Želim da pitam premijera, s obzirom da…

Pošte ste nas, gospođo predsedniče, obavestili o odsutnosti gospodina Dinkića, moram onda da pitam premijera ono što mnoge od nas zanima – ko sada donosi odluke, razmatra zahteve akcionara i vrši kontrole u Agenciji za privatizaciju, kada je direktor Agencije Vesna Džinić podnela ostavku, a najveći broj ostalih odgovornih lica i kontrolora koji rade u Agenciji uzeli su slobodne dane i otišli na godišnje odmore?
Sa raznih strana dobijamo informacije da je pravo rasulo u toj agenciji i pitam – da li je moguće da u takvoj agenciji, koja odlučuje o sudbinama mnogih ljudi, niko ne vodi računa o stotinama postupaka koji pune novinske stupce i ostavljaju ljude na ulici?
Koliko danas, potpuno nezakonito se obavlja prodaja jedne zgrade "Komgrapa". Neki su procesi privatizacije tako završeni da ni država više neće moći da nadoknadi štetu za svoje nečinjenje. Neki se predstavljaju uspešnim, a jesu zloupotreba u procesu privatizacije.
Ako mogu da citiram nešto što će oslikati sve slučajeve koje iznose moje kolege u ovoj skupštini i oštećeni manjinski akcionari, to bi moglo da se svede na sledeće – sve ovo što nam se dešava radi se uz otvorenu podršku i zaštitu državnih organa i Agencije za privatizaciju, kao tvrđave kriminala, gde se sakriva dokumentacija, lažno prikazuje i sakriva imovina u prospektima privatizacije, izdaju lažne potvrde o ispunjavanju obaveza kupaca i uz potpunu blokadu institucija sistema, sve u funkciji pljačke, uništenja firme, rasprodaje imovine, rasterivanja radnika i, što naglašavam, po uobičajenom obrascu.
Da li je tačno da je jedan od bivših ministara negde izjavio – da bismo taj proces završili, trebaju nam procenitelji, revizija i banke da nam daju kredite? Kad je neko pitao kako ćemo, rekli su: procenitelji - to smo mi, revizija - to smo mi, banke su naše. To je taj uobičajeni obrazac.
U MUP-u i tužilaštvu godinama leže mnoge krivične prijave. Mnogo je kapitala izneto iz Srbije, Zakon o radu se ne primenjuje (Predsednik: Vreme.), a Krivični zakonik kao da ne važi za zloupotrebe u privatizaciji.

Da stvari ne funkcionišu tako kako vi očekujete, ja ću vam izneti jedan konkretan primer. Da li je moguće da ta agencija koja stvarno radi ne primenjuje ugovornu i zakonsku obavezu koju ima, koju je sama potpisala i prihvatila, da raskine ugovor sa kupcem društvenog kapitala npr. privrednog društva BD Agro iz Dobanovaca? Posle završenog izlaganja priložiću vam i podatke i slučaj.
To je firma koja je dve godišnje rate za isplatu kupoprodajne cene platila, kao firma BD Agro, umesto samog kupca Đure Obradovića. Ne zanima me uopšte Đura Obradović, to je samo pojava. Kada kupac, a ovo je samo jedan od mnogih, nedozvoljeno hipotekarno zaduži imovinu subjekta privatizacije u korist drugih firmi koje se privatizuju, npr. firme ''Ineks" - Nova Varoš, a te hipoteke nisu skinute ni posle dve opomene koje je Agencija dala, ni posle dodatno datih rokova od 30 dana, znači, Agencija zna da se ugovor krši, opomene, da dodatni rok, ali ne raskida ugovor.
Šta Agencija radi kada subjekt privatizacije uzme kredit od preko 30 miliona evra (ne govorim o 30.000 dinara, gospodo, nego o 30 miliona evra) i ta sredstva nesavesno i nenamenski troši, npr. na kupovinu helikoptera i džipova, a u stvari se bavi gajenjem stoke i proizvodnjom mleka, otuđuje veliku imovinu subjekta privatizacije, a nema dokumenata gde je završio novac od prodaje? Ako tako može, zbog ovog danas pitam i pominjem konkretan slučaj, nekažnjeno da se čini kriminal, onda ne čudi da je taj i mnogi slični kupci privatizovao i sledeće firme: "Ineks" Nova Varoš, "PIK Pešter", "Crveni signal" Beograd, "Obnova" Beograd, "Uvac Gazela" Jasenovo, "Tehnika Birotronik" Beograd, "Beotrans", možda još i neko drugo.
Pošto se taj vlasnik obratio pismom poslaničkoj grupi kojoj pripadam i pozivom da vidimo kakva je to firma, evo, odgovaram. Niko, pa ni manjinski akcionari ne spore urađene poslove na unapređenju te firme i to da je nabavljeno 1.300 grla stoke, ali ne 2.500 kako se predstavlja i kako je to bila obaveza. Usvojen investicioni plan, a to dokazuju i dokazi koje ću vam predati, govore o tome da je učinjen niz nezakonitih postupaka u izvršenju ugovora. Ta kršenja ugovora je i sama Agencija konstatovala, naknadno doduše.
Svoj stav o BD Agro, odnosno o lošim privatizacijama, nemam nameru da promenim poput nekih drugih koje gospodin Đura vozi helikopterom, već samo ukoliko nam dostavi dokaze (kao što su to učinili manjinski akcionari, jer samo jezikom dokaza govorimo) da sve ovo što iznosimo nije tačno.
Hoću da podsetim i tog vlasnika da je, doduše javnosti, sredstvima informisanja ne, ali manjinskim akcionarima, koji su oštećeni, poznato i sledeće – da je u trenutku privatizacije BD Agro imao pravo korišćenja 4.000 hektara državnog zemljišta koje je naprasno izgubljeno; da je BD Agro imao farmu svinja i kokošaka, posle privatizacije toga nema; da se gospodin hvali da je leukozne krave koje su uginule zamenio novima, a te krave nisu uginule, već su prodate, i to po ceni od 900 evra po komadu, a tok tog novca, ostvaren prodajom, nije transparentan i javan; da je gospodin prikazao kao investiciju i kupovinu 23.000 komada kokošaka, a da nijedna nije ušla u BD Agro, o čemu takođe govore dokazi.
Poslanici SNS traže ove odgovore. (Predsednik: Vreme.) Prekinuću.

Na jedno poslaničko pitanje koje se tiče rada Agencije za privatizaciju, kriminalnih privatizacija, ili činjenja Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, mi nismo kao Poslanička grupa Napred Srbijo još uvek dobili odgovor. Međutim, hoću da postavim danas jedno vrlo aktuelno pitanje Ministarstvu za ekonomiju i regionalni razvoj i Agenciji za privatizaciju, koje glasi: Zašto dozvoljava kriminal i privatizaciju društva BD "Agro" iz Dobanovaca, čiji su mali akcionari danas u protestu ispred Agencije za privatizaciju protiv nesavesnog postupanja i nečinjenja Agencije u skladu s ugovorom?
Posebno insistiram na ovom konkretnom primeru, jer je reč o predatim, pred državnim organima, materijalnim dokazima koji potvrđuju nezadovoljstvo malih akcionara, koji su dokazali Agenciji za privatizaciju da je kupac Đuro Obradović nezakonito podigao s računa BD "Agro" oko dva miliona evra na ime prethodno izvršene investicione obaveze iz ugovora o privatizaciji, da je poklonio svojoj saradnici 1,2 hektara atraktivnog placa bez zakonskog osnova, da je nezakonito, znači, bez osnova, uzeo sebi oko 4,2 hektara zemlje BD "Agro", koja se nalazi uz autoput. Tu zemlju je kasnije prodao za 1,8 miliona evra.
Najmanje dve rate za isplatu kupoprodajne cene platio je sa računa društva koje je kupio, a morao je to da uradi ličnim sredstvima. Za preko jedan milion evra, nezakonito, hipotekarno je zadužio imovinu BD "Agro", u korist drugih pravnih lica. Pri prodaji 100,2 hektara zemlje u industrijskoj zoni Dobanovci, firma i mali akcionari su oštećeni za sedam miliona evra. Nesavesno i nenamenski je potrošeno uzetih 25 miliona evra kredita, a pri tom, sredstva javnog informisanja, među kojima je i Javni servis, ovakvu privatizaciju reklamiraju uspešnom privatizacijom.
Za svaki od ovih navoda, koji ću vam u nekoj od zgodnih prilika, možda i danas, obrazlagati konkretnim dokumentima, postoje valjani sudski dokazi.
Da li je ugroženo pravo ma kog akcionara, pravo koje ova država mora da štiti dok promoviše Zakon o tržištu hartija od vrednosti, privatizaciju i akcionarstvo, ili su preči interesi pojedinih moćnika, poput ovakvog slučaja?
Molim vas da od Agencije za privatizaciju zatražite i odgovor. Da li je ostavka gospođe Vesne Džinić u direktnoj vezi s istragom koja se vodi u ovom postupku i s bliskim vezama ranijih ministara za privatizaciju, čiji su pomoćnici, pomoćnik, konkretno, zaposleni u ovom preduzeću.
Iza svakog iznetog navoda, tvrdim, stoje sudski valjani dokazi i konkretan primer, koji iznosim, jer je to princip pljačkaških privatizacija, protiv kojih se SNS bori.

Pre svega, imam pitanje za vas, gospođo predsedniče. Ako govorim kao ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe Napred Srbijo i koristim 20 minuta, da li mogu odmah u nastavku i sve vreme poslaničke grupe da utrošim, ili ćete mi to davati u dva navrata, a imam nameru da o ovoj tački govorim ukupno 45 minuta?

Zahvaljujem. Podeliću.
S obzirom na to da u 15.20 časova govorimo o 65. tački dnevnog reda – Predlogu odluke o prestanku dužnosti zamenika javnog tužioca, dužna sam da zbog građana Srbije koji prate ovaj prenos dam objašnjenja zašto imamo nesporazume oko načina rada na ovoj tački dnevnog reda i, uopšte, po ovoj sednici.
Predlog odluke o izboru kandidata za člana Saveta Republičke radiodifuzne agencije koji živi na teritoriji AP KiM, tačka 62, tačka 63 – Izbor člana Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, tačka 64 – Predlog odluke o prestanku sudijske dužnosti i tačka 65 – Predlog odluke o prestanku dužnosti zamenika javnog tužioca, po ranije ustanovljenom običaju ove skupštine, spadali su u kategoriju imenovanja i razrešenja, o kojima Skupština nije uopšte otvarala raspravu, već je ostavljala za dan glasanja izjašnjavanje o ovim tačkama dnevnog reda.
Ne ulazeći u suštinu, taj dobar, ili loš običaj, koji je bio ustanovljen u Skupštini, ukinut je, očigledno, onda kada su ukinuti i mnogi drugi dobri običaji – da se u ovoj skupštini dogovara o načinu rada i da nam se pruži prilika da za one tačke i teme koje zaslužuju ozbiljnu raspravu imamo vreme, ukupno vreme koje ima jedna poslanička grupa, ili sve zajedno, od pet sati, da nam bude dopušteno da o tako važnim temama iznesemo svoj stav.
S obzirom na to da su zakoni o poljoprivredi, čak je jedan podnet dva dana pred samo zasedanje, njih 15, svrstani u jedan isti koš, odnosno u jedno te isto vreme od pet sati, a da smo ratifikacije, kojih je bilo 38, od kojih su samo četiri, ne umanjujući značaj ostale 34 tačke, finansijski obavezujuće, i to ne samo za nas, kao ovu generaciju, nego i za one koje dolaze i koje će morati da otplaćuju dugove koje prihvatamo tim ratifikacijama, onda se zaista očekivalo da svaka od ovih tačaka ponaosob omogući poslaničkim grupama da svoje ukupno predviđeno vreme iskoriste pričajući o temama koje su, ne u direktnoj, ali u vrlo bliskoj vezi sa zadatom temom.
U tom smislu ću, u vremenu koje pripada Poslaničkoj grupi Napred Srbijo da govori o prestanku dužnosti zamenika javnog tužioca, u stvari, govoriti uopšte o ovim imenovanjima i razrešenjima i dotaći se toga šta za nas kao državu i kao Parlament znači sudijska funkcija, ali i funkcija javnog tužioca, a sve u sklopu neke opšte proklamovane borbe protiv korupcije, koja jeste rak-rana ovog društva.
Zašto smatramo da je pitanje prestanka dužnosti javnog tužioca važno? Pravosudni sistem i svi oni koji su deo te grane vlasti strašno su značajni za ostvarivanje nekih vrednosti ovog društva koje nas kvalifikuju, prvo, kao dobro društvo svojih građana, a onda i državu koja se kvalifikuje za neke šire integracije, za poslovanje i za partnerstvo s ostalim uređenim državama.
Da li mi to postižemo i da li ozbiljno radimo na tome? Način na koji smo predložili pravosudne zakone, način na koji radimo na poštovanju ugovora, način na koji se vrši pritisak na pravosudne organe, pre svega, od izvršne vlasti, ne govori u prilog tome.
Naprotiv, smanjivanje uloge Parlamenta i u odlučivanju u ovakvim tačkama dnevnog reda i u ovakvim zakonima govori o tendenciji koja nije lokalna i nije samo u Srbiji, nego je šira. Mogu slobodno da kažem, makar, evropska.
Ono što se danas dešava u Parlamentu Velike Britanije, gde su svi definisali opasnost od izbijanja afere o nezakonitim, ili zakonitim, ali prekomernim troškovima u Parlamentu, u kojem je prvi put za 300 godina unazad predsednik Parlamenta ponudio ostavku, dovelo je do zaključka da se vlast iz Parlamenta, zakonodavne grane, svesno seli u izvršnu vlast, odnosno da Vlada želi da ima preovlađujući uticaj nad životima građana, ali i na seljenje uloge i značaja države u Evropski parlament i taj nivo odlučivanja.
S obzirom na to da nemamo tako staru tradiciju parlamentarizma, odnosno parlamentarne demokratije, kao višestranački uređene države, da nemamo izgleda da tako skoro budemo članovi Evropskog parlamenta, moramo ozbiljno da poradimo na održavanju uloge i značaja Parlamenta u kom sedimo, time što ćemo na ozbiljan način donositi zakone od kojih zavisi uređivanje života naših građana.
Dok god, gospodo iz vladajuće većine, ne izmislite neki bolji i korisniji način kojim se mogu životi građana uređivati svrsishodnije, jeftinije i da žive bolje, mi ćemo se boriti ovde za dostojan parlament, za javnu reč koja je pristojna, na način kakav priliči Poslaničkoj grupi Napred Srbijo. To znači da vam govorimo o značaju tužilačke funkcije, ali i o načinu rasprave o bitnim tačkama dnevnog reda.
Ako smo se dogovorili da nemamo zamenu za ovaj parlament, a nemamo je jer nam vrata Evrope nisu baš tako široko otvorena, jer postoje mnogi uslovi, ako se složimo s tim da ne treba da prihvatimo pritiske izvršne vlasti da ona radi poslove zakonodavne grane, onda ćete prihvatiti da postoji direktna veza između onog što je korupcija i primera koje ću vam izneti, gde se država nije izborila mehanizmima koje ima na raspolaganju da s tom korupcijom izađe na kraj. I to ne samo da je ogoli i da onda dospe u novinske stupce, raznim direktnim i indirektnim putevima novinarskih kanala i onim što se zove ''reket javne reči'', nego da, tako žigosana, bude i kažnjena na onim instancama koje su za to zakonom zadužene, tj. da se organi policije, kao istražni organi, i tužioci, pravobranilaštva i sudski organi bave poslom, jer to jeste u opisu njihovog posla i to jeste pravi i jedini način borbe za dostojanstvo ove države i za bolji život građana.
Počeću jednim drastičnim primerom. Privatizacija "Mobtela" je jedna od, neki kažu, boljih, značajnih, unosnijih, a ja ću reći da je ostao gorak ukus kod svih nas, pre svega, zbog toga kako je jednom preduzeću dozvoljeno da se formira, a onda, nedozvoljenim načinima, oduzeto onom kom je prethodno dozvoljeno da se formira.
To može da nas se tiče, manje-više, kao nezakonitost, ali nas se direktno tiče kako je novac od privatizacije "Mobtela" potrošen. Hoću danas da vas upoznam sa detaljem ko je, u stvari, prodao "Mobtel" i za koji iznos. Kad vam Mlađan Dinkić bude objasnio i rekao da je Vlada prodala "Mobtel" za jednu milijardu i 513 miliona evra, mnogo više nego što je Vlada Miloševića uradila, onda mu treba reći da ne govori istinu, ili srpski, jasno – da laže. Ovo zato što Vlada uopšte nije prodala "Mobtel", ponavljam – Vlada uopšte nije prodala "Mobtel", već novoosnovano preduzeće "Mobi 063". To preduzeće je Vlada osnovala, sa 30% učešća austrijskog konzorcijuma koji predstavlja Martin Šlaf. Našoj javnosti je to ime, nadam se, poznato i teško da će biti zaboravljeno. To nisu iste stvari i taj samozvani ekspert bi to morao da zna.
Postavlja se pitanje, zašto je Vlada pravila novo preduzeće sa Martinom Šlafom, kada "Mobtel" i "Mobi 063" nisu ni povezana ni zavisna društva, odnosno postavljam pitanje, a molim građane da ga zabeleže sebi, zašto Vlada Srbije nije sama, bez Martina Šlafa, formirala i onda na aukciji prodala "Mobi 063" i licencu za mobilnu telefoniju, koju je, uzgred budi rečeno, ili sasvim namerno, potpuno nezakonito oduzela "Mobtelu" u ono vreme?
Ja ću ponuditi svoje odgovore, a ko ima bolje, neka izvoli. Dinkić je ceo scenario prethodno dogovorio s Martinom Šlafom, čiji je konzorcijum u osnivački kapital "Mobi 063" uneo nenovčani ulog od svega 34 miliona evra. Ostvarenom prodajom 30% svog udela, gospodin Martin Šlaf je stekao neverovatnih 350 miliona evra. Na ovom bi mu pozavideo i gospodin Božidar Đelić, koji je, trgujući povlašćenim informacijama i ne poštujući klauzulu o zabrani konkurencije Zakona o radu, član 162, stekao onih slavnih 11 miliona evra od "Kredi agrikol'' banke i nikada nismo saznali da li je i gde, ako je, platio porez kada je te akcije prodao da bi ponovo ušao u Vladu.
Ponavljam, za svega 34 miliona evra, gospodin Martin Šlaf je stekao neverovatnih 358 miliona evra.
Da li je neki tužilac, neki pravobranilac, neki zagovornik prava, pravne nauke i pravne države, smeo i mogao da reaguje, ili možda postoji u nekoj fioci papir da se država upozorava da ovo radi na štetu građana, a u korist pojedinca, i da li ćemo jednog dana o tome slušati, kad se neko osmeli da nas s tim upozna, ili smo pravna država i o ovom, u organima koji se time bave, treba da govorimo?
Objasniću vam otkud 358 miliona evra. Kada se od prodajne cene, od jedne milijarde i 513 miliona evra, oduzme vrednost licencnih prava na mobilnu telefoniju, što iznosi 320 miliona evra, preostali deo se deli onako kako je to preduzeće i osnovano, u odnosu 70 prema 30, i 30% je dobio austrijski konzorcijum.
Znači, 358 miliona evra, a da pri tom "Mobi 063" nije prethodno radio nijedan jedini dan, čak nije imao ni poreski identifikacioni broj. Pri tom, PTT Srbije je, kao javno preduzeće, kupilo za samo jedan evro osnivački kapital države u "Mobtelu", taj dokumenat posedujem, i onda se iz stvarno ostvarene prodajne cene "Mobi 063" prisvojio kapital od oko 100 miliona evra.
Tako nezakonitim postupkom osnivanja "Mobi 063", Mlađan Dinkić, kao istaknuti predstavnik tadašnje vlade Republike Srbije, omogućio je Šlafovom konzorcijumu sticanje protivpravne imovinske koristi od oko 324 miliona evra. Nemojte da mislite da sam napravila grešku, kad od pominjanih 358 miliona evra oduzmete uloženih 34, neto dobit, bez ijednog dana rada, bez ostvarenog PIB-a, iznosi 324 evra.
Nekoliko dana posle izvršene prodaje, cela srpska javnost je videla na televiziji "Pink" snimak kako Dikić i Martin Šlaf odlaze u Austriju, pa, ako se ne varam, i u London.
Da li će građani da pogađaju zašto su zajedno otišli na put? Mislim da je Mlađan Dinkić tada taj svoj put pravdao odlaskom na sastanak i prijem kod nekih zvaničnika EU, ali naši građani nisu nimalo neuki i, ono što sam oduvek tvrdila, kada pratite puteve novca, videćete da imovina Mlađana Dinkića nije u ona dva simpatična vezena jastuka u skromnom stanu od 70-tak kvadrata, koji nam je prikazivao.
Da li iz takvih razloga tužioci podnose ostavku? Da li mi treba da saznamo da iz ovakvih i sličnih razloga ljudi gube veru – da u ovoj državi mogu da se bave svojim poslom na način kako su zakletvu podnosili u ovom ili sličnim domovima?
Da li su ovakvi razlozi dovoljni da jednog dana okrenemo drugi list i da se ozbiljnije bavimo temom prestanka dužnosti javnog tužioca, imenovanjima sudija i da ovom parlamentu vratimo dostojanstvo bavljenja politikom, a tim ljudima – dostojanstvo bavljenja svojim poslom. Hvala.

Imamo Predlog zakona o zvaničnoj statistici, onako kako je to master plan predvideo, u paketu sa Predlogom zakona o popisu stanovništva. Pre svega, rekla bih da je narodna mudrost, kojom se definiše neka pojava ili neka delatnost, zaista neprevaziđena. Kada je u pitanju statistika, postoje mnoge i duhovite i slikovite definicije, od onih da je statistika najveća lažljivica, a ja bih jednu narodnu upotrebila – da je ona kao bikini. Možda ona najbolje ilustruje statistiku u našem društvu. To znači da mnogo pokazuje, ali od bitnih stvari vrlo malo, ili gotovo ništa ne otkriva.

Postoje mnoge duhovite definicije onoga što su statističke metode, na primer, definicija proseka – neki jedu kupus, neki jedu meso, u proseku, svi jedemo sarmu. To nije samo duhovita ilustracija, nego moram da priznam, a priznajete i vi, objašnjenjima ovog zakona, da mnoge od ovih definicija imaju u sebi mnogo istine. Ako se posebno, zakonom definiše potreba korektne interpretacije i zaštite profesionalnog kredibiliteta zvanične statistike, to samo govori da sam u pravu kada iznosim ovakav sud.

Ako o podnetom zakonu treba da iznesem generalni sud, onda bi se on mogao zvati politizacija Zavoda. To ću vam i dokazati u svom izlaganju, a vaše objašnjenje da zbog preporuka Evropske unije treba doneti ovakav zakon i da je on ocenjen visokim ocenama, a da, istovremeno, treba izbeći uticaj, pre svega, politike, odnosno političkih stranaka i državnih organa, u stvari, govori o tome da zakon ne ispunjava taj osnovni uslov.

Odmah ću vam definisati, a to ću i objasniti. Kako možete tvrditi, članom 10, da je bitno zaštititi profesionalni kredibilitet, naročito kada je ugrožen uticajima neprofesionalnog karaktera, počev od državnih organa, a onda imate savet u kojem vam sede predstavnici ministarstava koje imenuje ministar, koji je uvek, po pravilu, možda ima neki izuzetak, političko lice koje sedi u državnom organu, koje definiše delokrug, daje smernice, definiše petogodišnji plan.

Znači, politizacija Zavoda koju, navodno, izbegavate ovim zakonskim rešenjem, u stvari je izvedena Glavom 3 – Savetom za statistiku, koji definiše položaj, način imenovanja ovog saveta.

Ne verujem da će ovim zakonom biti rešena osnovna stvar. Statistika, kao nauka, kao matematički metod, morala bi da precizno obuhvati činjenje, čin koji se u ovoj državi dešava i zove se proizvodnja, društveni proizvod, deficit. To su činovi. Vi biste nama morali te činjenice i činove izvršenja, delovanja, da date potpuno objektivno, činjenično, da to ne bude predmet bilo kakvog uticaja politike i državnih organa, a da se na korektnoj interpretaciji zasniva rad svake političke stranke, naučnika, ekonomiste, novinara, ko god koristio te podatke.

Nema onog ko može da kaže da ti podaci jesu realni obuhvat onoga što se zovu činjenice. Zašto nisu? Znate odlično, kao i ja, zbog načina kako se neke metode primenjuju, u kojim se datumima i rokovima neka povećanja cena odobravaju i prikazuju. Onako kako se statističke metode koriste, prikazuju i objašnjavaju, govori o tome da i kad se pozovemo na izvor, Statistički zavod, ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo da je istina, odnosno obuhvat istine ono što je prikazano u vašim izveštajima.

To ovaj zakon, kao jedan od mnogih koji je nov i koji treba da promeni svet iz korena, zaista ne rešava, ali rešava i dosledno izvodi jednu specifičnost, koja se zove nezavisnost Narodne banke, čak i u smislu podataka i statističkog obuhvata nekih dešavanja koja se tiču Narodne banke.

Narodna banka je nezavisna, dajte da jednom zauvek definišemo, u definisanju monetarne politike, ali nije nezavisna od ove države, od budžeta, time i deljenja sudbine sa građanima, kada su plate u pitanju i primanja, jer je i kao posledica te monetarne politike naša stvarnost ovakva.

Narodna banka ne može da bude nezavisna od sudbine i mora da deli sudbinu građana, jer u velikoj meri, osnovnom cenom, a to je kurs, definiše našu sudbinu, pa ne može da bude nezavisna ovako kako ste joj vi predvideli u smislu statističkih istraživanja koje radi i tako je nežno molite da vam istraživanja koja vrši ustupi za potrebe svih nas, društva, ekonomske politike, ali je to moguće samo po pribavljenom mišljenju guvernera Narodne banke.

Za sve one koji su zaboravili, podsetiću, takvo mišljenje guvernera Narodne banke bilo nam je potrebno i kada smo počinjali, navodno počinjali, da rešavamo finansijsku krizu, ulazeći u strukturu banaka gde država nema vlasništvo, ali ako Narodna banka proceni i da mišljenje da one remete neku situaciju na finansijskom tržištu i mogu da ugroze stabilnost tržišta, onda Vlada može da ulazi u vlasništvo tih banaka i donosi mere, a preko one naše slavne Agencije za osiguranje depozita, slavne po tome što joj je prvi direktor, kada su se likvidirale četiri velike banke, bila Vesna Džinić, koja je sada ponovo u žiži javnosti, napuštajući ''brod koji tone'' i šaljući ostavku iz Ministarstva.

Znači, mišljenje Narodne banke, odnosno guvernera, koji tu instituciju vidi u svom liku, u svojoj ličnoj nezavisnosti, ali ne i nezavisnosti od svog političkog šefa, a svoju je funkciju u toj stranci zamrznuo.

Ovim zakonom predviđate da molite da vam da istraživanja, kao da je u to uložio neke lične resurse, neke privatne resurse, ili možda neke kreditne resurse iz inostranstva, a ne resurse koji se zovu Narodna banka Srbije. Već u definiciji piše čije je države ta narodna banka i kakvi podaci to mogu biti ako imaju zaštitu poverljivosti, u šta niko ne želi da ulazi ili da spori, ali ne mogu ti podaci služiti za uvećavanje značaja jednog čoveka, koji je, inače, sebi prigrabio isuviše veliki značaj, a na štetu svih nas i, iz poznatih nam razloga, stabilnosti koalicione Vlade, niko u tu samostalnost, koja to, u stvari, i nije, ne želi da ulazi.

Za mene je prosto uvredljivo da se članom 10. definiše ono što jesu.

Znači, suština ovog zakona su čl. 10, 12. i 13. Želite da zaštitite Zavod za statistiku, kao neprikosnovenog proizvođača zvanične i, nadamo se, objektivne statistike, od državnih organa, ali kažete i – naročito od političkih stranaka ili drugih interesnih grupa van sistema zvanične statistike.

Kako ćemo mi znati, niste dali u zakonu, ni u objašnjenju, da je taj direktor Zavoda izložen neprofesionalnim pritiscima od strane ovih i ovakvih grupacija? Kako će to direktor znati? Čemu služi ovaj član 10. uopšte, jer mi ne znamo čime će direktor da zaštiti profesionalnost rada Zavoda i kredibilitet ustanove koju vodi? Da li je ovo samo u sklopu opšteg uticanja i harange koja se vodi, ne samo na političke stranke, ali preko njih, kao instrumenta parlamentarne demokratije, koji su prva tema ako se priča o korupciji? Pa, da li važi i valja Zakon o finansiranju stranaka, pa, da li on puni novinske stupce, pa, da li antikorupcijsko telo kontroliše baš političke stranke, pa, da li DRI prvo kontroliše političke stranke?

Uredite zakonom da delovanje svih činilaca u ovoj državi bude javno, dostupno građanima. Protiv toga, kao pripadnik političke stranke, Srpske napredne stranke, kluba Napred Srbijo, ne da nemam ništa, nego se za to zalažem, ali ne možete unapred osuđivati bilo koju političku stranku i identifikovati je s neprofesionalnim pritiscima, od kojih treba direktor Zavoda da štiti Zavod, kao osnovnog proizvođača objektivne statistike. Mislim da je to ne samo uvredljivo, nego suštinski usmerava, što bi rekle sudije, istragu na pogrešan tok i na pogrešnog krivca.

Političke stranke su posledica pravnog sistema u kojem je pravo zaboravljeno i stavljeno na poslednje mesto, u smislu poštovanja Zakona o ugovorima, poštovanja Zakona o privatizaciji i Zakona o stečaju, istakla sam najbitnije, države u kojoj su predmet vrlo nekorektnog uticaja državnih i izvršnih organa sudovi, i trgovinski i ostali, o čemu ste imali dokaze u ovoj skupštini, u samo dva, npr., eklatantna primera, koji su govorili o pritisku da se ne izvršavaju sudske presude kojima se radnicima isplaćuje novac za nezakonito dobijene otkaze ili se vraćaju na posao, direktno uticanje gospodina Dinkića na Trgovinski sud da se ne pokrene stečajni postupak nad dužnikom "Zmaj", u kojem je vlasnik gospodin Novaković i njemu slični, stari prijatelji gospodina Dinkića, gde je poverilac, po zakonu, pokrenuo postupak stečaja.

Znači, u državi u kojoj postoje ozbiljne bolesti, koje se zovu sistemska korupcija, koja je izazvana načinom primene zakona, načinom donošenja zakona u kojima postoje evidentne rupe za zloupotrebu, vi ovde definišete političke stranke kao prve i prave krivce za to što će statistički podaci, gle čuda, biti pod pritiskom političkih stranaka.

Ali, zato imamo Savet za statistiku, koji je jedno glomazno telo, broji 17 članova, i gde gotovo svaki od ministara ovako brojne vlade predlaže svog člana da bude u tom savetu.

Ja samo molim građane, ako negde imaju prilike, da pogledaju, npr. poslednjih nekoliko brojeva "Službenog glasnika", ili da odu na sajt Vlade i da vide odluke o imenovanjima komisija, tela, saveta, da pogledaju koliko se puta jedno te isto ime, čak nije ni važno koje, pojavljuje u raznovrsnim organima, komisijama, savetima i drugim telima.

Građanima će biti potpuno jasno da ministarstva zaista ne mogu da rade posao koji im je zakonom dat, jer su njihovi nameštenici i zaposleni angažovani po komisijama. Zato moraju da se osnivaju agencije, verovatno, da bi radile posao koji treba da radi ministar i njegovi zaposleni.

Koliko li je samo ljudi, ponosni što su imenovani u taj savet, odlazilo na neke sastanke koji su trajali satima, ali bih volela da mi ijedna takva komisija ili savet da strategiju koju su uradili, ili neki konkretan dokument, ili zakon koji je u ovakvoj režiji i podeli posla napravljen.

Možda to uopšte nije slučajno, ili je potpuno namerno tako definisan posao, podela posla u ministarstvima, da ljudi ne mogu da se bave svojim poslom, dok se istovremeno kaže da se sati i sati radnog vremena troše na surfovanje po Internetu, onih ljudi koji imaju sreće da budu zaposleni i da imaju računare na svom radnom stolu.

Verovatno ima i te vrste rasipanja radnog vremena, ali ja ovo smatram onim što jeste izvor politizacije Zavoda za statistiku, koja se ovog puta zakonom uvodi i što jeste neproduktivno trošenje korisnog radnog vremena ove vlade, koja je vrlo skupa.

Vrsni ekonomisti su izračunali da, kroz razne takse, doprinose i dažbine, svaki građanin Srbije plati godišnje 150 hiljada dinara ovoj vladi, svaki građanin, ne glasač, ne punoletan, ne zaposlen, ne nezaposlen, nego svaki građanin. Da li je ta vrsta plaćanja za ovu i ovakvu vladu dala rezultat u usluzi koju je Vlada, sa svoje strane, dale svojim građanima, to će građani procenjivati onom zgodnom i zakonitom prilikom koja se zove izbori.

Imam još i primedbu na to da pravo pristupa informacijama, ovako kako zakonom regulišete, ponovo ističe posebnost Narodne banke, gde se za pravo pristupa definiše prethodna saglasnost guvernera Narodne banke.

Da li postoji ijedan tako zaštićen funkcioner, posao ili stranački pripadnik u ovoj državi, prosudite vi ostali koji delite vlast sa onima koji sebe predstavljaju motorom i nosiocem reforme i promene u ovoj državi.

Iskoristiću priliku da vam kažem još jedan detalj. Na strani 3 obrazloženja rešenja stavili ste ovakvu rečenicu: "S obzirom na značaj Zavoda kao glavne institucije u sistemu zvanične statistike, predviđa se da Zavod daje mišljenje o izveštajima, nacrtima zakona i drugim pravnim aktima", sad ide ono ključno i najproblematičnije: "koji se odnose na njegove aktivnosti i zadatke".

Znači, Zavod za statistiku može da daje mišljenja o izveštajima, nacrtima zakona i drugim pravnim aktima koji se tiču njega samoga. To na najbolji način oslikava prirodu ove vlade, koja misli samo o sebi i samo na sebe i takvu praksu prenosi i na organe kojima želi, navodno, na bolji način da uredi i reguliše poslovanje.

Smatram da je ovaj zakon potpuno nepotreban i dokle god se statistički podaci koriste, interpretiraju na taj način i ukoliko nisu dostupni svima nama kojima su potrebni, ne oni osnovni, nego oni izvedeni – mislim da ne zaslužuje prelaznu ocenu.

Član 10. je skandalozan i nemojte se braniti. Verujem da bi se Evropa podsmevala ovakvom načinu tumačenja neprofesionalnih uticaja, a koliko je statistika važna govori još jedna definicija, kojom ću završiti svoje izlaganje.

Kažu – onaj ko ima Zavod za statistiku, makar jedan procenat dobija više u izborima, odnosno u prebrojavanju glasova. Zavod za statistiku nam dokazuje da jedan i jedan ne mogu biti dva.

Ja vam želim da Zavod za statistiku matematici vrati ono što ona zaslužuje, a to je tačnost, i da nama građanima Srbije vrati verovanje u informacije i podatke koje daje Zavod za statistiku.

Pre svega želim da izrazim protest zbog ovakvog načina rasprave o 38 sporazuma, iako su nebitni, da o njima ne raspravljamo. Zašto ih uopšte usvajamo?
Slušajući vas, gospođo predsedniče, pratila sam vreme, 12 minuta vam je trebalo samo da nabrojite te sporazume o kojima ćemo razgovarati.
Imam jedan predlog. Ne znam da li vi, gospođo predsedniče, i vaše stručne službe znate da od nas 250 poslanika ne živimo svi u Beogradu, i nismo svi ni na stalnom radu u Beogradu da bismo mogli da koristimo materijale na način kako nam ih dostavljate.
Koristim raspravu po ovoj jednoj od 38 tačaka dnevnog reda da vas zamolim da kada zakazujete sednicu u redovnom roku koristite usluge pošte, vratite se dobrim običajima i kada vam to vreme dozvoljava dostavite nam materijale poštom, mejlom. Mnogi od nas znaju i žele da se služe tim sredstvima komunikacije i, verujte mi na reč, nisam jedini poslanik, nije dovoljno u koverti, u kojoj se ne naznači ni dan u kojem se dostavljaju materijali, na kolicima odvesti u poslanički klub. Ponavljam, nismo svi poslanici iz Beograda i molim vas, izađite iz "kruga dvojke" kada razmišljate o parlamentu i o konstruktivnom radu poslanika.
U kakvim uslovima raspravljamo o ovim zakonima u trenutku kada gledate da obesmislite ukupnu zakonodavnu aktivnost? O ovim se zakonima, ratifikacijama razgovara na jedan nov način, po Poslovniku čiju ste promenu pod izgovorom učinili nagore i na način da ne možemo ni da se snađemo za dopunsko vreme i da o njima kažemo neophodne argumente; ne možemo i retko podnosimo amandmane, a opet je rasprava po amandmanima spojena, i za 38 tačaka trajaće koliko za jedan jedini predlog zakona.
Da li to znači da ako ne možemo da amandmanski intervenišemo na ove sporazume ne treba ni da upoznamo građane šta u ovim ratifikacijama piše? Verujte, nisu nebitne, a nisu ni usputne ni slučajne. Od 38 odabrala sam da govorim samo o jednoj, koja je 24. aprila, onako kao i mnogo puta do sada, doneta u poslanički klub kao da nas se ne tiče.
Sporazum po kojem imamo novo zaduživanje od 34.900.000 evra sa Međunarodnom bankom za obnovu i razvoj je jedan od onih koji će urediti (nažalost, ne verujem nabolje) naš život doslovce. Više ovaj sporazum govori o ekonomskoj politici ove države, nego memorandum o budžetu i mnogi zakoni usvojeni u ovom domu. Reći ću vam samo da oni nastavljaju način započete privatizacije realnog i finansijskog sektora, nakaradno osmišljene, još gore sprovođene, čije pogubne rezultate uživamo svi.
Jednom ovakvom ratifikacijom iz 2001. godine od starateljskog fonda Svetske banke, gde nam je sa šest miliona dolara donacije usmeren, nacrtan razvoj privatizacije i reforma sistema, dobili smo društvo u kojem se jednom čoveku može oduzeti sve, društvo u kojem su sada ljudi spremni na sve.
Neću da pominjem konkretne slučajeve, ali kada nekom oduzmete fabriku, penziju i pravo na hleb, onda ne možete reći da je ova ratifikacija smela da se nađe u grupi sa 38.
U obrazloženju ovog zakona se kaže: "Ostvarivanje planiranih ciljeva realizovaće se i preko izrade i primene strategije za privatizaciju preostalih finansijskih institucija koje su u većinskom vlasništvu zajmoprimca (države), radi smanjivanja učešća zajmoprimca (države) u finansijskom sektoru sa sadašnjih 17,29 na 10% u 2010. godini, kada su u pitanju banke, i smanjenja učešća sa sadašnjih 34 na 30%, u 2010. godini, kada su u pitanju osiguravajuća društva."
Nema nijednog poslanika u ovoj sali, a sigurna sam ni čoveka van ove sale, koji neće priznati da je privatizacija i realnog i finansijskog sektora imala ugrađen feler koji nas je kao društvo i državu doveo do ovde.
Molim vas da ove reči ne čujete kao suvoparne bankarske i pravničke termine, nego pod ovih 34% osiguravajućih društava koje treba smanjiti na 30 molim vas da vidite ostala osiguravajuća društva, "Dunav" i preostalo domaće osiguravajuće društvo "Takovo", nekoliko malih banaka pod ovih 17% i jednu veću preostalu u kojoj država ima učešće, Komercijalnu banku i Agrobanku.
Danas kada svi priznaju da strani kapital koji je ovde došao u finansijskom sektoru nije doneo konkurenciju koja je rezultirala nižim kamatama, naprotiv, a usput nema ni socijalnu komponentu jer ne brine o našim radnicima, ne brine o radnim mestima ljudi koji ne žele da se voze džipovima i da letuju na Havajima, ne žele ni da njihova deca sede u kafićima po čitav dan, već da idu u škole, na fakultete, da imaju normalne uzore... Ali, njima su ti uslovi i ti uzori oduzeti ovakvim restrukturiranjem sistema. Koliko god da je upakovan u tuđ novac, u jeftini kredit, u dobre namere, očigledno ima loš rezultat.
Molim vas da iz ovih procenata i iz ovih namera ne pokušavamo ponovo da budemo drugačiji od svih. To je 34.900.000 evra novih obaveza, koje će osam godina mirovati, dok ova vlast bude bivša, dok joj se zaborave gresi; kada neko sledeći, neko nov, neko odgovorniji dođe da vrši vlast, on će morati da vraća ovih 35 miliona evra kredita, za koje molim građane da sajt Skupštine, koji jeste vrlo lepo uređen i na njemu postoji ovaj zakon, otvore i provere reči koje ću reći, ne zato što se meni ne veruje, nego zato što deluju neverovatno.
Da li znate da u ovom zakonu, ovoliko teškom, ne postoji namena gde ide ovih 34.900.000.
Pominju se aktivnosti zbog kojih smo ih dobili, ciljevi koji treba da se ostvare, koje sam vam pročitala, da se smanji učešće države u bankarskom i finansijskom sektoru, ali se ne kaže kojim merama će se to postići. Definiše se samo termin nedozvoljene radnje i aktivnosti. Znate li šta je pod njima? Da se ne kupuje i ne trguje alkoholom, duvanom, biserima, draguljima, otrovnim materijama i nuklearnom bombom. To piše u materijalu.
Šta su aktivnosti koje ćemo primenjivati? To ovde ne piše. Piše samo da će se od 35 miliona evra odbiti naknada za pristup ugovoru, odnosno početni troškovi od 87.250 evra i to je sve što piše.
Pišu još neki podaci. Na primer, kaže: "Ovim će se zakonom sprovoditi mere za fiskalno prilagođavanje, poreske obaveze će biti prilagođene, čime ćemo povećati makroekonomsku stabilnost i", slušajte ovo, "stepen poverenja potencijalnih investitora iz zemlje i inostranstva".
Da li će hapšenje predsednika opštine koji varaju svoju državu i građane, a time i investitore, biti ta mera za privlačenje stranih investitora za ulazak i ulaganje ovde?
Piše pod tačkom 3) da će se unaprediti uslovi za investiranje na teritoriji zajmoprimca, odnosno naše države, a preko stvaranja odgovarajućeg pravnog okvira i promovisanja mera za povećanje konkurencije na tržištu zajmoprimca.
Da li pod tim odgovarajućim pravnim okvirom podrazumevate zakone i tela koja se bave borbom protiv korupcije, neprestano donoseći nove zakone i menjajući formu tela koja se bave tom materijom, ali samo na nivou teorije, zakonodavne aktivnosti i širenjem i menjanjem institucija koje će se time baviti? Ili će to biti poput onog sa čime se dnevno susrećemo, opšta mesta – donosimo strategiju za izvoz koje se ne pridržavamo; donosimo zakone koje brojimo kao da je to nepožnjeveno žito, pa se time možemo pohvaliti, zakone koji se uopšte ne primenjuju.
Ovaj zakon koji ste nam ovde dali da o njemu ćutimo, a ne da govorimo, dajući nam malo vremena za to, mogao bi se prevesti u jednu jedinu rečenicu, koja glasi – samo vi nama dajte pare.
To tražite od međunarodne zajednice, a od nas pravo da pare svih nas trošite. Čak se hvalite u delu teksta – ne znam ko iz Ministarstva finansija, zaista ne znam kome lično da se obratim, a osećam potrebu, pa u vas, predsedniče, kao najodgovorniju među nama gledam – i kažete: uspeli smo da izbegnemo jednu opštu odgovornost iz opštih uslova za dodelu ovih zajmova, da podnosimo izveštaje o utrošku ovih para.
Ne, varate se. To ste napisali u obrazloženju, a na jednoj od prvih strana ugovora piše da ste i dve godine nakon poslednje rate, a to je mart 2010. godine, dužni da sačuvate svaku fakturu i svaki dokument koji će biti uložen, ne znam u šta, jer to ovde ne piše. Piše da ovde postoje ciljevi, ali nema namena.
Podsetiću one koji bi rado da zaborave da je u ovoj istoj zgradi 2001. godine u septembru mesecu, u istoj ovakvoj žurbi, usvojen ugovor sa starateljskim fondom Svetske banke, po kojem imamo Agenciju za privatizaciju koja sama sebe kontroliše, koja raskida ugovore tek kada ljudi izađu na ulicu, koja ne uplaćuje svom Ministarstvu finansija i svojoj državi prihode od privatizacije, koja naknade za uspeh u procesu privatizacije (koje iznose 5%) daje ne znamo kome, koja angažuje pravne i finansijske savetnike po svom izboru.
Kao rezultat takvih sporazuma sa starateljskim fondom, odnosno sporazuma iz 2001. godine, dobijena je ovakva struktura privrede u kojoj vi, gospodine Ljajiću, imate onaj najteži deo posla i čovek, kakvog poštujem i kakav ste vi, treba da se suočava sa beznađem u licima ljudi koji trpe posledice ovakvih papira kroz koje gledate da protrčimo žmureći.
Nažalost, nevolja nam otvara oči pre ili kasnije i ja zaista ne razumem da li je neko ko je potpisivao ovaj papir, onaj ko nam obećava da vodi računa o stanju javnog duga, imao prilike ili uopšte hteo da se upozna sa dokumentima koja ovde jesu napisana? Na strani 23. ovog dokumenta, koji je prilog i koji bi trebalo da znači sprovođenje ovog sporazuma, opet nema namene za šta će se pare ulagati, ali se kaže da ne smete ulagati novac u sledeći nedozvoljeni trošak, koji se odnosi na: korumpiranost, prevare, tajne dogovore i prinudne radnje za koje banka (ona koja daje novac) utvrdi da su u njima učestvovali ovlašćeni predstavnici zajmoprimca (ove države) ili ostali primaoci zajma i nisu preduzeli blagovremene i odgovarajuće mere, prihvatljive za banku, da bi predupredili takve radnje.
Zaista se divim vašoj hrabroj drskosti da prihvatite ovakav uslov. Otkud novac u sefovima, bez porekla? Pošto ovaj zakon zabranjuje da se novac koji se iz njega dobija ulaže u namene koje su već finansirane od neke strane ili domaće finansijske institucije, pitam u ime građana Srbije – da li se novac iz budžeta neregularno, raznim fondovima i transakcijama, odliva u te i takve sefove, fondove i ostale crne rupe, a iz džepova građana preko budžeta?
Onda imate hrabrosti da pristanete na ovakav uslov koji će pre ili kasnije onaj ko novac daje (Međunarodna banka za obnovu i razvoj) doći da proveri, makar da bi mogla da vidi, iako se u jednoj tranši zajam isplaćuje, kako se koristi ovaj novac.
Ili će to biti, za neki mesec ili godinu, predmet novinskih afera i nekih insajdera bilo koje vrste, insajdera iz Vlade ili insajdera na nekoj od nacionalnih televizija.
Hoću građane da upozorim da u ovom zakonu piše da sve ono što dobijete ovim zajmom morate da iskažete u budžetu koji mi ovde usvajamo.
Molim vas da to iskažete u budžetu i da Državna revizorska institucija podnese ovoj skupštini i nama poslanicima podatak o tome.
Na kraju, vraćam se na ono što je na početku. Umesto namene gde ide novac, ovde piše – programske aktivnosti, a prevedeno na srpski jezik – čime ste zaslužili ovaj zajam.
Pod tačkom 1) piše – zajmoprimac je usvojio principe koji su prihvatljivi za banku i koji se odnose na registraciju preduzeća, tiču se izdavanja PIB-a i penzijskog i socijalnog identifikacionog broja u Agenciji za privredne registre. Ne bih znala šta ovo znači, recimo da treba da popuni jedan stubac. Pod tačkom 2) – zajmoprimac je usvojio strategiju prihvatljivu za banku i radiće „giljotinu“ propisa.
Poštovana gospodo, ko je donosio ove zakone čiju seču vi sada predviđate? Nemojte da nam mažete oči time da postoji 7.000 zakona koji jesu popisani, ali koji ne žive u pravnom prometu i ne proizvode pravne posledice na naše ponašanje.
U ovoj seči propisa neka se nađu sve nezakonite subvencije kojima se jedan ministar u ime Vlade bavi bankarskom aktivnošću, umesto bankarskog sistema.
Pod tačkom 3) kaže – zajmoprimac je ponudio na prodaju... Najzanimljivije pitanje, zbog kojeg smo svojevremeno tražili jednu posebnu tematsku sednicu u ovoj skupštini. Zajmoprimac je ponudio na prodaju ili je objavio poziv za pronalaženje strateškog partnera koji će preuzeti osnovne delatnosti i imovinu njegova dva najveća primaoca državnih subvencija. Ko to najviše prima subvencije, da li je to Železnica …
(Predsednik: Da li ćete možda...)
Vreme od poslaničkog kluba nastavljam. Da li je to Železnica, da li je to EPS? Zaista ne mogu da shvatim da se preduzeća, koja god, najmanja i najveća, čija imena ne želite da navedete, ovde nazivaju "dva najveća primaoca državnih subvencija", a vi ste ih ponudili na prodaju.
Na kojoj ste ekonomskoj politici, gde usaglašenoj, gde dobijenoj, saglasnosti i pravu, dali ta obećanja? To je bilo ono pitanje – pod kojim uslovima se pregovara sa Međunarodnim monetarnim fondom da bi se navodno čuvale devizne rezerve?
Molim vas, strana 18. tačka 3), da ne bude da vas nismo upozorili.
Pod tačkom 4) piše – zajmoprimac je 26. decembra 2007. godine usvojio Zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji. Zajmodavac očekuje da vi to okončate do 31. decembra 2008. godine.
Rok je prošao. Da li će ovo biti jedan od razloga za povećanje kamate koja je jedan od uslova za koji se ovde, naglašavam, kaže – jeste definisan, ali se može menjati.
Sve ono što ovde ne piše, a jednako obavezuje kao i ono što ovde ratifikujemo, dobićete preporuku od zajmodavca koju ćete morati da ispunite.
Zaista ne vidim da ovde pod tačkom 5) može neko da se pohvali rezultatima, a pod tačkom 5) se, ne bih da iritiram građane, zajmodavac, Međunarodna banka za obnovu i razvoj, hvali uspesima u privatizaciji, koju očigledno različito doživljavamo tj. trpimo mi i oni.
Pošto vi danas jeste spremni da preuzmete odgovornost za ovu ratifikaciju, svako od vas iz Vlade ponaosob, svako pojedinačno i svako u ime svoje partije i grada u kojem živi, svoje porodice i prijatelja koji trpe posledice takve privatizacije, molim vas, nemojte da odbijate odgovornost sutra kada vas građani pozovu, jer mislim da zabrana skupova na ulici neće biti dovoljna.
Ne može se Vlada ponašati poput građanina koji na ulici sretne onesvešćenog čoveka i kaže – izvinite, ja vam ne mogu pomoći, ja nisam lekar.
Država snosi odgovornost dajući nam da usvojimo ovakav akt i ne može da opere ruke nijedan čovek, a Vlada najmanje, od posledica ovakvih uslova u kojima se samo definiše šta dajemo, ko dobija, a ko će da vraća pitaćemo se svi. Hvala.

Želim da postavim pitanje gospodinu Mlađanu Dinkiću, da objasni građanima, srpskoj javnosti i, pre svega, poslanicima u parlamentu Republike Srbije – na kojim podacima bazira svoju optimističnu procenu o stanju i efektima finansijske krize na privredu i građane Srbije, zašto te podatke nema i ostala javnost i oni koji treba da donose mere i da o njima odlučuju, i da li je Vlada razmatrala još neke mere za izlazak iz krize ili je sve svedeno na ono što je gospodin Dinkić u sredstvima informisanja objavio, a to je da su jedine mere koje preostaju dalje upumpavanje para?
Svi znamo da ima problema sa punjenjem budžeta, da su prilivi u budžet otežani i nikada na nižem nivou, pa me zanima odakle misli gospodin Dinkić da vrši to upumpavanje para. Pitanje postavljam isključivo njemu, zato što je on u funkciji potpredsednika Vlade preuzeo sve ingerencije, i ministra finansija i premijera i svih ostalih ministara koji se bave ekonomijom, zaključno sa guvernerom Narodne banke gospodinom Jelašićem. Da kažem jednostavnije, monetarna politika, fiskalna politika i sve ostale politike koje se tiču privrede i građana trenutno su u rukama gospodina Dinkića.
Mislim da ovo pitanje, adresirano na njega, govori još o jednoj stvari. Gospodin je promenio uzor, objavio je da mu je trenutni uzor drug Tito, po vremenu kredita i zaduživanju, spreman je da promeni kriterijume za procenu privrednog rasta, metodologiju za suficit ili deficit budžeta, spreman je da promeni ciljeve, ekonomsku politiku zemlje, samo da ne bi promenio svoju funkciju.
Da li mi kao država sebi možemo da dopustimo da svu ekonomsku politiku i mere definiše čovek čiji su rezultati evidentni i čije posledice tako kvalitetnog rada trpe mnoge institucije? A dokaz su privatizacije, 25% raskinutih ugovora, stanje u bankarskom sistemu, kreditiranje privrede, bez zakona o subvencijama, ne vrši se u bankama nego ga vrši jedan ministar uredbama. Zato molim, u interesu javnosti i opstanka ove države, da što hitnije dobijem odgovor na ovo pitanje.

Kad god pomislim da više neću koristiti institut poslaničkih pitanja, zato što se Vlada oglušuje o pitanja koja postavimo, opet se desi nešto što je vredno pažnje i, evo, još jednog pokušaja, nadam se da neće biti bezuspešan.
Moje pitanje glasi: zašto raseljeni ljudi sa KiM-a više ne mogu da overavaju svoje zdravstvene knjižice u mestima u kojima su prijavljeni, već ih upućuju da overu zdravstvenih knjižica vrše u Beogradu?
Da li se nekome čini smislenim i mogućim da raseljeni, koji nemaju, uglavnom, sredstava za život, imaju para da odu i da overe zdravstvenu knjižicu u Beogradu? Praksa je, s kojom sam upoznata, u Novom Sadu, a informisala sam se i znam da je praksa koja se primenjuje i u drugim gradovima Srbije, i važi više od 15 dana.
Pitam Vladu, da li je borba za KiM samo borba za međunarodno pravo, za granice, za teritorijalni integritet, za sve naše svetinje, za groblja, za naše uspomene, ili to podrazumeva i borbu za čoveka, i da li taj čovek, koji treba da ode kod lekara, a ne može da ode jer mu nije overena zdravstvena knjižica, vredi manje ili makar jednako koliko ono za šta se borimo svi?
Ako postoje svratišta i ''sigurne kuće'' za ugrožene kategorije žena, dece, Roma, da li za Srbe i nesrbe koji su proterani i moraju da odu postoji šalter u Zavodu za socijalno osiguranje u mestu u kome su prijavljeni, gde mogu da overe zdravstvenu knjižicu i odu kod lekara? Zaista bih molila da od Vlade dobijem odgovor na pitanje kako je ovo moguće i na čemu se temelji praksa, koja je evidentna?

Najkraće moguće, u ime kolege Veroljuba Arsića, koji nije tu, obrazložiću ovaj amandman. U članu 1. zakona propisano je da se njime uređuje spoljnotrgovinsko poslovanje, u skladu sa pravilima Svetske trgovinske organizacije, propisima EU, kao i nadležnost Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza.
Amandmanom tražimo da se briše deo koji definiše postojanje i nadležnost Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza.
Prosto je suvišno zakonom ustanovljavati jednu od 105 agencija koje nisu opravdale trošenje budžetskih sredstava, a koja su ogromna, čija se aktivnost uglavnom svela na obilaske stranih sajmova i za to su potrošena ogromna sredstva.
U vreme kada sprovodite regulatornu reformu, kada se priprema provera opravdanosti postojanja agencija koje obavljaju poslove ministarstava, a nisu odgovorne ili su odgovorne posredno, što znači gotovo nikako, kada se primaju ogromne plate na račun budžeta koji ne može da podnese svojim prihodima takve enormne plate i kada se, čujem, na takve plate bune i oni čiji su predstavnici direktori tih agencija, mislim da zaista nije u redu definisati naziv organizacije koja će se baviti promocijom izvoza, jer sutra kada je treba ukinuti, a mislim da će to biti koliko sutra, onda ćete se braniti da to moramo da radimo izmenom zakona, a za to je potrebno vreme, za to je potrebno 126 glasova i sve ostalo što uz to ide.
Dakle, potrebno je brisati agenciju kao organizaciju koja će se baviti ovim poslom.

Već u definisanju člana 2, gde su označeni pojmovi koji će u zakonu biti upotrebljavani, u stvari, vidi se suština stava ove vlasti po spoljnotrgovinskom poslovanju. Spoljnotrgovinski promet je definisan najopštije, kao promet između domaćih i stranih lica, čak nije navedeno ni roba i usluga, što je jedan uobičajen i neophodno potreban precizan termin.
Zato je definisano šta je direktno ulaganje, gde se uglavnom tretira kupovina udela ili akcija u kapitalu privrednog društva, dokapitalizacija i ostali oblici ulaganja i investicioni radovi.
Amandmanom tražim da se član 2. precizira, na način da se pod obavljanjem privrednih delatnosti u inostranstvu, u smislu ovog zakona, podrazumeva obavljanje proizvodnih, trgovinskih, uslužnih, naučnoistraživačkih i istraživačko-razvojnih delatnosti, bankarskih i drugih finansijskih poslova i poslova osiguranja i reosiguranja, u skladu sa propisima zemlje u kojoj se te delatnosti, odnosno poslovi obavljaju.
Ne da nije suvišno i ne da je novina, ovo je odrednica zakona o spoljnoj trgovini, koja je u vreme, kojeg se mnogi rado sećaju, Ante Markovića, bio definicija spoljnotrgovinskog poslovanja zemlje koja je imala značajan izvoz i čija je spoljna trgovina bila na zavidnom nivou.
– Danas mnogi misle da je između spoljne trgovine i uvoza znak jednakosti. Ne, spoljna trgovina ne podrazumeva samo potpunu liberalizaciju, ukidanje carine i otvaranje ovog ovde tržišta za strane robe.
Spoljnotrgovinsko poslovanje podrazumeva i izvoz, i to: iz proizvodnih, trgovinskih, uslužnih, naučnoistraživačkih, bankarski i drugih finansijskih poslova i poslova osiguranja, a to znači da se i mi, kao država Srbija, ovim poslovima možemo baviti ne samo u svojoj zemlji nego i u inostranstvu i da to bude onaj izvoz i promet roba i usluga.
I šta meni Vlada odgovara u svom mišljenju? Kaže da se amandman odbija, jer je, kao, isuviše precizan i ne omogućava da se neki novi poslovi, koji će se pojaviti, obuhvate ovim mojim amandmanskim intervenisanjem. Čak kaže: "Ne prihvatljivo je da se zakon odnosi na teritorije drugih zemalja".
Molim vas za malo ozbiljnosti., ako vam u amandmanu citiram odredbu iz Zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju iz 1991. godine, gde piše: "...a u skladu sa propisima zemlje u kojoj se te delatnosti, odnosno poslovi obavljaju". Mislim da bi minimum pažnje zahtevao da ne date ovakav odgovor, ako sam unapred napisala ogradu da će se Srbija u inostranstvu baviti tim poslovima u skladu sa propisima zemlje gde ima otvorena predstavništva, poslovnice, ogranke ili onako kako već zakon nalaže.
Moja generalna primedba na zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju jeste da je on površan i da je jedino opravdanje usaglašavanje sa pravilima EU, GAT-a i slično. Što nije tačno!
Zanima me zašto ste naručili i platili jednu sasvim solidnu studiju koja je objavljena u ''Službenom glasniku'' broj 58 i zove se Strategija povećanja izvoza Republike Srbije za period od 2008. do 2011. godine, kojoj se gotovo ništa nema zameriti, može se još ponešto doraditi i u kojoj su definisani ciljevi jedne ozbiljne države u spoljnotrgovinskom poslovanju, od ciljeva koji se žele postići, preko mera za postizanje, ukidanje dupliranih agencija za promociju ulaganja i fondova, uključivanje svih nastojanja i sredstava kojima raspolaže jedna država da se poradi na domaćoj industrijskoj proizvodnji, izvozno orijentisanoj, da se subvencionišu te i takve delatnosti, jer rak-rana, koju ima ovo društvo i ova privreda, a to je deficit u platanom bilansu i spoljnotrgovinski deficit, jedino može da se rešava povećanjem izvoza.
Čemu služi ova strategija, ako je ne primenjujete u trenutku kada pišete zakon koji se naslanja na nju.
Čemu služi taj trošak, rad verovatno uvaženih i stručnih ljudi, koji su u ovo, pretpostavljam, uložili, dane, sate, godine istraživanja, ako je ovo mrtvo slovo na papiru. Znate, ima cveća koje ne miriše i koje služi samo za ukras. Njegova svrha je dekorativna. Da li ova strategija koja je vredna i korisna treba isto tako da služi u trenutku kada nam treba svaki koristan savet i uputstvo šta da radimo da bismo povećali svoj izvoz, odnosno rupe koje postoje u budžetu i u našoj potrošnji da zakrpimo na jedini pravi način, a to je izvozom i deviznim prilivom, proizvodnjom pre svega za izvoz.
Jedino pitanje koje imam za vas, zašto se niste ni u jednom delu držali strategije izvoza koji je osnov Zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju?!
Principijelno razlikovanje između Srpske napredne stranke i Poslaničkog kluba Napred, Srbijo jeste – da spoljnotrgovinsko poslovanje podrazumeva dvosmernost, ne samo uvoz nego i izvoz i proizvodnju za izvoz, a ne potpunu liberalizaciju i ukidanje carina. Jer će, kada jednog dana, nadam se vrlo brzo, smenjivošću vlasti na demokratski način, neko drugi preuzme da vodi ove poslove zaista zateći takve rupe koje neće moći ni ovakva, ni mnogo bolja strategija da izravnja. U tom smislu mislim da je ovaj zakon vrlo loš i da se čak ni ovakvim amandmanima ne može bitno poboljšati, ali ovo je minimum na kom insistiram.

U članu 4, koji definiše ograničenja za bavljenje spoljnotrgovinskim poslovima, odnosno osnivanjem ogranaka i predstavništava, intervenisali smo – uobičajeno ograničenje koje stoji u svim ozbiljnim državama, da strano lice ne može otvoriti predstavništvo u oblasti naoružanja i vojne opreme.
U obrazloženju koje Vlada daje kaže da takvo ograničenje definiše nekim drugim zakonima.
Zaista mislim da od viška glava ne boli i da po principu – sve što nije zabranjeno, jeste dozvoljeno, ne bi smelo da bude slobodan prostor koji bi se koristio za razne slične poslove i da nas sutra kad ne treba od toga zaboli glava, te mislim da ovu dopunu člana 4. treba svakako usvojiti, da nije samo u ovoj zemlji specifičan, nego da se svuda primenjuje. (Aplauz.)

Koliko nije dobar zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju, koji ste nam podneli na razmatranje, govori definicija u članu 35, kojom se predviđaju mere za zaštitu ravnoteže platnog bilansa, a i odbijanje amandmana kojim sam dodala jednu meru. Dakle, ovim zakonom o spoljnotrgovinskom poslovanju, koji pod spoljnom trgovinom uglavnom podrazumeva uvoz, Vlada kaže da će na predlog Ministarstva moći da ograniči količinu i vrednost uvoza, kažem izvoz se ne pominje, i upravo to dokazuje kako Vlada shvata spoljnu trgovinu.
– Radi zaštite spoljne finansijske pozicije i platnog bilansa, Republika Srbija će na osnovu podataka i mišljenja dobijenih od Narodne banke Srbije, dakle, nezaobilazne Narodne banke, a korist od monetarne politike i ukupne politike kojom je pomagala platno-bilansnu poziciju svima je jasna i evidentna, moći da primeni neke mere kojima će da spreči opadanje deviznih rezervi – ali ne može da se uvedu nikakve mere radi primene zaštite domaćih proizvođača.
Toliko o tome kako Vlada shvata spoljnotrgovinsku poziciju svoje zemlje i način da zaštiti platno-bilansnu poziciju.
Podnosim amandman kojim tražim da se stav 1. promeni i da on sada glasi: "Ako nastanu poremećaji u spoljnotrgovinskoj razmeni i platnom bilansu Republike Srbije, Vlada, bez mišljenja Narodne banke, može preduzeti mere kojima će dodatno podsticati izvoz i devizni priliv."
Zašto nije dozvoljeno stimulisati izvoz, ako on donosi devizni priliv, a govorimo o tome da treba da sačuvamo devizne rezerve i da nam je ugrožena platno-bilansna pozicija? Zaista, ne mogu da verujem da neko neće osnovni uzrok, osnovni razlog, kojim devize stižu u zemlju da navede kao meru za zaštitu platno-bilansne pozicije, odnosno deviznih rezervi.
To samo govori o godinama unazad primenjenoj praksi, po kojoj jedini dopadljiv onima sa strane, a i ovima ovde koji žele da se udvaraju onima sa strane, način kako stiže devizni priliv su zajmovi, krediti i ono malo donacija s početka onih nazovidemokratskih promena. Prosto je neshvatljivo da se zaštita platno-bilansne pozicije ne može ostvariti merama stimulacije izvoza kojima se, u stvari stimuliše devizni priliv!
Ne mogu da shvatim u situaciji kada podaci iz 2008. godine govore da nam je 5,8 milijardi evra deficit tekućeg računa neko prećutkuje činjenicu da je jedan od osnovnih uslova da ova zemlja uđe u EU i postane član tog dobrog poslovnog kluba da učešće izvoza u bruto društvenom proizvodu mora da bude 40%. Retko, gotovo nigde ne možete čuti, da je taj uslov koji nas mnogo zanima, ja se ispred Srpske napredne stranke za njega zalažem i tražim od Vlade da merama ekonomske politike podstiče proizvodnju za izvoz i državnom razvojnom bankom i podsticajima i svim merama koje stoje na raspolaganju da se podstiče izvozno orijentisana privreda zbog naših ljudi, zbog opstanka, zbog razvoja ove države, ali i zato što je to uslov za ulazak u taj klub. Ne govorite da je taj podatak danas dvostruko niži, 21,7% je učešće izvoza u bruto društvenom proizvodu.
Zašto onda, ako je to uslov za ulazak u EU, odbijate amandman kojim tražim da država ima pravo da u slučaju nastanka poremećaja u spoljnotrgovinskoj razmeni i platnom bilansu ima pravo da preduzima mere kojima podstiče izvoz? Vi, prosto niste zainteresovani da imate ovu zakonsku obavezu. Vi želite da podsticaji, pa i izvoza, zavise od dobre volje i diskrecionog prava onog ko raspolaže sredstvima iz budžeta koji punimo svi, a troše samo neki, po pravilu, odabrani. Koji način vi predviđate za regulisanje platno-bilansne pozicije koja će ugrožavati devizne rezerve? Opet i samo privatizaciju!
Draga moja gospodo, da vas obavestim, čak je i Džordž Soroš, ekonomski guru, pa i na ovim terenima, prestao da govori o vašingtonskom konsenzusu čije su osnovne zapovesti – privatizacija, liberalizacija i stabilizacija. Samo još vi ovde uporno insistirate na privatizaciji, samoj po sebi, kao načinu za rešavanje problema. Zar nije povećanje produktivnosti i efikasnost moguće postići i odgovornijom upotrebom sredstava, rukovođenjem ili samo smatrate da je prepisivanje davno zastarelih i loših recepata način da se izađe iz ove krize?!
Zaista mislim da je ova vlada potpuno neopravdano uzela da iz uslova za ulazak u EU prepisuje jedan deo i da pravo, ljudsko pravo, ne definiše i ne shvata uopšte kao prava ljudi da rade i zarađuju i da žive pristojno od svog rada, da ljudske slobode nisu nedefinisani termini, nego sloboda čoveka da može da odabere posao, ali država mora da mu ga ponudi. U tom potpuno izokrenutom shvatanju stvari i ekonomske politike napravljen je i ovaj zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju, u kojem odbijate amandman kojim tražim da Vlada može svojom ekonomskom politikom da podstiče izvoz i devizni priliv. Kakav je ovo apsurd, neka građani Srbije procene! (Aplauz.)

Želim da postavim samo jedno pitanje – čemu služi uopšte institut člana 235. poslovnika ove skupštine, ako poslanički klub Napred Srbijo Srpske napredne stranke još uvek nije dobio odgovor ni na jedno pitanje postavljeno na način kako to Poslovnik propisuje, iako su po stavu 5. člana 235. lica kojima postavljamo pitanja dužna da na pisani način odgovore u roku od 15 dana?

Znači, ni na jedno pitanje postavljeno u skladu sa poslaničkim mogućnostima i poslovničkim uslovima nismo dobili. Da li je ovo način da samo pokažete da je u ovoj zemlji moguće pitati sve i da se u toj poplavi pitanja može oćutati odgovor na bilo šta?

Apelujem na vas, gospođo predsedniče Skupštine, da značaj Skupštine i primenu ovog poslovnika uvedete na takav način da izvršna vlast, kojoj se najčešće obraćamo, na dostojan način uvaži ozbiljnost pitanja koja ovde postavimo.