Na početku bih da stvarno dam nešto kao uvod, pošto u ovoj šumi propisa, proevropskih propisa, ipak, narod treba da se orijentiše, da shvati da te reči ''proevropski propisi'' možda u ovoj oblasti i nemaju to značenje koje vi obično dajete nekim drugim propisima.
Naše društvo je prilično žilavo, uporno i, moram da vam kažem, neuništivo. Nisu kompjuteri nešto što je nastalo 2001. godine. Ne može da se kaže da je neko progresivan, izuzetno pametan, lep, fin, ima laptop, i završio je posao. Ima tu i starijih ljudi, koji se sećaju onog ''komodora'' pi-si 328, ili kako beše, itd. Po prirodi stvari, mi želimo da idemo napred kao društvo. Dobro je što se ide dalje i što život nameće potrebu da se nešto reguliše, pre svega, garancije koje moraju da se pruže radi neke sigurnosti. Ukoliko ne postoje garancije, ukoliko ne postoji sigurnost, ukoliko ne postoji zaštita, onda je sve to što je navodno novo obična prevara.
Mi smo bili žrtve velikih planetarnih prevara, i onih sitnih, i onih najsitnijih, i ma koliko se to nekome sviđalo ili ne sviđalo, ovu oblast niko ne može da zaustavi. Ali, nema ni potrebe da je zaustavlja. Jednostavno, to je život, on ide svojim tokom. Ima neke svoje principe.
Da vas podsetim, nekada davno, u onoj bivšoj Kraljevini Jugoslaviji, ćate su bile poznate po tome što su pisale te državne dokumente, jer retke su bile pisaće mašine, pa su onda onim krasnopisom pisane tapije, uvodi, ugovori. U to vreme, svaka porodica je u toku godine imala potrebe za jednim, eventualno, dva dokumenta, a onda je i bilo mogućnosti da se to piše.
Kako je društvo krenulo napred, pojavila se potreba za nekim novim dokumentima i danas, bukvalno rečeno, kada odete kući i otvorite poštansko sanduče, morate da nađete neki dokument. Neki put je to račun za vodu, neki put je to račun za struju, račun za telefon i nešto drugo, poput rešenja o plaćanju kazne. Jednostavno, izloženi smo velikoj količini dokumenata koji trenutno život znače i utiču na život pojedinca. Prosto smo zatrpani tim dokumentima.
Elektronika omogućava da se brže radi posao, ali to je samo sredstvo. Ovo treba posmatrati samo kao tehničko sredstvo, a ne kao cilj. Cilj koji treba da se postigne, nalazi se u čoveku, a ne u laptopu. Samo čovek koji ne zna ništa može da se hvali time što ima laptop.
To je obično sredstvo – imam jednu malo bolju hemijsku olovku. I svi oni koji smatraju da izvor njihovog planetarnog saznanja treba da predstavlja laptop, prikačen na Internet, da dobijaju neke informacije, šalju poruku da mogu da budu potencijalni bolesnici, povodom onog virusa koji vlada u SAD i nekim visokotehnološki razvijenim društvima, Japanu, pa i Kini, gde postoje svojevrsne grupe zavisnika koje, hvala Bogu, još nije udarila struja kada uhvate laptop, ali, jednostavno, moraju da bulje, moraju da pilje u taj laptop, moraju na ''Guglu'' da pretražuju i dobijaju neke informacije. Tako pokazuju da im je knjiga strana, ali, levak u vidu laptopa, preko kojeg se sipa u glavu, jeste nešto neophodno.
Nemam nameru ništa da karikiram, nego da nešto pravilno definišem i orijentišem u vremenu i prostoru. Ukoliko se čuje neka primedba od SRS-a povodom ovog i sličnih zakona, gde se govori o nekoj elektronici, nekim novim tehnološkim dostignućima koja treba da se primene u praksi, onda znajte da su naše kritike samo u onom delu gde država treba da ispuni svoju funkciju, a to je garancija, zaštita, kontrola, pouzdanost, jer smatramo da u tom delu postoji obaveza države. Država ne sme svojom pasivnošću da dozvoli da neko bude naivan i da strada. Onda se neminovno postavlja pitanje – gde je tu država?
U ovom zakonu se sada definiše šta je elektronski dokument. Po ovom članu, kako ste to definisali, to su podaci u vidu brojki, slova, znakova, grafičkog i vizuelnog prikaza, a kasnije se nabrajaju još neke karakteristike, neki opisi i osobine, iz kojih može da se zaključi da je to specijalna vrsta dokumenta, koji se može nazvati podneskom, pismena, kako ona koja upućuju stranke, tako i ona koja predstavljaju odluku državnog organa. Međutim, u toj definiciji, zaboravili ste samo jednu stvar, koja je najvažnija za sve te dokumente, a to je slobodno izražena volja pošiljaoca, autora. Nje nigde nema, kao što nema ni nečega što treba da bude dispozitiv, odluka, naredba, nalog, u nečemu što se zove rešenje nadležnog državnog organa ili organa lokalne samouprave.
Ovaj zakon samo treba da reguliše da to što piše na tome što nazivate elektronskim dokumentom ispunjava sve uslove u pogledu pouzdanosti da je to tako, makar u tekstualnom delu.
Tu garanciju mora da obezbedi država. Tu nastupa problem ovog zakona, koji predlagač nije mogao da reši odredbama zakona, pa je omogućio da se ta pitanja, kao eminentno tehnička i tehnološka, reše podzakonskim aktima.
Pogledajte tu vrstu laicizma kojom se pristupa. U članu 24, to su prelazne i završne odredbe, propisano je da podzakonske akte za sprovođenje ovog zakona Ministarstvo donosi u roku od šest meseci.
Onda, okrenete samo jednu stranicu ispred, član 14, stav 3 – ministar nadležan za informaciono društvo propisuje bliže uslove koje mora da ispunjava sistem za formiranje vremenskog žiga.
Član 24. i član 14. poprilično su kolizijski i može da se izvuče zaključak da bi morao da se usvoji neki amandman, ili da vi podnesete neki amandman i da ovo izmenite, jer ovo može biti uzrok velike tuče u Ministarstvu, da ljudi tamo zaposleni smatraju da su oni dužni da to donesu, a da ministar, kao pojedinac, inokosni organ, kaže – ne vi, nego ja sam nadležna, i da krene tuča, krv do kolena u prostoriji, jer ste vi, glasajući za ovaj zakon, njih posvađali. Interesantna stvar.
Već danima pričamo o nekim zakonima koji su na sednici Narodne skupštine. Ja sam juče pohvalio Vladu kako je napokon shvatila da je Ministarstvo nadležni državni organ a ne ministar. Ministar je inokosni organ unutar državnog organa.
Vidim, ovi propisi koji su bajati zadržali su manir koji je ranije postojao, ministar je tu, ako ne Bog, sveti Petar, tu je negde blizu. Još jedna stvar je interesantna. Ovim zakonom, koji ima taj naziv – o elektronskom dokumentu, mnogo više se posvećuje pažnja nekome koji daje sertifikat koji garantuje da je to to, a taj mora da bude pravno lice i mora da obavlja privrednu delatnost, jer komunikacije su privredna delatnost. Zamislite, u kaznenim odredbama postoje samo prekršaji. Zašto ovo kažem?
Juče smo na dnevnom redu imali zakon o udruženjima, a za udruženja ste predvideli čak i odgovornost po osnovu privrednog prestupa.
Prosto, čudim se ko vam piše ove propise. Onaj što vam piše ove propise apsolutno ne zna ustavno-pravni poredak Republike Srbije u prošlosti, a pogotovo ovaj koji se uspostavlja novim ustavom od 2006. godine. Zašto? Ovde je ideja da se sve prepusti ministru, ministarstvu.
Da vas podsetim, imali smo juče Predlog zakona o udruženjima. U zakonu je do tančina propisano šta sadrži registar. Imali smo pre nekoliko meseci Zakon o političkim strankama, ko vodi registar, kako se vodi registar, koji podaci se evidentiraju itd., do detalja.
Ovde stoji samo jedna odredba, ili, da budem precizniji, nekoliko rečenica u nekoliko odredaba, da ministar to propisuje, a onaj ko treba da se bavi ovim poslom, izdavanjem ovog vremenskog žiga, ne sme da počne da radi dok ne bude upisan u registar. Koja su njegova prava? Koje uslove treba da ispunjava?
To nije stvar podzakonskog akta, samo neki tehnički detalji mogu biti, ali ta procedura, ovi koji se razumeju u kompjutere, ja se ne razumem, koriste termin ''protokoli'', nešto što je propisano kako se radi, postoji neka tehnologija, neki redosled poteza.
U tom smislu, ovaj predlog zakona je nedorečen. Zašto je nedorečen? Svrha svakog zakona i onih odredaba da zakon stupa na snagu nekoliko dana posle usvajanja jeste da onaj ko pročita zakon zna šta su njegova prava, šta su njegove obaveze. Ko bude pročitao ovaj zakon, ako ga usvojite u ovom tekstu, neće znati koja su njegova prava i obaveze.
Još jedna stvar za koju mislim da je važna, ovo je sve mogućnost, nije obaveza. Moram da pohvalim one koji su pisali ovaj zakon u pogledu one odredbe gde su rekli da se ovaj zakon i dokazna snaga elektronskog dokumenta ne priznaje za one pravne poslove gde je potrebno lično prisustvo građanina, stranke, stranaka itd.
Zato treba da shvatimo koji je domet ovog predloga zakona. On ne zabranjuje normalnu komunikaciju na papiru, u zakonom propisanom roku, on samo otvara mogućnost da se ubrza ovo naše društvo.
Sada moram da vam skrenem pažnju na nešto. Od kad smo uveli te kompjutere i rekli da je vreme novac, ubrzalo se sve: ubrzao se obrt kapitala, ali se ubrzala i pljačka, ono što ste mogli da kradete za dva meseca, sada možete za dva minuta da ukradete.
Možda vam deluje smešno, ili interesantno, ali za vreme sankcija, naša deca, kada kažem naša, ne mislim na svoju, ali naša deca u Srbiji su se pokazala vrlo umešnom u tim stvarima da putem kompjutera razbiju tamo neke sisteme u inostranstvu, pa naručuju opremu, televizore. Čuo sam za jednoga da je naručio i kola, pa nije mogao zbog carine.
Zašto ovo koristim kao primer? Ta visokosofisticirana tehnologija neminovno proizvodi i visokosofisticirani kriminal. To vam je u životu plus i minus. Takav je oreol oko nas. Znate i sami, dok jednom ne smrkne, drugome ne može da svane. Kao što novac ima ''pismo'' i ''glavu'', kao što postoji nešto pozitivno, u istoj količini postoji nešto što je negativno. Koliko ima onih koji se trude da se zakon sprovede na najbolji mogući način, verovatno ima i više onih koji žele da ga prekrše i da ne urade onako kako je napisano u zakonu. Ovaj zakon ne pruža te garancije.
Ne želim da koristim primere koje svako može da na Internetu pronađe, i o berzi, i o ovom i onom, gde se radi o kriminalu. Ovaj zakon ne reguliše krivična dela, postoji drugi propis koji je propisao šta predstavlja kazneno delo u oblasti baratanja elektronskim podacima.
Stičem utisak da, možda, najširoj publici ova tema nije dovoljno jasna. Pokušavam da izbegnem ove termine koje elektroničari koriste, ne baratam tim terminima i kada bih površno baratao, možda bih pogrešio, pa bi se svi smejali, a ne želim da pričam gluposti, ali nešto što liči na ovo, nećete da mi zamerite, jesu ove naše e-mail poruke, samo što bi ovde bilo s još nekim, uslovno rečeno, pečatom, kao da je zvanično.
Vidite, bio sam žrtva jedne e-mail poruke, ali ne ovde, nego u Holandiji, i to iz Narodne skupštine. To sekretar Narodne skupštine zna. Sprovedena je istraga ovde, na moj zahtev. Ljudi koji se razumeju u to ustanovili su da je, navodno, neko s mog kompjutera poslao neku poruku od dve reči na neku tamo adresu, ali na mom kompjuteru nema brisano, niti ima da sam ikada slao poruke. Ima nekih poruka od pre tri-četiri godine. Malo je falilo da me uhapse, jer kažu – imate e-mail adresu i vi snosite odgovornost za sve što krene s vaše e-mail adrese.
Zato pričam o zaštiti, o garanciji i o onome što treba da bude sigurnost za svakog građanina.
Pre nekoliko dana sam saznao da je to moglo da se izvrši upadom u server Narodne skupštine i sa nekog laptopa, preko tog ''vajrlesa'', da stvarno izgleda da je s mog kompjutera otišla poruka. Gde je zaštita? Ko je taj koji garantuje zaštitu, koji garantuje pouzdanost?
Napisali ste da je taj imalac vremenskog žiga ta sigurnost. On je garancija pouzdanosti. On je, u krajnjem slučaju, i garancija tačnosti toga što postoji. On ne ulazi u sadržinu, jer nije autor sadržine.
Kako mi njega da kontrolišemo? Mi smo sada, doduše, ne sada, nego ranije, propisali ovog inspektora za elektronski potpis. Pošto se očekuje masovna primena ovog zakona, jer poenta zakona jeste da pruži mogućnost svakome ko ima kompjuter i tu telefonsku liniju da uđe u taj sistem, postavlja se pitanje – kako može sve to da se iskontroliše? Koliko treba inspektora?
Malopre smo slušali primer da je moguće da se i na berzi završi, da se završi i kriminalom. Mi još nismo rešili situaciju da vas čovek pozove u četiri sata ujutru telefonom i kaže – sutra su izbori, glasaj za toga i toga. Ovaj sanjiv čovek psuje i tog što ga je slao i tog za koga treba da glasa. To je uradila konkurencija. Čovek živi u zabludi, kao u vreme partizana i četnika. Znate, partizani puste bradu, tamo nešto naprave i kažu – to su uradili četnici, ili obrnuto.
Koristim ove jednostavne primere – kako da se zaštitimo od prevare. Sve što je visokotehnološki, napravljeno je, pre svega, zbog nečeg lošeg. Da vam dam jedan primer. Prvi videorikorder je napravila NASA, da bi ga stavili na satelit, da bi snimali rusku stranu, šta ima i kako ima. Posle nekoliko godina, mangup je shvatio – ovo može da bude interesantno i za masovnu upotrebu; onda su krenuli u proizvodnju za masovnu upotrebu i sada svako može da kupi videorikorder.
Gotovo da bez kriminala nema razvoja tehnološkog društva, kao što vidite, ili pokvarenih namera, zbog čega se nešto izmišlja. Verovatno je i atomska bomba produkt lošeg mišljenja o radijaciji, koja je na početku verovatno imala neke plemenite namene.
Kako da se zaštitimo? To je nedostatak ovog zakona. To je ono što mi kritikujemo, o tome je gospodin Buha pričao, i Vladan Jeremić.
Podneli smo neke amandmane. Verovatno ni s našim amandmanima ne možemo to da sredimo kako treba, ali to je veliki problem.
Javljaju se neki provajderi tu. Računao sam da mi imamo našu jaku telekomunikacionu mrežu, s obzirom na to da je to bilo u državnom vlasništvu, Telekom itd., međutim, nisam znao da sve što ide prema inostranstvu kao poruka, kao signal, ide preko firme ''Verat''. Možda sam pogrešio, ali ona drži glavni kabl prema Subotici, ka Evropi.
Ne drži? Drži sporedni, ali Telekom plaća njima. Ne plaća Telekom njima? Onda sam ja totalno informatički nepismen. Nije nikakav problem, imam dva i po kilograma materijala ovde.
Onda imamo ovaj SBB, Soroš, on je dao vama da bude predsednik u Americi. Niste upoznati? Ja sam upoznat. Sada se javljaju te takve transmisije. Postavlja se pitanje – ko njih može da kontroliše?
Čuli smo, imamo RATEL, tamo su ljudi pod ostavkom. Doduše, imamo i Komisiju za hartije od vrednosti, i tamo su svi pod ostavkom. Gde god je G17 plus, tu je sve nešto pod ostavkom. U informacionim tehnologijama godišnji promet je pet milijardi evra, neko je rekao. Znao sam da tu mora da bude G17 plus. U osiguravajućim društvima, toliko i toliko milijardi. Mora da bude G17 plus. U bankarskom sistemu, toliko i toliko milijardi, mora da bude G17 plus. Jednom ste, greškom, imali ministra poljoprivrede, gde, navodno, nisu bile velike pare, ali onda je bila interesantna sojina sačma.
Koje mi garancije dobijamo? Ne želimo da se nešto spreči, podržavamo to što ovo nije obavezno, nego pruža mogućnosti onima koji žele, koji su opremljeni i daje im neke garancije, ali koje su garancije za celo društvo da ovo neće biti zloupotrebljeno? Nećemo valjda pored svakog provajdera da stavimo po jednog iz konjičke žandarmerijske jedinice da kontroliše?
Kada bi vam sad pričao koliko njih prisluškuje u ovoj zemlji, u ovoj zemlji svako svakog prisluškuje. Kažu da za oko 500.000 evra možete da obezbedite takav sistem za prisluškivanje da sedite kući na kompjuteru i slušate sve šta se priča u Srbiji. Samo da vas podsetim, malo-pomalo, pa u novinama izađe transkript nekog razgovora, te šta je rekao Žarko Obradović, te šta je rekao Zoran Lilić, te kako ovo, te kako ono, sve se to vraća kao bumerang. Naravno, ne zalažem se za to da bi glavni znak pouzdanosti bilo to što bi neko ušao u crkvu, pa bi se zakleo, a znate i sami, imate i ljude koji su Boga prevarili. Onaj ko je mogao Boga da prevari, zašto ne bi mogao ljude?
Ako ima čovek laptop, može da koristi elektronske dokumente. Shvatite, to je samo sredstvo koje nešto ubrzava, ali i omogućava eventualnu prevaru, ukoliko ne postoje jasne odredbe o zaštiti.
Da vas podsetim, ako se govori o nekom pravu, o nekoj slobodi, način kako se to ostvaruje uređuje se zakonom. To je glavni nedostatak ovog predloga zakona, jer se i ovim propisom ulazi u nešto što se tiče kompleksa sloboda, prava i dužnosti građana. O tome mora da se vodi računa, jer ukoliko o tome ne vodimo računa, možemo doći u situaciju kao što je ona koju smo malopre konstatovali, dok je Buha pričao.
Naime, pre tri godine vođena je neka evidencija da poslanici na revers dobiju laptop, da ne bi bilo brda papira. Svi su sačekali to na nož. Pazite, na revers, dok je poslanik da dobija itd. Svi sasekli to, na nož, a sad imamo situaciju da se tone i tone papira troše.
Na kraju, mala šala. S obzirom na razvoj elektronike, prosto sam iznenađen da poslanici koji imaju laptop ne prilože svoja naučna izlaganja povodom tačaka dnevnog reda u vidu elektronskog dokumenta. Mogli su, recimo, da prilože svoje izlaganje u elektronskoj formi, kao elektronski dokument. Ne znam koliko je Skupština time opremljena.
Tražili smo to, predlagali, postojala je neka formula da to bude stvarno jeftino, da se smanje troškovi, odbijeno je, neki su se smejali itd. Prošlo je godinu i po dana, došli smo opet na to da pričamo o tome. Znači, ideja dobra, ideja uživa podršku, jer nema potrebe da se ovo sputava na bilo koji način, ali je potrebno da se pruži garancija svakome ko veruje u državu, ko veruje ovom zakonu, da ne bude izigran, prevaren, ili na drugi način oštećen.
Jeste da možda malo odudara od teme koja je na dnevnom redu, ali jedan kolega poslanik je otvorio dobro pitanje kada je rekao – na svim televizijama imate 20-30 kvizova, okreni broj, čekaj, dobićeš; čekaš tamo, ono otkucava. Tu vrstu prevare država nije suzbila. Nije dovoljno da kaže država – ti si okrenuo telefon, ti si preuzeo rizik. Ne može tako država da razmišlja. Ljudi su se opekli.
Imali smo Dafiment banku i Jugoskandik, pa je država preuzela, na neki način, sa zakašnjenjem, obaveze da to reši, jer u ono vreme je država podbacila. Sad imate ovu štedionicu Elita koja se reklamirala, oglašavala, pozivala ljude, ljudi uplaćivali; izgubio se čovek, ostao dug. Jave se državi, a država kaže – vi ste se igrali sami. Čekajte, ko je dao dozvolu toj formi da radi? Ko je omogućio da se toliko reklamiraju na televizijama, u novinama, i da navlače klijentelu?
Više pričam o sistemima prevara koje su moguće, koje javnost vidi. Neko kritički sagledava sve što se nudi na tržištu, a neko je lakomislen. Ako je država videla, a morala je da vidi, valjda državni službenici čitaju novine, gledaju televiziju, mora država da preuzme odgovornost. U kom smislu odgovornost? Ako je nešto krivično delo, gonite izvršioca krivičnog dela, a ne da se kaže – vi ste se igrali. Ovo pričam zbog toga da se sutra ne bi desila situacija povodom elektronskog dokumenta.
Još jednu stvar da razjasnimo, dobro je napisano u ovom predlogu zakona da što se tiče pravnog dejstva i punovažnosti elektronskog dokumenta, onaj ko osporava, ne može da se pozove na nedostatak forme.
Neko je kritikovao, ne znam zašto, ali je očigledno da nije shvatio suštinu. Mi nemamo formalne dokaze u našem pravnom sistemu. Sve može da bude dokaz, ukoliko je relevantno i ima neku dokaznu vrednost. Ali, forma, zna se. Kod formalnih poslova, to su ugovori, nasledničke izjave i da ne idem dalje. Ovde nije ta situacija.
Stičem utisak, to na kraju moram da kažem, ovo već postoji kod nas i ima neku dozu nesigurnosti, sad od strane države, praktično, dobija pečat, ali, u zakonu je prenaglašen značaj u pogledu dokumenata kao što su: pismena, rešenja, podnesci, zahtevi, komunikacija.
Prosto, iz ovoga izvire da je primarni značaj za nešto što je poslovni promet – komunikacija sa Berzom, komunikacija između klijenata, komunikacija, jednostavno, u prometu. Prosto, izvire iz toga. Jer, ako bismo pričali o ovim rešenjima, onda država tek treba da se tehnološki opremi da može čoveku, na njegov zahtev, da pošalje u elektronskoj formi rešenje.
Kada je u pitanju sud, da vam ne pričam koliko je tu još potrebno. Oni su, jedva, tek sad sredili te kompjuterske evidencije i predmete.
Samo da vas podsetim da na 20 i nešto godina ova država ima neki svoj program umrežavanja okruga, inspekcijskih organa na nivou okruga, s nadležnim državnim organima, pre svega, ministarstvima i Vladom.
Ja sad ne znam koliko je sve to zaživelo. Verovatno je da nešto jeste, ali 20 godina je ova država razmišljala kako to da učini bržim, efikasnijim i pouzdanijim.
Oni koji sada od ovoga, navodno, prave nešto vrlo značajno, veliko, krupno, "krenuo je 21. vek", te ostale velike priče – nemojte da preterujete i nemojte da zaboravite da je ova država odavno u informatici.
Verovatno ministarka bolje zna od mene, ali 1950. i neke godine prošlog veka mi smo bili treća velesila u oblasti informatike, odnosno elektronike.
Zašto je to kasnije stalo, taj razvoj itd., to su druga pitanja. Ali, nemojte da potcenjujete. Ovaj narod je snalažljiv, ovaj narod voli nova tehnička dostignuća, još ako su ti kompjuteri pristupačni, dostupni, vidite i sami, ljudi se trude da obezbede svom detetu kompjuter, bez obzira na to da li imaju velika ili mala primanja. Jednostavno, žele da im deca idu napred.
Rekli su da je taj kompjuter značajan i svako želi da ga kupi svom detetu, i dobro je što želi da ga kupi. Ali, ne valja da postanemo robovi tih mašina. Tu je ta opasnost. Ako postanemo robovi tih mašina, onda smo "obrali bostan".
Naravno, svako treba da koristi, ako je u mogućnosti, laptop, ali to ne treba da znači da sad treba da ga stavi na glavu, kao gospođa koja je stavila fikus, pa se šeta Knez Mihajlovom, računajući da će sutra to da bude modni detalj, pa će sve da idu sa fikusom. Ne treba preterivati i ne treba potcenjivati ovo društvo i ovaj narod. Ovo je vitalan narod, vispren narod, inteligentan narod.
Toliko, gospođo Čomić.