Javljam se na osnovu člana 104, pravo na repliku. Da li mi dozvoljavate?

Neću vam oduzeti mnogo vremena i nikada se više neću javiti jer u životu biram bitke u kojima ću učestvovati i sagovornike.
Pravo je svakog od nas da odabere da li će da se bori za građane, protiv vlasti ili da bude uz vlast i to biramo u zavisnosti od toga kojim kvalitetima, znanjima raspolažemo i koje ciljeve imamo.
Na primer, nemam ništa protiv toga što je gospodin koji je maločas govorio odlučio da uđe u 31 upravni i nadzorni odbor u gradu Beogradu, on to doživljava svojim opozicionarstvom. To je njegovo pravo.
Neka puste sve moje kolege, to ću učiniti isto ja, da građani procenjuju koliko je svaki od naših poteza, diskusija i nastupa usmeren u korist građana, u ličnu korist ili u korist nekog trećeg.
Više se neću javljati jer svoju poslaničku dužnost shvatam tako da govorim ovde o zakonima, ali nekada se ćutanje doživljava slabošću, pa bih molila one koji ovde istupaju da to imaju na umu.

Izražavam zadovoljstvo usvajanjem amandmana na član 3, kojim je, mislim, Vlada izgubila svu volju da ovaj zakon primeni, jer sam sklona da verujem da smo ovim amandmanom u stvari obeshrabrili Vladu da se bavi nezakonitim preusmeravanjem sredstava za zaposlene.
Smatram da joj nije ni bio cilj da smanji raspone među nižim kategorijama zaposlenih u državnoj upravi i da taj raspon sa 1:1,9 smanji na 1:1,6. Čudim se lakoći prihvatanja ovog amandmana.
Nalazim za potrebno da objasnim suštinu našeg zahteva. Na zakon koji je u proceduri, ticao se plata državnih službenika i nameštenika, predviđajući sve ostale članove zakona, podneli smo amandman, taj suštinski, koji je omogućavao državnim službenicima na položaju, koji su inače po Zakonu o državnoj upravi i Zakonu o državnim službenicima nadležni da vrše uređivanje radnog vremena, usklađivanje rada u državnom organu.
Ovim zakonom im se sada briše ranije ograničenje da mogu da uživaju dodatke na osnovu vremena provedenog u radnom odnosu.
To tako rogobatno tumačenje je ipak bilo ograničenje mogućnošću da oni koriste institut prekovremenog rada zato što efikasno ne umeju da organizuju rad državne uprave.
Zato izražavam zadovoljstvo što je amandman usvojen, ali moram da kažem šta je bila opasnost da je predlog rešenja koje je Vlada dala ostao u zakonu.
Najjednostavnije rečeno - 1,6 milijardi dinara predloženo sa namenom da se uravnoteže rasponi i onima koji najmanje primaju, da sada budu pravednije plaćeni i u stvari moglo da se iskoristi za prekovremeni rad, koji bi mogao da znači i neefikasno korišćenje radnog vremena i to je način da se svaki sat prekovremenog rada ne može iskoristiti kao slobodni sat i po, već da se sa 26% na to više nego što košta rad, čas redovni, isplati nekome to pravo ko je navodno ili stvarno radio prekovremeno.
Ako se zalažemo za zapošljavanje, ako se zalažemo za kvalitetnu državnu upravu, ako se zalažemo za mlade na kojima treba da ostane kvalitetna državna uprava, pa jedina mogućnost je da tim mladima koje ćemo upućivati prvo u najniže poslove ili davati im priliku da pomaganjem onima koji zaista znaju da rade, krenu da se upućuju u poslove državne uprave i to u rokovima koje je zakon propisao, znači o mogućnosti da za 90 dana obavljaju neke od poslova državne uprave.
Obrazloženje koje sam iznosila u ime poslaničke grupe Napred Srbijo su bila malo karikirana time da ne radi sekretar ministarstva budžet, a treba platiti one koji rade prekovremeno baš na budžetu. Pa, hoće li neko da poveruje, bilo ko od građana, ako mu kažete da sekretar u ministarstvu radi na budžetu?
Pa, valjda oni daju instrukcije šta treba da se uradi, a onaj posao koji traži vreme, koji traži fizički unos podataka ili njihovu izmenu, proveru tekstova i dokumenata, to nije taj visokoumni, kreativni posao koji ne može da se poveri nekome ko prvi put radi taj posao oko budžeta.
Znači, da bi neko naučio posao on jednom mora da ga radi prvi put. To nisu poslovi koji su stvar prirodne inteligencije, poslovi državne uprave se uče radeći, ne odlučujući o njima nego radeći uz one koji kreiraju poslove državne uprave.
Zato jeste važno što je ovaj amandman usvojen i što će ostaviti prostora da ti neki odlični studenti, vredni, radni, zainteresovani za posao u državnoj upravi budu angažovani kroz povećani obim posla i da kroz ugovore o povremenom radnom angažovanju ili povremenim poslovima imaju priliku da se upoznaju sa poslovima državne uprave.
Ono što jeste stvar o kojoj treba razmisliti u ovom trenutku jeste sledeće – da li treba da nam ostane ovakav Zakon o državnoj upravi koji definiše da imate državne sekretare koji se po istom načinu biraju kao i sekretari ministarstava i na isti način kao i pomoćnici ministara, znači ministar ih predlaže, Vlada bira, a za jedne samo nemate rok od pet godina koji propisujete za pomoćnike ministara i za državne sekretare. Ne vidi se prava razlika između onog što vam je profesionalizacija državne uprave i između onoga što je politički prtljag u državnoj upravi.
Državni sekretari, kojih prema našoj evidenciji, odnosno onom prebrojavanju kao na vašem glasanju, fizičkom prebrojavanju sa sajtova, za 24 ministarstva od čega za 21 mogli da dođemo do podataka, imate 56 državnih sekretara koja su u državnoj upravi onoliko koliko i ministar i samo to ih razlikuje, ne biraju se na pet godina i nemaju pravo da odlučuju u ime ministara, što govori jedna presuda Ustavnog suda kada je osporeno rešenje koje je potpisao državni sekretar u ime ministra, čime se u stvari dokazuje da državni sekretari, znači njih 56 prebrojanih, a ima ih i više za 24 ministarstva, jesu balast državne uprave, jesu cena Vlade i koalicije koja trenutno ne shvata koliko je u ovoj Srbiji teško prihodovati da bi se namirili svi koalicioni partneri, svi zasluženi partijski kadrovi ili oni koji treba da rade posao umesto ministara.
Znači, ako govorimo o tome da kvalitetnu državnu upravu gradimo plaćanjem onoliko koliko je to moguće po ekonomskoj snazi države, po ekonomskoj snazi privrede koja puni budžet, po ekonomskoj snazi građana koji treba da uplaćuju u fondove gde se u stvari vrši isplata zaposlenih, mi moramo ozbiljno da razmislimo ko radi profesionalne poslove državne uprave.
Očekujem kada za neki dan krene utvrđivanje dnevnog reda za raspravu o budžetu i o pratećim zakonima da zaista vrlo ozbiljno uzmete u razmatranje i tri predloga zakona koja smo dali, o smanjenju broja ministarstva ne fizičkom već suštinskom i smanjenju broja onog što se zovu državni službenici na položaju, što jesu sekretari ministarstava, pomoćnici, ali i nebrojeno direktora i zamenika direktora u agencijama kojima, tu se ministar složio i u načelnoj raspravi sa mnom, treba ograničiti u smislu predaje javnih ovlašćenja, tim agencijama, jer to jeste posao države, ali nije cilj samo da se složimo u razgovoru i da izađemo sa istim stavom, cilj je da izađemo sa zajedničkim rešenjem, a to znači izmenama zakona koje će značiti jeftiniju i efikasniju državu.
Ovo je tek deo izmena s kojima ste krenuli. Ozbiljne izmene Zakona o državnoj upravi, a kvalitetna državna uprava i jeftinija država jesu cilj svih nas, tek zahtevaju ozbiljan rad i nemojte u isto vreme govoriti da je izborna godina daleko, 2012. godina, da je vreme da radite, a da radite ovako, polovično, nedovršeno, želeći samo da komad po komad onog što ne valja u nekom zakonu rešavate.
Imam jednu primedbu koja jeste formalnog tipa, a ne bih mogla da kažem da je samo formalnog. Ne vidim razlog da Vlada u usvajanju amandmana koji smo podneli u isto vreme odbije amandman kolege koji ga je podneo u istovetnom tekstu. Osetila sam se neprijatno jer se sutra kao poslanik mogu naći u toj podređenoj situaciji gde se istovetni tekst tretira drugačije. Znači, primereno je ponašanje odbora koji je brisanje člana 3. u istovetnom tekstu prihvatio od strane poslaničke grupe Napred Srbijo, a odbio od kolege iz druge poslaničke grupe.
Gospodine ministre, drago mi je što imate i hrabrost i želju da sarađujemo, ali nama tek predstoji posao na smanjenju državne uprave i stvaranju kvalitetne državne uprave i ako mogu nešto da pohvalim, lično ću vas pohvaliti.
Obrazloženje koje ste napisali da se amandman prihvata iz razloga datih u obrazloženju amandmana govori mnogo o vašoj ličnom ljudskoj časti i očekujem da isto tako i vaša poslanička grupa nastavi razgovore kada budemo utvrđivali dnevni red o smanjenju državne administracije, jer nama nije cilj da ova Vlada ne funkcioniše i da država ne radi, nego da ova država funkcioniše na najbolji mogući način i to što pre. Zahvaljujem.

Narodni poslanik Jorgovanka Tabaković.
U ime poslaničke grupe Napred Srbijo priču o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o platama državnih službenika i nameštenika bih počela pričom zašto kažeš građani, a misliš na sebe, ili da ponudim kolegi Petronijeviću, sa kojim bih se složila u diskusiji da glasa za amandman koji smo podneli, da se član 3. Predloga zakona briše, u kojem želim da kažem da je namera ovog zakona sasvim drugačija od one koja se želi predstaviti u javnosti.
Priča da će se smanjiti raspon plata jeste tačna, ali je to samo deo priče. Suština ove priče jeste u članu 3. predloženog zakona, gde se član 29. briše, gde stari član 29. onim službenicima koji su državni službenici na položaju i koji su ranije imali pravo samo na dodatak za vreme provedeno u radnom odnosu u stvari izbrisan član i dato pravo da koriste mogućnosti prekovremenog rada.
Zainteresovaću gospodina ministra sa samo dve teze. U Zakonu piše da je za ovo ujednačavanje položaja i smanjivanje raspona na 1:6 umesto 1:9 u stvari priča o masi od 1,6 milijardi dinara kojima treba smanjiti ove raspone.
Pošto sam ekonomista moram da kažem da još uvek verujem da u ovoj politici postoji iskrenost, poštenje i istina, da kažem i sledeće, ova masa od 1,6 milijardi ne znači da će se ujednačiti i smanjiti rasponi za ove niže kategorije o kojima je kolega govorio jer će se iz mase omogućiti povećanje plata državnim službenicima na položaju brisanjem člana 29. i to jeste onaj jedan zaobilazan način kako ćete povećati plate svojim prvim saradnicima.
Jer, Zakon o državnoj upravi kaže da državni službenici na položaju su oni čije se radno mesto sastoji od poslova iz delokruga organa državne uprave, ali i sudova, javnih tužilaštava, pravobranilaštva, službi Narodne skupštine, predsednika Republike, Vlade, Ustavnog suda i službe organa čije članove bira Narodna skupština ili sa njima povezanih opštih, pravnih, informatičkih, materijalno-finansijskih, računovodstvenih i drugih poslova.
Kaže se da državni službenici nisu narodni poslanici, ni predsednik Republike, ni sudija Ustavnog suda, ni članovi Vlade, ni sudije, ni tužioci, ni zamenici i druga lica koje na funkciju bira Narodna skupština ili postavlja Vlada, ali državni službenici na položaju su oni, kaže član 34, koje Vlada postavlja na položaj, pa su to: pomoćnik ministra, sekretar ministarstva, direktor organa uprave u sastavu ministarstva, pomoćnik direktora organa uprave u sastavu, direktor posebne organizacije.
Neka građani prevedeno čitaju da je to preko 100 onih javnih agencija i organa uprave u sastavu i van sastava Vlade, čije tokove novca teško možemo da kontrolišemo ili, da budemo još iskreniji, pa da kažemo da ih uopšte ne kontrolišemo, da su to zamenici i pomoćnici direktora službe Vlade, zamenik i pomoćnik generalnog sekretara Vlade, republičkog javnog pravobranioca, zamenika javnog pravobranioca i načelnika upravnog okruga.
Brisanjem člana 29. se upravo ovim kategorijama ljudi, ne nameštenika, ne nego onima koji imaju položaj u Vladi, koji su potpuno namerno ističem – baš ti koji mogu da uvode prekovremeni rad, oni koji će ovim izmenama zakona moći, ne tvrdim da će, ali se otvara prostor da zloupotrebljavaju institut prekovremenog rada i da ono što je najstrašnije ne primaju čak ni na privremeni rad do 90 dana neke nove mlade ljude za koje se svi ovde zalažemo.
Znači, onaj ko je dužan da vrši preraspodelu radnog vremena i da neko ne radi duže od osam sati i da primi ako treba po privremenim poslovima i na razne vrste angažovanja koje dozvoljava Zakon o radu i naši propisi, neće primati neke ljude koje će obučavati, stvarati od njih kvalitetnu državnu upravu na kojoj treba da počiva jedna moderna država, nego upravo može sam sebi da omogući prekovremene sate, a to do sada nije moglo. Zbog ovog razloga jednostavno za ovaj zakon se ne može glasati.
Šta zakon predviđa izmenama? Da je svako onaj ko radi sat duže od redovnog radnog vremena imao i sada ima pravo da može da koristi sat i po slobodno, ali do sada je imao pravo od šest meseci da te stečene prekovremene sate prevedene u slobodne iskoristi u narednih šest meseci. Vi sada to pravo skraćujete na naredni mesec. Znači, onaj koji je radio duže od osam sati, sve ono što je stekao kao slobodne sate mora u sledećem mesecu da iskoristi.
Izuzetno, ako kod nas postane pravilo, uz prethodnu saglasnost zaposlenog, prekovremeni rad može da bude uveden i u trajanju dužem od onog što je utvrđeno opštim propisima o radu, a to je najduže 20 sati nedeljno. Ko to danas ima toliko fizičke snage i umnih potencijala da može ovo zakonsko ograničenje da prevaziđe?
I kažete uz saglasnost zaposlenog, znači može da se čine i izuzeci od ovog pravila. Kažete da ovako uvođenje prekovremenih sati može da bude najduže 90 dana u kalendarskoj godini. Što ne primite nekog, za 30, 60, 90 dana, da neki pripravnici nauče posao? Zašto to ne radite? Zato što kažete – državnom službeniku kome zbog prirode poslova radnog mesta ne bude omogućeno da u toku narednog meseca te stečene slobodne sate iskoristi biće plaćeno za svaki sat prekovremenog rada, osnovna plata državnog službenika uvećana za 26%. Sada to pravo da 26% više vredi sat zaposlenog uvodite za one koji su državni službenici na visokim položajima.
Nije svejedno. Nečiji sat košta 800 dinara, a nečiji košta, kako ističu oni koji su se bavili ovom materijom za te i takve, 1045 dinara. Na primer, sindikat u pravosuđu kaže da državnom sekretaru, koji spada u ovu najvišu kategoriju državnog službenika koji sam sebi može da uvede prekovremene sate, jer u zakonu piše da je poslodavac ovim službenicima Vlada, ali zgrada ne izdaje nalog, tu Vladu predstavlja neko imenom i prezimenom, potpisom i odobrenjem u liku rukovodioca, a to je državni sekretar sam sebi. Njegov prekovremeni sad iznosi 1045 dinara, citiram saopštenje sindikata.
Pored godišnje zarade od milion 740 hiljada dinara neto, znači ono što stavi u svoj džep, na ime prekovremenog rada godišnje može da mu pripadne još 518.320 dinara. Zašto? Zato onih 20 sati dozvoljenog po Zakonu o radu pretvorenih u 352 sata godišnje sada može po onom izuzetku od pravila, o kojem sam maločas govorila, da iznosi 496 sati prekovremenog rada.
Da li je zaista opravdano da se to ograničenje pod firmom izjednačavanja prava za ove službenike na položaju onemogućava zapošljavanje nekih novih i drugih ili se onaj, ovo nije karikiranje nego vrlo čest slučaj, ko ide na komisiju u prepodnevnim satima, posećuje razna savetovanja, jer mu se i to omogućava kao napredovanje u službi i plaćanje jezika, struke itd, ili čak igra igrice na računaru, i to radi do 16.00 časova, on sebi može od 16.00 do 20.00 časova da upiše prekovremene sate?
Da li mislite da je to nemoguće ili mislite da se to ne dešava ili je pitanje nad svim pitanjima – da li mi to sebi možemo da dozvolimo kao država i kao društvo?
Da li pod firmom zakona, gde se izjednačavaju rasponi koji će koštati budžet 1,6 milijardi više kao masa, može da plati ovaj i ovakav nerad, odnosno voluntarizam u korišćenju resursa kojima kao društvo raspolažemo? U osnovnom zakonu piše da član 29. tretira prava službenika na položaju koji su ostvarivali neka prava u radnom odnosu, a vi im to prevodite na radno vreme i način iskorišćavanja radnog vremena.
Smatram da je ovim zakonom ne samo otvoren ventil za jedno povećanje koje ne može da bude pod kontrolom nijednog mehanizma u kojem civilizovano društvo treba da ima nadzor, kao što je u rebalansu budžeta smanjivan iznos mase za plate, ali su zato socijalna davanja zaposlenima i neki drugi troškovi povećavani i taj izum, koji je potekao iz Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, vrlo vešto su preuzimala i druga ministarstva.
O kakvoj uštedi govorimo ako imamo jedan sistem potkupljivanja najviših državnih službenika koji pretpostavljam obavljaju poslove ministara koji treba da se bave politikom i nekim drugim stranačkim stvarima, i da se tim i takvim najbližim saradnicima da stimulans da rade?
Ko će da pokaže onima koji tek treba da se uče da se u ovom društvu ceni rad koristan, znanje i struka, time što će im omogućiti da primaju pristojne plate, ali u onom rangu ispod kategorije devet – mlađi savetnik, i ko će im dati bilo koju vrstu garancija da će u ovom rangu od devete do 13 kategorije mlađih savetnika, savetnika i ostalih moći da napreduju do kategorije savetnika i pete grupe položaja u kojima će imati iole pristojnu platu?
U ovom predlogu zakona takvu garanciju ne vidim i ne vidim uopšte stimulaciju za ljude koji su zaposleni sa visokom stručnom spremom.
Mislim da je Zakon o državnoj upravi, koji bi morao i ovaj deo pitanja da reši, nemoćan, na primer, da reši probleme u pravosuđu, gde su u posebno lošoj situaciji oni kojima je potcenjen rad. Reč je o stručnim saradnicima koji imaju položen pravosudni ispit, a vi ste pravnik i znate šta to znači, i čiji rad ni ovim predlogom zakona nije dovoljno valorizovan.
Mislim da se to ne može ispraviti ni onim posebnim pravilnicima, što jeste Zakonom o državnoj upravi omogućeno. To što ste im vi, kao ministar nadležan za taj deo posla, ostavili mogućnost da oni poboljšaju rad te kategorije zaposlenih, iskustvo govori da oni koji treba da odlučuju o tome uglavnom najviše misle na sebe.
Zato sam ja i postavila osnovno pitanje – zašto kažeš građani, a misliš na sebe? Govorim pre svega o politici koja gleda da i kad stimuliše, najviše stimuliše one koji će omogućiti ostajanje na vlasti, prikazivanje onih poteza koji ne poboljšavaju kvalitet života građana, nego deluju kao pravedni.
Kad vi kažete da se oduvek tako činilo, neću moći da kažem ne, nije tako. Oduvek se činilo ono što može da kupi glasove. Vi ste pravnik i znate da su se čak glasovi i kupovali u doba Cicerona, imali ste čak raznosače novca, koji su imali kaznu samo ako su uhvaćeni da su novac raznosili, a ako su ga obećavali – nisu bili kažnjavani. Ali, oni koji su uhvaćeni u raznošenju novca radi kupovine glasova, u izvorima pretora, doživotno su plaćali kaznu.
Znači, uvek se kupovalo, ali se nekad i kažnjavalo. Danas se ne kažnjava kupovina glasova. Da, ministre, oduvek su se kupovali glasači-građani gradnjom puteva. I u to staro rimsko vreme u vreme izbora su se pravili putevi, ali se nisu pravili putevi tako da na ulazu u Novi Sad otvorite petlju i da ljudi promaše i zalutaju. Ne zato što je pao sneg, nema čak ni saobraćajnih oznaka da se uđe u grad, a govori se o otvorenoj petlji.
Zaista želim da verujem da je vrlo važno da svoje zamisli, namere i ideje ostvarite ostankom na vlasti. Ali, ne tek tako, samo sa se neki zakon predstavi dobrim, on mora makar malo da bude dobar. Nemojte da mislite da će građani da poveruju, kao što ni mi ne verujemo, da ova masa od 1,6 milijardi će otići na uravnoteženje plata od najnižih ka onom srednjem sloju državnih službenika.
Gospodine ministre, znate kao i ja da MMF gleda samo masu plata i kaže – vaše je kako ćete je podeliti. Ali, vi kao vlast morate da imate malo više kreativnosti i da zbog kvaliteta državne uprave koju želite da obezbedite tu masu zarada podelite tako, ne da onima koji su na najvišem položaju, najbliži vama i najbliži vatri, najviše ogreju ruke. Valjda bi od kvalitetne uprave najviše koristi morali da imaju građani? Ovaj bi zakon to morao da reši na neki način.
Najmanje što očekujem to je da amandman, koji smo podneli da se ukine član 29. koji će omogućiti poboljšanje položaja tako prikriveno samo tim ljudima, prihvatite.
Još jednom – u politici moramo govoriti istinu. Onda kada smo usvajali izmenu Zakona o platama DRI, bila sam jedna od retkih koja nije glasala za previsoke plate državnog revizora, zato što ne može u ovoj državi da postoji nesrazmera između odgovornosti i funkcije koja se vrši, složenosti posla i čoveka koji taj posao obavlja. Nije ni važno ko je trenutno na toj funkciji.
U ovoj državi, predsednik države, premijer Vlade, oni koji rukovode pravosuđem i regulatornim telima od kojih očekujemo uvođenje reda moraju da imaju najviše plate i da se u odnosu na njihove plate računaju sve ostale. U toj vrsti demagogije nam niko neće dati za pravo ako kažemo da neko ima malu platu, ali iz entuzijazma radi neki posao.
Da, sve nas u ovom poslu koji se zove – poboljšanje života građana, mora da rukovodi jedna vrsta ljubavi prema ovom poslu i stvarna nada da ćemo nešto da promenimo. Ali, moramo da budemo i ozbiljni i odgovorni ljudi, koji moraju da kažu – ne može vaš pomoćnik da ima veću platu od vas.
Ne može u ovoj skupštini da jednu od srednjih plata ima predsednik Skupštine, a da oni koji se samo zovu stručnim službama imaju više plate od onih koji treba da ih upućuju kako da poslove rade. Ne može stručna služba Odbora za finansije da ima veću platu od predsednice Skupštine, po kojem ja dobijam kao član Odbora za finansije poziv da sutra držimo zatvorenu sednicu Odbora za finansije na kojoj će se razgovarati o reviziji završnog računa za 2009. godinu, jer će u 11.00 sati biti na sajtu taj izveštaj i držaće revizor konferenciju za štampu.
Šta je Odbor za finansije? Šta je ovaj dom u kome danas donosimo zakon? Da li on ima isti rang novinara, i to onih koji se ne poštuju, nego će njima materijal da se uruči na samoj sednici?
Mera nepoštovanja institucija u ovoj državi je dostigla nedopustive granice. Ja vas molim da vi ovim zakonom, ukoliko brišete ovu odredbu, imaćete ljude koji će biti spremni da vas podrže za ujednačavanje položaja zaposlenih u državnoj službi. U protivnom, ovo će biti zakon koji pomaže samo visoke položaje u državnoj službi. Hvala.

Zahvaljujem vam, gospodine ministre, što ćete prihvatiti amandman. Nikakvih drugih elemenata nema sem što se traži brisanje tog člana.
Kako ćemo obučiti neke ljude da rade neki posao ako im nikada ne damo šansu? Znači, neke mlade moramo da primamo na privremene poslove da pomažu, da bi učili taj posao. Tvrdim vam – u Ministarstvu finansija državni sekretar ne radi poslove izrade budžeta. Njemu ne trebaju prekovremeni sati za ovu namenu.
Član 34. Zakona o državnoj upravi kaže: "Vlada postavlja na položaj pomoćnika ministra, sekretara ministarstva" itd, a taj član ima naslov – položaji u Vladi i ostalim državnim organima. Tvrdim da je to važeći zakon.

Gospodine ministre, ne znam da li je ovde bitnije pokazati da vi poznajete zakon ili da slušate obrazloženje i član 34. koji vam čitam – položaj u Vladi i ostalim državnim organima, odnosno zakon kojim pokušavate da uvedete pravo da prekovremeni rad može da naplaćuje onaj ko je službenik na položaju.
Definisano je članom 34, sada ću vam doneti izvod iz zakona, ali vam čitam član 34 – to su ti koje Vlada postavlja na položaje i to su pomoćnici ministra, sekretar ministarstva, direktor organa uprave u sastavu ministarstva, pomoćnik direktora organa uprave u sastavu, direktor posebne organizacije, zamenika i pomoćnik direktora posebne organizacije, direktor službe Vlade, zamenik i pomoćnik direktora službe Vlade, zamenik i pomoćnik generalnog sekretara Vlade, republički javni pravobranilac, zamenik njegov, načelnik upravnog okruga.
Zaista ne znam šta vama ovde nije jasno, jer član 29. lepo kaže, koji vi sada pokušavate da promenite - državni službenik koji radi na položaju, to je državni službenik koji radi na položaju i čitam vam koji su to položaji u Vladi i državnim organima. Da li ćete ga vi zvati državnim sekretarom ili sekretarom ministarstva, to je rukovodilac koji potpisuje prekovremeni rad. Može sam sebi da ga uvede. Izvolite, to objasnite zaposlenima u državnoj upravi.

Gospodine ministre, upućujem vas na primedbe koje je izneo sindikat iz Ministarstva pravosuđa, odnosno iz oblasti pravosuđa, ali ću vam pre svega reći jednu suštinu.
Zavaravanje da državni službenici na položaju neće da dobiju povećanje zarade, džaba vam je da to kažete da nije istina, jer je upravo to suština ovog zakona, jer je državnim službenicima uvedeno pravo na prekovremeni rad, a položaji su radna mesta na kojima državni službenici upravo imaju ovlašćenja i odgovornosti vezane za vođenje i usklađivanje rada u državnom organu. Džaba vam je da sada pričate kakvu god priču želite, jer to znači da oni mogu samima sebi da daju nalog za prekovremeni rad, ovlašćeno, zakonito, možda vi to ne znate.
Šta je važno? Da je taj Sindikat pravosuđa istakao upravo primer sopstveni, da "državnom sekretaru, koji spada u najvišu kategoriju državnog službenika na položaju, čiji prekovremeni sat rada iznosi 1.045 dinara, pored godišnje zarade od milion i 740 hiljada dinara neto, na ime prekovremenog rada godišnje pripada još 518.320 dinara.''
Ako vam Sindikat pravosuđa vode nepismeni ljudi, čije sam izjave citirala, pitanje je – kakvo mi to pravosuđe imamo? S obzirom na primedbe iz Evropske komisije o reformi pravosuđa i uticaju Vlade na to, ipak se bojim da sam u pravu, ali hajde da ne zamaramo skup dalje sa ovim. Izvolite i upoznajte se sa saopštenjem Sindikata pravosudnih organa.

Hvala, predsednice. Da prethodna rasprava u onom delu kad ovlašćeni govore nije otvorila neka pitanja, verovatno ne bih ni govorila u ovom delu, ali prosto sam prinuđena da govorim ne samo o kvalitetu ovog zakona i neispunjavanju ciljeva koji se javno proklamuju i koji bi bili prihvatljivi, a to je smanjivanje raspona između zaposlenih i to najnižih, najmanje plaćenih kategorija u okviru državne uprave.
Da cilj u stvari jeste da se brisanjem jedne odredbe, a to je član 29. važećeg zakona, koji omogućava državnim službenicima koji rade na položaju priznanje prava na prekovremene sate, kao i ostalim državnim službenicima i nameštenicima, jeste u stvari jedan od ključnih razloga zašto razgovaramo o ovom zakonu. Nemam potrebu uopšte da objašnjavam makijavelističke razloge Vlade koja želi da na jedan zaobilazan način stimuliše zaposlene, od kojih joj najviše zavisi kvalitetan rad.
Zato što ti razlozi postoje u samim obrazloženjima koja su ovde data, zapravo hoću javnosti da predočim te argumente. Čitam isključivo predlog koji je predmet naše rasprave. Znači, član 1. menja od kategorije nižih zaposlenika i nameštenika i navodno ispravlja i smanjuje razlike, ali član 29. kaže, taj koji se briše, da u stvari državni službenik koji radi na položaju ima pravo samo na dodatak za vreme provedeno u radnom odnosu. Hajde neka mi neko ko razume srpski jezik kaže kako se sada pravo na priznavanje prekovremenih sati može tretirati pravom kao dodatkom za vreme provedeno u radnom odnosu? Da li se dnevni rad smatra vremenom provedenim u radnom odnosu u smislu plate o kojoj mi ovde danas govorimo?
Imam najšire moguće tumačenje, maštu, nisu mi strana ni sva ograničenja u kojim se vi nalazite, ali me je sam ministar tretmanom onog što se zovu državni sekretari i sekretari u ministarstvu naterao da otvorim sva ona pitanja koja padaju na dušu svim vladama od 2001. godine do danas. Da li je nekome normalno da mene uverava da se po članu 34, koji govori ko su ti državni službenici na položaju i lepo ih definiše kao pomoćnike ministra, sekretara ministarstva, direktore organa itd, da ne zamaram ni javnost ni vas, to reguliše Zakon o državnim službenicima? Članom 34. precizno se propisuje ko se tretira tim službenicima koji se nalaze na položajima.
Prethodni član 33. kaže – položaj je radno mesto na kome državni službenik ima ovlašćenja i odgovornosti vezane za vođenje i usklađivanje rada u državnom organu. To upravo znači da taj neko ko se nalazi na mestu državnog službenika na položaju treba da vodi računa o usklađivanju poslova, radnog vremena i uslova koji dovode da neko ili radi prekovremeno ili samo piše prekovremene sate, dopunjujući svoju platu koja je inače mala, složiću se s vama. Nemojte da zanemarite ovu razliku.
Taj čovek kome mi sada ovde dajemo pravo brisanjem člana 29, taj član 29. tretira njegova prava iz radnog odnosa kao vreme provedeno u radnom odnosu, a vi to koristite kao osnov da državnom službeniku na položaju, koji inače treba da se stara o vođenju i usklađivanju rada u državnom organu, znači, da li ima dovoljan broj zaposlenih, da li su stručno osposobljeni, da li ima nekih oscilacija u dnevnim obavezama ili nedeljnim ili ovakvim sezonskim, da ih nazovem uslovno poslovima, kakav je budžet, o čemu je ministar govorio, pa to je posao onoga kome ovde dajete pravo da ili radi prekovremeno, ali i piše sebi prekovremene sate, odnosno sam sebi kao rukovodilac organa kaže – ako ne mogu taj sat da pretvorim u sat i po slobodnog vremena, pa ne iskoristim u roku od sledećih 30 dana, da tražim da mi se to plati 26% više od redovne cene radnog sata.
Nemojte da dovodite u pitanje logiku nas koji znamo srpski jezik i umemo da čitamo zakon. Ne zanima me šta neko podrazumeva ili kako primenjuje naopako zakone koje čitam i koji su mi dostupni. Znate kako ih čitam? Tako što ćemo sutra predstaviti i u Skupštini podneti inicijativu o smanjenju broja ministarstava, ali ne samo tehničkom, nego suštinskom, i što ćemo ovaj broj ovakvih i po Zakonu o državnoj upravi broj ovih funkcionera tzv. svesti na četvrtinu, suštinski štedeći i zbog tražeći ustavne promene, smanjujući i broj, predlažući i pozivajući one koji su za to ovlašćeni Ustavom, a to je potpis svakog građanina koji želi da se ova država prostre u skladu sa dužinom svog gubera.
Znači, mi se tako borimo, ne pričom o tome, nego konkretnom reakcijom na smanjenje broja ministarstava, na promenu Zakona o Vladi, gde je suštinska stvar ovlašćenje Vlade i ministarstva da formiraju sada ove organe uprave ili javne agencije gde se pojavljuju ovakvi ljudi kao direktori, pomoćnici ili zamenici koji ovakva prava mogu da uvode, koji u ovom trenutku iznose milijardu i 600 miliona dinara za budžet.
Odlično mi razumemo uzroke i posledice i ne dozvoljavam da iko ovo pravi političkom pričom ili politizacijom, niti da ovaj predlog zakona naziva suštinskim zakonom, niti da ono što radi SNS, i iza nje stoje građani, neko dovodi u pitanje. Izvolite, protestujete što su evropska pravila da Dora Bakojani i danas jeste poslanik. Izvolite, protestujte što su dva poslanika glasala za Berluskonijev zakon, ali to je da čoveku dozvolite da ima svoju glavu, da ima svoju savest i svoju čast i da bude veran svojoj ideji. To jeste prava vernost, ideji zbog koje građani glasaju.
Čitam Zakon o državnoj upravi, čitam Zakon o državnim službenicima i zakon koji ste mi vi dali i odlično znam da tumačim šta je državni službenik na položaju. To sam ponudila i vama i jednu specifičnost tih državnih službenika na položaju u slučaju pravosudnih organa, gde su posebno oštećeni ljudi koji imaju visoku školsku spremu, završen pravni fakultet i položen pravosudni ispit, a rade kao stručni saradnici, a najniže su plaćeni.
Šta je problem u ovom zakonu? Šta je problem s kojim smo se suočili, a koji za mene nije polazna osnova? Postojanje državnog sekretara koji može, po tvrdnji jednog koji je bio prinuđen da podnese ostavku, gospođe Nadice Momirov, da poslanik i državni sekretar ne mora da bude ni pismen, niti da ima dan škole, kaže ona, zato što je morala da podnese ostavku zbog lažno prikazane diplome.
Nije tačno, u Vladi mora da radi neko ko ima devet godina radnog iskustva na tako visokim položajima i da ima školsku spremu najmanje fakultet. Ko to neće da primenjuje i ko vrši politizaciju tih visokih položaja u Vladi, taj je problem ove države. Onaj ko je uveo da u ovoj državi mogu one funkcije u savetima za seču propisa, za nacionalne savete, za prosvetu, za RIK, da budu čast, a ne da budu plaćeni toliko da smo imali jednu od najvećih afera, koji bi neko rado da zaboravi, koliko su i kako ti ljudi sami sebi određivali naknade.
Zar nema analogije između toga kako je RIK sam sebi određivala naknade, u jednom danu držala tri sednice, sve su to bili, bože, važni poslovi, a onda smo se svi iznenadili spiskovima koji su isplivali na površinu. Znate zašto? Zato što je taj iznos isplaćenih sredstava bio vođen u budžetu Republike Srbije kroz Narodnu skupštinu i to kroz odeljak koji je propisivao učešće u upravnim odborima u nekim organizacijama.
Znači, krilo se, kao što se sada u masi zarada od 1,6 milijardi krije navodna pomoć najmanje plaćenima i nameštenicima, a krije se u stvari mogućnost. Neću da tvrdim odmah, i zloupotreba, ali to jeste mogućnost zloupotrebe da sam sebi čovek određuje prekovremeni kada ne mora ili da neracionalno troši svoje radno vreme, pa uvede sve nas u izglasavanje zakona koji smo osuđivali kada smo imali RIK.
Gospođa Malović je vratila taj novac, a mnogi nisu, smatraju da su ga zaradili. Ali je gospođa Malović, npr, jedan od funkcionera tada bila koja je mimo konkursa i onog što je zakon propisivao zaposlena u tom Ministarstvu pravde. I vi mene hoćete da uverite da radite po zakonu, zbog zakonitosti ili u interesu građana.
Znate šta, kako bi me uverili da postoje kriterijumi za ocenjivanje zaposlenih koji mogu da napreduju, ne zato što imaju člansku kartu neke partije ili zato što su nečiji rođaci, nego zato što su ocenjivani u pravilnim vremenskim razmacima sa ocenama koje zaista govore o njihovoj kreativnosti, odgovornosti, redovnosti itd.
Sa čime ste suočili srpsku javnost i sve nas? Sa zakonom koji je bio sve samo ne zakon, više uredba o rešavanju viška zaposlenih u državnoj administraciji, gde su ljudi u jednom dan, dobiju jedinicu i dobijali je, dobijali otkaz bez prava žalbe i upućivani na upravne sporove koji traju godinama.
Pa, imamo i slučaj gde je u Agenciji za privatizaciju 13 trudnica ostalo bez posla, zato što je neko smatrao da on može danas da proceni da taj neko dobija jedinicu i zbog te jedne jedinice može da dobije otkaz i da tako reši višak zaposlenih. Znate koliko je realna ta jedinica ili petica tako data? Koliko i kriterijum da vam se ne dopada nečija boja očiju.
Nažalost, čak ni to nije kriterijum, jer bi mogli da raspravljamo o nečijem pravu na ukus, a ovde je o nečijem pravu rasprava da li ima imalo duše, svesti, srca i odgovornosti prema Bogu da ostavi na ulici nezaposlene ljude sa ogromnim iskustvom i kvalitetom i da ih pošalje na upravni spor koji može da traje godinama. Pa, od čega će živeti ti ljudi dok ne dobiju satisfakciju na sudu?
Da, dobijali su i oni koji su nezakonito dobijali otkaze u Narodnoj banci kada se pravila Nacionalna štedionica po ukinutom bivšem SDK, ali je ovde izglasano da se od tih para šteta opere, ne čast nego džep guvernera, da on za to ne odgovora nego da odgovora institucija i na taj način da ne odgovaraju ljudi koji predlažu loše zakone nego da odgovaraju institucije, znači, da se ta odgovornost prenosi na građane, na njihove džepove jer oni pune budžet, jer država ništa ne zarađuje. Ona troši ono što od građana prikupi i ta Narodna banka koja je po definiciji profitabilna institucija, ona je bila u gubitku tada kada je stvarala troškove i te radne sporove.
Znači, da vi imate usvojenu proceduru, od ocenjivanja radnog kvaliteta i doprinosa zaposlenih, rekla bih da, moguće je da ovi ljudi koji su na nižim lestvicama u državnoj hijerarhiji, odnosno u državnoj upravi imaju makar mogućnost da napreduju, neko će ih realno ocenjivati pa će od male plate kroz realan pogled na njihov rad doći jednostavno u jednom trenutku do neke pristojne plate ili satisfakcija koja se zove – da naučim posao. Za mnoge mlade je to satisfakcija naučiti posao. Nije ministar ovde rekao da ne može sad da uči nekog da Bože radi na budžetu, ali kako će neko steći iskustvo, ako mu ne date šansu i priliku da makar pomogne nekom ko to radi. Ne, vi ovim zakonom kažete – prekovremeni može da ide i do 90 dana, e to je onaj državni službenik na položaju, koji bi trebao da usklađuje rad, da ceni koliko ima radnih sati, da li već sada može nekog da primi na mesec i po, pa da nekom da vrši unos podataka, ne, ali, znate zašto to ne može, jer je to najstrože čuvana tajna. Isplate preko Trezora u Ministarstvu finansija su najstrože čuvana tajna na kojima vam je na tim spiskovima doskora bio i sam guverner Narodne banke, na primer za jednu naknadu od 20 hiljada dinara.
Nije to način stvaranja, ni kvalitetne državne uprave, ni vraćanje ponosa, ni ovoj državi, ni onima koji treba da se zaposle u ovim institucijama. To je način kako se potkupljuju i kupuju oni koji treba da rade ne po zakonu, ne po nekim kriterijumima, nego po želji i zahtevima onih koji im daju mogućnost da uopšte rade.
Da, imam puno pravo da protestujem protiv ovakvih rešenja zato što ovih deset godina nisu istorija Srbije jedina državna uprava i njeno pozitivno iskustvo.
Ne možete na zatečenom stanju i na lošem temelju da gradite lošu kuću. Da ne može i da ne treba pokazaćemo zakonima koji će danas ući u skupštinsku proceduru uz, kažem, Zakon o ministarstvima, Zakon o Vladi i Zakon o državnoj upravi, očekujem od svih onih koji se verbalno zalažu za jeftiniju državu, za racionalniju upravu i za manji budžetski deficit, da glasaju za stavljanje na dnevni red takvih zakona, a ne da se ovde danas preganjamo da li su radnici iz pravosuđa, koji jesu s pravom zaštićeni, nazvali nekog sekretara – državnim sekretarom ili sekretarom ministarstva, jer članovi 25, 26. i 24. lepo govore o tome da li su to ljudi na položaju, ko ih postavlja i ko im određuje platne razlike.
Mi o tome slabo znamo. Ali, članovi 25, 26. pa i 27. koji tretira savetnike, Zakon o državnoj upravi vrlo lepo govori o svojoj širini koju je sebi ova vlada i vlast ostavila da one koji treba da rade za nju, ali ne u isto vreme i za građane stimuliše da rade za nju, ali ne i za građane. Zahvaljujem.

Imam pitanje za premijera gospodina Cvetkovića, njegovog potpredsednika gospodina Dinkića, ujedno i Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj.
Radnici "Metal sistema" iz Kragujevca štrajkuju u prostorijama Poreske uprave, u izuzetno teškim okolnostima, 6. decembra oko 14.00 časova im je isključena struja, grejanje i zabranjena im je upotreba toaleta.
Temperatura je u prostorijama Poreske uprave tvrde bila sedam stepeni prošle noći, bez osvetljenja i u nehumanim okolnostima, oni su spremni da nastave svoj protest, i oni koji žamore, molim da saslušaju samo ovu rečenicu. Štrajkuju jer nemaju šta da izgube.
Njihov položaj ne može da bude gori nego što je danas. A pokretali su zakonom predviđene inicijative i postupke da se ne nađu u ovakvom položaju. Tražili su od Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, od ove vlade i Fonda za razvoj preispitivanje ugovora o privatizaciji i namensko korišćenje kredita od Fonda za razvoj. Dokaze da su to činili na zakonom propisan način i blagovremeno posedujem i dostavljeni su nam od Štrajkačkog odbora.
Srpsku javnost želim da upoznam sa činjenicama da je imovinska celina te fabrike krupnih lanaca, koja se do privatizacije nalazila u sastavu društvenog preduzeća industrije "Filip Kljajić", da je privatizovana od firme "Metal sistemi" 13. juna 2008. godine. Po kupoprodajnom ugovoru kupac je imao obavezu da primi u radni odnos 191 zaposlenog. Ugovor o tome posedujemo.
Neposredno, nakon preuzimanja radnika i imovine 1. avgusta, pristupilo se rušenju i renoviranju brojnih objekata u krugu fabrike, proizvodnja je potpuno obustavljena, krenulo se sa remontom nekih mašina. Najveći broj radnika koji je preuzet po ugovoru, onako kako je to pisalo, poslat je na plaćeno odsustvo, a samo 50 ljudi je angažovano na remontu mašina u okviru drugih proizvodnih ciklusa u preduzeću.
Do februara 2009. godine nekako je i tekla isplata tih zarada, mada im nije isplaćivan ni prekovremeni rad, ni rad noću, i nisu samo te obaveze bile kršene, nego i neke druge.
Međutim, posle februara isplata zarada postaje krajnje neredovna i u februaru 2010. godine zbog zaostatka u isplati deset plata, deset meseci ljudi nisu primili ono što su zaradili, radnici su organizovali štrajk. Započet je 22. februara, pa onda je uz posredovanje vlasti, ministra kome ovde postavljamo pitanje, Mlađana Dinkića i gradonačelnika Veroljuba Stevanovića, došlo se da je rešenje za ispunjavanje štrajkačkih zahteva sledeći – da Fond za razvoj da kredit od 350 miliona dinara i 150 miliona dinara dobijenih na ime sredstava za tekuće poslove, a 200 miliona dinarski, namenski za investiciju, za završetak fabrike krupnih lanaca.
Kredit pušten u tečaj i od miliona 350, koliko sam rekla, svega deset zaostalih zarada je isplaćeno, što je prema saznanjima radnika suma od svega 100 miliona dinara.
Međutim, posle toga, zarade su počele da kasne, radovi na završetku fabrike krupnih lanaca gotovo da nisu ni pokretani, imamo informaciju da je direktor davao hipoteku na nepostojeće objekte, ali zato nemam dokaz, pa kažem, imam informaciju koju tražim da proverite i u fabrici je trenutno oko 80% mašina u funkciji, ali pre privatizacije, ova fabrika je ostvarivala negde oko 900 hiljada evra vrednosti proizvodnje, a prošle godine samo 87 hiljada evra.
Radnici rade u krajnje nehumanim uslovima, a zbog nepostojanja prozora na hali, to je zaista bilo nezamislivo nastaviti. Očigledno je da fabrika lanaca nije sposobna za bilo kakvu ozbiljniju proizvodnju, preduzeće je opterećeno kreditnim zaduženjima u višemilionskom iznosu, plate dospevaju za naplatu, a dugovi su izuzetno veliki.
Molim predsednika Vlade i nadležne ministre da ispitaju ove navode i da urade ono što je u njihovoj moći u očuvanju radnih mesta zaposlenih. Hvala.

Strpljivo čekam 2,5 sata, kako bi nalagao red, poslovnički red i dobri običaji u ovoj skupštini, da se razgovara o amandmanu koji je, zaključila sam iz izjave gospodina ministra, podnet vremenski ranije kao amandman na član 1. od strane poslaničke grupe SNS, znači, 29. u 16.00 časova i da se o njemu razgovara pre nego o amandmanu kojim se nije tražilo brisanje.
Zaista ne razumem zbog čega puna 2,5 sata razgovaramo o amandmanu za koji ne vidim razlog da bude pre u raspravi od ovog o kojem govorim.
Imam i obrazloženje zašto se o ovome govori na ovaj način. S obzirom na to da je poslanička grupa SNS podnela svoj amandman u 16.00 časova, a Vlada svoj u 16.25 časova i da je njime samo prepakovala rešenje, što joj neću zameriti nego ću čestitati i zameriti joj što nije ukupno prepakovala. To ću građanima i obrazložiti.
Prvo rešenje koje je Vlada podnela je sadržalo isto rešenje kao i ono koje je dala amandmanom, s tim da je u stavu 2. pisalo da se vršenje uvida i pribavljanje podataka iz evidencija vrši na takav način, da obezbeđuje sigurnost i zaštitu podataka. Sada je, gospodine ministre, vi ste, sigurna sam, videli, samo dodata reč "ličnosti".
Zato stav koji smo mi tražili amandmanom, a Vlada prepakovala glasi ovako – organ državne uprave iz stava 1, znači, poželjno je da jednu ovakvu inicijativu realizujete kroz Zakon o državnoj upravi. Da olakšate, jer još uvek to nije moguće na pravi način. Da biste izvadili ličnu kartu, vi fizički morate da donesete dokument i izvod, jer taj pravilnik još uvek nije usklađen sa ovim. Ali, ako to radite hvalim vašu inicijativu. Ali, hteli smo da je poboljšamo. Valjda je to svrha našeg zajedničkog rada.
Kažem – mi smo tražili da se može vršiti uvid i pribavljati samo one podatke koji su po zakonu neophodni za rešavanje, ili se podnosilac zahteva na njih poziva. Vi ste to preuzeli, pohvalno. Prepakovala ga Vlada, 25 minuta, možda smo čak i mislili isto, ali im je nedostajao bitan deo o kojem namerno izbegava priču današnja javnost ovde puna 2,5 sata.
To je sledeći deo – uz obavezno evidentiranje ostvarenog uvida i razloga za uvid u podatke i evidencijama i registrima, osim za podatke iz javnih knjiga koje su inače dostupne. Bitnu stvar ste izostavili.
Sada uzimam primere koje ste i vi uzimali – uvid u dosijee, uvid u neke podatke koji inače nisu javni i koji mogu da budu predmet zloupotrebe. Trebalo je onako kako smo amandmanom i predložili da rešite na način da se izvrši obavezno evidentiranje.
Zašto je to potrebno? Kada se vrši kupovina Repo papira od Narodne banke, kada se trguje hartijama od vrednosti, znači, nečim što je evidentno vredno, novac i hartije od vrednosti, svaki broker karticom koja glasi na njegovo ime ulazi u sistem za trgovinu.
Zato što je takav način neophodan, mi danas znamo da je u nezakonitoj trgovini, prilikom prodaje akcija Nacionalne štedionice, od strane Sinerdži kapitala, broker Ana Lukić zloupotrebila softver koji nije ona izmislila, nego je neko dao, neko omogućio, softver koji se zove "zaustavljanje vremena" i da se po jednoj ceni koja se zove preovlađujuća cena, da neko debelo zaradi na tržištu akcija u prodaji akcija Nacionalne štedionice Grčkoj banci.
Znači, da nije bilo moguće identifikovati ko je izvršio ulazak u sistem, Ana Lukić ne bi mogla od strane Komisije za hartije od vrednosti da dobije zabranu rada od godinu dana. Poseban je problem što se u ozbiljnim državama za takav prekršaj dobija zabrana rada, ne samo brokera, nego čitave brokerske kuće. Na stranu to što je njen direktor Slavko Carić priznao da je on to radio i što je on sad predsednik izvršnog odbora jedne banke. Nije nebitno, ali nije bitno za ovu raspravu sada.
Bilo je neophodno da ovaj amandman u celosti prihvatite jer on znači da znanje koje imate vi, gospodine ministre, nesporno, znanje koje postoji u ovoj Srbiji, imaju ga i mladi ljudi najviše, imaju ga i dobronamerni, ali ako ono nije primenjeno, složićete se sa mnom, to vam je umetnost koja je lepa za gledanje. Ja sam i ovde danas čula znanje iz istorije, vrlo pohvalno, ali neprimenjeno znanje vam je kao umetnost ili slika, a primenjena umetnost znači da se nečiji talenat upotrebi u praktične svrhe, pa i talenat i znanje onih koji se bave politikom jedino ima svrhu ako je stavljen u funkciju poboljšanja života građana. Vašu inicijativu poštujem, ali je trebalo da sa njom odete do kraja.
Kako to mi radimo? Navešću vam samo predmet Ustavnog suda, broj 231 od 2009. godine, kojim smo kroz ime svog člana gospodina Miladina Pantelića podneli inicijativu Ustavnom sudu, koji je pokrenuo postupak ocene ustavnosti, na način da propis ne može, koji se tiče primene zakona, koji Ustav garantuje, a to je član 42. i poseban tretman i zaštita podataka o ličnosti ne može da bude predmet rada ministra, kao podzakonskog akta i vi ste zato i usvojili, prepakovali ovaj deo našeg amandmana.
Znači, niste hteli da uđete u problem, da vam se inicijativa nađe pred Ustavnim sudom jer smo mi, imajući znanje i volju da pomognemo, prethodno na Zakon o javnom informisanju, već podneli inicijativu, usvojena je i dobijena, tako da kažem, stav, pa se više tako ne može postupati.
Ono što meni jeste problematično, silazak sa ministarskog mesta, ulazak u državnu upravu, nisu stvari od tretmana život ili smrt. Treba da ostanu iza vas tragovi po kojima će vas ljudi pamtiti, da ste uradili nešto dobro, prvi put, i da ne gubite volju da to izvedete na najbolji način do kraja.
Ali, i ulazak u državnu upravu mora da bude na isti način motivisan najboljim kriterijumima, gde vam neće neko, gospodine ministre, pisati zakon, pomagati da pišete od dva člana na kojem ćemo imati dva amandmana, od kojih jedan prepakujete, a drugi usvojite u potpunosti.
Ne želim da obostrano zadovoljstvo što smo nešto učinili za građane Srbije na neki način zamaglim time što ću sada likovati što ste vi usvojili zakon, nego hoću da kritikujem vaše saradnike koji su amandman, onaj član 2, sada morali da usvoje u potpunosti, jer nisu napisali tekst zakona koji je podrazumevao usaglašenost sa Zakonom o visokom obrazovanju, ne samo sa autentičnim tumačenjem.
A dobro znaju da je sada stav Ustavnog suda da vodi računa o jedinstvenosti pravnog sistema. Na takav način se poslanici Skupštine Srbije, po mom sudu i sudu građana, moraju boriti za prava i kvalitetniji život jer znanje bez primene je kao ukras koji nema nikakvu svrhu.
Dva i po sata se danas ovde govori o nečemu što nije suština zakona, da, dozvoljena je, u parlamentu je moguće proširiti temu, ali to nije urađeno slučajno. Zato da ne bi govorili o onome zašto je prepakovan prvi amandman, a usvojen drugi, ne mogu da dočekam da se javim na svoj amandman, po članu 1, koji je bez ikakvog pravila stavljen u drugi plan, da bi zabavljali javnost pričom o istoriju ili pričom o nečemu što zaista nije tema koja se tiče građana.
Gospodine ministre, očekujem da onako kako se borite za državnu upravo izvedete to do kraja, pa ono što je bila izborna krađa u Boru, a znam da vi za to imate snage, ako budete imali volje, bude celina stvari o jedinstvenom biračkom spisku, gde počinje izborna krađa, ali da se nikad ne završi sa nekom izbornom krađom koja neće naći epilog u nekom postupku, zakonom predviđenom, nezloupotrebljenom, gde ćemo građanima Srbije i mladima pre svega vratiti veru da smo spremni da živimo u civilizovanoj i uređenoj državi i da u tom cilju damo zajednički doprinos. Hvala.

Ne bih da o povredi Poslovnika govorim, ali prosto, niste informisali javnost na pravi način. Član 1, o kojem se razgovaralo sve vreme do sada, a posle Vladinog amandmana, govori o tome da se ne traži brisanje, nego se menja i glasi, što je takođe intervencija na jedan od stavova i vaše tumačenje ponovno da se odlučivanje o amandmanima odnosi i na raspravu o amandmanima jer smo već jednom raspravili.
Vi ste imali stav da se o amandmanima koji su usvojeni ne raspravlja. Nije tačno. Po Poslovniku se o usvojenim amandmanima ne odlučuje, ali se o njima može raspravljati i molim da ne dovodite u zabludu javnost.

Koristiću vreme poslaničke grupe, ali da vam odgovorim.

Još uvek vas, gospođo Čomić, pokušavam da uverim, a u okviru vremena poslaničke grupe, ne želeći da oduzimam drugo vreme, da ne samo terminološki reč "odlučivanje" i reč "raspravljanje" nemaju sličnosti, niti možete član 166. stav 2. da primenjujete kao proceduru koja se tiče raspravljanja o amandmanima.
Član 158. stav 4. govori o onome o čemu ja govorim, da i kada se amandman usvoji u prethodnom postupku, a pre odlučivanja o njemu, podnosilac ima prava da govori, jer je svrha da obrazloži šta je njime hteo. Član 158. tretira upotrebu vremena za raspravu o amandmanima, kao raspravu u pojedinostima.
Upravo govorim da, od trenutka donošenja metodoloških pravila za pisanje zakona i amandmana, posao i stručnih službi, ali i vas jeste da gledate sadržinu amandmana i kada ne piše "briše se", amandman o kojem raspravljamo pre amandmana koji je podnela poslanička grupa Napred Srbijo, nije traženo brisanje, dodata je u prvom stavu jedna rečenica i u trećem stavu je dodata jedna rečenica postojećeg rešenja koje je Vlada, a pre intervencije, izmenila.
Šta to govori? Da je vrlo voluntaristički, proizvoljno napravljen redosled za raspravu o amandmanima, ne govorim da postoji teorija zavere, ali govorim o tome da kada nam dostavite predlog zakona u petak veče, a živimo van Beograda, jedini način da skinemo tekst zakona, da ga žargonski "skinemo", jeste da ga odštampamo iz elektronske forme u papirnoj, da uradimo intervencije i da pošaljemo amandman do utorka u 10.00 sati, kada je vreme za početak rasprave po prvoj, nekoj verovatno zajedničkoj raspravi, kako nam inače radite.
Znači, način da uskladimo amandmane u što kraćem roku je da po sistemu upotrebe tehnike prepišemo vaš član, predlagača, ne vaš, jer ste vi parlament, zakonodavna vlast, a ne predlagač, izvršna vlast i da dodamo taj deo koji nas kao poslanike ovde kvalifikuje da poboljšamo tekst zakona.
Znači, nemate obrazloženje zašto amandman koji je podnela poslanička grupa Napred Srbijo Srpske napredne strane još uvek nije na dnevnom redu i nemojte pravdati mogućim, jer procedura koja govori o odlučivanju znate kada ćete primeniti? Kada odredite dan za glasanje, kad prođe rasprava u pojedinostima, a ona traje ovog trenutka.
Molim vas da jednostavno ne raspravljamo o stvarima koje ne mogu da se stave u jedan isti koš.
Što se mene tiče, uvek ću u vremenu koje mi je dopušteno poslovničkim odredbama naći načina da iskažem mišljenje, kao što ću sada reći da amandman na član 1. koji je podnela poslanička grupa Napred Srbijo, gde smo tražili da se evidentira uvid…

Odlično, to znam, ali sam svoje obaveze, dva intervjua i poslovni sastanak morala da otkažem i budem neodgovorna osoba pred nekima, zato što ste vi neočekivano napravili redosled koji je meni onemogućio da o svom amandmanu govorim u 11.00 časova, vrlo odgovorno zakazujući obaveze…

Želim da govorim u okviru svog vremena.