Poštovani gospodine predsedniče, ovog puta lično u svoje ime želim kolegi Milivojeviću da repliciram.
Mislim da se opcija kojoj on pripada još uvek nije snašla i još uvek se nije oporavila od izbornog poraza. Ova njegova diskusija danas svedoči u prilog tome. Dobro, njemu kao borcu za demokratiju to ne možemo ni da zamerimo, jer je tek nedavno ušao u parlament. Ovakve njegove diskusije smo slušali četiri godine i zbog toga je verovatno i bio 73 na listi svoje stranke.
Dakle, nije sramota promeniti mišljenje, ali što se mene tiče i sve kolege su svedoci da se poslanici Nove Srbije nisu hteli ni da javljaju, da je sreće, ova rasprava o ove dve izmene i dopune zakona trajala bi sat vremena, da bismo prešli na neku drugu tačku dnevnog reda. Toliko je bar meni, a mislim i građanima Srbije, bio jasan ministar Velimir Ilić. Čini mi se da prvi put od nastanka višepartijskog sistema u Srbiji jedan ministar, evo, ja kao član Nove Srbije i kao poslanik Nove Srbije držaću ga za reč, pozove sve stranke, kako vladajuće koalicije, tako i opozicione, da daju po jednog čoveka koji je zadužen u stranci, da ne kažem da je ekspert za oblast Zakona o planiranju, da dostave ministarstvu i da svi zajedno učestvuju u pravljenju tog zakona.
Prema tome, pošto nemam pravo lično da se obraćam nikome po Poslovniku, kolegi koji me je prozvao kažem da nije sramota promeniti mišljenje, ja nisam, samo ovaj zakon ima već svoje posledice i posledice tog zakona, na sreću ili na žalost, mislim na sreću građana Srbije, mora da leči sadašnje ministarstvo i ministar Velimir Ilić. S obzirom na uspeh u prethodnom mandatu koji je imao, čvrsto verujem da će imati uspeha i u ovome što je nakanio. Vi samo tako nastavite i daleko ćete stići. Hvala lepo.

Poštovani gospodine predsedniče, poštovani gospodine ministre, kolege narodni poslanici, u ime poslaničke grupe Nove Srbije veoma kratko ću govoriti. Naravno da ćemo podržati izmene i dopune Zakona o autorskim i srodnim pravima, ali nisam mogao da izdržim da ne dam jedan kratak komentar. Mislim da uopšte nije bitno, ne samo u ovim izmenama i dopunama ovog zakona, nego u bilo kom zakonu, čija su to predizborna obećanja, nego da se ona ostvare, ako su u interesu jednog sloja stanovništva i građana Srbije, a u ovom slučaju sigurno da jesu.
Mislim da nije dovoljno, iako podržavam i od sveg srca ću glasati za ovih 70.000, ako se ne varam, gospodine ministre, ljudi koji će biti na neki način oslobođeni jedne globe. Mislim da je potrebno, a mislim i da vaše izlaganje, slagali se vi sa tim ili ne, jeste jedno izvinjenje tim građanima. To je globa koja je bila bez svake logike.
Moram da vam kažem, inicirali ste me sa pominjanjem jedne vrste zanata, obućara, pre tri godine sam primio pismo od jednog gospodine obućara, koji je nažalost izgubio sina jedinca. Plaćanje te dažbine državi za njega nije bio pre svega finansijski trošak, to je za njega bila uvreda i on to nije mogao da podnese. Svaki dan ga je to razaralo. Možete da zamislite nekog obućara, kojih u našim gradovima ima po jedan, dva ili tri, u nekoj sobici od dva sa tri, gde popravlja znamo kome cipele i ko u ovakvoj ekonomskoj situaciji popravlja cipele, a ne kupuje nove, da taj čovek sluša vrstu muzike, bilo koje muzike.
Dakle, jasno mi je, slagao se sa tim ili ne, da autorima treba plaćati tu naknadu za njihova autorska prava, ali gde smo mi građani tu? Recimo, neko pominje vozila i autobuse. Gde sam ja kao građanin zaštićen ako se vozim u autobusu i slušam neku muziku koja mi, objektivno rečeno, izaziva duševnu bol? To će vam potvrditi 90% građana Srbije. Dobro, možda je nekima smešno, ali meni ovo liči kao u predizbornim kampanjama kada pravimo neke spomenike nekim autorima koji su zaradili bukvalno desetine miliona maraka i na kraju sve propili, prokockali, svi to znamo, a onda se proglase za nacionalnu vrednost i još im dajemo penziju mimo zakona. Pitam gde su ovi građani? Znam kako sila Boga ne moli, šta su svetski standardi i evropski standardi, ali pokušavam, bez lažne skromnosti, da zastupam onaj sloj stanovništva iz koga dolazim, običnih građana.
Prema tome, mislim da je već neko rekao, ovaj krug ljudi, mislim da ste, gospodine ministre, i vi rekli, prilikom sledeće izmene i dopune zakona treba proširiti na još neke, da tako kažem, zanatlije, pod znacima navoda. Ponavljam, zaista pitam, ako prisustvujem izložbi ili sam došao u neki restoran sa porodicom da ručam i pusti se neka muzika koja mi pokvari taj ručak, gde sam ja onda kao građanin? Da li taj autor treba onda meni da plati kao građaninu? Recimo, ako se ispostavi, kako vi kažete, ta košuljica na TV ili radio-stanicama, što je logika, koliko je puta emitovano, ali zar ne bi oni trebali, recimo, narodski rečeno, restoranima i kafanama da plate, ako puštaju njegovu muziku i propagiraju njega? Sve više ljudi pokušava da zainteresuje za tu vrstu muzike i on zbog toga, recimo, CD, kasete, ploče, mada toga više i nema, proda.
O ovome treba vrlo ozbiljno razmišljati i ne zaboraviti da smo mi ovde predstavnici građana Srbije, ipak većine građana Srbije, koji žive kako žive, a ne samo autora, iako ne sporim pravo kolegama koji su o tome pisali, to jeste u evropskom duhu i to jeste njihova privatna svojina i njihov rad i neko to koristi, ali ne kod svih. Znate, pre 30-40 godine postojale su, šta god mislili o tom vremenu, neke komisije za šund, pa su proglašavali nešto da je za šund, pa ne može ni da se snima, a kamo li da se prodaju neke ploče. Sada svi snimaju sve i svi su autori. To što se vi smejete ovome što pričam, to shvatam kao znak odobravanja da je to istina, da je 90% tih autora u stvari nacionalna sramota, pošteno rečeno. Hvala.

Poštovani gospodine predsedniče, poštovane kolege narodni poslanici i poštovani građani Srbije koji gledate ovaj direktan prenos, imam jedno pitanje, odnosno molbu za obaveštenjem od vas, gospodine predsedniče. Evo o čemu se radi.
Pre nekoliko dana u srcu EU, u jednom gradu doneta je jedna presuda, kojom je svo javno mnjenje, sve političke stranke, koliko sam pratio, makar one koje su se oglasile, sve nevladine organizacije, čak i one za koje lično nisam očekivao da će se tako izjasniti u jedinstvenim osudama onoga što se desilo u Haškom tribunalu. Čak sam svojim očima i ušima u nedelju veče čuo i jednog predsednika parlamentarne stranke, koji je rekao za Haški tribunal da je to politički sud.
Da li treba da podsećam javnost i sve nas da je još pre desetak godina takva izjava od nekog drugog bila osnov za hapšenje?
Šta je moje pitanje? Da ne lemantiram nad sudbinom žrtava, Srba, naših građana u Hrvatskoj. Ne želim da pričam o onome što se desilo u Hrvatskoj i kako je to hrvatski narod, ne treba više da se lažemo, prihvatio. Ko je malo pratio istoriju, ima dokumenata i fotografija, ono liči na 10. april 1941. godine.
Gospodine predsedniče, mislim da mi kao Narodna skupština moramo da reagujemo. Čuli smo da je zakazana Generalna skupština UN, prvo sam čuo 10. aprila, ne znam kako im to pade na pamet, ali najnovije što smo svi čuli, 9. aprila, gde će se predstavnici svih država članica UN izjasniti, oglasiti o toj presudi u Haškom tribunalu.
Dakle, ne govorim kao pravni stručnjak. Govorim kao građanin, možda nekim slučajem i kao narodni poslanik. To je velika nepravda, planetarna nepravda, koja je naneta, neću da kažem Srbima, ljudima koje za mog života nisam pročitao ni čuo. To je ruganje ljudskom rodu.
Prema tome, gospodine predsedniče, ako će Generalna skupština da se izjasni o presudi Haškog tribunala, ne vidim zašto ne bi Narodna skupština. Imaćemo vremena posle usvajanja budžeta, nadam se i da Narodna skupština zakaže jednu sednicu po hitnom postupku, da se mi kao narodni predstavnici ovde izjasnimo, pogotovo što verujem da 90% narodnih poslanika, iz bilo koje poslaničke grupe, ili makar oni koji su se do sada oglasili, misle ovako kao ja ili slično. Mislim da je to ono najmanje što dugujemo žrtvama, prognanim ljudima, ubijenim starcima, deci, granatiranim u izbegličkim kolonama, što se posle Drugog svetskog rata u Evropi nije videlo.
Dakle, očekujem u najboljem smislu, u najbržem roku, vašu reakciju. Hvala, gospodine predsedniče.

Poštovana potpredsednice, poštovani gospodine predsedniče Skupštine AP Vojvodine, poštovane kolege narodni poslanici i svi građani Srbije koji gledate prenos, u ime poslaničkog kluba Nove Srbije ću biti veoma kratak. Zato što sam u većini diskusija koje sam čuo iritiran. Zašto to kažem?
Zato što ovde, ne znam kako da upotrebim neku blagu reč, a da nikog ne povredim, igramo se mačke i miša. Ovlašćeni predlagač, a to je Skupština AP Vojvodina je podnošenjem ovog predloga izmene i dopune zakon, je znao da neće biti usvojen, kao što svi ovde znamo da neće biti usvojen. Kao što će i kolege iz najveće opozicione stranke, makar po broju mandata, glasati za ovaj zakon, a znaju da neće biti usvojen. Zato su rekli da će glasati. Inače bi u nedelju na Skupštini letelo perje. Tako sam shvatio, budžet i pravljenje amandmana na budžet, da bi se nekom nešto dalo mora nekom da se uzme. Kome bi se uzelo u ovom slučaju? Da li od siromašnih opština na jugu Srbije, na zapadu Srbije, Beogradu?
Gospodine predsedniče, znam, danas sam saznao taj podatak, nažalost, da od pet najsiromašnijih opština u našoj državi su tri iz Vojvodine. Putujući Vojvodinom, u stranačkom radu, iznenađen sam bio i šokiran da toliko ima, narodski da kažem, sirotinje kakve nisam ni video u drugim delovima Srbije. Ne radi se o tome.
Postavljam pitanje, ako svi znamo da ovo neće biti usvojeno, zašto je ovo danas na dnevnom redu? Zašto mi trošimo milion dinara danas? Nisam našao drugo opravdanje i drugu reč, drugo obrazloženje, osim što je gospodin predsednik Skupštine Vojvodine ovde rekao iskreno. Zaista to mislim. To je ta reč, poverenje. Ako trebamo, koji smo narodni predstavnici, i vi u Vojvodini, i mi u Srbiji, i svi zajedno, da stičemo poverenje u javnim prenosima i na sednicama, onda neka bude tako. Onda da insistiramo na tom poverenju.
Danas ste rekli, gospodine predsedniče, da je ovo budžetsko finansijsko pitanje. Čini mi se, da se ne lažemo, da nije samo budžetsko finansijsko pitanje. Ovde ima i politike. Rekli ste, na pitanje jednog kolege narodnog poslanika, da sredstva, verujte mi, ne znam kako drugačije da kažem, koja vi dobijate, ne znam zašto bi rekli da vi dobijate, verovatno ste vi ta sredstva zaradili. Rekli ste da u zakonu ne postoji odredba kojom bi država Srbija kontrolisala taj novac. Evo, vi ćete da steknete poverenje ako danas u javnom prenosu kažete da ćete vi lično, kao vodeći čovek u administraciji Vojvodine, jer sam ja oduvek tako smatrao ovu Skupštinu, insistirati u toj radnoj grupi da se unese član zakona da država Srbija ima pravo da kontroliše taj novac. Ko daje novac tamo gde nema pravo da ga kontroliše?
Steći ćete poverenje, gospodine predsedniče. Ovo govorim iskreno, a vi me shvatite kako god hoćete. Ko me poznaje zna da govorim iskreno. Ako vas pitamo mi građani, mi Srbijanci koji imamo neke sumnje šta se to dešava u Vojvodini oko Razvojne banke, a svi ćute, onda kod građana koji nisu dovoljno obavešteni, pa čak i kod mene koji sam možda nešto obavešteniji od običnih građana, izaziva neku sumnju. Onda građani pitaju – kako je moguće da mi kao država Srbija dajemo garancije za pet milijardi, pa za 15 milijardi za dokapitalizaciju te "Metals" banke koja je poslovala sa nekim ljudima koje ova država i ceo svet juri po svetu, a nema odgovora? Moramo da pitamo – da li imaju pravo građani Leskovca, građani Čačka, Užica, Lučana da pitaju gde su naši novci i da se oni ne osećaju, kao što reče jedan kolega iz vladajuće koalicije da se on oseća kao Slovenac. Ne želimo mi da se osećamo kao neko ko živi na tuđ račun.
Dakle, šta je potrebno? Vi ste to dobro rekli. Poverenje. Neka ta radna grupa sedne i neka dogovori nešto da ljudski, ako je to moguće u opštoj politici, idem tom linijom, možda grešim, teška su vremena, da taj kolač koji imamo kao država Srbija raspodelimo pravedno, pošteno i poštujući Ustav. Kolega iz vladajuće koalicije je rekao sedam, a ne znam što je 17. Isto i ja mogu da kažem, kao Čačanin, zašto uopšte postoji to u Ustavu za Vojvodinu? Niko nije dao neko obrazloženje, nego sada ispada, da bi ovi ćutali, koji u Vojvodini imaju dosta glasova, da ne talasaju sa državom Srbijom koja se nalazi u situaciji u kakvoj se nalazi, hajde da nešto i njima damo. Tako to ne gledam. Možemo li da se dogovorimo ili ne možemo?
Da li je za Vojvodinu, gospodine predsedniče, znam koga to pitam, rešenje referendum? Da se ne lažemo, da vi u znak poverenja prema meni, Srbijancu, kažete šta ste dogovorili u Briselu pre neki dan. Da ne dozvolimo medijima ono što vi kažete da politizuju stvari tamo gde ne treba. Ponavljam, to govorim sa dubokim uverenjem da ste vi ovde nastupili kao iskren čovek. Takav sam i trudim se da budem takav.
Da li to znači da će Lajoš ili Mitar neki iz Vojvodine bolje živeti, ako vi ovde izboksujete, kako narod kaže, 17%? Nisam uveren. Možda ćete nam reći, kao znak poverenja, koliku platu poslanici u vašoj Skupštini, kojoj vi predsedavate, imaju i koliko sednica imaju godišnje? Onda će Lajoš, Miroslav ili Petar iz Subotice da vide da li im uzima Beograd, a sada treba i Novi Sad da im uzima. Koliko košta ta administracija? Šta vi mislite, ako običan čovek i običan građanin posluju, šta ja imam od vas ovde? Ako treba Beograd da mi da 7% nešto što sam ja zaradio, zašto ćete onda da vi postojite u Novom Sadu? Zašto Vlada Vojvodine? Znate li kako običan čovek razmišlja? Verujem, bez obzira kojoj veri ili naciji pripada. Pre neki dan sede dva premijera i nešto pregovaraju i razgovaraju, a pola Srbije gladuje i na ivici je egzistencije.
Dakle, molim vas da ovo shvatite kao moj apel, kao autentičnog Srbijanca koji po neki put posumnja šta se tu radi, kao da trebam da budem naučnik, gospodine Pastor, pa da ne znam da je sedište NIS u Čačku, gde bi bile akcize. Nije NIS, "Jugopetrol" i ove azotare nisu napravljeni tek tako, to je bila politička odluka da budu u Vojvodini. Sada se traži, kako čujem, 47% od naplaćenih akciza na teritoriji Vojvodine. Mogao je NIS da bude u Čačku, pa bi cela Srbija plaćala u Čačku akcize, kao što sada plaća Novom Sadu. Nije "Srbijagas" vojvođanska firma. "Srbijagas" je srpska firma, državna firma.
Hteo sam da vam kažem da ćete steći veće poverenje ne osuđujući samo one koji se zalažu ili propagiraju ukidanje autonomije. Ja sam za autonomiju. Ja sam lokal patriota, kao Čačanin. Razumem vas, ali morate i vi nas da razumete. Osudite još žešće, gospodine Pastor, koji se zalažu za Republiku, za Vojvodinu Republiku. Tada će vam verovati ljudi iz Leskovca, Čačka. Vi prvi podržite izgradnju auto-puta od Beograda, imaćete ga uskoro u punom profilu. Vi prvi, a ne da neki vaši pripadnici pitaju gde je Požega. Ne iz vaše stranke, nego da kažemo autonomaš, a živela je u Čačku 15 godina, izrodila je dva sina i na 20 km od Čačka pita gde je Požega. Mi iz Srbije ne znamo šta je auto-put. Da li mislite da ne znamo da ne znamo šta su naplatne rampe? Znamo. Tako će da se stekne poverenje.
Ne želim, kao što i ovaj kolega ne želi da se oseća kao Slovenac, misleći na 1988, 1989. ili 1990. godinu, da se oseća kao građanin Srbije, koji živi u jednom delu Srbije, koji nekome nešto otima i uzima. To nije istina. To što je moralo 7%, lepo kolega pita, zašto nije bilo 17%? Svi dobro znamo, da bi se glasalo za Ustav. To je bila cena stranke koja je na vlasti u Vojvodini i ima najveću podršku. Na žalost, to je tačno, ali ne samo zbog svog rada ili nerada, nego i zbog izbornog sistema. Da je ceo izborni sistem, gospodine Pastor, bio u Srbiji, koalicija Pokrenimo Srbiju bi imala 150 poslanika, pa bismo drugačije ovde razgovarali.
Prema tome, molim vas da shvatite, najiskrenije da svi spuste, kako to narod kaže, loptu. Ovo danas ovde je divno. To sam tako shvatio. Treba da se razgovara. Ako treba još neka sednica, narod će plaćati sednice, ali da se ljudi dogovore da običan građanin ima neke koristi i u Vojvodini i u Srbiji. Hvala lepo.

Gospodine predsedniče, kada sam rekao da sam iziritiran, uopšte nisam mislio na vas. To je možda treći put da vam ponovim. Rekao sam da sam iritiran diskusijama nekih mojih kolega, jer stavljaju glave kao nojevi u pesak. Ne znam o čemu se radi.
Kada ste pomenuli NIS, rekao sam da je to isto tako sedište NIS bila politička odluka pre ne znam koliko godina. Nije sedište NIS bilo u Vojvodini što je Vojvodina kao Abu Dabi bogata naftom. Moglo je da bude i u Čačku sedište NIS. O tome sam vam govorio. Ako vi kažete da je Vojvodina uskraćena, to neka utvrdi ta komisija, neka se donese zakon o finansiranju i videćete onda kako će reagovati poslanici Nove Srbije. Hajdemo i mi da budemo lokal patriote, i mi dolazimo iz različitih sredina, ništa nije sporno.
Istovremeno se trudi da se kaže da je tamo sada nezaposlenost, da su plate niže nego na nivou proseka Srbije. Onda vama ništa nije ni uzeto, onda vi zaista dobijate, sa takvim diskusijama ispada da dobijate 7% na poklon. Ja ne mislim tako, samo mislim da ti mehanizmi, mislim, nadam se i verujem kao verovatno i većina kolega ovde, da će iduće ili sledeće godine biti nešto bolje, pa da će biti i više novca. Znam da, kao u svakoj porodici, Srbija je jedna porodica, kada nema novca onda počinje i politika i sve. Nadam se da je samo to, odnosno verujem, sudeći po vašoj diskusiji.
Shvatio sam ovu današnju sednicu i diskusiju, sa jednom rečju sam je tumačio – poverenje. Poverenje biste najviše stekli kad biste kao drugi najvažniji predsednik Skupštine u ovoj državi osudili ono što je u Hagu doneto. Vi Vojvođani ste mnogo pomogli tim ljudima, oni žive sa vama tamo. Zbog njih ste to morali, ne zbog mene. Hvala.

Gospodine predsedniče, kolege narodni poslanici i svi poštovani građani Srbije koji gledate ovaj direktan prenos.
Imam jedno pitanje, odnosno tražim obaveštenje koje sam, čini mi se, u ovom visokom Domu postavio pre više od godinu dana, Ministarstvu za kulturu i informisanje. Moje je pitanje bilo – da li je moguće da deo, neki procenat od TV pretplate koje građani Srbije plaćaju, ostane lokalnim TV stanicama i medijima?
Dobio sam odgovor da je napravljena neka komisija. Ispada sada po onoj Čerčilovoj, kada nešto nećete da uradite, vi samo napravite komisiju. Dobio sam odgovor od tadašnjeg Ministarstva kulture i tadašnjeg ministra, veoma ljubazno, da je napravljena neka komisija koja pravi predlog u tom pravcu.
U međuvremenu, da tako kažem, na veliki način, nažalost loš, otvorila se tema – plaćanje TV pretplate.
Procenti, koje rukovodstvo Javnog servisa, naplate televizijske pretplate govore da je ona iz meseca u mesec sve manja. Ne bih da ovoga puta, biće prilike, govorim zbog čega se to dešava, samo postavljam pitanje ravnopravnosti građana. Da li su u pravu građani, kojima ja pripadam, koji redovno plaćaju TV pretplatu ili izgleda ogromna većina građana neće više da plaća TV pretplatu? Da li samo pitanje načina naplate televizijske pretplate ima veze sa ustavnim pravima, ljudskim pravima građana?
Da malo objasnim o čemu se radi. Dakle, i televizijski program bilo koje stanice, pa i Javnog servisa, je neka vrsta robe. Dakle, to je jedina roba koju građani, hteli ili ne hteli, kada se radi o našem Javnom servisu, moraju da plaćaju. Nisam upoznat i nisam čuo za neku drugu vrstu robe da građanin mora da konzumira tu vrstu robe, a ovde se radi o Javnom servisu. Dakle, ne sporim postojanje javnog servisa kao takve i programa koji on treba da predstavi građanima. Sam sam glasao 2002. godine za plaćanje TV pretplate, ali smo sada, gospodo, došli u situaciju da u jednom gradu, u gradu odakle ja dolazim, sud odbije tužbu za neplaćanje TV pretplate i kao što biva kod drugih komunalnih usluga, koje građani koriste, ispadaju krivi, da ne kažem budale, oni koji plaćaju televizijsku pretplatu.
Prema tome, želim obaveštenje i odgovor, pošto je ovih dana u medijima bilo reči i o načinu finansiranja RTV Srbije, namerno neću da kažem Beograd, mislim da bi im trebalo zabraniti da koriste ime televizije Beograd, ako bi to bila televizija Beograd, onda bi to trebalo da plaćaju Beograđani. Ne znam zašto bi mi iz Čačka plaćali pretplatu televiziji Beograd. Dakle, želim celovitu informaciju od ministra za kulturu i informisanje - šta Vlada i resorno ministarstvo razmišljaju u tom pravcu, pogotovo posle saznanja da je prethodna plata, a tamo radi preko tri hiljade ljudi, mislim ogromna većina čestito i pošteno, je jedva primila lični dohodak. Dakle, šta je strategija Ministarstva za kulturu i informisanje i Vlade u pogledu budućnosti i funkcionisanja Javnog servisa? O tome da sam očekivao, kao radničko dete da će ova četiri sindikata, koji egzistiraju na RTS, pitati rukovodstvo, odnosno direktora koji se sad, kako narod kaže, zabio u mišju rupu i nema ga nigde, zašto njega nisu prvo pitali šta je sa platama i kako će da se finansira RTS?
Mislim da će biti prilike u narednim mesecima, bar što se tiče poslanika Nove Srbije, da pripitamo i to rukovodstvo kako se raspolagalo tim sredstvima koja su prikupljena od pretplate koju su savezni građani uredno plaćali. Hvala.

Poštovana potpredsednice, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije koji gledate ovaj prenos, najiskrenijem sam očekivao da će danas diskusija, po današnjoj tački dnevnog reda, odnosno o izboru guvernerke, rekao bih pre svega ovim kolegama koji su preko svog šefa poslaničke grupe pr neki dan insistirali na rodnoj ravnopravnosti, a danas govore o guverneru, dakle, govoriću o izboru guvernerke, očekivao sam da će ovde biti sloge i zajedništva, makar kao kod izbora za Zaštitnika građana, gospodina Saše Jankovića.

Zašto to kažem? Dakle, oni koji mi ne veruju, neka nađu stenograme i zapisnike sa one sednice kada je gospodin Saša Janković prvi put izabran za Zaštitnika građana. Neki od kolega i tada su bili poslanici kao i moja malenkost, pa će videti šta su o tom čoveku pričali, da je on stranački predlog, što jeste. Uostalom, 99% predloga u ovoj Skupštini su stranački, neka stranka mora da ih predloži. Samo da ih podsetim da vide šta su pričali o gospodinu Saši Jankoviću. Ništa im ne zameram, možda su mislili da će on raditi u interesu stranke, iako se njegova delatnost i njegov posao tiče svih građana Srbije, s obzirom u kakvim uslovima žive građani Srbije. Da bismo došli na 2012. godinu, gde je ovde bilo hvalospeva, možda i više nego što je on očekivao i nego što je uradio, iako je očigledno da je čovek uradio sve što je mogao u ovoj zemlji Srbiji i zato smo ga svi podržali.

Zašto danas ne bismo podržali kandidata za guvernerku, gospođu Jorgovanku Tabaković, na isti način? Prvo, ova zemlja, odnosno NBS nema guvernera, pa je logično da izaberemo guvernera. Logično je možda i da damo poverenje koleginici koja je ovde godinama sa nama i koju smo upoznali, koja će, siguran sam u to, biti nezavisna i više nego što je zakon na to obavezuje. Možda će neko ko je predlaže u narednom periodu imati i problema zbog toga. Njenu stručnost uopšte neću da komentarišem, jer ja nisam dovoljno stručan. To su govorili ljudi koji su stručniji od mnogih od nas koji sedimo ovde i nisu joj našli nikakvu zamerku.

Postavlja se princip nezavisnosti institucija, pa tako i Narodne banke Srbije. Verujte da većini običnih građana nije baš jasno to. Od koga nezavisna? Kaže se da se NBS, odnosno guverner, u ovom slučaju biće guvernerka, stara o deviznim rezervama ove zemlje. Istovremeno, ja sam kao narodni poslanik tek posle onih čuvenih utoraka i četvrtaka, kada se postavljaju pitanja, jedva dobio odgovor gde su te devizne rezerve i pod kojim uslovima se o njima neko stara i one čuvaju. Dakle, od koga treba nezavisna institucija NBS da bude nezavisna? Da li od građana? Da li od tog novca koji čuva ili od trenutne vlasti i njihovih dnevno partijskih interesa? To podržavam, ali da bude nezavisna od građana o čijoj sudbini odlučuje?

Ispada ovde da je gospodin Šoškić, možda nije ni mogao bolje, ispada da je bilo med i mleko kada je on radi. Niko neće da kaže šta se desilo za te dve godine, da je potrošeno možda dve milijarde evra deviznih rezervi u odbrani kursa. Kako ga je odbranio, vidimo. To se odražava na standard građana. Da li neko postavlja pitanje ovde od onih koji su branili Šoškića? Niko ga nije ni napadao, on gospodin više nije tema, čovek je podneo ostavku, ne može čovek ni da se brani, ne može ništa. Zašto da ga pominjemo ovde? Da li neko pominje toliko mladih ljudi koji su digli stambene kredite pod jednim uslovima? Šta sad oni rade?

Navešću vam primer jedne četvoročlane porodice koja ima primanja od 40.000 dinara, rata im je bila 16, a sada je 32.000 za 100%. Da li su uvezani sa švajcarskim frankom, ne znam tačno. Da li neko o tome razmišlja kada govori o radu Šoškića? I dalje hoću da kažem da je on možda uradio sve što je mogao, ali ovo su činjenice. Ne brane ovde neki guvernera Šoškića i njegov dvogodišnji mandat, nego brane ono što su oni radili. Kako su radili, to je u maju 2012. godine narod rekao i treba jednostavno da shvate da su izgubili izbore i da se promena radi i u nezavisnim institucijama i u Skupštini i u Vladi. Da kažem da me je tada iznenadilo da jedan kolega ne zna, recimo, da su federalne rezerve Amerike privatna banka. Taj ugovor ističe 2012. godine u decembru. Ima na mnogim sajtovima to da se pročita.

Da li neko razmišlja da NBS treba u tom smislu da bude nezavisna, da bude i privatna? Kako su neki potezi vučeni, mogu da sumnjam i u to, da su tu nečiji privatni interesi. Jer, ako u javnosti finansijski eksperti, ekonomski analitičari, novinari koji se bave ekonomijom, kažu – kurs je u interesu te grupacije biznismena ili tajkuna, kako se zovu, uvoznika, a ovi kažu – nije, nego izvoznika, onda se pitam gde su tu građani, oni najširi slojevi i ko će njih da zastupa? U tom smislu sam govorio i pokušao da objasnim od koga treba Narodna banka Srbije da bude nezavisna i kako te devizne rezerve treba da se čuvaju ili sa njima da se manipuliše, naravno, u pozitivnom smislu mislim.

Predsednik Nove Srbije pre nekoliko dana, hvaleći Jorgovanku Tabaković i govoreći ono što i mi mislimo u poslaničkom klubu Nove Srbije, da će ona biti dobra guvernerka i da će, pre svega, raditi u interesu građana, uporedio je sa čovekom koji odavno nije među nama, sa popularnim deda Avramom. Zašto je on bio popularan i kod ljudi koji nisu stručni i koji možda u tom trenutku i nisu baš imali toliko koristi, koliko se tada u javnosti prikazivalo? On je brzo radio, a ja mislim da je sada potrebno da se brzo radi i zato je brzo potrebno i da izaberemo novu guvernerku. Biće vremena da je kritikujemo. Što se tiče Nove Srbije, verujte da je nećemo štedeti, utoliko više zbog toga što ćemo, sa punim uverenjem da je ona prava žena za pravo mesto u ovom trenutku, glasati za nju i imati veće pravo možda od nekih koji, braneći guvernera koji je dao ostavku, u stvari brane svoju vladavinu za prethodne četiri godine.

Kaže se da je funkcija guvernera, odnosno NBS, stabilnost cena. Zar treba da pričamo o tome šta se desilo? Opet hoću da kažem, zbog čoveka koga nisam imao čast nikada da upoznam, gospodina Šoškića, možda je on uradio najviše što je mogao, moguće da je takva i ekonomska svetska kriza i ono što je došlo kod nas, ali zašto da onda ne govorimo? Ne možemo taj njegov rezultat da branimo. Sve ovo što mi govorimo, upravu je jedan od kolega iz opozicije bio, sve što govorimo da bi trebala NBS, sa većim ili manjim razumevanjem, da radi, u stvari tovarimo na leđa i na pleća nove guvernerke. Ona je, siguran sam u to, svesna zadatka, težine zadatka i funkcije koju će u narednom periodu obavljati.

Ako treba da joj dam neku poruku odavde u ime najširih slojeva građana,  građani očekuju ne da se kurs evra zadrži na onom, nego da se malo smanji. To smanjenje znači za njih.

Oni ne razmišljaju u uvoznicima i izvoznicima, o interesnim grupama i industrijalcima, oni razmišljaju o svakodnevnom životu. Kada evro skoči pola dinara, to se odmah oseti, odmah idu cene. To oseti svaki građanin Srbije u svom novčaniku.

Dakle, Nova Srbija će podržati gospođu Jorgovanku Tabaković  za guvernerku Narodne banke Srbije sa uverenjem da će ona najbolje što može raditi svoju funkciju i da će biti uspešnija od prošlog guvernera. Hvala.

Poštovani gospodine predsedniče, poštovani gospodine mandataru, kolege narodni poslanici i svi građani Srbije koji gledate ovaj prenos, a verujem da vas ima dosta.
Govoreći u ime poslaničkog kluba Nove Srbije biću veoma kratak, jer mislim da nije trenutak ni … za velike priče, nego vreme za delanje i za rad. Slobodan sam gospodine mandataru da upotrebim vreme koje ćete vi preuzeti rukovođenjem Vladom Republike Srbije, da uporedim sa 1991. ili 1992. godinom, ili 1999. godinom, po onome kako narod živi, ako naravno izuzmemo one porodice koje su izgubile najmilije u bombardovanju naše zemlje 1999. godine.
Svi smo bili u izbornim kampanja i svaki dan se susrećemo sa očajnim građanima. Dakle, razmere krize koja je došla nažalost i u našu zemlju, možda na prvi pogled nisu vidljive. Mi vidimo i ljude koji dobro žive, možda i mi i neki od nas pripadamo toj klasi, vidimo po ulicama Beograda i ulicama naših gradova i moderne automobile, i skupe automobile, ali ja očekujem gospodine predsedniče, mogu tako da vam kažem, pošto ćete gotovo sigurno biti izabrani za predsednika Vlade da pokušamo, vi ćete biti u narednom periodu najodgovorniji za ovo što ja govorim, da malo više vidimo, hajde da kažem nevidljive ljude, da ne okrećemo glavu od njih. Nemojmo da se zavaravamo, najmanje 30% građana Srbije je na ivici, i bukvalno na ivici egzistencije. Radi se o glavi.
Očekujem i usuđujem se, pošto ću veoma kratko govoriti, a tako će i Nova Srbija delovati u narednom periodu da vam dam jedan predlog večeras, nadam se da to nećete shvatiti kao moju pretencioznost. Video sam da imate nameru da pošto više neće biti ministarstva za Kosovo i Metohiju, da praktično pri svakom ministarstvu bude neki odsek koji će se baviti Kosovom i Metohijom. Predlažem vam da kod svakog ministarstva isto takav odsek napravite, koji će se baviti socijalom, sa siromašnim ljudima, da se ne desi da neko umre zato što nije imao para da plati neki lek, ili neku operaciju.
Siguran sam, i bez obzira na razmene krize, i pre svega finansijske krize koja vlada našom zemljom i deficitom u budžetu, da ima dovoljno sredstava i da ćete svi vi, vaše kolege ministri i vi kao predsednik Vlade učiniti da se ne desi 2009. godina, koja je bila najrodnija godina u istoriji Srbije, dakle rodilo fala bogu te godine, a te godine prag siromaštva za mnoge naše sugrađane je preskočen, odnosno povećao se broj siromašnih i gladnih.
Siguran sam, da će ova vlada u najvećem broju mera koje ste vi predložili u vašem Ekspozeu uspeti da ostvari, pre svega iz izjava vaših, pa i predsednika Nove Srbije koga smo mi dali u vašu Vladu, sigurni da će vam biti dobar saradnik, a i ako ne najbolji, onda jedan od najboljih ministara i nema razloga da drugačije bude, bio je to već u dve vlade.
Siguran sam, da ćete uspeti zbog onoga što ste govorili da je ovo vaša životna šansa. Dakle, preuzeli ste veliki politički rizik, istina je da stranke postoje da osvoje vlast, da budu ljudi ministri, da budu predsednici, ali u ovom trenutku to baš nije zahvalno preuzeti. Vama drugo ništa ne preostaje, nego da uspete, možda će cinici reći i neće vam biti teško s obzirom kakvi su rezultati nekih resora u prošloj vladi. Utoliko ne mogu da razumem kolege iz opozicije, naravno neću da ih pomenem poimence, ni stranke, koji mogu sada da kritikuju neka kadrovska rešenja sa kojima su do juče sarađivali i kovali ih u zvezde i zajedno delili dobro i zlo.
Verujem da će ova vlada biti mnogo složnija i jedinstvenija. Verujte da su ljudi izgubili nadu da će biti bolje, a ja verujem da naša zemlja još uvek ima i prirodni i finansijskih izvora i resursa da se najpre pomogne najsiromašnijim, bolesnima i najugoženijim ljudima.
Pozdravljam posebno odluku jednu koju je mandatar saopštio u ekspozeu, radi se o našim najstarijim sugrađanima koji su nemoćni da promene nešto u tom životu, dakle zavise od svojih penzija. Podsetio bih neke da je Nova Srbija još pre četiri godine predlagala tadašnjoj ministarki finansija gospođi Dragutinović da se najniže penzije povećaju, pa da se onda to procentualno povećavaju penzije shodno rastu troškova života. Bila je i prihvatila to, ali je valjda iz nekih razloga, možda nije bilo para doboljno pa se to nije ostvarilo.
NS kao poslanički klub u kome ćete imati iskrene saradnike, podržavaćemo Vladu, davaćemo amandmane, neki put vas kritikovati kada to budete zasluživali i želim da vas sve zajedno podsetim ovde da bez obzira na broj poslanika koji ima poslanički klub NS, da smo i u prošlom sazivu bili vrlo konstruktivni, pa su valjda iz tog razloga ministri u prošloj Vladi, dobro čujte, prihvatili najveći broj amandmana sa strane predloga poslanika NS.
To ćemo raditi i narednom sazivu, i u narednik sednicama, sa uverenjem da nam se veruje da iskreno, onoliko koliko znamo i koliko se pripremamo za sednice, želimo da pomognemo svim ministrima u Vladi, a posebno premijeru, kao najodgovornijem čoveku, da budu što uspešniji,
Dakle, ponavljam, vi ako da ste osuđeni da uspete. Razmere krize, možda ni ja nisam mogao da verujem u kampanji i ovih dva-tri meseca, na neki način pauze da nismo ovde radili u Parlamentu, u razgovoru sa običnim građanima Srbije, te tako očekujem, osim ovih zacrtanih, velikih, strateških pravaca koje Vlada ima, da odmah pomognete kako znate i ko Boga vas, umete najsiromašnijim ljudima i bolesnima.
Sa ovom preporukom, želim vam i mnogo mi je drago što se pozivate na Gospoda Boga, za mene to znači isto veoma važan, gospodine Dačiću, razlog da uspete.
Sve najbolje od NS, pomoćićemo koliko možemo. Hvala lepo.

Poštovana predsednice, poštovane kolege narodni poslanici i svi građani Srbije koji gledate ovaj direktan prenos, imam pitanje, odnosno tražim obaveštenje od Vlade Republike Srbije, tačnije od Ministarstva odbrane i od Generalštaba Vojske Srbije.

Naime, svedoci smo ovih dana jednih događana, po meni, vrlo nemilih i vrlo simptomatičnih. U srcu Srbije, u Novom Sadu, u srpskoj Atini, neka nevladina organizacija ili grupa nevladinih organizacija, nisam se informisao ko su ti ljudi, upali su u jedan vojni objekat, tačnije u kasarnu pod imenom "Arčibald Rajs". Nisam primetio reakciju ni Vlade Republike Srbije ni Ministarstva odbrane ni Vojske Srbije. Postavlja se pitanje šta se uopšte dešava sa vojnim objektima koji nisu pod nikakvim nadzorom, da li Vojska Srbije ima i dalje sektor vojne policije, da li postoji stražarska služba i da li se neko uopšte stara o vojnim objektima koji sada nisu u upotrebi, verovatno zbog opšteg stanja u državi i opšteg stanja u Vojsci Srbije i smanjenja broja pripadnika srpske vojske?

Svedoci smo, takođe, da mnoge opštine i gradovi koji su zainteresovani za vojne objekte koji nisu u upotrebi, prinuđeni su da sa Vojskom Srbije sklapaju višemilijonske ugovore da bi dobili objekte koji su u centru gradova o kojima govorim, kao što je, recimo, grad Čačak odlukom skupštine i gradonačelnika kupio objekat koji je nekad bio Dom JNA pa posle toga Dom Vojske Srbije, a predviđen je za rad i delovanje nekih kulturnih institucija.

Dakle, sa jedne strane imamo, što je po pravnim propisima, da su građani odnosno narod kroz skupštine gradova i opština prinuđeni da Vojsci Srbije isplaćuju ogromna sredstva, tržišna sredstva, takav je zakon, ne mogu da komentarišem taj zakon jer smatram da sve vojne objekte su izgradili građani ove zemlje i narod, a sa druge strane imamo situaciju da u jednu napuštenu vojnu kasarnu upada neka nevladina organizacija za koju ne znam ko su. Možda je to neki test za Vojvodinu šta će se sve u Vojvodini dešavati, ne želim da prejudiciram, ne želim da komentarišem ni potrebe tih mladih ljudi, možda zaista treba da dobiju nekakav prostor gde će svoje aktivnosti da obavljaju, zaista nemam ništa protiv, imam samo protiv na način na koji se to dešava, na protivpravni način.

Istovremeno me kao građanina, kao bivšeg vojnika, kao narodnog poslanika, člana Odbora za bezbednost veoma zabrinjava nereakcija ni Ministarstva odbrane ni Vojske Srbije, tačnije Generalštaba.

Takođe sam imao slučaj, to želim da izvestim javnost i sve vas, kolege poslanike, da sam pre nekoliko godina pokušao kao narodni poslanik da urgiram da se jedan vojni sportski objekat u gradu u kome živim dodeli na privremeno korišćenje od godinu dana mladim selekcijama fudbalskih klubova, tačnije Fudbalskog kluba "Borac", gde bi taj klub plaćao sve komunalije u toku jedne godine, i rečeno mi je da su propisi vrlo strogi i da to Ministarstvo odbrane zbog takvih propisa nije u stanju da uradi.

Sviđalo se to meni ili ne, shvatio sam da su takvi propisi i takvi zakoni i da to ne može da se ostvari bez obzira na plemenitost i važnost te dece koja bi tu vežbala.

Sa druge strane, vraćam se na suštinu ovog pitanja. Veoma sam zabrinut, a verujem da i ostale kolege narodni poslanici dele tu zabrinutost, na nereakciju državnih organa, to isto bih pitao da su neki građani, bilo koji, vidimo sada najave reakcije uslovno rečeno neke druge strane da će da zauzmu sve napuštene kasarne u Srbiji, na nereakciju, na neobaveštavanje građana šta se tu dešava i šta je Vojska Srbije preduzela da zaštiti objekte koji su u njenom vlasništvu i koje je njoj narod, odnosno građani Srbije poverio, a da kažem i izgradio svojim dugogodišnjim radom.

Prema tome, zbog važnosti ovog pitanja očekujem da se odmah i hitno odgovori na ovo pitanje. Hvala.

Poštovani gospodine potpredsedniče, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije koji gledate ovaj direktan prenos, imam pitanje za ministra inostranih poslova gospodina Vuka Jeremića. Saglasan sam sa prethodnicom, sa koleginicom koja je apelovala na ozbiljnost. Kolika je ozbiljnost u radu državnih organa u ovim dramatičnim danima, kada na jednom delu teritorije Srbije ljudi bivaju ranjeni, sa tendencijom da će biti i ubijeni, toliko je ozbiljno da mi u Skupštini, uvažavajući sve predloge Vlade Republike Srbije, zakonske predloge koji su na dnevnom redu, ostaje građanima da procene šta je u ovom trenutku najvažnije i o čemu bi trebalo Skupština da se izjasni.
Mislim da je malo licemerno i lažno pozivati se na ozbiljnost trenutka, obzirom šta se sve događa u Ministarstvu inostranih poslova. Pitam gospodina predsednika Teniskog saveza Srbije, izvinjavam se, ministra inostranih poslova naše države – šta je istina od onoga što mediji pišu, a da se zadnjih meseci, da ne kažem godina, događa u Ministarstvu inostranih poslova?
Imamo informaciju da je naš glavni,odnosno jedini pregovarač, koji nije narodnim poslanicima ni javnosti u Srbiji pokazao ovlašćenje da razgovara u ime države Srbije i danas u Briselu. Da li je tačno da je on premešten u neki golubarnik, kako pišu vrlo ozbiljni dnevni listovi i da li to znači da je on golub mira i da je danas po tom osnovu odleteo u Brisel? Da li je tačno da je bilo fizičkih obračuna između ministra inostranih poslova i političkog direktora Ministarstva inostranih poslova i koliko je uopšte ozbiljno da politički direktor Ministarstva inostranih poslova naše države pregovara sa predstavnicima tzv. nezavisne države Kosovo? Da li je tačno da tu ima i sukoba interesa, obzirom da je jedan od glavnih funkcionera u Ministarstvu inostranih poslova i otac od druga Borka Stefanovića?
Kada sve ovo saberemo i oduzmemo, poštovani građani Srbije, treba da shvatimo svi zajedno ko pregovara u ime Srbije. Kao narodni poslanik sam tražio na raznim odborima, a i ovom prilikom tražim da se javno kaže i da gospodin Borislav Stefanović pokaže papir, a ne samo usmeno, ko je njega ovlastio da uopšte razgovara u ime države Srbije i koga će to posle obavezivati taj njegov navodni sporazum koji će tamo da postigne?
Obzirom da se Narodna skupština nije izjasnila i da gospodin Borislav Stefanović nema mandat najvažnijeg predstavničkog tela u svakoj državi koja pledira da je demokratska, a svi zajedno tvrdimo da smo demokratska država, dakle, nema ovlašćenje, niti platformu, niti bilo koju rezoluciju ili deklaraciju Narodne skupštine Republike Srbije, postavlja se pitanje, u danima koji budu dolazili, obzirom na sve što se dešava na jednom delu teritorije naše zemlje, a to je sada sever KiM, koga će taj papir obavezivati i ko će biti obavezan ukoliko on bude krajnje nepovoljan za našu državu, koga će obavezivati da po tom papiru postupa?
Nadam se da će gospodin Jeremić brzo odgovoriti na ovo pitanje, obzirom na dramatičnu situaciju i trenutke koji se dešavaju sa našim ljudima na severu KiM. Hvala.

Imam pitanje, molbu, zahtev i obaveštenje od gospodina predsednika Vlade i danas me trenutno više interesuje njegova funkcija ministra finansija.
Gospodine ministre, prilikom usvajanja rebalansa budžeta za 2011. godinu, imao sam jedan amandman kojim sam hteo da obezbedim neka sredstva iz budžeta za izgradnju Centra za dnevni boravak dece ometene u razvoju. Učestvovao sam na Odboru za finansije, pošto je moj amandman odbijen, ali zajedno sa vašim saradnikom, nadam se da ste upoznati sa tim, gospodinom Nikezićem, državnim sekretarom i uz konsenzus i dobru volju i želju svih prisutnih poslanika iz svih poslaničkih grupa dogovoreno je da grad Čačak napiše jedan zahtev, jednu molbu Ministarstvu finansija i da se interveniše iz sredstava iz budžetskih rezervi. To sam uradio.
Naime, gradonačelnik grada Čačka, gospodin Velimir Stanojević je napisao jedan zahtev, jednu molbu iz koje se vidi da je grad Čačak u ovoj godini predvideo sredstva od 20 miliona za projekat za raspisivanje tendera i za lokaciju.
Ne bih želeo da budem patetičan, ali ko je jedanput bio sa porodicom, sa decom ometenom u razvoju znaju o čemu govorim.
Gospodine ministre, napominjem da taj Centar za dnevni boravak dece ometene u razvoju neće biti samo za decu kojih, nažalost, ima dosta i u Čačku, nego i za Požegu i za Gornji Milanovac i za Lučane, dakle, za nekoliko gradova u okolini Čačka.
Taj zahtev sam predao 10. novembra. Imam potvrdu i zavedeno je u Ministarstvu finansija. Radi dobre volje hoću da kažem da me je posle nekoliko dana pozvao gospodin Nikezić, državni sekretar i malo se više informisao o tome. To je bilo 14. novembra i stekao sam utisak da on ta četiri dana nije ni pogledao to, ali posle 14. nema nikakvog odgovora. Očekujem od vas ili da kažete, naravno, ne možete sve da znate, sve zahteve koji dođu iz Srbije, ali mislim da bi u ovom slučaju trebalo pozitivno da se odgovori. U tom zahtevu gradonačelnik Stanojević nije napisao koliko sredstava, ali mislimo da je red, s obzirom da vidimo gde se sve novac troši, da zajedno sa gradom Čačkom, kao i mnogo puta do sada i država, odnosno Ministarstvo finansija u tome učestvuje.

Izvinjavam se ako nisam bio, gospodine ministre, dovoljno precizan. Cifra postoji u tom zahtevu. To je obilna dokumentacija gde se vidi projekat i kompjuterski kako će ta zgrada da izgleda i u visini je amandmana koji sam dao, tako da taj zahtev postoji.
Imamo iskustva, ne bih sada da hvalim grad Čačak i gradonačelnika gospodina Stanojevića, ali on je u formi kako se prave ti zahtevi napravljen, tako da ukoliko sredstava ima u ovim budžetskim rezervama, možete odmah da donesete tu odluku.

Gospodine ministre, unapred ću da vam se zahvalim, ali vas molim, preuzeli smo veliku obavezu i ja, ne želeći da moju funkciju, njenu važnost, poredim sa vašom funkcijom, da je rešite.
Iskoristio bih ova dva minuta koje imam da na neki način iskomentarišem ono što je u nedavnim odgovorima drugim kolegama poslanicima rekla, recimo, gospođa Malović.
Ako ne znam i nemam dokaza i tako sam vaspitan, gospođo Malović, za nikoga neću ni da pričam, ali mogu da vam prenesem ono što narod misli.
Gospodine generale, ovde smo nedavno govorili o čoveku koji ima 33 godine, koji je zdravlje izgubio na Kosovu. Branio je državu Srbiju, branio je i ovu skupštinu.
Pričamo da nemamo para, a imamo para za vakcine, za izmišljenu pandemiju, za izmišljen grip i koji se još zove svinjski. Ponavljam po stoti put, neka me kazni ko koliko hoće, sve je tu bilo svinjsko sem gripa. Zašto građani Srbije misle da država Srbija nije uhapsila one koji su krivi nego da tamo leži možda jedna nevina žrtva? Da li imate percepciju zašto to narod Srbije misli da nije uhapšen onaj ko je kriv? Da li tu postoje neki politički razlozi?
Kažete da nemamo para, a imamo nekoliko miliona evra uludo bačenih za vakcine. Nisam dobio odgovor ni da li su uništene te vakcine, pošto im je istekao rok, čini mi se, 31. oktobra. Znači, imamo para za izmišljenu pandemiju, jer svima je jasno da nije bilo pandemije i sada ćemo to polako da zataškamo, ide kampanja, može da padne Vlada.
Izražavam sumnju, nemam dokaze za to da nisu uhapšeni pravi krivci. Verujte da to misli 90% građana Srbije. Hvala.

Poštovana predsednice, poštovane kolege narodni poslanici, građani Srbije koji gledate direktan prenose, ne sporeći važnost pitanja koji su ovde inicirani u prethodnom vremenu u Skupštini od kolega drugih poslaničkih grupa, KiM jeste najvažnija tema u ovom trenutku, ali pošto ne bih imao bilo šta da dodam u pitanjima, da se ne bih ponavljao i pitao ono što su već pitali, zatražiću obaveštenje od Ministarstva ekonomije, od ministra Ćirića i Agencije za privatizaciju.
Na neki način ovde otvaram slučaj Fabrike hartije u Čačku i nekoliko stotina radnika i ne znam koliko hiljada članova porodica čiji su očevi, braća i sestre do juče radili u fabrici hartije u Čačku.
Fabrika hartije u Čačku trenutno ne radi, sa nikakvom perspektivom i nikakvim obaveštenjima od nadležnih državnih organa koje sam ja ovde pomenuo, kakva je sudbina fabrike hartije u Čačku, kakva je zapravo sudbina stotina porodica koje su imale bar minimalnu egzistenciju radeći u Fabrici hartije u Čačku?
Sindikat radnika u Fabrici hartije u Čačku, tačnije njihov vođa, gospodin Miloš Tripković je pokušavao junački, i kroz štrajkove, i kroz proteste, i kroz blokade fabrike da se izbori makar za minimalno dostojanstvo ljudi, ljudskih prava da dobiju informaciju šta država, šta vlast koja je privatizovala na jedan, ja mogu da kažem veoma sumnjiv način, Fabriku hartije u Čačku, šta je sudbina Fabrike hartije u Čačku, i konačno, ono što je najvažnije, šta je sa sudbinom radnika?
Ako vam kažem da ima dosta i bolesnih i starih ljudi koji su trebali ove godine ili za godinu ili dve da idu u penziju, a kada dođu tamo u nadležne državne organe, u fondove vide da im socijalno osiguranje nije uplaćivano, tako da su onemogućeni da odu i da dobiju i te minimalne penzije, teško i krvavo zarađene.
Fabrika hartije sa svojim asortimanom i programom Fabrika hartije u Čačku po mojoj skromnoj proceni i proceni ljudi koji su mnogo stručniji u ekonomiji i toj vrsti industrije od mene, ima perspektivu.
Zašto se Fabrika hartije u Čačku na jedan veštački i divlji način gasi? Zašto se ljudi teraju kući, da ostaju bez parčeta hleba? To je odgovor koji traže radnici širom Srbije, pa tako i radnici Fabrike hartije u Čačku.
Ako vam samo napomenem da je u vlasništvu Fabrike hartije, koja ima veliku i drugu tradiciju od pre Drugog svetskog rata, postojala mašina koja je proizvodila papir od kojeg su se pravile novčanice. Ta mašina je nestala. Onda državi, Ministarstvu ekonomije i Agenciji za privatizaciju treba da bude ili bi trebalo da im bude jasno o čemu se tu radi. Radi se o velikom kriminalu. Jednostavno, vlasnici su nestali. U ovom trenutku ne postoje. Fabrika je u nedavnim elementarnim nepogodama oštećena. Nestao je deo krova, tako da kisnu, nažalost, mašine koje su radnici svojim znojem i trudom, da kažem, decenijama stvarali.
Prema tome, očekujem, ne u roku od 15 dana koji je zakonski rok, da mi Agencija za privatizaciju i ministar Ćirić odmah odgovore. Ne zbog moje malenkosti nego zbog sudbine stotine radnika Fabrike hartije u Čačku, koji čekaju, makar jedan ljudski odgovor, da država kaže kakve su njene namere? Da li će da raskine privatizaciju? Da li fabrika ide u stečaj? Ovako, praktično ispada da ljudi ne znaju kome da se obrate i ostaju oni najžešći vidovi protesta na koje su oni spremni, kako su me obavestili.
Dakle, zahtevam, tražim i molim od Ministarstva ekonomije, od ministra Ćirića i od Agencije za privatizaciju, da odmah, koliko u toku ove sednice, upute odgovor na ovo pitanje, pre svega radnicima Fabrike hartije u Čačku, koji su na jedan divlji način ostali bez svojih radnih mesta i u čijem je to interesu? Nadam se, da će se saznati, ne samo kada se radi o Fabrici hartije u Čačku, nego i o stotini hiljada fabrika u Čačku i u našoj državi, koja su zatvorena zbog uskih privatnih interesa, povezanih sa državnim organima. Zbog toga, imamo sve više sirotinje, kako u Čačku tako i u celoj Srbiji.

Poštovana predsednice, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije koji gledate ovaj prenos, u kratkom vremenu koje nažalost ili na sreću, kako ko gleda, imam, osvrnuću se na nekoliko stvari i daću nekoliko komentara na Predlog zakona o rehabilitaciji. Diskusije kolega, pre svega, iz vladajuće koalicije mi govore da će ovaj zakon ostati zakon na papiru. Jedan od kolega iz vladajuće koalicije nabrojao je sve zakone koji su u vlasti od 2000. godine, a svi znamo kakav je učinak tih zakona i da li su oni uopšte primenjivani. Da ne znamo mi koji smo ovde u parlamentu, a možda svi građani ne znaju, u prethodnih par diskusija reklo bi se da su to stranke opozicije i vlasti, a govorile su kolege narodni poslanici i predstavnici vladajuće koalicije.
Dakle, da li je pravi razlog i muka naterala vladajuću koaliciju da donosi ovaj zakon, da li je to evropski uslov, da li je to neki trend, to je veliko pitanje, ali ono što sigurno zaključujem – ne postoji volja i svest i savest o tome da treba da budu neki ljudi rehabilitovani koji su ubijeni na pravdi Boga samo zato što su mislili drugačije. Sama činjenica da ovaj zakon danas predstavlja ministar ili je bar do skoro predstavljao i branio ministar za zaštitu životne sredine mene dovodi na pomisao na jednu veliku ironiju. Nije valjda da kosti tih mučenika zagađuju našu svetu srpsku zemlju? Da li je moguće da sa ovim povežem sada da su neki do skoro u medijima iskopavali kosti jadnog mučenika, srpskog našeg, đenerala Draže Mihajlovića, iz političkih razloga i skupljanja političkih poena? Nešto ih ne čujem da više govore o tome. Neke su kosti našli tamo negde na Adi, pa se ispostavi da su to kosti životinjskog porekla. Gospodo draga, to je velika uvreda za Srbiju, za sve časne Srbe, a pogotovo potomke Ravnogoraca.
Ovde sam slušao neke kolege koje govore sa toliko strasti, rekao bih i mržnje, da se ja te budućnosti, o kojoj mladi kolega priča ovde, bojim. Bojim se kao čovek u godinama da se istorija ne ponovi, a ponavlja se onima koji nisu izvukli pouke. Ovde se ne radi, gospodo draga, o pobednicima, o fašistima i o antifašistima, radi se o zakonu koji bi bar na papiru trebao da omogući jednu božiju zemaljsku pravdu, ovde da se kaže – ti ljudi nisu činili zločine, ubijeni su, streljani su radi toga da im se otme imovina ili zato što su bili za kralja i otadžbinu. Ako bismo govorili o saradnicima, da su oni saradnici okupatorskih snaga bili, mogu samo da navedem nešto što svi znamo ovde u sali. Da li ima ijednog građanina Srbije koji ne zna da u centru Vašingtona postoji spomenik đenerala Draže Mihajlovića? Pričaju da je on bio saradnik okupatora, onih koji su za evroatlanske integracije. Atlanske integracije, NATO pakt, pa kičma NATO pakta su SAD.
Prema tome, šta je to u čoveku? Stvarno ne bih želeo da zvučim kao da nekoga optužujem, ali ko ne shvati da svaki čovek koji je nevino ubijen zaslužuje krst i grob ili verski znak nacije i vere kojoj on pripada? Vidim da nažalost ovde još uvek ima ostrašćenih diskusija ljudi koji to ne shvataju, koji se pozivaju na presude prekih komunističkih i partizanskih sudova. Svi znaju, valjda čitaju knjige, kako su oni sudili. Da li hoću da kažem da pripadnici Ravnogorskog pokreta nisu činili zločine? Jesu i mislim da je ogromna većina njih i osuđena, ali ovde se govori i upravo zbog toga u zakonu o rehabilitaciji, po meni, i nema.
Ako trebamo neke ljude da rehabilitujemo, desetine, stotine i hiljade ljudi koji su pobijeni, čija je imovina oduzeta, zašto onda nema u zakonu neke stavke da se kaže ko je to uradio? To bi onda bio pravi zakon o rehabilitaciji, radi budućnosti, da naši potomci i naša deca znaju ko je to uradio. Za ove druge zločine znamo poimence i kojoj su formaciji pripadali i ko je učinio. Zašto iz ovog zakona ne može da se zna ko je pobio te ljude, ko je streljao ljude u Beogradu, ko je streljao ljude u Čačku, u Zaječaru? Pa komunisti, Komunistička partija je to radila i to mora da se stavi. To ne znači da se osuđuju svi pripadnici te partije, pogotovo Partizanskog pokreta gde su se ljudi borili za slobodu i protiv fašizma. To će meni biti signal da se iskreno misli i ozbiljno misli sa ovim zakonom da se rehabilituju ljudi.
Nedavno sam ovde čitao presudu, gospodo, da je čovek streljan, a posle godinu dana mu je bilo suđenje i rehabilitovan je odlukom Okružnog suda u Čačku 2008. godine. Glavni svedok na suđenju je bio istaknuti pripadnik Partizanskog pokreta u Čačku, pošten čovek. Ja se od njega samo razlikujem ideološki. Govorio je – taj potporučnik ništa nije uradio, nikoga nije dirao i ničiju imovinu nije uzurpirao, a ubijen je samo zato što je, narodski rečeno, bio Dražin vojnik. Spasao čovek i čast i obraz, ne samo svoj, nego i Partizanskog pokreta a ovde imamo ovakve diskusije. Uzalud je donošenje ovakvog zakona ako ovakva svest vlada. Ovde se ne govori, bar sam ja možda bio naivan i verovao da se ovde ne govori o poraženima i o pobednicima. Znamo da pobednici uvek pišu istoriju, ali prođu godine i godine, pa se ispostavi da to nije baš tako.
Mislio sam, iskreno rečeno, da će ovaj zakon biti u simboličkom smislu donesen 6. oktobra 2000. godine. Znam ja kada je nova vlada startovala i nov parlament, ali kažem u simboličkom smislu. Sada mi ovaj zakon ovde donosimo zato što to traži Evropa, zato što to možda traže i porodice 500 pilota američkih, njihovi potomci koji znaju ko je njihove očeve i dedove spasao, dakle, ljudi generala Draže Mihajlovića.
Svako ima pravo da misli, razumem i ljude sa druge strane, mnogo ljudi koji su bili unesrećeni ili su činili zločine, zbog zločina pripadnika Ravnogorskog pokreta. Ti ljudi su istorijski osuđeni više nego što treba. Ovde se govori o ljudima koji su pobijeni, čije kosti leže.
Recimo, mogu da se pitam i kao građanin ove zemlje, da li postoji sud za ratne zločine u ovoj državi? Šta on čeka? Ako ima svedoka, ako su iskopane grobnice, ako se vide kosti, ima još živih ljudi koji su to radili. Da li se čeka da oni svi pomru? Što reče profesor Mićunović, umesto da se pokriju ušima i da sede kući, oni učestvuju na tribinama, čiji pripadnici tog pokreta ovde danas nešto licemerno diskutuju, koji javno u živoj emisiji kažu, a misli se na generala Kapičića, a je pobio i žao mu je što još više nije pobio. Zamislite licemerstva, sad on učestvuje u ime nekog preokreta na tribini nekih stranaka, nije bitno.
Šta ovde običan građanin može da zaključi? Zašto ovi u vladajućoj koaliciji, ako se ovako ponašaju i ovako misle, zašto uopšte ovaj zakon donose? Da li je njih neko naterao na to, da li je to neka politička prisila od strane EU? Da li je to uopšte uslov? Uopšte ne bih pričao o bilo kakvim uslovima. Uslov ljudskog dostojanstva, našeg življenja postojanja institucija u ovoj državi, jeste da se nevini ljudi rehabilituju, da se kaže da su ubijeni na pravdi Boga. Zašto? Da se to više nikada ne bi događalo, da ljudi budu ubijani zbog pripadnosti određenoj naciji, veri ili ideologiji. Hvala.