S obzirom na ovu situaciju i na zakon o kome pričamo iz seta zakona, vrlo je zanimljiva situacija da se deo poslanika u Skupštini ponaša još uvek na nivou lokalnih odbornika i verovatno zbog sukoba interesa i te situacije da su i odbornici u svojim opštinama, u parlamentu, pričajući na temu ovako ozbiljnih zakona, raspravljaju o situaciji na lokalu, ko je s kim na vlasti.
Pri tome, moj uvaženi kolega Hajdarević ne priznaje činjenicu da je LDP, recimo, u dosta slučajeva i u dosta opština na vlasti sa SPS.
To kako će neka politika određivati koaliciju na nivou lokala, što se tiče SNS zavisi od ljudi koji čine vlast na lokalu. To zaista ne treba da bude predmet ni LDP, ni nekih drugih partija. Tako se ni mi ne mešamo u politiku LDP-a na lokalu.
Ovde, u parlamentu, danas imamo situaciju da pričamo o mnogo ozbiljnijim stvarima i trebalo bi da se pozabavimo time, a ne pitanjima lokalnih odbornika.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.
Ne bih da oduzimam puno vremena. Na kraju ove današnje rasprave o Predlogu izmena i dopuna Zakona o izbeglicama, hteo bih samo da konstatujem jednu činjenicu, da bez obzira sa koje strane dolazimo, sa desne, leve, ovog parlamenta, iz pozicije, opozicije, o ovakvim pitanjima nije bilo različitih stavova, ni u načelnoj, ni u raspravi o pojedinostima, i da je ovo pitanje još uvek rak-rana ovog društva.
Izbeglička kriza u Srbiji traje dugih 17 godina, ona je dugotrajna i zbog toga smo na 13. mestu u svetu, a prvi u Evropi, a eto, neki ratni sukobi su počeli 1992. godine.
Poslednja agresija je bila 1999. godine i još uvek u Srbiji imamo u kategoriji izbeglih lica 86.000 i prema namerama Vlade ako godišnje budemo rešavali, pogotovo stambeni deo, to jest goruće egzistencijalno pitanje ove kategorije, odnosno populacije stanovništva, sa hiljadu stanova, to znači da će ovaj proces dugotrajne izbegličke krize u Srbiji trajati još 86 godina.
Sa druge strane, u okruženju, imamo Republiku Hrvatsku sa kojom nam i dalje stoje, kako kažete, otvorena pitanja, ali ta otvorena pitanja vuku se već duži niz godina i samo ispašta ova populacija ljudi, s obzirom na činjenicu da je 120.000 ljudi hrvatske nacionalnosti iz BiH prešlo da žive u Hrvatsku i da su uzurpirali uglavnom stanove Srba, koji su živeli u njima. Znamo da se to dešavalo krajem 90-ih godina. Ti sukobi i sve ono što se, nažalost, dešavalo u tom periodu uslovilo je da milion i 300 nam pomenutih ljudi u Srbiji nije moglo otkupiti svoje stanove zbog neprilika zbog kojih su morali otići sa svojih ognjišta i iz svojih stanova, pa su dovedeni u situaciju da posle 17 godina u Srbiji i dalje budu u statusu izbeglica.
Moramo naći drugi modus, s obzirom na ofanzivu koja i od naše strane i od strane međunarodne organizacije nije uspela. Zadatak ove vlade, zadatak svih vlada bio je i treba da bude, i to zaista treba ozbiljno da se uradi u najskorijem periodu, da se problemi 86 hiljada ovih lica, kao što ste rekli, koji nisu integrisani u Republiku Srbiju, u društveni život Republike Srbije, što pre reši. Način kao što predlažete, hiljadu stanova godišnje, to će zaista dugo trajati. Zato sam vam rekao, i u načelnoj raspravi, da deo problematike, pogotovo vezano za član 19. ovog zakona, treba da se reši izmenama i dopunama Zakona o socijalnom stanovanju.
Oko toga smo se svi složili i pozicija i opozicija. Nedavno smo imali taj zakon. On nije obuhvatio tu oblast, ali krajnje je vreme da izmene i dopune vezano za ovu kategoriju lica u pomenutom zakonu ugledaju svetlo ovog doma, u što kraćem roku, da bi se problemi ovih lica što pre rešavala.
Jedan iz ove kategorije lica, moram još jednom da vas podsetim na njegovu rečenicu, kaže ovako – još uvek mogu da sanjam krajeve sa kojih sam došao i tamo me niko ne prihvata da se vratim, a ovde sam još uvek neprihvaćen.
U kategoriji ovih 86 hiljada ljudi, uglavnom su najviše siromasi, bolesni, stari ljudi. Izvinjavam se zbog ovoga što ću da navedem i reč jednog od njih, da će izbeglice u Srbiji nestati ako čekamo da, nažalost, oni umru. Zaista to ne bi trebalo da dozvolimo i treba što pre da napravimo nacrt izmena i dopuna Zakona socijalnog stanovanja, da probleme ove kategorije lica rešavamo što pre.
Svesni ste i sami znamo da je humanitarne pomoći sve manje i manje, da se kolektivni centri sve više zatvaraju, da ovi ljudi nemaju gde, da su bukvalno prepušteni sami sebi i da nemaju gde da se vrate.
Šta je to posebno što mene brine, sa neke druge strane, a u ovom parlamentu, na svu sreću, ima nas poslanika, u dosta solidnom broju, koji su došli u Srbiju delom i kao izbeglice, a delom kao interno raseljena lica, gospodine ministre, o problemu interno raseljenih lica niko skoro da i ne govori, osim Komesarijata, šta je sa tom kategorijom lica? Kojim zakonskim okvirima njihov status treba da se reši? Oni zaista jesu državljani Srbije, ali državljani Srbije u Srbiji a ne mogu da se vrate na svoja ognjišta i ne mogu da koriste ono što su godinama stekli.
Još jednom napominjem da je u ovoj kategoriji 86 hiljada izbeglica i preko 200 hiljada interno raseljenih lica, ljudi, koji su puka sirotinja. Ne može tu da važi parola – dinar na dinar. Tu može samo da važi potpuno i 100% učešće države.
Zar ovih preko 200 hiljada ljudi sa KiM treba da budu nevidljivi za sve nas? I u tom segmentu, u toj kategoriji ima više nerešenih problema nego u kategoriji izbeglica. Svi skupa moramo da nađemo snage, nadam se, da u narednom periodu rešavamo probleme i te kategorije ljudi, iako se radi o državljanima Republike Srbije, ali državljanima koji nemaju svoje ognjište i koji nemaju pravo na povratak na svoja ognjišta. Zahvaljujem. (Aplauz)

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Pre nego što pređem na ovaj set zakona iz devetog zajedničkog jedinstvenog pretresa, moram da vas podsetim da ste vi predsednik parlamenta i ujedno da vas pitam šta znači izjava da ste vi prema nekome od nas ili određenoj grupi u toku dana ili u toku dela dana previše tolerantni? Znači, samo da vas podsetim da ste predsednica parlamenta i da su takve izjave neprimerene.
Poštovana gospođo ministre, vi ste jedan od retkih ministara koja u ovoj Skupštini, a nažalost i pripadnika i vlasti i opozicije, koristi termin "Stara Raška". Divim vam se na tome. Zaista koristite jedan ispravan termin, ali plašim se da vam neko ne zameri zbog toga, zato što taj termin ovde u Skupštini, u svim institucijama, u svim medijima skoro da je zaboravljen i svi umesto tog termina koristimo termin Sandžak.
U okviru devetog zajedničkog jedinstvenog pretresa, koji se sastoji od 14 tačaka, u okviru svog izlaganja bih, najviše zbog toga što ste i sami rekli da ovaj set zakona sadrži zakone u oblasti ekonomske saradnje i druge saradnje vezena za dve države, odnosno Republiku Srbiju i Republiku Tursku i Republiku Crnu Goru, zadržao se na prve dve tačke ovog devetog zajedničkog jedinstvenog pretresa, i to na Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Turske o ekonomskoj saradnji i Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Turske o saradnji u oblasti infrastrukturnih projekata.
Moram da vas pitam da li i sa jednom drugom zemljom postoji zakon o sporazumima u oblasti infrastrukturnih projekata, osim ovog predloženog dnevnog reda i predložene tačke, kao što se radi između Republike Srbije i Republike Turske, odnosno njihovih vlada?
Zar se sve to nije moglo da stavi u predlog zakona potvrđivanje sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Turske u okvire ove ekonomske saradnje.
Da je to tako govori i predlog ovog zakona koji uglavnom ne liči na zakon, nego na još jedan novi kredit Vlade Republike Srbije, svih nas u oblasti infrastrukture i to na području Stare Raške. Radi se o rekonstrukciji državnih puteva Novi Pazar – Tutin R118A i Novi Pazar – Sjenica – Aljinovići M8, kao i pripadajućih puteva između Republike Srbije i Eksim banke Turske u vrednosti 30 miliona američkih dolara.
Zbog toga i stoji konstatacija da zakon o potvrđivanju sporazuma između naše dve države u oblasti infrastrukturnih projekata i ne liči na zakon, već na još jedan zakon o zaduživanju, kreditiranju Republike Srbije.
Moram da napomenem da, što se tiče SNS, zaista smo zagovornici da sa svim zemljama, pogotovo zemljama u okruženju, a u ovom slučaju radi se o Republici Turskoj, moramo imati odlične diplomatske i sve druge odnose, ali se moramo upitati – šta znači turska politika u zadnje dve godine na Balkanu.
Turska diplomatija je u zadnje dve decenije izuzetno prisutna na području bivših republika SFRJ, samim tim i na prostorima Republike Srbije, naročito BiH i na području Republike Hrvatske.
Doista ta politika u tom periodu uglavnom je bila kroz raznorazne međunarodne institucije i u okviru nekog američkog delovanja na tim prostorima, ali u zadnje dve godine ova politika se drastično menja. Ovo ne govorim zbog mešanja u diplomatiju Republike Turske, nego i zbog jedne kompletne analize koja je inače zvanično napravljena u oblasti akcije turske diplomatije na prostorima Balkana.
U zadnje dve godine ta akcija je usmerena na stvaranje Turske kao jače regionalne sile na ovim prostorima, regionalno globalne sile, i to je sasvim razumljivo zbog jednog ponižavajućeg odnosa EU prema Republici Turskoj. Od 1987. godine Republika Turska stoji pred vratima EU i čak su neke zemlje članice EU zadnjih godina najavile i referendum ukoliko Republika Turska bude dobila ravnopravan status članice EU.
To govorim zbog te konstatacije i te situacije zaokreta promene politike, odnosno promene turske diplomatije u odnosu i prema EU i približavanje saradnje sa Rusijom, približavanje saradnje u diplomatiji na prostorima Balkana, Kavkaza, srednjeg Istoka. Normalno, gde bi Turska, kao zemlja koja već u ranijem periodu ima odličnu saradnju sa američkom diplomatijom i koja u toj situaciji važi za najbitnijeg saradnika američke diplomatije među tzv. islamskim svetom, zemlja koja ima 73 miliona stanovnika, izuzetno razvijenu ekonomiju i sve ono što je potrebno, izuzev dela diplomatije, bila regionalno globalna sila na ovom području. Otuda i taj zaokret u turskoj politici.
Ne možemo da zaboravimo i početak 2009. godine, kada se turska diplomatija preko svog ministra inostranih poslova mešala u rešavanje različitih političkih stavova i interesa tzv. bošnjačkih partija na prostoru BiH. Kao prvo, Stranke demokratske akcije, Stranke za BiH i SDP-u BiH i ti napori su bili na prevazilaženju problema i kasniji na rešavanju problema između tzv. bošnjačkih partija, odnosno predstavnika bošnjačkih partija i u Republici Srbiji i u srpskom parlamentu.
Deo te inicijative urodio je plodom i nemam ništa protiv toga, a deo inicijative, nažalost, kao što je bilo najbitnije u BiH, i nije urodio plodom. Zbog takvog kompletnog ponašanja EU ne samo prema Turskoj, nego i prema određenim zemljama koje su inače zemlje Evrope, a ne članice EU, dešava se i ovakav zaokret i ponašanje, pogotovo ministra, odnosno određivanje politike ministra inostranih poslova Ahmeta Davutoglua u zadnje dve godine i interes i promena da u odličnim odnosima sa SAD i u sve boljim odnosima sa Ruskom Federacijom Turska postane regionalni globalni partner na ovim prostorima.
Vezano za sporan zakon, odnosno sporan kredit o potvrđivanju sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Turske u oblasti saradnje u oblasti infrastrukturnih projekata na delu rekonstrukcije ovih puteva koji se nalaze na prostorima Stare Raške ili tzv. Sandžaka, zaista ko nije prošao tim putevima ne shvata potrebu da se deo tih puteva i uradi.
Nažalost, imamo situaciju da ministri ne poznaju Srbiju. Imamo situaciju da se Srbija upoznaje samo od kampanje do kampanje, ali za ljude koji žive na tim prostorima, i Srbe i Bošnjake, zaista ti putevi skoro da ne liče na puteve, kao i svi drugi putevi koji nažalost nisu predmet ovog zakona, odnosno ovog ugovora o kreditu, takođe i put od Aljinovića do Prijepolja, koji važi za najkraći regionalni put na tom području, nigde se ne pominje, a ni u Beogradu niko ne razmišlja o tim putevima.
Ponašanje vlasti u Republici Srbiji prema tim krajevima u zadnjih 20 godina je vrlo zanimljivo i zaista je i situacija dovela do neophodne potrebe rekonstrukcije svih ovih pomenutih puteva koji su predmet ovog zakona o infrastrukturnim projektima.
O tome je Republika Srbija trebalo da razmišlja i pre ovog trenutka i da kao u drugim oblastima gde ne postoje nikakve destinacije, a pojedini ministri, nezaobilazni ministri ili oni koji postavljaju ili ruše vlade svih ovih desetak godina od 2000. godine pa naovamo, prave nepoznate destinacije destinacijama. Ljudi na tim prostorima su bili uskraćeni za infrastrukturu, za dobre puteve.
Dobro se vi, predsednice, zabavljate dok posmatrate šta se dešava u Skupštini. Imam potrebu ovde da pričam, a vama ovo liči na zabavljanje sa delom jedne poslaničke grupe i nije korektno.

Nemam nameru da unosim nekakav lični nesporazum sa vama, ali imam nameru da odradite ono što je neophodno, da meni omogućite da u najboljim mogućim uslovima govorim ovde u parlamentu. To je ta situacija koju ste sada uradili. Trebalo je da uradite ranije, ali dobro, nebitno, nije ovo ni prvi ni zadnji put, radili smo u ekstremno težim uslovima i navikli smo se na sve te situacije, samo vam kažem da treba da povedete računa o svima nama i da se prema svima ponašate isto.
Kažem da ti krajevi i ljudi koji žive na tim prostorima u zadnjih 20 godina zbog neulaganja u infrastrukturu ovih krajeva nisu ni imali situaciju da eventualni potencijalni investitori dolaze na ta područja. Zbog toga se ceo taj kraj Stare Raške nalazi na marginama razvoja Republike Srbije.
Šta je zanimljivo vezano za ova dva zakona o ekonomskoj saradnji i ulaganju u projekte infrastrukture između Republike Srbije i Republike Turske?
Zanimljivo je da je to potpisao ministar Dinkić. Zanimljivo je da je pre neki dan u okviru ovih preko 90 tačaka dnevnog reda bio i zakon o izmenama i dopunama Zakona o regionalnom razvoju. Sve tenzije koje prvo potiču od vas, od strane i poslanika, i ljudi i ministara koji sačinjavaju ovu vlast, prave tenzije ljudima koji žive na tim prostorima. Nekada su one zaista bez razloga. Nekada ne postoji nikakva ni praktična, ni realna kritika svega toga.
Ali se zaista i dalje svesno pravi tenzija na tim prostorima, a moram da vam napomenem da recimo u Novom Pazaru ima preko 20 hiljada nezaposlenih ljudi. O tome niko ne razmišlja. Razmišlja se o tome kako će se, nažalost, i dalje na tim prostorima, sa kojih dolazim, širiti politička tenzija, a ne o tome kako ćemo, bez obzira da li smo Srbi ili Bošnjaci, živeti bolje, uspešnije, imati ista prava kao što svi ovde imaju u Beogradu ili u nekim razvijenijim krajevima Republike Srbije.
To su prioriteti i to su stvari koje ova vlast i vi, gospođo ministre, kao jedan od prvih ministara u ovoj vlasti treba da rešavate.
Ovaj ugovor i ovi ugovori uopšte nijednog trenutka za nas ne treba da predstavljaju problem, izuzev problema tenzija koje, kažem, dolaze još uvek i dalje, i raznoraznih nagoveštaja stvaranja novih regiona i svega ostalog i vezano za deo i poslaničke grupe koja je na vlasti, a i deo ministara koji su na vlasti. Građanima Stare Raške, Sandžaka treba da se obezbede bolji uslovi za život, a ne da se na dnevno-političkim temama i dalje bavimo odnosima koji su zaista odlični na tim prostorima između Srba i Bošnjaka.
Prednost tih krajeva je jedino u multietničnosti. Sve ostalo je u velikom problemu. Opstanak i Srba i Bošnjaka na tim prostorima je ugrožen, drastični pokazatelji iz svih opština Stare Raške o dnevnom iseljavanju i Srba i Bošnjaka sa tih prostora, sve zbog toga što zaista ne mogu da rešavaju egzistenciju svoju i svojih porodica, veoma su zabrinjavajući.
O tome treba da povedemo računa i o svemu ostalom zaista treba da razgovaramo, a jedan od prioriteta za razvoj krajeva Stare Raške i gradova iz oblasti Stare Raške jeste i projekat infrastrukture, ali ne kroz zakone, nego kroz kredite. Ne bih želeo da se ponavljam kao što su moji prethodnici već napomenuli. Kako su delovi, odnosno članovi ovog zakona napravljeni, liče na sve drugo samo ne na zakon.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, u ime Poslaničke grupe SNS zaista nisam dobio zadatak da pričam na ovu temu, ali bih voleo da, umesto vas malo više možemo, ali to je, nažalost, skupštinskom procedurom onemogućeno, razgovaramo na ovu temu sa komesarom i sa predstavnicima Komesarijata za izbeglice.
Ne aludiram ovde da ovo nije vaša problematika, nego se radi o direktnim pitanjima koja su, pored opšte ingerencije Vlade, najviše ingerencija komesara, njegovih pomoćnika i Komesarijata za izbeglice.
Prosto je neverovatno da, posle jučerašnje maratonske sednice i trenutka u kome se svi pomalo osećamo istrošeno, o zločinima u Srebrenici, danas imamo ovako bitnu temu. Ovakav zakon, koji ima 21 član, previše liči na pravilnik o radu Komesarijata i pravilnik o radu komesara, nego zakon koji nastoji da reguliše pitanja o ovoj oblasti koja je zaista vrlo komplikovana, teška, prisutna toliko godina na ovim našim prostorima.
I sama pomisao i pomen reči "izbeglica", zaista, verovatno, to niko normalan nikome ne želi, a pričati o ovoj problematici koja je posle toliko godina prisutna ovde i na prostorima bivše SFRJ, pogotovo na prostoru Srbije, jeste vrlo neprijatno i teško.
Postojeći zakon regulisao je ovu materiju 1992. godine. Dakle, trebalo je bukvalno 18 godina da bi se izvršile izmene i dopunama Zakona o izbeglicama. Kao što ste i sami rekli, iako je najviše izbeglica na području Evrope, naravno, u Srbiji, još uvek nije dovoljno obuhvaćena problematika i način rešavanja pitanja izbeglica. To nije samo propust ove vlade, to je propust svih vlada i vlasti od 1992. do 2010. godine. Sama činjenica da za ovako dug vremenski period, razdoblje od 18 godina, nije okončano rešavanje problema izbeglica, kao najugroženije kategorije lica, jeste neprimereno i nikome ne služi na čast .
Moram zbog građana koji prate ovo zasedanje da kažem da postojeći Predlog zakona ne liči na predlog izmena i dopuna zakona, više liči na neki novi zakon, jer je primetno da se ne menja samo jedan član starog Zakona o izbeglicama, to je član 4, a svih ostalih 20 članova trpe vrlo bitne promene.
Još jednom ponavljam, ove izmene i dopune više liče na pravilnik o radu Komesarijata za izbeglice, a sve manje na zakon. Da su sve, neke, prethodne vlasti više vodile računa o ovoj bitnoj problematici sada bismo zaista imali najkraće moguće tehničke ispravke vezane za promene u oblasti zakonodavne regulative, zbog kvalitetnije integracije ovog sloja ljudi u tokove društvenog života Republike Srbije. Inače, namera ovog zakona, prvenstveno, jeste integracija ove kategorije lica, ali se iza te namere kriju i neke druge stvari o kojima ću u daljem toku rasprave i kasnije u pojedinačnoj raspravi, vezano za amandmane, nešto više i govoriti.
Još jednom moram da naglasim, zbog svih, zbog kompletne javnosti, da smo mi po broju izbeglica prva zemlja u Evropi, a trinaesta zemlja u svetu. Pri tome, nijednog trenutka ne smemo zaboraviti činjenicu da u Srbiji postoji i kategorija interno raseljenih lica, preko 200.000, uglavnom sa područja Kosova i Metohije.
Trenutno u našoj državi živi oko 300.000 osoba doseljenih iz bivših republika SFRJ, od kojih je, kao što se vi naveli podatak, 86.000 sa statusom izbeglica, a preko 200.000 je proteklih godina rešilo svoj status, odnosno uzelo državljanstvo Republike Srbije.
U procesu registracije izbeglih lica oko 141.000 bila je evidentirana kao izbegla lica, bilo je oko 10,000 žalbi, a prema podacima kojima raspolažem, oko 107.000 je dobilo potvrđen izbeglički status.
Prema standardima UNHCR smatra se da jedna zemlja, kao što ste vi već rekli, ima izbegličku krizu ako u njoj živi preko 25.000 izbeglica preko pet godina. U Srbiji mnogo veći broj izbeglica živi preko deset godina, i to u veoma teškim uslovima. Tako se Srbija svrstava u pet zemalja ne produžene, nego, zaista, dugotrajne izbegličke krize.
Moram napomenuti da je najveći broj izbegličkih problema u našoj Republici rešavan procesom naturalizacije, nažalost, a mnogo manje povratkom u domicilne zemlje ili preseljenjem u neke treće zemlje, jer je to put kojim izbeglice rešavaju i državljanstvo i svoj status.
U posebno teškom položaju su i dalje samohrani roditelji, deca, stari, teško oboleli i sve je manje humanitarne pomoći. I sami znamo da se u poslednje vreme zatvara sve veći broj kolektivnih centara u kojima je ova kategorija lica boravila. U kolektivnim centrima i dalje živi nekoliko hiljada ljudi, a najveći broj lica ove kategorije nalazi se kod rođaka ili stanuju privatno. Od kompletne kategorije izbeglih lica, oko, 60% je i dalje nezaposleno ili ne mogu da nađu posao. Većina od njih preko deset godina živi u izbegličkim centrima, a većina godinama ne može da dođe do svoje imovine.
Osnovni problem u svemu ovome je nedovoljna saradnja i prepreke u oblasti zakonodavne regulative susednih republika ili bivših jugoslovenskih republika, pogotovu Hrvatske, to svi dobro znamo, jer ta Republika uglavnom nije spremna, niti reguliše ovu oblast, odnosno ne vraća imovinu izbeglim licima. Zvaničnici Hrvatske navodno pozivaju na povratak, ali vi, gospodine ministre, morate da znate, na primer, za jednu banalnu situaciju – da Srbin u Hrvatskoj kada kupi satelitsku antenu mora to da prijavi MUP i uz to da prijavi koje satelitske kanale gleda.
Drugačija je situacija, iako nije dobra, u BiH. Recimo, oko 120.000, ovo je primer vezan za izbeglice iz BiH, a odnosi se na Hrvate, rešilo je svoje stambeno pitanje u Republici Hrvatskoj tako što su uzurpirali stanove naših izbeglica, odnosno Srba sa područja Hrvatske. Kažem, u BiH je ovaj problem, na svu sreću, bolje, ali nedovoljno dobro rešen i još uvek u ovoj oblasti postoji oko 10.000 sporova, odnosno predmeta koji se vode pred domaćim ili međunarodnim sudovima.
Zaista stoji konstatacija da se sveobuhvatno pitanje izbegličkih problema u kompletnom regionu, pogotovo na prostoru bivše SFRJ, ne može dalje odlagati, a jedan od modusa i načina rešenja, na čemu i vi treba da insistirate, jeste da se ovim republikama koje sprečavaju povratak izbeglica spreči kandidatura ili članstvo u EU. Ovde se radi o primeni dvostrukih aršina. Da nije tako, zaista bi se to i primenilo, jer dok Evropa predstavlja jedan veliki multietnički lonac, na Balkanu i dalje postoje homogene nacionalne sredine, kao što je i Slovenija i Hrvatska, da ne navodim i druge republike.
Jedan stanar kolektivnog centra kaže: ''Izbeglica, kako to ružno zvuči, to je tragedija'', i zaista jeste tragedija, "ja imam onu knjižicu,'' misli na izbegličku, ''to je parče papira koje mi je i lična i zdravstvena knjižica. Ja 17 godina nisam glasao, a čovek koji ne glasa nije živ! Do sudnjeg dana ću se osećati kao čovek koji treba negde da se vrati, a muči me najveća mučnina kada osetim da me tamo odakle sam došao niko ne prihvata."
Činjenica da je neko dobio ličnu kartu i državljanstvo Republike Srbije ne znači po automatizmu i rešavanje njegovog izbegličkog problema, što znači da će ovaj problem kod nas, nažalost, s obzirom na to da još uvek imamo veliki broj izbeglica, i dalje biti dugoročno prisutan. Nisu istinite neke priče Komesarijata, od ranije, da je u oblasti stambene problematike rešeno oko 30.000 predmeta, i dalje oko 80% ove populacije još uvek nije rešilo svoje stambeno pitanje, snalazi se kao i na početku kada su došli u Republiku Srbiju. Svi komesari za izbeglice davali su velika obećanja, a malo se radilo.
Pitam, a i vas, gospodine komesare – koliko ste puta i koji izbeglički centar posetili, koliko ste puta bilo na terenu? Znamo da su neki pre vas bili stalno prisutni u medijima i davali obećanja. Od tih obećanja ostajale su, nažalost, za ovu kategoriju raseljenih lica, prazne priče.
Sada da se vratimo najbitnijim članovima ovog zakona i najdiskutabilnijim članovima ovog zakona. Već u prvom članu Predloga zakona delimično se redefiniše jedan od najspornijih stavova staroga zakona, pa se tako navodi da su, izbeglice, u smislu ovog zakona, državljani SFRJ iz bivših jugoslovenskih republika i druga lica sa prebivalištem u tim republikama, koja su zbog događaja i njihovih posledica na ovim prostorima nastalih od 1991. do 1998. godine, i tako dalje, bila prinuđena da izbegnu u Republiku Srbiju. U starom zakonu stoji slična definicija, gde se kaže da su izbeglice Srbi i pripadnici drugih nacionalnosti, koji su usled pritiska hrvatskih vlasti i vlasti u drugim republikama, pretnje genocidom, i tako dalje, bili prinuđeni da izbegnu na teritoriju Republike Srbije.
Obe verzije, i stari zakon i novi predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama, definišu izbeglice vezano za određenu teritoriju bivše Jugoslavije, za određeno vreme sukoba od 1991, 1995. do 1998. godine, a po stavovima UNHCR, moram da vas podsetim, oni zakonski okvir ne tretiraju u ovom smislu kao što naš zakon i Predlog zakona tretira, jer se ne vezuju usko za okvire, sa koje teritorije dolaze i na koje vreme se to odnosi. Mi smo tu problematiku pokušavali da rešimo Zakonom o azilu, kao što je trebalo i stambenu problematiku da rešavamo Zakonom o socijalnom stanovanju, pa smo ovde, u ovaj zakonski predlog, ugradili odredbe koje je pre trebalo da sadrži Zakon o socijalnom stanovanju, nego Zakon o izbeglicama.
Sve je to u suprotnosti sa Konvencijom o statusu izbeglica iz 1951. i Protokolom o statusu izbeglica iz 1967. godine, po kojima izbeglištvo nema nikakve geografske ni vremenske okvire već se tretira kao univerzalna pojava, a ne pojava vezana za određeni prostor i za određeno vreme. Dakle, u skladu sa međunarodno preuzetim obavezama, trebalo je član 1. ovog predloga zakona, a nismo, da uskladimo sa međunarodnim pravom.
Po svim definicijama ''izbeglice'' i ''državljanstvo'' to su dva skoro suprotna pojma i zaista se međusobno isključuju. Jedan izbeglički ciklus počinje efektivnim gubitkom državljanstva jedne države, odnosno gubitkom zaštite države čiji je državljanin i završava se ili integracijom u tu državu ili povratkom pod okrilje domicilne države. Izbeglički status, moram još jednom da napomenem, može se izgubiti odlaskom u treće zemlje.
I u praksi, još jednom kažem, zaista je redak primer tolerancije između izbegličkog statusa i državljanstva. Čak i ovim predlogom zakona nije dovoljno jasno dato rešenje situacija u kojoj se nalaze lica sa prostora bivše SFRJ, u Srbiji, već 18 godina. A, da li se stvarno želi integracija izbeglica u društveni život Republike Srbije ili se iza toga krije nešto drugo? Ponašanje ljudi uglavnom iz Komesarijata nije naročito primereno.
Ne možemo a da se ne podsetimo raznoraznih afera i zloupotreba u prethodnom periodu, pogotovo u Komesarijatu za izbeglice, kao i raznih predstavnika zajednice ovih kategorija lica. Ne možemo da zaboravimo situaciju 2002. godine o zloupotrebi 28 stanova, vezano za ovu kategoriju lica; šest su predstavljali poslovni prostor i bili izuzetno neuslovni, nalazili su se u suterenu. Napomenemo da tada, prilikom kupovine tih stanova, nije poštovana procedura da se dobije obavezna saglasnost Republičke Direkcije za imovinu. Moram da podsetim da su ti stanovi uglavnom bili namenjeni predstavnicima raznih zajednica ovih kategorijama lica i nekim podobnim novinarima.
Evo jednog primera zloupotrebe iz Vojvodine, gde je jedan poverenik odbornika Zajednice Srba iz Hrvatske i BiH na osnovu nepostojećeg kredita nepostojeće ''evropske pravoslavne agencije'' od banatskih izbeglica sa tog područja uzimao po 15 hiljada dinara i to pre pet godina. Nažalost, u Srbiji su se čak i neki zvaničnici bogatili na tuđoj nesreći, u ovom slučaju, na najvećoj, na izbegličkoj nesreći.
Moram da vas podsetim zbog ozbiljnosti ove teme i zbog vas prisutnih ovde na izjavu jednog komesara u prethodnom periodu, čoveka koji je direktno zadužen za ovu oblast i rešavanje ovih pitanja i njegovih reči – nismo mi agencija koja prati želje ljudi. Toliko o ozbiljnosti državnih službenika, u prethodnom periodu, prema zaista jednom gorućem i velikom problemu. Nadam se da se ovo više neće ponavljati u Srbiji.
Moram da vas pitam – koji je motiv da u članu 19a, stavu 1, nedvosmisleno piše da postoji namera uspostavljanja apsolutne kontrole Komesarijata, možda i komesara, nad izgradnjom i raspodelom stanova, nažalost, kako već izgrađenih i podeljenih, i to uglavnom onih od donatorskih para, tako i onih koji će se tek graditi, uglavnom od kreditnih sredstava? Ovaj drugi deo stava 1. člana 19a mogu da razumem, ali zakonsko rešenje koje predlažete za one stanove izgrađene i dodeljene u prethodnim godinama, uglavnom po donatorskoj liniji, ne mogu da razumem ni da shvatim.
Ako u ovom predlogu zakona bude usvojen član 19a, stav 1. zaista bi predstavljao neviđeni skandal. Morate da znate, a pogotovo komesar, da UNHCR i donatori kada su davali stanove u vlasništvo izbeglicama davali su ih ugovorom o vlasništvu izbeglicama a ne državi. Ovim stavom država postaje vlasnik i tih stanova i novoizgrađenih stanova. Morala bi se razdvojiti kategorija već dodeljenih stanova u kojima ljudi žive, u nekim i preko deset godina, na osnovu ugovora između UNHCR i ljudi koji su dobili te stanove, pa predlažem, jer još uvek nije kasno, da se član 19a koriguje i izmeni.
U normalnoj situaciji stambenu problematiku ovih izbeglih lica trebalo bi da reguliše Zakon o socijalnom stanovanju, pre nego da se time bavi ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama, a ne da stanovi i budući stanovi koji će se izgrađivati budu pod ingerencijom i u nadležnosti ovog zakona, u ingerenciji Komesarijata ili komesara. U nadležnosti Komesarijata i komesara treba da bude život izbeglica, a ne izgradnja i otkup stanova. Zahvaljujem. (Aplauz.)

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, shvatio bih situaciju da je ministar ovih 15 izmena i dopuna zakona obrazlagao ovoliko dugo kao što je kolega Bortić. Uvažavajući kolegu i njegove konstatacije i sve pomenute investicije, jedino u svemu ovome nisam čuo za ''kineski most''. Moguće je da neka kineska firma u Srbiji gradi most i da je to verovatno ostvariva investicija i projekat, ali zaista kineski most ne bi trebalo da postoji u Srbiji.
No, da se vratimo dnevnom redu. Gospodine ministre, Zakon o državnom premeru i katastru usvojen je u ovom cenjenom domu u avgustu. Posle nekoliko meseci, kao i masa drugih zakona, doživeo je izmene i dopune. O čemu se ovde radi? Može postojati i Zakon o skupštini i Poslovnik i dobra volja vladajuće koalicije i opozicije, ali se neka pravila negiraju iz dana u dan i sve se zasniva na dobroj volji vas iz vladajuće koalicije.
Mi ovde neviđenim tempom donosimo veliki broj zakona, ali zar ima logike da posle nepunih šest meseci i posle kritike koju je Zakon o državnom premeru i katastru doživeo ovde u ovom parlamentu i od dela stručne javnosti doživljava izmene i dopune? A radi se, uglavnom, o rokovima, kao što je prethodno neko rekao. Od navedenih 15 članova u 12 imamo izmene i dopune u smislu da se predviđeni rokovi sa osam dana pomere na 15, optimalni broj dana koji je potreban za rešavanje žalbi ili dela problema vezanih za rokove i interese građana Republike Srbije.
I nije ovo prvi put da nam Vlada šalje predloge zakona, a najviše predloge novih zaduživanja i kredita, i da posle samo tri meseca, bilo je i takvih slučajeva, u skupštinskoj proceduri doživljavaju izmene i dopune, a svi su bili obrazloženi kao navodno dobri zakoni.
U Vladi Republike Srbije postoji 25 ministara, ali se nijedan ne bavi životom građana. Nažalost. Mislim da je krajnje vreme da neko počne da razmišlja o tome. Morate se složiti s konstatacijom da je i ono što vi sada radite izmenama i dopunama zakona dobar pomak, jer rokovi koji nisu optimalni doživljavaju izmene i dopune, i mi tu nemamo nikakvih primedbi vezano za to.
Samo je problem što u trenutku donošenja treba svi da imamo dovoljno sluha i da bez obzira s koje strane dolaze komentari, zakone napravimo dobrim, upotrebljivim i da oni ne doživljavaju tako često izmene i dopune. Uostalom, ustavi modernih i savremenih zemalja se ne menjaju jednom u sto godina, a kod nas se zakoni menjaju svakih par meseci.
Sve ono što je o Zakonu o državnom premeru i katastru rečeno u ovoj sali i sve što su rekle ozbiljne institucije, poput Geoudruženja, prilikom javne rasprave o njemu i pre njegovog donošenja, a moram napomenuti da je Geoudruženje organizacija koja okuplja privatne geodetske firme, i vi, kada smo vam u vidu amandmana na predlog zakona skrenuli pažnju, niste imali dovoljno razumevanja da saslušate. No, bez obzira, dobro je da ste posle određenog vremena, a s obzirom na praktičnu primenu svega toga, imali sluha i ugradili to u Predlog zakona.
Jedna od najbitnijih primedbi tada bila je da u pomenutom predlogu zakona skoro i ne postoje neki rokovi. Recimo, u članu 17. Zakona nije postojao nikakav rok za davanje rešenja i on je sad, članom 1. ovog predloga o izmenama i dopunama Zakona predviđen. Ili, nisu bili ozbiljni rokovi, koji su ovim Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnom premeru i katastru sada korigovani.
Zatim, sve su to odredbe vezane za rad i poslove koje obavlja Republički geodetski zavod. Bilo je tada kritika da su mnogobrojne odredbe u suprotnosti s Ustavom Republike Srbije, da je primećen diskriminatorski odnos između geodeta u državnom sektoru, odnosno Republičkom geodetskom zavodu, i privatnih geodetskih firmi i da su nekim zakonskim rešenjima bitno ugrožena prava građana kod upisa prava na nepokretnost.
Usvajanjem takvog zakona u avgustu, Vlada je dovela do situacije da je oko 500 malih geodetskih firmi, koje zapošljavaju oko hiljadu ljudi, ili pred gašenjem ili razmišlja o gašenju svojih firmi.
Zašto ovo govorim? Sve te firme su uglavnom još uvek u rokovima otplate skupih kredita za nabavku opreme koja je neophodna za rad na terenu i za nabavku terenskih vozila. Još nisu uspele da otplate rate tog kredita, a došle su u situaciju...
Uglavnom je ta konstatacija vezana za član 17. postojećeg zakona, gde se u st. 1, 2. i 3. bukvalno propisuje broj zaposlenih, odnosno licenciranih, za izvođenje geodetskih radova i stručnog nadzora, a znamo da su ovo uglavnom manje geodetske firme ili porodične firme…
Šta je bitno? Šta je bitna stvar? Niko od njih nije na teretu države. Time što zapošljava sebe ili još eventualno nekog radnika samo doprinosi da država, Republika Srbija, ne misli o njemu, već mu je data mogućnost, zato što se bavi privatnim preduzetništvom, da živi i bavi se svojim poslom i rešava probleme egzistencije svoje porodice.
U članu 17. st. 1, 2. i 3. Zakona o državnom premeru i katastru ograničava se broj zaposlenih, što je dovelo u vrlo problematičnu situaciju ovih 500 firmi, koje zapošljavaju oko hiljadu ljudi, i trenutno je neizvestan nastavak njihovog rada.
Moram vam ovom prilikom navesti jedan primer iz realnog života, iz prakse. Slučajno sam ovih dana, u razgovoru s jednim od vlasnika firme (inače, vlasnik je mladi privatni preduzetnik, ima 25 godina, živi i radi u Novoj Varoši), došao do saznanja da u naredne dve godine planira da svoje poslove obavlja u Libiji.
Vrlo zanimljiva situacija. A zašto dolazi do te situacije? Dolazi s obzirom na nameštene tendere, koji su uglavnom još uvek vezani za pripadnost nekoj političkoj opciji, pa čak i izmišljene geodetske firme, na kraju, da bi odradile svoje poslove, angažuju mnogobrojne male privatne geodetske firme. Jednostavno, ljudi nisu u situaciji da na teritoriji Republike Srbije, bez obzira na svu svoju volju, znanje, nabavku opreme koja je još pod kreditima, realizuju svoje planove i poslove.
Imamo situaciju da će čovek otići u Libiju, da će dve godine, zahvaljujući svome znanju, zahvaljujući tome što je mlad i ambiciozan i poseduje znanje iz ove oblasti, uspeti da zaradi neke pare, vratiće se u Republiku Srbiju i sa zarađenim novcem moći će da kupi kvalitetniju opremu i zaposli veći broj ljudi, zato što po članu 17. ovog zakona ne ispunjava uslove, odnosno ne može dobiti bukvalno nikakav tender i realizovati dalji razvoj svoje firme i egzistenciju svoje porodice.
Ovom prilikom moram da pomenem i Geokartu. Geokarta je bukvalno srpski brend, radi se o kvalitetu, tradiciji, a vi ste Zakonom o državnom premeru i katastru Geokartu stavili u okrilje Republičkog geodetskog zavoda. S tom činjenicom i s tom konstatacijom je verovano, a vi ćete mi odgovoriti, povezana situacija da smo krajem 2009. godine i početkom 2010. godine imali štrajkove zaposlenih u Republičkom geodetskom zavodu.
Uglavnom je problem kod ljudi sa srednjom stručnom spremom, a morate priznati da je ta srednja stručna sprema, bez obzira na svoj položaj, iznela probleme Republičkog geodetskog zavoda i dalje iznosi realizaciju problema i projekata i planova koje pred Republički geodetski zavod postavlja Vlada, odnosno država. Zašto, gospodine ministre, postoji direktor Republičkog geodetskog zavoda? Da li je direktor trebalo da pregovara s vama ili ste doveli ljude u situaciju da štrajkuju određeni broj dana?
I, ovom prilikom vas pitam da li će rokovi koji su vezani za određene zakone vezane za ovu oblast, a ističu ovih dana, uglavnom zakon o legalizaciji, biti pomereni, jer su građani Srbije bili zatečeni situacijom da je Republički geodetski zavod obavljao samo neophodne poslove, a da je deo poslova kasnio bukvalno dva meseca.
Ako imate činjenicu da je u određenim katastrima od pet do 50.000 nerešenih predmeta, koji čekaju godinama na rešavanje i koji su aktuelni u ovom trenutku, da li mislite da smanjenjem broja zaposlenih u Republičkom geodetskom zavodu možemo rešiti situaciju? Toliki broj predmeta ne može se rešiti ni s trenutnim brojem zaposlenih.
Šta je neophodno? Jednom prilikom ste, u januaru, izjavili da Republički geodetski zavod treba da radi bolje, kvalitetnije i poštenije. Zato vas molim, a ja ću deo svog komentara, vezan za ovaj vaš intervju u dnevnom listu u januaru, izneti. Šta ste hteli da kažete ovom konstatacijom da u budućnosti Republički geodetski zavod mora tako i tako da radi?
Moram vam preneti komentar jednog predsednika lokalne samouprave. Pošto je Republički geodetski zavod, katastar, smešten u prostorijama gde se nalazi i lokalna samouprava, uglavnom je takva situacija u 90% slučajeva u Srbiji, predsednik opštine daje ovakvu konstataciju – broj građana koji se žali na probleme vezane za administrativne, opštinske, republičke poslove, uglavnom dolazi iz oblasti Republičkog geodetskog zavoda, tj. katastra.
Slušajte me dobro šta kaže taj predsednik opštine – živim za taj dan kada će katastar, odnosno RGZ, izaći iz opštinske zgrade ili ćemo mi, opštinski službenici, otići pod šator, da nas ne bi poistovećivali sa istima. To je verovatno deo vaše konstatacije koju ste dali prilikom intervjua u januaru i sada se s tom konstatacijom, nažalost, slaže najveći broj građana Srbije.
Ali, zar mislite da šalterski službenik u RGZ, koji ima platu od 16.000 dinara može ozbiljnije i kvalitetnije da radi? Šta i očekivati od čoveka koji ima primanja 16.000 dinara i kakav je to minimum napora koji on na svom radnom mestu može da pruži?
Vezano za priključenje Geokarte RGZ-u, verovatno je do problema došlo automatski, u RGZ se povećao broj ljudi priključenjem, odnosno spajanjem, kohezijom, Geokarte i RGZ.
Još jednom podvlačim, šta će nama direktor RGZ kada smo dozvolili da nam službe štrajkuju dva meseca u vreme kada u Srbiji imamo hiljade i hiljade predmeta za legalizaciju i kada imamo rokove koji su zaista vrlo ozbiljni i kad svi građani Republike Srbije treba da ispoštuju Zakon o legalizaciji.
Ovi slučajevi su primer da Vlada, prilikom donošenja zakona, zaista mora saslušati mišljenje stručne, ekspertske javnosti, zatim mora da prihvati deo sugestija koje iznose ljudi koji se godinama bave praktičnim problemima, ne samo iz ove oblasti, već iz kompletne životne oblasti, jer zakon je, morate priznati, bez obzira na štrajkove i sve ostalo, napravio već prilično problema i doveo do urbanističkog regulacionog haosa.
Ono što se očekivalo od ovog zakona, a to je skraćivanje birokratske procedure i rešavanje određenih problema vezanih za administraciju, nije se desilo. A takva konstatacija je, nažalost, primetna u zadnjem periodu, bez obzira na probleme ekonomske krize u Srbiji. Srbija je u krizi već 20 godina i nije ovo kod nas nešto od juče.
Bez obzira na sve te probleme, investitori kao u luku zaobilaze Srbiju i odlaze u susedne zemlje, uglavnom u Bugarsku, Rumuniju, Hrvatsku. Moram ovom prilikom napomenuti da je Hrvatska od kreditnih linija, isto kao i Srbija, dobila dosta slično i dosta para za rešavanje problema iz ove oblasti, ali idite na sajt RGZ Hrvatske i na sajt RGZ Republike Srbije i videćete zaista bitne razlike.
U tom smislu ste verovatno i mislili da masu tih problema u RGZ, koji zaista stoje, ali nije problem samo u zaposlenima, problem je u organizaciji RGZ i u tome što su godinama naviknuti i stekli su negativno poverenje kod ljudi organizacijom te ustanove.
U januaru ste pomenuli da će i RGZ imati statut kao i druge državne ustanove, a u ovom predlogu izmena Zakona o državnom premeru i katastru to nigde nisam primetio. Izuzev, gospodine ministre, u članu 14. Predloga zakona, gde u postojećem članu 199. Zakona dodajete da se Zakon o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji neće primenjivati samo u RGZ.
Zašto smo u decembru usvajali taj zakon? Zašto je on primenjiv na sve oblasti društvenog, odnosno državnog života, tj. državnu i lokalnu administraciju, samo se ne odnosi na RGZ? A direktor RGZ je prvi, verovatno mu je ovde neko obećao da će u sledećem sazivu biti ministar, predložio takav rez zaposlenih, da zaista ni u jednoj drugoj državnoj aparaturi i administraciji takav primer nije nijednog trenutka primenjen niti predložen prethodnih par meseci otkako se nagoveštavalo da će se doneti zakon o ograničavanju broja zaposlenih u državnoj i lokalnoj administraciji.
Sve to vam govori da nešto nije u redu s direktorom, da ovakva organizacija u RGZ nije dobra i da još uvek treba razmišljati o procesima skraćivanja procedure i svega ostalog, da bismo mi zakone pravili zbog ljudi koji treba da ulažu u Srbiju, naših domaćih i stranih investitora, a ne da zakoni treba da čekaju njih.

Gospodine ministre, vrlo ću kratko. Upoznati smo s tim da su pri kraju Prostorni plan Srbije i detaljni urbanistički planovi po opštinama, ta konstatacija zaista stoji, ali hoćete li se složiti s činjenicom da u Srbiji ne postoji nijedno zdanje, nijedan objekat posle Drugog svetskog rata koji je prepoznatljiv? Da li ta oblast treba da se reguliše?
Imaćete sve detaljne urbanističke i regulacione planove i prostorne planove određenih oblasti i Prostorni plan Republike Srbije, ali da li je napravljena strategija po tom pitanju da u Vojvodini, recimo, postoji tradicionalna vojvođanska kuća? Kako postoji tradicionalna vojvođanska kuća, tako postoji i tradicionalni veći objekat, šumadijski tip stare kuće i svega ostalog. To je ono što se u Srbiji od 1945. godine naovamo gubi. Da li ste to predvideli?
Kada govorim o urbanističkom haosu, ne govorim o potrebnim objektima, planovima, svemu onome što je jedna ozbiljna država. Svaka ozbiljna lokalna samouprava treba da donese akte da li će taj deo urbanističkih problema u Srbiji konačno biti rešen, odnosno da li je neko zadužen za taj resor, a znam da se sigurno nije razgovaralo ni razmišljalo na temu da li ćemo konačno moći da stanemo iza arhitekture, u smislu izgradnje objekata u Srbiji, i kažemo – da, ovo je naš prepoznatljiv stil gradnje, ovo su naši objekti.
U svakoj ozbiljnoj državi imate prepoznatljive stilove gradnje, a u Srbiji nigde posle 1945. godine nema arhitektonski prepoznatljivog objekta koji liči na našu tradicionalnu arhitekturu.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman poslaničke grupe SNS na član 35. ne bi mogao da se obrazloži, a da se pre toga ne pogleda posebno poglavlje Vanredne situacije i podnaslov Rukovođenje u vanrednim situacijama, to je član 33, gde se za koordinaciju, rukovođenje zaštitom i spasavanje u vanrednim situacijama, u skladu sa ovim zakonom i drugim propisima, kao operativno-stručna tela obrazuju štabovi za vanredne situacije.
To stoji u članu 33. i u tački 5), za teritoriju opštine, opštinski štab za vanredne situacije koji obrazuje skupština opštine. U tom članu se navodi šta treba, odnosno koja tela i organi čine štab i da štab za vanredne situacije obrazuje po potrebi pomoćne stručno-operativne timove za specifične zadatke zaštite i spasavanja.
U članu 35. u tački 2) govori se dalje i o sledećim poslovima opštinskog organa i između ostalog o imenovanju menadžera zaštite i zamenika menadžera u naseljenom mestu. Računam da je ovaj amandman prihvaćen, s obzirom na situaciju koju ste dali u obrazloženju da ćete izvršiti pravno-tehničku redakciju, što je nama bila i glavna namera.
Znači, da se iz naslova odnosno iz tačke 2) člana 35. izbriše ovo što se naveli, znači - menadžer zaštite i zamenik menadžera u naseljenim mestima, s obzirom na situaciju da to relativno i zaista dovodi do situacije da će u lokalnim samoupravama određeni broj morati da se zaposli po ovim pitanjima.
Neozbiljno bi bilo, s obzirom na Predlog zakona i važnosti zakona o vanrednim situacijama, da se radi o volonterskim mestima. Znači, radi se o vrlo osposobljenim i stručnim kadrovima i to bi neminovno poskupelo funkcionisanje i broj zaposlenih u lokalnoj administraciji.
S obzirom na situaciju, kao što sam u načelnoj zajedničkoj raspravi pričao o ovom problemu, na situaciju pred kojom se nalaze lokalne samouprave, smanjenim transferima za 2009. i 2010. godinu i verovatno još neke neradne godine nažalost, i smanjenja broja zaposlenih u lokalnim samoupravama, ovaj član predviđa zapošljavanje menadžera i njegovih pomoćnika, što bi automatski dovelo do problema u funkcionisanju ionako skromnih budžeta većine lokalnih samouprava u Republici Srbiji.
U obrazloženju navodite da ćete u prvno-tehničkoj redakciji izvršiti korekciju i s obzirom na tu činjenicu ne zbog amandmana, da li ste prihvatili ili ne, poslanički klub SNS je uspeo u nameri da se ovaj pojam definiše na način kao što ste rekli, odnosno da se izvrši pravno-tehnička redakcija i računamo da je amandman, koji nije prihvaćen, ugrađen u okviru pravno-tehničke redakcije.

Gospodine ministre, evo da iskoristim priliku, amandman koji je SNS podnela na član 51, sopstvenici, odnosno korisnici šume ili drugog zemljišta, u slučaju povećane opasnosti od požara u prirodnoj okolini, dužni su da organizuju protivpožarnu stražu. Prihvaćen amandman.
U članu 49, to govorim ne zbog nas, to govorim zbog poljoprivrednika, gde se u kategoriju privrednih društava, zemljoradničkih zadruga, ustanova i drugih pravnih lica svrstavaju pod posebnim merama zaštite i poljoprivrednici.
Predloženim amandmanom smo pokušali da razdvojimo tu kategoriju, ne da izbacimo poljoprivrednike iz mera zaštite, samo da ih ne definišemo u toj meri kao pravna lica. Gledajte jednu stvar, govori se da su to sledeće mere - organizovanje stalnog dežurstva. Možete li da zamislite period od početka setve, žetve, do perioda uskladištenja i kasnije čuvanja u magacinu do trenutka prodaje ili eksploatacije setvenih useva, odnosno žetvenih proizvoda?
Radi se o dugom periodu. Individualni poljoprivrednik nije u mogućnosti da sve ove mere preduzme. Neki drugi zakoni ga obavezuju, čak i deo ovog zakona, na mere. Podnetim predlogom amandmana stavljamo u situaciju poljoprivrednika da preduzme mere, ali ne posebne mere koje su zaista rigorozne i koje poljoprivredni proizvođač ne može organizovati, a to su stalna dežurstva, osmatračke službe, službe veze i obaveštavanja.
To je bila isključiva namera da zakon zaista bude u funkciji, odnosno da poljoprivrednici ne dođu u situaciju da, i pored niskih otkupnih cena svojih proizvoda, imaju mogućnost i organizacije tipa voda ili odeljenja u MUP-u ili vojsci da bi obavili ove poslove iz tog razloga, a nigde se predloženim amandmanom ne izostavljaju mere zaštite koje poljoprivrednik mora da preduzme vezano za žetvene uslove i njihovo skladištenje i žetvu.

Iskoristio sam i prošli put kada smo pričali o zajedničkom načelnom pretresu, vezano za ovih 11 tačaka dnevnog reda i kada smo pričali o Zakonu o zaštiti od požara, da situacija koja se nažalost u Srbiji sreće u oblasti zapošljavanja tj. ograničavanja nekog idealnog radnog veka na minimum 30 godina i situaciju koju smo imali i imamo sve vreme, u proteklom periodu i ovom periodu zaista je nemoguće naći odgovarajuće, adekvatno ili bilo kakvo radno mesto, pa verujem da bi deo ljudi zaista koji su završili fakultete nažalost prihvatili situaciju da rade u ovim organima.
Zašto u situaciji kada ne možete, recimo, posle završene medicine da postanete doktor odnosno da odradite pripravnički, volonterski staž i da se zaposlite u toj struci. Nažalost, videli ste da ljudi završavaju i srednje škole da bi mogli da rade posle završenih studija, i to sa dobrim prosekom. To je u nekoj drugoj oblasti, završavaju srednje škole radi usavršavanja potrebnih za određene oblasti zapošljavanja.
Iz tog razloga smo pokušali da tu kategoriju ljudi, eventualno zainteresovanih, s obzirom na situaciju da je zaista nemoguće u Srbiji se zaposliti odnosno mali je broj konkursa za otvorena radna mesta, izuzev političkih, nažalost, da se ova starosna granica za zapošljavanje odnosno za prijem u ovu službu sa 30 pomeri na 35. Vi niste to prihvatili.
Zaista je kategorija u zadnjih 15 godina, recimo, sada već srednjih godina ljudi, koji su bili u najboljim godinama od 20 do 35, i ovim zakonom diskriminisana, kao i svim konkursima koja i privredna društva i privatnici raspisuju vezano za prijem u radni odnos.

Gospodine ministre, ne javljam se povodom ovog prihvaćenog amandmana na član 55.
Vi ste bili, rekli ste pre neki dan, dugo godina poslanik, mi smo u ponedeljak uradili 23 tačke dnevnog reda u 10 časova. Čekale su nas u poslaničkim grupama i trebalo je do 14.00 časova da spremimo set od 11 tačaka, između ostalog i ova dva bitna zakona. Onda se provukla tehnička greška vezano za štampanje, da se umesto u članu 1. reč "vatrogastvo" zamenjuje rečju "vatrogasne službe".
Ne bih ulazio sada u isto obrazloženje koje je gospodin Maksimović prethodno obrazložio. Neophodno je, s obzirom da je prihvaćen amandman na naziv ovog odeljka, da se još samo u članu 1. zbog samog zakona i funkcionisanja zakona napravi ili amandman odbora ili tehnička ispravka, gde se u članu 1. reč "vatrogastvo" zamenjuje rečju "vatrogasne službe".

U ime poslaničke grupe SNS ću da iznesem razloge i argumente zašto sadašnji član 5. stav 1. odnosno prethodni u važećem zakoniku član 344. stav 1. je za nas neprihvatljiv, nedovoljno jasan, jer u sadašnjem tekstu, a i u predloženim izmenama onemogućava se i tumačenje i primena u praksi ovog teksta, pa je iz tog razloga to neophodno promeniti prihvatanjem našeg predloženog amandmana, jer se samim promenama jasnije i obuhvatnije definiše krivično delo, sve radnje izvršenja i sve ono što se dešava kao posledica krivičnog dela.
Osnovne primedbe su da u početnom stavu se navodi na početku teksta, znači, onaj ko izazove nasilje, fizički napadne ili fizički se obračuna sa učesnicima sportske priredbe, vrši nasilje, zatim se na kraju ovog stava kao posledica dela navodi, znači, imamo delo i posledicu dela, usled čega dođe do nasilja i fizičkog obračuna, tako da se u ovom predloženom kontekstu teksta i nasilje i fizički obračun pojavljuju istovremeno i kao radnja izvršenja i kao posledica koju izaziva radnja izvršenja.
Moram da napomenem da su i nasilje i fizički obračun u ovom kontekstu sinonimi te nepotrebni u predviđenom tekstu.
Navodi se da kao jedna od radnji izvršenja, ulazak u teren ili deo gledališta namenjen protivničkim navijačima, i nigde nije navedeno neovlašćeno ulaženje, recimo, u druge prostorije terena, kao što su službene prostorije, svlačionice itd. i pri tom se pri ovome mora imati u vidu da i deo gledališta nisu samo delovi koji su namenjeni protivničkim navijačima ili navijačima.
Imamo deo koji je namenjen privilegovanim navijačima, imamo deo za ulazak na tribine, tako da predloženim amandmanom, koji ću na kraju i pročitati zbog građana koji prate ovaj prenos, mi smo to definisali na sasvim sveobuhvatan način.
Kao zabranjena posledica krivičnog dela u stavu 1. navedeni su samo nasilje i fizički obračun sa učesnicima sportske priredbe. Nisu obuhvaćene druge posledice koje mogu nastupiti i po pravilu nastupaju za vreme navedenih radnji. Navedeno je da kao zabranjena posledica nasilja i fizički obračun sa licima koji nisu učesnici sportske priredbe u smislu zakona, iako je redovna pojava da u neredima pri dolasku i odlasku na stadion se dešava, odnosno dolazi do nasilja, fizičkog obračuna, odnosno krivičnog dela.
Nisu navedene ni povrede lica i materijalna šteta koja može nastati prilikom dolaska ili odlaska na sportske terene, zatim upotreba pirotehničkih sredstava i prilikom održavanja određenih sportskih priredbi iste mogu biti prekinute i bez nasilja i fizičkog obračuna, a to je da dođe do radnji kao što su vređanje učesnika na rasnoj osnovi, zatim bacanje predmeta na teren, upotreba određenih pirotehničkih sredstava, što samom primenom dovodi do prekida određenih sportskih manifestacija ili do situacije da se one ne počnu održavati.
Zatim, u predloženom tekstu izmenama nije definisano vreme u kome je moguće izvršenje dela kao njegov bitan element. Stoga je u predlogu amandmana navedeno da je to za vreme održavanja sportskih priredbi, koje je precizno definisano članom 2. stav 3. Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama, pa je zbog jasnijeg određivanja dela jasnije tumačenje primene i pravne sigurnosti neophodno usklađivanje ovih odredbi unošenjem predloženog teksta.
Predložen tekst, odnosno amandman na stav 1. člana 5, koji je podneo poslanički klub SNS, glasi: Ko za vreme održavanja sportske priredbe ili dolaska ili odlaska učesnika nasilničkim ponašanjem, neovlašćenim ulaskom u sportski objekat ili delove objekta, unošenjem u objekat ili upotrebom pirotehničkih sredstava, oružja ili drugih opasnih supstanci ili predmeta čije su unošenje i upotreba zabranjeni, bacanjem na teren i gledalište predmeta i materija, izazivanjem rasne, verske i nacionalne mržnje ili netrpeljivosti, grubim vređanjem učesnika, oštećenjem sportskog objekta ili opreme ili na drugi način izazove opasnost po život i telo učesnika ili drugih lica ili imovinu većeg obima ili u većoj meri ometa i onemogući održavanje sportske priredbe, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom.

Zahvaljujem, gospođo predsedniče. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, predstavnici ministarstava, u okviru vremena poslaničke grupe SNS ću verovatno uspeti da dam deo mišljenja o tri tačke dnevnog reda ovog zajedničkog načelnog i jedinstvenog pretresa, a to su: Predlog zakona o vanrednim situacijama, zatim Predlog zakona o zaštiti od požara, Predlog zakona o upravnim sporovima, kao i Predlog o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku.
Gledajući 11 tačaka dnevnog reda, primećuje se da se šest tačaka odnosi na izmene i dopune već ranije ili skoro donesenih zakona, da je jedna o prestanku važenja zakona, jedna je sporazum i radi se o tri nova predloga zakona. S obzirom na tu situaciju, stoji konstatacija mog uvaženog kolege Delića da, ako ovde previše brzo radimo, dolazimo u situaciju da za vrlo kratko vreme imamo izmene i dopune odgovarajućih zakona koje smo u ne tako davnom roku i donosili, o kojima smo pričali.
Verovatno otud priča ovih dana i sada, ako je ovako glomazan dnevni red i ako želim da pričam samo o tri tačke dnevnog reda, a pred sobom imam ovoliku hrpu papira, šta bi tek bilo kada bih pričao o 11 tačaka dnevnog reda. Verovatno bih 11 minuta potrošio samo na nazive ovih predloga zakona.
Vezano za izmene i dopune Zakona o parničnom postupku, ono što bode oči svima, govorim prvenstveno u ime svoje stranke, to je da se pojedine odredbe smatraju neprihvatljivim iz jednostavnog razloga, što se vrednost spora ovim predlogom izmena i dopuna utvrđuje u stranom novcu.
Znamo svi da je Republika Srbija suverena država i da ima svoj novac kao zvanično i zakonsko sredstvo plaćanja i ono kao takvo predstavlja istovremeno i jedan od bitnih državnih simbola. Stoga ovakav postupak narušava ugled Republike Srbije i prvenstveno slabi poverenje u nacionalnu valutu, što može imati i konkretne ekonomske i monetarne posledice. Utvrđivanje vrednosti u stranom novcu izaziva i praktične probleme u primeni zakona, jer iziskuje stalno preračunavanje vrednosti, odnosno praćenja srednjeg kursa strane valute i pravnu nesigurnost zbog mogućih većih promena kursa.
Smatramo da nema opravdanja da se ovim zakonom najniži iznosi za dozvoljene revizije povećavaju u pojedinim slučajevima i preko 50 puta, uz glavnu napomenu da je, vezano za izmene i dopune Zakona o parničnom postupku, neprihvatljivo da se u tekstu predloga izmena i dopuna koriste izrazi, kao mere, novčane jedinice stranih valuta.
Takođe su i pojedine odredbe Zakona o parničnom postupku u koliziji jedne sa drugim, kao što je član 43. u koliziji sa čl. 78. i 103, gde je utvrđeno da se tužiocu ostavlja rok za otklanjanje nedostataka tužbe. Sem toga, sa predloženom izmenom se prvenstveno stavljaju u podređen položaj neuke stranke, a znamo da je obaveza suda da vodi računa o zaštiti i pravima interesa neukih stranaka.
Ovim predlogom se utvrđuje i da sudijski pomoćnici mogu obavljati određene poslove koji spadaju u delokrug rada sudija i od bitnog uticaja su na presudu, a pri tom se u tim postupcima isključuje javnost.
Predloženi tekst spornih odredaba je takođe nejasan i neodređen jer se ne može na pouzdan način utvrditi o kakvim se izjavama i radnjama radi, čime se krši ustavno načelo zakonitosti. Nezavisno od toga, izjave o postupku mogu uzimati samo sudije u skladu sa načelom neposrednosti i javnosti.
Ove odredbe, između ostalog, nisu u skladu ni sa članom 142. Ustava o opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava.
Sada ću govoriti o reformama u sektoru bezbednosti, a to se odnosi na prve dve tačke dnevnog reda - Predlog zakona o vanrednim situacijama i Predlog zakona o zaštiti od požara.
Znamo da su reforme neophodne u sektoru bezbednosti, kao preduslov integracija naše zemlje u EU, i da one doprinose civilnom društvu u situacijama koje se odnose na ova prva dva zakona.
Zbog toga su ove dve tačke na današnjem dnevnom redu, ali zaista je neshvatljivo da su obe tačke predložene da se donesu po hitnom postupku.
Izuzev možda ove tačke o požaru, gospodine Dačiću, s obzirom da je taj zakon star preko 20 godina i da niko posle 2000. godine naovamo, a znamo da je nažalost i ova institucija gorela, nije doneo u prethodnih devet godina zakon o požaru i zaista onda morate dobiti priznanje i hrabrost za donošenje ovakvog zakona.
Ali, bez obzira na ovu malu šalu, ne stoji razlog da se ova dva zakona donesu u tako brzom vremenu i po hitnom postupku, iako se u izradi ovih zakona primećuje veoma veliki napor i vašeg ministarstva i vaših pomoćnika.
Šta posebno treba ovde naglasiti? Treba naglasiti da su zakoni stari preko 20 godina i da se određene teze i odredbe iz starih zakona odnose na rad nekih institucija koje više ne postoje i na rad organa civilne službe, koja takođe više ne postoji, i organa društveno-političkih organizacija, pa čak i Saveza komunista koji je u starom zakonu napomenut, koje ne postoje, i trebalo je formalno uskladiti određene odredbe starog zakona sa novim tekovinama demokratskog društva u Srbiji i svim onim što se desilo u prethodnih 20 godina.
Zaista ne stoji činjenica i konstatacija, barem moja, da i postojeći, odnosno prethodni zakon, iako toliko godina star, nije donosio neke odredbe koje su u tom domenu dobro regulisale ovu oblast. Zbog toga i ne proizilazi činjenica da se ovi zakoni ne donose samo zbog našeg puta u EU, nego se, jednostavno, donose zbog našeg društvenog sistema i samih građana u njemu.
S obzirom na situaciju, nažalost, u zadnjim godinama, pogotovo koje su u ovoj oblasti vanrednih situacija bile u periodu od jeseni naovamo, a formiranje posebnog sektora u MUP za vanredne prilike je takođe dobra stvar, i zato govorim da Srbija ima potencijale u ovoj oblasti, ali da je zakon neophodno morao formalno-pravno definisati one promene zakona koje su se odnosile na zadnjih 20-ak godina.
U nekim zemljama je zbog neblagovremene i nekvalitetne reakcije državnih organa, određenih sektora ministarstava, pa i Vlade, dolazilo do pada tih vlada ili, u krajnjem slučaju, zahteva za njihove smene.
Nadam se da, s obzirom na brzinu donošenja ovog zakona, to neće biti situacija, ne zbog ovog drugog što sam rekao, nego zbog ove prve konstatacije koju sam izneo.
Još jednom napominjem na potencijali Srbije u toj oblasti postoje, ali je pitanje da li će zakonske odredbe koje se uglavnom odnose na civilni sektor donošenjem ovih zakona moći da se implementiraju jer smo i starim zakonom imali odredbe u tom delu, ponašanje i odnosa građana i prema vanrednim situacijama i u slučaju požara. Sada su te odredbe još više definisane, ali razlozi ponašanja pojedinaca su uvek individualni.
Ne verujem da će, što je istakao u svom intervjuu gospodin Marić, pored zakonskih odredaba koje su dobre, apel lokalnih samouprava biti dovoljno dobar razlog da poboljša saradnju civilnog sektora, odnosno građana, u slučaju vanrednih okolnosti ili zaštite od požara.
U nekim zemljama se za učešće u dobrovoljnim organizacijama, tipa dobrovoljnih vatrogasnih organizacija, daje nadoknada, odnosno deo plate za učešće u istim, recimo prilikom gašenja požara u Francuskoj, dok se u drugim zemljama na osnovu takvih akcija i učešća smanjuju porezi učesnicima tih dešavanja.
U nekim zemljama postoji tradicija da se u takvim prilikama reaguje i pomogne ugroženim komšijama ili zgradama ili delovima naselja ili delovima teritorije. U Srbiji se tradicija tog humanitarnog oblika uključivanja u ovakve akcije i akcije širih razmera izgubila, nažalost, s obzirom na politička dešavanja zadnjih 20 godina.
Zato postoji sumnja s naše strane da će samo zakon biti dovoljan da svojim odredbama popravi taj odnos stanovništva. Neophodna je i veća akcija ministarstva, veće animiranje stanovništva i veće medijske akcije MUP-a, a i o oblasti edukacije stanovništva verovatno treba razmisliti i malo više raditi na tome, bez obzira što takve akcije zahtevaju i dodatna finansijska sredstva.
Međutim, šta se krije u ova dva predloga zakona? To je glavna primedba, na koju mislim da bi trebalo da date odgovor. Lokalne samouprave se dodatno opterećuju nekim brojem novih menadžera (u predlogu zakona stoji - menadžera) za određena naselja, ali i određene naseljene jedinice, a zatim imate i krizne štabove, gde se planiraju određene funkcije za te štabove. Za to su potrebna dodatna sredstva i za to neko treba da bude na obuci i da bude plaćen za to.
Imate situaciju da se, recimo, gradonačelnik Niša iz DS-a u jednom svom intervjuu, kao i gradonačelnici drugih lokalnih samouprava, žali da je pred njima zakon o smanjenju broja činovnika u državnoj administraciji i lokalnoj samoupravi i situaciju da svaki zakon, pa i ova dva zakona, ako hoćemo zaista ozbiljno da pričamo na temu realizacije zakona, dovodi lokalnu samoupravu u situaciju da mora biti adekvatno osposobljena sa kadrovima i radnim mestima, vezano za ovu temu.
I tu su u sukobu zakoni koje donosimo ovde i neki drugi zakoni koji, s obzirom na aspekte svetske finansijske krize i naše krize, koji upućuju na smanjenje broja zaposlenih u pomenutim administracijama.
Ono što je takođe primetljivo, u zakonu o zaštiti od požara mislim da je dobro definisano, ali u zakonu za vanredne situacije stoji termin „autonomna pokrajina“. Valjda „autonomne pokrajine“? To bi u celom zakonu trebalo izmeniti. Da li Vlada, Odbor ili neko od poslanika treba da podnese amandman, da ne bi bile pogrešno protumačene nečije namere koje se verovatno ne odnose samo na autonomnu pokrajinu.
Mi smo zakonski obavezni, Ustavom, da koristimo termin „autonomne pokrajine“, a ne „autonomna pokrajina“. Apelujem da do dana rasprave o amandmanima na ove zakone, mislim da je to u zakonu o vanrednim situacijama, predložite određene korekcije.
Inače, mi smo, kao poslanička grupa, podneli niz amandmana. Uglavnom se radi o neophodnoj tehničkoj redakciji i o delu ovakvih primera koje sam napomenuo. S obzirom da ističe vreme, zahvaljujem, predsedavajuća. O amandmanima i o svemu ostalom ćemo kada za to dođe red.

Nadam se da u popodnevnom delu nećete koristiti vaše diskreciono pravo da replike, zbog verovatno broja 126 poslanika koji je potreban za izglasavanje budžeta, dozvolite da su bile preko 120 minuta po 1. tački dnevnog reda, ali to je vaše diskreciono pravo i nadam se da se nećete vraćati na stari Poslovnik, a to mi je malo i previše ličilo na zloupotrebu vašeg diskrecionog prava.
Vezano za ovaj amandman istakao bih da pored nas dvojice isti amandman je podneo kolega Petronijević iz poslaničke grupe SPS, odnosno partije koja je u vladajućoj koaliciji i da je gospođa ministar, koja je prisutna ovde, a nije nažalost, a više bih voleo da je ministar Ljajić tu, verovatno bi uzeo naše obrazloženje, a nadam se da je po tom istom osnovu gospodin Milisav Petronijević dao amandman.
Pokušao bih na drugačiji način da govorim. U ovoj oblasti se verovatno u zadnjem periodu dešavaju zloupotrebe, tako da zasnivanje radnog odnosa, porodiljsko odsustvo, znano ili neznano, a u periodu od tri meseca kako je bilo u jednom periodu zakona regulisano, od šest meseci ili mesec dana, vi produžavate na 12 meseci, s obzirom da u toj kategoriji poslodavci, prilikom zapošljavanja članova svojih porodica, daju verovatno velike zarade za tih šest ili jedan mesec. Sada predlažete da ovo bude 12 meseci i tu se slažem sa konstatacijom prethodnih govornika.
Kada uzmemo strategiju borbe protiv bele kuge i situaciju malog broja ređene dece u Srbiji, postoje različiti instrumenti da se tzv. zloupotrebe u ovoj oblasti iskontrolišu i to na način i kroz delovanje inspekcije za radne odnose, za zaštitu na radu i kroz različite inspekcijske službe, s obzirom da u svim opštinama imate veći broj tih inspektora.
Mislim da bi bilo sasvim zadovoljavajuće da oni pravdaju svoju platu na način kontrolisanja ovih zakonskih odredbi, a ne da produžavate rok što i dalje pravi probleme. S obzirom na situaciju da je mali broj sklopljenih brakova, da se ta granica pomera na 37 ili 38 godina u Srbiji, zaista apelujem na predstavnika Ministarstva da se zbog svega navedenog ovaj rok smanji na šest meseci i zbog strategije protiv bele kuge da se raznorazne zloupotrebe u ovoj oblasti ne sankcionišu na način kako ste predvideli članom 3, odnosno promenom člana 11.

Meni je zadovoljstvo pošto je sad gospodin Mrkonjić prisutan tu, a pošto smo u istovetnom obliku podneli amandmane Zoran Antić i ja i gospodin Petronijević iz poslaničke grupe SPS, i nije bitno da li će se ovo prihvatiti ili ne zbog poslaničke grupe, ali zaista kao što sam maločas rekao, s obzirom na izmene člana 11, odnosno već sada novog člana 3, tako je i ovaj član 5. vezan za istu priču. Znači, 12 da se skrati na šest meseci.
Još jednom napominjem da se ovakvim načinom, a kasnije ću u izlaganju vezano za druge amandmane napomenuti, zaista ne može raditi na strategiji protiv bele kuge. Zaista se ne može podržavati porodica. U Srbiji vi skoro da nemate nigde pravo da se zaposlite.
O čemu mi ovde pričamo? Pričamo o situacijama u kojima se neko zaposli da bi ostvario pravo na porodiljsko odsustvo, negu deteta ili posebnu negu dece. Zaista se zakonodavac ovde, još jednom napominjem, diskriminatorski ponaša prema toj kategoriji porodica, odnosno eventualnom pravu da se u narednih 12 meseci koristi ono što se ostvarilo u prethodnih tri-šest, odnosno predloženim amandmanom šest meseci, a vi povećavate predloženim članom na 12 meseci, što je zaista u uslovima iovako malog broja radnih mesta potpuno neostvarljivo pravo. Još i dete u kategoriji poslodavaca, kao da je samo problem kod te kategorije poslodavaca.