Odsutan je opravdano kolega Saša Maksimović, ali mi je ostavio zadovoljstvo da branim i njegov amandman.
Članom 62, Vlada je predvidela sebi privremenu obustavu izvršenja budžeta.
U 1. stavu kaže da ako se u toku fiskalne godine rashodi povećaju ili prihodi smanje, a to morate da priznate nije prirodna nepogoda niti katastrofa koju ne možemo da predvidimo ili planiramo, pa čak ni ekonomska kriza, da smo na nju reagovali negde od kraja leta 2008. godine, kao što su to radile ozbiljne države, znači, nije elementarna nepogoda i katastrofa koju ne možemo da predvidimo, Vlada sebi predviđa pravo, da pod privremenom obustavom, pod čime se podrazumeva, da zaustavi primanja obaveza, produži ugovorni rok plaćanja, zaustavi davanje odobrenja za zaključivanje ugovora i zaustavi korišćenje kvota, znači, da te aktivnosti sebi tako opravda što će doneti jednu odluku, o kojoj će obavestiti Narodnu skupštinu.
Razumem da iako smanjenje prihoda ili povećanje rashoda nije elementarna katastrofa, ali ipak može da se promeni u odnosu na planirano i to značajno, razumem da ovakva odredba treba da postoji, ali ne razumem da Skupštinu doživljavate u toj meri pasivnim posmatračem i overivačem vaših odluka ili pokrićem pred javnošću, pred građanima za odluke koje donosite, da ovakvu odredbu, u stavu 4. definišete.
Amandmanom tražimo da stav 4. glasi ovako – Vlada obaveštava Narodnu skupštinu o razlozima za donošenje odluke iz stava 1, znači, za to privremeno obustavljanje, o čemu se Narodna skupština izjašnjava u roku, znači izjašnjava, ne overava i prima na znanje, nego izjašnjava u roku ne dužem od 10 dana. Niti zaustavljamo donošenje vaše odluke. Imate većinu koja vas podržava, uvažite zakonodavni organ do te mere, da nam dostavite obrazloženja razloga, da bismo mogli o tome da ovde vodimo raspravu i da se o tome izjasnimo sledstveno Narodnoj skupštini i Vladi kao izvršnom organu koji predlaže ovakvu odluku, amandmanom se izvodi pravo i za nivo lokalne izvršne vlasti i lokalne skupštine, da bude obaveštena, da se o tome izjasni i da svojom dužinom trajanja izjašnjavanja ne onemogućava Vladu da jednu ovakvu odluku donese.
Ako smo se složili da postoje tri grane izvršne vlasti i to ne možemo da promenimo, dajte da se tako i ponašamo, ne zadirući ovako drsko i suviše odgovorno za same sebe, mislim na izvršnu vlast i, razmislite još jednom, da Narodnoj skupštini vratite prvo zakonima nadležnosti koje ima, a mi ćemo sa svoje strane doprineti da joj vratimo i ugled koji ona treba da ima u ovom društvu.

Po mojoj evidenciji, imam još četiri minuta od ovlašćenog predstavnika, je li tako?

A, od grupe još 15?

Član 63. koje su podnele moje kolege Veroljub Arsić i gospođa Ljiljana Miladinović, na član 63, govore o tome da rebalans budžeta koji je potrebno doneti, ne ulazimo u razloge, ne sme da bude opet, bez ikakvog roka, u smislu koliko traje odlučivanje o rebalansu, jer Vlada sebi, članom 3. koji govori o rebalansu kaže – da u toku usvajanja rebalansa budžeta, odnosno nadležnog organa itd, može nastaviti sa privremenom obustavom izvršenja pojedinih rashoda.
Vladi ne treba rok, ona ima privremenu obustavu izvršenja i ona nije zainteresovana, po rešenju koja je data osnovnim zakonom, da se vreme trajanja usvajanja rebalansa ograniči. Ali, u nekim drugim slučajevima gde je zainteresovana, ona daje rok za usvajanje. Apsolutno, ugledajući se na dobru praksu predlagača zakona, datog u ovom tekstu, predložili smo, znači, da nema opstrukcije ni od strane Skupštine, ni od bilo koje karike u lancu koja treba da donese rebalans, da najduže taj rok može da potraje, znači, usvajanje rebalansa, 15 dana. Ne vidim razlog da se ne obavezujemo rokovima, jer taj rok se tiče i nas, kao Skupštine, i vas kao Vlade. Zaista mislim da ovaj amandman treba usvojiti.

Normalno da čovek sa pristrasnošću govori o onome što je radio u okviru svoje poslaničke grupe, ali ako postoji, ne postoje zakonitiji korisnici budžetskih sredstava, što je Vlada pokušala da nam nametne ovim zakonom, ali sigurno da postoje manje i više značajni članovi ovog zakona.
Član 73. koji reguliše ograničenje duga i garancija, zaista, jeste za svaku zemlju izuzetno važan, a za Srbiju posebno, zbog stanja javnog duga, zbog stanja onoga što zovemo državni dug, zbog stanja privatnog duga za koji mora država da se zauzima, jer njeni prihodi zavise od toga koliko duguju građani, jer su oni obveznici poreza. Ako nemaju para, pa vraćaju kredit, a ne kupuju robe, nema PDV, ako nema uvoza da bi se njima prodavala, opet nema PDV na uvoznu robu.
Znači, izuzetan značaj razmatranje odnosa duga i garancija koji ne može da ostane i ne sme da ostane na rešenju koje je Vlada predložila, na opisnoj obavezi o tome da će se razmatrati odnos duga i garancija u odnosu na BDP, bez obzira na težinu trenutka i bez obzira na nemogućnost precizne kvantifikacije, odnosno planiranja danas, moramo sebi da odredimo cilj koja je to maksimalna visina duga do koje smemo da idemo, odnosno kojoj treba da težimo.
Taj elemenat da odredimo procenat duga koji kao država smemo da imamo, zove se, i to gospođa ministar sigurno zna, u praksi ozbiljnih država kao ''kočnica dugovanja'' i ja sam meru da to bude 0,5% maksimalnog duga u odnosu na BDP, zaista, preuzela iz materijala koji je nemačka država stavila već na početku krize kao svoj cilj.
Hoću sve da podsetim, Vladu najviše, ali javnost posebno, ako jedna bogata i prosperitetna država želi i da ustavom, jer planiraju da ustavom ograniče na ovaj nivo vrednost duga, ne želi da plaća rashode na dug kamate i da se zadužuje toliko, a šta mi tek treba da uradimo.
Želim da odredimo, mogli ste izmeniti procenat ako smatrate da je prenizak za ovaj trenutak, ali u svakom slučaju, moramo kao država sebi da odredimo cilj koja je to gornja granica koju može da podnese BDP ove države i koji može da podnese budžet, jer se troškovi finansiranja, kamate i otplata kredita i glavnice, u šta god da je uložena, i u infrastrukturu, opet vraća preko budžeta.
Iskoristiću priliku da, braneći svoj amandman, još jednom podsetim. Od onog trenutka kada niste usvojili da nam je osnovni budžetski cilj i cilj ekonomske politike smanjenje nezaposlenosti, standard stanovništva i ekonomski razvoj, nemam ideju da vi želite da nešto uradite što će se zvati konkretni efekat za život svakog građanina.
Vaš je prioritet onaj prvi, da se Vlada održi, da funkcioniše u komplikovanim koalicionim okolnostima, ali cilj Vlade nije cilj Skupštine – nije cilj građana koji su nas ovde poslali.
Jednu minimalnu meru korekcije koja se zove da težimo nekom dugu i da sve što radimo, svaka naša aktivnost, lična, zajednička, politička, u ovim organima na kraju mora da se svede na to da svaki pojedinac u svom životu oseti neki boljitak, da ima posao, da prima platu, a država sa svoje strane mora da bude zainteresovana da taj građanin potrošač kupuje neke robe, jer je to za nju izvor njenog života, to je njen vazduh bez koga ne može.
Imam utisak da ova vlada ne sagledava dovoljno svoju zavisnost od građana na čijim je leđima, iza čijih se interesa zaklanja. Imam utisak da nije dovoljno svesna koliko opterećuje ovu privredu, a moj utisak nije ni opisni, kao što ste vi ovde dali da ćete meriti dug i garanciju u odnosu na BDP, moj utisak je potpuno precizno izmeren nezadovoljstvom onih koji se zbog propusta u privatizaciji danas nalaze na ulici, meren brojem onih koji su izgubili posao i meren brojem onih koji brinu i bdiju nad vrednošću libora, euribora, nad rastom referentne ili prelaganim padom referentne kamatne stope kao osnovne cene na kredite i zaduživanja, koji su prinuđeni da čak razmišljaju i o monetarnoj politici, a nikada se ranije nisu morali baviti time, što je naša obavezna rezerva u visini 35 – 40%, a bila je 18%, a negde i mnogo niža, a jesu prinuđeni jer znaju da ta monetarna politika i ta cena kredita jeste mera novca koju će oni imati u novčaniku kada razmišljaju o svom sutrašnjem danu!
Zaista vas molim da ne ostanemo na dobrim namerama, za koje ćemo imati makar i fantastične izgovore, i da ne ostanemo na opisima, već na preciznim ciframa pred kojim ćemo se obavezivati građanima, jer je to najmanje što im dugujemo svi ponaosob. (Aplauz.)

Član 107. deo je Prelaznih i završnih odredbi gde se definiše, između ostalog, u 2. stavu člana 107. da do početka rada Uprave za javni dug formirane Zakonom o javnom dugu, "Službeni glasnik RS'', broj 61 iz 2005. godine, poslove ove uprave obavljaće Uprava za trezor.
Nedopustivo, ne znam da li bi nam neko ozbiljan verovao da mi razgovaramo o zaduženosti države, privrede, građana, da na sajtu Narodne banke ima informator gde se građani uče da preračunavaju po kalkulatoru njihove kreditne obaveze, da su se o tome organizovala razna savetovanja, okrugli stolovi u režiji raznih listova, organizacija, agencija kojima se bave ti i takvi, a da mi, odnosno vi, niste uspeli da pune četiri godine formirate Upravu za javni dug i da smo vas sve vreme na to upozoravali, makar onoliko puta koliko se raspravljalo o donošenju zakona o budžetu ili o rebalansu budžeta.
Lično sam upozoravala da ta kockica u onome što se zove sistematizacija radnih mesta nije izvedena u dalje nadležnosti kroz organe, načelnike uprave i konkretna zaduženja i umesto da se to na neki način privede nameni koja je zakonom i definisana, odnosno da uz svako zaduženje imamo i procenu finansijskog rizika po Republiku za ta zaduženja, ne, mi samo u budžetu dobijamo koliko imamo novih zaduženja, garancija, preuzetih ne samo za nas, koji ćemo to morati da vraćamo, nego i buduće generacije. Umesto da se taj posao okonča u tišini, da se ne čuje koliko je Vlada neodgovorna da postavi direktora Uprave za javni dug i da preuzme te nadležnosti već četiri godine, nama se u Prelaznim i završnim odredbama nudi mogućnost da Uprava za trezor koja obavlja platni promet, radi finansijske usluge za sve ostale, to prihoduje i sve sama sebi namenjuje da troši, radi još i ove poslove.
Smatrajući da je to nedopustivo, predložili smo amandmanom na stav 2. izmenu tog stava, sledeće rešenje – da Uprava za javni dug, koja je formirana zakonom iz 2005. godine, počne sa radom najkasnije 1. oktobra 2009. godine, do kada će Uprava za trezor i raditi njene poslove. Ako do tada Uprava za javni dug ne otpočne sa radom, onako kako je zakon predvideo, da Narodna skupština odbije da ratifikuje ili usvoji bilo koji zakon ili propis u kome se izdaje neka nova garancija ili odobrava neko novo zaduženje. Ovakvo rešenje je proisteklo iz prakse sa kojom smo suočeni, da Vlada apsolutno ne ume da reaguje onako kako je sama zakonima koji su ovde usvajani predložila, Vlada u kontinuitetu od 2005. do danas, u ovoj ili onoj varijanti, dok nema neku sankciju koja joj visi nad glavom i govori o tome da ona može da bude, da podnese neku vrstu odgovornosti za svoja nečinjenja, makar u onolikoj meri koliko ona od građana i privrede traži da oni izvršavaju svoje obaveze i koliko ih primenom zakona sankcioniše za obaveze koje ne izvršavaju.
Zaista mislim, ako smo našli sredstava i načina da agenciju, a uz svaki novi zakon ide najmanje jedna agencija, da njih osnujemo, smestimo negde, zaposlimo im sekretarice, kupimo računare, obezbedimo sva prava uglavnom koja imaju, krajnje je vreme, i bez sankcija to ova vlada neće da uradi, i zato sam smatrala da je ovaj amandman zaista preko potreban, makar i u Prelaznim i završnim odredbama.

Zahvaljujem. Sednica zakazana sa četiri tačke dnevnog reda po mojoj proceni i proceni onih koji znaju koliko je ovaj zakon značajan, u stvari, biće posvećena samom Zakonu o  budžetskom sistemu.
Ovom prilikom ću, koristeći vreme namenjeno predstavniku poslaničke grupe, govoriti samo o tom zakonu i, zaista moram da priznam, da je čitav mandat jednog ministra i mandat jednog poslanika vredan ovakvog zakona po značaju koji ovaj zakon proizvodi. Ima zakona koji su važni, jer uređuju oblasti neke vrste delatnosti, uređuju život nekih grupa, mladih, starih, bolesnih, zdravih, kulture itd, ali Zakon o budžetskom sistemu nije samo zakon o jednom budžetu jedne fiskalne godine ili tri, kako predviđate, ovo je zakon kojim se uređuje i podupire ekonomska politika jedne zemlje, kojim se određuje kako se raspolaže javnim sredstvima, da li se ona kontrolišu, na koji način i mislim da je ovo jedan od najvažnijih zakona koji je došao u ovu skupštinu.
Tim povodom, želim da kažem da je zaista trebalo doneti ga kao nov zakon. Moram, i prvi put mislim da sam u prilici da to ovako kažem, jer se nikada ne stidim i nije mi neprijatno, jer ne umanjuje ni vrednost stranke kojoj pripadam, ni moju ličnu vrednost, da odam priznanje za trud ministra i najbolje namere koje su u ovom zakonu očigledne, da se profesorski precizan rečnik osobe koja želi da uredi ovu oblast na najbolji način vidi, ali, da vlast ume sama sve, opozicija ne bi bila potrebna. I zato, ne tražim izvinjenje, želim da između vas i mene kao opozicije i vlasti, u ovom trenutku, ne bude podignut zid nerazumevanja, već želim da otvoreno saslušate primedbe koje imam da iznesem, a sa jedinstvenim ciljem, da sutra, kada dođemo na vlast, nasledimo jedan dobar zakon koji neće kasnije biti potrebno da se menja i neće zavisiti od jedne do druge vlade.
Mislim da ovaj zakon daje dobar okvir, za takvu vrstu, da kažem, temelja, ali zaista, postoje primedbe koje mogu da svedem na ono što se zove život. Ako nam je namera da jedinstveno uredimo korišćenje javnih sredstava i njihovu kontrolu, da li ste sigurni, gospođo ministre, da će npr. Komisija za hartije od vrednosti i Komisija za zaštitu konkurencije, obe komisije, po ovom zakonu morati da vode budžetsko računovodstvo, da će za investiranje sredstava i deponovanje kod banaka morati od vas da traže saglasnost.
Da li će na njihova vrata jednako kucati budžetska inspekcija i, da li će i oni, kako mislim da treba, da iz ovoga zakona proizilazi, morati da vrše nabavke u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama, jer potpadaju pod jedan od onih kriterijuma, da im je ili država osnivač, ili da imaju preko 50% neke vrste upravljanja države nad njima, ili da preko 50% prihoda ostvaruju od budžetskih, da kažem, korisnika, ili, pripadaju onoj grupi organizacija, uprava, agencija, koje na monopolu koji im je država dala da se bave nekom delatnošću, u stvari, ostvaruju značajne prihode?
Da li nam ovaj zakon garantuje da će se svi oni koje vi, i čestitam na tome što ste se izborili, a to je bio amandman Jorgovanke Tabaković, 4. marta 2008. godine, da svi korisnici javnih sredstava uđu u konsolidovan račun Trezora, čestitam vam što ste se izborili na tome, ali iz toga bi moralo da proiziđe jedna ovakva ujednačenost za koju će vam svako čestitati. Ako nešto u Srbiji nedostaje, to je da se zakoni odnose jednako na sve, i ako nešto narodu treba, to je da shvata da država od sebe polazi kada želi da obezbedi pravedno korišćenje onog što imamo, a to što imamo nije veliko.
Nisam sigurna da ovaj zakon to obezbeđuje, ne zato što rešenja u njemu nisu naznačena, ali mislim da je u nekim delovima bilo potrebno, zato smo amandmanski reagovali, još preciznije urediti neke oblasti. Kitnjaste izraze, rogobatne fraze, dvosmislenost terminologije trpi diplomatija. Budžet, brojke i naša ekonomija – teško. Pa tako izrazi ''izuzetno'', koje ću pojedinačno elaborirati svaki od njih, ne dopuštaju Vladi da bude izuzetno komotna kada uvodi privremeno finansiranje, kada sebi dozvoli dvostruko dug rok pa produži privremeno finansiranje sa tri na šest meseci, jer se onda dovodi u pitanje institut rebalansa, podrške Vlade da obezbedi usvajanje budžeta u ovakvom domu kao što je Skupština, u ovom zakonu ima previše komfora za Vladu, a to ne znači da ima i za vas lično.
Podnela sam čak i amandman u kojem ste vi kao ministar nepotrebno preuzeli odgovornost za izvršenje budžeta. U sledećem stavu tog člana se kaže da je pred Skupštinom Vlada odgovorna za izvršenje budžeta. Nama ne treba veća odgovornost od Vlade. Ja cenim vašu ličnu sposobnost i hrabrost da stanete iza izvršenja budžeta, ali to prosto ne znači u zakonskom smislu nama, pa, pretpostavljam i premijeru čiji ste vi izbor, i unutar Vlade vi sami ne možete ništa ako vam svi oni koji kreiraju prihode, koji troše sredstva, koji utiču na izdatke i primanja ne pomognu da vaša odgovornost za izvršenje budžeta znači odgovornost za uspeh, a ne odgovornost za krivicu.
Ne sumnjam da je vaša lična namera najbolja, ali je Vlada ovde sebi i suviše, pretpostavljam, pritiskala vas da unese jedan aktuelan trenutak.
Taj trenutak se zove Vlada ima tanku većinu, Vlada ide po ivici onih 126 i zato joj treba mogućnost da uvodi privremeno finansiranje u dvostrukom roku, da uvodi prekid obustave budžetskih sredstava, zato joj treba da kaže da će samo velika odstupanja u završnom računu biti obrazložena. Ne može samo velika.
Vi znate, završni račun se slaže ili se ne slaže. Odstupanja, i najmanje odstupanje mora da se obrazloži, jer je ovo vreme teško i ova situacija kada se troše budžetska sredstva moraju da budu obrazložena sva odstupanja.
Jer ono što je za vas možda veliko, za nas je mnogo veće, ono što je za vas malo, sa aspekta onih koji troše sredstva, za građanina Srbije je ogromno. Nemojmo da dozvolimo da nama relativni pojmovi magle sliku o jednom zakonu koji ima dobru nameru.
Pretežno zarađivanje, govorim o upotrebi neodređenih termina na koje amandmanski reagujem ali koja mi malo narušavaju onu dobru ocenu koju dajem preciznosti zakona, pretežno zarađivanje prihoda na tržištu – preko 50%, ali nije to da vi ne umete da se izražavate, to je zahtev onoga koji kaže: moja većina je tesna, onog koji daje naloge. Pa, ako ostavljate sebi diskreciono pravo da za nekog budžetskog korisnika, direktnog ili indirektnog, date saglasnost da drži svoja sredstva deponovana kod neke banke, a ne kod Trezora, to znači da će možda unutar Vladina većina biti ugrožena, pa ćete vi za nekog iz te koalicije morati da napravite izuzetak koji vi po kriterijumima i kao jedan pravičan i strog ministar finansija inače ne biste napravili, e ti izuzeci meni smetaju i ne smeju da se nađu u zakonu koji treba da traje i da bude ozbiljan i dobar.
Jer, kome treba nešto da bude zamagljeno ili da zavisi od volje jednog čoveka a da ne može da se proceni precizno zakonom? Pa treba onome ko bi voleo da se ne vidi, na primer, nered, zapuštenost u finansijama, na koju ste verovatno naišli ili mislite da je sve dovoljno jasno a da mi to ne vidimo baš najbolje. Ne, nije sve dovoljno jasno, počev od ciljeva budžeta.
Uopšte ne očekujem da mi odgovorite na pitanje. Prosto ne može se budžetskim ciljem nazvati mera, kao što vi u budžetskom cilju navodite da je budžetski cilj makroekonomska stabilnost, niska inflacija, ekonomski razvoj, podsticanje regionalnog razvoja i smanjenje finansijskog rizika Republike Srbije.
Ne, gospođo ministre, cilj budžeta i ekonomske politike i vođenja i vršenje vlasti – mora da bude smanjenje nezaposlenosti, uz postizanje održivog privrednog rasta.
Znači – da, ekonomski razvoj jeste cilj i uz poboljšanje standarda stanovništva.
Uveravam vas, nije u suprotnosti sa ekonomskim logikom da zaposlenost i plate budu osnovni cilj, jer to jeste smisao vršenja vlasti, a plate nisu trošak, plate zaposlenih su tražnja.
Onaj koji prima platu odlazi da kupuje u radnju, pa povećava zahtev za robama onih kojima ova vlada kreditima pomaže. Ne očekujem da vi to usvojite, ali zaista se čudim da smo izmešali ciljeve. Cilj je standard, plata, živeti, moći da živiš od svoga rada, ali ti to ne možeš, da primaš platu od koje možeš da kupuješ i da imaš pravu tražnju ako imaš visoku inflaciju ili ako nemaš makroekonomsku stabilnost, ti ono moraš da obezbediš kao uslove, ali cilj je zaposlenost. I, to što kažem nije samo moja logika življenja.
Vi znate da se projekat nemačke vlade za prevazilaženje krize upravo zove – obezbeđivanje zaposlenosti kroz jačanje privrede. Znači, i oni na koje se ugledamo, i oni čije banke, poput nemačke državne razvojne banke KFV, dolazi ovde da nam daje kredite, očekujem da jednog dana budemo kao oni, imajući svoju državnu razvojnu banku, to rade ne skrivajući šta im je cilj.
Dakle, zaposlenost kao cilj. Od sporenja o tome šta su nam ciljevi, do onog što vi na kraju kroz memorandumske zahteve sprovodite kao opisnu obavezu, da vršite upoređivanje odnosa zaduživanja, dugova i garancija, u skladu sa visinom BDP, samo nedostaje jedna mala stvar, a kojoj, to, vrednosti zaduživanja težimo kao zemlja?
Amandmanski sam reagovala tako da sam napisala, prepisala iz onog što je jedna velika Nemačka, kao bogata, sebi postavila kao cilj, koja može da otplaćuje kredite lakše nego mi, da je državno zaduživanje javnog sektora dozvoljeno u maksimalnoj visini 0,5% od BDP. Da, to je iz programa koji se očekuje, ne u ovako krizno vreme, da bude sproveden, ali mi moramo da imamo cilj koji se zove – da zaduživanje ove države u smislu zaduživanja državnog javnog sektora mora da ima neku granicu iznad koje ne možemo da idemo. Od te određenosti i sukobljavanja na tome šta su ciljevi ja ću samo nekoliko osnovnih da napomenem.
Definicije koje ste dali u budžetu su zaista za pohvalu, od toga šta se smatra javnim sredstvima, šta se smatra prihodima, primanjima, izdacima, apsolutno je definisan i nivo države i šta je to konsolidovani račun Trezora i ih mnogo u članu 2, ali ona ključna koja se zove – budžet, opet je ostala namerno uskraćena za sve ono što se zove jasna slika o tome šta su obaveze države, šta je njena imovina, šta je njeno potraživanje i šta su njeni dugovi, pre svega.
U tom smislu mislim da je bilo potrebno da budžet definišete kao sveobuhvatan plan prihoda i primanja, ne samo po osnovu one finansijske, dakle, nefinansijske imovine, ono – zgrade, kupujemo i prodajemo itd, nego je trebalo da bude obuhvaćena i nabavka i primanja, kao i troškovi u vezi sa nabavkom te tzv. finansijske imovine.
Ne očekujem da mi kažete – prihod budžeta je kredit koji ove godine stiže u budžet, ali on jeste ove godine primanje i on kao takav mora da bude uložen negde, a da bi pratili gde je uložen, kontrolisali, moramo da ga prikažemo i da se obavežemo prikazivanjem tog prihoda, jer će on pre ili kasnije doći na naplatu.
Sami ne sporite da to jeste deo budžeta kada nabrajate primanja i izdatke države i kada navodite šta je ukupni fiskalni suficit, odnosno deficit. Vrlo otvoreno govorite da su pored subvencija, datih u formi budžetskih kredita, i nabavke finansijske imovine u stvari rashodi. Prosto je potrebno, znam da nećete prihvatiti, vaša metodologija je vaša stvar, ali bi bilo neophodno uneti u terminologiju budžeta sve ono što se smatra: primanjem, prihodom, i izdacima i rashodima. Kao što zameram, zašto niste u članu 14, isto onako kao što ste u članu 19, pobrojali one ostale javne prihode. U ostalim javnim prihodima ostavili ste kamate na investiranje sredstava.
Znači, budžetski korisnici koji u ovoj krizi imaju viška para, pa ih investiraju, protiv čega sam ja, Srpska napredna stranka, klub Napred Srbijo, jedino vama ostavlja pravo i odgovornost da investirate sredstva. Samo vi! Zato što vam verujemo, zato što od vas očekujemo odgovornost i to znate li samo kada?! Samo kada nemate emisiju hartija od vrednosti zbog premošćavanja tekuće nelikvidnosti i kada se ne zadužujete. Jer čovek koji treba da uzme kredit i da plaća kamatu na kredit ili na zapise, trezorske ili na hartije, ne može da dobije po jeftinijoj ceni kredit na drugoj strani, a da deponuje svoja sredstva negde po višoj. To, prosto, nije logično. Pitajte građane – da li postoji banka koja daje veću kamatu na uložena sredstva, nego što negde može da dobije kredit?
Znači, depoziti su po nižoj ceni i od njih se i na osnovu njih se formira cena kredita. Isključili smo vama pravo da investirate pare dok se zadužujete, na bilo koji način, ali ne mogu da se zadužuju ostala preduzeća, ni iz KRT-a, ni budžetski korisnici na lokalnom nivou, jer budžetski novac nije namenjen novčanim spekulacijama. Nije namenjen čuvanju, morate da obezbedite, i to ćemo od vas najžešće tražiti, uvid u novac koji se nalazi deponovan kod poslovnih banaka, a nije kod vas ili vas samo obaveštavaju o tome. Morate na osnovu raspolaganja tim novcem da napravite najveće učinke. To je pravi Pareto efekat ili ona alokacija koju pominjete u budžetu.
Ne da budete fini, pa da dozvolite da investiraju, pa da dobiju kamatu koju ne mogu da vidim u ovim javni prihodima ovde i ne može niko. Zato što nam prva tabela gde pokazujete budžet, dajte zbirno na osnovu člana 14 – ostali javni prihodi. U njima se nalazi kamata, prihodi od igara na sreću, samo značajne navodim, nalaze se prihodi od izdavanja u zakup, prihodi od nekretnina kojima raspolaže država. Ali, jednog prihoda nema čak ni tu.
Privatizacioni prihod uopšte nije prikazan kao poseban i samostalan prihod.
Pitam se – šta je bio kriterijum? Nije izdašan. Nije tačno, bio je najizdašniji. Jednokratan je, tako je svojevremeno govorio Đelić. On jeste jednokratan u smislu tog jednog preduzeća koje je prodato, ali nije nešto što se pojavljuje samo u jednoj budžetskoj godini. Privatizacija nije završena i za društvena preduzeća, biće i za javna. To je prihod koji kontinuirano postoji i mora da bude vidljiv.
Zašto mora da bude vidljiv?
Zato što morate da nam odgovarate za sredstva koja su po svom značaju predmet najvećih sporenja, ne novinskih tračeva, nego afera koje treba da dobijaju epilog na sudu, što su privatizacioni prihodi i privatizacioni promašaji razlog da mnogi protestuju i ne rade u svojim fabrikama. (Aplauz.)

Zahvaljujem. Nastaviću priču o zakonu koga smatram najvažnijim zakonom koji uređuje ne samo budžet nego ukupno trošenje državnih sredstava. Nešto što je dugo bila primedba uopšte na način donošenja zakona i na budžet, pre svega, bilo je to da uz zakone ne dobijamo procenu finansijskih efekata koji će taj zakon imati na budžet i uopšte na trošenje javnih sredstava. Prosto na jedan, mogu da kažem, princip, ukazuje način kako je to gospođa ministar obuhvatila zakonom. Vi ste se izborili da vam svaki predlagač zakona, unutar Vlade i sa nižeg nivoa, uz predlog zakona ili drugog propisa dostavi i procenu finansijskih efekata koje će taj zakon imati na budžet. Ali niste to sada izveli dosledno, onako kako mi očekujemo, da vi uz predlog zakona ili drugog propisa koji usvajamo dostavite to i nama. Možda ste imali nameru, ali to u zakonu ne piše.
Potrudila sam se da amandmanom napišem da vi posle tog prvog stava gde se kaže procena finansijskih efekata dobijete jednu obavezu da se sastavni deo obrazloženja predloga zakona dostavi Narodnoj skupštini na usvajanje, kažem, da vi ne morate sve ono što od njih zahtevate kao procenu finansijskih efekata, koju doslovno i detaljno analizirate u članu 48, prosto očekujem, ne sve, ali jedan deo onog što se zove zaključak iz te analize, da dostavite i poslanicima pred kojima izlazite sa tim zakonom. Nema razloga da se taj deo informacija potpuno zadrži kod vas, nego ga filtriranog dostavite Narodnoj skupštini na usvajanje.
Ako postoji jedna generalna primedba koju treba da iznesem na ovaj zakon to je pokušaj da se Skupština drži u jednom podređenom, potpuno pasivnom stanju u odnosu na Vladu i po pitanju materije o donošenju budžeta i svega onog što tome prethodi u toku usvajanja i u toku izvršenja.
Da sam u pravu govori i rešenje da ste vi, gospođo ministre, predvideli kaznu za sve druge i niže nivoe, kada ne urade ono što im je definisano ovim zakonom kao obaveza i rok u kojem im budžetski kalendar nalaže da nešto dostave i urade, ali ne i za sebe.
Znači, Vlada je za sve predvidela šta će se desiti ako na vreme ne dostave predlog, ali nije rekla šta se dešava ako Vlada ne dostavi Narodnoj skupštini 1. novembra Predlog zakona o budžetu.
E, pa, mi nismo hteli da prepustimo da baš Vlada ne bude odgovorna ni za šta.
Podneli smo jedan amandman gde kažemo da se ako Vlada ne podnese Predlog zakona o budžetu sa 1. novembrom automatski ide na privremeno finansiranje, jer vi jeste zakonom predvideli tu kaznu, odnosno posledicu ako Skupština ne usvoji budžet u roku koji joj daje budžetski kalendar, ali Skupština ne može da usvoji ono što joj vi niste dostavili. Vi morate, i zaista očekujem da se jedan ovakav amandman uvaži. Zašto to za vas nije kazna? Za vas nije kazna privremeno finansiranje, jer vi u privremenom finansiranju ipak imate komotan okvir za ponašanje. To ću kasnije obrazlagati.
Zaista smatramo da ne može Vlada da se ponaša tako da sebe ne uvodi u red nekom vrstom sankcije i ne možete Skupštinu, s druge strane, smatrati organom koji treba samo obavestiti da ste vi doneli neku odluku od značaja za građane i primenu budžeta, kakva je na primer privremena obustava.
Vidim da je u mnogo delova javnog života, onoga što se zove politički, društveni život, Skupština skrajnuta u drugi plan, mnogo i svojom zaslugom, ali nepravedno mnogo i nedopustivo mnogo onima koji odlučuju o tome. Ne želim da i zakon o budžetskom sistemu na taj način tretira Skupštinu, jer to prosto nije moguće.
Ne možete vi uzeti za sebe pravo da procenite na primer ili, mislim da to zaista nije na čast, a nije samo vaša krivica, sebi dozvoliti da kažete Skupštini – mi smo u 2005. godini doneli Zakon o javnom dugu, prema tom zakonu smo imali obavezu da formiramo Upravu za javni dug. Priznajete iskreno, što cenimo da ta uprava još uvek nije otpočela sa radom, ali od nas tražite da poslove Uprave za javni dug radi Uprava za Trezor, dok se ne konstituiše Uprava za javni dug. I opet nema roka u kojem ste dužni da to uradite. Zašto biste se vi trudili da od jednog zakona napravite zakon koji živi, koji nekog obavezuje, nekog ograničava, kad to može bez kazne da ostane i mrtvo slovo na papiru, kojim ćemo se hvaliti kada neko dođe ili kada treba dati neki intervju i reći – usvojili smo 200 zakona?
Kako to radi Poslanički klub Napred Srbijo Srpske napredne stranke, reći ću vam, predvideli smo da ukoliko ne počne sa radom do 1. oktobra 2009. godine Uprava za javni dug, Narodna skupština neće donositi zakone i druge akte koji se odnose na zaduživanje i garancije posle navedenog roka.
Dakle, zašto da ja idem u krivični zakon, da zadirem u prekršaje? Prosto kažem – ja imam dobru nameru, mnoge su se agencije u međuvremenu osnovale, manje ili više potrebne, neću reći nepotrebne. Vaša većina je usvojila te zakone, ali za njih se nekako našao i prostor i materijalni uslovi za rad i ljudi stručni da rade taj posao, ali za Upravu za javni dug ne može.
Prosto mislim da nemate pravo da ono što se dugo zateklo, pa traje kao problem ili uobičajilo kao izgovor za nešto što Vlada nije završila, da nastavite da to forsirate kao da je to prosto moguće i dozvoljeno. Jedna od najgorih mogućih stvari jeste ta da ste vi predvideli da se u izuzetnim slučajevima može produžiti privremeno finansiranje, koje ide u prva tri meseca fiskalne godine, na još tri meseca. Ako fiskalna godina traje 12 meseci, ako je to budžetska godina, ne može izuzetak biti 50% od nečega. Maksimalno dozvoljeni izuzetak je ta četvrtina, to prvo tromesečje o kojem govorite. Zaista, mislim da će to biti najkrupniji propust ovog zakona ako to rešenje ostane tako definisano.
Vi čak propisujete da u slučaju privremenih obustava, ako postoje neki razlozi, vi kažete da je smanjeni prihod ili ne znam šta, da možete da obustavite privremeno izvršenje budžeta, s tim da, bukvalno, nemate ograničenja koja se zovu – da po nameni idu isplate. Kažete samo imaćete ograničenje, govorim kada je reč o raspoređenim rashodima u prethodnoj godini u privremenom finansiranju, izuzev za isplatu prava i penzija, prava iz penzijskog i invalidskog ograničenja.
Zaista, mislim da to nije u redu, pogotovu što na jednom drugom mestu kažete ovako, ukoliko imate problem sa finansiranjem, odnosno privremenom obustavom, vi sebi dajete pravo da radite po prioritetima isplatu, odnosno ne znam čak na osnovu kojih kriterijuma kažete da ćete izvršavati obaveze tako da ne ugrozite neke druge Ustavom i zakonom definisane obaveze. Ali Ustavom se propisuje način donošenja budžeta, a zakoni, kao i zakon o budžetu, ustanovljavaju isključivo zakonom definisano finansiranje.
Da li može neko, ne jezički znalac, nego jedan vrsni ekonomista i doktor nauka da mi kaže, koji mora da poznaje i pravo u nekoj meri, da li postoji više i manje zakonita obaveza isplate budžetskih sredstava i da li je neki korisnik u budžetu preči, a po kom kriterijumu? Ostavimo na stranu kvote aproprijacije. Vi prosto jednom odredbom zakona kažete da se ne bi ugrozila neka druga prava, vi možete neka druga prava da uskratite.
Šta iza toga mogu da vidim?
Ne, nisam ni paranoična, niti smatram da dugove koje imamo i koje smo prihvatili ne treba da isplaćujemo. Treba, ali zaista mi se čini da vi u jednom trenutku možete pod pritiskom dospelih dugova, za koje nema para iz redovnih budžetskih prihoda, odlučiti da smanjite na primer socijalna davanja, ili čak da umanjite isplate plata budžetskim korisnicima iz budžeta, iako ste za vreme privremenog finansiranja rekli da nećete dirati samo penzije i ostala prava, ali to ne znači da u onom slučaju koji predviđate, takođe, zakonom, niste sebi ostavili pravo da čak i to dovodite u pitanje.
Propisali ste sebi, kako da kažem, uslove u kojima ne možete da visite u vazduhu, u smislu isplata, pa ste rekli, čak, ako na primer traje usvajanje rebalansa, mada baš izbegavate rebalans, tražite da imate sve vrste nekih zaobilaznih puteva za trošenje budžetskih para, ali kada već dođe do rebalansa vi kažete da možete da nastavite sa privremenom obustavom izvršenja pojedinih rashoda, a ne kažete koliko.
Mi vam dajemo rok najduže 15 dana. Jer, tražite da po privremenoj obustavi samo obavestite Skupštinu da ste doneli takvu odluku. To zaista nije dozvoljeno uraditi u podeli vlasti između zakonodavne, izvršne i sudske vlasti. Predviđamo amandmanom da vi Skupštini morate da dostavite razloge zbog kojih ste spremni da donesete odluku o privremenoj obustavi koja može trajati 45 dana i da Skupština o tome mora da se izjasni. Mi smo amandmanom dali rok od svega 10 dana, kao onaj krajnji i najduži rok da se Skupština o tome izjasni, ali vi ne možete, tek, kao drska i bahata osoba koju izdržavaju roditelji samo reći – evo, ne želim više da plaćam svoje obaveze, dragi moji roditelji, vi vidite šta ćete sa tim, primite to na znanje! Ja ću, od sada, vaš novac da trošim kako meni padne na pamet.
Ne mogu Skupštini da se, čak ne mislim da se ona ponižava time, uskraćuju ustavne i zakonske nadležnosti da odlučuje o onome što se zove trošenje javnih sredstava. Ne možete sebi uzimati odluke za kršenje osnovnih pravila isplate iz budžeta bez definisanja rokova, jer to, prosto, neće biti izuzetak, nego će postati pravilo, i biće predmet političkih zloupotreba, a jeste, već, u ovom trenutku, degradiranje autoriteta koji ima Skupština.
Ono na čemu insistiram jeste da dosledno izvedete kontrolu nad budžetskih sredstvima i nad svim javnim sredstvima kojima raspolaže bilo koji organ ili organizacija. Da bi to zaista bilo ostvarivo, ponoviću, vi morate da ustanovite u vašim pravilnicima: i budžetsko računovodstvo i evidenciju u tim organima, i budžetsku inspekciju i deponovanje i investiranje sredstava, ali i primenu Zakona o javnim nabavkama.
Možda se vama neće dopasti informacija koja se pojavila poslednjih dana u štampi, ali jeste plod rada ljudi koji se analitički bave ovim našim finansijama, koji kažu da je približna vrednost deficita koji imamo kao država sredstvima koja se kroz korupcione kanale i zloupotrebe sistema javnih nabavki odliju iz vidljivih kanala države i njenih nadzornih organa. Ne bih da pravim reklamu ni tom autoru, ali je vrlo interesantna analiza koja je izneta, ne mogu da tvrdim da je ona istinita, ali svi mi znamo da afere vredne po nekoliko miliona, u zbiru daju značajnu sumu sredstava nad kojima država mora, na kraju krajeva, i to je ovaj početak, to je ovaj trenutak, da krene i da vrši nadzor.
Pod Zakon o javnim nabavkama, moraju da potpadaju svi oni koji na bilo koji način raspolažu javnim sredstvima, jer oni do njih ne dolaze, do sredstava kojima raspolažu, ni posebnim umećem, ni izuzetnim znanjem, nego u 98 procenata političkom pripadnošću strankama koje ih predlažu ili direktno ili indirektno, ili kroz kadrovske komisije, ili kroz odbore kojima, opet rukovodi određena stranka, gde se određeni ljudi promovišu kao nezavisni, ali je sasvim jasno da oni jesu partijski ljudi, kojima partijska knjižica ne sme da bude metod napredovanja, diploma, najveća zaštita, i kada se dese propusti u trošenju sredstava.
Ne kažem da oni koji potpadaju pod Zakon o javnim nabavkama primenjuju taj zakon savršeno, da i tu nema propusta, ali je nužno da se u isti položaj stave svi oni koji troše javna sredstva.
Ponavljam, ne smete da ispustite da se investiranjem bave ni lokalni i svi ostali organi, i dosledno smo izveli kroz zakon isključivanje mogućnosti investiranja lokalnih organa. Ne mogu se opštine žaliti da ste im uskratili transferna sredstva, a jeste i treba da se žale, dokle god imaju viškove sredstava koja su investirana, i koje vam, čak, i krajem godine, ne prebacuju na račun Trezora kako su obavezni da to urade.
A zašto to rade? Kada bi se vama našla masa sredstva pod kontrolom i upravljanjem vi biste sa tim novcem, kao masom sredstava koja je vrlo značajna, mnogo korisnije stvari mogli da uradite, nego što će svaki od njih pojedinačno dobiti na primer povoljniji kredit od banke kod koje je deponovao sredstva ili imati neki sitan, lični, ćar na razlici u kamati koju dobije, zato što je deponovao sredstva kod te banke.
Generalno, morate da se složite sa mnom. Poslovne banke, strane ili domaće, treba da imaju depozitne poslove i štednju. Ali, to treba da ulažu građani i privreda, a ne budžetski korisnici, kojima, s mukom, ova iscrpljena privreda i građani napune kase i račune i podračune, za koje ste, takođe, dobili rok u kojem morate da ih kontrolišete.
Dakle, jedna ozbiljna država, za kakvu očekujem da postane Srbija, treba da omogući zaposlenost građanima, kao osnovni budžetski cilj, koji će imati pristojno plaćan posao, od kojeg će moći nešto i da uštede, pa da tim poslovnim bankama polože štednju, kao sigurnim kućama, gde će dobiti, ne enormnu, nego pristojnu kamatu i da privreda, koja inače ima problem sa likvidnošću, drži svoje račune kod tih poslovnih banaka, a ne da se država pojavljuje kao sveopšti vlasnik, poslodavac i ulagač.
Lično se zalažem, i stranka kojoj pripadam, da ulogu u državi ne preuzimaju ni multinacionalne kompanije, ni nadpolitički organi, ali svako mora da zna svoje mesto i da radi svoj posao.
Na vama je prilika da mnogima od korisnika državnih sredstava ili javnih sredstava ovoga puta pokažete, na autoritativan i nedvosmislen način, kako to treba da radite. Nadam se da vi tu šansu i priliku nećete propustiti. Hvala. (Aplauz.)

Član 39. definiše trećim stavom izgled uniforme i oznaka komunalnih policajaca i način nošenja uniforme koju propisuje skupština grada po prethodno pribavljenoj saglasnosti ministra nadležnog za lokalnu samoupravu. Iz ovog stava proizilazi da će svaki grad imati svoju boju i vrstu oznake ove uniforme, što jeste na neki način slično rešenju koji u članu 41. definiše vozila, plovila i opremu, gde će boju i način označavanja vozila i plovila, kao i opremu komunalne policije, da propiše skupština grada.
Znači, svaki grad, 23 grada će, po prethodni pribavljenom mišljenju, imati neku svoju boju uniforme i plovila, odnosno vozila.
Da li to znači, ako ne prihvatite amandman SNS, odnosno Poslaničkog kluba Napred Srbijo da komunalna policija treba da ima jednoobraznu, istu uniformu na celoj teritoriji Republike Srbije, da će svi koji farbaju vozila, oni koji se bave tim poslom, radionice imati katalog boja i kombinacija boja koje ima komunalna policija da ne bi slučajno građani svoje automobile tako farbali i potpadali pod kaznene odredbe ovog zakona – ako su, na primer, iz Novog Sada, tamo žive i vole narandžastu boju, a dođu u Bor koji je tako ofarbao vozila svoje komunalne policije i onda potpadnu pod kaznene odredbe ovog zakona jer su se, da uslovno kažem, lažno predstavljali?
Ljudi, da li je to normalno? Da li je to rešenje koje može jedan zakon da propiše? Da li je označavanje uniforme u određenoj boji, koja je poznata svim građanima, jedna vrsta ozbiljnosti prema toj vrsti službene uniforme, ili će nam to služiti za neke druge svrhe, gde zaista prestaje da bude ozbiljno nositi službenu uniformu i da ona ima određene propisane karakteristike?
Lično verujem, a i drugi građani su danas suočeni sa tom praksom, da čak i određeni pripadnici MUP-a ne nose značke po kojima možemo da ih identifikujemo.
Zaista verujem da je veliki broj onih koji mogu da potvrde ono što kažem. Srećemo ih tu u centru, oko republičke skupštine. Ne sumnjamo u njihove dobre namere. Nemamo problem sa njima, ali oni za koje je propisano i koji u okviru ovlašćenja Zakona o policiji, u želji da doprinesu javnom redu i miru i da nas zaštite i obezbede našu sigurnost ne nose značke koje zakon propisuje...
A vi nama ovde zakonom predlažete raznovrsne uniforme, razne identifikacione brojeve koji ovu, mlađeg brata policije, što reče ministar, treba da označe, da mi verujemo da je ovo rešenje dobro... Ono nije dobro ni kako je napisano, a kamoli da je bolje napisano, možda se neće ni primenjivati.
Zaista ste doveli do teorije apsurda ovo rešenje sa oznakama, bojama i kaznenim odredbama za zloupotrebu uniforme ili opreme koju će koristiti ova policija.
Osnovno određenje ovog zakona, koji mora da zadrži policiju na nivou policije i u okviru njenih ovlašćenja, a da ih ako treba osposobimo, da zaposlimo veći broj ljudi u policiji, da komunalnim inspektorskim službama obezbedimo ovlašćenje i uslove za rad, a ne da u mešavini nadležnosti komunalnih inspektora i inspekcije pridodajemo zakonska ovlašćenja iz Zakona o policiji, gde način rada i ovlašćenja jesu u Zakonu o policiji, a postupak i primenu kontroliše ministar za lokalnu samoupravu...
Imamo nedopustivo preplitanje nadležnosti, koje neće imati nikakvu dobrobit za građane Srbije. U mešanju i preplitanju nadležnosti otišli smo do tih krajnosti da ćemo imati neko šarenilo uniformi, gde policijska ovlašćenja dobijaju komunalni inspektori, za koje ja neću biti sigurna da znam ko su oni. Ili ćete nam možda štampati neki atlas sa izgledom i bojama koji će biti u školama, u prigodnim emisijama, gde ćete nam ih predstavljati, štampaćete nam verovatno neke brošure? Nemojte da zaboravite farbarske i limarske radnje gde će stajati u kojim su bojama i kako ofarbani automobili i plovila ove komunalne policije.
Moj amandman je vrlo ozbiljan. Ovlašćenja koja je Vlada dala zaista ne mogu tako da okarakterišem.

Podneli smo amandman, kao Poslanička grupa Napred Srbijo, SNS, na član 2. izmena i dopuna Zakona.
Reč je o članu 8, koji je u osnovnom tekstu zakona podrazumevao da je društvo za upravljanje bilo dužno da angažuje najmanje po jednog portfolio menadžera za svaki investicioni fond kojim upravlja, ali i jednog ovlašćenog internog revizora zaposlenog na neodređeno vreme.
Smatramo da je to minimum kojim se propisuje rad društava za upravljanje i zaista ne mislimo da finansijska kriza, niti bilo koje okolnosti povlačenja fondova sa ovog tržišta treba da dovedu do brisanja ovakve odredbe.
Osnovni razlog za ovo opredeljenje je sledeći: razvoj finansijskih tržišta nije moguć bez poslovanja investicionih fondova. Neću ih smatrati jednom vrstom kladionice, jer kladionice nikada nećemo podržavati, i mestom gde se može bez rizika zaraditi enormna zarada do 30%, jer to nikad i nigde ne treba da bude moguće, ali u ovoj državi, u ovom društvu banke moraju da dobiju konkurenciju. Znači, ne da imaju samo konkurentnost u okviru sopstvenog sistema banaka, da onaj ko ima slobodna sredstva ulaže u štednju, već banke moraju da dobiju konkurenciju i u investicionim fondovima, kao organizacijama koje prikupljaju slobodna novčana sredstva.
Ali, ne smemo da dozvolimo da skupe diplome i da kvalitetno znanje portfolio menadžera u ovom trenutku, zbog troškova poslodavaca, postane suvišno, u smislu - ulagali smo u ljude i sada se to znanje rasipa, i to je trošak koji ne donosi efekte onome ko je uložio u svoje znanje.
Ponoviću, a vi to sigurno znate, mnogi portfolio menadžeri rentiraju svoje diplome kod ovakvih investicionih fondova, onako kako su to nekada u razvoju apotekarskih ustanova i pri otvaranju apoteka, jer je to bilo unosno, mnogi vlasnici diploma, farmaceuti rentirali svoje diplome kao uslov za otvaranje tih apoteka.
Mi kao društvo to sebi ne smemo da dozvolimo. Ljudi školovani za upravljanje investicionim fondovima moraju da imaju svoj posao i ne smemo da ih ostavljamo na ulici, jer je interes ovog društva da razvoj investicionih fondova bude zasnovan na pravim merilima i na znanju mladih ljudi koji žele ozbiljno da rade na razvoju ovog tržišta. Molim vas da mislite na zaposlenost mladih školovanih ljudi, a ne samo na troškove vlasnika ovih fondova.

Član 9, odnosno član 32. osnovnog zakona definiše ulaganje imovine investicionog fonda u skladu sa ograničenjima predviđenim ovim zakonom i prospektom investicionih ulaganja.
Mislim da način usklađivanja i održavanja tih propisanih pravila koja je ranije definisao član 32. i onako kako se sada to menja članom 9, a prvenstveno da ta prekoračenja koja se definišu zakonom mogu biti prekoračena u prvih šest meseci od osnivanja investicionih fondova, zaista ne treba da budu definisana na način kako ste predložili, jer ono što mislite da će biti izuzetak koji treba da pokrijete zakonskom odredbom postaće, po iskustvu našem i vašem, zajedničkom, u stvari pravilo ponašanja.
Znači, prvih šest meseci investicioni fondovi neće imati onih 200.000 evra osnovnog kapitala da funkcionišu. Mislim da odlaganje rokova za usklađivanje utvrđenih prekoračenja, tri plus tri meseca, zaista nije dovoljno dobro definisano, kao zakon, a tiče se nečeg što je trenutna situacija i trenutna kriza.
Jesu to okolnosti na koje oni iz investicionog fonda ne mogu da utiču, ali ne možemo za nešto što je privremeno, što očekujemo da se završi, poput krize, da donosimo zakonska rešenja koja će u stvari značiti liberalizaciju u inače vrlo osetljivoj oblasti, kao što su investicioni fondovi.
Znači, ograničenje koje smatrate izuzetkom će postati pravilo ponašanja, a nećete da shvatite da u stvari, čak i po sopstvenom priznanju, investicioni fondovi kažu da imaju problem osipanja imovine, ne samo zbog krize, nego i zbog needukovane investicione javnosti.
Svi se slažemo da je to istina, a zaboravljamo ključni argument zašto se osipa imovina investicionih fondova – zato što isuviše vodimo računa o finansijskom sektoru i ne radimo na jačanju realnog sektora, koji je osnov i za kvalitetnu investicionu jedinicu u koju bi ulagači mogli ulagati, i što ne radimo na tome da imamo građane u Srbiji koji će zaraditi da prežive i da imaju višak sredstava koji će moći da ulože ili u banku, ili u dobrovoljni penzioni fond ili u investicione fondove. To je osnovni problem, kojem se generalno ne posvećuje dovoljno pažnje u ekonomskoj politici Vlade i u izmeni zakonske regulative u ovom trenutku.
Još jedan dokaz da sam u pravu što se tiče toga na šta računaju investicioni fondovi, da ne računaju na višak sredstava koji će imati građani od svojih plata, kao ostatak koji može da se ulaže u bilo koju vrstu odložene potrošnje, jeste sledeći: novac bi na domaćem terenu, priznaju znalci iz ove oblasti, mogli da ostave i da imaju samo balansirani fondovi, koji će značajan deo svojih sredstava ulagati u sigurne hartije od vrednosti, a to su obveznice stare devizne štednje.
Poštovana Vlado i dragi građani, ovde ne postoje kvalitetne akcije u koje mogu da ulažu građani, jer nemaju para, ali ni investicioni fondovi, jer nam pada vrednost akcija zbog toga što nismo vodili računa da svojim merama, koje smo mogli na vreme da preduzmemo, jačamo tu realnu osnovu našeg života.

Malo sam iznenađena što ovaj zakon nije izazvao dovoljno interesovanja među kolegama poslanicima. Jeste vrlo važan zakon i bio je jedan od boljih zakona s obzirom na, kako da kažem, ozbiljnost definisanja ograničenja u poslovanju investicionih fondova.
Član 16, onako kako je definisan sada izmenama zakona, kojim se zaduživanje investicionih fondova kod banaka može produžiti sa 90 dana na 360, da mogu ne samo po ugovoru prema kreditu raditi na svojoj likvidnosti, već da mogu imati repo ugovore ne samo sa bankama, nego i sa drugim investicionim fondovima, da ukupno zaduživanje može da se poveća do 20% (a u prethodnom rešenju je bilo 10%), govori o rešenosti Vlade da učini sve, pa gotovo i nemoguće, da zadrži investicione fondove i kapital ulagača u ove fondove.
Mislim da je minimum objektivnosti u onom što se zove osnova, kao realna proizvodnja i onom što je nadgradnja, a to jeste finansijski sektor, u ovom trenutku i u ovom zakonu morao da pokaže da smo svesni da je naduvavanje balona vrednosti akcija, finansijskih tržišta, nije dobar put u razvoju finansijskog tržišta.
Odlično znate, kao i ja, da su se ulagači u ove investicione fondove povukli posle one prve plime gde su mogli da ostvare značajne zarade, koje su išle i do 30% za pojedine uloge, i da posledice ukupno lošeg stanja, stanja straha i neizvesnosti, neće moći da budu povraćene kao dobra klima i razvoj investicionih fondova, ma kakve mere Vlada preduzimala u ovom trenutku.
Zato, sa druge strane, može da se stvori ne osećaj zapostavljenosti kao nerealan osećaj, nego sasvim racionalan i dokaziv osećaj zapostavljenosti realnog sektora, u koji ova vlada ne ulaže dovoljno labavljenjem regulative tamo gde je to moguće, a to je npr. plaćanje poreza po realizaciji, ne po fakturisanoj nego po naplaćenoj realizaciji. Ali, zato razvoju finansijskih tržišta popuštamo sva ograničenja, a znamo da to neće imati nikakvih efekata.
Mislim da ovo nije dobra poruka za učesnike u ekonomskom životu, za učesnike na finansijskom tržištu. Pokazali ste im da kada oni na svojim okruglim stolovima i medijskim promocijama zatraže izmenu regulative vi to vrlo brzo uradite, na način koji je nedopustiv u odnosu na Skupštinu, jer ste na dan kada ste poslali ovaj zakon u proceduru istovremeno pustili u javnost uredbu kojom ste najveći deo ovog zakona već stavili u pravni promet da im olakšate poslovanje, a da nijednom rečju u obrazloženju zakona to niste naveli. Doveli ste nas ne u osećaj povređenosti, nego u nedopustiv osećaj podređenosti, jer iako se ova materija tiče poslovanja investicionih fondova, ona mora da se tiče i ove grane vlasti koja o tome odlučuje.
Mislim da ove mere neće doneti efekta, ali kompromituju namere Vlade u odnosu na ostale učesnike u ekonomskom životu.

Dakle, iz vremena ovlašćenog predstavnika. Želim samo sa dve rečenice da zaključim ovaj deo o Predlogu zakona o izmena i dopunama Zakona o investicionim fondovima.
Isticanje značaja finansijske oblasti jeste na neki način dato svima nama do znanja izmenama i dopunama ovog zakona i načinom kako je to urađeno. Ne bih se zbog toga javila da u okviru ovog vremena kažem jednu važnu stvar, već upravo iz razloga ukupnog značaja kontrole nad novcem i značaja koji se pridaje finansijskom tržištu.
Stav da kontrola nad novcem mora biti nezavisna i van uticaja i domena politike znači, u stvari, da je novac van društvene kontrole. Ne treba to da ponovim. To je sadržano u odgovoru na pitanje naših kolega poslanika zašto nismo ovde ratifikovali kredit MMF-a. Iz nezavisnosti Narodne banke, iz nezavisnosti njenog načina upravljanja novcem koji je izvučen iz domena politike i Narodne skupštine, društvo, politika, pa i poslanici su ostali bez prava i obaveze da ratifikuju jedan tako važan dokument.
Kada se vlast odrekne, a mi jesmo neko ko podržava ili ne podržava vlast, kada se Vlada (rekli ste, na sajtu NBS se može naći taj ugovor), kad se vlast kao Vlada odrekne kontrole nad monetarnom, tada monetarna politika preuzima vlast nad onim što se zove Vlada i parlament, doduše posredno. Ceh te politike i ceh takve nezavisnosti je na svima nama kao građanima koji će kamatu na kredit i uslove iz kredita ili aranžmana, kako ga nazivate, sa MMF-om morati da podnesu.
Znači, troškovi takvih odnosa padaju na teret građana, kroz prihvatanje da se prodaju neka bitna preduzeća koja gazduju ogromnim resursima, da se dovrši privatizacija, iako su svetski trendovi u suprotnom smeru. Amerika podržavljuje, a mi dobijamo naloge da izvršimo privatizaciju ostatka onoga nad čime kao država imamo kontrolu. Ne da promenimo menadžment, ne da regulišemo viškove zaposlenih, nego da privatizujemo po svaku cenu. Dokle nas je to dovelo, znamo.
Koliko smo zaduženi i iz kojih ćemo prihoda plaćati kamate na te dugove, makar oni bili uloženi i u infrastrukturne projekte, što je jedino opravdano, ostaje da cenimo svi mi zajedno, ali nemojte nas držati u uverenju da ne znamo kako je nezavisnost Narodne banke, odnosno kontrole nad novcem, nad monetarnom politikom, ostavilo i vlast i Vladu i ovaj parlament bez kontrole nad onim što se zove zaduživanje. Vlada je to učinila verovatno dobrovoljno, ali mi u ovom domu, tvrdim u ime onih građana koje predstavljamo ja i moja poslanička grupa i SNS, sigurno nismo svojevoljno prepustili to odlučivanje, sa ozbiljnim posledicama, ni Vladi, a najmanje Narodnoj banci. Hvala.

Član 19. definiše ugovor o osiguranju od autoodgovornosti tj. polisu osiguranja. U stavu 3. se propisuje da obrazac polise osiguranja iz stava 1. ovog člana štampa Narodna banka Srbije, Zavod za izradu novčanica i kovanog novca.
Amandmanom tražim da se taj član briše. Smatram da NBS, prvo, ne zaslužuje da dobije ovaj posao iz najmanje dva razloga. Jedan je što ne zaslužuje da dobije dodatni prihod, jer i ono što bi trebalo da ima kao polugu za upravljanje ekonomskom politikom u delu monetarnih nadležnosti ne koristi na način koji bi bio u interesu privrede Srbije, niti građana Srbije. Drugo, pitam predlagača, u stvari javnost, šta to kvalifikuje NBS, odnosno Zavod za izradu novčanica i kovanog novca, da izdaje ove polise i da ih štampa? Da li afera sa pasošima? Da li pritisak na učesnike u štampanju pasoša, gde je uvodila nove izvođače radova, pritiskala postojeće da iz posla izađu, verovatno motivisana dobrim kvalitetom pasoša koji ne prolaze na mnogim graničnim prelazima zato što nisu kako valja?
Da li ih kvalifikuju, NBS i Zavod za izradu novčanica i kovanog novca, sve one, s teškom mukom u javnost doprle, priče o nabavci kvalitetnog papira na kojem su se štampale novčanice, ili onaj potpis guvernera Dinkića zbog kojeg je svojevremeno velika količina novca povučena iz opticaja, a da nam nikada nisu dostavljeni podaci o tome koliko smo kao građani platili štetu za nečiji hir, za nečiju nepažnju ili zloupotrebu, sem jedne vrlo vidljive i javne, jasne štete koju imamo za nedomaćinsko poslovanje i korišćenje javnih sredstava?

Član 82. definiše sastav i izbor upravnog odbora. Poslanički klub Napred Srbijo, SNS je svojim amandmanom predložio da se doda novi stav 6. koji glasi – mesečna naknada za rad u upravnom odboru utvrđuje se jednom godišnje i ne može biti veća od mesečnog prosečnog ličnog dohotka ostvarenog na teritoriji Republike Srbije u godini koja prethodi godini za koju se utvrđuje naknada i ta naknada za predsednika može biti uvećana do 50%, a za ostale članove uvećana do 30%.
Smatrali smo da je potrebno da se zakonski ograniči isplata naknade članovima upravnih odbora, i to ne samo u ovom zakonu, nego u svim zakonima gde Vlada ima bilo koju vrstu vlasništva ili učešća u članstvu u upravnim odborima, ne samo gde ima kao država, direktno sa republičkog nivoa, već i kao lokalna samouprava.
Da smo u pravu i da je trebalo dosledno izvesti ono što je navedeno u čl. 73, 75. i 80. govore i sledeća tri stava koja ću vam pročitati: član 73. definiše da sredstva za osnivanje i početak rada garantnog fonda upravo obezbeđuje Republika Srbija. To je pravo koje je iz ovog izvedeno, da ograničite i visinu naknade članovima upravnog odbora. Dalje, u članu 75. se kaže da su izvori sredstava za rad garantnog fonda, pod tačkom 2), sredstva budžeta Republike Srbije. Drago mi je što ste usvojili amandman mog kolege Zorana Babića da su ta sredstva izvor sredstava za rad fonda samo u prvoj godini, jer on kasnije obezbeđuje iz ostalih sredstava, poput npr. doprinosa društva za osiguranje, sredstva za svoj rad. U članu 80, zadnjem stavu, definisano je da se na zarade, naknade i druga primanja zaposlenih...
(Predsednik: Imate još minut od vremena grupe. Hoćete iskoristiti?)
... u garantnom fondu primenjuju propisi o zaradama, naknadama i drugim primanjima u javnim službama.
Trebalo je imati sluha i usvojiti ovaj amandman, jer on upravo dosledno izvodi zakonska rešenja iz članova 73, 75. i 80. i govori o odgovornoj državi, koja vodi računa o visini naknada svih onih organa koje ona osniva i za koje ima odgovornost u svom radu.