Poštovane kolege narodni poslanici, gospodine ministre, predsedavajući, svi koji su do sada govorili podvukli su da je ovaj zakon izuzetno važan. Međutim, tako ne misli 190 poslanika ovog doma koji su ovog časa odsutni, a ovaj zakon koji se tiče ne samo onih koji proizvode hranu, rade u poljoprivredi, nego i potrošača, svih građana Srbije, jer je poljoprivreda najvažnija obnovljiva privredna grana ove zemlje. Zameram i šefovima poslaničkih klubova što se nisu postarali da u punom sastavu učestvuju u ovoj veoma važnoj raspravi. Ovo je koliko ja znam negde osma godina kako se razgovara i vodi politika podsticaja bržeg razvoja poljoprivrede.
Kada napravimo bilans i podvučemo crtu, onda možemo da vidimo razne rezultate. Mi imamo manje krupne stoke, naročito goveda. Mi nemamo, kao što se zna, dovoljno utovljene stoke da ispunimo preferencijalnu kvotu od osam hiljada tona za evropsko tržište. Mi nemamo dovoljno mleka koliko bi mogle naše mlekare da prime, prerade u sireve, kiselo-mlečne napitke. Mi uvozimo tovljene svinje. Mi nemamo jagnjećeg mesa za izvoz u islamske zemlje, a postoje, to vrlo dobro znam, zahtevi i mogućnosti da se proda ta roba koja bi se gajila, proizvela na onim siromašnim brdsko-planinskim područjima ove zemlje.
Mi imamo obilje vode, a imali smo ogromne štete od suše koje nisu zvanično procenjene, ali verovatno je da je suma od dve milijarde evra štete u 2012. godini itd.
Ovaj zakon je važan i zbog toga kako će on biti napisan i sročen, jer će oni koji ga primenjuju, a zovu se Uprava za agrarna plaćanja i druge ustanove pri Ministarstvu poljoprivrede, donosiće odluke koje su u najmanju ruku smešne.
Toma Perić iz Zemun polja, negde na putu prema Batajnici je odbijen, jer nema pravo da naplati i dobije novac, premiju za utovljeno june, zbog toga što je ono oteljeno 2011. godine, a stiglo je za isporuku od 600 kilograma u 2013. godini.
Onaj ko je pisao taj zakon ili tu odredbu ne zna elementarnu stvar, da jedno tele od telenja pa do 600 kilograma mora da živi najmanje 13 meseci da bi dobilo tu težinu koja je danas komercijalna, uobičajena.
Dragica Petaković iz Klenka posadila je na pola hektara 4.700 krušaka. To je najgušći zasad krušaka u Srbiji urađen po sličnim modelima u Italiji, ali ona nije dobila ni jedan jedini dinar za sadnice koje je kupila u Italiji zbog toga što u nekom pravilniku, uredbi piše da na hektaru treba da bude 2.500 sadnica.
Da ne pričam o Miroslavu Gavriću, iz Subotice, koji je odbijen od prava na podsticaj zbog toga što je svoj zahtev doneo lično, predao na šalter. Rečeno je da se uzimaju u obzir samo oni koji su poslati poštom, a službenik Uprave za agrarna plaćanja mu je to primio i dao mu potvrdu, umesto da ga je uputio i rekao – prijatelju, idi u poštu, pa to uradi.
Prema tome, veoma je važno kako će ovaj zakon da glasi, da se izbegne mogućnost dvojakih, dvosmislenih tumačenja koja mogu samo da zbune, da oštete građane i da istovremeno umanje ugled i ministarstva, ministra, pa i same Vlade.
Mislim da svaki zakon treba da cilja na slabe tačke, tako da se to stanje kojim nismo zadovoljni, promeni. Šta je to kod nas slaba tačka? Prvo, imamo oko 500 hiljada hektara. Doduše, taj podatak nije nigde oficijelno odmeren. Neplodno zemljište na kome ništa ne rađa…
(Predsedavajuća: Gospodine Trnavčeviću, isteklo vam je vreme. Imate prava da govorite pet minuta.)
Dobro, onda ću da ubrzam, samo da kažem još dve, tri bitne stvari zbog kojih sam i ustao da govorim. Jedna se odnosi na premiju za mleko. Predlažem da se u članu 15. briše "1500 i 3000 litara mleka", da se samo kaže – premija za mleko se isplaćuje za mleko ekstra klase i na taj način će se postići ono što je danas loše, slaba tačka, a to je da ljudi primenjuju higijenu muže i da imamo mleko ekstra klase bez somatskih ćelija i mikroorganizama.
Jedna druga loša odredba je u članu 13, gde je lokalnim samoupravama zabranjeno da daju direktna plaćanja. Svugde postoje trostepeni sistemi podsticanja poljoprivrede – lokalna, pokrajinska i savezna, to je u Austriji, Nemačkoj itd. Za to sam da se to ohrabri i da se nastavi, a da se briše prema tome ova reč "ne mogu". Jednostavno, mogu svi, jer opština Svrljig, po čijem ovlašćenju i nalogu ovde govorim, je zbog suše u 2012. godini morala da, pored premije od sedam dinara, poveća premiju još za pet dinara da bi ljudi preživeli. Zašto? Kilogram sena je porastao na 30 dinara i bez tih pet dinara bilo bi opet opadanja broja krava itd.
Još jednu stvar da kažem. Hvala vam na ovom popustu.
Član 30. gde se govori o kreditnoj podršci, po mom predlogu, gospodine ministre, regresirane kamate i kreditna podrška treba da bude jedan od glavnih instrumenata Vlade, vašeg ministarstva i u ovom zakonu. Zašto? Tako da probudimo interesovanje ljudi da ulažu svoj novac sa povoljnim kreditom, gde će biti regresirana kamata, ali ne 6,5% kako se zamišlja, nego negde oko 3% i onda da oni nose odgovornost. Onda će biti manje zloupotreba, manje nadzora i svega ostalog o čemu danas moramo da vodimo računa. Hvala vam lepo.