Gospodine Novakoviću, dobro je što ste pustili ovu živu diskusiju, ali morali ste da upozorite prethodnike da ne treba više da se priča o skraćenju vojnog roka, pošto se ne ide u vojsku, a i "Gazela" je u remontu, pa iluzorno je pričati o poštenju.
Nego, da pređemo na ovaj zakon. Ima nekoliko stvari što nam je predstavnik predlagača lepo objasnio da je otprilike 5.000 evra bilo po poslaniku i odborniku u prethodnom periodu, da odlučnom akcijom gospodina Markovića DSS nije kandidovala Paja Patku, nego Gordanu Čomić, za poslanika. To je izuzetno dobra informacija, mada mi nije jasno kako to SMS porukama da se kontroliše birački spisak, ali dobro. Nekako ćemo i to da rešimo.
Sad moram da pređem na ovo što je ozbiljno, a to je brljotina, cinizam i kriminal. Ne govorim o licima, imenima i prezimenima, tako da nemate potrebe da se sikirate. Ali, moram da vam skrenem pažnju kada su krenule te umotvorine i nove neke ideje o definisanju izbornog sistema u Republici Srbiji. Većinski izborni sistem je bio 1990. godine, SPS je imao 180 i nešto poslanika, koga god da su stavili da bude na slici pored Miloševića, mogao je da bude izabran ili u prvom, ili u drugom krugu. Bilo je nege 80-90 lekara, svi su bili vlasnici svog mandata i nikad se nije desilo da su glasali drugačije od onoga što je naredio Slobodan Milošević, ili kako je rešio SPS. Znači, to nije neki kriterijum za slobodoumnost ničim izazvanu od poslanika.
Dalje, morama da vam skrenem pažnju, vi se sećate kada je donet onaj zakon o lokalnim izborima, to je onaj prethodni, ne ovaj, gde su se gradonačelnici birali po većinskom izbornom sistemu. Onda se desilo da je opština Barajevo ostala bez predsednika opštine, a radi se o gradskoj opštini, pa je po većinskom sistemu izabran predsednik gradske opštine. Naravno, onda sam se malo šalio sa Ustavnim sudom, podneo neke inicijative i slatko smo se ismejali na javnoj raspravi kakve se sve brljotine prave unutar vrlo razvijene demokratije od 2000. godine na ovamo. Zašto ovo kažem? Iz jednog prostog razloga, što gradska opština nije jedinica lokalne samouprave. Nadam se da to još nije promenjeno. Jedinice lokalne samouprave su opštine i gradovi, a gradske opštine nisu.
Sada, u ovom zakonu, ste i dalje zadržali da postoji izborna komisija jedinice lokalne samouprave. Znam da ste to prepustili Gradu da svojim Statutom reguliše neke stvari, ali se postavlja pitanje – kako može da se reši pitanje izbornog organa. Ali, nije to glavna tema, nije to glavni nedostatak ovih izmena i dopuna ovog zakona, mada u tom delu se to i ne menja. Postavljam samo jedno pitanje, pošto se sada pripremaju ovi ovde da renoviraju ovu salu, pa ćemo umesto ovih zastarelih, a dobro opranih para za ove polovne jedinice, dobiti kompjutere. Prosto se plašim da na sledećim izborima jedan od uslova za kandidovanje bude i poznavanje eksela, vorda, itd. jer, kako bi poslanik radio na kompjuteru ukoliko nema ta saznanja.
Moguće je u sledećim promenama da pored godina života, državljanstva i prebivališta da se traže i neka dodatna znanja. Zašto pravim malo smešnu situaciju sa ovim dodatnim znanjima? Pa, upravo da vam skrenem pažnju na fundamentalni nedostatak, ne samo ove intervencije na ovom zakonu i na onom Zakonu o izboru narodnih poslanika, nego na fundamentalne nedostatke pozivanja na odluku Ustavnog suda.
Gospodine Markoviću, izborno pravo, i ako se posmatra kao aktivno i kada se posmatra kao pasivno, spada u grupu relativnih prava iz kompleksa ljudskih prava. Ono nije apsolutno pravo. Apsolutno pravo je pravo na život, a izborno pravo je relativno zašto što Ustavom i zakonom, pre svega Ustavom, mogu da se propišu odgovarajući uslovi. Kod nas je propisano – 18 godina života, državljanstvo, prebivalište. Moguće je da se propišu još neki drugi uslovi.
Kada je jedno pravo relativno, onda je zakonom Narodna skupština ovlašćena i dužna da propiše način ostvarivanja tog prava, a da ne zadire u to pravo. Tu ću da završim. Zašto? Zato što ne postoji ni jedan međunarodni standard za pasivno biračko pravo. Jedini međunarodni standard postoji za aktivno biračko pravo u protokolu prvom član 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava, gde se kaže da u tačno određenim vremenskim rokovima vlast je dužna da raspiše izbore, da oni budu neposredni, tajni itd, ali to ne zadire u status izabranog lica.
Iz te fundamentalne greške ide se nadalje i ulazimo u priču ko je vlasnik mandata, što je suluda priča. Onda ulazimo u priču da li je politička stranka subjekt političkog života? Jeste, gospodine Markoviću, naročito od 2006. godine i od novog Ustava. Po Ustavu iz 90-e godine politička stranka je bila definisana samo u onom delu gde građani ostvaruju svoje pravo na političko udruživanje. Po Ustavu iz 2006. godine politička stranka je postala ustavna kategorija i sastavni deo, ne samo političkog života, nego odraz i državotvornosti i ustavno-pravnog položaja Republike Srbije. Ne samo kroz odredbu da ona oblikuje političku volju, nego njen aktivni odnos u celokupnom političkom životu.
Razvlašćivanje na ovaj način političkih stranaka jeste svojevrsna negacija izborne volje građana. Vi za ovo što ste uradili, pošto ovo samo sledi ono što je prethodno urađeno sa Zakonom o izboru narodnih poslanika, tako da kada kažem ovo, mislim i na ono pre nekoliko meseci, ne možete naći u uporednoj praksi odgovarajući primer. Nemate odgovor na pitanje kako u jednoj Velikoj Britaniji, gde postoji većinski izborni sistem, postoje partijski bičevi koji vode računa, kao gospođa Nada Kolundžija, da li će poslanici da dođu, kako će da se organizuju, kako će amandmane da podnosu, da li će biti na danu za glasanje itd. itd.
Gospodine Markoviću, kada već pričate o tim preletačima, prebezima itd. vidite, to je zahvatilo sve stranke. Nije samo pogrešila SRS kada je pravila listu i kada je kandidovala, i vi ste u Kruševcu pogrešili, gospodine Markoviću. Možete vi da otvarate oči koliko god hoćete, ali tajkuni imaju mnogo bolje oči i imaju mnogo dublji džep. Njihov interes jeste da kontrolišu i vlast i opoziciju, kako bi organizovani kriminal i tajkuni imali uvek 126 ovde, a u lokalnoj samoupravi odgovarajući broj da im ni vlast ni opozicija ne pravi probleme, a gde je izborna volja? Na pitanje gde je izborna volja, vi ste zaboravili političke stranke. Pošto je to već jedna deonica koja je završena kada ste donosili Zakon o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika, moram da vas podsetim da oni koji vas posmatraju 2006. godine, povodom člana 102. stav 2. Ustava Republike Srbije, nisu rekli da treba da se to izbaci, već su ih Boris Tadić i Vojislav Koštunica ubedili da je to neophodno zbog fenomena Karić, kupovine mandata. Onda je rečeno – da, neka to ostane,
primenite. Kasnije, 2007. godine, gospodine Markoviću, kada smo pričali o ostavkama i ugovorima, da bi ugovor bio potvrda slobodne volje po odbornika, tako je to došlo.
U međuvremenu se promenilo zato što je pala podrška proevropskim strankama. Drastičan primer pada te podrške je bio juli mesec 2008. godine, kada su neke stranke, koje su na antievropskoj platformi osvojile glasove, preko noći postale proevropske koalicione stranke da bi obezbedile vlast, gde je kamera, vlast, lepak, jer u očekivanje predpristupnih fondova svašta može da se desi. Gde je tu izborna volja poštovanog građanina koji na dan izbora izađe i zaokruži? Ko je njega prevario? Da li taj koji ga je prevario treba da snosi neku odgovornost? Ne.
Gospodine Markoviću, sada o ovim vašim genijalcima tamo što su pisali ovo, sada skrećem pažnju na nedoslednost. Složićemo se da izborno pravo, status poslanika itd. pripada nečemu što je javno pravnog karaktera. Ako je javno pravnog karaktera, onda ga pojedinac nema kao stranka u postupku. Verovatno se slažete sa tim, jer se pojedinac javlja u privatno pravnom odnosu, u jedno pravnom odnosu se ne pojavljuje pojedinac. Ili, da usvojimo ovu novu terminologiju, on može biti kolateralna šteta ili kolateralna dobit. U članu 8. gde menjate član 48. gde omogućavate da onome kome je prestao mandat predsednika, gradonačelnik aili predsednika opštine, da pod određenim uslovima može da ponovo dobije mandat odbornika, skrenuo bih vam pažnju na alineju 3. Kaže se da je izbornoj komisiji jedinice lokalne samouprave kandidat podneo zahtev za dodelu mandata odbornika. To je već privatno pravni odnos. To ne bi smelo da bude, gospodine Markoviću, u vašem zakonu, a nalazi se u zakonu zato što ste izbacili iz zakona podnosioca liste kandidata.
Dalje, navodno slušajući Ustavni sud rekli ste da u članu 43. lista kandidata koju je predložila politička stranka koalicija ili GG je sveto pismo u pogledu redosleda. Odmah ste napravili nekoliko izuzetaka. To je sa strankama nacionalnih manjina, tu ste napravili jedan izuzetak. Onda se postavlja pitanje kakvo je to pravilo kad ima toliko izuzetaka? Vrlo problematično. Bilo bi dobro da obratimo pažnju i na član 5. izmena ovog zakona. Tu kažete da u svaka prva tri mesta mora biti kandidat pripadnik manje zastupljenog pola. Koji kriterijum vi danas koristite posle Zakona o zabrani diskriminacije i posle Zakona o ravnopravnosti, rodnoj ravnopravnosti? Koji vi kriterijum koristite da bi utvrdili pol? Da li je kriterijum matične knjige rođenih, fizičko stanje, šta sve ima dotično lice ili je kriterijum kako se ko oseća? Vi danas preko vaših ponosnih parada uvodite kriterijum kako se ko oseća, pa neko može da bude biološki muško, ali se oseća kao žensko. Kako ćete tu situaciju da razrešite u ovom vašem predlogu zakona?
Ne znam zašto se, gospodine Nikola, smejete, ja samo upoređujem vaše propise koje ste ovde zdušno izglasali. Rekli su – oni su neophodni da bismo krnuli u tu EU. Koji kriterijum vi koristite sada za utvrđivanje pola? Matične knjige rođenih, fizički kako izgleda ili kako se ko oseća? Ako koristite kriterijum kako se ko oseća, neko može jedne godine da bude muško, a sledeće godine da bude žensko. Upozoravam vas, napašće vas ovi iz GPTTJ, kakva li je ova skraćenica. Razbiće vas oni, Karadžićeva kompanija. Razbiće vas ko zvečke. Sa kojim vi pravom određujete pol nekom čoveku? Čovek rođen kao muško, a oseća se kao žensko, gde da ga staviš? U prva tri, druga tri, treća tri ili četvrta tri?
To pod hitno da rešite jer će vam pasti na Ustavnom sudu. Ima tamo i u Ustavnom sudu onih koji …. A smešno vam? Znači, evo jedna dilema koju ne možete da rešite. Koji kriterijum za određivanje pola danas primenjujete? Ne daj bože da me čuje moja Nevena, ona će verovatno da postane ostavku i da ne bude više poverenik za rodnu ravnopravnost.
Znači, ova odredba vam je nesavršena. Zamislite, s kojim pravom vi nekoga koji se oseća kao žensko terate da bude muško zbog zakona? Smešno vam. E, takav vam je zakon. Nije moja diskusija smešna nego je takav vaš zakon. Šta sve vi možete da stavite u vaš zakon? Pazite, vi ste napravili situaciju zbog toga što ne znate šta su apsolutna a šta relativna prava, to mogu da kažem. Vi ste doveli u situaciju da je prvo nastao poslanik, rodio se, pa je tek onda formirana Narodna skupština. Jer, poslanik je, po vama, sveta krava. Njegova volja je sve. Plati ga Cane, plati ga Mišković, Tucko, Mucko, Šaper, ovaj, onaj, sve može. I vi prigovarate drugima kako vi nemate unutrašnju koheziju kao stranka, pa ne možete da zadržite vaše poslanike ili odbornika pa oni beže. Gde je vaša kohezija? Znači, vi plaćate ove vaše poslanike da verno pritiskaju taster broj 4. Tako to ispada. Jer, kako je moguće da se negde pokazuje neka izuzetna vernost i sve ideološki opredeljeni članovi DS? A vi ste u stanju da sve predstavite standardno.
Kada se brani ovde neki predlog zakona, umesto da se koristi pravna argumentacija, ovde se koristi argumentacija slobodoumnih profesora Fakulteta političkih nauka u Beogradu. A oni izbegavaju svaki sastanak i javnu raspravu gde bi se pričalo o nekim propisima koje priprema Vlada. Zašto? Zato što znaju da imam sva njihova dela i mogu da im pokažem kad su bili dosledni, kad su nedosledni i zašto menjaju mišljenje, kao profesori, na šest meseci. I oni menjaju mišljenje u zavisnosti od ovoga. Ali, vi ste medijski u mogućnosti da predstavite svakoga da je autoritet, da je to što je on rekao – to, da to tako treba da bude.
Evo vam polazište. Napravite razliku između apsolutnih ljudskih prava i relativnih ljudskih prava. Izborno pravo, i pasivno i aktivno je relativno. Podleže ograničenjima i uslovima koji se mogu propisati Ustavom i podleže pravu Narodne skupštine da putem zakona se propise način ostvarivanja tog prava. Nema tu neke apsolutne slobode, ali postoji mogućnost. U granicama tog ovlašćenja se koristila ona grupa ljudi koja je pisala zakon o lokalnim izborima, a onda zbog nekog političkog interesa da se poveća broj proevropskih stranaka, napraviste stranku, pokradoste mandate, dadoste im prostorije. Sad im skupštine, jedinice lokalne samouprave, ono što su javni izvori, što ide iz budžeta, što pripada SRS po broju osvojenih mandata, delite po kriterijumu broj članova poslaničkih grupa i njima dajete pare. Sad se lepo ovde deklarativno svađate, ubeđujete se na temu skraćenja i poštenja.
Vama evo nerešivog problema, koji baca ceo koncept koji ste zamislili povodom Zakona o izboru narodnih poslanika i Zakona o lokalnim izborima. Ceo koncept vam baca u vodu. Zašto? Jer postoji fundamentalna greška. Vi ste zaobišli pitanje šta je izborno pravo, i sa gledišta prve polovine, da možeš da se kandiduješ, i sa gledišta druge polovine, da imaš pravo da biraš. Da bi se ti interesi zadovoljili, onda ovde sve i svašta može da se stavi. Nije problem Upravni sud, nije problem ni ovo što se izbacuje opštinska izborna komisija već da bude komisija lokalne samouprave, ništa nije problem. To je već neko normalno usaglašavanje sa činjenicom da su se neke stvari u međuvremenu promenile. To je u redu.
Ali, ovi glavni amandmani, glavne promene, član 43, član 47. i član 49, tu ste totalno promašili temu. Naravno, ide i pozivanje - ako smo krenuli ka EU, moramo da prihvatimo njihove standarde. Evo, kažite mi, gde je ovo standard? Kažite u kojoj državi EU je ovo standard? Nema nigde. Onda kažete – moramo ovo da promenimo, to je uslov da dobijemo paraf. Donesite papir i ja ću da vam parafnem sve, samo ne menjajte ovo.
Mi se ovde s vremena na vreme sastajemo da razmatramo neke stvari i svi znamo u ovoj sali da je ovo loše. Znate, jedna dimenzija izbora jeste da se čuje izborna volja. Druga dimenzija da se dobiju predstavnici. Treća dimenzija – da se formira stabilna vlast. Stabilne vlasti nema bez stabilnih stranaka na vlasti i stabilnih stranaka u opoziciji. E, taj deo ste zaboravili. Ako vi mislite da možete da profitirate na otimanju prema nekoj opozicionoj stranci, grdno se varate. To se vraća kao veliki bumerang, a pitanje je samo dana. Hvala.