Poštovani gospodine ministre, poštovani građani Srbije koji gledate ovaj prenos, što se tiče poslanika ''Nove Srbije'' i moje malenkosti, prvo što se postavlja u ovoj mojoj diskusiji, koja će, nažalost, biti kratka zbog vremena koje je poslanički klub ''Nove Srbije'' zaradio na prošlim izborima, jeste pitanje – koji je pravi razlog tzv. rekonstrukcije Vlade nekoliko meseci pred izbore? Pripremajući se za ovu sednicu, tražio sam u nekim knjigama, da ne kažem političkim i istorijskim čitankama, kada su vršene rekonstrukcije u nekim drugim zemljama. Na sedam-osam meseci pred redovan rok za izbore gotovo da nema nijedne zemlje na svetu, za koju smatramo da je demokratska, da je vršila tzv. rekonstrukciju vlade.
Onda se postavlja pitanje šta je u stvari pravi razlog sadašnje rekonstrukcije Vlade, odnosno ponude koju je nama dao premijer, koji je u nedelju u "Utisku nedelje", a neko kaže "pritisku nedelje", bio stvarno zagonetan. Videli smo da je toliko zagonetan, a tu njegovu zagonetnost je danas potvrdio i gospodin Mlađan Dinkić, ili juče, kada je dao izjavu da će se on o ministrima iz G17, koji se sada već drugačije zovu, njegova poslanička grupa, pitati koliko se pita i predsednik Tadić.
To je onaj pravi razlog zašto Vlada, po meni, nije mogla da funkcioniše i da ne bude kriva za ono za šta možda objektivno i nije kriva, za tu svetsku krizu. Dakle, da se Vlada pitala i da su odluke donošene u samoj Vladi, mogla je tu svetsku krizu da ublaži. Poznajući nekoliko ljudi iz Vlade, a možda ćete se iznenaditi što kao opozicionar to kažem, smatram da su (bar ono što znam, a već 10 godina sedim u ovom parlamentu pa znam dosta) pošteni ljudi. Nisu oni krivi kada se oni ne pitaju. Na drugom mestu se odlučuje. Da se sada iz Japana javi predsednik, biće prekinuta sednica momentalno i dobićemo neki novi predlog sa nekim novim ministrima.
Nešto što je meni lično u ovim danima koji su prethodili ovoj sednici najviše zasmetalo, a mislim da je to na neki način lajtmotiv i simbol kako je ova vlada funkcionisala, jeste to da se kod jedne bivše ministarke a buduće predsednice Vlade pojavila reč "moral". Ona podnosi, tako je rekla nama i građanima Srbije, ostavku iz moralnih razloga, jer njen šef odlazi iz Vlade, te pošto je ona, otprilike kako je samu sebe definisala, jedna od najbližih saradnika, i ona odlazi iz Vlade. Sada vidimo da će, a ne znam iz kojih moralnih pobuda i kojih moralnih razloga, ona da bude i potpredsednik Vlade.
Moram da kažem da mi je žao ako sam neki put, i nadam se da gospođa Diana Dragutinović gleda ovu sednicu, bio preoštar u kritikama budžeta i nekih njenih predloga i odluka. To sam govorio možda u nekom emotivnom zanosu, a možda i zato što sam predstavnik jedne opozicione stranke i, naravno, nedovoljno stručan, makar koliko ona.
Nije nam se konkretno objasnilo zbog čega se Diana Dragutinović povlači iz Vlade, a ja bih rekao da je smenjena, ali nešto mi u sećanje dolazi, drage kolege poslanici, da ona, povodom štrajka prosvetara reče pre nekoliko dana ili sedmica da bi neke četiri milijarde para moglo da se namakne i da bi naši nastavnici, učitelji i profesori koji uče našu decu možda s tom sumom, koja nije velika ali bi makar spasila njihovo dostojanstvo, bili zadovoljni i prestali da štrajkuju.
Šta hoću ovim da kažem? Hoću da kažem da i u sadašnjem budžetu i u sadašnjem poslovanju ove vlade ima dovoljno novca, samo on nije pravedno raspoređen. Kako se to zvalo pre 20 ili 30 godina, oni koji su stariji to znaju. Tvrdim da novca ima dovoljno, ali je problem što su sadašnji i budući članovi ove vlade većinom predstavnici, kako bi to rekli drugovi socijalisti, krupne buržoazije, krupnih kapitalista i krupnog kapitala.
Inače, da nije tako, kako bi moglo da se desi da se, recimo, u 2009. godini, gospodine ministre Duliću, pošto ste vi ovde predstavnik Vlade, koja je proglašena za najrodniju godinu u istoriji Srbije, poveća broj ljudi iznad onog praga siromaštva i poveća broj gladnih? Znači, tu nešto nije u redu.
Znači, i pored sveg truda gospodina Ljajića, on je sam priznao da broj siromašnih ljudi ispod donjeg praga siromaštva… Dakle, u 21. veku, gospodo, govorim o ljudima, i malopre kolege iz SRS pomenuše da ljudi nemaju hleba. Ja sam nedavno, nažalost, ili na sreću nekih ovde, bio svedok da naši zdravstveni radnici četiri ili pet godina nisu dobili radne mantile, da u bolnicama, pa i u Urgentnom centru u Beogradu, gde sam ja ležao, nekih osnovnih lekova nema. Ali zato, gospodo, ima 20 miliona evra, pokradenih od para građana Srbije i sirotinje.
Ako vi mislite da će ovih sedam-osam meseci ili godinu dana do redovnih izbora, a dalje neće moći, čini mi se, od Đurđevdana 2011. godine, da taj koji je iz dubokoličnih razloga, a još dosta vas ima u Vladi, i koji su napustili i koji će ostati, koji su narodne pare, 20 miliona evra, potrošili, da tako blago kažem, da ne budem opomenut, a odgovore nisu dali ni šta su uradili s tim vakcinama kojima je istekao rok 31. oktobra, sa 20 miliona evra, gospodo ministri i bivši ministri koji sedite ovde, mnogo gladnih usta u Srbiji je moglo da se nahrani.
Kol'ko god vi ovo zvali nekom golom opozicionom retorikom, ako se to radilo za vreme vlade koju sam ja podržavao i gde sam bio pripadnik, a čini mi se da se i onda radilo, moja je duša grešna i ja se duboko kajem, a najviše se kajem, po treći put ponavljam ovde, što sam glasao za Zakon o privatizaciji, a dobro znamo ko je tada bio direktor Agencije za privatizaciju.
Tada su građani Srbije, radnička klasa kojoj ja pripadam i čime se ponosim i nikad se toga neću odreći, verovao sam, gospodine Dinkiću, i vama i Vlahoviću i Đeliću. Verovao sam da je to dobro, da je to dobro za radnike, i zato sam glasao. Zapalio sam sto sveća pokajnica po svim manastirima Srbije, gde god sam bio. To je bio trenutak kada su opljačkani građani Srbije.
I ovo sada što se dešava u Srbiji, nažalost, moram da kažem, mirnim putem se ispraviti neće, jer vi nećete da pristanete na to. Vi nećete da pristanete na ono što je možda u ovom trenutku za vas i najbolje, da raspišete izbore. Šta čekate? Čekate Tunis, Egipat, Kairo, Tripoli? Čekate Zagreb, osam tisuća svako veče? Šta mislite koliko će građana ovde da izađe sledeći put i ko će imati pravo od opozicionih vođa, pa čak i nesumnjivi opozicioni narodni vođa koji se zove Tomislav Nikolić, da vam ne znam kol'ko meseci daje priliku da se na miran način razreši ovaj društveni konflikt?
Kada bih hteo da budem duhovit i da pričam o ministrima, kad vi već ne pričate, koji su smenjeni, ne znam zašto ste smenili ministra Dragina. Ako je neko radio, on je. Istovarao je džakove – i K15 i đubrivo i mekinje i stočno brašno i brašno za ljudsku upotrebu – non-stop. Što ste njega smenili, stvarno ne razumem.
Gospodina Čiplića ste smenili. Napravio je veliku nezgodu Srbiji. Zavadio je narod u Raškoj oblasti ili, kako neki kažu, u Sandžaku. On će morati da izađe i da kaže zašto, da li zbog toga što su vaša dva ministra koji čine Vladu izgubili izbore za Nacionalni bošnjački savet. Znači, stranački interes i opstanak Vlade po cenu državnog interesa. I sad treba narod tamo da se zavadi. Nadam se i bogu se molim, znam da su i Bošnjaci i Srbi mnogo pametan narod i da neće nasesti na ove gluposti koje ste vi napravili.
Što se tiče gospodina Škundrića, za koga svi kažu da je bio vrlo korektan čovek, ja to isto mogu da kažem. Možda ste njega smenili zbog poskupljenja struje. Najavili ste za 1. april 13%, odnosno on je najavio. Možda je zbog toga smenjen.
Na kraju, pošto nemam više mnogo vremena, još nekih 40-ak sekundi, gospodine Duliću, pade mi na pamet ovako – a kol'ko će ovaj, kada mu je pripojeno Ministarstvo rudarstva, tek sad računara da proda? Nemojte da se ljutite, ali pade mi na pamet.
Možda vi niste krivi, možda ste se vi odbranili, ali moraćete svi zajedno da se odbranite od mnogo težih optužbi od ovih koje ovde izgovaraju opozicioni poslanici, vrlo brzo, od građana Srbije, izveli njih opozicione stranke ili ne. To nijedan dobronameran čovek ne želi svojoj zemlji, kao što ni ja ne želim. Molim vas da dobro razmislite, da spustite malo durbin i loptu i da za početak upalite svetlo u Srbiji i počnete dijalog s opozicijom. Hvala lepo.

Poštovana potpredsednice, poštovane kolege narodni poslanici, želim da iskoristim ovo svoje obraćanje da svim našim majkama, sestrama, koleginicama čestitam današnji praznik, 8. mart, sa najiskrenijom željom da što više dana u godini, od 365 dana, liči na današnji dan.

Takođe, želeo bih da iskoristim prisustvo ministarke sporta i omladine, pošto ne znam da li ću u nekoj redovnoj proceduri baš u roku dobiti odgovor na moja pitanja. Moram da kažem, politički je pošteno to što je gospođa ministarka sporta i omladine, bar što se mene tiče, bila najrevnosnija u odgovorima na pitanja koja sam postavljao. Čak me, usvojivši moj amandman, pozvala da otvorim jedno igralište za sportiste invalide, mislim na Adi Ciganliji. Ja sam se najljubaznije zahvalio (ne znam, gospođo ministarka, da li ste dobili), smatrao sam da nisam baš toliko zaslužan da baš ja otvorim to igralište. To ne znači da vam neću postaviti neka druga pitanja, u zajedničkom interesu i vas i vašeg ministarstva i građana Srbije koji su invalidi, invalidi sportisti.

Ne znam koliko prisutnih narodnih poslanika zna, zavisno od godina, mislim da poslanici i poslanice mojih godina i stariji znaju ko je Vera Đurašković. Vera Đurašković je, i red je da danas, 8. marta, to kažemo, naša slavna košarkašica; možda je bila ženski Vlade Divac u vreme zajedničke države, ne znam tačno, ali mislim da je preko 300 puta igrala za našu reprezentaciju. Zašto pominjem nju? Nije ovo omaž njoj, nije ovo hvalospev njoj, ona je selektor naše paraolimpijske reprezentacije u košarci.

Nedavno, pre nekoliko meseci, pošto je GO NS u Čačku uzeo na sebe da već tradicionalno organizuje turnir sportista invalida u kolicima koji se bave košarkom i igraju košarku, saznao sam da oni nemaju najosnovnija sredstva da se takmiče. Da ne govorimo o jednoj specijalizovanoj sali gde bi svi klubovi, a ima ih samo pet-šest u Srbiji... U zemljama koje imaju sličan broj stanovnika kao Srbija ima ih na stotine. Uopšte, paraolimpijski sport u svetu, u razvijenim zemljama, a da ne kažem u evropskim, tretira se kao i ovaj, tako da kažem, kod zdravih sportista. Tim takmičenjima prisustvuje po nekoliko desetina i stotina hiljada gledalaca.

Predlažem vam da vi, ako već nemamo specijalizovanu salu, u najskorije vreme, ako bog da i konačno jednom otopli, organizujete jednu utakmicu u košarci, gde je selektor Vera Đurašković, i da svi zajedno odemo tamo i damo podršku tim ljudima. Verujte da su to vrlo ozbiljni sportisti. Lično sam probao da sednem u kolica i da igram sa njima košarku. Izgubićemo svi ovde, i mlađi i stariji, sa nulom. Oni vrlo ozbiljno treniraju, vrlo ozbiljno se pripremaju, ali imaju neka pitanja. Osim toga što nemaju tu salu, ne želim nikog da optužim, možda je i nedostatak materijalnih sredstava za te njihove treninge...

Znate, gospođo ministarka, kad pogledate da je jedno ministarstvo, koje ćemo poslepodne da rešetamo, dalo 500.000 evra za jedan turnir, teniski, koji je privatan, 500.000 evra, da bi se slikali drug Đilas i drug Dulić pred praznim tribinama... Tad nisam znao kakve veze oni imaju sa tenisom. Pre neki dan sam saznao u novinama, ako nije to tačno, neka me neko demantuje, da su oni sponzorisali sa nekoliko hiljada evra taj turnir.

Postavljam pitanje, koliko je reketa moglo da se kupi za taj novac? Koliko loptica, pa da imamo još, ako bog da, i novih Đokovića, novih Ana, i novih Jelena i novih Viktora.

Da ne zaboravimo ovo što mi je glavno, da zajednički poradimo na tome, mislim da ste shvatili iskrenost mojih reči, da pomognemo zajedno da ovim sportistima invalidima stvarno omogućimo...

Pošto vreme već ističe, mogu da vam kažem da smo mi, kao GO NS, uplatili dve kotizacije za naše stonotenisere invalide, fali im nekoliko poena da bi stekli status da učestvuju na Paraolimpijskim igrama, a to već nešto znači u njihovom statusu. Hvala lepo i hvala vam što ste me pustili da govorim malo duže.

Poštovana potpredsednice, poštovani kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije koji gledate ovaj prenos, poštovana potpredsednice, s obzirom na to da jedan duži period opravdano nisam bio prisutan, a imajući u vidu ono što se događalo juče u Narodnoj skupštini Republike Srbije, imao bih prvo jedno pitanje na koje očekujem odgovor od vas, pa bih onda postavio ona redovna pitanja, koja sam zamislio.

Pitam, da li vladajuća koalicija u ovom trenutku, danas, 22. februara, u Narodnoj skupštini uopšte ima većinu i da li je ovo legalna sednica? Da li mi radimo uzalud, ako juče skupštinska većina nije imala većinu? Da li je takav slučaj i danas, i da li je onda ova sednica legalna? Ako nema većinu, da onda uzalud ne trošimo novac i nerve građana?

S obzirom na to da je potpredsednica Narodne skupštine rekla da je 125, koliko smo juče videli, većina u Narodnoj skupštini, to ću da prihvatim i da postavim pitanja koja sam i inače imao nameru.

Pitanje je za novopečenog ministra zdravlja dr Rasima Ljajića, da ne budemo na kraj srca, po ustrojstvu Vlade, po Zakonu o narodnoj Vladi, on je najverovatnije ministar zdravlja 15 dana, mislim da će biti nešto više, ali ni to ga ne oslobađa, pošto verujem da je on dobrovoljno pristao na tu funkciju i obaveze, pa bih ga molio da mi odgovori na neka pitanja.

Ovih dana, pogotovu u gradu Beogradu, pojavilo se masovno obolevanje građana od neke vrste virusa, gripa ili kako se već to zove, to znaju stručna lica, interesuje me, pošto od bivšeg ministra zdravlja, koji se legalno sklonio i pobegao iz duboko ličnih razloga, nisam dobio odgovor, a svi se dobro sećate da sam pitao sedam dana pre 31. decembra kada je isticao rok važenja, odnosno trajanja vakcina koje je ova država, nažalost, bez potrebe kupila, u visini od oko 20 miliona evra, dakle, da li su te vakcine uništene? Ako nisu, gde se one nalaze i šta se sa njima radi, pošto se kod velikog broja građana pojavila sumnja da se te vakcine i dalje upotrebljavaju? Koje su moguće reperkusije i posledice, ako se eventualno te vakcine upotrebljavaju? O tome ne treba da govorim ja, nisam zdravstveni radnik, nego onaj ko je nadležan, a to je ministar zdravlja, dr Rasim Ljajić.

Takođe, pitam novopečenog ministra zdravlja dr Rasima Ljajića, šta je sa bolnicom ''dr Dragiša Mišović''? Želim da podsetim građane, u ova dva minuta koja imam, a kolege poslanici znaju šta želim da kažem, da je novoizgrađeni deo bolnice ''dr Dragiša Mišović'' izgoreo u noći. Desetine i desetine miliona evra otišle su u vetar. Hvala Bogu da niko nije bio povređen. Imamo jedan divan slučaju, da je za sat vremena uspelo da se nađe preko 300 slobodnih kreveta.

A, mi koji smo iz Čačka imamo emotivnu vezu sa bolnicom ''dr Dragiša Mišović'' u Beogradu, jer je dr Dragiša Mišović jedan od najvećih Čačana u istoriji. Istina, bio je levičar, a nama koji smo desničari ništa ne smeta. Bio je dobar čovek i veliki humanista. Utoliko smo više povređeni, jer posle toliko meseci od kada sam prvi put postavio pitanje nema nikakvog odgovor od svih državnih organa.

Da se razumemo, pitao sam i ministra unutrašnjih poslova direktno, gospodina Ivicu Dačića – dokle je došla istraga? Šta se tu radi? Verujte, prvi odgovor od MUP glasio je – ''neispravne instalacije''. To je klasičan odgovor. Kada mi je neko došapnuo da je to novi objekat, tek izgrađen i spremljen za prijem, a kada je trebalo predstavnici EU, koji su tu dali velike pare, da dođu i da iskontrolišu, pre svega, ministra, koji je pobegao, odgovorno tvrdim da je pobegao iz duboko ličnih razloga, bežeći od odgovornosti, a nadam se da neće uspeti od pravde da pobegne, i da će konačno da položi račune. Te noći je Bolnica zapaljena, kao što je zapaljena i Bolnica u Sremskoj Mitrovici.

Prema tome, pošto ovde ima kolega iz SPO koji su smislili kovanicu – ''Rasime, spasi me!'' Rasime, druže, ministre, doktore, očekujem odgovor u roku od 48 sati, da lepo odgovoriš na ova pitanja – ko je zapalio bolnicu ''dr Dragiša Mišović'', da bi se tamo sakrili veliki lopovluci, krađe i malverzacije?! Hvala lepo. (Aplauz)

Poštovana potpredsednice, poštovani gospodine ministre, poštovani građani Srbije, vi koji gledate ovaj prenos, malo sam se informisao u vezi ove tačke dnevnog reda, uoči ovog vanrednog zasedanja Narodne skupštine, i video da u mnogim zemljama postoje organi koji odlučuju o učešću vojske tih zemalja u mirovnim operacijama na teritoriji drugih zemalja. U zavisnosti od stepena demokratije ili kako oni shvataju ulogu vojske u njihovim društvima, postoje razni kraljevi, predsednici, emiri, a u mnogim slučajevima i vlade dotičnih zemalja odlučuju o upotrebi svojih vojnih snaga na teritorijama drugih zemalja. koje
Kod nas, hvala bogu, postoji i Ustavom je rešeno, zbog toga je ministar u Skupštini, da na predlog Vlade, odnosno resornog ministarstva, odnosno gospodina ministra, o tome odlučuje Narodna skupština. A, s obzirom na to da većina nas narodnih poslanika i građana zna za pozitivnu ulogu koju je naša zemlja, kako god da se zvala, od FNRJ, imala u tim mirovnim operacijama, pa bi shodno tome ovo trebalo da bude jedna od tačaka koja traje pet minuta, nepotrebna za promociju bilo koga, iako, priznajem, imam slabost prema ministru odbrane, komandantu vojske i Vojsci da ih gledam na jedan više pozitivan način, od kad znam za sebe, od kad sam bio vojni obveznik i maloletnik, nezavisno od režima, bio on demokratski ili nedemokratski, ko god bio na čelu države i ko god bio ministar odbrane.
To ne znači, gospodine ministre, da ja, pre svega, kao član Odbora za bezbednost, ne mogu da vam postavim nekoliko pitanja, a postaviću ih, odnosno hoću ponovo da vam postavim pitanja na koja nisam do sada dobio odgovore. Možda ta pitanja nisu bila smislena, a možda i nisam dovoljno kvalifikovan, ali ste ipak mogli da mi uputite odgovor, bar smislu – to nije predmet današnje tačke, kao što ćete vi to i reći, ili to je pitanje državne ili vojne tajne. Znamo da svi članovi Odbora za bezbednost, prilikom verifikacije svog članstva u tom odboru, potpisuju izjavu da će čuvati neke državne tajne, vojne tajne, koje proglase nadležni organi, a mislim da to jesu i Vlada i Ministarstvo odbrane, kao i ministar.
Pitao sam o takozvanim bezbednosnim procenama. Meni sa gledišta sistema vrednosti, kako vi kažete, gospodine ministre, uopšte nije problematično da ne znam koliko naših ljudi ode da pokušaju da spreče nesreću u nekom delu sveta ili da ublaže nesreću, ili da mire tamo neka plemena i ljude. Nažalost, i nas su mirili neki drugi narodi i neke druge vojske, sviđalo se to nama ili ne, na ovim našim prostorima, sadašnjim i bivšim.
Želim da znam odgovore na pitanja koja uporno postavljam, a ne dobijam. Nadam se da niko neće zaključiti, pa ni ja, zato što ne dobijam odgovore na ova pitanja, da civilna kontrola, koja je u stvari svedena na Odbor za odbranu i bezbednost, u ovoj zemlji i ne postoji. Građani moraju da znaju da to što mi čitamo kao državne i vojne tajne mogu da pročitaju u svim dnevnim novinama, samo da budu malo pažljiviji i da ih to interesuje. A mi, nekim danima kad nam se to kaže, odlazimo u jednu sobu i onda, tamo, čitamo nešto što je smešno, samo po sebi, a ne vidim kakva je to državna tajna ako to ima u svim novinama, ako to zvanični državni funkcioneri govore i znaju to novinari, ali, dobro, mi i dalje glumimo Odbor za bezbednost i mi kontrolišemo.
Da nije to tako, zato bih vam danas postavio pitanje – kako ću ja kao član Odbora za bezbednost da iskontrolišem ove ljude koje ćemo mi da pošaljemo u mirovne operacije, šta oni tamo rade? Da li oni zaista rade ono što im je mandat, ono što nam je svima želja, da dostojno, bilo u kontigentu neke moćnije strane zemlje, a čini mi se, Španije, neka oni imaju, gospodine ministre, i oznake naše vojske, nisam na kraj srca, i naš grb i našu zastavu, ali kako mi da znamo šta oni tamo zaista rade, pogotovo kada se radi o mirovnim operacijama koje se tiču Somalije? Tu postoje dve vrste operacija, ima ih u samoj Somaliji i ima ih u susednoj zemlji gde se obučavaju vojske, koje treba da podrže vladu, koja je, za sad, po međunarodnoj zajednici, legalna vlada, da je praktično dovedu na vlast.
A vi vidite šta se ovih dana događa na Bliskom Istoku. I, neko pametniji od svih nas, čini mi se jedan novinarski glodur, napisa je ovih dana da malo razmislimo što se taj ''istok'' zove ''Bliski istok''. Evo, da uzmemo, recimo, Libiju: danas je jedan, a ne zna se sutra ko će biti drugi. Da ne ispadne, gospodine ministre, verujte mi da to iskreno pričam. A, mi podržavamo neki režim tamo koji treba da se uspostavi, a svi ti režimi su na ivici nekih demokratija i demokratičnosti, a sutradan da ispadne da su u stvari drugi na vlasti.
Koji je onda bezbednosni rizik za nas? To se tiče mnogih zemalja, gde postoje klice i organizacije, raznorazne terorističke organizacije, kojima neću davati publicitet ni popularnost u ovom parlamentu, ali sam vas pitao prošli put, gospodine ministre, ko će da bude odgovoran ako pripadnik nekog plemena koga trenutno Savet bezbednosti ne tretira kao legalnog predstavnika države, odnosno legalnu vlast, dođe u centar Beograda sa 500 grama nekog eksploziva i uđe u autobus, dakle, ko će onda da bude odgovoran, uzimajući u obzir to i podržavajući ove misije, da pokažemo da smo se i mi na neki način bezbednosno stabilizovali kao zemlja, da možemo i drugima da pomognemo u održavanju reda u njihovim zemljama.
Narod lepo kaže – ono što je za kuću ne daje se ni u crkvu. Zašto vam ovo kažem, gospodine ministre? Pre dve ili tri godine, umro je direktor jednog, 'ajde da kažem, važnog vojnog namenskog preduzeća. Umro je, gospodine ministre, samo zato što taj grad nije imao kardio-salu koja košta koliko košta ovo gde naši ljudi idu. Dobro znate o kome pričam, raspitao sam se. Vas apsolutno ne krivim za to. Bilo je spremno i Ministarstvo odbrane i vojska da daju helikopter i sve, ali je, čovek, bio bolestan od takve bolesti da nije smeo da se pomera.
A, u obrazloženju piše, to niko nije pomenuo, da će to da košta, ukoliko dobro vidim, 642 miliona i tako redom. Toliko, otprilike košta ta angio-sala, da ne pričamo o sanitetima koji imaju neku adekvatnu opremu da se ljudi spasu, kao što su mene, gospodine ministre, pre tri meseca, hvala bogu spasli. Imao sam sreću da sam bio u Beogradu, inače bih završio kao ovaj moj sugrađanin. To su pitanja, a kada pričamo o ovoj temi, morate da shvatite da pričam o vama, pre svega, kao političaru i Ministarstvu odbrane. Ne pričam o Generalštabu, ni o oficirima, a ni o vojsci, jer imam posebne emocije i ne mogu možda da budem objektivan, a ni realan jer volim Vojsku Srbije, srpsku vojsku. Možda bih imao dosta toga i njih da kritikujem, ali ne mogu, jer za sada nemam bolju vojsku.
Možda bi to trebalo, kao što je neko pre rekao, da to bude jedna posebna tema, a ovo je trebalo da bude jedna rutinska tema. A, pošto, gospodine ministre, nemamo šansu da govorimo o vojsci i o Ministarstvu odbrane, mi onda kada dođe ovakva tema, to koristimo, pa vas pitam – kako je moguće da u gradu iz kojeg dolazim, dom JNA, kako se zvao, krvavo plati grad Čačak? Krvavo i mislim potpuno nerealno! Sve je to narod gradio svojim rukama i isplatio do poslednjeg dinara grad Čačak, bez donacija i Dinkića i bilo koga, jer je to prostor u centru grada. Tu se narod nekada skupljao, a to je trenutno zapušteno. Obnovićemo, gospodine ministre, kada vojska i Ministarstvo odbrane pribave građevinsku dozvolu. Nažalost, kupili smo nešto, a vojska sada nema građevinsku dozvolu za to. Napravićemo tu i pozorište, biblioteku i pozvaćemo vas, kao ministra odbrane, da to otvorite.
Kada to uporedim sa činjenicom, a mislim da sam to dobro zapisao, gospodine ministre, sa kasarnom ''Grošnica'' u Kragujevcu, mislim da se tako zove, ona se bez ikakve reči i bez ikakvog tendera, bez ikakve procedure poklanja stranoj privatnoj firmi, ne vojnoj, ''Fijatu'' – šta onda čovek da pomisli? Da smo mi u gradu Čačku diskriminisani zbog toga što su građani tako glasali?! U to zaista neću da verujem, jer do juče sam, do pre tri godine, učestvovao u vladajućoj koaliciji i znam kako su se svi ministri, sa svim greškama koje su imali i koje vi sada ovde nabrajate, a mogu ja još bolje da ih nabrojim, nije ništa sporno, ponašali prema svim gradovima.
Eto, to su pitanja koja sam hteo ovde, gospodine ministre, da vam postavim, u najboljoj nameri. Verujem da ćete to tako da shvatite, a ako ne shvatite, biću spreman i da repliciram. Hvala lepo.

Poštovana potpredsednice, svim kolegama je jasno da ne bih uzimao reč da sam mogao da dobijem repliku u prepodnevnom radu, ali zbog poslovničkih odredbi nisam i ja sam to vama poverovao, pa ću deo od ovog vremena, nadam se da će ministar biti konstruktivan i da neću iskoristiti sve vreme za ono što sam hteo da mu kažem.
Odbijam svaku insinuaciju koju je ministar imao na moj račun i zbog porodice, a i zbog hiljada ljudi koji su bolesni od sličnih bolesti. To neka služi vama na čast. Mislim da svojim izlaganjem, gospodine ministre, nisam doprineo ni dao pravo nijednom rečju da mi tako odgovorite, ali to je vaš stil i vaše vaspitanje. Štaviše, mislim da sam vam za jednog opozicionog poslanika i poslanika Nove Srbije onako kako ja znam nekada da diskutujem, možda nisam ponosan na sve svoje diskusije, dao jedan primer tolerancije i jednog patriote koji je zabrinut za neke stvari, pa bih vam postavio neka pitanja.
Vi ste odgovorili kako ste odgovorili. Ako tako želite, to je vaš problem, ali neću odustati od pitanja koje sam vam postavio, odnosno neću odustati od traženja odgovora na ta pitanja.
Dakle, da li postoje izračunati bezbedonosni rizici u našim službama, pitam vas kao član Odbora za odbranu i bezbednost, zbog učešća naših vojnika u mirovnim operacijama, inače, protiv kojih nisam? Ponavljam –nisam! Da li postoje? Dovoljno je da mi kažete – državna tajna, vojna tajna i neću više da pitam ni jednu reč, samo da mi kažete da li postoje.
Drugo pitanje na koje tražim da mi odgovorite, a niste, isto vas pitam kao član Odbora za odbora za odbranu i bezbednost – kako će po vama, vi možete da kažete, neka Odbor za bezbednost razmisli o tome, ali u civilnoj kontroli koju, između ostalog, u našoj zemlji vrši i Odbor za odbranu i bezbednost vojnih snaga, da ne kažem vojske, sarađujemo, mislim da je do sada ta saradnja, iako možda neki ne očekuju od opozicionog poslanika da ovako nešto kaže, u datim okolnostima i pred sadašnjim zakonskim propisima vrlo korektna, dakle, pitam, kako će Odbor za bezbednost, recimo, da iskontroliše rad naših ljudi u Somaliji ili u Ugandi, koji se tamo spremaju da dođu u Somaliju da pomognu privremenoj vladi?
Dalje, imam pitanje, s obzirom na to da su neke kolege rekle o vrlo malim i niskim platama koje imaju u Vojsci Srbije, ne znam u Ministarstvu odbrane, znam za vašu platu koja za ministra odbrane uopšte nije velika, čak bih voleo da je ta plata veća, to bi značilo da i vojni budžet i vojska, i Vlada i cela država imaju više para, pa bih želeo da znam, pogotovo zbog izlaganja gospodina Srđana iz Kruševca, koji ovde napravi od naše sestre, koja je tamo nas časno zastupala, Milunku Savić, pa bih voleo da znam koliku platu imaju ti ljudi? Jer, odlazak tamo ipak podrazumeva i svojevrstan rizik, osim toga što već imaju dokazanu hrabrost. Kolike su plate podoficira, tehničara ili, kako kažete, jednoj ekipi – jedan lekar, dve medicinske sestre i dva administrativna radnika? Na pet ljudi ukupno 40% administrativnih radnika, to mi je malo čudno, ali bih voleo da znam kolike su plate? Mislim da to ne bi trebalo da bude tajna za javnost.
Želeo bih da te plate budu što veće i da oni žive što normalnije u tim zemljama u kojima zastupaju našu zemlju.
Jedno malo teže pitanje, gospodine ministre, ne morate da odgovorite ako nećete, da li je vama poznat podatak da su pre nesreće u fabrici "Sloboda", od pre dva meseca i nešto više, tu ulazili kamioni kraljevačkih registracija a da nisu bili registrovani? Hvala lepo.

Poštovana potpredsednice, poštovani gospodine  ministre, prvo što mi pada na pamet jeste da bi bilo mnogo pametnije da su ove kolege koje su aplaudirale juče imale većinu, jer je ovo, očigledno, jedna tačka i ovo bi trebalo kratko da traje, da ne trošimo ni struju, ni vreme…

Da vas obavestim, potpredsednice, kako smo mi dobili obaveštenje o toku ove sednice. Kada smo dobili tačke 3. i 4, priznajem da možda nisam taj mobilni pažljivo pročitao, izgledalo je kao da je jedna ista tačka dva puta ponovljena. Samo sam rekao da je ovo mogla da bude jedna tačka, da ne trošimo vreme. Ako vas je to toliko povredilo i ako sam ja toliko povredio Poslovnik, izvinjavam se i vama i svom pučanstvu, i građanima koji gledaju ovo.
(Predsedavajuća: Prihvata se. Izvolite.)
Samo hoću da kažem da juče nije bilo većine. Da je bilo većine, ovo bi bilo, kao što je normalno, jedna tačka. Očigledno je da je nama ministar u ovoj prethodnoj tački nabrojao gde će naša vojska da ide, a to je sadašnja tačka dnevnog reda, mi smo je praktično završili i u prošloj.
Gospodine ministre, moram da dam jednu informaciju vama, da sam 21. januara, na sreću ili na žalost nekih građana, verovatno na sreću nekih, a i na žalost nekih, proslavio deset godina kako sam uzastopno narodni poslanik. Za sve to vreme, gospodine ministre, za svih deset godina nikada, nijednom nisam uzeo službeno vozilo, niti sam putovao bilo gde o trošku Narodne skupštine Republike Srbije, Vlade ili bilo kog državnog organa. Time se niti hvalim, niti ponosim, niti bilo šta drugo, hoću da kažem samo kao jednu činjenicu, osim što sam 2003. godine bio mešovitoj u grupi, koja je bila sastavljena od poslanika iz svih poslaničkih grupa, koja je išla na KiM. Pošto su oni išli iz Beograda, ja sam išao, gospodine ministre, iz Čačka svojim automobilom i bio dole dva dana.
Ne mislite, valjda, i vi ili ne znam ko, pošto ste mi nekoliko puta spočitavali neke dnevnice, kako ja hoću, da vam ja ličim na čoveka koji bi mogao da bude na nekom nosaču aviona, sa onim slušalicama i sa onim zastavicama da skrećem avione, kao što su neki ministri, gospodine ministre odbrane. Hvala lepo.

Poštovana potpredsednice, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani koji gledate ovaj direktan prenos, želi da obavestim sve kolege narodne poslanike, potpredsednicu Skupštine i javnost da sam nedavno postavio pitanje Tužilaštvu za ratne zločine povodom, tako već mislim da možemo da kažemo, o slučaju Ilije Jurišića.

Dakle, želim da podsetim sve da je nedavno sa suđenja u Beogradu, a povodom podignute optužnice Tužilaštva za ratne zločine u državi Srbiji, bosansko-hercegovački državljanin Ilija Jurišić pušten iz zatvora. Želim da sve podsetim da je on bio optužen da je učestvovao u likvidaciji 51 vojnika JNA 1991. godine u Tuzli i od tih 51 mučenika većina su bili naši sunarodnici, dakle Srbi.

Postavio sam pitanje Tužilaštvu za ratne zločine, a dobio sam odgovor gospođo potpredsednice od Republičkog javnog tužioca, gde je potpisana zamenik Republičkog javnog tužioca, otkucano ime i prezime, Olgica Miloradović, pa još piše i za. Prvi put nisam dobio kao odgovor na svoje pitanje original nego sam dobio neku kopiju.

U tom odgovoru se kaže:" U vezi vašeg dopisa pod gornjim brojem, od 12. oktobra 2010. godine, obaveštavamo vas da smo pitanje narodnog poslanika Miroslava Markićevića radi odgovora uputili Tužilaštvu za ratne zločine, koje je podiglo i zastupalo optužnicu prema Iliji Jurišiću, kako bi narodnom poslaniku i Skupštini uputili svoja saznanja i upoznali ih sa relevantnim činjenicama".

Dakle, želim sve da obavestim da Republičko javno tužilaštvo nisam ni pitao za ovo, ali u svakom slučaju hvala im što su dobili ovo i što su reagovali i što su bilo kakav odgovor poslali, a očigledno je da oni koji je trebalo da odgovore na ovo pitanje, dakle, Tužilaštvo za ratne zločine, nisu se udostojili da jednom narodom poslaniku pošalju odgovor.

Postavlja se pitanje, s obzirom da smo videli da su građani Tuzle gospodina Iliju Jurišića dočekali kao nacionalnog heroja, da li je taj čovek nepravedno optužen, da li je on nevin i da li je Tužilaštvo za ratne zločine možda kao za unutrašnju političku upotrebu podiglo optužnicu protiv ovoga čoveka?

Mislim da je ovo krajnje nehumano i neozbiljno prema porodicama 51 vojnika JNA koji su mučki ubijeni pre dvadesetak godina u Tuzli, mislim da su oni na ovakav način i ovakvim neozbiljnim postupanjem, Tužilaštvo za ratne zločine, na neki način te mučenike su ponovo sahranili.

Neko bi trebalo da odgovara za ovo. Ako je Ilija Jurišić nevin, ili ne daj bože da je to neki deo političkog dogovora između države Srbije i BiH, onda bi neko po nekoj mojoj logici u Tužilaštvu za ratne zločine trebalo da odgovara za neozbiljnu, nepravednu i lažnu optužnicu podignutu protiv Ilije Jurišića. Ovako ostaje gorak ukus kod svih građana Srbije, a naravno pogotovo kod tih porodica, koje verovatno svoje sinove nikada neće prežaliti.

U vezi sa tim, da slučajno neko ne bi pomislio da se Tužilaštvo za ratne zločine bavi svojevrsnom politikom, pozivam ga da javno kaže da li postoji u Raškoj masovna grobnica, kao su mediji javili, da je to gotova stvar i samo se čeka iskopavanje.

Dakle, kao čovek i kao predstavnik stranke Nova Srbija, želim da se istraže svi lokaliteti koji su evidentirani ili postoje neke indicije da postoje i da se ti ljudi na dostojan način koji su u tim grobnicama sahrane, a krivci optuže i kazne.

Ali, na ovakav način saopštavajući, kao što je slučaj sa Raškom, brukajući na neki način ceo grad i celu regiju i posle nikom ništa, a to se uvek događa, gospodo narodni poslanici, uoči posete Bramerca Srbiji, pa sad da to tužilaštvo ispadne, ili da neku političku ravnotežu pravi ili da se nešto dodvori tom tužiocu, recimo, to sam tako shvatio.

Pogotovo što su mediji, znamo koji, objavili da grobnica u Raškoj, ko je gledao u televiziju to veče mogao je da nađe da je masovna grobnica u Raškoj, gotovo, kreću iskopavanja, da je tu nađena. I posle toga nikom ništa.

Dakle, pozivam Tužilaštvo za ratne zločine da se izjasni o ovim pitanjima i obaveštenjima koje sam tražio.

Poštovana potpredsednice, poštovani građani Srbije koji još uvek nadam se gledate ovaj direktan prenos, razmišljajući kome da postavim pitanje ovde, pošto danas nisu došli predsednik Vlade i ministri nekih veoma važnih resora, razmišljao sam da postavim pitanje gospodinu Đeliću, ali s obzirom da je on nabavio neke debele knjige i da je u poslu i da treba da čita, ne bih da ga zamaram pošto njegovi odgovori nisu bili na nivou, pa ću pitati ministarku finansija, gospođu Dragutinović.
Prvo da vas podsetim da ste u direktnom prenosu obećali da ćete poslati budžetsku inspekciju u grad Niš gde vaše partijske kolege nenamenski troše sredstva, čitaj narodski – kradu, ali ja ću gro mojih pitanja ovde u ovih tri minuta uspeti čini mi se da postavim.
Ponukalo me to što ste vi rekli u odgovoru jednom prethodnom kolegi, kažete da neće moći biti ispoštovan Zakon o finansiranju lokalnih samouprava. Želim da vas podsetim i da pred svom javnošću kažete da li sam to dobro čuo da ministar kaže da neće poštovati zakon?
Razumem da kažete – promenićemo zakon, a to kako ćete ga promeniti to otprilike lako penzioneri mogu da očekuju. Ako ne budemo imali dovoljno para za te penzije kolike jesu, onda ćemo vam smanjiti penzije i ispoštovati zakon. Kakav je to način?
Da li vi znate da je samo grad Čačak u prethodne dve godine opljačkan za 520 miliona dinara? Ne poklanjate vi ništa svoje, to su pare koje su zarađene na lokalnim nivoima. Da ne govorim o nekih 50-60 opština za koje je Čačak veliki grad i koji se nekako i snalazi, pa završava obdanište od 500 mesta, hvala bogu, za našu decu u Čačku i pri ovakvim uslovima poslovanja koje ste vi nametnuli.
Ko je vas ovlastio, osim toga što imate vlast, da vi kažete – mi nećemo građanima Čačka i svim ostalim opštinama i gradovima vratimo novac koji su oni zaradili? Da je sreće, to ne bi bilo ni usmeravano u centralni budžet, nego bi odmah ostalo dole na nivou.
Prema tome, Zakon o finansiranju političke samouprave kaže da 1,7% bruto domaćeg proizvoda ostaje u tim gradovima i opštinama gde su to ljudi zaradili. Kada se pogledaju, gospođo ministarka, prihodi na centralnom i lokalnom nivou vidi se da vi na centralnom nivou uopšte ne štedite, da teret štednje i te svetske krize, kako ste je nazvali, želite da prevalite samo na lokalni nivo.
Ovo što ste ukinuli ove lokalne transfere, to postoji samo u tri evropske zemlje, a očekujem od vas da kažete u koje tri i zašto ostale evropske zemlje nisu to uradile ako je to neko rešenje? Nije rešenje samo nekome uskratiti – nema para i gotovo.
Vidimo da agencije cvetaju i bujaju, po 500-600 zaposlenih. To niste smanjili? Govorili ste o smanjenju administracije na centralnom nivou, na državnom nivou. To niste uradili? U razgovorima sa MMF ste zaboravili to da pomenete, niste ispunili taj uslov, nego u opštinama i gradovima ucenjujete tamo ljude, a ljudi nemaju za obdaništa, za škole da se greju. To su te pare koje ste vi uzeli.

Gospođo ministar, drugačije ne mogu da shvatim ovaj vaš odgovor nego kao izvrdavanje odgovora.
Na državnom nivou nismo povećali poreske stope, ali smo zato opljačkali opštine i sad ostavili opštine i gradove na cedilu i šta oni da rade? Vi ste sada pred građanima ovde fini, vi niste povećali poreske stope, ali zato ste uzeli milijarde i milijarde, rekao sam kod Čačka 520 milina, kažem to je pljačka, nepoštovanje zakona i nekome mimo zakona oduzimanje nekog novca za mene je pljačka. Ne znam kako drugačije da se to zove?
Čujte sada ovaj predlog, preporučujete opštinama da povećaju porez na imovinu. Pa, što vi ne povećate neke vaše stope, da biste mogli ovde da kažete kako ste vi dobri, kako vi niste ni jednu poresku stopu povećali? Pa, taj budžet koji vi projektujete mora negde da se napuni, a vi ćete da budete dobri i fini.
I ovde, tobože građanima činite, niste povećali poreske stope, a dole što su građani ostali bez kanalizacije, bez vode, zdrave, bez puteva, kao da to nisu građani, kao da oni nisu kažnjeni tako i još plus sada preporučujete lokalnim samoupravama i gradovima, da 30% nekih građana, dakle, vi mislite da u tim našim jadnim opštinama, selima i gradovima ima 30% bogatih ljudi.
Mogu da vam navedem primer i vi dobro znate, koliko god hoćete, da ima ljudi koji imaju imovinu po 250 kvadrata. Gospođo ministar, vi ne poznajete Srbiju. Zidali ih u srećno vreme, možda i u Titovo, zašto da ne kažemo to, i sada ljudi ostali bez posla, bez ičega i kako oni sada da plate taj porez koji vi hoćete da povećate, odnosno da nametnete opštinama i gradovima kao način rešavanja popune budžeta?
To što ste vi rekli, to vam liči na veoma nepopularnu izjavu Kori Udovički. Da li se sećate te izjave gospođo ministar, kada su je pitali za penzionere koji ne mogu da plate struju jadni – neka prodaju stanove, pa neka plate struju.
Da li vi to sada preporučujete gradovima i lokalnim samoupravama da to oni kažu građanima? Ako ne možete da platite porez koji je nama centralna vlast nametnula, porez na imovinu da povećamo, prodajte pola kuće, pa platite porez na imovinu.
Da vi zaista želite da oporezujete one koji su stekli kako su stekli, ne biste tolerisali gospodina Beka, nego biste njemu uzeli tu imovinu, i ne samo njega, znate dobro o kome govorim, a ovih dana, kako vidim, lepo sarađujete i ćutite na rušenje državnih regulatornih tela, kao što je Komisija za zaštitu konkurencije.
Žena izašla, niko se od vas ministara ovde nije javio, rekla lepo ko je pretio i njenoj deci i nikom ništa. Da bi vam Beko dao da vi, kao što piše štampa, niko ne demantuje, oko Luke Beograd, ruka ruku mije, tu ćemo da završimo – ti plati 200-300 miliona evra, da malo dopunimo budžet, da malo ako možemo zakažemo izbore, prodamo Telekom i izađemo. Nema sreće sa ovakvim radom, gospođo ministar.

Gospođo ministar, poštovane kolege narodni poslanici, moja čast mi nalaže da bas obavestim da sam jedno pismo upućeno narodnom poslaniku Narodne skupštine Republike Srbije dobio greškom. Radi se o gospodinu Miroslavu Marinkoviću, a ja sam Miroslav Markićević.
Gospođo ministar, ovo što sam vas pitao to pitaju vaše kolege iz vaše stranke, predsednici opština. To je pismo. Ništa nisam drugo pitao, nego što oni vas pitaju. Nisu oni rekli da je pljačka. Ja kažem da je pljačka.
Otimanje sredstava zarađenih na lokalnom nivou, pa to je osnov neke decentralizacije, a mi ćemo u Beogradu, draga gospođo ministar, da sadimo platane od nekoliko stotina hiljada evra. Daj bože, neka je sreća da dođe dan da to sadimo i u Čačku, Babušnici, svuda, ali morate da shvatite da postoji 60 opština gde ljudi ne mogu da greju škole, da mnogi ljudi nemaju vodu da piju. Ta sredstva bi bila utrošena za to, a ne odavde iz Beograda je lepo to tako pričati. Sada ćemo da se slikamo, da slikamo platane, a znate kakvu poruku vi kao Vlada upućujete kada građani pročitaju?
Sada treba da pitam sve ministre kojim su mercedesima došli, da li su ukradeni slučajno? To je bilo vrlo proevropski da nas jedna evropska policija, neke naše ljude koji su otišli, zamislite, uhapsi u mercedesu koji im je poklonila Vlada Republike Srbije zato što je mercedes ukraden.
Kada to građani pročitaju i vide, ne znam, trambus, bambus, kako se zovu ti mercedesi, od nekoliko stotina hiljada evra, kada to uporede, još ukradeni i kada vide da tamo nema za školu da se greje škola zato što će neko da napuni kasu gore zato što je on sila i zakon, a vi u Babušnici, vi u Lučanima, vi u Požegi, Čačku, radite šta znate, povećajte lokalne poreze, pa tako napunite, a ja kad dođem kao velika ministarka na sednicu Skupštine, kritikovaću vas.
Ovo što vam govorim, to vam svi misle i vaše kolege iz DS.

Poštovana potpredsednice, ne znam da li da vas pitam na početku, da li da sačekamo ministra ili će on doći u toku moje diskusije? Bilo bi lepo da on bude prisutan.

Dobro, niste me slušali, očigledno. Hteo sam da vas pitam da li će gospodin ministar da bude prisutan, pošto vidim da je često odsutan? Bilo bi lepo da bude prisutan bar dok ja govorim.

 

Dobro. Ništa mi ne preostaje drugo nego da primetim da kad govore poslanici Nove Srbije, iz nekog razloga, gospodin ministar nije prisutan. Možda zbog argumenata koje mi imamo, a možda i zbog nekih drugih razloga.
Svejedno, diskutovaću i govoriću o ovom prostornom planu Republike Srbije za sledećih deset godina kao da je ministar prisutan. Ne bih govorio u stilu pisanja uopšte zakonskih projekata koji nama dolaze iz Vlade Republike Srbije kao zakonski predlozi ovde, te ne bih želeo ni zbog stila različitih ljudi, različiti stilovi i zbog obimnosti ovog dokumenta, samo bih poželeo unapred da kažem da bih želeo kao građanin Srbije, ne samo kao narodni poslanik, da ovo što piše ovde u ovih tri stotine i nešto strana, da se ostvari 20% i svima će nam biti mnogo bolje i mnogo lepše.
Pažljivo sam pročitao ovaj Predlog prostornog plana Republike Srbije za sledećih 10 godina i zbog kratkoće vremena koje imamo mi, odnosno ja kao predstavnik Nove Srbije, u ovom trenutku dok govorim, a i možda zbog pomanjkanja stručnosti, iako sam se informisao dosta o prostornom planu, reći ću neke stvari koje su meni zapale za oko taksativno i nadam se da će, gospodin ministar, iskoristiti priliku da mi replicira i odgovori i meni, a verujem i mnogim građanima Srbije za koje verujem da će interesovati ovo što pitam ovde.
Na strani 154. imamo jednu tabelu broj 28 iznad koje piše – lokacije, gradovi sa potencijalom za urbanu obnovu. Malo mi je zapalo za oko i mislim da će ministar videti iz ovoga što budem sada rekao, šta je meni zapalo za oko u ovoj tabeli. Da zaključi, vrlo pažljivo sam čitao ovaj njegov predlog plana.
Dakle, neću da pominjem grad, za građane koji u ovom trenutku ne vide o čemu govorim, pošto nemamo ono kao u nekim sudovima, da svi mogu da vide. Da kažem, sa jedne strane su navedeni, uglavnom, gradovi u Srbiji koji imaju tu titulu i taj status. Onda kaže – ocena opšte atraktivnosti, potencijal. Onda se navode koji su potencijali i dobre osobine i predispozicije tih gradova, pa onda, sa druge strane, tabela šta je to loše i šta bi to trebalo da se obnovi, odnosno uradi kod tih gradova.
Šta je meni zapalo za oko, konačno, to već jednom da kažem? Kod jednog grada, kod svih ambijentalna celina, a kod jednog grada je ambijent. Možda je to stručno pitanje, ali da neko objasni, kakva je razlika između ambijenta i ambijentalne celine? Meni je, pre svega, zapalo za oko jedan grad, kaže – ambijent i, sad slušajte dobro gde sam video krajnju politizaciju, agilna lokalna samouprava. Šta to znači, da kod ovih ostalih gradova, da vam samo napomenem da su tu i Beograd, Valjevo, Čačak, Požarevac, Smederevo, Novi Sad, tu nema epiteta agilna lokalna samouprava? Počinjem da sumnjam da je neko iz tog grada.
Gospodin iz ministarstva koji sedi pored ministra i vrlo pažljivo zapisuje, voleo bih da mi kaže na osnovu čega su oni zaključili da je taj grad, da je u tom gradu agilna lokalna samouprava, a u drugim gradovima, recimo, nije agilna lokalna samouprava? To je jedan razlog.
Drugi je razlog, pošto je ovo prostorni plan od 2010. do 2020. godine, kako vi znate koja će lokalna samouprava da bude, recimo, 2018. godine? Ovo je dokument za 10 godina, je li tako? Možda će do tada to biti najagilnija lokalna samouprava u istoriji, a možda će biti i loša lokalna samouprava.
Ovo što ste vi napisali trebalo je da proverite, pa da vidite da li su za zadnjih pet godina platili gradsku rasvetu, toliko su agilni. Jesu agilni na televizijama, a u stvarnosti nije tako. To sam stavio kao primedbu, a možda sam i malo lokalpatriota, pošto sam iz Čačka. Očekivao sam da će u ovim dobrim osobinama Čačka biti mnogo više toga navedeno.
Dalje, imamo na strani 165, to nešto o čemu bih želeo malo više da govorim. Na strani 165, pod tačkom 5 je socijalni razvoj i socijalna kohezija. Navešću samo, da bi građani i ljudi koji gledaju ovaj prenos znali o čemu se radi.
Znači, prvi pasus koji ima nekih pet-šest redova. Pod pojavom socijalni razvoj podrazumeva se, to piše u prostornom planu: unapređenje blagostanja i kvaliteta života građana, promene u društvu, normama, institucijama koje će društvo učiniti pravednijim i pristupačnim za sve članove društva. Socijalni razvoj se temelji na ekonomskoj pravednosti i socijalnoj inkluziji, sa ciljem da se smanji siromaštvo itd. Vrlo lepe reči, ima li normalnog čoveka koji neće ovo da podrži?
Gospodine ministre, ali, nažalost, juče ili prekjuče imamo podatak zvaničan od nadležnih institucija da broj građana, onih koji su ispod praga siromaštva, da kažem, koji su najveća sirotinja, 2000. i 2010. godina, 2010. godine je više siromašnih građana koji su ispod praga siromaštva nego što je bilo 2000. godine, a i 1996. godine, kao što vidimo, prošli prostorni plan je bio usvojen.
Znači, 14 godina smo radili nešto, država je radila, svi su se trudili, ničiji rad ne želim da osporim, pogotovo ljudi koji su ovo napisali, verujem da su napisali iz najbolje namere. Ali, zar zaista nije za pitanje da se svi zapitamo ovde, pa i mi poslanici u Narodnoj skupštini, da posle deset godina demokratskih promena, ne znam kojih sve reformi, 2010. godine mi imamo veći broj građana koji su ispod praga siromaštva nego 2000. godine.
Neko bi rekao možda da smo "džabe krečili". Rekao sam "džabe krečili" jer sam na neki način učestvovao u tome, jer sam bio pripadnik vladajućih koalicija.
Na strani 219, žurim zbog vremena koje imam, dakle, radi se o mom kraju, gospodine ministre, a za građane koji nemaju ovaj plan prostorni koji imam ovde, radi se o kategorizaciji aerodroma. Recimo, u opštini Kraljevo imamo sportski i školski aerodrom, pa se na jednom pominje aerodrom Lađevci, a na jednom aerodrom Kraljevo, Morava. Znači, radi se vojnim aerodromima. Koliko znam, u Kraljevu ima jedan aerodrom, i to su Lađevci. Zašto ovo napominjem? Zato što ste, pored spiska ovih aerodroma, iza spiska napisali - strateški prioriteti, projekti do 2014. godine. Dakle, Lađevaca tu nema.
Prema tome, opominjem gradonačelnika Kraljeva da više ne manipuliše građanima i nekim predizbornim obećanjima, neka obeća nešto drugo. Iz ovog prostornog plana vidi se da aerodrom u Lađevcima nije prioritet do 2014. godine. To je zloupotrebljavao u političke svrhe i ministar odbrane i ne zna ko sve. Namere Velimira Ilića, bivšeg ministra i budućeg, verujem, zaista je bila iskrena i došlo se skoro do realizacije, pretvaranja tog vojnog aerodroma u civilni, što bi bilo veoma značajno za ceo taj kraj.
Na kraju, pošto ovo vreme tako brzo prođe, želeo bih da zamolim ministra, da mu dam priliku da makar najavi jednu dobru vest za građane Srbije, pogotovo one koji su podneli zahteve za legalizaciju, pošto, koliko znam, za one koji mogu po nekim povlašćenim uslovima rok je do 31. decembra. Tempom koji ide, gospodine ministre, ne kažem da ste vi krivi za to, ispada da za hiljadu godina neće svi moći koji su podneli zahteve za legalizaciju.
Šta košta Vladu i vas da predložite da donesete jednu uredbu da to produžite za još jedno godinu dana? Mislim da bi to bilo dobro i prihvatljivo za sve, pogotovo za one građane koji su podneli, znači prihvataju zakon, možda im se baš sve ne sviđa, prihvataju, hoće da legalizuju, ali sad samo dva meseca. Mislim da biste to mogli, dao sam priliku, da ne mislite samo da sam kritičar vaš. Hvala lepo.

Poštovana gospođo predsedniče, poštovana gospođo ministre pravde (ja ću koristiti ono vreme u ime stranke), da se nije desilo ono što se desilo 10. oktobra, ovakve izmene i dopune Zakonika o krivičnom postupku mogli bismo da smatramo, mi iz opozicije, a verujem i velika većina građana, delom reforme pravosuđa. Ali, da se ne lažemo, povod je ono što se desilo 10. oktobra na ulicama Beograda. Sam taj povod kod mene izaziva sumnju, a objasniću vam zašto.
Dakle, zbog dušmana koji žele da moje reči koje govorim ovih dana pretvore u nešto drugo, moram da kažem tu već čuvenu rečenicu, koju mi kućno vaspitanje nalaže, da osudim sve zločince i sve koje su kršili zakon i krali.
Gospođo ministarka pravde, govorim vam sad kao majci, govorim o deci koja su bila na ulicama Beograda, koja imaju neku svoju viziju o vrednostima ovog društva i nisu uradila ništa, a uhapšena su. Vi biste, kao ministar pravde, morali da se založite za njihova prava. Da li se poštuju sad u pritvoru i zatvoru? Nisam čuo da je ijedan državni organ bilo šta rekao.
U vašoj nadležnosti su i zatvori ili, kako se zovu, ti zavodi za izvršavanje krivičnih sankcija. Znamo da su tamo ljudi osuđeni za najmonstruoznije zločine i osuđeni, praktično, na doživotnu robiju, na 40 godina. Država se brine, jer tako nalaže i međunarodno pravo, i ljudska prava i stepen civilizacije na kome danas narodi žive, da se vidi kako ti ljudi tamo žive. Tu nije ništa sporno. Zašto je sporno da neko iz opozicije pita šta je sa tim uhapšenima, koliko ih ima? Da li je istina, gospođo ministre, da je preko hiljadu maloletnika ovih dana privedeno, i njihovi roditelji? Dakle, oni koji nisu bili tog dana na ulicama, nego su u nekom kontaktu, telefonskom, putem nekog letka ili ne znam kako, sa ljudima koji su uhapšeni.
Ima li neko pravo da pita šta je sa tom decom? To ponosno i hrabro kažem, otprilike treba biti hrabar da se to kaže. Ne znam zašto. Ne znam gde su organizacije za ljudska prava. Ljudska prava moraju da se poštuju, očigledno, i najvećih zločinaca, a kamoli neke dece koja su bila na ulicama, taman i da su u zabludi.
Ali, mislim da zaboravljamo zašto su oni izašli na ulice. Dakle, ja ne govorim o onima koji su gađali policiju, razbijali izloge i pljačkali, ja govorim o onoj deci koja su izašla iz protesta, zbog onoga što je država organizovala 10. oktobra, medijski agresivno, izazivajući tu decu mesec i po dana namerno. I, postigli ste cilj. Ne kažem to vama lično. Sa dušom, sa iskrenošću se obraćam vama, jer verujem da ste čestita žena, kako god vi ovo shvatili, i da vama vredi to reći.
Znači neko je, „Veliki brat“ je postigao da se petnaest dana ne priča zašto u ovoj državi nema mleka, zašto nema ulja, zašto ljudi žive kako žive. Ali, ne može tako u nedogled.
Zašto sam rekao da mi je malo problematično što je povod 10. oktobar i ono što se desilo 10. oktobra? Zar vama, gospođo ministre, i ovoj vladi dilovanje droge ne bi bio logičniji povod da se ovakve izmene i dopune zakona predlože? To se radi ovog trenutka na ko zna koliko mesta u gradovima Srbije, sad, evo, u 13.12 časova.
Zar to nije povod da se donesu restriktivne mere, restriktivni zakoni, nego omladina za koju slučajno znamo da su desničari i da su protiv vladajuće koalicije? Onda ćemo da ih nazovemo desničarima, huliganima, gnjidama, bitangama. A ja kažem, svi koji ih tako zovu, to su fašisti; ne samo zbog košulja u kojim idu, namerno. Ti koji tako tu decu nazivaju, to su pravi fašisti.
Gospođo ministre, sinoć sam dobio sa četiri francuska kanala prevod kako oni izveštavaju o onome što se u ovom trenutku događa u Francuskoj – na ulicama su đaci, studenti, radnici i sindikati, i oni državni i poludržavni, i svi mediji tako izveštavaju. I naši mediji kažu da su na ulicama Francuske, a pogotovu Liona, đaci, studenti i nezadovoljni građani. Ovde su fašisti i huligani. Kako to? Možda zbog boje pod kojom se vode ti protesti u Francuskoj, jer tamo je crvena zastava sa srpom i čekićem. Da li je to razlog što su ti protesti tako tretirani ovde u medijima, a ovi su tretirani kao da su to bitange, huligani, gnjide?
Mislim da ste se vi, kao vlast, kao režim, ne vi lično, malo prebrzo prepali od onoga šta može da bude. Ne sporim pravo države da, kada su određene vrednosti u pitanju, i javni red i mir, donese restriktivni zakon, ali zašto ove izmene i dopune zakona niste zbog dilovanja droge doneli, jer se to radi sa našom decom i u ovom trenutku? Hvala bogu, ja nemam informacije da je u ovom trenutku nasilje na ulicama, ali droga se diluje iz minuta u minut, pred školama, i svi to znamo. I to nije bio povod da se donesu izmene i dopune Zakonika o krivičnom postupku?
Zato ja sumnjam u povod zbog kojeg vi ovo donosite. Sutra će neko da izvede narod koji je nezadovoljan na ulice. Mi iz opozicije smo na ivici strpljenja, a na kraju će narod i nas da počisti ako ne budemo radili ono što moramo. Opozicija će na kraju morati da uradi, da napravi te velike skupove, da vidite šta vam narod kaže. Vi ćete onda da pošaljete desetak huligana koji će da razbijaju, a mi ćemo svi, i sav narod, da budemo tako tretirani.
To smo gledali već deset godina, od 1990. do 2000. godine. Zato sam ja rekao da se stidim. Šta sada njima da kažem, ono što je Milošević govorio „Otporu“? Hapšeni ste vi, gospodo iz „Otpora“ koji sedite ovde, zbog letka „gotov je“, zbog toga ste hapšeni. I danas se hapse deca, studenti, zbog nekih drugih letaka. To je njihova mladost, to je njihov bunt.
Dakle, osuđujem nasilje, ali da se hapse zbog toga što imaju letak, što ime se ne sviđa Boris Tadić, Demokratska stranka ili ova vlada koja je organizovala „Paradu ponosa“ i koja je izazvala sve ono u Beogradu...
Ne sporeći ni toj manjini da imaju ljudska prava da se okupe, moram, gospođo ministre, da vas podsetim šta mlade ljude nervira, po mojoj proceni, jer sam sa mnogima razgovarao, kao što i vi imate mlade ljude u stranci i razgovarate sa njima – ne mogu oni da prihvate selektivnu pravdu. To možemo mi koji se bavimo politikom, pa smo iskusniji, pa smo skloniji nekim kompromisima, a mladi ljudi to neće da prihvate.
Neće da prihvate da ratni zločinac optužen za 51 vojnika, Srbina, tih godina su bili u Tuzli, bude pušten, a da neki drugi čame u zatvoru. Oni to neće da prihvate.
Neće da prihvate, gospođo ministre, tretman u medijima kao da je policija u Novom Pazaru gađana sunđerima i stiroporom. Da nisu tamo kamenje i crepovi mekši, gospođo ministre? I da onda ovde neki iz „Karleuša stranke“ intervenišu da se tamo neki puste, da ne bi bilo krvoprolića u tom delu Srbije. Zato sam ja rekao da se stidim, zašto nismo svi izašli na ulice Beograda da sprečimo povrede 131 policajca, koji je nastradao ni kriv ni dužan.
Želim da kažem ono što sam rekao malopre na Odboru za bezbednost, dajući kvorum kao opozicioni poslanik – mislim da je u interesu građana da se produži važnost isprava i pasoša. Bio sam u nedelju na utakmici Sloboda – Crvena zvezda u Lučanima i bilo je dosta policije. Razgovarao sam sa tim ljudima, pitao sam mnoge od njih da li su oni povređeni, gospođo ministre, mojim diskusijama u ovih sedam-osam dana. Ne, neću da kažem da su oduševljeni, ali nisu, shvataju da ne treba da im se poveća plata za 20% kada im neko porazbija glave u Beogradu. Ali, opozicija ovde godinama prilikom usvajanja budžeta podnosi amandmane da se povećaju plate policiji, odnosno toj deci koja rade u policiji. Zašto to ne uradimo? Zato što imamo agencije pod vašom ingerencijom, ne vašom lično, nego pod Vladom, gde je zaposleno oko 500 ljudi. Pa, SAJ bi mogao da poveća za 50%, kada bismo ukinuli taj lom od agencija, za koje više niko živ ne zna ni ko šta radi, uglavnom su stranački ljudi.
Prema tome, ne mogu da gledaju kada jedan veliki, tobože, borac za ljudska prava u centru Beograda šamara starijeg čoveka i posle bude oslobođen na sudu. Po kom pravu? Ja znam da pravo i pravda nisu isti, niti mogu sa vama da se takmičim u tome, ali po kojoj pravdi će to dete od 18 godina da leži u zatvoru, a ona gospođa koja je šamarala čoveka u centru Beograda da bude uz pompu oslobođena i da je i dan-danas slavite i sa njom delite raznorazne nagrade?
Prema tome, oni koji su 10. oktobra bili huligani, pljačkali, udarali na policiju, neka budu osuđeni, ali pustite nevinu decu. Pola njih su nevini; tamo leže samo zato što se ideološki ne slažu sa vama, samo zato što su protiv „Parade ponosa“.
Pogledajte javne servise i televizije u okolnim zemljama – daju i drugoj strani, pa čak i navijačima, da kažu šta misli. Jedan od vaših bardova ovde, koji stalno priča, bio je nedavno na jednoj televiziji, razgovarao sa vođom navijača Kimijem i bio intelektualno poražen. Vi ne smete sa njima ni da razgovarate.
Sa omladinom mora da se vodi dijalog. Ako za neke od njih ne vredi, neka idu u zatvor. Mi moramo da im ponudimo neku perspektivu, da razgovaramo sa tom decom, a ne da ih hapsimo. Šta su oni? Neprijatelji ove države? Ili možda želite da stvorite neprijatelje države? Šta je sledeće? Sad su bande, huligani, a šta je sledeće, da su teroristi? Hoćemo li da donesemo i te zakone, da ih tretiramo kao teroriste?
Prema tome, nevine, uhapšene 10. oktobra, pustite na slobodu. To vam ja kažem, kao otac dva maloletna deteta. Hvala lepo.