Hvala, gospodine predsedavajući. Dame i gospodo narodni poslanici, hteo sam da se uključim u ovu raspravu o dva veoma važna zakona. Oko informisanja vidim da se čitava diskusija kreće u pravcu ili kritika i bojazni da se ovim dopunama i izmenama može doći do ograničavanja sloboda u obaveštavanju i informisanju.
Verovatno se slažemo da do toga ne bi smelo doći, s tim što apsolutno, s druge strane, moramo konstatovati da je potrebno povećati odgovornost za javno informisanje i da se prekine praksa blaćenja, diskvalifikacija koje se mogu naći često u našim medijima.
Žao mi je što nije ovim izmenama i dopunama omogućeno da se iskoristi prilika da se, kao i u kulturi, u oblasti obrazovanja i u informisanju usaglasi i harmonizuje zakon o informisanju sa odredbama novog valjda zakona koji ćemo usvojiti o kompetencijama nacionalnih saveta.
Imam činjenice da van teritorije Vojvodine informisanje manjina je na veoma niskom nivou i moralo bi se nešto učiniti što pre da se ta situacija poboljša.
Samo kao primer navodim da Javni servis RTS nema nijednu minutu na albanskom jeziku, nijednu minutu programa na jednom jeziku manjine koja je prisutna ovde. Ranije je to bila praksa. Ne znam kada i zbog čega je ta ranija praksa prekinuta.
Na lokalnom nivou ima, to mora da se prizna, od 2001. godine, preko Koordinacionog tela, odlukama Vlade, otvorene su određene ustanove, prvo privremene, i tu je bilo određenog pomaka i poboljšanja situacije na tom planu, s tim što preko konkursa koji je 2007. godine odvijan preko odluka Saveta RRA, mislim da je došlo do devalvacije, obezvređivanja onoga što je urađeno od 2001. godine.
Tako da opština Preševo ostaje po nekim trenutnim rešenjima bez javnog lokalnog informisanja, jer TV Preševo, u koju je uloženo najmanje 500.000 evra, što u objekat, što u opremu ili u pripremu stručnog kadra i ona je ispunjavala uslove bolje nego većina lokalnih medija u Srbiji, ali nažalost, čudnom odlukom Saveta RRA, ta ustanova je ostala bez frekvencije.
Dobila je frekvenciju jedan privatni medij koji ni iz daleka ne ispunjava potrebne uslove. Mi smo u opasnosti da taj privatnik, koji je verovatno nameravao ili zamišljao da će da profitira od lokalnog informisanja i lokalnog medija, ubrzo da napusti tu delatnost i da jedna opština sa oko 40.000 stanovnika ostane bez lokalnog informisanja, a što je ovde u ovom slučaju bez informisanja na jeziku manjina, u ovom slučaju na albanskom jeziku. Time smo apsolutno obezvredili velike investicije koje smo u toj opštini imali, baš sa konkretnim rezultatima koje smo imali od 2001. godine.
U kulturi mi apsolutno nemamo ustanova, sem domova kulture, koji u svakoj opštini, kao valjda i u svim drugim opštinama, postoje, nema ustanove koje razvijaju kulturu manjine. Ranije u nekom Titovom periodu to područje je koristilo usluge kulturnih ustanova iz Prištine, Gnjilana i drugih centara sa Kosova.
Vi znate sada situaciju da je to više nemoguće, kako zbog nepriznavanja Unmik-ove dokumentacije.
Uopšte, prekinuta je ta relacija i uopšte ta mogućnost da se koriste ili programi ili uopšte komadi pozorišta iz Prištine ili drugog centra sa Kosova.
Tih ustanova kod nas zasad nema i red je da se i novim zakonom o kulturi, ima, vidim, u predlogu već pomaka, ali računam i preko amandmana da je moguće da se poboljša, da ne samo formalno teoretski se predviđa mogućnost da saveti nacionalnih manjina formiraju ustanove, nego bi se moralo ići u pravcu da konkretno to bude realnost.
U tome malo bliže treba da se obaveže i preko osnovnog zakona, u ovom slučaju zakona o kulturi, da se ne kaže samo da je moguće da formira ustanovu savet, u ovom slučaju nacionalni savet Albanaca, nego da se stvarno reguliše da to bude realnost u praksi.
Da vidimo onda koje su mogućnosti da Albanci, kao manjina, u ovim opštinama mogu sami da stvaraju kulturu, ne samo da zaštite kulturna dobra koja su ugrožena, nego kako mogu u sadašnjem i budućem periodu da kreiraju kulturne programe i da se u tom delu pokuša drugačije postupati i rešavati trenutna veoma nepovoljna situacija.
Neophodno je i u informisanju i u oblasti kulture da bude ozbiljniji pristup aktuelne Vlade, da se ne bi dolazilo do situacija palijativnog rešavanja problema, poput onoga što imamo posete samo kad ima incidenata, nego da stvarno to bude i aktivnost i obaveštavanje za realan život, za ono što se u kontinuitetu dešava na tom području.
A ne da to područje bude interesantno samo kada se dešavaju incidenti i kada padne na pamet nekom rukovodiocu da povodom takvih incidenata poseti to područje.
Postoji ta praksa da u kontinuitetu se sagledavaju životni problemi i onda se suštinski informiše o zbivanjima koja se dešavaju na tom području.