Dame i gospodo narodni poslanici, da ne bih previše koristio vreme poslaničke grupe i zbog odsutnosti kolege Milete Poskurice, hoću da istaknem da je predviđenim amandmanom u članu 2. sada član 14a, predviđeno da se st. 1, 2. i 5. brišu.
Hoću da istaknem da ovo što stoji u predlogu člana 14a, da osnivač javnog glasila ne može preneti niti na drugi način raspolagati pravom na javno glasilo ili pravom na izdavanjem javnog glasila, kao i ugovor ili drugi pravni poslovi koji za predmet imaju prenos, odnosno drugo raspolaganje pravima iz stava 1. ovog člana ništav je, suprotno je, odnosno nije poznato u uporedno-pravnoj praksi te da svrha donošenja ovakve odredbe zaista ne postoji.
Posle kazni koje ste predvideli čl. 92a, 92b, 92v i 92g, nije potrebna ovakva klauzula, jer zaista posle tih visina ne može se niko baviti osnivačkom delatnošću, odnosno zaista posle jednog finansijskog bankrota, koji ste predvideli ovim odredbama, nemoguće je dalje baviti se javnim glasilima. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, svakako da su namere o načinu sazivanja i početka ove sednice sa dnevnim redom od 25 tačaka, od kojih su 22 predloga zakona, skoro uspele. Kada to kažem moram to da potkrepim sledećim činjenicama, da način na koji su pogotovo mediji, a preko njih i sva ostala javnost, držani u tenziji stavljanjem na dnevni red prve tačke dnevnog reda, tj. Predloga zakona o javnom informisanju, doveli do toga da se ostale tačke dnevnog reda skoro neprimećeno pojave, provuku kako u medijima, tako i u javnosti.
Ako je uspeh donošenja velikog broja zakona u relativnom kratkom roku, na način kako je to urađeno, sazivanjem i tokom ove sednice, onda je situacija da smo za pripremu ovako bitnih zakona na dnevnom redu imali nešto manje od 50 sati.
Neuspeh je i to što je bila odsutna u širem obimu javna rasprava, zatim odsustvo stručne javne misli i naravno medija koji su se svih ovih dana, a i danas možete proveriti u štampanim medijima, bavili isključivo svojim problemom, svojom egzistencijom, tj. zakonom o javnom informisanju.
Naravno da je dobar način procedure predloga ovih zakona i način na koji je gospodin ministar u proceduri ispred ove sednice, odnosno ove tačke dnevnog reda, imao kontakte sa predstavnicima svih poslaničkih stranaka iz oblasti ovih tačaka dnevnog reda, ali ne smemo da zaboravimo činjenicu iz ne tako davne prošlosti i sadašnjosti, da smo neke zakone donosili recimo u martu, a ovih dana smo, posle nepuna četiri meseca imali promene i dopune istih. Zato se s razlogom pitamo šta vi to radite.
Takođe, ne smemo da zaboravimo da je iz ove oblasti, oblasti uređenja prostora i izgradnje, o čemu ću se posebno bazirati u svom govoru, 2003. godine je donesen tzv. Šumarčev zakon, koji je malo drugačije glasio od ovoga, i to je bio Zakon o planiranju i izgradnji.
Taj zakon pratila je, ne možemo da se ne setimo, široka medijska kampanja i nisu bile dovoljne dopune i izmene tog zakona iz 2003. godine i evo posle nepunih šest godina na dnevni red i pred nas poslanike u ovom sazivu došao je Predlog zakona o uređenju prostora i izgradnji.
Sama ova činjenica dovoljna je da stvori neprijatan utisak, a Vlada, gospodine ministre, iz 2003. godine i Vlada iz ove 2009. godine, skoro su u istom sastavu, a taj utisak je da su reforme kod nas u zadnjih osam godina magijska reč za pokrivanje nekih sasvim drugih stvari i to vam je, gospodine ministre, ujedno prva i možda najteža primedba na ovaj predlog zakona.
Zbog svega toga i zbog celokupne situacije svih ovih godina, nažalost i u ovim teškim vremenima, dodatno podržanim teškom ekonomskom situacijom, a kada mi to nismo bili u sličnoj situaciji, prolazi ovih dana i rejting političkih partija koji od pre neki dan pokazuje da je SNS sa svojih 35,4% ubedljivo na prvom mestu, čak ispred vaše stranke, govori da i mi u ovom sazivu i u ovom parlamentu pokušavamo da se ne bavimo samo političkom pričom, već na set velikog broja predloga zakona ozbiljno radimo i pokušavamo da život građana Srbije bude i preko njih i sa njima bolji.
Zato javnost i građani moraju znati, a to će biti vrlo brzo kada SNS bude vodila ovu državu, da ćemo raspravu i pripremu zakona donositi uz najveću moguću saradnju sa najširom javnošću, uvažavajući sve praktične i dobre primere, uz najširu raspravu sprovedenu i na osnovnom nivou jedinica lokalne samouprave, a ne kako to pojedini ministri žele da istaknu, recimo u Beogradu, Nišu ili Novom Sadu samo.
Zatim ćemo u sve njih uključiti stručnu javnost, ali ne samo zbog toga ljude iz struke, komora, strukovnih udruženja, da bi zadovoljili njihove pojedinačne interese, već da bi zakone učinili i u tom smislu praktičnijim.
Ovaj predlog zakona nastoji da rešava sledeća pitanja. Pitanja iz oblasti prostornog planiranja, urbanističkog planiranja, zatim republičke agencije za prostorno planiranje, građevinsko zemljište, izgradnju objekata, građevinsku dozvolu, upotrebnu dozvolu, licence, ispite, nadzor, inženjersku komoru, legalizaciju objekata i ovlašćenja za podnošenje podzakonskih akata.
Manje komplikovanim jezikom moglo bi se reći da ovaj predlog zakona nastoji da reši, osim planiranja i izgradnje objekata, i pitanja građevinskog zemljišta, pitanja restitucije nacionalizovanog zemljišta i pitanja koja su pogotovo za građane bitna iz oblasti legalizacije bespravno izgrađenih objekata.
Moja druga primedba upućena vašem ministarstvu jeste da svaka od ovih pet oblasti zaslužuje poseban zakon, a vi ste ovim predlogom zakona pokušali da ih stavite u jedan zakon.
Zaista je nemoguće ovim predlogom zakona rešiti sve probleme, a u kasnijem govoru ću pokušati da se ne bavim, osim problema, ničim drugim.
S obzirom na izrečenu konstataciju, izgleda da dugoročna primena ovog zakon i nije njegova svrha, da je zakon relativno ishitren, urađen bez prave analize efekata.
Gospodine ministre, nije dovoljna samo SWOT analiza, tj. analiza stanja, potrebna je za ovako bitne zakone iz ove oblasti i analiza efekata. Samo sa kompletnom analizom efekata možemo doći do dobrog zakona. Tvrdim da ovaj nacrt nema dovoljnu analizu efekata primene ovog zakona.
Od ukupno 204 člana predloga zakona, jer ostalih 21 članova regulišu ovlašćenja za donošenje podzakonskih akata od strane ministra, tu je materija kaznenih odredbi, u koju ne bih želeo da ulazim, dva poglavlja su posvećena planiranju i u okviru ovog dela mog izlaganja malo više ću se pozabaviti ovim poglavljem planiranja.
Od člana 10. do člana 70. regulišu ovu oblast, iz te oblasti 28 članova posvećeni su prostornom planiranju i članovi od 71. do 81. regulišu pitanja republičke agencije za prostorno planiranje.
Ostali članovi navedenog poglavlja, odnosno urbanističkog i prostornog planiranja, posvećeni su urbanističkim planovima i planovima detaljne regulacije.
U startu se moramo vratiti na član 1. ovog zakona kojim se jasno nagoveštavaju ciljevi zakona i predmet utvrđivanja zakona, a oni su ovako navedeni – način planiranja, uređenje i korišćenje građevinskog zemljišta, izgradnja objekata, vršenje nadzora i druga pitanja od značaja iz ove oblasti.
Ovim jasno vidimo da Predlog zakona tretira prostorno planiranje kao integralni deo i osnovu za delatnost izgradnje. Ideja prostornog planiranja kao prostornog rasporeda budućeg društvenog razvoja u ovom predlogu skoro da nije ni prisutna.
Nagoveštaj ove ideje prisutan je samo u članu 3, i to u stavu 1, gde se govori o načelima održivog razvoja, podsticanja ravnomernog razvoja i ravnomernog teritorijalnog razvoja i slično, ali se i ova ideja gubi u stavovima 2, 3. i 4. člana 3. koji propisuju obaveze horizontalne i vertikalne koordinacije u procesu planiranja prostora.
Jasno se vidi da funkcija prostornog plana ovim zakonom postaje samo regulatorna, tj. Upravno-pravna. Uređenje prostora, odnosno njegovo planiranje mora da definiše obaveze države. Planiranje, a posebno prostorni plan, mora biti sinteza utvrđenih prostornih okvira, resursa, dugoročne strategije razvoja iz svih oblasti, kao, recimo, infrastrukture, privrede, industrije, trgovine, turizma itd.
Predlog zakona predviđa uređenje prostora bez planiranja i dugoročne strategije razvoja RS. Ne možemo praviti plan jedinice lokalne samouprave, a da pri tom ne postoji širi prostorni plan ili plan Republike Srbije koji moraju biti u sinhronizaciji sa istim i sa strategijama Republike Srbije iz svih oblasti. Ne možete dozvoliti pravljenje autoputa na osnovu prethodno napravljenih planova lokalne samouprave. To vam dovoljno govori da se pomenute strategije moraju implementirati u Predlog zakona.
Da li ste ubeđeni da će odredba iz člana 218. ovog zakona, koja govori o tome da jedinice lokalne samouprave treba da urade kvalitetan prostoran plan u roku od 18 meseci od dana stupanja ovog zakona na snagu, moći da se sprovede zbog nedostatka ovakve navedene sinhronizacije između pomenutih planova?
U krajnjem slučaju, veza u postojećem institucionalnom okruženju i praksi uključuje planiranje društvenog razvoja i na osnovu toga sve planske dokumente koji se odnose na prostor, a ne mogu se, moraćete priznati, istaći i realizovati van prostora, i to govori da je za ovaj predlog zakona primarna izgradnja, a planiranje zaista sekundarna stvar.
Član 15. ovog zakona o sadržini prostornog plana Republike Srbije govori na način da propisani sadržaj, raspoređen u 14. tačaka, od kojih nijedna ne obuhvata usvojenu strategiju razvoja u bilo kojoj oblasti, već u tački tri pominje ciljeve i principe prostornog razvoja. Ostali niži planovi, regionalni i prostorni plan jedinica lokalne samouprave i prostorni planovi područja posebne namene, članovi zakona od 17. do 22, ne sadrže nikakve određene veze sa društvenim razvojem, već samo spisak osnovnih elemenata neophodnih za formalni osnov za izradu urbanističkog plana.
Sekundarnost planiranja dokazuje se i dalje kroz generalni urbanistički plan članovima 23. i 24, zatim planom generalne regulacije članovima 25. i 26, planom detaljne regulacije u članovima 27. i 28, pravilima građenja u članovima 30. i 31.
Ukratko, gospodine ministre, strategija razvoja koju donose Vlada i Narodna skupština Republike Srbije ne moraju da budu deo prostornog plana Republike Srbije, a strategija ekonomskog razvoja neke opštine ne mora da bude obavezan elemenat urbanističkog plana na osnovu Predloga zakona.
Ovo se odnosi i na urbanistički projekat od člana 60. do člana 63, zatim projekat parcelacije i preparcelacije u članovima 65. do člana 67, zatim u projektu ispravke granica susednih parcela u članu 68.
Vratiću se na član 33. koji govori o usklađenosti planskih dokumenata, odnosno dokumenata prostornog i urbanističkog planiranja, čijih osam stavova ne sadrže nikakvu odredbu o vezi prostornih planova sa drugim planovima društvenog razvoja, već samo opšte pravilo da dokumenat užeg područja mora biti u skladu sa dokumentom šireg područja, stav 1. i stav 3 – da urbanistički planovi moraju biti u skladu sa prostornim planovima.
Na kraju, vezano za ove probleme planiranja, šta bi se desilo, a praksa to i dokazuje u nekim prethodnim periodima funkcionisanja Vlade, a možda i u ovom sazivu, da se određeni ministri posvađaju? Recimo, vi se posvađate sa nekim drugim ministrom iz neke druge bitne oblasti i tu oblast možete na osnovu tih elemenata da izostavite iz prostornog planiranja.
Sledeća i najkrupnija zamerka, zbog koje bi možda zakon trebalo da povučete iz procedure, jeste i činjenica da se u članu 11. stav 2. tačka 2), zatim u članu 12. stav 1. tačka 2) i članovima 17. i 18, koji govore o regionalnom prostornom planiranju tj. području prostornih jedinica veličine evropskih NUTS2 i NUTS3 standarda i važeći Ustav Republike Srbije, koji ne sadrži pojam teritorijalne organizacije – tipa regionalne. Onda proizilazi da se ni prostorni planovi ne mogu donositi za taj nivo.
Vaša je obaveza bila da do trenutka rasprave o svemu ovome podnesete amandmane o navedenim članovima i ako uđete u analizu svega ovoga videćete da je ova procedura delom, vezano za napomenute članove ovog nacrta zakona, i neustavna.
Stoji konstatacija da u nadležnosti za donošenje planskih dokumenata, član 35, ovaj problem pokušavate da rešite u odnosu na prvobitni tekst Nacrta zakona, ali to nikako nije smanjilo značaj navedenih razloga, koje sam vam maločas rekao, već liči na bacanje prašine u oči onima koji se dovoljno nisu dovoljno pripremili za raspravu o Predlogu ovog zakona.
Kroz čl. 35. provlači se jedna konstatacija, odnosno neustavna odredba da grad Beograd postaje pokrajina, po kategoriji i objašnjenju kako ste je svrstali u kategoriju objašnjenja vezano za ovaj član.
Još nešto, gospodine ministre, u članu 35. sve planove donosi Vlada na predlog Ministarstva nadležnog za poslove prostornog planiranja, a regionalni prostorni plan za područje autonomne pokrajine donose skupštine, kao što se to odnosi za grad Beograd, ostale gradove i jedinice lokalne samouprave.
Ovde se postavlja dilema – verujemo recimo vama i Cvetkoviću, ne verujemo Pajtiću, Đilasu i ostalim gradonačelnicima. Mora postojati ista zakonska procedura za sve, ili Skupština ili Vlada, ne možete to deliti na različitim nivoima. Ne može prostorno planiranje biti centralistička aktivnost, odnosno da samo i jedino vaše ministarstvo, odnosno ministarstvo koje se bavi prostornim planiranjem odlučuje o svemu u vezi prostora, kao da je prostor nekakva svojina vas i vašeg ministarstva.
Član 75, koji se bavi nadležnostima republičke agencije za prostorno planiranje, u tački 8) kaže da ista vodi registar prostornih planova za teritoriju Republike Srbije. Šta će onda, pitam vas, da radi Republički zavod koji ima iste ovakve ingerencije. Ove dve posebne organizacije po samom nacrtu zakona, ako bude ovakav usvojen, imaće totalno konkurentski odnos. Zato sledi konstatacija da je stvaranje novog institucionalnog okruženja prilagođenog potrebama evropskih integracija vas i autore ovog zakona vas uopšte nigde ne dotiču.
Ne sme nacrt zakona da sadrži nikakve elemente za buduću nestabilnost, kao što je sadržao predlog zakona i zakon vašeg prethodnika, s obzirom na njega imamo i delom ovakvu raspravu, i ne sme u članu 16. stav 1. koji govori da odluka o izgradnji prostornog plana Republike Srbije donosi Vlada na predlog Ministarstva nadležnog za poslove prostornog planiranja, da u članu 35. stav 1. kaže se da to donosi Narodna skupština Republike Srbije na predlog Vlade.
Ovo govori o antidemokratskom modelu zakona u kome je odlučivanje o ograničenom javnom resursu, a moraćete priznati da prostor i zemljište to jesu, isključiva stvar ministarstva, odnosno vlasti.
U članu 58. programa implementacije prostornog plana Republike Srbije, koji donosi Vlada na predlog ministarstva, što je još jedan dokaz za prethodno pomenuti stav.
Jedino u članu 47. st. 2. i 3. otvaraju se mogućnosti da ovaj nacrt zakona nije potpuno centralizovan, time što planske dokumente dajete mogućnost da mogu izrađuju pravna lica, registrovana za obavljanje takve delatnosti, tako što organ nadležan za poslovne prostornog i urbanističkog planiranja može da ustupi izradu plana privrednom društvu javnim oglašavanjem.
Posle odličnog člana 40. o besplatnom ustupanju svih potrebnih podataka, kopija za to potrebnim nadležnim organima, snimaka, dolazi se do člana 41. koji se odnosi na dostupnost planskih dokumenata, gde, takođe podnetim amandmanom, SNS pokušava da ispravi nelogičnosti u tom stavu, jer dostupnost informacija zaista treba da ima stvarni, a ne ovakav značaj.
Zatim, član 49. govori o stručnoj kontroli, koja je u ingerenciji nadležnog ministarstva, lično ili preko trećine svojih članova.
(Predsednik: Vreme.)
Nastaviću u daljem toku rasprave.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, u daljem delu rasprave ću se baviti problemima kojima se bavi Predlog zakona o uređenju prostora  i izgradnji, a u okviru vremena poslaničke grupe SNS, a ostatak vremena će koleginica Jelena Budimirović govoriti o problemima socijalnog stanovanja.
U prethodnom izlaganju došao sam do drugog poglavlja ovog predloga zakona koji se odnosi na građevinsko zemljište. Moram ponovo istaći da je takođe naš stav da bi ovakva problematika morala da se tretira posebnim zakonom. Moram da napomenem da sredinom 60-ih godina prošlog veka zakonom je bila zabranjena prodaja poljoprivrednog zemljišta prve kategorije, odnosno preimenovanje tog zemljišta u građevinsko zemljište, sa jednim osnovnim ciljem da se zaštiti poljoprivredna proizvodnja. Isključivo je to moglo da se uradi zbog utvrđivanja javnog interesa za izgradnju objekata infrastrukture, puteva, železnica, aerodroma, energetskih i sličnih postrojenja.
Šta se dešava kod nas, naročito u periodu zadnjih osam godina i sve to pod maskom reformi? Dešava se da ko zna koje količine zemljišta, koji broj hektara poljoprivrednog zemljišta je promenio svoju namenu i sada je pod građevinskim zemljištem. Ako uzmemo samo jedan primer ovde u okolini Beograda, na potezu od Bežanijske Kose, preko Aerodroma, obilaznice oko Beograda, u ranijem periodu se recimo hektar poljoprivrednog zemljišta kupovao od njihovih vlasnika za 2,5 hiljade nemačkih maraka, a do poseda se dolazilo i kroz privatizaciju preduzeća od strane malog broja ljudi koji sada predstavljaju krupan kapital.
Protivno zakonu, najveći deo tog zemljišta iz poljoprivrednog promenio je namenu u građevinsko. Sada vlasnici tog krupnog kapitala prodaju zemljišta po enormnim cenama i recimo na ovom potezu cene se kreću od 500 hiljada do preko dva miliona evra, u zavisnosti od lokacije tog zemljišta.
Očigledno je da su namere iz ovog poglavlja građevinskog zemljišta jednokratne i isključivo se odnose na rešavanje briga vlasnika krupnog kapitala. Oni su godinama sticali pravo korišćenja građevinskog zemljišta kroz prethodno navedene načine, ili privatizacijom preduzeća ili manipulacijom sa državnom i lokalnom samoupravom.
Sada je valjda zadnji momenat da se ovi problemi reše i da se legalizuje sve do sada što je urađeno. Poklanjanje građevinskog zemljišta vlasnicima krupnog kapitala ostavlja najpre državu bez imovine, zatim ista gubi sredstva za ostvarivanje zdravstvene zaštite, održavanje sistema školstva, funkcionisanje penzijskog i invalidskog sistema, daljeg smanjivanja javnog duga.
Niko nije ovlašćen da se na ovaj način poigrava i sa našom i sa budućnošću generacija iza nas. One će otplaćivati nečije greške, neznanje ili, u svakom slučaju, zloupotrebu političkog položaja. Ovo sve što govorim nije politika. Ovo je zaista realnost koju će ovaj zakon i njegova primena ozakoniti sve ovo što se u periodu pre njegovog donošenja dešavalo u Srbiji.
Kada bi sve bilo dobro, u ovom poglavlju građevinskog zemljišta, kada je reč o članu 106. koji govori o konverziji prava korišćenja u prava svojine uz naknadu, zašto ovlašćenja koja ministar ima u članu 205. i ne propisuju koji je to model i način formiranja cena i za član 106. i za član 108?
Svi znaju koliki je broj državnih i društvenih preduzeća, recimo, iz stečaja kupljen i u kolikom broju se od njih odvija proces proizvodnje. Da problem bude još veći, sa kolikim i kakvim zemljišnim fondom raspolažu ova preduzeća? Zar će, i pored toga što su za mala novčana sredstva kupljena ova preduzeća i giganti, da im se da pravo, i pored toga što u ovim objektima nema procesa proizvodnje i pored toga što se u ovim objektima ništa ne radi, pravo i ujedno nagrada sa hektarima građevinske zemlje?
Ovim zakonom, tj. pretvaranjem građevinskog zemljišta u svojinu, onemogućava se i sprovođenje restitucije naturalnim povraćajem. Ranije utvrđena vrednost finansijske kompenzacije za imovinu koja se ne može vratiti u naturalnom obliku je, ako se sećate, negde oko četiri milijarde evra, a za 20 godina ona će dodatno opteretiti javni dug, odnosno budžet Republike Srbije za novih 10 milijardi evra.
O tome neko ko je radio nacrt i predlog ovog zakona nije previše razmišljao. Izdavanje zemljišta pod zakup delom bi i probleme koje sam u prethodnom obrazloženju navodio rešavalo. Uostalom, jedno simbolično poređenje. Da li bi neko, recimo, koji dobija 7 hiljada evra godišnje za zakupninu svog stana, a prodajom za taj stan dobija 50 hiljada evra, prodao ili izdao stan? Verovatno bi nastavio sa njegovim daljim izdavanjem.
Sledeće poglavlje u obradi ovog predloga zakona jeste izgradnja objekata, koja takođe po svom značaju zaslužuje, kao i prethodno navedena poglavlja, poseban zakon. Ovaj zakon bi trebalo da uredi obaveze i državnog i privatnog investitora.
Investicije u kojima država učestvuje kao većinski partner, a to su investicije preko 51%, trebalo bi da budu pod ozbiljnijom društvenom kontrolom, a to podrazumeva najšire učešće javnosti u jasnom utvrđivanju potreba izgradnje planiranog objekta.
Moram da napomenem da se mnogi državni, objekti lokalne samouprave u prethodnom periodu, pa i sada, izgrađuju i bez projekata i bez građevinske dozvole. Zatim, najšire učešće javnosti je u procesu finansijskog predračuna i plana realizacije, projektantska rešenja moraju se obezbediti javnim konkursom, ustupanje, planiranje, projektovanje, revizija projekata, izvođenje, opremanje i nadzor isključivo se moraju obezbediti javnim konkursom. Knjigovodstvo i državne investicije moraju biti javna isprava, u svakom momentu dostupne javnosti. Smisao ovih mehanizama je zaštita društvenog interesa.
Kada su u pitanju privatne investicije, uključujući i one u kojima država učestvuje kao manjinski partner, odgovornost za uspešnost tih investicija mora da leži isključivo na investitoru. Država je odgovorna za kontrolu sprovođenja građevinske dozvole, kao uslova za dobijanje upotrebne dozvole i stvaranje uslova da se građevinska dozvola ne može menjati u toku realizacije investicija.
Ukoliko u toku izgradnje investitor nije postupio po građevinskoj dozvoli, ne bi mogao da dobije upotrebnu dozvolu i tako je investitor prisiljen da poštuje pravila igre. Nažalost, to se kod nas ne shvata kao dovoljna važnost upotrebne dozvole, do te mere da određen broj objekata funkcioniše bez nje.
Podneli smo amandmane na ovu oblast i očekujemo da će njihova primena popraviti dodatno ove članove i da će poboljšati postojeći zakon. U tom slučaju, neće se dešavati situacija kao što je, recimo, u Bečeju radnik pao sa skele prilikom izvođenja radova na fasadi, iz razloga što je izvođač za izvođenje radova angažovao radnike na crno i radi se ujedno o nestručnim radnicima i radnicima koji nisu znali da postave fasadu.
Setite se samo nesreće koja se desila u Novom Sadu, kada je stradalo osam tinejdžera. Sve to zato što zakon, a i delom ovaj predlog zakona, omogućava investitoru adaptiranje poslovnih prostorija uz angažovanje radnika na crno, pa se dešava situacija da ni on, a ponajmanje radnici koji izvode radove, nisu znali da postoje sistemi protivpožarnih premaza, odnosno materijali, protivpožarni premazi, kojima se može zaštiti drvo.
Zakon je kriv što se desilo da padne zgrada u Dubljanskoj ulici u Beogradu, jer dozvoljava da pojedine firme sa dva rovokopača i četiri kamiona izvode ovako opasne iskope. Takođe, kada je sa „Simpove“ robne kuće u Beogradu pao deo fasade i kada, na svu sreću, nije povredio nikoga, nego samo oštetio auto.
Moram da vas podsetim i na slučaj kada se zbog požara u jednom stanu u Pančevu deo stanara te lamele našao na ulici, odnosno tom izazvanom situacijom postali su beskućnici. Sve ovo smo predvideli, poboljšanje pomenutim amandmanima iz ovog dela kojima se bavi zakon, da se ovakve i slične stvari ne bi dešavale.
Imamo situaciju da su se građani jedne lamele, odnosno zgrade u Kuli posvađali do te mere da su bukvalno doveli do incidenta koji je bio na granici tuče i do mogućnosti da neko strada, iz razloga što stanari nižih nivoa nisu hteli da učestvuju u rekonstrukciji krova te zgrade koji je prokišnjavao.
Predlog zakona, kao i prethodni zakon, omogućava i dalje rad na crno, samim tim što je neplaćanje PDV-a i prikazivanje materijala kao troškova omogućeno njegovim predlogom. Predloženim amandmanima koje smo podneli obuhvata se prijava svih radova, pored ostalih nadležnih organa koje navodite u Predlogu ovog zakona, i građevinskoj inspekciji i inspekciji rada, čime bi prethodni problemi bili otklonjeni.
Da ne nabrajam sve nesreće, da nabrojim još zadnju nesreću koja se desila zbog svih ovakvih propusta koje ovakav zakon može da dozvoli sebi i ako ne budete usvojili predložene amandmane, nažalost, i u budućnosti može dolaziti do sličnih, a to je situacija kada se na Zlatiboru srušila zgrada, srećom, bez žrtava.
Ovih dana je aktuelna situacija jedne zgrade na Zvezdari, gde su se kupci stanova našli u čudu, jer su kupljeni stanovi bili pod hipotekom od strane investitora. Godine 2006. je investitor sklopio ugovore o hipoteci na zgradu sa „Volks bankom“ i za to vreme je, a i pre toga, i posle toga je prodavao stanove, a da je čak i deo prodaje išao preko ove banke. Pitamo se šta se sve u ovoj oblasti može dešavati i sa čime se sve eventualni kupci mogu susretati?
Investitor duguje za taj objekat 360 hiljada evra, a objekat vredi preko dva miliona evra i proizilazi da se iz svih tih okvira može to i regulisati. Bili bismo zadovoljni kada bi bilo više vesti tipa ove da po programu za izgradnju neprofitnih stanova, po cenama kao što je jedan kolega naveo, 360 do 800 evra, u zavisnosti od mesta lokacije, bude sve više ovakvih stanova. Da podsetim ministarstvo da je ovaj predlog i na radnoj verziji kod njih na stolu.
Na kraju, dolazimo do poglavlja koje se u ovom predlogu zakona bavi legalizacijom objekata. Procena vašeg ministarstva je da je ovakvih projekata u Srbiji preko milion.
Koren problema legalizacije, gledano sa stanovišta SNS, leži u dva različita segmenta. Prvi segment je izgradnja stambenih i malih zanatskih objekata za ličnu upotrebu, život i rad, koji su uglavnom nastali migracijama u periodu od 1991. do 2000. godine, pa i posle nje, i sve to se dešavalo zbog svih poznatih razloga i dešavanja i događaja na prostorima bivše Jugoslavije. To su objekti koji su uglavnom na neuređenom zemljištu, za koje je potrebno izgraditi neophodnu infrastrukturu.
Drugi primer je izgradnja stanova i objekata radi njihove komercijalizacije. To sasvim treba odvojiti i ovim poglavljem legalizacije i, s obzirom na to, SNS je podnela i amandmane na ovo poglavlje Predloga zakona.
Drastični primeri u beogradskim opštinama, odnosno u gradu, gde je preko 400 hiljada nelegalizovanih objekata: recimo, za opštinu Zemun je podneto zahteva 21.600, odobreno 6.300, izdato samo 1.000 dozvola, a odbijeno 1.100; ili na Voždovcu, kao drugom primeru opštine, 17.700 podnetih zahteva, odobreno 7.000, odbijeno 1.000, izdato samo 900 dozvola i tako redom drugi primeri na ovu temu.
Za dosadašnji loš učinak legalizacije objekata sagrađenih do maja 2003. godine ne treba kriviti manjkavost tehničke i pravne dokumentacije koju poseduju privatna lica, već i neažurnost lokalne samouprave i sve probleme koje ste vi čak, gospodine ministre, delom izložili o ovoj oblasti.
S obzirom na vreme koje treba da ostavim svojoj koleginici, hoću samo da napomenem da ne možemo legalizovanje objekata zbog propusta državne ili administracije lokalne samouprave deliti na period od 13, odnosno 20. maja 2003. godine, na period posle toga, jer veliki broj rekonstruisanih i izgrađenih objekata je i u ovom periodu. Ajte jednom da kad već ovu oblast pokušavamo da rešavamo da to bude danom donošenja ovoga zakona i da u tom smeru učinimo sve napore.

Poštovane kolege, pre nego što pređem na obrazloženje podnetog amandmana na član 4. ovog zakona o budžetu, koristim priliku da kolegi narodnom poslaniku iz DS Draganu Vujadinoviću čestitam na izboru za predsednika opštine Kosjerić, ali ujedno da ga pozovem da podnese ostavku na mesto narodnog poslanika zato što je od jučerašnjeg dana u sukobu interesa, da ne bi bilo kao sa još nekim prisutnim kolegama narodnim poslanicima i istovremeno predsednicima opština ili gradonačelnicima opština.
Član 4. Zakona o budžetskom sistemu reguliše budžetske ciljeve koji treba da ostvare ukupnu fiskalnu održivost i kontrolu u tački 1), a u tački 2) alokacijsku efikasnost i u tački 3) tehničku ili operativnu efikasnost.
Kao prioritet člana 4. Predloga zakona o budžetskom sistemu navodi se makroekonomska stabilnost, niska inflacija, ekonomski razvoj, podsticanje regionalnog razvoja i smanjenje finansijskih rizika.
Amandmanom na tačku 2) koja glasi: ''alokacijsku efikasnost koja podrazumeva mogućnost uspostavljanja prioriteta unutar budžeta, raspoređivanje sredstava u skladu sa prioritetima Vlade unutar budžeta, kao i mogućnost prebacivanja sredstava sa starih na nove ili sa manje produktivnih na više produktivne prioritete'', traži se da se posle reči ''unutar budžeta'' stavi tačka umesto zapete, a da se odbaci ''mogućnost prebacivanja sredstava sa starih na nove ili sa manje produktivnih na više produktivne prioritete''. Zašto i iz kog razloga?
Navedeni budžetski ciljevi ostavljaju Vladi mogućnost, ili ministru finansija, da u svakom trenutku odlučuje šta su to prioriteti ili prioritetni ciljevi, šta je to do te mere slobodno da može u okviru tih ciljeva i mera prebacivati sa određenih korisnika budžetskih sredstava na druge.
Zašto onda postoji kalendar budžetskog sistema kada su ministri bili dužni da do 1. juna dostave uputstvo za pripremu Nacrta budžeta Republike Srbije, takođe, da lokalnoj vlasti i organizacijama za obavezno socijalno osiguranje dostave predloge nacrta. Ne može se na ovaj način funkcionisati.
Automatski se eliminiše stav 2, ovog člana, gde se kaže da budžetski sistem obezbeđuje sveobuhvatne, relevantne i pouzdane informacije o radu Vlade. To se odnosi i na saziv Narodne skupštine Republike Srbije, to jest na instituciju donošenja kontrole i rebalansa budžeta.
U vašem obrazloženju nije problematično to što se članom 4. ne navodi institucija rebalansa budžeta, ali sve mere koje vi iz određenog nižeg prebacujete u viši stepen prioriteta ili produkt neproduktivnog u produktivni sistem mogu se jedino institucionalno ovde ili, pošto se radi o sveobuhvatnom zakonu, u skupštinama lokalne samouprave odrediti takvim.
Znači, bez institucija rebalansa budžeta nemoguće je da ove mere koje navodite kao obrazloženje i mere koje navodite u st. 2. i 3. člana 4, ovog zakona, zažive svoju stvarnost. Zahvaljujem. (Aplauz.)

Poštovane kolege, u ime Poslaničke grupe Napred Srbijo Srpske napredne stranke na član 5. koji se bavi obimom budžeta i budžetskim prihodima i primanjima, takođe i rashodnom stranom, odnosno budžetskim rashodima i izdacima Republike Srbije i nižih organa, tj. lokalne vlasti, podneli smo amandman na član 5. stav 5. koji izvorno glasi: " Izuzetno, u slučaju da jedan nivo vlasti svojim aktom opredeli drugom nivou vlasti namenska transferna sredstva, kao i slučaju ugovaranja donacije, čiji iznosi nisu mogli biti poznati u postupku donošenja budžeta, organ uprave nadležan za finansije na osnovu tog akta otvara odgovarajuće aproprijacije za izvršavanje rashoda po tom osnovu".
Za Poslaničku grupu Napred Srbijo ništa nije sporno izuzev ovog člana 5, za koji tražimo da se prvi deo stava briše: ''Izuzetno, u slučaju da jedan nivo vlasti svojim aktom opredeli drugom nivou vlasti namenska transferna sredstva'' i da samo ostane ovaj deo koji se odnosi na ''ugovaranje donacija''.
Napominjemo da nije opravdano u slučaju da jedan nivo vlasti svojim aktom opredeli drugom njegovu vlasti namenska transferna sredstva, kako vi navodite u svom predlogu, isto iz razloga što se time dovodi u pitanje postupak planiranja koji je, kao što je kolega Maraš rekao i kao što sam i ja pričao, jedan dugotrajan postupak koji ste predvideli kalendarskim datumima za budžetski zakon. Postupak planiranja i donošenja budžeta je po svemu tome jedan dug vremenski period, izuzetno ozbiljan i ostavlja prostora za sagledavanje svih odnosa između različitih nivoa vlasti. Zato ne sme da se dese ovakvi izuzeci.
Saglasni smo da izuzetak, u stavu 4, vezan za elementarne nepogode, ne može da bude predvidiv kao ni donacije, odnosno priliv u slučaju ugovaranja donacija, čiji iznosi zaista nisu mogli biti poznati u postupku donošenja budžeta, pa je s obzirom na tu situaciju neophodno da –organ uprave nadležan za finansije na osnovu tog akta otvara odgovarajuće aproprijacije za izvršavanje rashoda po tom osnovu.
Na osnovu svega ovoga, nelogično je objašnjenje Vlade vezano za ovaj amandman, tj. pozivanje na praksu da se budžet s obzirom na prioritete ili ne, može trošiti ili s obzirom na, recimo, neku političku vezu, uzajamnost ili zloupotrebu svega ovoga, može raznim transferima menjati u iznosu od prvobitno planiranog. I da, napominjem još jednom, institut rebalansa budžeta treba da bude na svakom nivou, taj institut koji je odgovoran za, eventualnu, promenu nivoa transfera po određenim nivoima vlasti. (Aplauz.)

Poštovane kolege, član 14. Predloga ovog zakona govori o vrstama javnih prihoda i primanja, i u okviru najbitnijih tačaka, od 14 do 21, u ovoj tački javnih prihoda govori se koji su to prihodi i u tačka 7) kategorija – ostali javni prihodi.
Poslanička grupa Napred Srbijo – SNS, izmenom ovog člana, tj. tačke 7), predlaže dodavanje podtački u okviru tačke 7) koje se odnose na prihode od kamate, naknade za organizovanje igara na sreću, privatizacione prihode i druge javne prihode utvrđene zakonom. Iz kog razloga? Neophodno je članom 14. preciznije odrediti ovu kategoriju koja je obuhvaćena u tački 7) ostali javni prihodi, jer se upravo prema i na osnovu ovog člana prikazuje u Predlogu zakona o budžetu svaki pojedinačni prihod i primanje, i s obzirom na tu konstataciju, neophodno je iz ove tačke 7) izvući pojedinačno sve što se na nju odnosi. Zato smo predložili podtačke u okviru tačke 7).
Nije dovoljno samo što se kasnije članovima 19, 20. i 21. preciznije određuju šta su to ostali javni prihodi i primanja, jer se prvenstveno iz razloga, kao što sam rekao, oni ne prikazuju u Predlogu zakona o budžetu, i mi na osnovu istog imamo pravo i da se izjašnjavamo, dakle, postaje enigma i za narodne poslanike koji usvajaju Predlog zakona o budžetu.
Posebno naglašavam da je ovim amandmanom predviđeno prikazivanje privatizacionih prihoda, jer se ni na jednom mestu ne navode zbirno, iako to zaslužuju po svojoj težini i kriterijumima, značenju, pogotovo na period od 2003. do 2009. godine, u okviru prihoda na budžetskoj strani od strane ove kategorije prihoda. Od ostalih prihoda iz člana 19, kojih je ukupno nabrojano sedam, preuzeta su samo dva, (tačka 1) i tačka 7) – prihodi od kamata i naknade za organizovanje igara na sreću, pa smatramo da ni u jednom slučaju navođenje ostalih javnih prihoda ne opterećuje član 14, a doprinosi preglednosti prihoda, što je interes i javnosti i svih nas poslanika.
Razlika u transparentnosti između vas i nas jeste što mi ovu kategoriju svrstavamo u javne prihode, a ne samo u kategoriju u koju je vi svrstavate. Zahvaljujem. (Aplauz.)

Gospođo Čomić, gospođice ministre, posle ove leteće izmene ministara i posle konstatacije moje uvažene koleginice Jorgovanke Tabaković o Predlogu zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju, jedino što još mogu da dodam na tu temu jeste da set ovih zakona osim što ima nameru da deo paketa ekonomskih zakona usmeri približavanju Svetskoj trgovinskoj organizaciji, ništa celishodno i racionalno u svemu ovome ne vidimo.
Moj amandman predlaže brisanje čl. 42, 43, 44, 45. i 46. odnosi se na Agenciju za spoljnotrgovinsko poslovanje, delokrug rada, promociju stranog ulaganja, promociju izvoza i nadzor pomenute agencije. Moram da vas podsetim da u Srbiji pored 25 ministarstava i 105 agencija i Poslanička grupa Srpske napredne stranke misli da ne postoje nikakvi razlozi u ovom trenutku za formiranje i postojanje agencije za spoljnotrgovinsko poslovanje. Ako je glavni cilj pomenute agencije sajamski nastup i brendiranje Srbije, srpskog tržišta i proizvoda na način kao što je to urađeno u "Juropien tajmsu" onda ne znam i ne vidim svrhu svega ostalog.
Koji su efekti agencije i s obzirom na troškove koje ona pravi, čime Vlada dokumentuje uspeh ove agencije? Moram da podsetim da 27 miliona evra uloženih za radna mesta u ovom sektoru privrede i u ovom sektoru poslovanja govore o tome da subvencije u ovoj oblasti privlače, otprilike, kao što je neko rekao, samo špekulante. Nigde u svetu, izuzev kod nas, subvencije u ovoj oblasti se ne vrše na ovakav način, već iz raznoraznih pristupnih fondova, razvojnih fondova, ali ne i iz budžeta određene države, tj. Republike Srbije.
Mi smo slučajno u načelnoj raspravi o setu ovih ekonomskih zakona saznali za ime firme, čije ime ne želim ponovo da reklamiram, da je ogromna količina sredstava, na samo Vladi svojstven način, dodeljena i pitamo se gde su i kolika su sredstva namenjena za ovu oblast i kako su podeljena. Na kom sajtu se mogu naći i kome su, osim Vladi i ministarstvima, dostupni ovi podaci, vezano za ulaganje u ovu oblast, i to, održavanje oblasti novih radnih mesta? Moram gospođicu da pitam, vezano za set ovih zakona, a pogotovo za zakon spoljnotrgovinskog poslovanja, s obzirom na njenu nadležnost, ako je u mogućnosti da pored ovih pitanja odgovori i na najbitnije pitanje iz ove oblasti, a to je – koje su mere neophodne i prioritetne u ovom trenutku koje Vlada Republike Srbije i ministarstva pokušavaju da preduzmu u ovoj oblasti, s obzirom na postojeću svetsku i domaću ekonomsku krizu?
Vas, gospođo Čomić, zaista želim da pitam – kada biste trenutno sproveli anketu među nama poslanicima, ne opredeljujem se ni za vladajuću koaliciju, ni za opoziciju, da li bi deo poslanika znao na kojoj se tački dnevnog reda nalazimo? Ovo govorim iz razloga što i danas, kao i svakog dana kada raspravljamo o jednom broju zakona, a ovom prilikom o ekonomskim zakonima, dolazimo do stavova određenih partija koje čine vladajuću koaliciju, koje su antiprotivne, odnosno koje ne podržavaju određene zakone, pitam, da li ste sigurni da opstrukcija Skupštine nije način ovakvog poslovanja, s obzirom na to da i jutros iz određenih poslaničkih klupa dolaze smernice da su određeni zakoni neprihvatljivi i da vladajuća ili deo vladajuće koalicije neće glasati za njih?
Da li mislite da to nije opstrukcija Skupštine kada niste usaglasili sve ono što treba da dođe na dnevni red i deo onoga što će verovatno da bude povučeno sa dnevnog reda? Hvala lepo. (Aplauz.)

Gospodine predsedavajući, poštovane kolege poslanici, da ne bi bilo da su svi komentari negativni za ceo ovaj set zakona, moram da izrazim zahvalnost da je prihvaćen deo bitnih amandmana Srpske napredne stranke, i deo amandmana koji su slični, a koji su od strane drugih poslaničkih grupa koje su podnele, i izražavam zadovoljstvo povodom  te situacije.
Ne mogu a da ne kažem da je stari zakon o turizmu donet već 2005. godine, nakon čega je usledila izrada projekta – Strategija razvoja srpskog turizma u periodu od 2005. do 2015. godine, a ovih dana u skupštinskoj proceduri imamo novi zakon o turizmu.
Šta sve to govori?
Govori, da svi akti, u smislu zakona, a pogotovu master plan, imaju svoju realnu vrednost ako se samo sprovedu u delo. Pri tome, vreme od 2005. godine do današnjeg dana je delom proteklo, a ostalo je još šest godina za realizaciju politike projekta Strategije razvoja srpskog turizma u periodu do 2015. godine.
Moram da podsetim, zbog javnosti, da smo tim planiranim investicijama i projektima u okviru ovog projekta došli do cifre od oko 2,5 milijarde u okviru investicija u srpski turizam.
Ne bih želeo da se oslonim na kalendar turističkih aktivnosti, ali ne mogu da ne kažem da on treba da bude usaglašen i da, recimo, u prečniku od 100 kilometara u jednom danu ne mogu biti tri bitne tri turističke manifestacije ili tri turističke aktivnosti i po tom pitanju Ministarstvo, s obzirom na njegove vrlo velike i jedine ingerencije u ovoj oblasti turizma, treba da vodi računa da te aktivnosti usaglasi godišnjim planovima aktivnosti.
Ne bih hteo da se ponavljam sa kolegama, ali zbog svega toga što su u prethodnim izlaganjima naveli, proizilazi zaključak šta je bitno.
Bitno je voditi turističku politiku u pravcu stvaranja i negovanja dugoročnih strateških potencijala iza kojih stoje različite ponude i proizvodi, ali proizvodi koji su jedinstveni, koje je teško kopirati i koji predstavljaju, kao takvi, strateške resurse za uspeh u budućnosti.
Srbija ne može, a da ne preuzme odgovornost za izgradnju sopstvenih prepoznatljivih kompetencija u turizmu i pri tome da se osloni na svoje atraktivnosti u pogledu prirodnih, istorijskih i socijalnih elemenata, sa okruženjem koje već poseduje i kojim obiluje, normalno, sve to da bude začinjeno i prepoznatljivo našim srpskim životnim stilom koje će se najbolje doživeti u okruženju prijateljskih nastrojenih ljudi, a Srbija to zaista jeste.
Ono što je bitno za razvoj turizma na ovim, a i svetskim, prostorima, u narednom periodu, jeste da će u turizmu u narednim godinama važiti strategija preživljavanja. S obzirom na tu strategiju preživljavanja svi naši susedi, sve zemlje u okruženju i mnogo bitnije turističke zemlje koje imaju mnogo jače turističke potencijale napravile su interventne mere.
Kod nas je postojao nagoveštaj da će u ovom sektoru biti preduzete neke aktivnosti, ali do dana današnjeg ostalo je samo na tome. Bez obzira na svetsku i domaću ekonomsku i finansijsku krizu, bez obzira na ove postojeće segmente i elemente koji pritiskaju turizam, a kriza se prvo u samom startu najviše oseća u toj turističko-ugostiteljskoj delatnosti, ne možemo da zaboravimo neke dobre primere iz zemalja Bliskog istoka koje već u ovom periodu svetske ekonomske krize doživljavaju turistički porast, a Srbija ko neotkrivena zemlja, potencijalna turistička destinacija ima razvojne šanse u svemu ovome i mi u narednom periodu i već od ovog trenutka ne smemo da zapostavimo tu činjenicu.
Zamolio bih predstavnika Vlade da prenese zabrinutost turističkih subjekata, stejk holdera, o tome da nema dovoljno svesti da se donesu i preduzmu određene interventne mere po pitanju domaćeg turizma.
Moram da navedem primer slovenačkih banja koje su, recimo, od malih termalnih izvora, uz nesebično ulaganje i državnih firmi i fondova, napravljene kao moderni turistički zdravstveni i rekreativni velnes centri. Primer, recimo, na granici Hrvatske u Beloj Krajini, terme Čatež koje godišnje imaju skoro isti broj noćenja kao što ima cela Srbija.
A, šta se dešava sa našim banjama? Pre nekoliko godina čuli smo izjave da će sve naše banje biti privatizovane, da se u njih neće uložiti ni dinar. Šta li se mislilo kada su, i s kojim povodom, izrečene te misli? Da li se mislilo da će samo donošenje zakona o turizmu ili ovog zakona o turizmu ili funkcionisanje razvojne agencije doprineti, recimo, privatizaciji i poboljšanju funkcionisanja naših zdravstvenih i banjskih centara? Praksa pokazuje da je potrebno preduzeti i mnogo više mera i aktivnosti nego što svi dosadašnji, a i sadašnji zakon o turizmu predviđa.
U prva dva meseca pokazatelji turističke organizacije Srbije govore da je pad turista u odnosu na isti period prethodne godine za 9%. Međutim, realni podaci, podaci koji se mogu videti na terenu, koje svi od nas možemo videti prolazeći kroz Srbiju i turističke destinacije govore da se taj pad nije zadržao na tih 9% i zbog toga apelujem na hitno donošenje interventnih mera.
Taj pad je, nažalost, već na nekih 50% u odnosu na isti period prethodne godine. Bitno je da se u paketu tih interventnih mera precizira i sugeriše da naša turistička ponuda mora da doživi pad cena, kao što su to uradile ostale zemlje u prethodnom periodu, a ko se već danas ne bavi turizmom, svi se bave turizmom i svi imaju određene potencijale.
Novi Predlog zakona o turizmu došao je u skupštinsku proceduru, a da pri tom nije prošao neki veći broj javnih rasprava, u objašnjenju ovog zakona navodite da je oko 270 subjekata učestvovalo u javnoj raspravi.
Međutim, moram da napomenem da 270 ozbiljnih subjekata postoji, recimo, samo na jednoj turističkoj destinaciji Zlatibor-Zlatar. Neozbiljno se pristupilo ovoj temi i čini mi se da će i ovaj zakon doživeti sudbinu zakona iz 2005. godine.
Zakon je najavljen i kao deo paketa ekonomskih mera u smislu približavanja normativima i standardima Svetske trgovinske i Svetske turističke organizacije, i po njemu je dosta nejasno finansiranje lokalnih turističkih organizacija, turističkih organizacija Srbije.
Zatim, ono što je bitno, a u šta je i uloženo dosta finansijskih sredstava, a to je izrada Strategije razvoja srpskog turizma do 2015. godine, ovaj predlog nije usaglašen sa tom strategijom, ukidanje klastera koji su već, recimo, na području regije zapadne Srbije i doživeli neke svoje početničke korake i zaživeli u praksi.
Tako da imamo situaciju da su salaši i kuće u Srbiji stare preko 200 godina, koje mogu biti veliki turistički potencijali, ali to uz manji napor treba da postanu, stavljene su u istu ravan, recimo, kao hoteli ''Hajat''.
Zakonom se nigde ne rešava problem ilegalnih turista i problem naplate turističke takse. Turistički inspektori kontrolisaće priliv turističke takse, ali ne i one koji ne prijavljuju turiste.
Nacionalna korporacija je turistička korporacija koja će biti osnovana ili finansirana od budžeta, a po zakonu o privrednim društvima, osnovni cilj takvih društava je, a ovim zakonom dobijaju neverovatnu priliku, da kupuje i preprodaje zemlju u Srbiji i svim turističkim prostorima i destinacijama. Vaše objašnjenje o formiranju te nacionalne korporacije i argumenti za sve to nisu usaglašeni.
Strategija turizma je, sama po sebi, u ovom delu dala određene i jasne smernice.
Ona kaže da je potrebno formirati destinacijske menadžment organizacije koje će biti društvo sa mešovitim vlasništvima, državnim i privatnim, koje imaju reference da udruže sve turističke subjekte, takozvane stejk holdere, na određenim turističkim destinacijama tj. prostorima, a čiji je cilj isključivo razvoj turističkih proizvoda, pravljenje brenda koga i Srbija trenutno, nažalost, nema i marketing regije.
Ponavljate ovde istu priču, kao i u slučaju regionalnih razvojnih agencija, jer Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja pokušava da te i ove agencije napravi političkim, a ne operativnim telom.
Iluzorno je pozivanje na internacionalističku metodu, i ne mogu a da se ne našalim, svima nam je jasno da vas u ovoj političkoj priči povezuje Socijalistička internacionalna, ali preporuke za internacionalizam u turizmu, zaista, nije izdala ni Svetska turistička organizacija, niti bilo koja nacionalna strategija govori o tome, svaka zemlja ima svoje posebne elemente i posebna je priča za razvoj turizma, a principi i normativi, i standardi koji se moraju poštovati, nisu problemi internacionalizma.
Očigledno da postoji deficit subjekata na lokalnom nivou i nedostatak kadrova u tom delu, ali to ne može rešiti uvođenje i funkcionisanje Nacionalne turističke korporacije. Ova priča može biti samo logična u sprezi lokalnih turističkih objekata, subjekata turizma, ostalih subjekata turizma na tom području, regionalnih destinacijskih organizacija i Nacionalne turističke korporacije, pa se tako master planovi koji su već napravljeni ili za određene destinacije, za koje to nisu, mogu zaživeti i realizovati u praksi. U protivnom, kao i do sada, politička pripadnost i politika će biti jedini uslov za razvoj turizma na prioritetnim turističkim destinacijama.
Ova priča se odnosi i na kategorizaciju turističkih mesta, na sprovođenje podsticajnih mera. Samo jedan problem da istaknem, pa ću to da objasniti na primeru ovog amandmana, kako Ministarstvo, koje ovim zakonom ima "Božiji bič" u rukama i totalnu privilegiju, može da zna, i koliko više od lokalnih subjekata u turizmu može da zna, ko po prioritetu može dobiti podsticajna sredstva za turizam, recimo, na primer u seoskom turizmu?
Šta je to što nije u saglasnosti sa lokalnim subjektima i lokalnim turističkim organizacijama, koje kao domaćini na svom terenu imaju veći uvid u poslovanju svih turističkih subjekata i koje mogu preporučiti, kontrolisati deo tih i mera i programa i, naravno, realizaciju svih tih aktivnosti, da ne bi dolazilo do situacije, kao što se i desilo pre šest meseci, po pitanju određenih kredita u Republici Srbiji? Ako ova priča ne ide od temelja, odozdo, prema Ministarstvu, plašim se da ćemo u Srbiji napraviti ili izmisliti neku novu – Staru planinu.
I, ono što je vrlo bitno, što je do kraja ove 2009, odnosno prethodne 2008. godine trebalo da se reši, to je signalizacija. U Srbiji se ni mi dovoljno ne možemo snaći, a kamoli ino turisti, pa mislim da bi Ministarstvo trebalo, krajnje ozbiljno, one mere koje su predviđene još zakonom iz 2005. godine, da realizuje u narednom periodu, do kraja 2009. godine, da Srbije bude prepoznatljiva zemlja, prvenstveno za domaće turiste, a onda i za ino turiste.
Posle usvajanja ovog zakona, čini mi se da će i biti usvojen, ja se zaista pitam, kao i Poslanička grupa SNS, da li iza svega ovoga stoji izrada još jedne ili neke nove strategije razvoja turizma?
Sada da se osvrnem na predloženi amandman, na član 15. i, kako da poboljšam predloženi član. Predlažem da se u stavu 1, koji glasi: ''Postupak za proglašenje turističkog prostora pokreće se sa predlogom proglašenja turističkog prostora, koji priprema ministarstvo, u skladu sa Strategijskim master planom i studijom opravdanosti za proglašenje turističkog prostora'', doda ''i završene javne rasprave''.
Zašto?
Neozbiljnost izrade ovog zakona i, deo prepisivačke politike u odnosu na stari zakon, vidi se ovde u stavu 4, člana 15. Predloga ovog zakona, gde se kaže: ''Predlogom iz stava 1. ovog člana stavlja se na javni uvid u jednom dnevnom listu koji se distribuira na celoj teritoriji Republike Srbije i u lokalnom listu jedinice lokalne samouprave...''
Da li se sećate, da ste pre dve godine zakonskim aktima naredili lokalnim samoupravama da moraju privatizovati lokalne listove čiji su oni osnivači?
Da li ste zaboravili da jedinice lokalne samouprave nisu više osnivači tih lokalnih listova? Zbog svega ovoga u stavu 4, predložio sam da se doda reč "završene javne rasprave", da bi se uozbiljili postupci za proglašenje turističkog prostora i da bi se eliminisala ova anomalija vezana sa ukidanjem, odnosno nepostojanjem lokalnih listova čiji su osnivači jedinice lokalne samouprave. Zahvaljujem. (Aplauz.)

Gospođo predsedavajuća, kolege poslanici, vi ste, gospođice ministre, treći ministar ovde povodom ovog seta zakona i ja ne znam kako mi više da se ponašamo u načelnoj i raspravi o amandmanima po pitanju ovog seta zakona.
Ovlašćeno lice poslaničke grupe SNS kolega mr Jorgovanka Tabaković rekla je da je cilj poslaničke grupe SNS, tj. Napred Srbijo, bio da amandmanima popravi set ovih zakona, takođe i ovaj zakon koji se odnosi na Fond za razvoj Republike Srbije. Vi za to niste imali razumevanja, kao što se skoro nije desilo u ovom skupštinskom sazivu da ijedan amandman, bez obzira na to ko ga podnosi, da li mi iz opozicije ili kolege iz pozicije, bude prihvaćen od strane Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja.
Time se dokazuje da se sve ono što je predviđeno ovim zakonom, a što se prvenstveno odnosi na decentralizaciju finansija i ekonomije, to jest ravnomerni regionalni razvoj, što vam je cilj svih ovih godina, vama koji se samo smenjujete u određenim garniturama vlasti uradite, zaista nijednog trenutka u praksi nije dokazalo. Navodite da je jedan od ciljeva ovog fonda ravnomerni ekonomski i regionalni razvoj određenih područja u Srbiji. Da je tako, zaista ne bismo bili u situaciji kao sada, da su pojedine oblasti Republike Srbije i dalje totalno nerazvijene i sve više, zahvaljujući vašim merama, a one bi trebalo da budu podsticajne, doživljavaju sudbinu totalno nerazvijenih područja.
Nama je poznato da su pojedini ministri još 2003. godine istakli da nisu došli u ovu zemlju da svoju pamet unovče za tako male plate na čelu pojedinih ministarstava. Ovih dana je aktuelna priča guvernera da mere štednje Republike Srbije ne treba da dotaknu njegov sektor, to je sektor Narodne banke Republike Srbije. Opšte je poznata priča da se ministri, pored svojih tzv. malih plata, bave i drugim stvarima. To su savetodavne uloge u raznoraznim fondovima, između ostalog verovatno i u Fondu za razvoj.
S obzirom na to, imamo situaciju da je ministar ekonomije i regionalnog razvoja po automatizmu i predsednik Upravnog odbora Fonda za razvoj Republike Srbije i, vezano za amandman koji sam podneo na član 10, neshvatljivo objašnjenje ovog amandmana je upravo ta kontradiktornost i ovo što proizilazi iz zakona o Fondu za razvoj.
Amandmanom se posle stava 4. dodaje stav 5. koji glasi: "Upravni odbor Fonda podnosi poseban godišnji izveštaj o sredstvima koja se Fondu prenose u skladu sa Zakonom o budžetu, a koja Fond nije plasirao do kraja budžetske godine, Narodnoj skupštini Republike Srbije u roku utvrđenom za dostavljanje završnog računa budžeta Republike Srbije.
Vi za ovaj amandman i za neke sledeće amandmane koje će moje kolege iz Poslaničke grupe Napred Srbijo - SNS braniti niste imali razumevanja, tj. proizilazi da Vlada nije nadležna, sa pojedinim ministarstvima, a naročito Ministarstvo finansija, već da određene mere i radnje, vezano za ovaj zakon, može sprovoditi samo Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja. Samim tim što je predsednik Upravnog odbora Fonda za razvoj Republike Srbije ministar ekonomije i regionalnog razvoja, kontradiktornost vašeg objašnjenja u obrazloženju neprihvatanja amandmana zaista je prepoznatljiva.
Pomenutim amandmanom želeo sam da ukažem na to da odgovornost prema upotrebi javnih sredstva, koja po određenoj i predviđenoj dinamici treba da se prenose, treba da se digne na veći nivo. Mi znamo da je ovaj Fond, odnosno Zakon o razvoju Republike Srbije, donesen prvi put 1992. godine, sa izmenama 2005. godine, i da ovaj Fond postoji preko 16 godina. Moram naglasiti, s obzirom na to da ovaj zakon predviđa da Fond egzistira uglavnom na sredstvima budžeta, šta bi bilo da su od 1992, odnosno 1993. godine do današnjeg dana ta sredstva pravilno korišćena i da se domaćinski raspolagalo njima, kolika bi sredstva danas Fond imao i kakva bi njihova veličina bila? Verovatno veća nego što su ulozi pojedinih banaka.
Ovim zakonom vi na određeni način pokušavate da sve te, recimo, manipulacije u periodu do 2009. godine stavite u ćošak i da sve ono što je do sada rađeno u Fondu za razvoj Republike Srbije opravdate, a da krenemo u jednu novu eru sa pet miliona evra predviđenih budžetom i sa svim onim sredstvima kojima trenutno Fond raspolaže. Zahvaljujem se.

Gospođo predsednice, ministre, poštovane kolege poslanici, koristim priliku da, vezano i za prethodne tačke dnevnog reda, postavim gospođi ministru dva pitanja, a u vezi sa strategijom Nacionalne službe za zapošljavanje i zakonom koji je na dnevnom redu, a koji kao novu zakonsku kategoriju uvodi akt o učinku ministra koji je nadležan za ovu oblast, vezano za norme Nacionalne službe za zapošljavanje.
Pri tom, hoću da istaknem da dva grada na jugozapadu Srbije, Prijepolje i Novi Pazar, i skoro cela južna Srbija imaju preko 50% nezaposlenog radno sposobnog stanovništva. Kojim aktima mogu da se ove norme usklade i kako će to službe u tim opštinama da opravdaju normative koje resorni ministar stavlja pred njih?
Druga bitna stvar i pitanje koje hoću da postavim ministru je – da li je istina da je 21.03. Nacionalna služba za zapošljavanje prestala sa programom edukacije, tj. volontiranja, i programom pripravnika, i da li je to u sukobu s već donesenom strategijom na petogodišnjem planu, od 2005. do 2010. godine, Nacionalnom strategijom za zapošljavanje?
Vezano za tu temu, a s obzirom na set zakona, tj. ove tačke dnevnog reda, kao i na situaciju, recimo, da u turizmu postoji nedostatak kadrova, da je poslednjih nekoliko godina u toj oblasti učinjen konkretan napredak, kako mislite da tim ljudima, koji su jedva uspeli da upišu određene studije, da ih završe, s visokim prosekom, sprečite eventualnu nemogućnost njihovog osposobljavanja, tj. sticanje svih uslova za početak rada, odnosno prijem na rad, u odnosu na bilo koju oblast, a u ovoj situaciji – u oblasti turizma? Zahvaljujem.

Gospođo predsedavajuća, gospođo ministre, gospodine Petkoviću, preostalo vreme u okviru poslaničke grupe SNS iskoristio bih da se u okviru ovog seta zakona, četiri tačke dnevnog reda, bliže pozabavim pitanjima problema Predloga zakona o turizmu. Meni je žao što gospodin ministar Dinkić trenutno nije prisutan u sali, s obzirom na pitanja koja ću u ovom delu izlaganja postaviti. Nadam se da će gospodin Petković, državni sekretar za turizam, dati obrazloženje.
Inače, dolazim iz jugozapadne Srbije, regije koja je pre skoro godinu i po dana formirala Turističku organizaciju regije zapadne Srbije. U praksi smo na tom prostoru, odnosno destinaciji pokazali da turizam ovako organizovan može da funkcioniše. Na tom području je napravljen i funkcioniše master plan razvoja turizma za područje Tare i za područje Zlatibora i Zlatara, što ne znači da na ovom prostoru ne postoje i neke druge turističke destinacije koje zavređuju pažnju.
Moram da naglasim da turizam, inače engleska reč... i da se prvo organizovano putovanje desilo još 1841. godine, organizovano od strane Tomasa Kuka. Zbog čega ovo iznosim? Iznosim iz razloga što se nadležne srpske institucije i ministarstva u poslednjih nekoliko godina po ovom pitanju ponašaju neorganizovanije od Tomasa Kuka 1841. godine i po pitanju oblasti turizma nadležna ministarstva i institucije prave se Englezi, a trebalo bi makar malo da počnu da se ponašaju kao Englezi.
Želim zbog javnosti da podsetim da je sada već, ovih dana, posle verovatnog prolaska ovog predloga zakona o turizmu, stari zakon o turizmu donesen pre nepune četiri godine, tj. 2005. godine, da je u junu mesecu te godine postojalo Ministarstvo trgovine, turizma i usluga i da je želja svih turističkih radnika Srbije bila da postoji ministarstvo turizma. Nažalost, sada, posle četiri godine, imamo samo državnog sekretara i sektor turizma u malom Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja. Tog juna 2005. godine – s obzirom na to da su moji prethodnici o tome već govorili, želim samo zbog pojašnjenja nekih stvari da podsetim i vas i javnost – zagrebačka konsalting agencija "Horvat konsalting" dobila je na tenderu koji je javno raspisan, uredno raspisan, pravo da pravi strategiju razvoja turizma u Republici Srbiji za period važnosti od 2005. do 2015. godine.
Ovde je jedan od mojih prethodnika pomenuo renomiranu kuću iz Zagreba koja se navodno bavila izradom velikog broja master planova i strategija razvoja turizma nekih zemalja. Nije tačno.
To je odeljak velike kuće koja ima sedište u Americi, znači, zagrebačko je predstavništvo, i na ovim prostorima iz okruženja ta pomenuta kuća bavila se samo razvojem strategije naše zemlje, razvojem strategije istarskog područja i razvojem strategije Dalmacije, tako da nema nekih prepoznatljivih uspeha u svemu ovome.
Zbog čega ovo govorim? Zbog svih problema u tom periodu organizovana je javna rasprava (znači, ta priča ima i dobru stranu medalje), gde su turistički radnici bukvalno napravili bunu na ovu temu i pored "Horvat konsaltinga" i prof. dr Stipe Lovrete sa Ekonomskog fakulteta, u izradu strategije razvoja, master plana razvoja turizma Republike Srbije do 2015. godine uključio se i drugi deo eminentnih turističkih radnika, a pre svega profesori sa Ekonomskog fakulteta, "Singidunuma", fakulteta iz Sremske Kamenice itd.
To je bilo neophodno zato što se u startnom predlogu ovog projekta videlo da pomenuta kuća ne poznaje dovoljno situaciju na srpskom tržištu, niti prepoznaje šta treba da bude nacionalni, tj. turistički brend, a u okviru toga i turistički proizvodi koji neminovno moraju da budu zasnovani na našim iskustvima da bi bili prepoznatljivi za sve turiste.
Posle godinu dana javne rasprave i izrade ovog dokumenta usvojen je ovaj dokument koji je u svom faznom izveštaju na 163 strane...
Poređenja radi, navodim primer zemlje iz okruženja: Republika Hrvatska je 2004. godine imala preko osam miliona ino-turista, a njihov strategijski dokument za period važnosti od 2005. do 2010. godine, tj. pet godina, nije radila ova kuća, nego je to radio "Mek Kinsi".
Šta je taj projekat sadržao? Sadržao je strategiju razvoja hrvatskog turizma za taj period od pet godina na 39 strana, a naš pomenuti fazni izveštaj o razvoju turizma bio je na čitave 163 strane i uglavnom se bavio kritikama srpskog turizma i prikazao srpski turizam kao katastrofalan.
Moram da pomenem da se prema pomenutom dokumentu, a iz uvodnog izlaganja ste videli moje namere i prema amandmanima koje je poslanička grupa SNS podnela, turizam Srbije deli na četiri regije, odnosno dela, tzv. klastera: klaster Beograda, klaster jugozapadne, klaster jugoistočne Srbije i klaster Vojvodine; nijednog trenutka, bez obzira na to ko je tada bio na vlasti, ne pominju se ni turistički potencijali ni teritorija AP Kosovo i Metohija.
U celom tom strategijskom dokumentu navodi se da u Srbiji nema dovoljno kadrova, da nema dovoljno znanja, da nema dovoljno iskustva. Navode se Beograd i Dunav kao najbitnije komponente razvoja turizma, a skroz se zaboravljaju banje, planine i seoski turizam, kao nerazvijene oblasti koje mogu privući ino-goste.
Imamo statistiku i vodimo računa o tome i znamo da od ukupnog broja dolazaka i noćenja u srpskom turizmu 87% otpada na domaći turizam, a ovaj zakon i ta strategija nisu dovoljno prostora i važnosti dali domaćem gostu. Statistika pokazuje da se u tom delu najviše moramo pozabaviti našim gostima.
Iskreno se nadam da će doći situacija kada će naša velika mesta i gradovi, ne zbog toga što je počeo godišnji odmor i što stanovnici nisu otišli na godišnje odmore, već zbog toga što su neki turisti došli u ta mesta, biti posećeni i puni.
Posle toga sledi izrada master planova, njih 11, među kojima je izrađen i master plan destinacije sa koje ja dolazim, tj. master plan razvoja turizma Zlatibor-Zlatar; za svaki od ovih navedenih master planova izdvaja se iz budžeta Republike Srbije od 60.000 do 100.000evra.
Moram da napomenem, recimo, da je projekat razvoja turizma Palića koštao oko 80.000 evra…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, vreme koje vam je na raspolaganju je iskorišćeno.)
Hvala lepo. Nastaviću u pojedinačnoj raspravi.

Gospodine predsedavajući, gospođo ministre, podneo sam amandman na član 95. predloženog zakona.
Član 95. glasi da se odredbe od člana 67. do 70. zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma primenjuju 180-og dana od dana stupanja na snagu ovog zakona i da će od tog datuma, odnosno do tog dana važiti odredbe člana 9. zakona o sprečavanju pranja novca.
Član 95, moja primedba – zašto 180 dana, a ne 60, kao što sam predložio, povezan je s članom 98, u kome stoji da ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije". Iz svega proizilazi nedovoljna koordinacija i nespremnost određenih državnih institucija da predloženi zakon, koji će voljom vladajuće većine sigurno biti i usvojen u ovom poštovanom domu, u istom trenutku sprovedu u delo.
Zbog građana koji prate zasedanje Skupštine, moram da napomenem da od člana 67. do člana 70. zakon predviđa prijavu prenosa fizički prenosivih sredstava plaćanja, pa se u članu 67. navodi da je dozvoljena suma predviđena za prenos preko državne granice u fizički prenosivim sredstvima – do 10.000 evra, i to građani treba da znaju. Preko 10.000 evra, sva prenosiva sredstva plaćanja se evidentiraju na državnim granicama, s tim što u članu 69. stoji izuzetak da nadležni carinski organi mogu zadržati fizički prenosiva sredstva plaćanja u iznosu ispod 10.000 evra, u situaciji ako su iz ne zna se kojih razloga sumnjivi nadležnim carinskim organima, koji taj novac zadržavaju, preko prekršajnog postupka koji se vodi kod NBS, do okončanja postupka kod Deviznog inspektorata, na računima NBS-a.
Moram da napomenem i da se članom 81. ovog zakona predviđa lista evidencije, koja za sve organe i za sva lica, između ostalog, i za nadležne carinske organe, predviđa da se vode razlozi zbog kojih se sumnja u verodostojnost ili transakcije ili ovog puta vezanog za onaj amandman o prenosivim sredstvima preko državne granice. Nigde ne stoji koji su to razlozi.
Znamo da je Uprava za plaćanje od 2003. godine...
Gospodine predsedavajući, ako vi mislite da mogu da pratim, a mogu da pratim, ko lupa, i da istovremeno govorim o ovako važnom zakonu, zaista, svaka čast na tome.
Uprava za plaćanje je od 2003. godine članica "Egmont grupe", a moram da napomenem da je to organizacija 108 zemalja, preko koje naša uprava za praćenje pranja novca, a to je veliki proces, odnosno proces u kome Republika Srbija, u sprečavanju pranja novca, pogotovo sprečavanja finansiranja terorizma, ne bi mogla sama da učestvuje, sarađuje sa za to nadležnim svetskim službama, a radi se o finansijsko-obaveštajnim službama.
Neobjašnjiva je činjenica, kad je reč o datumu stupanja na snagu, odnosno raspravi o ovom predlogu zakona, nesposobnost državnih institucija i svih onih koji su o tome vodili računa da u periodu od skoro šest godina ovako bitan zakon ne stave u skupštinsku proceduru, odnosno ne dovedu ga do realizacije.
Vezano za pomenuti zakon, ne mogu a da ne kažem i to, ne zbog nas poslanika, koji imamo ovaj zakon pred sobom, nego zbog građana Srbije, da se sve gotovinske transakcije od 15.000 evra moraju evidentirati.
Vas, gospođo ministre, posebno pitam – šta ćete uraditi sa sistemom velikih marketa, koji u dosadašnjem poslovanju posluju isključivo, čak na veleprodajni način, sistemom gotovine? Ne želim da reklamiram nijednu od tih kuća.
Znate da, recimo, jedna mala radnja, ili srednja radnja koja se bavi prodajom bele tehnike, u tako velikom trgovinskom lancu može isključivo za keš, za gotovinu da kupi robu za prodaju u svom maloprodajnom objektu. Verujte da je suma od 15.000 evra vrlo simbolična za takvu radnju, koja se bavi, recimo, prometom, odnosno maloprodajom bele tehnike.
U dosadašnjem iskustvu, ti sistemi na teritoriji Republike Srbije isključivo posluju kešom, odnosno gotovinom; ne postoji mogućnost uplate ni preko žiro-računa, ni preko svih drugih načina poslovanja, izuzev keša, tj. kartica. Da li će se po pitanju tih zakonom predviđenih mera, vezano za poslovanje tih lanaca, preduzeti određene mere?
Meni je drago što je dosta kolega ovde obratilo pažnju na sistem, odnosno odredbe koje se odnose na poslovanje advokata i njihovih advokatskih kancelarija.
Moram da naglasim da su u potpunosti u pravu. Međutim, advokate ima ko da brani, oni sami sebe mogu da brane. Ovde se radi, recimo, o sistemu obveznika koji imaju obavezu da budu praćeni čak i preko svojih knjigovodstvenih agencija. Znači, ceo sistem obveznika je u toj situaciji obaveštajan.
Zato sam napomenuo maločas Upravu za plaćanje, jer se ovim zakonom ceo sistem, mimo zvaničnih državnih organa, sistem koji isključivo služi pomoći poslovanja, svodi na finansijsko-obaveštajnu, tj. špijunsku delatnost.
Hvala lepo.
(Za vreme izlaganja narodnog poslanika Miće Rogovića, poslanici SRS-a su lupali o klupe.)

Gospodine predsedavajući, vezano za Predlog zakona o matičnim knjigama i za njegovo svrstavanje u redovnu proceduru i nelogičnost svrstavanja prethodna dva zakona u redovnu proceduru, već smo o tome pričali, ne bih želeo ponovo o tome da pričam, hoću da kažem šta sam želeo da se postigne članom 11.
Većinom zakona koji su u skupštinskoj proceduri, između ostalog, imali smo pre neki dan zakon o poreskoj upravi i poreskoj administraciji, predviđeno je da je za taj deo posla, vrlo bitnog posla, vezanog za obavljanje poslova utvrđivanja, evidentiranja i sistema naplate poreske uprave, potrebna visoka stručna sprema.
U članu 11. Predloga zakona o matičnim knjigama, predloženo je, takođe, da poslove matičara ili zamenika matičara, u daljem tekstu matičara, tj. u isti kontekst su stavljeni i matičar i zamenici matičara, mogu obavljati lica ''koja imaju visoko obrazovanje stečeno na studijama drugog stepena (diplome akademske studije – master, specijalističke akademske studije, specijalističke strukovne studije) u obrazovno-naučnom polju društveno-humanističkih nauka, odnosno na osnovnim studijama u trajanju od najmanje četiri godine društvenog smera, položen poseban stručni ispit za matičara i ovlašćenje za obavljanje poslova matičara''.
Moj predlog je da se u članu 11. briše: "zamenik matičara", tj. da matičar i zamenik matičara ne budu ista kategorija lica, barem ne definisana, ni po stepenu obrazovanja.
Posle stava 1. člana 11, predlog je da se doda stav 2, koji glasi: "Zamenici matičara koji nemaju propisani stepen obrazovanja iz uslova navedenih u stavu 1. ovog člana, mogu biti i matičari (zamenici matičara) koji na dan stupanja ovog zakona ne ispunjavaju uslove iz stava 1. ovog člana, a te poslove obavljaju najmanje tri godine, s tim da su dužni da u roku od tri godine od dana početka primene ovog zakona polože poseban stručni ispit za matičara".
Nadam se da i gospođa ministar primećuje ono što sam hteo ovim predlogom zakona da razdvojim, tj. da se kategorija – matičar i zamenik matičara, makar po ovoj specifikaciji, tj. po stečenom obrazovanju, razlikuju.
Određene kategorije, odnosno određeni članovi ovog zakona negiraju član 11. Predloga ovog zakona; ono što član 11. isključivo navodi šta matičar treba da poseduje, određeni članovi zakona, o kojima ću kasnije, povodom svojih amandmana, pričati, negiraju. Može da se desi jedna banalna situacija, recimo, u praksi, da je neko postao matičar pre dve godine, da ima 23 godine života i da do kraja života ostaje matičar ili zamenik matičara u stepenu stručne spreme u kojoj se trenutno našao, s tim da mora položiti poseban stručni ispit za matičara.
U preostalom vremenu ću pričati o nekim drugim stvarima, ali moram da kažem da su nedonošenjem ovog zakona do današnjeg datuma posebne kategorije lica bile pogođene, a to su uglavnom izbegla i interno raseljena lica, povodom svih dešavanja koja su nas u poslednjih 20 godina na teritoriji eks-Jugoslavije, nažalost, snašla, svih dešavanja sa srpskim narodom i sa drugim građanima koji se nalaze na tom području sada, odnosno građani su Republike Srbije, a pre toga su živeli u nekim drugim krajevima.
Nelogičnost je da stari zakon preko 35 godina postoji, a samo su neke kategorije, odnosno neke odredbe starog zakona promenjene, 2000. godine, ako se ne varam, pojedine odredbe koje se isključivo odnose na interno raseljena lica sa KiM-a, a kategorije izbeglih lica, do trenutka donošenja ovog zakona, nisu bila u situaciji da deo svojih evidentnih problema mogu rešavati na ...

Sve vreme od te 1970. i neke godine, pojedine odredbe su bile neusaglašene sa Zakonom o matičnim knjigama, s nizom promena u odredbama pojedinih zakona, prvenstveno, nesaglasne sa zakonima o državnoj i lokalnoj samoupravi, teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije, državljanstvu, pogotovo s pitanjima iz oblasti teritorijalnog uređenja Republike Srbije i uređenja sistema lokalne samouprave, utemeljenim Ustavom Republike Srbije i postojanjem zakona iz ove oblasti.
Ovo tim pre što, recimo, pre 35 godina nismo u bivšoj SFRJ imali kategoriju gradova, a u poslednjih nekoliko godina znate da je Beograd, kao teritorijalna jedinica, grad, i svi drugi gradovi koji su u međuvremenu dobili tu kategoriju, odnosno taj status. Samim tim je primena i donošenje ovog zakona o matičnim knjigama, konačno, posle tog izvesnog perioda, za svaku pohvalu.
Nadam se da ste, gospođo ministre, zaista uvideli šta sam predloženim promenama člana 11, tj. pomenutim amandmanom, želeo, pogotovo u kategoriji obrazovanja lica koja se bave matičnim knjigama, kod matičara i zamenika matičara. Hvala lepo.
(Sve vreme govora narodnog poslanika Miće Rogovića, narodni poslanici SRS-a su lupali o klupe.)

Gospodine predsedavajući, nadam se da ćete se ovog puta, u skladu sa svojim ovlašćenjima i u skladu s važećim Poslovnikom Narodne skupštine, pridržavati obaveze iz člana 105, a u vezi sa čl. 104. i 103, pogotovo posle vraćanja u proceduru zakona o diskriminaciji, za koji SNS očekuje da će poštovati, pored pravnih okvira, i običaj i tradicije ovog naroda i u tom segmentu biti promenjen, da ćete se sigurno pozivati na član 105. Sve vreme dok poslanici SNS-a, tj. Poslaničke grupe ''Napred Srbijo'' za govornicom izlažu, vrši se svojevrsni vid diskriminacije od strane određene političke grupe.
Gospodine ministre, predlažući promene člana 61, tj. njegovog prvog stava, nisam zahtevao da se taj stav briše, a obrazloženje Vlade je više nerazumljivo nego moj predlog.
Zbog svih ostalih, moram da napomenem da član 61. stav 1. Predloga zakona glasi ovako: "Činjenicu smrti dužni su da prijave članovi porodice s kojima je umrli živeo, a ako ovih lica nema ili nisu u mogućnosti da to učine, druga lica s kojima je umrli živeo ili drugi članovi porodice koji su saznali za smrt, odnosno lica u čijem je stanu smrt nastupila, a ako nema ni ovih lica, činjenicu smrti dužno je da prijavi lice koje je prvo za smrt saznalo".
Na osnovu kojih dokaza i kojih razloga je u predloženom stavu 1. člana 61, poslednji stav, činjenicu smrti dužno da prijavi lice koje je prvo za to saznalo? Na osnovu kojih dokaza nadležni organi mogu u, eventualnoj, istrazi ili nepostupanju vezanom za član 61. stav 1. da dođu do zaključka koji ste vi meni dali u obrazloženju?
Predloženom promenom člana 61. stava 1. predvideo sam da su činjenicu smrti dužni da prijave članovi porodice ili druga lica s kojima je umrli živeo, odnosno lica u čijem je stanu ili objektu smrt nastupila. Tu se automatski pozivate na pravo vlasništva, vezano za stambeni objekat, za poslovni objekat i sve ostalo. Još jednom napominjem, nisam u predviđenim promenama člana 61. stava 1. predvideo da se taj stav briše, već da organi koji odlučuju povodom nepostupanja vezanih za stav 1. člana 61. mogu da otkriju eventualne počinioce, odnosno ljude koji su prekršili ovaj stav.
Ne vidim nijedan argument u obrazloženju koje ste mi dali da vaš predlog člana 61. stava 1. obuhvata sva lica, odnosno sve objekte u kojima je nastupila smrt. Zaista, još jednom apelujem na saznanje vezano za poslednji stav člana 61 – ne mogu se utvrditi radnje, a ne može se ni utvrditi lice o kome vi govorite u pomenutom predlogu člana 61. stav 1. Hvala.