Govoriti o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju znači pre svega postaviti pitanje zbog čega se tačka 1. identifikuje baš sa ovim zakonom?
Da li je zaista Zakon o javnom informisanju i potreba da se on promeni toliko značajan?
Da li je isto toliko bio značajan Zakon o regionalnom razvoju, koji se na prošlom zasedanju takođe našao pod brojem jedan, iako je u priličnoj meri neregulisan i zasniva se na kriterijumima koji nisu definisani?
Građanima bih saopštila, što je nedvosmislen zaključak, da tačka 1. i prvo mesto zakona koje predlaže Mlađan Dinkić u stvari govore o značaju samog predlagača.
Međutim, mislim da je taj predlagač svoj značaj malo precenio, makar u delu kaznenih odredbi, a gotovo čitav zakon govori o kaznenim odredbama, kada je, molim gospodina ministra da pribeleži ako ga niko nije upozorio, da 20 puta uvećane kazne možda jesu Dinkićevo shvatanje o sopstvenom značaju i meri vrednosti, ali su nezakonite po Zakonu o privrednim prestupima i zaista ne shvatam kako je Sekretarijat zakonodavstvo, ili kako već u Vladi taj organ nosi naziv, dopustio da zakon sa ovakvim propustom uđe u proceduru?
Takođe, imate jednu odredbu koja je potpuno neustavna, a to je nemogućnost prepuštanja osnivačkih prava za jedno glasilo na nekog drugog.
Po članu 83. Ustava, stav 1, to je u stvari ograničavanje prava na slobodno preduzetništvo. To su dve generalne i osnovne primedbe koje u smislu nezakonitosti iznosim u ime poslaničkog kluba Napred Srbijo.
Slušala sam pažljivo vaše izlaganje. U dva navrata ste rekli da slobodu, i niste jedini koji je tako razumete, smatrate kao pravo da se čini ono što zakoni dopuštaju. Zato i treba u okviru zakona činiti ono što zakon dozvoljava. Zato i treba da donesemo zakon koji će dopustiti samo ono što je potrebno. Još je i Makijaveli to govorio, ali je pitanje ko određuje meru onoga što je potrebno zakonom definisati?
U ime građana pitam, da li je prvi posao gospodina Dinkića da se bavi privredom, pa ono što tamo nije dovoljno dobro regulisano da sankcioniše, kažnjava i uređuje, počev od načina osnivanja firmi i sankcionisanja i kažnjavanja onih koji drže firme u blokadi, a ipak osnivaju nova pravna lica gde izbegavaju poreske obaveze.
Da slučajno ne propustim da to dokumentujem, u vreme kada ste pisali ovaj zakon, 25. juna, u "Politici" izlazi intervju u jednom delu sa savetnikom gospodina Dinkića, Lukom Andrićem, koji na pitanje novinara – da li je Srbiji i zašto je Srbija, ne da li je, ona jeste raj za dužnike, odgovara da ako bi promenili propise o osnivanju i registraciji firme, po kojima bismo morali da proverimo bonitet, odnosno poslovnu prošlost, tj. dugove prema poveriocima, mi bi time ograničili u stvari pravo firmi na osnivanje i to ne bi bilo u skladu sa određenim evropskim direktivama koje propisuje EU.
Na pitanje – zašto Agencija za privredne registre, koja registruje privredne subjekte koji ostavljaju dugove na prethodnoj firmi, a oni kao vlasnici, fizička lica, osnivaju nova preduzeća, da se i dalje bave prevarnim radnjama, ne namerama, gospodin Andrić odgovara ovako – Svuda u svetu ima zloupotreba, i na tome insistiram, ima zloupotreba u svakoj oblasti, a Dinkićev posao je privreda a ne mediji, ali mu to vladajuća većina dozvoljava i to je već njihov problem, ali se te manipulacije kažnjavaju na drugi način.
Treba da reaguje Tužilaštvo i policija i da se sami poverioci pobrinu da tužbom napadnu osnivača firme i učine tzv. proboj kroz pravno lice.
Zašto mislite, gospodine Bradiću, koji branite ovaj zakon, da treba otežati uslove osnivanja glasila, umesto da otežate uslove osnivanja firmi u smislu dovođenja odgovornosti na jedan viši nivo? Ili mislite da je u životu građana Srbije, jednog građanina koji ujutru izlazi u kupovinu sa 35 dinara, pitanje je izbora da li će kupiti novine ili će kupiti hleb. Šta drugo da vam kažem o značaju jedne ili druge teme?
Otežavate uslove osnivanja i kažete da u svakom trenutku osnivač glasila mora da ima određenu visinu osnivačkog uloga na računu, a firme se mogu kupovati na šest rata, bez imalo gotovog novca i bez ozbiljnije garancije. Gde je tu mera vrednosti, odgovornosti i sloboda?
Tražite odgovornost osnivača, kupca privatizovanog preduzeća. Gde je odgovornost prema životu građanina, njegovoj egzistenciji? Gde je odgovornost gospodina Dinkića i ostalih organa prema malim akcionarima koji svakodnevno štrajkuju, koji se samokažnjavanjem, blokadama puta trude da ostvare svoje pravo?
Koja je to mera trajanja nepravde da bi se na neki takav akt reagovalo izmenom zakonskog propisa? Koliko je neuspešnih privatizacija potrebno evidentirati? Koliko je ugovora potrebno raskinuti ili ljudi ostaviti na ulici bez posla da bi se krenulo sa izmenom zakona?
Ne, vi menjate Zakon o javnom informisanju i to tako uvodeći nezakonite i neustavne odredbe ne samo za osnivača, nego čak i za distributera tog glasila.
Zar ovih osam godina neuspešne privatizacije nije dovoljno da se pokrene procedura izmene, jer u ovom društvu izgleda da je važnije kome nešto smeta, i zato sam govorila o značaju gospodina Dinkića kao predlagača, nego šta smeta i kolikom broju ljudi smetaju neki propisi, odnosno ne da li mu smetaju nego koliko ugrožavaju život ljudi.
Hoću da vam kažem, a vi ćete mi verovati na reč, bez obzira da li ste osetili glad, da je glad najnepodnošljivija nepravda koja se jednom čoveku može naneti i da je to vrhunska sloboda od gladi i od nerada koju smo dužni da obezbedimo građanima Srbije. Vi ovde izričete čak sebi navodno neke mere kada se ogrešite o glasilo, o amandmanima ću kada bude vreme govoriti precizno, stvarajući nam privid jednake odgovornosti od strane Vlade prema osnivaču glasila kada mu neopravdano nanesete štetu zbog zatvaranja ili zaplene tiraža.
Osnovno pitanje je sledeće – da li je zločin kad neko učini neki zločin ili kad neko o tom zločinu govori ili piše? Nije nepristojan onaj koji ukazuje na lopovluk, krađu, ko govori srpskim jezikom o tome.
Problem je u onome ko to čini i ko sa uvođenjem neslobode odnosno zatvaranjem medija treba da spreči da se o tome ne govori.
Ne, vi ste vrlo lepo uveli sankciju za član 37. i tražite pravosnažnu presudu za kažnjivo delo, a ne dopuštate da vam amandmanom izmenimo definiciju člana 37. šta može da bude definisano tim članom da bi moglo da bude sankcionisano. I u članu 92. neverovatna je preciznost kojom utvrđujete koliku ćete štetu naplati od onog ko je izrekao nešto što se vama ne dopada.
Poštovani ministre, pozdravite predsednika partije. Ta preciznost u proceni vrednosti preduzeća ne postoji. Sakrivana je imovina, prodavana su za deset procenata vrednosti knjigovodstvene. To je pitanje za ovu Srbiju, a ne ovaj zakon.
Želim na kraju da svoje kolege iz ove skupštine podsetim da se u trenutku kada budu glasali za ovaj zakon sete pouke koju nudi jedna dobra stara priča – u cara Trojana kozje uši.

Izgleda da nije u pitanju samo prvi i drugi red, i ovde ne funkcioniše.
Molim vas da mi vreme ne računate u vreme za odbranu amandmana, jer u vašem brzom, ali jasnom, čitanju nisam uspela da čujem zašto je odbijen amandman, rekli ste – iz tehničkih razloga, na član 7. stav 5. a nisam mogla da se informišem kao narodni poslanik o tim nedostacima, jer ni ja, ni kolega Bečić, nismo pozvani na Odbor za finansije, gde bih mogla da čujem o čemu je reč.
Molim vas, ako ste u prilici, da mi kažete zašto je odbijen amandman na član 7. stav 5. iz nekih nedostataka.

Obrazlažući amandman na član 2. da iskoristim priliku da gospodina Vlatka Ratkovića upitam: ako su dva poslanika podnosioci amandmana na jedan član zakona, da li je bilo u redu odbaciti a ne pozvati poslanike da se o tome izjasne?! Jer, mi smo mogli – jedan amandman da brani jedan poslanik, a drugi amandman drugi poslanik.
Zaista nije u redu na ovaj način odbijati raspravu o suštinskom amandmanu i koristiću priliku da po amandmanu na član 2, gde tražimo ukidanje jednog tela koje treba da se bavi ovim poslom, obrazložim član 7. stav 5. Predloga zakona.
U članu 7, iako nije na redu, predviđeno je jednim stavom da ukoliko se izvršavanjem sredstava koja se iz budžeta Republike Srbije prenose drugim nivoima vlasti ili organizacijama za obavezno socijalno osiguranje ugrozi izvršavanje Ustavom ili posebnim zakonom utvrđenih obaveza da ministar ima pravo da smanji, odnosno obustavi sredstva koja se prenose drugim nivoima vlasti i organizacijama za obavezno socijalno osiguranje i da o tome odmah obaveštava Vladu.
Poštovani građani, nimalo bezazleno, u trenutku kada se priča o reformi penzijskog sistema i penzijskom sistemu kao najvećem potrošaču budžetskih sredstava, planira se pravo ministra da može da smanji sredstva koja se usmeravaju, pretpostavljam, baš u te svrhe, a inače postavljam pitanje svim ostalim kolegama poslanicima – kako bilo koje zakonom ustanovljeno pravo može biti zakonitije od nekog drugog…
(Predsednik: Zahvaljujem.)
Imam vreme poslaničke grupe.
(Predsednik: Izvolite.)
Molila bih da imate na umu značaj zakona o kojem govorim…
(Isključen mikrofon.)

Da li je neophodno da bi tako računali vreme ili je ovakav način ponašanja smišljen na dekoncentrisanost? Reći ću vam da je bezuspešan. Znači, ako je neophodno da prekinem, da mi ponovo date reč, reći ću da je to novina u načinu rada.
Nemoguće je da se ovako odnosi prema jednoj ozbiljnoj stvari. Odbacivati raspravu o amandmanu na stav kojim se ministru daje pravo da, neka davanja iz budžeta koja su zakonom ustanovljena i u Skupštini odobrena u redovnoj proceduri, može odlučivati da je neko socijalno davanje manje važno a neko drugo važno i takav amandman je trebalo usvojiti. Brinem se zbog jedne druge stvari, da će u trenutku kada dospeju krediti, kojih je mnogo, oni biti prioritet nad prioritetima, a da će i sredstva za isplatu penzija i socijalna davanja biti onaj drugi red prioriteta na čiju će štetu biti isplaćivane te obaveze za koje ovim amandmanom dobijate pravo.

Bili bismo potpuno zadovoljni da je usvojen samo ovaj amandman, od četrdesetak koje smo podneli, a govori o budžetskom cilju, njime se traži da osnovni budžetski cilj bude u stvari smanjenje nezaposlenosti i postizanje održivog privrednog rasta, uz poboljšanje životnog standarda. A, ono što je Vlada predvidela kao cilj: makroekonomsku stabilnost, nisku inflaciju, ravnomerni regionalni razvoj i smanjenje finansijskog rizika, te ciljeve smo, onako, kako dolikuje odgovornim i ozbiljnim ljudima, nazvali merama za ostvarenje ciljeva koji se zovu zaposlenost, privredni rast i poboljšanje privrednog standarda stanovništva.
Hoću da ponovim da plate zaposlenih nisu trošak. One jesu tražnja koje podstiču proizvodnju u raznim oblastima. To je kupovna moć u trgovinama i to je ono što vodi razvoju jednog društva. To, da je ovaj ključni amandman odbijen i da ova aktuelna vlast nije prihvatila da njen osnovni cilj jeste povećanje zaposlenosti, a da to jeste samo floskula u nastupima, ali ne i odredba u zakonu, pa makar kao cilj, govori o prirodi aktuelne vlasti. Ovo odbijanje amandmana razumem i zaista smatram da je to jedan od osnovnih razloga zašto ovu vladu treba promeniti.

Podneli smo amandman na član 7. stav 1. i stav 5. kojim ste vi iz tehničkih razloga odbacili, a ja obrazlagala u prvom obraćanju.
U članu 7. u stavu 1. je naglašena nadležnost ministra za poslove finansija, čime se on proglašava odgovornim za izvršenje budžeta, a u 2. stavu se kaže da je Narodnoj skupštini za izvršenje budžeta Republike Srbije odgovorna Vlada.
Ovim amandmanom smo tražili brisanje stava 1, jer to, da je ministar finansija odgovoran za izvršenje budžeta, ako je već Vlada odgovorna pred Skupštinom, jeste za nas, a i za ovaj zakon, potpuno suvišna i opterećujuća odredba. Ministar finansija je izbor predsednika Vlade. On odgovara unutar Vlade za ono što se zove izvršenje, odgovornost i obaveze i, zaista, ne mislimo da je to trebalo da se nađe u ovom članu zakona.
Zakon o ministarstvima i Zakon o Vladi, u opisu posla ministra finansija, obrazlaže obaveze koje ste vi dali u odgovoru zašto je amandman odbijen.
Nema razloga da se to unosi u ovaj zakon, ali postojao je poseban razlog da i ostale ministre koji raspolažu značajnim sredstvima učinite direktno odgovornim za izvršenja, odnosno trošenja sredstava u budžetu.
A, zašto, na primer, niste napisali da je ministar za ekonomiju i regionalni razvoj nadležan, odgovoran i obavezan, da pred Narodnom skupštinom i javnosti odgovara za sredstva koja troši kreditirajući, još uvek, po uredbama, mnoge namene budžetskim sredstvima, tako rentirajući svoj politički uticaj, na način, da su se čak i neki izbori, makar poslednja dva kruga izbora, dobijala na sredstvima budžeta, jednostavno, potkupljivanjem glasača na ovaj način.
Potpuno je suvišno u zakonu da piše da je ministar nadležan i odgovoran, jer to stoji u opisu njegovog posla, to jeste Vlada. Ako je trebalo izvoditi posebnu odgovornost, onda je to trebalo da bude za one druge ministre, koji o novcu odlučuju, gotovo mimo samog ministra finansija, a i zakona kojima se tretiraju te subvencije i krediti. (Aplauz.)

Član 10. je jedan od amandmana čije je usvajanje bilo neophodno ako je htelo da se pokaže da je ovo ozbiljna Vlada i da ozbiljno doživljava svoje odgovornosti. Član 10. reguliše pravila investiranja sredstava i u tekstu predlagača ministar ili lice koje on ovlasti može da novčana sredstva na konsolidovanom računu trezora, osim prihoda za koje to nije dozvoljeno po posebnim zakonima, može da investira na domaćem ili inostranom finansijskom tržištu novca ili kapitala, u skladu sa zakonom i drugim propisom.
Amandmanom smo predložili da ministar, odnosno Vlada ima pravo da investira višak sredstava samo u slučaju da istovremeno nema problem likvidnosti budžeta, da nema ugovaranja kratkoročnih kredita, bilo da emituje državne hartije od vrednosti, jer je sigurno da nikada ne može kamata koju ostvarujete na sredstva koja dajete nekome na depozit ili kao ulaganje da bude viša od kamate koju plaćate na uzete kredite ili na emitovane hartije od vrednosti.
Da građanima približim logiku našeg amandmana: niko ne može da daje sredstva na štednju i da dobija za to takvu kamatu, tako visoku i atraktivnu, da bi s druge strane, mogao da uzima kredite i da ta kamata po kreditima bude niža. Znači, da prihodima pokrivate rashode.
Ta elementarna logika i elementarna odgovornost prema upravljanju javnim sredstvima morala je da bude sprovedena kroz prihvatanje ovog amandmana. Iako smo kao Poslanički klub Napred Srbijo poslanička grupa čiji ste najveći broj amandmana usvojili, ja zaista, u red onog amandmana na član 7, gde smo isključivali pravo da oduzmete sredstva nižim nivoima, opštinama i drugim organima, zato što oni imaju druge prihode i da ih vi preusmeravate onako kako vama odgovara, eventualno vraćate dospele kredite, smatram ovaj amandman toliko važnim da je on morao biti usvojen. (Aplauz.)

U najkraćem ću da obrazložim amandman kolege Veroljuba Arsića. Reč je, takođe, o investiranju sredstava i ovim amandmanom predlažemo da se pravo za investiranje viška sredstava ostavi samo ministru ili licu koje on ovlasti i da se to investiranje ne može vršiti na nivou lokalnih organa vlasti i to, ponavljam, ministru, samo u slučaju da se tim viškovima stvarno raspolaže i da nema zaduživanja. Dakle, privid da vršimo decentralizaciju time što ne gazdujemo dovoljno dobro ukupnim finansijskim sredstvima ne treba ostavljati kroz ovaj zakon i na ovaj način.
Prema tome, transferna sredstva, onako kako ih budžetom ovde odobrimo, treba prenositi opštinama. Namene koje se nižim organima vlasti dozvole budžetom treba da budu realizovane kroz izvršenje aproprijacije i kvote, ali ne možemo dozvoljavati onu slobodu koju ne trpi ni ozbiljnost trenutka u kojoj se kao država nalazimo, niti nedostatak sredstava koji je evidentan i smatramo da pravo lokalnih organa na investiranje sredstava treba brisati iz ovog zakona i člana. (Aplauz.)

Utrošiću dva minuta vremena od vremena ovlašćenog za ovu tačku dnevnog reda da obrazložim usvojeni amandman, iako je pravilo da se o njemu ne govori, zato što smatram da je ovo jedini od svih usvojenih amandmana koji zaista znači neku suštinsku novinu, u smislu obaveza Vlade da nam u slučaju deficita precizno navede koji su izvori finansiranja pojedinačno planirani za pokriće tog deficita koji se budžetom iskazuje.
Zašto je to suštinski važno? Zato što to do sada nije bio slučaj, već su se po izvorima za pokriće deficita prikazivali zajedno i zbirno i privatizacioni prihodi i hartije od vrednosti i krediti i finansijska imovina budžeta.
Na isti način kako se prihodi prikazuju pojedinačno, kako se rashodi iskazuju pojedinačno u budžetu, kao obaveza svih nas da ih poštujemo i da se potrudimo da ih realizujemo, na isti takav način, znači u jednakoj meri podele odgovornosti, Vlada je dužna da planira, a za plansku kategoriju ne snosi nikakvu kaznu, ali, s obzirom na to koliko država planira da emituje hartije od vrednosti, da se zaduži kreditima ili, očekuje donacija, jesu podaci koji su bitni svim ostalim učesnicima koji učestvuju u realizaciji budžeta. Govorim o privredi, o preduzećima, o organizacijama koje učestvuju na finansijskom tržištu, o građanima i o svim ostalima.
Ponavljam, ovo je jedini suštinski amandman koji nešto kvalitetno menja nabolje u ovom predlogu zakona, i zahvaljujem gospođi ministru na usvajanju ovog amandmana.

Koristiću vreme ovlašćenog predlagača i trudiću se da zadržim normalan ton, pristojan ton. Ali, moraću da pozovem javnost da pažljivo sasluša obrazloženje za odbijanje ovog amandmana, da proverim da li javnost još uvek ima sluha za odgovornost Vlade koja želi da vodi ovu državu.
Čitav zakon o budžetskom sistemu je usmeren u najvećem delu na donošenje budžeta.
Ako ovaj zakon predviđa kazne za sve one koji ne urade neki deo posla u postupku planiranja, donošenja i izvršavanja budžeta, a samo za sebe ne ostavi takvu meru odgovornosti, postavlja se pitanje – čemu služi ovaj zakon?
Tražili smo da Vlada snosi odgovornost ako ne poštuje sopstveni zadati rok, 1. novembar, za dostavljanje Narodnoj skupštini Predloga zakona o budžetu. U obrazloženju Vlada, verovali ili ne, kaže sledeće: ''Amandman se ne prihvata iz razloga što se predlaže da ako Vlada ne dostavi do 1. novembra Narodnoj skupštini Predlog zakona o budžetu, vrši se privremeno finansiranje najduže prva ti meseca fiskalne godine, pa bi se prihvatanjem ovog amandmana stvorila mogućnost da se uskrati pravo Narodnoj skupštini da donese budžet.'' Šta može da usvoji ako joj Vlada ne dostavi predlog? Ovo je elementarna logika koja se dovodi u pitanje. Ovo nije moja ljutnja, zato sam rekla da ću zadržati pristojan i normalan ton.
Ne mogu da shvatim da zaista mislite da ovako nešto treba normalno oćutati i dozvoliti da usvojimo zakon, da svi imaju neke obaveze sem Vlade, da u roku koji je sama dala, dostavi Narodnoj skupštini Predlog zakona o budžetu da ga ona usvoji.
Zašto ne pristaje na rok? Jer unapred zna da neće stići da ga uradi. Zašto taj rok nije produžila? Čemu služe svi ostali rokovi i sve ostale prekršajne kazne, uskraćivanje para, ako sama Vlada, koja treba da primer da svima ostalima, ne poštuje taj rok?
Zaista mislim da ako je ijedan amandman trebalo usvojiti onda je to ovaj – da Vlada poštuje svoj rok, a kazna za to je privremeno finansiranje koje jeste krajnji rok. Niko Vladi ne brani da odmah u januaru izađe sa predlogom budžeta da se on usvoji, i da se to privremeno finansiranje prekine.

Da li biste mi samo rekli koliko mi je vremena ostalo kao ovlašćenom predlagaču?

Da opravdam opravdano odsutnog kolegu Sašu Maksimovića i da obrazloženju kolege prof. dr Kneževića dodam, u prilog čuđenju zašto ovaj amandman nije usvojen, obrazloženje koje je Vlada dala. Mi tražimo, kada već nastupi privremeno finansiranje, taj okvir, tesan okvir, koji zato i treba da postoji, kao tesan i ograničavajući, i da natera Vladu da stvori uslove i da donese redovan budžet, da nema odstupanja od već realizovanih budžetskih isplata.
Iako je Vlada u zakonu navela da je jedini izuzetak od realizovanih troškova isplata prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, pa u obrazloženju kaže da, ako se prihvati amandman moglo bi se desiti da u periodu privremenog finansiranja ne mogu da se izvrše rashodi za koje postoji obaveza, a to na primer mogu da budu izbori.
Vrhunac licemerja, da privremeno finansiranje ne treba da bude vezano za već izvršene stavke budžeta, jeste – jer ako budu izbori, nemaju odakle da se finansiraju.
Zašto niste taj izuzetak naveli kao ovaj, da taj izuzetak jesu prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja i na primer izbori koji će biti, ne odlukom vašom, raspisani, nego će biti izazvani, neizbežni, ili već u kom slučaju mogu nastati.
Mislim da je ovaj amandman trebalo usvojiti, jer ako Vlada nema ograničenja, ona se neće ni truditi da skrati vreme privremenog finansiranja, niti da poštuje zakonom propisane obaveze.

Ne brine, baš, mnogo da li ću se nekome smučiti zato što se ovoliko često javljam, jer ovaj zakon smatram toliko važnim da ću se zaista javiti kada god imamo jedan trenutak vremena, trudeći se da poboljšam ono što je imalo dobru nameru, ali ne bih rekla baš da je to izvedeno tako.
Amandman na član 48. zahteva procenu finansijskih efekata koje će bilo koji zakon ili propis koji je u nadležnosti Skupštine i dolazi do nje na usvajanje imati procenu efekata na budžet i posledice koje to može da izvede.
Vlada je, sada već u ovoj poslovičnoj umišljenosti da sve ume najbolje, odbila ovaj amandman sa obrazloženjem – da je on već sadržan u članu zakona, u stavu 1, gde piše – da će obrazloženje zakona ili drugog propisa dostavljenog Vladi ili nadležnom izvršnom organu radi utvrđivanja predloga, i sada ide između dva zareza, "odnosno usvajanja" mora sadržati procenu finansijskih efekata, kao da se u postupku usvajanja, u toj reči "odnosno usvajanja" sadrži obaveza predlagača da dostavi potpuno precizno ustanovljene obaveze koje će izvršiti procenu finansijskih efekata. Od viška nikada glava nije bolela, od viška formulacije koje vama pravi manji posao.
Znači, amandmanom smo zahtevali da se doslovno ustanovi obaveza da obrazloženje zakona bude sastavni deo predloga koji se dostavlja Narodnoj skupštini, ali da ne mora imati sve elemente koji predviđaju stavovi 2, 3, 4 i 5 ostatka člana zakona koji regulišu ovo. Čak, nismo hteli da nam dostavite kompletno obrazloženje, već samo ono što smatrate dovoljno važnim za ovu Skupštinu koja u obrnutom redosledu stvari kako ste zamislili treba da služi Vladi, a ne narodu – i Vlada i Skupština.

Ja ću od onih osam minuta koristiti jedan minut. Za ljude koji se razumeju u spoljnotrgovinski platni promet, u ovlašćenja Narodne banke, u ovlašćenja poslovnih banaka, sigurno će stav ovog člana biti besmislen, a amandman koji smo podneli, želeći da se ovaj izuzetak izbriše, zaista biti opravdan.
Hoću samo da podsetim javnost da je ovakva vrsta izuzetaka u zakonu ustanovljena upravo iz razloga – da diskreciono pravo ministra može da bude upotrebljeno, da bi se ovakvim izuzetkom udovoljilo apetitu nekome od koalicionih partnera. Ja sam uverena da gospođa ministar ne želi da ima ovakve izuzetke. Uverena sam da u ovakvom izuzetku ima zahteva onih koji danas nisu ovde sa nama da otvoreno brane svoja prava raspolaganja novcem. (Aplauz.)

Izvinjavam se, ali ne izaći iz sale čitav dan nije baš lako izdržati, a nije glasanje u pitanju.
Član 57. na koji su amandman podnele moje kolege Zoran Antić i Mićo Rogović zaslužuje posebnu pažnju. Ako smo rekli da stavljanje pod kontrolu svih javnih sredstava koje neki korisnici javnih sredstava prikupljaju, troše, za razne namene, podrazumeva želju vlasti da zaista vrši kontrolu nad svim sredstvima, mislim da je to prosto nemoguće ako na ovakav način ostavimo član 57. koji tretira dodeljivanje ugovora. Poslaničke grupa Napred Srbijo je samo dosledno izvela nameru ministra finansija i Vlade da tu kontrolu javnih sredstava od strane svih korisnika dovede u istu ravan.
Ako ste u ovom članu 57. definisali da se ugovori o nabavci dobara i svega ostalog odnose na direktne i indirektne korisnike budžetskih sredstava i korisnike sredstava organizacija za obavezno socijalno osiguranje, da moraju da budu dodeljeni u skladu sa ovim propisima, zaista je trebalo da to izvedete dosledno, pa da i svi drugi korisnici javnih sredstava koji su uključeni u sistem konsolidovanog računa trezora imaju obavezu da tako rade javne nabavke.
Vi u obrazloženju odbijanja amandmana kažete da je ovo odeljak, znači počeli smo da se branimo metodologijom, koji tretira izvršenje. Zar nije trošenje budžetskih para na najdirektniji način izvršenje budžeta? I kažete da Zakon o javnim nabavkama definiše obveznike ovog zakona, ali onako kako zakon o budžetskom sistemu nalaže.
Mi smo taj zakon usvojili u decembru prošle godine, a članovi 1. i 3. Zakona o javnim nabavkama decidno regulišu ko se smatra naručiocem i svi oni, korisnici javnih sredstava koje ste vi naveli u definicijama, a pod odredbom stava 5, jesu naručioci u smislu Zakona o javnim nabavkama.
Sada, ne vidim razlog da samo navedete direktne i indirektne korisnike i korisnike sredstava organizacija za obavezno socijalno osiguranje, a da navedete sve one koji su na gotovo istovetan način navedeni u vašem članu kao korisnici javnih sredstava ili u Zakonu o javnim nabavkama, član 3.
Pa se kaže, ili većina članova da ima preko 50%, a imenuje ih Republika, odnosno državni organ, ili se finansiraju određeni radovi više od 50% iz sredstava onog što se zovu budžetski korisnici, ili imaju više od 50% akcija ili obavljaju delatnost od javnog interesa, ili su javna preduzeća.
Apsolutno ista suština je definisana u vašoj definiciji korisnika javnih sredstava, što mi tražimo da uđe kao amandman na ovaj član i, apsolutno isto onako kako kaže Zakon o javnim nabavkama.
Moja primedba je izražavanje čuđenja što ste odbili ovaj amandman, kada je on, u stvari, apsolutno neophodan, jer je ovde Zakon o budžetskom sistemu taj, na koji se poziva Zakon o javnim nabavkama, na koji se ove javne nabavke odnose.
Molim vas, ako postoji poslovnička mogućnost da još jednom razmislite i usvojite ovaj amandman.