Izvinjavam, mišljenje nismo dobili, sinoć ga nije bilo u poslaničkom klubu, a jutros zbog saobraćaja nisam stigla ranije da pogledam ali mislim da neće ništa bitno da promeni u odnosu prema podnetim amandmanima.
Želim pre svega da kažem da inače izražen stav da se ne treba zaduživati onda kada to nije neophodno i da reforme treba sprovoditi na način da se primeni ona poznata definicija, da promene same po sebi ako ne donose neki boljitak, zaista ne znače ništa. Mi smo uložili amandmane na način kako se preslikava na zaduženje reforma pravosuđa, a da mi pozitivne promene, ne da ne možemo da vidimo, nego čak trpimo posledice jedne prebrzo i neodmerenom, po rezultatima koje će imati reforme pravosuđa.
Mi smo pre svega predložili da se smeštanje tih preostalih sudija, onih koji su dobili prelaznu ocenu i koji treba da urade sve poslove predviđene reformom, smeste u zgradu koja će biti uslovna, a ovde je predmet izgradnja, odnosno po predlogu Vlade adaptacija jedne zgrade sa novih 110 sudnica, što je za bilo koga ko poznaje i imao je samo prilike spolja da vidi zgradu Aeroinžinjering, prosto nemoguće. Izgraditi 110 sudnica koje bi bile odgovarajuće za rad sudije i suština amandmana na član 1. je da to ne bude onako kako naslov nosi, "Zakon zaduženje za kupovinu zgrade Aeroinžinjeringa i izvođenje neophodnih radova", već da Predlog zakona bude "za potrebe kupovine zgrade Aeroinžinjering", da se briše i da se zameni rečima "za izgradnju zgrade".
Vlada raspolaže ovlašćenjima, imovinom, ministarstvima koja daju dozvole, jesu u stanju da taj postupak sprovedu vrlo brzo, ima nepokretnosti koje se nalaze preko reke na Novom Beogradu, gde bi se u zakonitom postupku koji bi sigurno trajao mnogo kraće, mogla izgraditi nova zgrada, jer ono što jeste Aeroinženjerig, jeste zgrada koja po svojim arhitektonskim i tehničkim karakteristikama apsolutno neće moći da se prilagodi potrebama suda, bilo kojom kreativnom i najmodernijom mogućom adaptacijom. Zgrada je veoma zapuštena, stara, u nju nije ulagano apsolutno ništa od same gradnje.
Cena kupovine i korisna površina zgrade nisu navedeni u obrazloženju predloga, nego smo do tih cifara dolazili posredno, ali izvori kažu da je reč od devet, 9,5 hiljada kvadratnih metara, pa proizilazi da je kupovina ugovorena za osam miliona evra, odnosno otprilike po 850 evra po kvadratnom metru ukupne površine. Ta cifra je izvučena iz obrazloženja zakona, gde se kaže da je pet miliona evra predviđeno za adaptaciju zgrade, jer je ukupna vrednost zaduženja 13 miliona evra u dinarskoj protivvrednosti.
Cena adaptacije nije navedena u smislu šta bi podrazumevala, makar okvirno i generalno, ali cena adaptacije jeste ona koja se pominje u gradnji cene socijalnih stanova. Znači, ono što gospodin Dulić radi kao podršku građevinskoj industriji i ono što je zaista moguće uraditi, to jeste 500 evra po kvadratnom metru, a to je ovde predviđeno samo kao vrednost adaptacije za ove namene.
Posebno je sporno da li noseća konstrukcija zgrade može, s obzirom na karakteristike i starost, da podnese preuređenje i takav obim građevinskih radova. Stoga smatram da je daleko bolje rešenje da se izgradi sasvim nova zgrada, koja će biti projektovana prema potrebama suda.
Svi mi znamo da su sudovi i banke npr. posebno namenske zgrade koje imaju potrebe za pratećim prostorijama. Sud mora da ima depo za čuvanje dragocenosti, mora da ima šaltere, mora da ima čekaonice za smeštaj stranaka i zaista nije ni lako ni svejedno bilo koju zgradu prilagoditi tim specifičnim namenama.
U skladu sa primenom modernih tehnologija, elektronskim opremanjem sudnica, poseban problem se postavlja napajanje električnom energijom i opremanje računarima, a znamo da je potrebno da svaka sudnica, sudija, zapisničar najmanje ima računar koji bi morao da ima sve prateće priključke, što prosto nije moguće obezbediti u zgradi koja je te starosti gradnje. Ovo što pričam znam potpuno pouzdano, jer mi desetogodišnje iskustvo nekoga ko je radio na adaptaciji i opremanju objekata za smeštaj telekomunikacionih uređaja govori o tome da nekada višestruko prevazilaze troškovi adaptacije neuslovnih objekata, planirane troškove za takve namene.
Za planirani iznos sredstava, koliko je zakonom predviđeno, može da se dobije 13 hiljada kvadratnih metara sasvim novog prostora. Molim vas da imate na umu razliku. Znači, devet i po hiljada je otprilike procena kvadratnih metara, koliko poseduje zgrada Aeroinženjeringa, ali za ovu cenu koja je predviđena kao kreditno zaduženje dobilo bi se 13 hiljada kvadratnih metara sasvim novog prostora, koji je u celosti prilagođen potrebama suda u pogledu sudnica, kabineta sudija, pisarnica, arhiva i svi drugi prostori potrebni i neophodni za rad suda i dolazak i boravak stranaka, kao i odgovarajući parking.
Na Novom Beogradu ima dovoljno slobodnih prostora koji bitno omogućavaju lakši pristup, a sada to ne bi bio problem ni za one stranke koje dolaze sa desne strane Save, pogotovo nakon završetka mosta preko Ade. Mislim da, uzimajući u obzir argumente koji su izneti u ovom amandmanu, zaista je trebalo razmisliti i odustati od ovog posla.

Postavlja se jedno elementarno pitanje: ako smanjujemo broj zaposlenih u bilo kom organu i radimo reorganizaciju koja treba da doprinese efikasnijoj upotrebi sredstava i ako je manji broj ljudi spreman da uradi više posla, postavlja se pitanje zašto nam treba više prostora? O tome mogu da govorim potpuno argumentovano, s tim da sam spremna da prihvatim i primedbu da mi neko kaže – hvališ kuću iz koje dolaziš.
Zaposlena sam u "Telekomu" već preko 10 godina. "Telekom" je ulazio u takvu reorganizaciju kojom je osavremenjavanje značilo manji broj ljudi, ljudi su napuštali posao, ali svakom reorganizacijom višak prostora koji više nije bio potreban "Telekomu" značio je potpisivanje i korekciju Sporazuma sa poštom, Javnim preduzećem "Pošta Srbije" oko prostora koji koristimo u zakup i zapisničku primopredaju viška prostora i to tako korektno da smo sa svojim osnivačem prostore koji su atraktivni za nove usluge, govorim o Novom Sadu zato što odatle dolazim, uvek smo ustupali prostore koji su njima atraktivni da razvijaju nove usluge, niži spratovi, komunikacija sa korisnicima itd.
Nije se dešavalo da iz zgrade koja je vrlo stara i nije rađena za namene smeštaja "Telekoma" i PTT, te najneuslovnije, neke smo zvali golubarnici, bez mnogo svetla, itd. odvajamo za pisarnice, za ono što smo po zakonu dužni da čuvamo kao dokumentaciju, itd. Ali, ni jednog trenutka nismo plaćali višak prostora i zakupa koji nam je bio nepotreban.
Sad postavljam to isto pitanje i ovo je državno vlasništvo, država je suvlasnik u "Telekomu" i ovde je država neposredni vlasnik – zašto isti kriterijumi gazdovanje prostorom, upotrebom sredstava, nisu jednaki? Tim pre bi kod suda, koji je direktan budžetski korisnik, trebalo da važi pravilo štednje i efikasne upotrebe sredstava.
Ako ova reorganizacija dovodi do manjeg broja, što jeste, ljudi koji će raditi, ne vidim razlog da se dve zgrade opštinskog suda, koje smo ovde i pomenuli kao mogućnost za rešavanje ovog pitanja, ne oglase na prodaju. To rade ljudi kada kupuju nov stan. Prodaju, sa mogućnošću iseljenja onog trenutka kada se ta nova zgrada završi i onda presele te dve zgrade opštinskog suda, Četvrti, Peti, kako smo ovde predvideli, u novosagrađenu zgradu i apsolutno ne trpi ni posao, niti ulazite u aranžman u kojem, ta druga ugovorna strana koja bi želela da kupi te dve atraktivne zgrade, ima nešto nepredvićeno, ili čini neku uslugu državi, sudu, ili bilo kome.
Reč je o jednom predlogu koji je potpuno realan, koji podrazumeva da država ne ulazi u novo zaduživanje, ali bojim se da je priča o preteranom zaduživanju samo jedna imitacija odgovornosti kad se kaže – ne, vodićemo računa o tome. Gospodin Cvetković je, čak i prilikom najave novog budžeta, rekao – ući ćemo verovatno u tu kritičnu zonu, ali ćemo tada morati da pravimo novi plan.
Ovde kod sebe imam priču o kreditu u privredu, umesto u državne hartije, koja liči na događaj koji se desio pre nedelju dana gde je, takođe, razgovarano sa bankarima i potrebom da se pare ulažu u privredu. Ovde je tada još Jelašić bio guverner, 2009, kraj godine, i podrazumevalo je kreditiranje i planove Vlade i Narodne banke Srbije u 2010. godinu. Znači, sedne se, pa neko lepo zaradi na organizaciji ovih skupova, pa se ljudi slikaju, pričaju i da li je privreda dobila kredite, umesto da pare idu u državne hartije, to znamo svi mi zajedno, gde možemo da se proslavimo da smo ove godine izdali čak i hartije u predznaku evro, u trenutku kada to baš za privredu ovakve snage, kao što je naša, nije u redu. Upravo zato smo i podneli ovakve amandmane.
Ne sme priča o nečemu kao dobrim planovima i o svesti u kakvoj se situaciji nalazimo, da ostane na simpozijumu, na izjavi za novine i na nekoj priči koja neće da rezultira konkretnim zakonskim projektom, gde se te dobre namere da krediti idu tamo gde im je mesto i da se štedi na način kako to treba, ne bude baš primenjena ovde na ovim zakonima.
Pored te primedbe da se, umesto zaduživanja i kupovine neuslovne zgrade gde treba pokriti, kažem, još jedan neuspeh Agencije za privatizaciju, koja nije uspela u više navrata da tu zgradu ni kao "Aeroinžinjering" u stečaju proda, sada treba da spašavamo loše poslovne odluke nekog pojedinca i da to bude trošak države koji će platiti građani.Dok god postoji kolektivna odgovornost, a ne pojedinačna krivica za neku donetu lošu odluku, niko se neće dozvati pameti i ponašati odgovornije.
Razgovor o ovome i podneti amandmani, nisu bili svest da ćete vi usvojiti naše amandmane, ali zaista nije svejedno kada vam se u javnosti kaže da nije moralo da ide na ovaj način, ne mora da ide novi dug, nismo za to spremni, a vi i dalje insistirate na tome.
Pravimo reformu pravosuđa, ali i dalje imamo suvišni trošak, gde se i dalje sudijama koji nisu regularno reizabrani ili novoizabrani, onemogućava da rade, a dalje im se plata. To opet ide iz budžeta, jer nema drugog izvora, nema nikakvih drugih fondova, belih, žutih, crnih, bilo kakvih, iz kojih bi se te stvari isplaćivale.
Poseban problem jeste što je ovaj posao urađen na ovaj način. Reforma pravosuđa je bila tema svih komisija, svih evropskih foruma koji su hteli Srbiji da pomognu da uđe u EU. Mnogo toga se sakrilo u vezi sa tim, mnogo toga se prećutalo. Neki su govorili preglasno i bili diskvalifikovani. Posebnu pažnju ću da ukažem na način kako je sprovedena javna nabavka ovog kredita kod Komercijalne banke, čija je ponuda izabrana kao najpovoljnija ponuda za uslugu kredita.
Od uvođenja Zakona o javnim nabavkama iz 2002. godine, osnovna namera da se uvođenjem tog zakona proširi konkurencija i dozvoli svima da učestvuju u postupcima ponude svojih roba, što jeste dostignuće demokratije u tržišnoj privredi, a to je da svako ima mogućnost da ponudi svoju robu i da pod jednakim uslovima dobije posao i da zaradi. Zakonom o javnim nabavkama je, prosto, izvrgnuta ruglu. Kada to radi neko drugi, kada to rade oni koji nisu tako vidno pred očima javnosti, nije ni to dozvoljivo, ne kažem ni da je podnošljivo, ali ovo postaje drsko.
Kada se pregovarački postupak primeni na ovaj način i kada kažete da su to vanredne okolnosti i nepredviđeni događaji koji su uzrokovali hitnost i kada kažete da se nastupanje ovog događaja nije moglo naslutiti i da ne zavisi od volje naručioca, onda to postaje smešno. Kažete da naručilac, odnosno Vlada nije mogla da postupi u rokovima koji su predviđeni za otvoreni postupak u kojem svi treba da budu ponuđači, ili makar restriktivni, i taj famozni član 24. stav 1. tačka 4) je ponovo zloupotrebljen.
U obaveštenju o izboru najpovoljnije ponude, ono što smo mogli da vidimo na portalu javnih nabavki od 28. novembra, pravdana je primena ovakvog pregovaračkog postupka na sledeći način. Republička direkcija za imovinu Republike Srbije za potrebe Ministarstva pravde, Prvog osnovnog suda u Beogradu, 27. juna ove godine sa preduzećem "Aeroinženjering" d.o.o. u stečaju zaključila ugovor o kupoprodaji pokretne i nepokretne imovine ali je aneks ugovorom o kupoprodaaji od 23. septembra 2011. godine, kojim je rok isplate kupoprodajne cene produžen do 30. novembra 2011. godine.
S obzirom na to da je danas 23. decembar, da li mi pričamo o stvari koja više uopšte nije predmet moguće realizacije, ako je ovim aneksom rok istekao i ugovor nije zaključen, ili možemo smatrati da, zbog pokrenutog postupka koji je pokrenut tek 3. novembra kao hitan, može da se smatra da postoji osnov da se on i dalje zaključi, to je posebno pitanje.
Ugovorena je kupoprodajna cena u iznosu od 800 miliona, a članom 3. Zakona o budžetu Republike Srbije za 2011. godinu koji je usvojen krajem 2010. godine, predviđeno je da ova nabavka bude deo programskih zajmova i nikog ta činjenica nije smela ni da iznenadi, niti su preči poslovi mogli da odlože rešavanje ove javne nabavke i njenu realizaciju, koja je započeta tek 3. novembra.
Ako je predlagač iz ovog zakona, kako navodi, predvideo da će se odobriti ovaj zajam, ako je za izvođenje neophodnih radova na sanaciji i adaptaciji objekata za potrebe Prvog osnovnog suda u iznosu u dinarima milijarda i tristatrideset jedan milion i dvesta hiljada dinara, odnosno u originalnoj valuti 13 miliona evra sve to predvideo, ako je Vlada još 24. februara donela Zaključak o pribavljanju u državnu svojinu zgrade "Aeroinženjeringa", ako je 27. juna ta ista republička direkcija sa preduzećem "Aeroinženjering" zaključila ugovor o kupoprodaji pokretne i nepokretne imovine, zašto je ostavljeno da se pokrene postupak 3. novembra?
Upravo zato da se izigra Zakon o javnim nabavkama, jer nastupanje te činjenice da se izgubila gotovo čitava godina u dve faze postupka koji ničim ne mogu da budu tako razvučeni, ni jednim postupkom ništa ne zri. Nije to ni rađanje deteta, nije to ni usev, nije to ni tovljenje junadi pa treba da prođe određeni vremenski period. U pitanju je dokumentacija koja se pre ili kasnije napravi za dve nedelje ili nedelju dana.
Znači, svesno izigravanje postupka pregovaranje u postupku koji je netransparentan, koji u stvari sprečava konkuretnost, diskvalifikuje Vladu više i od samog zaduživanja, pogotovo kada imate na umu da je u izveštaju Uprave za javne nabavke za prvih šest meseci nepravilnosti u sprovođenju postupaka javnih nabavki, za ostale koji su obavezni da primenjuju postupak, ukupan iznos za koji je saznala Uprava za javne nabavke milijardu i četiri stotine miliona dinara, a Vlada sama u jednom poslu napravila takav propust nepravilnosti, prekršaj koji je vredan milijardu i trista trideset jedan milion u osnovnom ugovoru, pitanje je - da li će to i koliko prevazići ove troškove u stvarnoj realizaciji? Pitamo se onda - od koga Vlada može da traži poštovanje pravila ili zakona? U načelnoj raspravi sam rekla da najmanje što treba da uradi, to je bilo da Ministarstvo pravde, Vlada Odboru za finansije dostave izveštaj o tom sprovedenom pregovaračkom postupku i da javno saopšte svoje mišljenje o osnovanosti, ali i pravilnosti ovog postupka.
Svi znamo da se uz mnoge novoosnovane mafije jedno vreme pojavila i ta tzv. mafija u javnim nabavkama koja je prigovorima sprečavala zaključivanje ugovora, pa neko ko, u stvari, nije ni bio zainteresovan da dobije posao zna da u tom otvorenom postupku učestvuje, izjavi prigovor koji zaustavlja realizaciju samog postupka i mnogi su pribegavali ovom postupku, pregovaračkom ili svesnom kršenju zakona, da bi izbegli da ih neko spreči u određenom roku sprovedu neki postupak. Mnogi su se snalazili da obećavaju takvoj mafiji koja im je ulazila u zaustavljanje postupka, da im obećavaju druge poslove i da ih na razne druge načina isplaćuju. To je postupak koji znaju mnogi koji su učestvovali na tenderima itd, ti fingirani ponuđači ili fingirani kupci, oni koji to izigravaju ili za nečije potrebe rade da podignu cenu u nekom postupku, ali to kod države ne može da se desi. Ko bi se državi mogao pojaviti kao neko ko bi izašao sa ponudom, a da u isto vreme nije ozbiljan ponuđač i koji bi mogao tom vrstom prigovora da zaustavi postupak nabavke, zbog čega je država svesno ušla u ovaj postupak? Znači, sva obrazloženja koja bi mogla opravdati državu za sprovođenje ovakvog postupka jednostavno ne postoje.
Pored toga, postavlja se pitanje zašto predlogom nije predviđeno ništa u vezi sa planom povlačenja kredita, sa planom i iznosom otplate kredita, sa elementima kreditnom zahteva, jer ta dokumentacija je uvek sastavni deo sprovođenja postupka javnih nabavki. Znači, ne možete nikada ponuđaču izaći sa nekim novim uslovima ili on vama sa nekim zahtevom a da to već nije bio predmet dogovora u postupku sprovođenja javnih nabavki.
S obzirom na to da je rok bio za isplatu kupoprodajne cene 30. novembar, ja imam dilemu da li je Vlada već u docni, da li će to povlačiti neke zatezne kamate, ali u svakom slučaju, kao što je bila brzopleta reforma pravosuđa koja nije urodila pozitivnim efektima, na isti takav način ovaj postupak koji je primenjen za nabavku zgrade kroz kredit je diskvalifikovao i mnoge koji su, verujem, ispravno postupali u javnim nabavkama i ne mogu da tvrdim da su svi naručioci u postupku javnih nabavki bili u državnom vlasništvu ili po nekom drugom osnovu, zato što imaju većinu predstavnika države u svom Upravnom odboru ili se finansiraju iz javnih sredstava, da je neko od njih ovo radio.
Znači, isticanjem ovog lošeg primera ni jednog trenutka ne želim da kažem da svi na ovaj način zloupotrebljavaju Zakon o javnim o nabavkama, ni slučajno, ali je svima ovaj slučaj naneo štetu i mislim da bi na ovo trebao da reaguje taj broj ljudi iz nekih drugih ministarstava i upravo iz vladajuće koalicije, ne dopuštajući da trpi posledice i sramotu i štetu onoga što radi samo jedno ministarstvo, jer kolektivna krivica ne postoji, ne mogu da budu svi loši, niti mogu da budu svi dobri.
Ovaj zakon je zaista pokazao jednu vrlo površnu, drsku i neprimenjivu praksu koja bi morala da se spreči i razlog zašto o tome govorimo je upravo taj, da još jednom pokažemo da ova država nema volje da primenjuje Zakon o javnim nabavkama, nema volje da taj zakon usvoji. Ako se neko pita da li ja moju koleginicu Čomić nešto posebno gotivim jer je iz Novog Sada, ne, ja samo vrlo poštujem znanje, marljivost i rad i nosim sa sobom, uz neispunjene uslove za pristupanje EU, pitanje koje ste vi, gospođo Čomić, postavili blagovremeno 13. maja svojoj Vladi kao poslanik vladajuće stranke, gde ste tražili šta sve nisu uradili i šta je razlog za izmenu i dopunu Nacionalnog programa integracije za EU i prvenstveno, pod jedan ste tražili šta je sa strategijom razvoja javnih nabavki u Republici Srbiji. Pitali ste 13. maja, 16. maja je otišao odgovor, vrlo brzo su vam odgovorili, gusto kucanog teksta šta sve predstoji na deset strana, potpisao potpredsednik Ivica Dačić, mnogo toga je ostalo ne izvršeno, nešto je i urađeno, ali ovo što nisu shvatili ozbiljno, kao protivljenje građana Srbije, nema veze da li to pita poslanik vladajuće stranke ili o tome govorim ja sa ovog aspekta, kao poslanik opozicione partije, ovo je šteta za državu Srbiju i ovo kompromituje sve nas zajedno. Nije mi namera da danas u petak neću dalje o amandmanima ni diskutovati, jer ovim završavam svoje primedbe na ovaj zakon, nije mi namera da ikom oduzimam vreme, ali ne želim da Srbiji oduzimam ugled i zato su bili podneti ovi amandmani i zato sam ponovila deo obrazloženja koji sam iznela u načelnoj raspravi. Hvala.

Znači, umesto kupovine zgrade koja postoji, preskupo plaćene, neadekvatne, predložili smo izgradnju nove. Ako je neophodno, uzeti taj kredit, ali ga vratiti sredstvima od prodaje bivšeg Četvrtog i Petog opštinskog suda.
Evo, to ću obrazložiti na sledeći način. S obzirom da će se izvršiti preseljenje paničnog odeljenja Prvog osnovnog suda i zgrade bivšeg Petog opštinskog suda, ta zgrada više neće biti potrebna zato što je postignuta veća efikasnost reformom i može se prodati. Kako će se izgraditi bitno veći prostor kupovinom nove zgrade i predviđenim sredstvima, to može da bude 13 hiljada kvadrata. Mi predviđamo da se u tu novu i sada veću zgradu mogu smestiti ljudi koji su trenutno u bivšem Četvrtom opštinskom sudu, pa se i ono može prodati.
Smatramo da obezbeđivanjem posebne sudnice, što smatramo neophodnim za svakog sudiju, efikasnost suda će zaista biti podignuta na veći nivo, što će značiti i veću zaradu od sudskih taksi koje će se tim postupcima, u tom povećanom obimu i efikasnosti ostvarivati, tako da se isti sredstava može otplatiti deo kredita, a da to ne bude na teret samog budžeta. Znači, bez dodatnog opterećivanja i građana i budžeta mogu da se obezbede pristojni uslovim, ali samo na ovaj način, a ne kako je to Vlada predvidela.

Podneli smo amandman na član 5. koji govori o prestanku dužnosti sudija Ustavnog suda. Bez obzira na vaše odbijanje i odbranu ustavnom odredbom da u skladu sa ispunjenim opštim uslovima treba penzionisati sudije Ustavnog suda, ja ću pokušati još jednom da vas uverim da nije suprotno Ustavu samom, kao vrhovnom aktu, dati dopunsko objašnjenje ili preciziranje, pogotovo ako ono može da dovede do diskriminacije žena u Ustavnom sudu.
Predlogom ste propisali da sudiji Ustavnog suda prestaje dužnost ispunjenjem opštih uslova za starosnu penziju. Ta odredba je malo široka, samim tim nejasna i neprecizna, jer ni jedan zakon ne poznaje i ne definiše baš takav pojam opštih uslova za starosnu penziju.
Odredba može da bude diskriminatorska jer se može različito tumačiti i dovesti do diskriminacije žena koje ranije stiču pravo na starosnu penziju, ako to budete tako tumačili, kao ispunjenje opšteg uslova. Ili došli bi u situaciju da žene sudije moraju da napuste funkciju sa 60 godina, a muškarci mogu da ostanu do 65 godina. Ako se pak smatra da je to navršenje 65 godina, onda postaje logički problem, jer ako žene sudije ispunjavaju uslov pre toga, dolazi se do situacije da odlaze u penziju, a da ne ispunjavaju opšte uslove.
Zato smo predložili da se kao granica odredi starost od 65 godina i moramo da dodamo da smo iznenađeni činjenicom da u Zakonu o Ustavnom sudu postoji ovakva jedna nejasna odredba jer pretpostavljam da je u pisanju ovog zakona učestvovao i bio konsultovan sam Ustavni sud, odnosno njegovi članovi i da lica koja vrše ovakvu funkciju zaista i tumače druge neprecizne i nejasne odredbe, ne bi smeli nama da ostave ovako nešto. Smatramo da predloženi razlog za prestanak funkcije je penzionisanje jeste neprihvatljiv za ovako odgovornu funkciju, jer lice koje je otišlo u penziju, bez obzira što zakon ne zabranjuje rad penzionera i istovremeno primanje plate i penzije, na ovom posebnom mestu i slučaju mora da bude izbegnut.
Produžavanje funkcije do isteka mandata nije prihvatljivo jer je mandat sudije devet godina, pa bi to moglo da znači produženje i za pet i više godina, jer uopšte niste odredili gornju granicu za imenovanje na funkciju. Da li postoji gornja granica kada imenujete sudije Ustavnog suda? Ne. Samim tim ovo nije samo teoretska mogućnost, nego to zaista može da se desi.
Istovremeno je ova odredba sama za sebe, ali i u vezi sa drugim stavovima ovog člana, nejasna. Nije moguće utvrditi da li predloženo produžavanje vršenja funkcija do kraja mandata znači da je sudija penzionisan, pa će kao penzioner da vrši funkciju, prima platu i penziju ili će odložiti odlazak u penziji. Mnogo nas je ovo čitalo, analiziralo. Ukrštalo stavove i nismo mogli da shvatimo šta može da predstavlja u praksi ova odredba.
Ako je u pitanju istovremeno primanje i plate i penzije, po našem sudu ono je neprihvatljivo, posebno zbog predloženog novog stava 6. koji propisuje da je osnov za penziju poslednja plata sudije. Određivanje poslednje plate sudija za penzijski osnov predstavlja grubo odstupanje od opštih pravila i ozbiljno krši jednakost građana pred Ustavom, zakonom, a time uzrokuje i diskriminaciju građana. Zato smo mi predložili da usvajanjem ovog amandmana u stvari precizno propišete kada sudiji Ustavnog suda prestaje funkcija, da ne bismo imali neravnopravnosti između muškaraca i žena u pogledu dužine radnog veka, niti neravnopravnost sa drugim profesijama i sudijama. Vaša nedoslednost u primeni posebnog položaja Ustavnog suda ili njihove jednakosti sa drugima varira od amandmana, odnosno od obrazloženja na pojedine amandmane koje smo podnosili na članove zakona. Negde se pozivate na opšta pravila, a negde ukazujete na posebnost te funkcije tih ljudi koji vrše tu funkciju. U tome nema nikakvog ujednačenog kriterijuma, niti pravila na osnovu kojeg primenjujete opštost ili posebnost.
Mislim da dovoljno argumenata ima da ovaj amandman usvojite, jer i ono što u Ustavu piše kao opšte pravilo ne znači da treba da ostane tako široko definisano i da ne može da bude ovako precizirano. Hvala.

Zahvaljujem. Zahvaljujem se pre svega kolegi Petronijeviću na njegovoj doslednosti i podsećanju na sve ono što i on ja ovim i sličnim povodima govorimo o odnosima odgovornosti, lojalnosti u smislu nagrade i naknade za vršenje određene funkcije i što je on na to podsetio vrlo lepo, podržavajući da ne smemo da, a i profesor Mićunović, na svoj način, da dovodimo da baš na ovom zakonu, koji je ustavotvorac, i čuvar jednakosti i pravde i demokratiju stvaramo diskriminatorske uslove. Ali, molila bih da imate na umu i tu diskriminatorsku ulogu u smislu penzionisanja žena i muškaraca sa ovakvim tumačenjem.
U članu 5a, koji smo mi tražili kao dodatak, definišemo još jednu ograničavajuću okolnost koja daje za pravo onima koji u Ustavnom sudu rade, taj tako važan posao, da taj posao rade sa potpunom predanošću. Definišemo da sudija Ustavnog suda zasniva radni odnos u sudu sa punim radnim vremenom dok vrši funkciju i dodajemo još jedan stav, da u slučaju sumnje u postojanje sukoba interesa, sudija Ustavnog suda je dužan da o tome obavesti predsednika Ustavnog suda i posle tog stava 5. dodali smo i stav 6. da sudije Ustavnog suda, koji ne podnese izveštaj o imovini i prihodima u skladu sa zakonom kojim se uređuje sukob interesa, dužnost prestaje po sili zakona danom isteka zakonskog roka za podnošenje izveštaja.
Vi ste u odbijanju amandmana reagovali uglavnom na ovo da Zakon o sprečavanju korupcije odnosno Zakon o Agenciji za sprečavanje korupcije definiše uslove, e sada moraju ti uslovi da se na sudije Ustavnog suda primenjuju kao i na sve druge. A maločas behoše posebni, sad su kao i svi drugi. U smislu sprečavanja uslova za pojavu sukoba interesa i za nepoštovanje zakonskih odredbi koje to definišu, oni moraju da snose više odgovornost od svih drugih.
Prvo, smatramo da sudija Ustavnog suda, da bi mogli valjano da vrše funkciju sa punim angažovanjem i pažnjom i bez sukoba interesa. Apsolutno ne mogu da vrše nikakav drugi posao ni funkciju, pa čak ni posao profesure na pravnom fakultetu. Evo, to ću i da objasnim. Ako sudija istovremeno jeste i profesor. Kad kažem da objasnim, prosto razumite da u Ustavnom sudu lično poznajem dvoje ljudi, izuzetno ih cenim i kao ljude, ali mnogo više od to dvoje poznajem kroz pisanje nekih dokumenata, akata, tekstova i cenim mnogo više njih. Ali cenim i samu instituciju i principijelno podnosim amandmane, želeći da sačuvamo ugled Ustavnog sudije, a samim tim i nečijeg imena i prezimena i tako i dajemo ove amandmane. Kada mi kažete nešto da je Ustav definisao, a postoji zakonom, pa čovek sve stvara.
Znači, na nama je da poboljšamo ono što je uslov za rad sudije Ustavnog suda. Ne samo da imamo poslaničko pravo da podnesemo amandman, nego želim da saslušate obrazloženje i verujem da ćete se, makar i ne priznali javno, složiti sa obrazloženjem koje ću izneti.
To je posebno izraženo, da sudija ne može da posveti punu pažnju ako se bavi i profesurom, kod sudija koji su profesori na fakultetima van Beograda. Trenutno je veći broj sudija angažovan i na fakultetima, tako da Ustavni sud apsolutno i ne uspeva da u razumnim rokovima odluči o predlozima za ocenu ustavnosti vrlo bitnih zakona.
Rad na fakultetima omogućava izvršnoj vlasti i drugim zainteresovanima da utiču na nezavisnost i nepristrasnost sudije raznim načinima, počev od plate, uslova rada itd, kroz imenovanje, unapređenje, dobijanje zvanja, izbor udžbenika, učešća u plaćenim projektima koje radi fakultet i mnoge druge načine koji mogu da pogoduju sudiji ili da ga diskriminišu, a znate, možda čak i bolje nego ja, za konkretne primere takvog načina pogodnosti kojima se ljudi navode na pristrasnost ili diskriminitarstvo kojim se daje do znanja da moraju da budu poslušni.
Koliki taj uticaj može da bude vidi se iz činjenice da pojedine sudije na fakultetima ostvaruju zaradu koja je tri puta veća od zarade u sudu. Ako budete tražili konkretne podatke, znate kao i uvek, sa najzvaničnijeg sajta imam apsolutno sve podatke koliko pojedinačni sudija jeste prijavio primanja i plate. U ovom trenutku neću na to da oduzimam vaše vreme.
Ne treba ispustiti iz vida ni činjenicu da u Srbiji ima, po zakonu, ravnopravnih i privatnih pravnih fakulteta, gde se osim navedenih problema pojavljuje kao mogući problem i sasvim definisan pojedinačan interes vlasnika fakulteta koji je vezan za njegove delatnosti na samom tom fakultetu, a možda i za neke druge.
Kako mandat sudija Ustavnog suda traje devet godina, a po pravilu se ponovo biraju, sudije ipak moraju da se opredele za sudsku ili profesorsku funkciju, tako zbog ili sudijske funkcije ali i profesorske i da zaštite interes studenata ako se opredele za profesuru.
Ako bi se zadržali pravo na bavljenje profesorskim pozivom postoji ozbiljna opasnost da privatni fakulteti počnu da se otimaju za angažovanje baš sudija Ustavnog suda radi podizanja svog rejtinga i to uopšte nije u domenu neke neosnovane pretpostavke. Eventualno, ne posedovanja doktorata. To se lako rešava, imamo primere da neki privatni fakulteti dodele par stotina titula za vrlo kratko vreme.
Da ovo nije puka teorija dokazuje i činjenice da su neke od sudija Ustavnog suda već upisani na doktorske studije na privatnim fakultetima.
Ako bi se moralo odlučivati o nekom zakonu koji se tiče visokog obrazovanja i položaja profesora tada bi se moglo doći u situaciju da sud ne može da odlučuje zato što je većina sudija u sukobu interesa. Jel tako?
Ustav u članu 173. stav 1. dopušta mogućnost da sudija vrši profesuru na Pravnom fakultetu, ali u skladu sa zakonom. To znači da se to pravo mora urediti zakonom, što uključuje da se može i ograničiti ili potpuno uskratiti. Znači, ovaj amandman nije nemoguć.
Međutim, iz navedene odredbe proizilazi da je profesura sporedni posao, a mi u praksi imamo suprotnu situaciju, da sudije zadržavaju radni odnos na fakultetu sa punim radnim vremenom, punom platom i ostalim prihodima, a da sudijsku funkciju vrše kao sporedno zanimanje, što smatramo potpuno neprihvatljivim, a smatramo i da nije u duhu ustavnog rešenja mogućnosti koja je data za bavljenjem profesurom.
U tom smislu se postavlja pitanje: u kom radnom pravnom svojstvu vrše sudijsku funkciju određene sudije i primaju naknadu? Da li je to dopunski rad ili je to ugovor o delu u faktičkom smislu ili je nešto treće, a naročito u kakvom je odnosu obim angažovanja, odnosno posla u sudu i naknade koje primaju za to?
Iz istih razloga sudija Ustavnog suda mora da bude zaposlen samo u sudu i sa punim radnim vremenom. Nije primereno, prosto, nedostojno je da se još poneka, izvinite na žargonskom izrazu, tezga drži uporedo sa ovom funkcijom kojom svi smatramo vrhovnom.
Stav 5. treba menjati tako da u slučaju sumnje da postoji sukob interesa sudija Ustavnog suda je dužan da obavesti predsednika Ustavnog suda. Prema važećem Zakonu, sudija može da traži mišljenje, ali nije obavezan.
Smatramo da prijava sumnje u sukob interesa mora da bude obavezna. Obaveza prijave imovine i prihoda, na šta ste vi jedino odgovorili, mora da bude oštro sankcionisana kada su u pitanju baš sudije Ustavnog suda i to na najstrožiji mogući način, a to je razrešenjem.
Ne prihvatljivo je da sudije Ustavnog suda izbegavaju prijavu imovine, kakvu situaciju imamo sada da, ne znam da li je javnost upoznata i šta sada rizikujem time što ću ih upoznati da šest od 15 sudija nisu prijavili imovinu, odnosno nema ih u registru imovine i prihoda funkcionera, iako je to njihova zakonska obaveza. Podatak od juče.
Posebno se mora postaviti pitanje zašto na takvo kršenje zakona nije reagovala Agencija za borbu protiv korupcije jer je ne prijavljivanje imovine funkcionera krivično delo. Neću da pomenem čime se bavi Agencija za borbu protiv korupcije i šta je preče, lepljenje plakata na određenom mestu na kojem nije predviđeno ili ovo o čemu govorim ili je u istoj ravni pokušaj potkupljivanja dve vrhovne organizacije koje treba da se bave zaštitom institucionalnosti ovog društva i Agencije za borbu protiv korupcije pravom da direktorka bira sama zamenika, određuje broj pomoćnika, daje spoljnim ugovorima da joj se pomaže, kupuje se nova zgrada itd, a ovde to pokušavamo da uradimo neosnovanim i nezakonitim privilegijama i pravima o kojima govorimo svi.
U vezi sa ovim pitanjem moramo da izrazimo zabrinutost zbog toga što se ni postojeći zakon ne poštuje, jer od devet sudija Ustavnog suda koji su podneli prijavu imovine i prihoda, samo dvoje nemaju dodatno plaćene funkcije i poslove, dok ostalih sedam imaju po jedan ili više plaćenih poslova, pored funkcije sudije i, što je najstrašnije, uglavnom, a to uglavnom to je preko 50%, iz budžeta i javnih prihoda.
Pored toga što je to suprotno Zakonu, to je i neprimereno položaju i ugledu sudije Ustavnog suda, a posebno je neprihvatljivo da niko nije preduzeo mere da se to spreči. Ako ne znate, dobićete precizne podatke o svemu ovome.
Ako je ovim zakonom u novom članu 20a zajamčena plata dovoljno da obezbedi nezavisnost sudije, tada bi zabrana dodatnog rada morala da bude apsolutna ne samo da bi se zaštitio ugled Ustavnog suda, nego da se zaštiti najviši pravni autoritet u državi. U tom smislu vas molim da najozbiljnije razmotrite amandman 5a koji smo podneli.
Precizna imena i konkretne podatke ne navodim upravo zato što smatram Ustavni sud najvišim autoritetom čiji integritet želim da zaštitim, a vama kao podnosiocima predloga, možemo da dostavimo te podatke. Hvala.

Mi u članu 6. Predloga predlažemo da se u novom članu 20a. stav 5 promeni i glasi ovako: "Predsednik i sudija Ustavnog suda imaju osnovnu platu u visini osnovne plate predsednika odnosno sudije Vrhovnog kasacionog suda" i predložili smo da se stav 6, tamo gde se predviđa uvećanje za nepopunjena sudijska mesta briše, kao i da se briše stav 7.
Predlažemo da predsednik i sudija Ustavnog suda imaju osnovnu platu u visini osnovne plate predsednika odnosno sudije Vrhovnog kasacionog suda. Smatramo da ne postoje ozbiljni razlozi da se plate sudija ova dva najviša suda razlikuju, niti da se određuju po drugačijim pravilima, bez obzira na to što je Ustavni sud vrhovna vlast.
U prilog tome je i činjenica, da su i sada te plate u osnovi iste, barem prema podacima kojima mi kao javnost raspolažemo.
Rešenje iz Predloga koje ste nam dostavili ovde, kojim se za obračun plate određuje koeficijent 12 za predsednika Ustavnog suda Srbije, a za sudije 10,5 je nejasno i neprihvatljivo.
Naime, Zakonom o sudijama je u članovima 38. i 39. propisano da predsednik Vrhovnog kasacionog suda ima koeficijent 6, a sudija koeficijent 5. Govorim o razlici, gde ste vi drastično tu razliku povećali – 12 i 10,5 kod Ustavnog suda.
U takvoj situaciji nije moguće utvrditi da li to znači da će sudija Ustavnog suda imati ubuduće duplo veće plate od sudija Vrhovnog kasacionog suda, ili će osnovica za obračun biti određivana nezavisno od osnovice za sve ostale sudove i državne organe?
Stav 6. treba brisati jer nema nikakvog opravdanja ni razumnog razloga da se plata sudija povećava, ako nisu popunjena sva sudijska mesta u sudu. To samo po sebi ne znači da sudije rade posao odsutnih sudija. U prilog tome je i tvrdnja samog Ustavnog suda iz vremena kada nisu bile imenovane sve sudije, da zbog manje sudija rešavaju srazmerno manje predmeta.
Ovakav predlog je izvesno inspirisan od strane predsednice Vrhovnog kasacionog suda, koji je i sebi i sudijama po osnovu toga što nisu bile izabrane sve sudije povećala platu za 30% i javnost se seća da je njena plata porasla tada na 210 hiljada, odnosno sa 210 hiljada na preko 320 hiljada. Pored toga, primala je još tri nagrade i tri druge funkcije, o čemu je pisala štampa, gospođa, iskreno to cenim, je potvrdila, ali i pravdala. Njenim primerom, nažalost, danas smo svedoci, povode se i sudije Ustavnog suda.
Stav 7. treba brisati, jer je amandmanom predloženo da sudije Ustavnog suda ne mogu da rade kao profesori na fakultetima, iz razloga navedenih u obrazloženju prethodnog amandmana. Posebno se mora naglasiti da stav 7. jeste sporan zbog načina uređivanja te doplate za vršenje sudijske funkcije, jer polazi od pretpostavke da je plata sudije veća, a to uopšte ne mora da bude tačno. Takođe, određuje se samo u odnosu na profesorske plate koje se finansiraju iz budžeta, ali se ne obuhvataju i ostali prihodi koje primaju profesori i ostvaruju ih po raznim osnovama, niti obuhvata situaciju kada je sudija profesor na privatnom pravnom fakultetu.
Ne pada mi na pamet da budem ničiji advokat, ali i u ovom domu smo imali potpuno neopravdano nazvano sukobom interesa nešto što je vezano za profesionalni posao nekoga ko ne prima platu u ovoj skupštini, a bavio se projektnim izučavanjem u medicinskoj struci, određenog kvaliteta i uticaja lekova. Predsednica Skupštine, ne govorim o imenu i prezimenu, molim vas da me ne shvatite lično, je otkazala ugovor gde je kao profesor koji je nastavio da se bavi svojim poslom, radi održavanja, svi moramo da učimo trajno i to se od nas traži, to je dostignuće, neki to radimo sami, a neke na to tera zakona. Ti koji to rade sami i dodatno se angažuju, bivaju izvikani u štampi i izloženi na stubu srama, a mi ovde svesno nekima to dozvoljavamo.
Jednostavno, imam nepristrasan odnos koji izražavam kroz amandman na svaku funkciju u ovoj zemlji, kao što sam ponosna na svoj nepristrasan odnos, čak i u najličnijim stvarima, kada su moja deca u pitanju, želeći da nikada, zbog ljubavi prema deci, izgubim odnos njihovog kvaliteta, mogućnosti i ostalog.
Ovde zaista imamo obavezu da zakonski tu nepristrasnost pokažemo, a ne da od onih od kojih očekujemo da cene zakone koje ovde donosimo, u stvari, otvaramo im vrata da oni mogu da budu u tom sukobu, a da mi na to ne reagujemo.
Stav 7. treba brisati jer smatramo da sudije Ustavnog suda, da bi valjano vršili svoju funkciju sa punim angažovanjem i pažnjom i bez sumnje u sukob interesa, apsolutno ne mogu da vrše nikakav drugi ni posao, ni funkciju.
To što rad na fakultetima omogućava uticanje o kojem sam već govorila kroz direktno i indirektno uticanje, jeste dodatni razlog da i ovaj amandman koji smo podneli na član 6. usvojite. Molim vas da taj dopunski rad, koji ovde tretirate, definišete na takav način da motivišete popunjenost sudijskih mesta sve vreme i u svakom trenutku, da pristojnom platom, ali ne potkupljivanjem i ne na ovaj način, plaćanjem dopunskih primanja onima koji rade posao, ne ovih samo nego svoj, nego i onih koji su odsutni i na isti način, kao što sam ovde više puta rekla, da ne može niko da bude natčovek i da prima platu iz budžeta kao jedan od ljudi, načelnika i pomoćnika ministara, a da istovremeno bude član 10 komisija i svaka od njih plaćena, ne po pojedinačnom angažovanju i nekom rezultatu, nego svaka ad hok komisija za njene članove nosi mesečnu naknadu.
Sada se samo pitam, kako možete u sklad da dovedete potrebu da se mladi koji su vredni i pametni, angažuju, uče poslu i govorimo o zaposlenosti, a u isto vreme dozvoljavamo da jedan čovek vrši više funkcija istovremeno, pokazujući da u neke ljude verujemo kao da su više od Ničeovog "Zaratruste" i "Natčoveka". Molim vas da ne unižavate ugled sudija Ustavnog suda za koje se čudim kako su se, a možda se i nisu usaglasili sa ovakvim predlogom.

Tražili smo brisanje člana 9. predloga zakona i on definiše položaj nameštenika, sad ona slavna rečenica koju ja ne podnosim u zakonima – ako ovim zakonom nije drugačije određeno. Plate i druga primanja državnih službenika određeni su Zakonom o platama državnih službenika i nameštenika i celovito su uređena za sve državne službenike. Taj zakon ne propisuje mogućnost da se pojedinačnim zakonima plate i naknade drugačije uređuju za pojedine kategorije službenika ili za pojedine državne organe.       
Zakon se odnosi i na sudove i na Ustavni sud. Zato bi drugačije uređivanje ovog pitanja samo za pojedine službenike ili pojedine državne organe jednostavno bilo suprotno Ustavu zbog kršenja načela vladavine prava, jedinstva pravnog poretka i jednakosti svih pred Ustavom i zakonom.
Mislim da ste vi bili dužni da pre predlaganja ovog zakona provenite kao Vlada pitanje ustavnosti i saglasnosti sa pravnim sistem spornih odredbi i da u obrazloženju navedete zbog čega smatrate da jeste u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom, iako je očigledno da to nije.
Ako smatrate da možete pojedinačnim zakonima da menjate odredbe Zakona o platama državnih službenika, za pojedine kategorije i zaposlene u pojedinim državnim organima, onda jednostavno otvarate mogućnost da svi drugi organi traže da se posebnim zakonima to za njih reši. Zato vam i treba taj dodatak - ako ovim zakonom nije drugačije određeno.
Zato se ovom spornom ustavno-pravnom pitanju mora posvetiti dužna pažnja i nemojte da ovo preskočite a da pre toga ne zauzmete jasan stav povodom ovog zakona, jer se ova primedba odnosi jednako i na sve ostale odredbe predloga kojima se menjaju pravila o platama i naknadama koje su utvrđene Zakonom o platama državnih službenika i nameštenika.
Ne znam koliko je dana prošlo od nedavne rasprave, kada smo imali priču o Zakonu o policiji, bila je ista tema i rečeno je - može posebnim zakonom. Da, dobili smo poseban Zakon o policiji, ali smo tada bili pod pritiskom štrajka, koji se rastavio, jer čak ni zakon ne znači mnogo u smislu poverenja. Ta vrsta popuštanja pod pritiskom, da se pojedinačnim zakonima utvrđuju drugačija pravila za neke, će u stvari ostaviti da je to pravilo, da svi imaju neki poseban osnov za utvrđivanje plate, a da će ta opštost biti izuzetak.
Zaista ne mislim da je ovo dobar put, pogotovo ne kod Ustavnog suda i molim vas da ne prihvate presedane ovakve vrste i da ne odstupate od zakona. Hvala.

Tražili smo brisanje člana 10. i razloge koje sam navela za amandman na član 9. neću ponavljati, ali hoću da postavim pitanje - kako ova vlada namerava da obezbedi sredstva za povećanje plata i za dodatna prava, koje ustanovljava pojedinim službenicima i organima ovakvim izmenama i dopunama zakona? Znači, kažem da ovo nije prvi predlog zakona kojim se ustanovljavaju veće obaveze i drugačija prava, a biće ih sve više kad otvorite tu praksu.
Sad je zanimljivo da navedem šta ja smatram razlogom za ovakvu situaciju. Svi su posledica pritisaka i ucena, što dela koalicije, ali je meni zanimljivo što su posledica pritisaka nekih državnih organa, ali nekih, da neće da rade svoj posao sa ovom platom, a kad je Ustavni sud u pitanju, da nije ovo pritisak da će početi da rade svoj posao ako im ovako ne poboljšate položaj drugačije nego svim drugima?
Znate sami koliko smo ovde puta osporavali ustavnost i zakonitost pojedinih odredbi zakona koje smo usvajali. Mislim da je za vas to najozbiljnija pretnja, da se može desiti da Ustavni sud počne da radi svoj posao, i da ste pod tom vrstom pritiska pokušali da ih odobrovoljite ovim neodmerenim pravima koje želite da im dodelite.
Imali smo sličnu situaciju kada ste izmenom Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, umesto da izmenama sprečimo korupciju u stvari povećali platu direktorki, i sad se ona trudi da se oduži za to, ovo sada nije uopšte analogija, ovo je sad jedna ozbiljna primedba, gde je počela da se progoni opozicija za lepljenje plakata za novo izmišljeni prekršaj, gde se maštovito uvode predizborne aktivnosti. Molila bih da mi neko navede zakon u kojem postoji formulacija uopšte predizborne aktivnosti.
Svi se slažemo da je sve što radimo u funkciji dobijanja izbora i sve je kampanja. Onog dana kad se zatvore biračke kutije, to je izborna kampanja za sledeće izbore. E, kad vas neko ganja za prekršaj u predizbornim aktivnostima, koje nigde nisu definisane kao osnov za prekršaj, a dali ste to pravo direktorki, ja se sad ne čudim o onom što dalje sledi. Verovatno je Ustavni sud zapretio da će početi da rešava nagomilane predloge za ocenu ustavnosti zakona.
Da vas podsetim, u Ustavnom sudu se nalaze već dugo nerešeni neki vrlo ozbiljni predmeti, a ja ću da navedem samo četiri. Član 18. ustavnog zakona kojim se suprotno Ustavu omogućava aktuelnom predsedniku da se kandiduje za treći predsednički mandat. Sledeći - izmene Zakona o Vladi kojima je premijeru Cvetkoviću omogućeno da istovremeno bude ministar finansija. Sledeći - veći broj propisa o tzv. opštem reizboru sudija i tužilaca, zbog čega i uvodite isključivanje javnosti iz uvida u predmet za ove i ovakve slučajeve ovim zakonom. Zakon o elektronskim komunikacijama, mislim na prisluškivanje građana, i taj je na redu za preispitivanje ustavnosti.
Izdvojila sam dve grupe i dva konkretna primera, a ima ih mnogo. Za uzvrat Vlada je prihvatila zahteve sudija da im se, pretpostavljam zahteve, da im se duplo povećaju plate, da im osnov za penziju bude poslednja plata, da mogu da vrše funkciju i kao privilegovani penzioneri, da mogu da rade određene tezge, izvinite na izrazu, uz funkcije, da se povećavaju plate sudskoj administraciji, tu posebno, i ostale privilegije sadržane u ovom zakonu.
Kada se tome doda da skoro sve sudije imaju dodatne poslove, da skoro polovina nije prijavila imovinu i prihode, sve to zajedno predstavlja tešku bruku za one koji po Ustavu treba da štite ustavnost i zakonitost i ljudska prava i slobode. Mislim da je jedino časno rešenje da se ili zakon povuče ili makar sudije Ustavnog suda izjasne da oni nisu za ovakve privilegije i da konačno u punom sastavu i sa punim radnim angažovanjem uzmu u razmatranje makar deo predmeta koje sam navela ovde. Ali, ako samo uzmete saopštenja Ustavnog suda, da li se čekalo da ovaj zakon uđe u skupštinsku proceduru? Jer, po tim saopštenjima možete da vidite koliko se važnim stvarima bavi Ustavni sud.
Ne postoji beznačajan problem, nekome je značajan, ali u rangiranju značajnih po šteti koju nanose, baš u smislu ustavnosti, ja ću se usuditi i rizikovati da kažem da se ipak bave manje značajnim predmetima od onih koje sam navela, i to uglavnom zahteve za ocenu ustavnosti koje je vrlo lako odbaciti ili obustaviti, a mnoge važne stvari čame u fiokama. Javnost može da se uveri u istinitost ovog što sam iznela. Hvala.

U članu 11. Predloga stav 4. koji kaže – "da se postupak za utvrđivanje predloga budžeta Ustavnog suda uređuje ovim zakonom" znači Ustavnim sudom i Poslovnikom tražili smo da se briše. Smatramo da je potpuno nepotreban, jer je stavom 1. propisano da se sredstva za rad i funkcionisanje Ustavnog suda obezbeđuju u budžetu Republike Srbije na predlog Ustavnog suda, jednostavno nema nikakvih razloga i potrebe da se postupak predlaganja koji se odvija unutar samog suda drugačije formuliše, jer se to i inače može urediti aktima samoga suda. Iz tog razloga smo i predložili brisanje ovog stava 4.

Tražili smo da se briše taj član 12. iz razloga što ste vi njime hteli da se uredi postupak predlaganja budžeta unutar samog suda, potpuno nepotrebno, suvišno. Nezavisno od toga i sam postupak koji ste propisali članom 12. je tako komplikovan i nejasan, a propisuje nadležnost nekakvog radnog tela da smatramo da Ustavni sud nadležan za finansije, čiji sastav i nadležnost nisu poznati, ustanovljavate opet neki organ unutar Ustavnog suda, pravite državu u državi potpuno nepotrebno kao da je Ustavni sud imao neke probleme sa finansiranjem, prebacivanjem sredstava. Zaista ne vidim razlog i smatram da treba brisati i ostaviti Ustavnom sudu da se bavi svojim osnovnim poslom.

U članu 13. Predloga tražili smo da se briše reč: "specijalnog", ali da se briše i u svim odredbama Predloga dalje, jer ispred reči: "punomoćja" kada bez ikakvog pravnog značaja unesete reč "specijalni" možete samo da stvorite probleme u tumačenju i primeni odredbe jer zakon uopšte ne poznaje specijalno punomoćje i ne može da se utvrdi kakva je razlika između specijalnog punomoćja za učešće u postupku i punomoćja koje nije specijalno već je samo punomoćje za učešće u određenom postupku u ime davaoca punomoćja.
Da ste na bilo koji način objasnili posebnost takvog punomoćja možda bi i ostavili bez reakcije, ali bi i tada "specijalno" zamenili rečju "posebno" punomoćje kao srpskom rečju, ali pošto ne postoji razlog ni za kakvu posebnost, odnosno nije objašnjeno, mi smo tražili da se briše reč "specijalno" punomoćje.

Mi smo tražili da se u članu 15. Predloga u stavu 3. reč: "procesne" izbrišu zato što smatramo da je to potpuno suvišno, jer kada se procesnom označi vrsta radnja u postupku, to je pleonazam zato što su sve radnje deo određenog pravnog postupka, pa su samim tim i procesne.
Trebalo bi zaista pri pisanju Zakona izbegavati da se tekstovi opterećuju rečima bez ikakvog posebnog značenja, a to je postalo česta praksa, pa smo u tom smislu reagovali iako ovo nije neka suštinska promena.

Mi smo tražili da se u članu 17. Predloga briše samo reč – malo. Jer, označavanje veća sa malo prosto nije potrebno, već je dovoljno i pogodnije da se ono naziva samo veće, pošto se veće od osam sudija naziva veliko i bez tog dodatka se razlikuju ta dva veća, jer prosto smatramo neprimerenim i nedostojnim, omalovažavajućim da jedno veće nazivate malim većem.
U tom smislu je bila amandmanska intervencija.

Zahvaljujem. Taj član, potreba da damo ovakav amandman je u stvari doslednost zbog svih prethodno podnetih amandmana koji ograničavaju vršenje funkcije, odnosno rešavaju sukob interesa. Mi smo tim članom 40a. ovako uredili taj deo. "Sudija Ustavnog suda, koji na dan stupanja na snagu ovog zakona vrši drugu funkciju ili posao, dužan je da u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona prestane sa vršenjem te druge funkcije ili posla i o tome obavesti predsednika Ustavnog suda, ili da u istom roku podnese ostavku na funkcije Ustavnog suda."
Sledeći stav – "Sudija Ustavnog suda, koji na dan stupanja na snagu ovog zakona obavlja nastavu na fakultetu, dužan je da u roku od tri meseca, od dana stupanja na snagu ovog zakona, prestane sa obavljanjem nastave i o tome obavesti predsednika Ustavnog suda, ili da u istom roku podnese ostavku na funkciju sudije Ustavnog suda."
I treći stav – "Sudija Ustavnog suda, koji na dan stupanja na snagu ovog zakona nije podneo izveštaj o imovini i prihodima u skladu sa zakonom kojim se uređuje sukob interesa u vršenju javnih funkcija, dužan je da izveštaj podnese u roku od 15 dana, od dana stupanja na snagu ovog zakona i dokaz o tome dostavi predsedniku Ustavnog suda."
U sada, za sva ova tri stava, regulišemo da sudija Ustavnog suda, koji ne postupi u skladu sa stavovima iznetim u stavu 1, 2. i 3. ovog člana, funkcija sudije Ustavnog suda prestaje po sili zakona, sa danom isteka roka, 1, 2. i 3. stavova, gde smo im dali tri meseca, 15 dana i 30 dana, bez prava na naknadu plate po prestanku funkcije iz člana 21. ovog zakona.
Znači, pokušali smo da sve one prethodne amandmane, gde smo predložili da sudija ne može da obavlja posao profesora na fakultetu, da mora da zasnuje radni odnos u Ustavnom sudu i vrši funkciju sudije kao jedini posao radi zaštite nezavisnosti i nepristrasnosti i sprečavanju sukoba interesa, u kom cilju je određena plata dovoljna da tu nezavisnost obezbedi.
Pretraživanjem podataka utvrdili smo da jedan broj sudija vrši druge plaćene poslove i funkcije, kao i da šest sudija nije podnelo prijave imovine i prihoda, iako je suprotno važećem zakonu o Ustavnom sudu i Zakonu o Agenciji protiv korupcije.
Da bi se obezbedilo poštovanje zakona, nezavisnost i ažuran rad, da bi se zaštitio ugled Ustavnog suda i sudija, predložili smo usvajanje ovog amandmana i mišljenja smo da Sud, Ustavni sud i sudije čija je ustavna obaveza da štite ustavnost i zakonitost i ljudska prava i slobode, moraju imati i najvišu odgovornost za poštovanje Ustava i zakona i da moraju davati primer svim drugima.
Možda nije suvišno podsetiti da pri stupanju na funkciju sudija polaže zakletvu koja glasi: "Zaklinjem se da ću se u svom radu pridržavati Ustava i zakona i da ću svoju dužnost obavljati časno, savesno i nepristrasno".

Ne treba, i u jednom minutu ću završiti. Član 41. predložili smo da se briše, zato što smo predložili prethodnim amandmanima da se brišu članovi 9. i 10. kojima je propisano odstupanje od Zakona o platama u državnim organima i javnim službama. Razloge smo obrazložili, da ne treba donositi posebne zakone koji ovo omogućavaju i zbog toga tražimo i brisanje člana 41. Hvala.