Hvala.
Gospođo ministarka, po ko zna koji put sam podneo amandman na ovu poziciju koordinacionog tela. U načelu sam već osnovne stvari izneo.
Šta je smisao amandmana? Smisao je da povećanje pozicije koordinacionog tela bude u nivou rasta budžeta, a da se sačuva nivo za naknadu socijalne zaštite koji smo imali u budžetu 2010. godine.
Ovim Predlogom budžeta je to drastično smanjeno sa 80 miliona iz 2010. godine na 26 miliona za narednu godinu. To je od prilike za četiri puta smanjen.
U celini gledano, nepoznavanjem problematike ove tri opštine smo videli maločas i u jednom od amandmana koleginice Donke Banović, gde se kaže da ove opštine koriste sredstva iz drugih ministarstava. To nije tačno. Ovde pokušavam nekoliko godina da ove opštine ne koriste sredstva iz drugih resora. Bilo je nešto od NIP, ali ne značajno, ali ne iz pozicije iz Ministarstva za prosvetu. Nemoguće je da škole sa tog područja dobiju sredstva iz Ministarstva prosvete.
Pogledajte samo Ministarstvo poljoprivrede, vidite podatke. Nema povoljnih kredita niti od subvencija poljoprivrednici da su koristili sa tog područja.
Zapravo, koordinaciono telo je bilo zasnovano u smislu da zbog nedostatka kapaciteta ovih opština da prate konkurenciju drugih razvijenih opština, koordinaciono telo bude to koje će u neku ruku da kompenzira njegovu nemogućnost da prate trend razvoja i da ne zaostaju, kako zaostaju drastično iza nekog republičkog proseka.
Ovde često govorim da najnerazvijenija opština, opština Preševo, je negde sa 14,8% proseka Republike, kada je u pitanju korigovani dohodak po stanovniku. Znači, oko šest puta je niži od državnog proseka. U takvoj situaciji se pokušava koordinacionom telom da se popravi situacija, što ide veoma teško. U privrednom planu ne ide nikako. Nije napravljen ni jedan konkretni rezultat.
Čudi me zbog čega je najosetljivija pozicija sa socijalne naknade smanjena tako drastično. Nije bilo nikakvog povoda, nije bilo nikakve prethodne analize, nije bilo nikakve prethodne konsultacije ni sa predsedništvom koordinacionog tela, ni sa mnom, kao jedinim poslanikom iz tog područja, a bilo je moralna obaveza da se samnom konsultuje pošto sam izglasao budžet 2010. godine, jer je pozicija koordinacionog tela zapravo bila povećana za od prilike 20% da bi se stvorila jedna politička atmosfera za dobru saradnju.
Šta sada ispada od toga? Ispada da nije realizovan taj povećan budžet jer faktički realizacija preko rebalansa, a u uopšte na kraju je situacija da smo opet ostali na nivou 2009. godine, da rast koji je predviđen nije realizovan.
7/1 AH/VK 11,05-11,15
Sada idemo na drastično smanjenje najosetljivije pozicije i to za opštine. Opet ponavljam, kad jedna opština i to najnerazvijenija u konkurenciji, uopšte u nivou države, nema čak ni narodnu kujnu, ovo je dramatično socijalno teško stanje, gde je žiro račun opštinskog Crvenog krsta godinama blokiran i da ne može maltene ni jednu aktivnost da obavlja za tu najugroženiju populaciju te opštine. Ako sada mi tu poziciju socijalnih naknada smanjujemo ovako drastično onda koja je koncepcija, za šta se zalažemo?
Ako pak dalje idemo i pogledamo da opet je ostalo ono za šta sam ja prošli godine veoma oštro reagovao, a posle sam pismeno dobio dokument da će se to preinačiti, prepraviti. Umesto ovoga što je u ovogodišnjem budžetu u obrazloženju piše da će se finansiranje projekata u srpskim naseljima u cilju sprečavanja migracije srpskog stanovništva, ovakva formulacija je bila i prošle, u budžetu za 2010. Pismeno sam dobio da se to preinačuje u formulaciju da su ta sredstva namenjena sprečavanju iseljavanja i migracija stanovništva sa ovog područja. Ali opet vidim formulaciju da je sačuvana ona izborna da mašine i opreme građevinski objekti, pozicija negde je sadašnja negde je verovano 14 miliona, ostavlja se isključivo za srpska naselja.
Gospođo Dragutinović, šta vi mislite, bar ona mešovita, bar o njima da se brinu, nego samo čista srpska naselja, a šta vas briga ako negde ima mešovito? Šta sa onim albanskim naseljima? Ako je baš u pitanju iseljavanje i migracije, imam podatke iz zvaničnog popisa, a u tom zvaničnom popisu od 2002. godine ako ga upoređujemo sa 2001. godinom, imate ove podatke da samo ove tri opštine, da je broj stanovnika u ove tri opštine manji za 12.583 stanovnika. Od toga je 10.887 Albanaca, 1.131 Srba i 575 Roma i od kada sada briga samo za jednu nacionalnu grupaciju ili zajednicu? Mislim da je ovo presedan i da ovim Vlada dokazuje da se nije ni u čemu transformisala u odnosu na niz prethodnih, čiji tretman i čija je neadekvatna aktivnost dovela do toga da imamo ovako drastično nerazvijena područja. Da su ona dugo vremena zapostavljena i da tamo gospođo Banović nema kako da se otvore radna mesta kada su sva ona mesta mukom stečena, napravljene firme u onom ranijem periodu propale i one koje su privatizovane sa stotinak radnika pauziraju u mesec dana posrednik i krečana koja je nakon privatizacije sačuvala nekih 100 radnika. Svi ostali su na ulici.
Gospodina Cvetkovića sam pitao poslednja dva puta, a i ministra Dinkića pitam – kako su mogle firme za 2500 evra da se prodaju, a da na ulici ostane 30 do 50 radnika po firmi u momentu privatizacije, a da kupcima ostaju basnoslovne sume od 2.500? Oni mogu zarađivati do 500.000 evra od toga, a da radnici ostanu na ulici i da se niko o njima ne brine.
Po meni glavna poenta je ako smo napravili Koordinaciono telo ne da se razmećemo, ne da imamo više nego druge opštine nego da apsolutno postignemo neki korak sa drugim takođe nerazvijenim opštinama preko tog Koordinacionog tela i ako u više od 10 godina ne uspevamo ništa konkretno da uradimo kada je u pitanju privredno stanje, ekonomska situacija, ako ne uspevamo ništa da popravimo, situaciju u školama u septembru nije ispoštovana odluka ministarstva o besplatnim udžbenicima jer ih nije bilo. U svim drugim opštinama su deljene knjige za prvi i drugi razred, a u ovim opštinama su deljene samo đačke torbe, a ne i udžbenici. Ima dosta toga što treba oko Koordinacionog tela, ali po svemu sudeći to tako sporo ide. Takvih poteškoća i nerazumevanja ima da mi na terenu i dalje nastavljamo da imamo dramatičnu situaciju.
Sada se postavlja pitanje – koja je koncepcija Vlade za sopstveno Koordinaciono telo? Ako smo prošle i pretprošle godine da važna pozicija
socijalnih izdvajanja i socijalne naknade ako smo uspeli samo pomoć preko stipendija…
(Predsedavajući: Završite, gospodine Halimi, ispunili ste vreme koje vam je na raspolaganju.)
… pitanje je – koja je koncepcija kada se drastično smanjuju sredstva za socijalnu zaštitu, a nismo u tom planu ništa konkretno uradili? Hvala.

Gospodine predsedavajući, izneo sam svoje mišljenje kada je diskutovala gospođa Banović.

Zapravo, nisam se samo njoj obratio nego u celini i celoj skupštini, jer često smo ovde imali prilike da čujemo kao da tamo teče med i mleko preko koordinacionog tela, kao da su ove opštine najprivilegovanije i, u tom smislu sa ova obrazloženja pokušao da dam.

Vi ste spomenuli, na primer, onu poziciju za nevladinu organizaciju. Ako se dobro pogleda sadržina, ima nevladinih organizacija sa ovog područja, ali ima ih dosta iz drugih opština. Znači, ta sredstva su dodeljena od mnogih nevladinih organizacija iz drugih opština, a ne samo iz ovih tri.

Slažem se da je prevelika pozicija bilo za plate, bilo za ona druge doslovce pozicije, ne znam kako se zove, kada su spoljni saradnici u pitanju. Neka bude i to po ugovoru, da je to prevelika pozicija i da treba dati daleko više značaj ovim pozicijama gde su socijalna pitanja i druga važna pitanja za razvoj ovih opština i pozicija. Ali, da dodam, kad vi govorite o Fondu za razvoj, da u podacima za prethodnu godinu i unazad dve, tri godine, veoma je drastično mali broj firmi koje koriste kredit. Subvencije i kreditna sredstva ove opštine slabo koriste.

Preševo skoro nikakav nivo nema. Bujanovac ima nešto bolje, ima nekog učešća, ali je daleko ispod proseka, nego na nivou.

Hvala, gospodine predsedavajući. Dame i gospodo narodni poslanici, danas kada diskutujemo o budžetu za narednu godinu, isto kao i prilikom rasprave o rebalansu ovogodišnjeg budžeta, ne mogu se identifikovati najminimalnije promene u pravcu poboljšanja teške ekonomske situacije u nerazvijenim područjima.
Zapravo, kao najnerazvijeniji, imamo sve težu situaciju, sa dramatičnim padom narodnog dohotka po glavi stanovnika, uz katastrofalan rast stope nezaposlenosti.
Moram priznati da u slučaju Preševske doline, ni preko Koordinacionog tela nije se uspelo da se izdejstvuje ozbiljnije angažovanje Ministarstva privrede i regionalnog razvoja u rešavanju ove dramatične situacije.
Glasao sam za ovogodišnji budžet, kako zbog povećanja od 20% sredstava za Koordinaciono telo, a pre svega zbog stvaranja ove povoljne atmosfere u radu rekonstruisanog tela, a što smo obavili u toku prošle godine.
Međutim, odmah kod rebalansa koji smo imali u toku novembra, bez prethodnih konsultacija, došlo je do umanjenja predviđenih sredstava za Koordinaciono telo, a najteže je bilo što su drastično smanjena sredstva u ekonomskoj klasifikaciji naknade za socijalnu zaštitu i to sa planiranih 80 miliona, na 61 milion dinara, da bi se predlogom budžeta za narednu godinu ova ekonomska klasifikacija svela na iznos od 26 miliona dinara.
Ovom prilikom želim da potenciram da ovo drastično smanjenje najosetljivije pozicije kao što je naknada za socijalnu zaštitu, bez ikakvih konsultacija sa legitimnim predstavnicima ovog područja, i to je nekonstruktivan postupak Vlade, kojim se bez ikakvog razloga ignorišu ciljevi koji su postavljeni prilikom usvajanja budžeta za 2010. godinu, a ujedno se brutalno omalovažava učinjeni napor za stvaranje povoljne klime za rešavanje veoma teških osetljivih problema u Preševskoj dolini.
I pored toga, ipak sam tada bio odlučio da izglasam ovogodišnji budžet iako nisam deo parlamentarne većine. Stvarno ne znam zbog čega je trebalo Vlada tako brzo da napusti koncepciju da se preko Koordinacionog tela angažuje za projekat iz oblasti zdravstva i školstva i za podršku ugroženih grupa, kako bi se pospešilo podizanje ekonomskog nivoa i integracija u društveni sistem, a koje su bile predviđene da se ostvaruju preko naknade za socijalnu zaštitu, a ovim predlogom se sada smanjuje za četiri puta u odnosu na prošlogodišnji budžet.
Sada u raspravi o rebalansu budžeta izneo sam da su ove drastične redukcije sasvim nelogične i neprihvatljive, pogotovu kada se zna da na ovom području, gde je opština Preševo, koja nema ni narodnu kuhinju, i to u ovoj teškoj socijalnoj situaciji, a da u Kopnenoj zoni bezbednosti ovih opština već 10 godina se ne stvaraju ni minimalni uslovi za povratak izbeglog stanovništva, ima preko pet hiljada lica koja su napustila svoja područja, a još uvek nisu vraćena.
Najkatastrofalnija je činjenica da se, pored prošlogodišnjeg dogovora, iz obrazloženja budžeta briše rečenica gde se kaže da će se preko ekonomskih klasifikacija mašina i oprema, građevinski objekti, finansirati projekti u srpskim naseljima u cilju sprečavanja migracije srpskog stanovništva.
Ja sam prosto obmanut, jer sam mislio da sam uspeo tada da ubedim bar Vladu činjenicom da su sa ovog područja otišli, odnosno da je bilo masovnih migracija, ali u tim migracijama ima daleko veći broj Albanaca koji su u periodu od 1991. do 1992. godine napustili to područje i zaista je po meni neshvatljivo zašto briga za jednu nacionalnu grupu, ali je to katastrofalan nedostatak brige za nacionalnu manjinu. Hvala vam.

Hvala, gospođo predsednice. Preko pitanja ministarki gospođi Malović ću da pokrenem dve teme koje su veoma važne za naše područje. Prvo je pitanje postizanja racionalnosti, koji je bio jedan od najvažnijih kriterijuma reforme pravosuđa, koje jednogodišnjom praksom nije ostvareno, bar kada je u pitanju problematika, uopšte procesuiranje svih postupaka, u ovom slučaju krivičnih, a iz oblasti sudskih jedinica Preševo i Bujanovac u Osnovnom sudu u Vranju.
Pored toga što ljudi putuju 50 do 60 kilometara i kao svedoci, pa i u niz drugih svojstava, Preševo ima i veoma prometni granični prelaz, pa moraju svi učesnici bilo kojih krivičnih predmeta da putuju sa graničnog prelaza, i stranci, i konfiskovani automobili, kamioni. Sve to treba posle direktno da se prenosi i procesuira u Vranju. Mislim da je jako neracionalno, nepraktično.
Pitanje je šta tu može najhitnije da se uradi, da svi ovi postupci ne poskupljuju, ne oduzimaju vreme građanima? I u svojstvu najjednostavnijih svedoka čovek mora da izgubi ceo dan. Tu su i prateći troškovi. Mislim da je ta situacija stvarno neodrživa. Dodao bih tu i istražni postupak. Sve se apsolutno izvodi u Vranju, a daleko je jednostavnija i racionalnija bila ranija praksa kada se to obavljalo po opštinskim sudovima u Preševu i Bujanovcu.
Druga problematika je pitanje sprovođenja ustavne norme, korišćenja albanskog jezika paralelno sa srpskim jezikom. Počelo je, ima tu pozitivnih pomaka, u smislu obezbeđivanja prevodilaca, zapisničara, ali mislim da suštinski ova problematika nije rešena, jer za suštinsko sprovođenje dvojezičnosti moraju da se nađu adekvatna rešenja, jer je u pitanju povećani obim posla, koji se trenutno ne vrednuje.
Ako sudija bude u opasnosti da ne ispunjava normu sa ostalim kolegama koji rade na jednom jeziku, onda ili improvizuje ili možda ponekad, ne direktno, indirektnim metodama primorava stranke da postupak vode na jednim jeziku, što ugrožava i zakonsku i ustavnu normu korišćenja jezika manjina u sudskim postupcima.

Samo da potenciram i ponovo postavljam pitanje – koji je problem da skraćeni postupci, do pet godina, ne budu u mogućnosti da se procesuiraju u sudskim jedinicama, jer većina predmeta je iz te oblasti?
Drugo je što se tiče korišćenja jezika manjina, već sam rekao da ima pozitivnih pomaka, u smislu da su prevodioci obezbeđeni, da su obezbeđeni i zapisničari, ali insistiram na tome da bi trebalo daleko više da se uradi kod pripravnika, sudijskih pomoćnika, da bi se stvorila jedna kadrovska baza za buduće konkurse, gde bi onda mogli Albanci da konkurišu, ne samo u osnovnom sudu, nego i u višim sudovima, gde bi onda imali bolju kadrovsku situaciju i mogućnosti da bude adekvatno proporcionalna zastupljenost u svim sudskim organima. Hvala.

Hvala vam gospođo predsedavajuća. Dame i gospodo narodni poslanici, u aprilu ove godine uputio sam pitanje MUP o tome da veliki broj porodica iz Medveđe, Bujanovca i Preševa, čija su deca rođena u porodilištima Prištine i Gnjilana, ne može da registruje svoju decu u matičnim knjigama rođenih u ovim opštinama.
U toku juna sam dobio odgovor da apsolutno ne postoji takav problem. Međutim, paralelno se odvija jedan drugi proces koji je pokrenuo opet MUP, Direkcija policije u Vranju. U saopštenju od marta ove godine se saopštava da je protiv direktora doma zdravlja Hasana Bajrama iz Bujanovca, jednog broja lekara, medicinskih sestara, kao i protiv rukovodstva jedne privatne ordinacije dr Đikić pokrenut postupak, da je to pokrenuto preko MUP, a zatim je i javno tužilaštvo u Vranju podnelo optužni predlog protiv istih lica.
Tema ovih optužnih predloga se zapravo tiče upravo problematike upisa registracije dece rođene u Prištini i Gnjilanu, a čiji su roditelji iz Bujanovca, Preševa i Medveđe. Tu se navodi da su izdati specijalistički izveštaji meštankama albanske nacionalnosti sa područja opštine Bujanovac da su se porodile u svojim kućama, iako su se porodile na području KiM. Time je omogućeno upisivanje 16 dece u matične knjige rođenih opštine Bujanovac i ostvarivanje prava na roditeljski i dečiji dodatak, kao i na izdavanje ličnih dokumenata.
Ovo je problematika o kojoj pokušavam i preko kasnijih poslaničkih pitanja da tražim od nadležnih organa rešenja, jer trenutno rešenja nema. Činjenica je da u jednoj porodici koja živi na tom području, otac i jedan sin imaju prebivalište, građani su ove države, a žena i drugo dete ili ćerka ne mogu da steknu to pravo.
Članovi jedne iste porodice, uži članovi žive u Bujanovcu, Preševu i Medveđi, a nisu svi državljani. Ova država im ne priznaje državljanstvo, ne daje prebivalište. Na osnovu toga se ne mogu dobiti dokumenti, ni lična karta, ni putna isprava.
Ono zbog četa se sad i pokreće sudski postupak, u pravcu da su određene porodice za svoju decu ostvarili pravo na dečiji dodatak, ostvarili pravo na te dokumente, pokreće se postupak protiv lekara, protiv rukovodioca jedne zdravstvene ustanove. Mislim da je ova situacija apsolutno nenormalna. Tražim hitna rešenja.
I u prethodnoj diskusiji kada smo govorili o problemima oko rebalansa izneo sam da se ova životna pitanja ne mogu rešavati prvo administrativnim merama samo MUP, ne mogu se rešavati samo represivnim merama i ovakvim optužnim predlozima i kaznama koje bi po ovom redosledu trebalo sud sada da izrekne, jer je u pitanju jedan širi problem koji se tiče perioda od 1999. do 2001. godine, kada je na ovom području bilo oružanih sukoba i, na kraju krajeva, zvanično je bilo proglašeno vanredno i ratno stanje. Ti se problemi vuku iz tog vremena i onda sledi i druga problematika – nepriznavanje dokumenata koji se izdaju na teritoriji Kosova.
Sada je problematika i sa penzionim fondom. I to sam dva puta ovde pokrenuo. Život ide, ljudi umiru, a ne mogu da ostvaruju svoja osnovna ljudska prava na penziju, na dečiji dodatak i na dokumenta. Tražim da se ova problematika razjasni, tražim i od MUP i od Ministarstva pravde i od cele Vlade da se ozbiljnije pozabavi ovom problematikom. Hvala vam.

Poštovani predsedniče Vlade, poštovani ministri, još 6. marta 2009. godine pismeno sam postavio pitanje ministru ekonomije i regionalnog razvoja, o tome šta će da preduzme da spreči diskriminaciju koja je bila najavljena postupkom javne aukcije, prilikom privatizacije Trgovinskog preduzeća "Bratstvo" u Preševu?
Iako sam to pitanje ponovio u nekoliko navrata i usmeno, do dana današnjeg nemam odgovora na ovo veoma važno pitanje za najnerazvijeniju opštinu u državi.
Takođe sam pismeno postavio pitanje predsedniku Vlade 3. februara ove godine, na koje takođe do sada nemam odgovora, a pitanje je postavljeno nakon površnog i nesuštinskog odgovora, koji sam dobio od ministra Dinkića, u vezi sa katastrofalnom privatizacijom zaštitnog društvenog preduzeća "Elektrokontakt" u Preševu, koje je prodato za smešnih 260.000 dinara, znači da je za 2.500 evra prodato preduzeće koje je imalo 6.000 kvadratnih metara atraktivnog građevinskog zemljišta, koje verovatno u slobodnoj prodaji cene najmanje 500.000 evra.
Solidne proizvodne mašine, objekat površine 329 kvadratnih metara i najmanje jedan stambeni stan, koji je već prodat za 20.000 evra, 30 radnika je pri tom ostalo na ulici i 30 radnika koji su dotle, u momentu privatizacije, bili otpušteni, a nisu uspeli do sada ni sudskim putem da ostvare zakonom predviđena njihova prava, koje je kupac ugovorom preuzeo.
Ista nam je situacija i sa preduzećem "7. juli". Tamo su radnici na ulici. Oni nisu uspeli ni sudskim putem do sada da ostvare zakonom predviđena prava.
Sad postavljam pitanje i premijeru i Vladi – da li oni treba da odlaze u Beograd ispred Vlade, da li oni treba da blokiraju puteve da bi ostvarili zakonska prava, da bi se konačno sprečile katastrofalne malverzacije u kojima se društvena imovina apsolutno ispari za veoma kratko vreme, nestane ono što su generacije radile, a apsolutno sam ubeđen da su u pitanju velike manipulacije, a da se do sada nije uspelo konkretno ništa učiniti da se to stopira. Mi smo pokušali (Predsednik: Vreme. Tri minuta.)... zamenika ministra Ćirića, obećao je da će doći u Preševo, ali nije došao.

Imam primedbu. Od ministra Dinkića ni na jedno pitanje do sada odgovore nisam dobio. Zato sam se obratio premijeru Cvetkoviću.
Očekujem, ako gospodin Cvetković nije u stanju da da odgovore na konkretna pitanja, da ljudi u Vladi preuzmu od Ministarstva za ekonomiju i da daju odgovore na ova pitanja. Radi se o životnim pitanjima koja traže rešenja i to urgentno. Hvala.

Hvala, gospođo predsednice. Poštovana gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, ukratko ću se u vremenu koje imam na raspolaganju osvrnuti na deo rebalansa koji se više tiče opština Preševo, Bujanovac i Medveđa.

Ovogodišnji rebalans budžeta razmatramo u veoma teškim uslovima krize, tako da se još uvek, nažalost, ne naziru pozitivne promene u celoj državi, a pogotovo se ne vide ni najminimalniji pomaci u pravcu revitalizacije ekonomske situacije u najnerazvijenijim područjima. U opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa ekonomska kriza se i dalje produbljuje, stopa nezaposlenosti je u stalnom rastu i naveliko je premašila i rekordnih, zapravo katastrofalnih 70%.

Smanjivanje pozicije predviđene za Koordinaciono telo Vlade Republike Srbije u uslovima povećanja budžetskih troškova predviđenih ovim predlogom rebalansa potvrđuju moje dosadašnje primedbe da ni ova vlada nema još uvek adekvatan pristup u rešavanju dramatičnih životnih problema u području Preševske doline.

Pre svega, nažalost, ne postoji jasna koncepcija za prevazilaženje katastrofalne ekonomske situacije u ovom ekstremno nerazvijenom području, u kojem je opština Preševo, kroz koju prolazi i Koridor 10, prema poslednjim objavljenim podacima od strane Republičkog zavoda za statistiku, a oni se ne objavljuju od 2006. godine, ubedljivo na poslednjem mestu po nivou razvijenosti, sa sedam puta manjim korigovanim narodnim dohotkom u odnosu na državni prosek.

Interesantno je da je najviše, i to za 19 miliona dinara, smanjena naknada za socijalnu zaštitu, sa 80 na 61 milion dinara. U obrazloženju budžeta koji smo usvojili za 2010. godinu ovim sredstvima je trebalo da se obezbedi jednokratna pomoć osobama sa posebnim potrebama, samohranim majkama, deci bez roditeljskog staranja, za projekte iz oblasti zdravstva i školstva, za obezbeđivanje stipendija učenicima, za podršku inicijativa najugroženijih grupa kako bi se pospešilo podizanje njihovog ekonomskog nivoa i omogućila integracija u društvo.

Da li ima logike da u najnerazvijenijem području, sa katastrofalnom socijalnom situacijom, kao u slučaju najnerazvijenije opštine Preševo, koja čak nema ni narodnu kuhinju, nisu mogla da se raspodele i ova ograničena sredstva? Da li je moguće da se u području sa najnižim nivoom zdravstvene zaštite nije mogao ostvariti nijedan projekat koji bi unapredio ovu važnu životnu oblast?

Da ne govorimo o spomenutim neostvarenim školskim projektima u uslovima kada u školama ovih opština ne samo da postoje ogromni problemi sa udžbenicima, nego se pojavljuju i veoma teški materijalni problemi. U ovim školama ne da nema školskih kabineta, nego često nedostaju i školske klupe i druga, najelementarnija nastavna sredstva. Zna se da škole ovih opština ne učestvuju u transferima ostalih nivoa vlasti iz pozicija Ministarstva prosvete, i onda je zaista nejasno kako to da i ova ograničena sredstva za ovoliko širok spektar potreba ostaju neiskorišćena čak za četvrtinu u odnosu na poziciju koja je bila predviđena budžetom za ovu godinu.

Ovo drastično smanjenje naknade za socijalnu zaštitu Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu za 2010. godinu dolazi u vreme kada ni Koordinaciono telo ni Ministarstvo za rad i socijalna pitanja nisu pozitivno rešili zahteve malobrojnih porodica izbeglih Albanaca koji su odlučili da se vrate svojim kućama u naseljima Kopnene zone bezbednosti u opštini Medveđa.

A šta bi se desilo kada bi se sa sličnim zahtevima pojavile na hiljade izbeglica iz Kopnene zone bezbednosti, opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa, koji su u dramatičnom periodu 1999–2001. godine napustili svoja ognjišta i dobar deo njih još uvek nema rešen status na Kosovu, gde su se tada privremeno smestili?

Već sam postavio pitanje Vladi na ovu veoma osetljivu temu i mislim da se ova problematika ne može rešiti samo drastičnim administrativnim merama MUP-a, kojima se odbija izdavanje prebivališta za članove albanskih porodica u njihovim rodnim selima sa obrazloženjem da su im kuće neuseljive. One stvarno jesu neuseljive, ali valjda treba nešto učiniti da one postanu useljive.

Ne mogu visoki predstavnici države, opet iz MUP-a, da krivicu za traženje azila u zapadnim zemljama prebace prevoznim agencijama koje obavljaju svoju zakonom određenu delatnost. I problematika povratka izbeglog stanovništva i problem azila koji se pojavljuje nakon liberalizacije viznog režima traže suštinske odgovore, koji ne bi smeli da se reduciraju na odgovore koje daju administrativno-birokratske strukture vlasti, a još manje ne bi smeli odgovori da se daju samo preko represivnih mera.

Neophodno je da se konačno ozbiljnije pristupi realizaciji veoma važnih objektiva postavljenih još 2001. godine preko Vladinog programa za rešavanje krize u Preševskoj dolini, koji je tada dobio svesrdnu podršku međunarodne zajednice, pre svega ekonomskoj revitalizaciji ovog ekstremno nerazvijenog područja kroz koji prolazi, maločas sam rekao, i Koridor 10, ali i preko suštinske integracije albanskog stanovništva u državne organe i institucije, kao i izgradnje multietničkih struktura, kako na opštinskom, tako i regionalnom, odnosno okružnom nivou.

Na ostvarivanju ovih ciljeva od februara 2001. godine Vlada je angažovala svoje koordinaciono telo, Koordinaciono telo za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa, ali je ovaj proces veoma spor i tek su pre godinu i po dana uspeli da se u ovo Vladino telo uključe i predstavnici Albanaca ovog područja.

Upravo zbog toga da bi se stvorila povoljna i konstruktivna atmosfera u radu Koordinacionog tela, ja sam i glasao za ovogodišnji budžet, ali sam zaista razočaran što je došlo, neopravdano, do navedenih smanjenja, bez ikakve prethodne konsultacije. Nije moralo isključivo sa mnom da se obavi konsultacija, ja nisam deo parlamentarne većine, ali je bilo neophodno da se u vezi s ovom problematikom konsultuje bar predsedništvo Koordinacionog tela.

(Predsednik: Gospodine Halimi, privedite kraju.)

Na taj način bi nastavili sa konstruktivnom atmosferom rešavanja ozbiljnih životnih problema na ovom području. Hvala.

 Dame i gospodo narodni poslanici, tražio bih objašnjenje od Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Tiče se člana 17. Zakona o matičnim knjigama, u kojem se u prvom delu kaže da pripadnici nacionalnih manjina imaju pravo na upis ličnog imena prema jeziku i pravopisu pripadnika nacionalne manjine, što ne isključuje i pravo na upis ličnog imena na srpskom jeziku.
Međutim, u praksi se to u većini slučajeva ne dešava. Vidim da u opštini Bujanovac prvo ide upis na srpskom, doduše latiničnim pismom, a u Vranju gde su većina u porodilištu Vranja rođeni, što se Preševa i Bujanovca tiče, koristi se ranija praksa, da se ćiriličnim pismom prvo upisuje ime i prezime, pa onda u zagradi opet po pravopisu latinice na srpskom ide u nekom smislu kada roditelji traže ili kada građani traže da se poštuju njihova zakonska prava. Međutim, apsolutno mislim da se ne poštuje zakonska odredba.
Takođe se ova zakonska odredba ne poštuje i u slučaju organa uprave u Nišu, Kragujevcu, Kruševcu, Jagodini, Vranju, Leskovcu i svim centrima gde po Zakonu o dopuni Zakona o matičnim knjigama je određeno da se vode matične knjige za područje Kosova. Tu se ne poštuje ova zakonska odredba.
Znači, prvo ide ćirilično, pa zatim u zagradi latinicom, a ne i azbukom Albanaca, jer vi znate da ima šest slova u kome se dve azbuke razlikuje, pa se dolazi do deformacije imena i prezimena Albanaca.
Međutim, sada ovde dodajem jedno još osetljivije pitanje. Kada su u pitanju ove jedinice organa uprave po centrima koje sam spomenuo, a koji izdaju izvode rođenih i državljanstva i za građane Kosova, ali dobrim delom i za građane Preševa, Bujanovca i Medveđe, koji su rođeni u porodilištima Prištine, Gnjilana i drugih centara na Kosovu, tu se začudo ne sprovodi praksa koja se primenjuje u svim drugim opštinama, a to je da se izvodi dobijaju za pet minuta. Digitalizovano je, sada je sve kompjuterski, a oni imaju stanje od pre 10-15 godina. Čuvaju nekako zaleđeno, neko ranije stanje od 90-ih godina. Tu se čeka danima, čak i nedeljama.
Tu se vrši otvorena korupcija. Ima različitih tu posrednika koji se nude jadnicima koji tamo danima treba da čekaju na jedan izvod. Sad postavljam pitanje zašto su morali sve do Jagodine, sve do Kragujevca ljudi iz Preševa i Bujanovca da odu za jedan izvod? Ako nema sudsko ovlašćenje, mora svaki za sebe da ode da obezbedi taj dokument i mora dva puta da ide, i kada dostavlja zahtev i kada treba nakon nekoliko dana da preuzme to. Za jedan običan dokument koji je nužan u svim uopšte aplikacijama ili niz drugih oblasti gde mora taj dokument da se obezbedi.
Zamislite, to se odvija više od 11 godina. Ako sad postoji jedan tretman prema građanima Kosova, onaj ko je bio u 90-tim, po čemu bi trebalo sada te jade i te muke da imaju građani Preševa, Bujanovca, Medveđe, zašto se ne obezbeđuje ono što je u svim drugim opštinama omogućeno, da se izvod iz knjige rođenih, izvod iz državljanstva i drugi slični dokumenti dobijaju za pet minuta?
Zašto ovde mora toliko dana da se čeka i da se maltretiraju ljudi, da čak moraju da nađu posrednike da bi završili posao. Mislim da je to ozbiljna stvar. Usmeno sam to ranije pokretao, ali sad javno tražim objašnjenje zašto se to dešava u našoj praksi. Šta treba učiniti da bi se prekinula jedna otvorena diskriminacija, jedna otvorena korupcija. Mislim da treba hitno videti sve modalitete da se ovo pitanje reši.

Hvala vam, gospođo predsedavajuća. Poštovani članovi Vlade, imam pitanje koje sam mislio da postavim gospodinu Dačiću, ali ipak obraćam se Vladi. Ja sam već 13. aprila izneo problem porodice Bajramović iz sela Svirce opština Medveđa, čija dva sina i dve ćerke, rođeni u Sokobanji, ne mogu da dobijaju prebivalište u Medveđi, gde ova porodica ima svoje imanje. Isuf Bajramović, koji je dugo radio u Sokobanji, podneo je zahtev za spajanje porodice i podneo je svu potrebnu dokumentaciju za dobijanje prebivališta za svoju decu u svom rodnom selu.
U odgovoru koji sam dobio od ministra Dačića navodi se da je policijska stanica u Medveđi donela rešenje da odbije zahtev za prijavu prebivališta Bujrimu, Aliji, Afroditi i Fajriji Bajramović jer, kako se kaže u obrazloženju, otac Isuf se odselio za Gnjilane početkom 1999. godine i retko dolazi da obiđe svoje imanje u selu Svirce, a da je kuća neuseljiva i napuštena.
U odgovoru ministra od 9. juna se još dodaje da su ova lica prethodno govorila u inostranstvu i kao azilanti i da ne pokazuju nameru da žive u Medveđi.
Ovde nije problem samo porodica Bajramović, na stotine porodica te teške 1999. godine, a ministar Dačić spominje početak 1999. godine, znamo šta se sve dešavalo u tom dramatičnom vremenu i da je tu u pitanju stotine porodica koje su u to vreme napuštale, pogotovo kopnenu zonu Preševa, Bujanovca i Medveđe. Više od 10 godina taj povratak nije uspeo, jer jednostavno nema uslova, kao što se kaže i u odgovoru gospodina Dačića da su kuće neuseljive.
Međutim, sada je ovde suštinsko pitanje, ako imamo tu situaciju da nisu stvoreni uslovi za povratak, zbog čega se stvaraju dodatni administrativni problemi koji sprečavaju taj povratak?
Postavljam sad pitanje, rođen u Sokobanji, imanje u Medveđi, možda je bio i u azilu u nekoj državi, pa imamo li mi obaveze prema tim građanima da oni imaju prebivalište, da imaju lične dokumente, da zapravo imaju pravo na povratak gde imaju imovinu, imaju neku kuću? Ima li uopšte tu nekih obaveza ova vlada, da stvori uslove da se ti ljudi vrate tamo?
Da ne postavljam pitanje administrativne prirode, da li sad oni do kraja ispunjavaju tu papirologiju da time ostvare osnovno građansko i ljudsko pravo?

Gospodine Đeliću, nadam se da nije u pitanju samo ministar Dačić, jer ovo nije samo posao policije, mislim da je sveobuhvatni posao, ali je problematika dobila kulminaciju preko MUP, koje je direktno uključeno u tom administrativnom postupku. Inače bih dopunski dodao novo pitanje koje je još aktuelnije ovih dana.
U toku poslednjih nedelju dana vlasnici vozila sa kosovskom registracijom, a koji imaju ličnu kartu izdatu u Medveđi, vraćaju se na punkt policije i ne dozvoljava im se da stave probne registarske tablice, koja je praksa bila do sada. To se dopušta građanima Kosova, ali ne i građanima Medveđe, koji trenutno žive, nemaju rešen status na Kosovu i koji žele da posete svoje rodno mesto, svoju kuću i njima se probne tablice ovih dana ne izdaju iz nepoznatih razloga.
To je važno da znamo. Zašto, jer gledam i ova druga problematika je povezana sa prvom. Da li tu postoji neka strategija ili je neko proizvoljno tumačenje određenih službi na terenu i da se onda time dovode, kao što vidite, ljudi u nezavidnu situaciju? Ne mogu da posete svoje kuće, ne mogu da posete rodbinu, a ljudi su tu rođeni i maločas sam rekao da se mora raditi ozbiljnije i hitnije na stvaranju uslova za njihov povratak u svoja ognjišta i imanja koja im sleduju, po svim pozitivnim zakonima. Hvala vam.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je ova deklaracija neprihvatljiva iz razloga kako je sastavljena, a uopšte mislim da je još otežavajuća atmosfera koju imamo u samom parlamentu, a i šire u društvu, da smo mi još uvek daleko u odnosu na sam cilj koji je postavljen tačkom 6) ove deklaracije, a u kojoj se kaže da Narodna skupština Republike Srbije izražava punu spremnost Republike Srbije da nastavi proces pomirenja i poziva sve narode bivše Jugoslavije da daju puni doprinos stvaranju i jačanju uslova za zajednički život zasnovan na ravnopravnosti nacija.
U samoj prvoj tački govori se o žrtvama srpskog naroda i građana Srbije tokom oružanih sukoba u Republici Hrvatskoj, BiH i na KiM. Prvo, ovde se ne govori o žrtvama na teritoriji same Srbije. U opštini Preševo, u toku tog perioda ratnog stanja, ima 11 ubijenih civila, ima 44 zapaljenih kuća, pet ranjenih i više društvenih objekata, škola, pa i verskih objekata, džamija, koji su bili zapaljeni.
Objekti su zapaljeni u područjima gde je bila locirana Vojska Jugoslavije, a ubistva civila su direktno povezana sa aktivnostima vojske ili rezervista, u to vreme, na tom području. Nijedan slučaj nije do sada procesuiran.
Prvo, ne vidim na osnovu čega kad govorimo o zločinima ne govorimo u celini. Zatim, ako se ovde traži pomirenje sa Albancima i sa drugima, mi smo usvojili Rezoluciju o Srebrenici, u kojoj se konkretno govorilo o jednom tragičnom događaju koji je i Rezolucijom Evropskog parlamentu i Međunarodnim sudom utvrđeno. Mi smo sasvim ispravno ostvarili jednu međunarodnu obavezu, kao što su uradili i svi drugi parlamenti u regionu.
Ima srpskih žrtava, ima građana, ono što je Balint govorio, koji su se našli kao manjina u tim ratnim vrtlozima, ali šta sa žrtvama drugih naroda? Ako mi tražimo od drugih parlamenata da urade isto ovo, valjda to treba recipročno. Opet se vraćam, ako se traži pomirenje sa Albancima, a ovih dana se govori o tom konfliktu koji traje, neko kaže više od 100 ili 100 godina, kako se misli ovakvom formulacijom da se to pomirenje izvrši? Ne daje površno, nego se apsolutno ne govori o tome. Zato kažem nismo još uvek spremni, jer nedostaje atmosfera.
Vidite u ove tri godine koliko puta je napadnut sam predsednik države koji je svojevremeno, braneći interese države pod pritiskom i nevladinih organizacija domaćih, pa i međunarodnih institucija, doneo odluke o amnestiji uhapšenih ili zatvorenika u Nišu koji su, kao što znate, u konstruisanim sudskim procesima bili na brzinu kažnjeni i to poprilično visokim kaznama.
Znate koliko ličnosti je ovde direktno i u apsolutno negativnom kontekstu spominjano, a u pitanju su bile ili humanistkinje koje su međunarodno priznate kao takve, a ovde nije, ne znam, da ne pogrešim, možda neka grupa, većina predstavnika poslaničkih grupa je u određenim kontekstima podebelo kritikovala tadašnjeg predsednika države koji je uradio taj postupak, po meni ne sasvim ispravan, nego koji je bio i te kako nužan za državu, za ugled države u to vreme.
Zato kažem da mi nemamo atmosferu da bismo raspravljali o ovako ozbiljnim temama, a pogotovo da se preko jedne ovakve rezolucije obezbedi atmosfera za to što je cilj, da bude tog pomirenje i da se krene zajedno. To je nužno potrebno, ali je ipak pre toga potrebno dosta napora, dosta priznavanja krivica, da bismo stvarno došli do tog najvišeg cilja.
Mora se dati odgovor kako su nastale te masovne grobnice? Kako su mrtvi ljudi putovali na stotine kilometara, pa su dolazili sve do blizine Beograda? Kako mi mislimo da napravimo pomirenje, a da uopšte o tome ne govorimo, niti smemo da otvorimo tu temu? Tu je sad suština.
U području Preševa nikakvi ratni okršaji tada nisu bili. Neka je samo 11 civila, ubijeni su i niko nije video za shodno, i za kuće koje su zapaljene, ni za one ranjene, nijedan postupak da se otvori, a mi u tekstu izbacujemo mogućnost da se i na teritoriji Republike Srbije u to vreme dešavalo i te kako tragičnih događaja.
Zato mislim da je ideja dobra, ali ipak ono što je važnije, praksom treba pokazati spremnost za ove ciljeve. Nemoguće je da se ne mogu procesuirati godinama tragični događaji, zatvorenici nestaju, pa se nađu u masovnoj grobnici, a godinama se ne može naći u svim međunarodnim pravima zaštićeni zatvorenik, zarobljenik, kako god hoćemo, da nestane i da se nađe mrtav u jednoj od tih masovnih grobnica, a mi to našim sistemom pravosuđa još uvek ne uspevamo da procesuiramo. Koliko svega još drugog ima.
Onda se čuje žalopojka o tome da za stotine hiljada, izvinjavam se zbog netačnosti, ali za preko stotine hiljada ubijenih građana bivše Jugoslavije da je dobijeno 1000 godina zatvora. Mislim da je ovo..., ma nemam reči da izražavam šta je sad ovde po sredi. Mi bi morali da vidimo dokle smo stigli sa procesuiranjem.
Pretpostavimo da nije bilo Haškog tribunala, gde bismo stigli? I pored toga što funkcioniše, bez obzira što ima i grešaka, on ipak deli neku pravdu. Šta kad bi se čekalo samo od domaćih pravosudnih sistema, gde bismo stigli? Zapravo, gde smo stigli? Gde smo?
Suštinu podržavam, ali formulacije nisu adekvatne i pre toga moramo praksom dokazivati spremnost za ostvarivanje ovog cilja, a on jeste da mi moramo zajedno svi da damo doprinos da se to ostvari.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani članovi Vlade, postavio bih pitanje predsedniku Vlade, pošto dosad nisam dobio odgovor – kada će u Preševu da se otvori jedan od tri granična prelaza, utvrđena i odobrena odlukom vlade Državne zajednice aprila 2005. godine?
Bila su predviđena tri granična prelaza na teritoriji opštine Preševo i jedan na teritoriji opštine Trgovište. U Trgovištu je već otvoren granični prelaz.
U Preševu imamo najprometniju relaciju, gde je put rekonstruisan uz pomoć Američke agencije za razvoj i Koordinacionog tela, a povezuje sva najveća naselja Preševa i Bujanovca sa susednim Kumanovom i Lipkovom. Sela do pet hiljada stanovnika, udaljena na dva kilometra s jedne i druge granice, sasečena su više od dve decenije i neophodnost otvaranja tog graničnog prelaza je očigledna.
Postavljam pitanje – koji su razlozi koji sprečavaju Vladu da i nakon šest godina ne ostvaruje svoje odluke?
Pitao bih i ministra Mrkonjića – kad će konačno auto-put Preševo-Levosoje da se završi i da mi imamo normalnu situaciju u komuniciranju? Ipak je to Koridor 10, a situacija na terenu u tom delu, na toj deonici, apsolutno nije normalna.
Već treći put u godini postavljam pitanje. Bilo je obećanje da će to biti u toku jula, pa je potpredsednik Vlade odložio rok do avgusta, sad je septembar, a ne vidim da smo blizu realizacije cilja koji je postavljen još pre dve decenije. Tri puta je započeta, a kao što vidite, nikako da se dovrši ta deonica, veoma važna za razvoj ne samo opština Preševo i Bujanovac, već i šire za to područje. Hvala vam.

Nadam se da će se to konačno ostvariti, a i dalje insistiram na pitanju graničnog prelaza, jednog od tri, koji je najprioritetniji i koji je apsolutno životno važan za ovu opštinu i za susedne opštine, kao i za sva naselja i opštine s druge strane granice.
Mislim da se neopravdano ne realizuje odluka iz 2005. godine. Imali smo veoma teške, tragične situacije, kada su ljudi gubili živote na tim deonicama zbog nesređenih stvari. Zato insistiram da, ako ne sad, usmeno, onda bar ubrzo pismeno dobijemo odgovor koja je sudbina bar jednog od ta tri granična prelaza i kada će to da se ostvari. Hvala.