativama – ako bude pod okriljem, ako ne bude pod okriljem, ako smo saglasni, ako nismo saglasni.
Dajte Predlog rezolucije, dajte Predlog odluke koji smo predložili ovde da njega obavežemo i sve druge državne funkcionere da nas ne samo ne brukaju, nego da nam ne uništavaju vitalne interese. Molim vas, nemojte da tumačite ono što sam rekao, vrlo precizno sam rekao ko treba da da objašnjenje i obaveštenje.
Smatram da sve ove amandmane koji se odnosi na član 3. treba gledati kao jednu celinu, da bi se shvatilo šta je pod ovom trećom grupom, pod ovim, kako vi to kažete – V, a to je stanje javnog duga u Republici Srbiji na dan 31. avgusta 2008. godine.
Građani Republike Srbije treba da znaju da je to osam milijardi 730 miliona 171 hiljada 955 evra. To je, ako mogu da kažem, dug koji priznaje ova vlada. To je samo deo člana 3. U prvom delu se nalazi šta je Vlada planirala u toku 2008. godine da omogući da se Republike Srbija zaduži, a da Republika Srbija da garancije.
U zavisnosti od toga ko bi se zadužio, moram da vam skrenem pažnju da će Srbija biti garant za 80 miliona dolara, 60 miliona švajcarskih franaka i 960 i nešto miliona evra. Za to zaduženje Republika Srbija garantuje. To su oni zakoni o garancijama koji se ovde serijski usvajaju, po sistemu: mora da se usvoje ti zakoni, da Republika da garanciju, jer tako dolaze pare iz inostranstva, a vama je zinulo za pare po svaku cenu, jer računate da na taj način može nešto da se završi.
Na početku su to bili strukturni krediti itd. Evo, Svetska banka, na prvom mestu, dalje, Evropska banka za obnovu i razvoj, treće, Evropska investiciona banka, četvrto, Nemačka razvojna banka KFW, pa su tu i strane vlade, Vlada Španije, Vlada Nemačke, Vlada Republike Austrije.
Nemačka i Austrija, tradicionalno, imaju interes na ovom prostoru i njima je stalo da se nešto razvija ovde njihovim kreditima, ali da garantuje Republika Srbija, ako JP "Železnice Srbije" ne bude isplatilo, ako opština Kruševac ne bude isplatila, ako opet ''Železnica'' ne bude isplatila.
Na šestom mestu imamo "Eurofimu", to je opet za ''Železnice'', na sedmom mestu su neke poslovne banke, tako da mi garantujemo, Republika Srbije se pojavljuje kao garant za neke kredite koje će da uzmu, pre svega, javna preduzeća i javne institucije, i ako ih oni ne vrate, onda će Republika morati iz budžeta da vraća. To je pod A.
Pod B, Republika Srbija će u 2008. godini odobriti projektne zajmove u ukupnom iznosu, pa su opet date tri vrste valuta, od 67 milijardi.
Znači, tu se Republika Srbija zadužuje. Opet je na prvom mestu Svetska banka, na drugom je Evropska banka za obnovu i razvoj, na trećem je Evropska investiciona banka, na četvrtom – Banka za razvoj Saveta Evrope, na petom je opet KFW, Nemačka banka, na šestom mestu su strane vlade, opet je to Španija, pa je Japan, pa Republika Italija, na sedmom mestu je Komercijalna banka ad Beograd. Ona treba da omogući Vladi 12,5 miliona evra da bi Vlada kupila ambasadu, verovatno, za misiju Republike Srbije pri EU u Briselu. Tako se oni snalaze. Znači, kupovina zgrade za ambasadu Republike Srbije u Briselu.
Pod V, u okviru ovog člana imamo stanje javnog duga Republike Srbije. To je 8.730.171.955 evra. Sada je dato stanje javnog duga u domaćoj valuti. Međutim, ono se prikazuje i u evrima, zato što ni ova vlada ne veruje u dinar. Tu se nalaze razne hartije od vrednosti, da ne ređamo dalje, pa se pod II, u okviru V, stavlja javni dug u stranoj valuti, ovaj dug domaćim kreditorima. Ako se pretvori u evre, to je 260 miliona, ali ako se pogleda kakvo je stanje duga prema inostranstvu, ili u stranoj valuti, to je 8.469.358.816 evra.
Kada se pogleda to, vidi se da imamo tu i Pariski klub, i Londonski klub, Vladu Republike Italije, razvoj privatnog sektora putem kreditne linije. To je neki dug od ranije, to je 30 i nešto miliona evra.
Tako može da se čita po svim mogućim stavkama. Vidi se kakvo je stanje javnog duga Republike Srbije, što direktni, što indirektni dug. I direktni i indirektni dug pada na teret građana Republike Srbije. Ovo ima neku svoju dinamiku, s obzirom na ugovore, kad šta dospeva itd.
Međutim, za sva ta zaduženja je karakteristično, od 2001. godine naovamo, da su, otprilike, tridesetak posto bile konsalting usluge kreditora.
Znači, neko vam da sto miliona, 35% se vraća kreditoru, odnosno on naplaćuje svoje usluge što vam je pomogao da prevedete ugovor, da se ugradi neki njegov konsultant i da se plate predstavnici tih inostranih kreditora u zemlji, koji poneki put imaju prezime na "ić" i prepoznatljivi su. Ništa novo.
U okviru toga smo imali i neke razvojne projekte, imali smo čak i čitave programe kako da se menjaju propisi, pa su se tako mnogi profesori s Pravnog fakulteta, Ekonomskog, beše i Begović, beše i poseban institut itd., poprilično lepo ugradili da nam protumače šta je napisano u ugovoru i šta treba da se uradi. Sve to građani Srbije plaćaju.
Ovde je, ono što reče Judit, u pitanju slon. Čoveku koji ima slab vid pokažete slona i pitate – da li ga vidiš? Đavola ga vidi, on ne vidi ništa.
Ovde građani Srbije ne smeju da vide o čemu se radi, ali zato će uvek ministar da izađe, ne ova gospođa, nego svaki ministar finansija i ima da kaže da Srbija nije prezadužena država sve dokle obaveze može uredno da servisira i da one ne opterećuju ništa drugo, a nama se deficit povećava. Sada imamo 46 milijardi dinara deficita. Tvrdim vam da je to fiktivno.
Kad budemo dobili Vrhovnu revizorsku instituciju, ona će da kontroliše svaki predlog završnog računa pre nego što dođe u Narodnu skupštinu.
Ma koliko da Narodna skupština ima tu kontrolnu funkciju, ona nije u mogućnosti da knjigovodstveno i računovodstveno prekontroliše sve što se radi u Vladi, u finansijskom smislu reči, i kod svih korisnika budžeta. Svrha Vrhovne revizorske institucije jeste, upravo, to da izvrše tu kontrolu kao revizori, da nas obaveste, da skrenu pažnju, ne da skrenu pažnju Vladi kako će da proknjiži nešto.
Mi smo imali i tu situaciju ranije, dok je bio SDK, pa on kaže – budžet ste lepo spremili, ali morate da preknjižite ovo, ne ide na ovu poziciju, nego ide na onu poziciju.
To je isto kao kad je Mićun renovirao ovo što su zapalili ovi petooktobarci. Oni zapalili zgradu Savezne skupštine, došla velika pomoć da se to sanira, Lučić i Mićunović napravili neki dogovor, pa prvo išlo ovako, pa onda mora da se napravi nevladina organizacija, pa preko nevladine organizacije, pa onda Mićun ugovarao i parket i ovo. Lučić više nije na državnoj funkciji, pokušali su da ga nameste da bude ovde zamenik sekretara, mi smo digli dreku oko tog kriminala.
Ko je kriminal utvrdio? Gospođo, kriminal je utvrdila budžetska inspekcija, na čelu sa Mlađanom Dinkićem. Tu se stalo, jer ste posle morali zajedno. Znači, nema struke, nego koalicioni kapacitet. Tako se kod nas to dešava.
Znači, mi smatramo da ceo član 3, naravno, pod V, prikazuje stanje. Može nama da se sviđa, ili da se ne sviđa, ali to je stanje – osam i nešto više milijardi je država zadužena.
Kad kažem država, pre svega, mislim na ono za šta snosi odgovornost Vlada Republike Srbije.
Inače, dug Republike Srbije, ako se uzmu pravna, fizička lica, preduzeća itd., prema inostranstvu je neuporedivo veći, ali Vlada kaže: "Mi s tim dugom nemamo veze, mi priznajemo ovih osam milijardi i 700 i mi to servisiramo na neki način''.
Velika opasnost postoji kada se duguje stranim državama ili vladama stranih država. Ovde se ne pojavljuju neke države, a prema njima postoji ne samo materijalno-finansijska obaveza, nego postoji ona mnogo važnija, a to je politička obaveza.
Recimo, tu su SAD i Velika Britanija. Vi njih nigde nećete naći u ovim knjigama, ali njihovi ljudi se nalaze u Ministarstvu odbrane, nalaze se u Sudu za ratne zločine, nalaze se u Ministarstvu pravde, nalaze se u Ministarstvu finansija.
Možda nisu kod vas u kancelariji, ali se nalaze, kao i u drugim institucijama, i oni vrše tzv. monitoring, posmatraju, ''samo vas posmatramo''. Oni samo posmatraju šta ovi rade.
U ovoj zgradi, na četvrtom spratu, bilo je jedno prislušno odeljenje koje su kontrolisali Šutanovac i još jedan čije ime neću da pominjem sada. Kada smo digli dreku, oni ih odavde prebace i sada su tamo gde je Beograđanka.
Ova vrsta snishodljivosti i zavisnosti od američkog ambasadora, od engleskog ambasadora, postala je strašna. Čak, i neko ko se hvali da je opozicija mora da ih pozove u ''Sava'' centar, jednostavno, mora, nema druge. Dali pod zakup, a vi znate kako je kada se da pod zakup, ta vrsta i ta patološka želja grabi.
Pojavila se neka mogućnost da iz inostranstva uzmemo neki kredit, zgrabi ga odmah. Ovde se to predstavlja kao epohalni uspeh. Zašto uspeh? Zato što mi postajemo apsolutno zavisni. Od koga? Od onoga koji nas je bombardovao, koji nas i dan-danas proziva.
Da li vidite ljude i šta se dešava? Oko Račka se, recimo, čula istina sada. Niko ne snosi posledice, a samo da vas podsetim, Račak je bio jedan od neposrednih povoda za bombardovanje Srbije. Nije bombardovana Srbija na teritoriji Kosova i Metohije, nego je bombardovana i u centru Beograda, i u Novom Sadu, i da ne nabrajam sve redom.
Država i ljudi koji vode državu moraju da imaju neko zrno morala. Da li na ovaj način donosite dobro građanima? Da li su ova zaduženja, ovi krediti, ove garancije i ovo kao prikaz stanja duga, u funkciji vitalnih interesa svih građana Republike Srbije? Nisu. Čiji interes predstavljaju? Jedne male grupice ljudi koja kreira naš život. Tu se nalaze medijski magnati, kao sredstvo pritiska, tu se nalaze pojedinci u vlasti. Ne mogu sve da ih optužim. Tu se nalaze ljudi iz NBS koji moraju da obezbede održivost bankarskog sistema, a čuli ste i sami, danas je sedam banaka registrovalo na berzi neke negativne stope. Nema, ne sme da se priča, to je zabranjeno.
Gospođo Čomić, ne mogu da krivim vas, zato što svojevrsna kolateralna šteta jeste i kada neko izađe ovde, pa pomeri mikrofon, pa mora jadnik da se hrabri ovde da priča nešto.
Morate da znate, gospođo Čomić, jure odbornike SRS-a i nude im velike pare, neki. Ako meni ne verujete, evo vam ga gospodin Tomislav, koji će da vam objasni, ne ovaj, nego ovaj Tomislav iz Leskovca, čime se služe ovi koje vi čuvate.
Znam da vam je mrsko što su oni u ovoj sali, ali šta da vam radim, nemam ovde Borisa Tadića, moram vas da prozivam.
Moram da vam, prvo, skrenem pažnju da član 27. i član 104. Poslovnika nisu policijske odredbe, nego vam član 27. daje obavezu da pazite i na primenu člana 104. Gospođo Đukić-Dejanović, vi to, očigledno, niste u mogućnosti, bolećiva ste žena i taj zemljački faktor je odigrao svoju ulogu, pa tako i ljudi koji rade na tome da Vojislav Šešelj nikada ne dođe, da umre u Haškom tribunalu, dobijaju mogućnosti ovde da dezavuišu dodatno građane Republike Srbije.
Moram da kažem da je Četvrto opštinsko javno tužilaštvo napokon počelo da radi. Dali su nam jedan zahtev za prikupljanje potrebnih obaveštenja, pa, recimo, mesto gde je 78 narodnih poslanika dalo neopozivu ostavku, datum i čas kada su poslanici stavili svoje mandate na raspolaganje SRS-u itd., kako je glasio tekst ostavke, ko je daktilografski sačinio ostavke, da li je to zavedeno, da li nije zavedeno, da li je to neko potpisao, da li neko nije potpisao, a u drugom delu se nalazi, takođe, zahtev gde se traži da dopunimo krivičnu prijavu nekim podacima, mnogo manje podataka se traži, a povodom zloupotrebe službenog položaja od strane ovog velikog posrednika iz Bajčetine.
Gospođo Đukić-Dejanović, znam da imate dogovor sa Borisom Tadićem, imali ste ga i onog momenta kada je trebalo da se isporuči Radovan Karadžić, imate ga i sada. Prljav posao nad Srbijom nije završen. Zadatak je suzbiti SRS, pa ako treba, može i prazna heftalica, može i kamenčić, može bilo šta, dajte da se građani Srbije bave otpadom, a da ove stvari prođu u primerenoj tišini.
To je nemoguće. Ovo nije prvi put da se SRS čisti, baca ali ovo je prvi put da je strani faktor umešan i da on diriguje, da je na drugi način našao pogodno tle među nekim otpadnicima da se uključe u najprljaviji posao, da budu saučesnici, moram da vam skrenem pažnju, za sada, samo u pokušaju ubistva Vojislava Šešelja.
Vojislav Šešelj je i danas dobio zabranu da 30 dana nema komunikacije, zahvaljujući tome što je neko prevario javnost, ali moram da vam skrenem pažnju, gospođo Đukić-Dejanović, u tome se citira jedan građanin koji je malopre došao ovde samo zato što ne plaća televizijsku pretplatu, pa da lepo posmatra kako teče Narodna skupština.
Kao što ste videli, rasprava o amandmanima je bila vrlo temeljna, valjda će i Vlada da izvuče neku pouku, a građani su sigurno izvukli pouku. Onda vodite računa kada, dajete reč, kojim redosledom dajete reč, kome dajete reč i vodite računa, kada je prazna heftalica, ona se stavi na stranu.
Možda je dobro što javnost u Srbiji može da čuje šta se radi u ovoj narodnoj skupštini. Kada zavlada kriza identiteta i autoriteta, onda izađe čovek, pa, umesto obraza, demonstrira đon. Videli ste i sami, nijednog trenutka nije ni trepnuo, da kaže – ja sam ukrao 14 ili 18 mandata SRS-u i građanima koji su glasali za SRS, nego kreće sa Mitrovdanom – ako me budete, on je već siguran, on se već dogovorio.
Ko mu garantuje? Američki ambasador, engleski ambasador, Roki, ''italijanski pastuv''. Ko mu garantuje još? Svi ovi koji će da kupuju glasove. Gde? U Vrnjačkoj Banji, u Knjaževcu, Prijepolju, Rumi. A zašto se kupuju glasovi? Da bi se nastavilo s ovim.
Da li je ovo narodni predstavnik? Dok je bio u SRS-u, to smo mogli da držimo nekako pod kontrolom, ali kada krene kao slobodni radikal, to je kancerogeno i iz toga nastaju demokrate. To je istorija pokazala, istorija političke scene u Srbiji.
Kada su se pojavili neki slobodni radikali, oni su napravili DS, međutim, sada DS pre njih postoji, a onda je ovo desna ruka Borisa Tadića i u ovoj zemlji, osim Borisa Tadića, niko ne podržava ovakve primerke. Ali, Borisu Tadiću su ti primerci potrebni da bi dezavuisao život u Srbiji, da bi glavna tema bila upravo ovo.
Čestiti ljudi, pošteni ljudi, moje selo, tvoje selo, ja vređam, ti ne vređaš. Koga sam ja uvredio? Nijednog običnog čoveka nisam uvredio i nemam potrebe da vređam, ali nisam uvredio ni ovog građanina. Samo kažem, ljudi, vratite ono što nije vaše, i kada vratite ono što nije vaše, nema nikakvog spora. Daleko vam kuća. Putuj igumane, ali vrati ono što nije tvoje. A ovde je operacija bila sledeća, da se ukrade 50, pa da se kaže – e, ovih 28 nisu reprezenti, a Tadić bi rekao – tako je, i da se završi posao. Zbog čega? Da bi se uništila Srbija i da bi se pomoglo u ubistvu Vojislava Šešelja u Hagu.
Ne može niko u Narodnoj skupštini da podržava ono što predstavlja rasadnik potencijalnih ubica.
To je prava reč, gospođo Đukić, ovo su vam Brozovi tipovi, koji ispunjavaju uslove, upravo o tome se radi.
(Isključen je mikrofon)