Hvala, gospođo Čomić. Dame i gospodo narodni poslanici, u redu, ima u ovim replikama na moju diskusiju i nepoznavanja situacije, ima mladih kolega i treba im oprostiti. Na kraju krajeva, danas uopšte nisam ni spominjao termin - Preševska dolina. Stvoren je ovde jedan kompleks, i kad ga ne spominjem reaguje se bez potrebe, a ja sam do sada nekoliko puta objašnjavao i da nam je izborna lista s tim nazivom, i da postoji niz specifičnosti koje se tim terminom odražavaju, ali mislim da sada nemamo vremena za tu temu jer imamo ovako značajnu temu na dnevnom redu.
Zbog krize u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa Vlada Republike Srbije je 7. februara 2001. godine donela program i formirala Koordinaciono telo za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa. Znači, poznato je kakve su okolnosti bile u to vreme, od januara 2000. pa do maja 2001. godine, mislim da je svim ozbiljnim posmatračima to još u svežem sećanju. Apsolutno ne vidim razlog da sad zbog nedovoljnog informisanja pojedinih poslanika ponovo otvaramo tu temu. Činjenica je da imamo i Koordinaciono telo i program iz tog vremena koji nosi naziv Program rešavanja krize u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa.
Što se tiče nerazvijenosti, ja sam ovde dao uporedne podatke sa prosekom u državi, i to podatke Zavoda za statistiku, ništa drugo. Time nisam rekao da nema drugih nerazvijenih opština. Govorim za Preševo, Bujanovac i Medveđu, jer imam verovatno 97% glasova iz ove tri opštine. Uvek bih pristao da govorim u ime, što da ne, određenih ljudi i u Bosilegradu i Trgovištu, ako oni traže od mene kao narodnog poslanika da iznesem neki problem, ali se nadam da oni imaju mogućnosti da preko drugih poslanika to urade. Preševo, Bujanovac i Medveđa imaju samo jednog poslanika, a to sam ja, i ako ja ne budem govorio o njihovim problemima, i to najizvornije, ko će drugi? Ne vidim uopšte u čemu je taj problem koji se ovde iznosi.
Ali, činjenica je da je, na osnovu poslednjih zvaničnih podataka Zavoda za statistiku, opština Preševo na poslednjem mestu sa, ponavljam, korigovanim narodnim dohotkom po stanovniku od 14,8% od državnog proseka.
(Predsedavajuća: Tri minuta i trideset sekundi.)
To je činjenica. Ali, to ne znači da ne postoji i niz drugih nerazvijenih opština. Zato sam na kraju rekao da je potrebno da se dodatni instrumenti u ovoj skupštini donose i da Vlada ima konkretnije mere da bi se jaz između razvijenih i nerazvijenih smanjio, da bi se ipak obezbedili dinamičniji razvojni procesi u ovim opštinama...
(Predsedavajuća: Četiri minuta. Molim vas.)
... kako ne bi više zaostajale. Hvala vam.

Poštovana predsednice, juče sam tražio repliku, ali evo, javljam se više po članu 226, prevashodno, i 201, pismeni odgovor ministra prosvete.
Na početku želim da primetim da je ovo jedini parlament u okruženju koji još uvek vređa Albance koristeći naziv Šiptari. Jednom sam na to reagovao i vidim da nema efekta jer se to ponavlja. Mislim da je to u okviru vokabulara mržnje koji se još uvek, nažalost, i odavde širi. Mislim da treba reagovati, ali ipak na vama je da to procenite.
Što se odgovora na pitanje ministra tiče, dobio sam ga nakon mesec i po dana, sa priličnim zakašnjenjem, a tiče se mog pitanja u vezi sa problematikom diploma koje se izdaju na Univerzitetu u Prištini a na obrascima i sa pečatom Unmika.
Ove diplome su bile priznate na čitavoj teritoriji Republike Srbije na osnovu dokumenta potpisanog od strane ministra prosvete u maju 2001. godine.
Krajem jula ove godine u dopisima dostavljenim opštinskim administracijama Bujanovca i Preševa aktuelni ministar prosvete je požurio da proglasi nevalidnim ove diplome navodeći pri tome kao osnovni argument mišljenje Ministarstva za Kosovo koje je izdato u dopisu od 13.09. prošle godine u kojem se Unmikove javne isprave za visoko školstvo proglašavaju ništavim. Pitanje je koliko je kompetentno to Ministarstvo za Preševo, Bujanovac i Medveđu, ali procenite.
Poznato je da u Srbiji nisu do sad stvoreni uslovi za visokoškolsko obrazovanje Albanaca i da zbog toga mnogi Albanci iz preševske doline uglavnom studiraju upravo na Prištinskom univerzitetu. Nakon ogromnih i često nerešenih problema prilikom klasifikacije diploma stečenih na Univerzitetu u Tirani, ova drastična promena stava Ministarstva prosvete dovodi u veoma tešku i bezizlaznu situaciju i blokira započeti proces, da kažem, stidljivog integrisanja Albanaca u društveni, privredni i državni sistem Republike Srbije.
Par puta sam rekao da se o integraciji Albanaca ovog područja više staraju Amerikanci, Nemci, Evropska unija nego što su se do sada starale državne institucije. U situaciji u kojoj se zbog ove nepromišljene interpretacije Ministarstva prosvete preti blokadom ionako krhkih institucija lokalne samouprave, a što bi izazvalo haos nepredvidivih razmera, ja sam se....

Imam pet minuta.

Problematiku sam vam izneo. Pitanja su moja sledeća, jer se stvarno radi o ozbiljnom problemu koji hitno mora da se reši. Moja pitanja su upućena ministru Cvetkoviću, kome sam i 6.8. pisao, a nemam odgovor. Odgovor smo dobili preko konferencije za štampu ministra prosvete. Mislim da je i ovaj način neprikladan.
Sad je pitanje: Kad je doneta odluka Vlade o nepriznavanju diploma Prištinskog univerziteta izdatih na Unmikovim obrascima i da li ovo ima retroaktivno dejstvo? Da li je odlukom Vlade prihvaćeno mišljenje Ministarstva za KiM da su ove diplome ništave ili stav ministra prosvete da su ove diplome nevalidne? Da li onda ova druga kvalifikacija dozvoljava postupak nostrifikacije?
Da li Vlada ima formiran stav o diplomama koje će se tek izdavati na Prištinskom univerzitetu gde studira više od 90% naših mladih ljudi, a koje neće biti izdate na Unmikovim obrascima? Poslednje pitanje je: Da li su sagledane te dimenzije problema koji se izazivaju ovom odlukom i kakav je plan rešavanja ovog veoma osetljivog pitanja? Hvala.

Zahvaljujem. Juče nisam baš do kraja razjasnio gospodinu njegove dileme.
Prvo, stvarno je neumesno da pripadnici jednog naroda pričaju šta bi trebalo da osećaju pripadnici drugog naroda. To nije dopušteno ni u ličnim odnosima, a kamoli da jedna grupacija propiše šta je uvredljivo a šta ne drugom narodu.
Govorim o osećanjima koja mi imamo. Moji glasači i ja smo se juče osetili uvređenim. Dalja priča o tome je suvišna. Dajte, ispoštujte ovo, ne ulazimo u istoriju. Ne treba nam istorija u vezi s ovim pitanjem. Govorim vam da je to uvredljivo jer tako prihvatam. Na to sam jedanput reagovao i upravo je, mislim, gospodin u ime radikala rekao da više neće to da ponovi, ali vidim da, evo, nastavljate sa istom retorikom.
Da je Vranje glavni grad Pčinjskog okruga, to je Vladina kategorija, znamo pitanje naših okruga, a o tome da ima specifičnosti na tom području koje ja ovde nazivam ''preševskom dolinom'', a tačno je da ima dosta onih koji ga nazivaju ''istočnim Kosovom'', ali oni nisu ni prihvatili da dođu ovde, da se sa vama politički bore da reše ove probleme.
Pošteno sam na početku, kad sam izašao sa partijom, sa koalicijom, tačno rekao: ''preševska dolina''. Čim je to prihvaćeno, zbog čega sada ova suvišna priča? To je apsolutno naziv za karakteristike koje ima to područje i ova država treba da ga doživljava kao bogatstvo i mi moramo dalje napred da se razvijamo kao takvi, a ne eliminišući različitosti koje postoje u ovoj državi. Mislim da je apsolutno bez ikakve zdrave logike bilo koje nastojanje da se ove različitosti na ovako grub način ne ispoštuju i eliminišu.
Po mom mišljenju je ovde osnovni problem etika. Nema spremnosti da se ozbiljno razgovara o jednom stvarno ozbiljnom i preosetljivom problemu - zašto mladi ljudi iz Preševa ne dolaze, kao što sam ja bio ovde 1968. godine da studiram. Trebalo bi i ova i prethodna vlada duboko da razmisle i da vide koji su razlozi za to. Nije bilo spremnosti do sada. Hajde da sednemo i da vidimo koji su to razlozi, a ne da se ovako bahato, na ovakav način, ponašamo.
Mislim da je situacija veoma ozbiljna, veoma osetljiva. Nadam se da Vlada ipak nije donela tu odluku, da je ministar pogrešno prokomentarisao tu odluku. Inače, ako je doneta takva odluka, stvarno mi ne ostaje prostora za dalje delovanje u ovom parlamentu. Hvala.

Poštovana gospođo predsednice, poštovani predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, u ime Koalicije Albanaca Preševske doline danas ću glasati za potvrđivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i pored drastičnih mera koje aktuelna Vlada preduzima prema Albancima Preševske doline, jer je to ipak jedina racionalna opcija koja otvara perspektivu za brži privredni razvoj i normalan život za sve građane ove države, bez obzira na etničku i versku pripadnost.
Zalaganje za evropske civilizacijske vrednosti i angažovanje za ostvarivanje standarda EU je intenzivna aktivnost koja se odvija u svim državama zapadnog Balkana. Bilo bi nelogično ukoliko bi se ovde odvijao suprotan, anahroni proces, koji bi ugrožavao najvitalnije interese našeg društva. Sasvim je normalna velika zainteresovanost, nadam se, većine u Narodnoj skupštini, da se obezbedi našim građanima potpuna sloboda kretanja, trgovinske olakšice za domaće firme, povećane investicione aktivnosti i brži ekonomski razvoj, što bi trebalo da omogući današnja podrška SSP i time ubrzanje integracionih procesa u evropske strukture.
Međutim, isto toliko je važno da se potvrđivanjem ovog sporazuma stvori adekvatna politička atmosfera za unapređenje društvenih odnosa, a što bi omogućilo jačanje pravne države koja bi obezbedila sva ljudska i manjinska prava. Ako je integracija u strukture EU naš opšti i zajednički interes, onda je sasvim jasno da, u celokupnom procesu kandidovanja i ispunjavanja kriterijuma za prijem u EU, zvanična politika ove države mora da bude principijelna, da prihvata osnovne principe i vrednosti na kojima je zasnovana EU. Zato smatram da je neprihvatljiva neprincipijelnost i kontradiktornost aktuelne politike u Srbiji, koja uporno odbija Euleks na Kosovu, kojim je predviđeno da EU preuzme odgovornost za obezbeđivanje bezbednosti građana i jačanje pravosudnog sistema na Kosovu.
Ako želimo uključivanje u EU, što je normalno opredeljenje, onda je prirodno da se prihvataju i evropske vrednosti, a ne da se zbog sitnopolitičkih interesa dozvoli produbljivanje aktuelne konfuzije povodom ovog pitanja.
Takođe, nema nikakvih veza sa evropskim vrednostima odluka Vlade da se više ne priznaju diplome Univerziteta u Prištini, izdate na UNMIK-ovim obrascima i sa pečatom UNMIK-a. Zapravo, ova odluka Vlade, kako je novinarima izneo aktuelni ministar prosvete, doneta je zbog državnih razloga koji nisu javno izneti, a sa kojima nisu upoznati ni legitimni predstavnici Albanaca ovog područja. Mislim da je odluka u direktnom sukobu sa UNMIK-om i sa Rezolucijom 1244, kojom je 1999. godine uveden međunarodni protektorat na Kosovu, a što je bilo prethodno prihvaćeno Kumanovskim sporazumom.
Najneozbiljnije je u svemu ovome, ako su tačni navodi ministra prosvete, da je prilikom donošenja pomenute odluke presudilo mišljenje Ministarstva za Kosovo. Proizilazi da se formiranjem ovog ministarstva 2007. godine bitno promenila državna politika ne samo prema UNMIK-u, već i prema svim drugim međunarodnim faktorima koji su bili uključeni u rešavanje krize u opštinama Preševo, Bujanovac, Medveđa 2000. i 2001. godine, kada je Vlada Republike Srbije, pored drugih preduzetih mera, priznala diplome Univerziteta u Prištini, izdate u UNMIK-ovim obrascima, čime je prekinula drastičnu državnu diskriminaciju prema Albancima Preševske doline u periodu od 1991. do 2001. godine, koje je imalo dalekosežne posledice koje se još uvek ne mogu ispraviti.
U uslovima u kojima se preko ministra prosvete najavljuje grubi prekid, ionako veoma slabog, dosadašnjeg procesa uključivanja Albanaca u državne strukture, a pogotovo u uslovima kada ovom retrogradnom odlukom Vlada preti da parališe, blokira sve organe i institucije lokalne samouprave, a ne ono što je ministar pre neki dan rekao da se radi o tri-četiri kandidata za polaganje državnog ispita, u ima vremena, ne brinite.
U ovakvoj situaciji ipak moram biti optimista da ćemo ovom današnjom formalnom odlukom za podršku ili potvrđivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju ipak uspeti da stvorimo političku atmosferu o suštinskoj saradnji sa Evropskom zajednicom i da ćemo ozbiljno konkurisati za integracije u EU.
Jer, primer Preševske doline govori u prilog da bi se, upravo, uz jednu iskrenu saradnju sa ovim institucijama kriza brzo rešila. Svako eliminisanje tih principa nas vraća u onaj period koga smo uspeli zajednički, i sa političkim subjektima u Preševskoj dolini i sa međunarodnom zajednicom, a i tadašnjom vladom koja je to uvidela, taj problem rešiti. Sada, ako se razmišlja, relaksirana bezbednosna zona i tada je trebala pomoć NATO-a, bila je potrebna pomoć EU, e sada, možemo vratiti i revidirati sve ono što smo tada zajednički prihvatili i dovoditi u pitanje osnovne principe kojima smo rešavali krizu, mislim da je pogrešna politika.
Ali, u situaciji u kojoj smo apsolutno drugog rešenja nema nego da se zajedničkim snagama udružimo i da prihvatimo pomoć međunarodne zajednice, da budemo ozbiljni kandidati za integraciju u EU, i da u tom pogledu budemo spremni i za rešavanje manjinskih problema, i za rešavanje veoma ozbiljne i osetljive situacije koja je još uvek prisutna u tom području, a za koju treba svesrdno, svestrano i, mislim, iskreno raspoloženje da se ti životni problemi građana rešavaju zajedničkim snagama.

Zahvaljujem. Jedino da dam objašnjenja onima koji su neupućeni. Na početku sam rekao da sam predstavnik ''Koalicije Albanaca preševske doline'', to je zvaničan naziv naše izborne liste koju je RIK prihvatio. Ne znam šta je ovde u pitanju, da li treba dodatnih objašnjenja?
Zatim, ako se pak radi o geografskom pojmu, ako tu eventualno ima problema sa geografijom ili jezičkim terminima, verovatno ste naišli na termin Preševske kotline, ali ajde, neću sad da zalazim u jezičke nijanse – kotline i doline, ali uglavnom, slažem se čim je izborna lista da ima i političku konotaciju. Jer, ako uopšte nema te politike, zašto bi ovaj parlament postojao? Ajde i dalje da mi ovde vidimo.
Ona upadica o načinu izlaganja poslanika nacionalnih manjina, da je nekome ovde zasmetalo, mislim da je i u jednoj i u drugoj diskusiji bilo poprilično veoma ozbiljnih stvari, koje su ovde ozbiljno predstavljane i traže ozbiljna rešenja. Manjine su, kao što vidite, iako kod nas polovina nije glasala i nije htela da se uključi u rad ovog parlamenta, ali dajte da ispoštujemo onu polovinu koja je odlučila da zajedno sa vama radi na ovim problemima, a ne da se podsmevamo i ignorišemo narodnog poslanika, ne samo vi, ovo je mislim najbezazlenije, to rade i aktuelne vlasti.
To radi Vlada, donosi veoma bitne odluke o životu građana na terenu, a ne konsultuje ni ove legitimne predstavnike, ni predsednike opština, ni poslanike u ovom parlamentu. Ovo je ozbiljan problem o kome treba valjano da se diskutuje ako želimo stvarno i suštinski da se uključimo u Evropsku uniju. Hvala.

Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, dame i gospodo budući ministri, ispred Koalicije Albanaca Preševske doline i ovom prilikom pozdraviću sva zalaganja koja idu u prilog formiranja proevropske vlade.
Albanci ovog područja su životno zainteresovani da u okviru zalaganja za evropske vrednosti nova vlada radi daleko ozbiljnije od prethodne na ostvarivanju objektiva postavljenih programom vlade za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa još iz 2001. godine.
Međutim, još na početku moram da objasnim da nisam deo nove parlamentarne većine, iako se često govori o tome da cela poslanička grupa manjina je uključena u dogovor o formiranju nove vlade. Jednostavno, sa predstavnicima Koalicije Albanaca Preševske doline nije obavljen nijedan konkretan razgovor na ovu temu.
Štaviše, mi nismo dobili ni odgovor na pismo koje smo uputili predsedniku države 18. maja, a u kojem smo zatražili da u okviru zalaganja za ostvarivanje evropskih vrednosti nova vlada preuzme obavezu da reorganizuje Koordinaciono telo za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa i da suštinski uključi legitimne predstavnike Albanaca u rad ovog Vladinog organa i da se ujedno omogući adekvatno uključivanje Albanaca u državne organe i institucije opštinskog nivoa.
Jer zna se da nas nema na okružnom, a da ne govorim o višim nivoima, tako da još uvek ne vidim spremnost nove parlamentarne većine da ozbiljnije radi na rešavanju veoma osetljivih problema sa kojima se suočavaju Albanci ovog područja.
Nažalost, centralne vlasti nastavljaju da zatvaraju oči ispred teške ekonomske situacije u Preševskoj dolini, u kojoj je stopa nezaposlenosti kod albanskog stanovništva veća od rekordnih 70%, a opština Preševo je ubedljivo na poslednjem mestu u konkurenciji sa svim opštinama u državi sa oko šest puta nižim nacionalnim dohotkom po glavi stanovnika od odgovarajućeg državnog proseka.
Takođe se nastavlja sa ignorisanjem dramatičnih problema u oblasti visokog obrazovanja. U situaciji u kojoj Albanci u Preševskoj dolini nemaju nijednu visokoškolsku instituciju na svom jeziku, a da pri tome mladi Albanci sa ovog područja studije završavaju u Prištini, Tirani, Tetovu.
Do sada je bilo ogromnih poteškoća zbog njihove mogućnosti da učestvuju u raspodeli sredstava iz Fonda za studentski standard, ali još veće poteškoće se pojavljuju prilikom veoma komplikovanih, sporih i skupih procedura nostrifikacija diploma stečenih u Tirani i Tetovu, koje se veoma često i negativno rešavaju, odbacuju.
Međutim, situacija u ovom planu postaje sve dramatičnija zbog nove interpretacija Ministarstva prosvete, kojom se dovodi u pitanje dosadašnje priznavanje diploma koje su stečene na Univerzitetu Priština, izdatih na obrascu UNMIK-a, naravno sa pečatom UNMIK-a, a na osnovu odluke Ministarstva prosvete iz 2001. godine, kojom je tada ovaj osetljiv problem bio rešen.
Zbog bitno izmenjene interpretacije ovog pitanja od strane Ministarstva prosvete, pripravnici iz opštinske administracije u Preševu i Bujanovcu mesecima ne mogu da polože stručni ispit, a Ministarstvo prosvete već dve godine ne organizuje stručne ispite za prosvetne radnike albanske nacionalnosti.
U vremenu kada aktuelna državna politika kategorično insistira na Rezoluciji 1244 UN i na daljem sačuvanju prisustva UNMIK-a na Kosovu, zaista je nelogično da baš u ovim trenucima državni organi u Srbiji odustaju od dosadašnjeg priznavanja školskih diploma izdatih po UNMIK-ovim obrascima i sa njihovim pečatom. Doduše, to je do sada bio jedini UNMIK dokument koji je priznavan od strane državnih organa u Srbiji.
Na ovaj način Preševo, Bujanovac i Medveđa ostaju totalno bez novih visokostručnih kadrova, što automatski znači gubljenje svake perspektive za razvoj ovog ekstremno nerazvijenog područja. A što je još dramatičnije, ovim merama srpske vlasti ubrzaće se etničko čišćenje Albanaca započeto 1999. godine.
Ako ovim činjenicama dodamo i podatke iz ovogodišnjeg NIP-a, iz kojeg se vidi da je za razvojne projekte opštinama Preševo i Bujanovac predviđeno svega 79 miliona dinara, a za izgradnju vojne baze Cepotin između Bujanovac i Preševa za specijalne vojno-policijske snage predviđeno je preko milijardu dinara.
Sasvim je onda jasno da je dosadašnja vlada drastično reducirala socioekonomsku komponentu programa iz 2001. godine i da se koncentrisala pre svega na militarističku komponentu. Ne treba mnogo mudrosti da se zaključi da se ovom strategijom, ne samo privremeno, stvara privid mirnog stanja, a da to stvarno nema veze sa postavljenim objektivom Vladinog programa o stvaranju stabilnosti na ovom području.
Pored spremnosti da podržim sve predloge koji će sadržati i doprineti ubrzavanju uključivanja države u EU, sve mere koje bi išle u tom pravcu, danas ne mogu da glasam za ovu vladu, jer je moj osnovni utisak da još uvek među glavnim nosiocima parlamentarne većine nema suštinske spremnosti za ozbiljniji pristup u rešavanju veoma osetljivih problema Albanaca u Preševskoj dolini.
Zapravo, ne vidim da postoji spremnost i u novoj vladi da se ispunjavaju međunarodno preuzete obaveze preko Vladinog programa iz 2001. godine, kojim je trebalo da se političkim i socioekonomskim promenama stvaraju preduslovi za normalan život za sve građane ovog područja.
Na kraju, kada je u pitanju Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, da prokomentarišem da je jedan zračak nade da će se možda ipak ne samo verbalno, nego i praktično raditi na ostvarivanju ljudskih i manjinskih prava, da primetim ono što je primetio i gospodin Pastor - da nažalost u ekspozeu nije bilo reči o ovoj problematici. To govori u prilog tome da još uvek ima dilema u ovoj državi kako rešavati, zapravo prvo je dilema ono što smo imali prošle godine - o tome da će sva ministarstva raditi na pitanju ljudskih i manjinskih prava, pa se ispostavilo da od toga ništa nije bilo.
Šta sad? Našli smo se na brzinu u, da kažem, nepripremljenom terenu i onda nemamo nikakvu ideju kako će nova vlada raditi sa ovim ministarstvom. Ipak bih izrazio tu nadu da će ovo ministarstvo raditi u pravcu ostvarivanja tih osnovnih vrednosti i da doprinese, ako bude taj ceo mandat, da stvarno onda ne bude potrebe za ovim ministarstvom, da stvarno ovo društvo i ova država donosi odgovarajuće zakone kojima će se suštinski zaštiti ljudska i manjinska prava, i to i u Vojvodini, ali i u Preševskoj dolini, odnosno i u Sandžaku, naravno i u svim delovima naše države. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u debati u načelu izneo sam niz primedaba na zakon o lokalnoj samoupravi i sada bih pokušao da iznesem nešto konkretno što se tiče ove problematike. Radi se o nadležnostima opštine, za koje smo očekivali da će ići korak napred u pravcu decentralizacije. Naime, već sam konstatovao da je skoro ista pozicija, a i dalje stojim iza toga, i da bi trebalo da se, pored osnovnog, i srednje obrazovanje prepusti da bude kompetencija lokalne samouprave, a naravno, i problematika sprovođenja ustavne i zakonske norme o primeni jezika i pisama manjina. To bi sve moralo da ima podršku i sa finansijske strane ako bismo stvarno hteli da se u praksi realizuje ova zakonska odredba.
Ovako, zbog nedostatka finansijskih sredstava u opštinama se u većini slučajeva radi samo na srpskom. Pri tom ne mislim na skupštinske materijale, nego uopšte na sva rešenja i dokumenta koja izdaje lokalna samouprava – praksa je da se oni izdaju samo na srpskom jeziku, iako zakon garantuje dvojezičnost i primenu jezika i pisma manjina. Imamo i politički momenat kod organa državne vlasti na opštinskim nivoima, u sudovima i u policiji, tako da se ova zakonska odredba ne sprovodi u praksi.
Mislim da je ipak osnovni problem finansiranje tog dodatnog, da tako kažem, rada koji ima svaka organizacija, bilo da je državna, bilo da je organizacija lokalne samouprave, ako želi do kraja da sprovodi ovu zakonsku odredbu. Da bi se ova zakonska odredba u praksi do kraja sprovodila mora se rešiti način finansiranja dodatnog posla i opštinskih uprava, ali i svih državnih organa. Ovako, imamo situaciju da se garantuje, a u praksi se ne sprovodi. To je smisao amandmana i mislim da je ovo bila prilika da se prilikom donošenja ovog zakona to pitanje reši. Hvala vam.

Hvala, gospodine predsedavajući. Dame i gospodo narodni poslanici, prvo hoću da kažem da nije tačno da su uslovi pod kojima se vrši međunarodna saradnja jedinice lokalne samouprave dovoljno detaljno regulisani odredbama stava 2. člana 88. Predloga zakona. To je odgovor Vlade na moj amandman. Stav 2. ovog člana reguliše samo saradnju na nivou jedinica lokalne samouprave, što nije dovoljno za rešavanje postojećih problema u obrazovanju, kulturi, informisanju i privrednom razvoju, zbog čega sam i podneo ovaj amandman.
Moram da ponovim da se niz osetljivih problema u obrazovanju, kao što su obezbeđivanje školskih udžbenika, izrada školskih programa, organizacija stručnih ispita i stručnog usavršavanja prosvetnih radnika, izdavanje diploma, neobezbeđivanje stipendija i kredita za studente, nepostojanje odgovarajućih institucija iz oblasti kulture, nedostatak informisanja na albanskom jeziku na centralnom nivou (trenutno RTS nema nijednog minuta na albanskom jeziku), i niz drugih životnih problema ne rešava preko nadležnih ministarstava; jednostavno, u prilično dugom vremenskom periodu se samo diskutuje, a nema konkretnih rešenja.
Ove probleme nije moguće rešiti trenutno preko nacionalnog saveta koji je predviđen Zakonom o zaštiti sloboda i prava nacionalnih manjina, jer su ovim zakonom kolektivna prava veoma fluidno postavljena.
Nisu obezbeđeni konkretni mehanizmi kojima bi se nadležna ministarstva obavezala da, u okviru bazičnih zakona, adekvatno rešavaju pitanja iz oblasti kolektivnih prava. Naravno, u Zakonu su samo navedene oblasti u kojima manjine mogu ostvarivati kolektivna prava - obrazovanje, kultura, informisanje, službena upotreba jezika. Ali, apsolutno nisu regulisani instrumenti kojima bi se, preko bazičnih zakona (zakon o obrazovanju, zakon o kulturi, zakon o informisanju i službenoj upotrebi jezika), ta problematika konkretnije zakonskim odredbama rešavala da bi to moglo konkretno da zaživi.
Zato imamo zakon iz 2002. godine, a već četiri-pet godina stoje nam veoma osetljivi, nerešeni problemi. Često ovde spominjem problem vezan za kredite i stipendije za studente iz Preševa, Bujanovca i Medveđe koji studiraju u Prištini; ljudi se ovde javljaju, ali automatski budu odbijeni. Zna se koji je razlog odbijanja – jer fakultete u Prištini ne finansira budžet Republike Srbije.
S druge strane, u čitavom ovom periodu nije se uradilo ništa da se Albancima omogući da na maternjem jeziku studiraju, na svim fakultetima je nemoguće. Ranije je postojala praksa da su mladi ljudi sa ovog područja, i šire, studirali u Beogradu, ali toga više nema. Već sam jednom rekao da su razlozi za to i političke i bezbednosne prirode. U datim okolnostima nema šanse da Albanci iz Preševa dolaze da studiraju u Beogradu ili u Novom Sadu.
Da ne dužim tu priču, znamo da je, i kada je bilo takvih pokušaja, to tragično završavano ili su nakon tri-četiri meseca zbog pritiska morali da napuste studiranje.
Postavljamo pitanje, ako nismo spremni da građanima ove države pružimo pravo na školovanje, pored osnovnog i srednjeg, i visoko obrazovanje... To pravo je, već znate, garantovano i Konvencijom Saveta Evrope. Mi to ne pokušavamo da rešavamo. Naši studenti su u Prištini, Tirani i Tetovu. Ako kao država ne rešavamo taj problem, nije li onda mesto da se kaže da će lokalne samouprave rešavati ovu problematiku dok ova vlada ne bude spremna da je reši na drugi način, uopšte, sve odnose sa nadležnim organizacijama državnog nivoa u svim univerzitetima gde oni studiraju. Moraju se rešenja naći.
Koliko puta ovde od stručnjaka iz pravne oblasti čujem da zakon mora da odgovara realnosti, životu. Znači, ako je problematika takva, dajte da to zakonima regulišemo, da zakonske odredbe odgovaraju stvarnom životnom stanju. Činjenica je da studenti, za sada, studiraju van univerziteta ove države.
I tako redom, nijedan dinar se ne daje za njihovo školovanje. Dođe diplomirani farmaceut, ili bilo koji stručnjak, i onda se izlaže proceduri nostrifikacije. U slučaju farmacije i nakon dve godine ne uspeva da nostrifikuje diplomu. Šta sada? Mora odmah nazad, tamo gde je studirao, da tamo traži zaposlenje, jer ga ovde ne može naći. To podstiče iseljavanje.
Verovatno imate podatke da u Preševu, Bujanovcu, Medveđi, po popisu iz 2002. godine, ima oko 60.000 Albanaca, a 1981. godine bilo ih je 71.000 u ove tri opštine; znači, dolazi do drastičnog smanjivanja broja u odnosu na onaj od pre 20 i nešto godina. Ne računajući prirodni priraštaj osnovna računica je da se preko 30.000 Albanaca iselilo u pravcu Kosova i u evropske države.
To je ta činjenica s kojom se državne strukture ne žele suočiti prilikom donošenja zakona. Jednostavno, nemaju aktivan pristup u rešavanju ovih problema. Šta sada? Nacionalni savet nije za sada dao odgovarajuće rešenje. Koordinaciono telo je apsolutno podbacilo u poslednje tri godine. Poslednja reorganizacija je sasvim podbacila. Ne bavi se onim izvornim nadležnostima i kompetencijama koje su Savezna i Republička vlada, negde u februaru 2001. godine, svojim odlukama dale. To je čak bilo i međunarodno podržano.
Vi znate na šta se to Koordinaciono telo svelo – samo na jednu paradu kada se određeni jubileji obeležavaju; onda im se daju paušalne kvalifikacije koje uopšte ne odgovaraju stvarnosti. Koordinaciono telo se ne bavi životnim problemima Albanaca na tom području, niti ekonomskim, jer je ekonomska situacija katastrofalna; 70% ljudi je nezaposleno, mlade generacije nemaju nikakvu šansu. Jedina šansa im je da traže izlaz vani. Zamislite, mi čitavo vreme govorimo o Kosovu i o situaciji koja je nerešena, a mladi iz Preševa ponekada uspevaju i tamo da nađu zaposlenje, jer u opštinama gde žive, gde plaćaju takse nemaju šanse da se zaposle.
To su životni problemi za koje je Koordinaciono telo bilo zaduženo i formirano je za to, a ne daje odgovore, ne bavi se tim. Bavi se svim i svačim, čak i stanjem u Sandžaku, čak i odnosima sa međunarodnom zajednicom; na reprezentativnim sastancima, gde se dovode ambasadori, diplomate, prikazuje se da se kobajagi nešto veliko radi, ali je osnovna činjenica da je nezaposlenost veća od 70%. To je stvarno stanje na terenu.
Ako u ovakvim prilikama, kada je stvarno moguće, kao ovim amandmanom koji smo dali malo šire, da se lokalnoj policiji da mogućnost da skupštine daju bar mišljenje o rukovodiocima... Zamislite, to je bila ideja devedesetih godina i ozbiljno je tada diskutovano, a sada ne vidim interesovanje poslanika, sem predstavnika manjina, da se o toj problematici ozbiljnije razgovara. Sada, ako je neka specifična situacija na terenu, onda hajde tu da krenemo. Ako želimo integrisati ljude, zašto onda i od legitimnih predstavnika ne bismo zatražili mišljenje, u lokalnoj skupštini?
Po ovoj trenutnoj političkoj logici, problemi se ne rešavaju ekonomskim, političkim sredstvima, nego dovođenjem specijalnih snaga, one to začas rešavaju. Vi znate kako to rešavaju; za pola sata, dva sata se rešava situacija bilo gde, na primer, na nekom stadionu ili u zatvorenom prostoru u Beogradu, pa se povlače.
A vi znate da su nama sedam-osam godina nad glavom specijalne snage policije, čak i saobraćaj nam regulišu, čak i kontrole koje je ranije lokalna policija vršila oni specijalnim merama sprovode.
Mislim da je trebalo da se iskoristi ova prilika, lokalna samouprava je ta koja bi trebalo da da osnovne odgovore za probleme ljudi na terenu, i da smo malo ozbiljnije mogli raspravljati o ovim specifičnostima, da smo imali osećaj za to. Nažalost, i ovaj put propuštamo šansu da ozbiljnije razgovaramo o stalnim problemima naših ljudi na terenu. Hvala.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ja se slažem s govornikom da ovaj predlog zakona o lokalnim samoupravama nije išao dalje u pravcu decentralizacije, u odnosu na prethodni, pogotovu ako se uzme u obzir da Srbija ima samo dva nivoa, lokalni i centralni. Ne postoji regionalni. Mislim da u tom slučaju lokalna samouprava može da kompenzira nedostatak tog međustepena, da ne kažem, trećeg stepena.
U tom pogledu, ima dosta specifičnih stvari, koje moraju da se rešavaju u lokalnoj samoupravi, ako je nesposoban centralni nivo. Mi imamo u praksi dosta slučajeva da centralna vlast, odnosno da ministarstva ne mogu uspešno da se suočavaju s problemima na terenu.
Naravno, malo je bilo vremena da se nešto ozbiljnije bavim amandmanima, ali ću pokušati da dam doprinos u ovom pogledu. Nešto sam uspeo, ali ne onako kako je to moglo biti u jednom normalnom vremenu za pripremu.
Ja bih sada, od ovih konkretnih stvari, spomenuo problematiku lokalne policije. Negde 90-ih godina je bila varijanta da se određene kompetencije prepuštaju opštinama kada je u pitanju lokalna policija. U poslednjem trenutku se tada zakonodavac predomislio i nije se išlo s tim rešenjem.
S obzirom na okruženje, ne samo na Kosovo i Ahtisarijev dokument, nego uzmite Makedoniju, ako vam je draža, jer tu su već utvrdili da se prilikom izbora rukovodioca lokalne policije da saglasnost, čak su Makedonci rešili da se ti rukovodioci u SO imenuju na osnovu tri predloga koje daje ministarstvo, red je bio da se ide s nekim mišljenjem i stavom lokalne samouprave, jer i ta lokalna policija i rukovodioci lokalne policije moraju da stiču poverenje lokalne vlasti i tog lokalnog stanovništva, ako želimo efikasan rad. O tome se moglo razmišljati, jer je svuda u okruženju takva praksa.
Dalje, ja sam radio dugo u srednjoj školi, bio sam direktor u neko vreme, po onom Ustavu iz 1974. godine, tada su srednje škole bile kompetencija opština, i da znate da je to bila veoma uspešna praksa.
Ne vidim zbog čega i u ovom predlogu zakona ne stoji da se srednje škole vraćaju opštinama, jer su one najbliže i mogu najefikasnije i najbolje da upravljaju, bolje nego da se iz ministarstva, iz jednog centra, upravlja svim srednjim školama.
Tu je ono opravdanje i obrazloženje da osnovnih škola ima u svakoj opštini, a srednjih nema u svakoj.
Rekao bih da, u većini slučajeva, u srednjim opštinama postoje srednje škole, retke su opštine koje nemaju srednju školu. Na kraju krajeva, na bilo kojoj teritoriji da je srednja škola, najveća je briga te opštine. Red bi bio da se i u tom pogledu napravi korak dalje.
Dalje, upotreba jezika i pisama nacionalnih manjina. Mi i u Ustavu i u zakonu duže vremena to predviđamo, ali ne brinemo da li se, uopšte, to u praksi sprovodi i koliko se sprovodi.
Podsetio bih na onu famoznu, toliko diskutovanu, naročito na Kosovu, dvojezičnost. U to vreme su, ipak, bila bolja rešenja, jer su bila određena i sredstva za primenu i sprovođenje, hajde da kažem, tadašnje dvojezičnosti, trojezičnosti, ili možda ima više takvih situacija. Ne može se govoriti o valjanoj primeni odredbe i, uopšte, o pravu manjina da službeno upotrebljavaju jezik i pismo, ukoliko nismo paralelno predvideli i finansiranje te aktivnosti.
Šta sada? Opštine Preševo, Bujanovac ili Medveđa, ili Senta, Kanjiža i druge opštine, moraju sva dokumenta da sačine na dva jezika, dosta tih operacija da izvedu na dva jezika. Pređimo i na državne organe. Ako je tu dupli posao, ako je volumen posla veći, ako želimo da bude korektno urađeno, stručno, mora se i platiti, mora se predvideti i finansiranje. Ovako, nešto dopuštamo, kobajagi, obezbeđujemo, a u praksi se to ne sprovodi.
Na kraju, prešao bih na osetljiviju problematiku, o kojoj, takođe, treba razmišljati u okviru saradnje koja je predviđena. Do sada je to rešenje – da opštine mogu sarađivati s opštinama u drugim državama. To je dobra stvar. Međutim, mora se dalje krenuti, da opštine imaju pravo saradnje, a ovde govorimo o opštinama u kojima žive manjine u znatnom broju, i s organizacijama i institucijama matične države. Jer, hteli ili ne hteli, moramo priznati da, naročito u obrazovanju, kulturi, ima dosta oblasti koje trenutno ministarstva ne mogu da sprovode u delo, i kada su u pitanju programi, udžbenici, visoko obrazovanje.
Trenutno, Ministarstvo prosvete Republike Srbije, kada je u pitanju Preševo, Bujanovac, Medveđa, Albanci s ovog područja, ovaj problem nije rešilo. Mora se ozakoniti praksa. Ako postoji praksa da Albanci visoko obrazovanje upražnjavaju preko školovanja u Albaniji, pa i na Kosovu, onda se to mora određenim zakonom formulisati, da se tome da zakonska forma. Naravno, trebalo bi da se vidi da se i druge specifične stvari na ovaj način rešavaju.
Dalje, rekao bih nešto o onom delu kada ste isticali da li treba minimum, ne kada su u pitanju nacionalne manjine, nego kada su opštine u pitanju, manjine u opštini. Najpraktičnije rešenje je da se pitanje tog prirodnog praga reši preko formulacije – manjine u opštini.
Hvala vam.

        Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Vlade, pošto se i ovaj predlog rezolucije bitno ne razlikuje od prethodnih i ovaj put ću biti protiv.
Podsetiću da je u poslednje dve godine međunarodna zajednica veoma intenzivno angažovana na zaokruživanju procesa definisanja statusa Kosova. Na osnovu poznatih principa, koje je utvrdila Kontakt grupa, sačinjen je poznati predlog Martija Ahtisarija, specijalnog izaslanika generalnog sekretara UN, o međunarodno nadgledanoj nezavisnosti Kosova.
Ovaj dokument i pored opštih kritika upućenih i sa srpske, a i sa albanske strane, ipak predstavlja najkompletniji i najozbiljniji projekat koji ima realne mogućnosti da se uz međunarodnu podršku ostvaruje u praksi, a što bi omogućilo da se na Kosovu ostvaruje demokratsko društvo koje bi obezbedilo normalan život za sve njene građane, bez obzira na nacionalnu pripadnost.
Ako bismo eliminisali nacionalističke strasti i predrasude, moramo priznati činjenicu da se Ahtisarijevim dokumentom supstancionalno proširuju okviri međunarodnog prava u oblasti ostvarivanja manjinskih prava, kako individualnih, tako i kolektivnih.
Kosovskim Srbima se ovim predlogom nude kolektivna prava, slična pravima koja su Albanci nekada uživali u bivšoj SFRJ, samo što sada imamo međunarodne garancije da će ova prava Srba biti stalna obaveza kosovske vlasti. To znači, da ne bi bilo šansi da se ponovi već viđeni scenario, kojim su tadašnje srpske vlasti nasilno ukinule ustavni položaj Kosova u bivšoj Federaciji, da bi nakon toga prvo ukinuli najelementarnija ljudska prava kosovskim Albancima, a zatim, i klasičnim genocidom izazvali humanitarnu katastrofu koja je nakon toga izazvala i NATO intervenciju.
Ozbiljna politika bi morala uzeti u obzir činjenicu da su društveni procesi nepovratni i da je nelogično, čak i nemoralno, očekivati da nakon pomenutih tragičnih događaja, kao i nakon uspostavljanja civilne i vojne međunarodne administracije na Kosovu, da će se ponovo eksperimentisati sa sudbinom stanovništva Kosova i da će se zarad emocija, a pre svega interesa pojedinih političkih struktura u Srbiji, žrtvovati pravo na normalan život građana Kosova.
Realna politika bi, umesto nostalgičnih deklamacija izvučenih iz arhiva davno prohujalih vremena, kada su se Srbi i Albanci borili za svoje nacionalne projekte, mogla da se u okviru savremenih evropskih vrednosti daleko više angažuje u pravcu poboljšanja ponuđenih formulacija u Ahtisarijevom dokumentu.
Mora se konačno shvatiti koliko je važno da se odmah krene u pravcu rešavanja životnih problema na Kosovu, na osnovu principa Kontakt grupe. Da se javno prizna neophodnost napuštanja strategije beskonačnog prolongiranja definisanja statusa Kosova, u okviru nelogičnog i kontraproduktivnog zalaganja za očuvanje nepodnošljivog statusa kvo i zamrznutog sukoba koji ni u kom slučaju ne odgovara građanima Kosova, koji su opredeljeni, naravno, da se zajednički izbore za normalan život.
Zaista je neprihvatljiva ova rezolucija kojom se nastoji komunicirati samo sa srpskim i nealbanskim stanovništvom Kosova, da se mimo svih savremenih civilizacijskih vrednosti šalju kosovskim Srbima poruke samoizolacije i odbijanja zajedničkog života na Kosovu. Govorim u ime Albanaca preševske doline koji se nalaze teškom položaju, a ipak aktivno pokušavaju političkim putem unutar institucija Srbije da rešavaju veoma teške i veoma važne životne probleme.
U ovom pravcu bitan je značaj jedinstva Narodne skupštine, naravno da ne mislim na već viđeno i skupo plaćeno jedinstvo iz 1998. godine, nego na jedinstven pristup zasnovan na evropskim vrednostima koji bi uz saradnju sa EU omogućio stvaranje demokratskog Kosova, zajedničke kuće za sve njene građane. Apsolutno mislim da je za Albance preševske doline stabilizacija prilika na Kosovu veoma bitna stvar, jer bi to bio preduslov da oni prestanu više da budu taoci nepodnošljive situacije na Kosovu, da se konačno krene ka boljem životu i da to oseti čitavo okruženje.

Hvala, gospodine predsedavajući. Dame i gospodo narodni poslanici, da skrenem pažnju, naravno, nisam slučajno spomenuo 1998. godinu i tu homogenizaciju u ovoj Narodnoj skupštini, povodom već poznatog pitanja o kome je gospodin Čanak govorio i, naravno, što je izazvalo konfrontaciju sa čitavim savremenim svetom. Apsurdno je da se tom logikom i dalje nastavlja, jer apsolutno to nije interes nijednog građanina ove države. To je, po meni, jedna stvar.
Drugo, stvarno je bespredmetna neka ozbiljna rasprava, o tome, pored legitimnog prava na kulturnu baštinu i verske objekte, da se sačuva i da se to do kraja ispoštuje, jer se ne može na osnovu toga preuzeti, apsolutno, neko srednjevekovno pravo vladanje ljudima, uz automatsko sticanje prava na neki prostor zbog ovih ili onih objekata. Države se grade i osnivaju da bi ljudima bilo bolje, da bi ljudi imali dobar život, da bi ljudi imali normalan život.
Mi smo videli na delu, ne, dobro ste vi počeli od Balkanskog rata, ali namerno nisam ušao u te vode. Ušli smo u one vode kada se u bivšoj Jugoslaviji ipak normalnije živelo, samo sam spomenuo, koji su bili razlozi da se to do krajnosti destabilizovalo i proizvelo tragedije koje, često se kaže, nije videla Evropa nakon Drugog svetskog rata, o tome mi u ovom slučaju govorimo. I apsolutno smatram da je konačno došlo vreme da se ovaj parlament okrene realnoj politici, stvarnom životu.
Ljudi me sa Kosova susreću i često mi kažu – dokle će ovo, dokle će ovo ludilo trajati i kada ćemo kao ljudi živeti. U tome je esencija i suština problema. Hvala.

Onda ću da tražim reč i po Poslovniku.

Onda ću da podržim amandmane koje su predložile moje kolege iz poslaničke grupe u pravcu poboljšanja Predloga budžeta. Mislim da će to biti mogućnost, kada je u pitanju fond za studentski standard, da bar ovim putem, sa tih 10 miliona, počne ozbiljnije da se razmatra ova problematika, da onda i Albanci mogu da počnu da nešto ozbiljnije ostvaruju od sredstava iz ovog fonda, jer trenutno apsolutno nijedan dinar iz fonda za studentski standard ni studenti, ni učenici u srednjem obrazovanju ne ostvaruju. Usvajanjem ovog amandmana otvara se mogućnost da se ubuduće ozbiljnije razmatra i rešava ova problematika.
Rekao bih par reči što se tiče diskusija o Koordinacionom telu u nacionalnom smislu, koji je istakao kolega Đurić ovde, sasvim neosnovano, i onih diskusija i predloga radikala da se ukine ova služba i Koordinaciono telo. To govori u prilog tome da se ne poznaje početna suština egzistencije Koordinacionog tela, jer ono nije na nacionalnoj osnovi, nego je uključeno u opštinama Preševo, Bujanovac, Medveđa kako zbog ekstremne nerazvijenosti, tako i zbog teških posledica koje su ove opštine imale u toku oružanih sukoba. Mislilo se da se dodatnim angažovanjem obe vlade u to vreme poboljšaju životni uslovi na tom području. To je suština.